ANA, MAJKA SVETOG SAVE…

tamoiovde-logoANA – žena Stefana Nemanje, puna dobrih dela kao bisera i dragog kamenja

Istorijski izvori o majci Svetog Save su vrlo oskudni. Iako je to žena koja je našoj istoriji i kulturi Srednjega veka podarila najznamenitiju ličnost i našoj pravoslavnoj Crkvi najvećeg narodnog svetitelja, o njoj se malo pisalo i vrlo malo pevalo.

ana_nemanjicZanimljivo je da su njeni sinovi, Stefan Prvovenčani i Sveti Sava, pišući prilično opširne biografije njihovog oca Nemanje, majku spomenuli samo uzgred. Zabeležili su o njoj ono što se u Srednjem veku od žene, pa bila ona i vladaočeva, očekivalo i tražilo: dobra supruga, nežna mati, pobožna i mi-losrdna gospođa.

Razlog ovome treba potražiti u ondašnjem pogledu na ženu, ali i u tome što su naši srednjovekovni pisci mahom bili monasi, čiju pažnju je žena mogla privući samo ako se odrekla sveta i ako je primila „anđeoski oblik“, tj. ako se zamonašila.

Mnogi istoričari su se bavili i pitanjem porekla Ane – majke Svetoga Save. Sav njihov trud, usled nedostatka izvora, zasniva se samo na pretpostavkama; tako se i dalje nagađa o njenom poreklu.

Vesti o poreklu Nemanjine žene nema kod starijih pisaca; zabeležili su ih neki docniji. M. Orbin piše da je Desa, koji „vladaše u Humu, sve do Kotora, i u Gornjoj Zeti“, imao tri sina: „Miroslava, Nemanju i Konstantina, i oni behu pametni ljudi i dobri ratnici“. Posle očeve smrti nastavili su da vladaju u pomenutim oblastima, i „počeli su težiti za kraljevstvom Raške i Donje Zete. Skupivši, dakle, jaku vojsku uz pomoć bosanskog bana koji beše tast Nemanjin, pođoše u Zetu protiv kneza Radoslava“.

Lepa Ana, kći bosanskog bana
Tvrdnja Orbinova da je Nemanja oženjen ćerkom bosanskog bana ne zasniva se na istorijskom izvoru. Moglo bi biti da je Orbin zamenio Nemanju sa bratom Miroslavom, koji je bio oženjen sestrom bana Kulina. Za Orbinom se poveo J. Rajić pa je u svojoj istoriji zapisao da je Ana bila kći bosanskog bana Stefanan Borića. Sledeći Rajića, istoričar Bosne, Vaso Glušac, o poreklu Aninom je zapisao: „Kao prvi bosanski vladar, spominje se 1154. godine ban Borić, o kome se inače ne zna gotovo ništa.

Interesantno je da Jovan Rajić u svojoj Istoriji spominje da je Nemanja bio oženjen Anom, ćerkom bosanskog bana Stefana Borića. Prema tome, Sv. Sava je bio sin jedne bosanske princeze…“. U istom radu dalje Glušac tvrdi da je Ana sestra bana Borića: „Spomenuo sam kako Jovan Rajić piše da je Nemanjina žena Ana bila sestra (!) bosanskog bana Borića. Iako se to ne da proveriti, ipak je karakteristično da je to Rajić našao negde zabeleženo. Ali se pozitivno zna, da je sestra bana Kulina bila udata za Nemanjina brata Mi-roslava, kneza Humskoga…“

Da je Ana kći bana Borića tvrdio je i Siniša Bogdanović, samo što je po njemu ban Borić i Boris, sin Kolomana I, kralja ugarskog, jedno lice, te bi po tome Ana bila kći Borisa Kolomanovića, a unuka kralja ugarskog Kolomana I. Ban Borić i Boris Kolomanović nisu isto lice. Boris Kolomanović je poginuo 1154. godine u borbi sa Kumanima, dok se ban Borić pominje sve do 1163. godine.

b58da682376f6a93f5f57b5696e340d7_LTronoški letopisac je zabeležio da je Ana kći francuskog kralja i o tome donosi ovu legendu: „Kad se Nemanja spasao od braće, pomoću Sv. Đorđa, pobegne preko mora. Primi ga francuski kralj i zbog njegovog časnog držanja, mudrosti i mužestva dade mu kćer Anu za ženu. Živeo je duže vremena na dvoru kralja francuskog, svoga tasta, i tu su mu se rodila dva sina, Stefan i Vukan.

Izaslanstvo srpskih velikaša dođe francuskom kralju da moli za Nemanju. Kralj pusti Nemanju i dva sina njegova, koje nazva pri rastanku „dva krina svoja’ kao „znamenje krvi francuskog kralja'“. Tako dođoše u pečat Nemanjin „dva krina“, a time Tro-nošac objašnjava i unošenje dva krina u grb „beli orao“ koji je Nemanja uzeo kad je raširio svoje carstvo. Istoričar Miodrag Purković navodi podatak da je Ana „roda fruškago“, dakle Francuskinja, ali je dodao da za to nema potvrde. Pantelija Slavkov Srećković donosi sasvim novu vest u svojoj Istoriji: da je Ana bila kći Đorđa Bodinovića, kralja zetskoga. Većina istraživača smatra da je Ana Nemanjina vizantijskog porekla.

U eseju M. Karanovića o Ani kaže se: „Domentijan u Životu svetih srpskih prosvetitelja Simeona i Save veli za majku Sv. Save da je bila velika kneginja Ana, kćer carigradskog imperatora Romana“.

Prota Sava Petković u Napomenama uz Akatist Svetome Savi I, arhiepiskopu srpskome piše za Nemanju: „Oženjen je bio Anom, kćerkom grčkoga cara Romana, s kojom je imao tri sina: Vukana (velikoga kneza Zete, Trebinja i Huma); Stefana (potonjega Prvovenčanoga kralja) i Rastka (Sv. Savu) i nekoliko kćeri“.
Ovaj podatak o Aninom poreklu je prihvatio i dr Justin Popović u Spomenu prepodobne ma-tere naše Anastasije srpske, majke svetoga Save, gde kaže: „Ana, kći grčkoga cara Romana IV (1168-1171) i supruga velikog srpskog župana Stefana Nemanje…“. On je ovo mišljenje po-novio i u biografiji Simeona i Save u svom dvanaestotomnom izdanju Žitija svetih. Ovaj podatak gubi važnost zbog pogrešnog datovanja vladavine cara Ro-mana IV. On nije vladao kako je napisao J. Popović već sto godina ranije, pa zato ova pretpostavka gubi verodostojnost.

Interesantna je pretpostavka do koje je došao Svetislav Mandić, poveden vešću Stefana Prvovenčanog, koji je u biografiji svoga oca Nemanje zabeležio da je car Manojlo Komnin dao Ne-manji „carski čin“, a uz to i jednu manju oblast svoga carstva, Dubočicu. S obzirom da su titule dobijali najbliži carevi srodnici (brat, sin, bratučed), ali i oni koji su to postali navodno uspostavljanjem porodičnih veza, Mandić smatra da je i Nemanjino dobijanje carskog čina i oblasti Dubočice u vezi sa nekim takvim događajem koji je u istoriji ostao nepoznat. Naime: „Car Manojlo Komnin dolazio je u Rašku u ratnim pohodima prvi put 1149, potom 1150. i 1155. godine, u vreme dok je na vlasti bio veliki župan Uroš II. Ratovanje protiv velikog župana 1150. godine bilo je odlučujuće.

Te godine je car, posle gušenja Uroševe pobune, primorao velikoga župana na poštovanje vazalskog statusa i na izvršavanje obaveza koje je taj status podrazumevao, a pre svega očuvanje mira u zemlji i davanje određenog broja vojnika u carevim pohodima. Radi buduće saradnje sa Raškom i zbog sprovođenja svojih planova, osobito u odnosu na Ugarsku, car je, u stvari, utvrdio sporazum, načinio ugovor o okončanju ratnog sukoba sa velikim županom. A kako je mir posle ratova obično praćen uzimanjem talaca od pobeđenih, ili je pak učvršćivan i osiguravan orođavanjem vladarskih porodica, ja mislim – kaže Mandić – da je sastavni i bitan deo toga ugovora, pored eventualnog uzimanja talaca, bio sporazum o ženidbi najmlađeg županovog sina sa carevom rođakom, njegovo odlikovanje ‘carskim činom’ i darivanje oblasti Dubočice. Ostali, stariji sinovi Uroša već su u to doba morali biti oženjeni, pa je najmlađem, Nemanji, dopalo da bude u središtu sporazuma između cara i velikog župana“.

Iako ovo razmišljanje deluje uverljivo, pitanje porekla majke Svetog Save ipak je i dalje otvoreno. U pravu je Ilarion Ruvarac kada kaže: „Stefan Nemanja, veliki župan i samodržavni gospodin svoj Srpskoj zemlji i Dioklitiji (Zeti) i Dalmaciji (gornjoj) i Travuniji (kraj oko Trebinja), izrodio je sa suprugom Anom, neznana roda, sinove i kćeri…“ Time je Ruvarac hteo da kaže da je Ana Nemanjina nepoznatog porekla.

Pošto ove hipoteze nisu istorijskim izvorima potkrepljene, to se pored pitanja porekla javljaju i druga, kao: kada se i gde rodila majka Svetog Save, kako je provela mladost, kada i kako je došlo do udaje odnosno ženidbe i kada je umrla. Potpuno se slažemo sa dr Lazom Popovićem koji o majci Svetog Save kaže: „Uopšte je vrlo interesantno pitanje majke Rastka, jer po mom mišljenju: bez dobre majke nije bilo velikog sina, pa eto o toj njegovoj dobroj majci ćuti cela istorija… Začetak je Rastkov zato nešto drugo, neobično, izuzetno, izvanredno, baš kao i onda kad je u teška vremena poslao Bog Sina Svojega Jedinorodnoga…“
Srednjovekovni biografi nisu zabeležili gde su se Ana i Nemanja prvi put sreli, kada i u kojim godinama su stupili u brak. Teodosije, govoreći o vrlinama Stefana Nemanje, kaže: „Taj spomenuti muž, blagočes-tiv, bogobojažljiv, ništeljubiv, hrabrošću i vojnom veštinom sjajan kao niko drugi, svima dobrima na zemlji u sreći veoma izobilan, a uz to vrlinom, bezlobnošću i pravdom, milošću i krotošću ukrašen – uze, po zakonu, sebi ženu po imenu Anu“. Domentijan o ženidbi Nemanjinoj kaže: da je Nemanja došavši do mladićkog doba stupio u zakoniti brak i da mu je dat deo otačastva njegova, i to istočna strana. Od sina mu Save doznajemo da se nije dvaput ženio, već jedanput. Stefan Nemanja osim „žene svoje (Ane), Bogom danoga prvoga venca… ne bi učesnik drugoga braka“.

Ana i Nemanja rodili su tri sina: Vukana, Stefana i Rastka. Posle rođenja Stevanova nisu dugo imali dece. U Žitiju Svetoga Save monah Teodosije zapisao je ovo o njihovoj želji da dobiju još jednog sina: „Mnogo vremena prođe i ne rodi više pomenuta blagočestiva Ana. Radi toga bejahu oboje u tuzi i žalosti jer im duše mnogo željaše da dožive još jedno dete.“

„Molili su se Svemogućem, svako za se, sa suzama: Vladiko Gospode Bože Svedržitelju, Ko-ji Si negda poslušao Avrama i Saru i ostale pravednike koji su molili za čedo, usliši danas i nas, grešne sluge Svoje što Ti se mole. Daj nam, po Tvojoj dobroti, da dobijemo još jedno muško čedo, koje će biti uteha duši našoj i Tobom naslednik naše države i žezal starosti naše, na koga ćemo položiti ruke i počiniti. I dajemo Ti zajedničke obete: od začeća deteta od prirodne zakonite ljubavi i od postelje odlučićemo se, i svako za sebe u čistoti tela sve do kraja života sačuvaćemo se.“

Prema Teodosiju, imali su i kćeri, ali koliko – to se ne zna. Podatke o ženskoj deci njihovoj sakupio je istoričar Miodrag Purković. On kaže da takozvani Novakovićev rodoslov pominje Nemanjinu kćer Vuku, a Tronoški rodoslov kći Devu, za koju se kaže da je sahranjena desno od ulaza u prvu pripratu u Studenici, levo od svoje majke… Možda je, piše Purković, Nemanja imao još jednu kćer, da ih je, dakle, bilo tri.

„Na rodoslovnom stablu Nemanjića, živopisanom oko 1330. u priprati crkve Pe-ćke patrijaršije, naslikana je pored Nemanjinog sina Vukana jedna ženska figura i obeležena je kao Efimija. To bi mogla da bude Nemanjina kći, kao što se u nauci već pomišljalo. Ako bi ovo bilo tačno, onda se ova treća Nemanjina kći nije udavala. To se vidi po tome što su na Lozama Nemanjića u Gračanici, Peći i Dečanima sli-kane samo one princeze koje se nisu udavale, koje su os-tale do kraja života Nemanjićeve… Ženska figura na Lozi Nemanjića u Peći naslikana je na desnoj ivici freske u prvom redu, na mestu gde je, u istom redu, na levoj ivici, prikazana Nemanjina žena Ana.

Primanjem uverenja da je ovo Nemanjina kći, teško možemo da objasnimo zašto ova Nemanjina kći nije naslikana na Lozi Nemanjića u Gračanici, rađenoj 1315, ni na velikoj kompoziciji rodoslovnog stabla Nemanjića, u Dečanima, slikanoj između aprila 1346. i aprila 1347. Ako bi se našle potvrde da se ova kći zamonašila, moglo bi se s više poverenja prihvatiti podatak Tronoškog rodoslova kako je jedna Nemanjina kći sahranjena uz majku u priprati crkve u Studenici. Šta je prirodnije nego da majka i kći, obe monahinje, imaju večno odmorište jedna pored druge.“

Purković upućuje i na izvore koji govore: da je „jedna, danas po imenu poznata, kći Stevana Nemanje bila udata za Manojla Komnina, brata epirskoga despota Mihaila Anđela Komnina“, i „da je jedna Nemanjina kći, čije ime isto tako ne znamo, bila udata za Tiha, s kojim je rodila docnijeg bugarskog cara Konstan-tina Tiha (1258-1277)…“. Zbog os-kudice podataka teško je dalje o njima govoriti, pogotovu što se godine njihovog rođenja i udaje ne poklapaju sa godinama rađanja dece u Nemanjinoj porodici.

Iako o Aninom školovanju nemamo podataka, izgleda da je bila za ondašnje prilike prilično obrazovana žena, što se može zaključiti na osnovu obrazovanja njenih sinova Stevana Prvovenčanog i Svetog Save, koji su prve osnove vaspitanja i obrazovanja dobili od svoje majke. Ona im je usadila i prve iskre pobožnosti i ljubav prema knjizi. Izgleda da je imala sna-žnog uticaja i na svoga muža, koji je isto tako bio veoma pobožan. Uopšte je poznato da su majke svih velikih ljudi imale veliki psihofizički, moralni i intelektualni uticaj na genij i stvarala-štvo svojih sinova, pa je to slučaj i sa majkom Svetog Save.

Imajući u vidu zauzetost Nemanjinu javnim i državnim poslovima, sigurno je da je najveću brigu o vaspitanju svoje dece vodila pobožna Ana. Zato joj se sin Stefan u životopisu svoga oca odužio lepom pohvalom. U opisu podizanja hrama Presvete Bogorodice kaže: „Ukrasiv ga svima pravima crkvenim, ustanovi u njemu sabor črnaca (tj. mo-nahinja), sa časnim bogoljubivim podruž(i)jem svojim, po imenu Anom. I predade joj hram Presvete, da se stara o njemu po sva-kome delu i o črncima (tj. kaluđericama) koje ustanovi u tom manastiru svetom. A ona slušaše sa svakom poslušnošću i dobrodušnošću, čuvajući hram Presvete Bogorodice, predani joj ovim njenim svetim gospodinom. Jer o ovoj reče Mudri (premudri Solomon): „Časna žena u domu muža svojega više vredi od bisera i dragoga kamenja“ (Priče Solomonove, 31, 10). Zemaljski misle o biseru i (dragom) kamenju. Trošni su kamen i biseri; a prorok misli na onoga koji je pun dobrih dela kao bisera i dragog kamenja. Na to se ona ugleda, tvoreći ugodna dela pred Gospodom u domu muža svojega…“

Bez obzira na veliku Nemanjinu zauzetost, ne može se isključiti i njegova velika uloga u vaspitanju svoje dece. O tome nam svedoči Teodosije: „Rodiše im se sinovi i kćeri, koje prosvetliše Božanstvenim krštenjem, i naučivši ih svetim knjigama i vrlinama veseljahu se u Gospodu.“

Ana je bila veoma nežna prema deci. Kada se Rastko spremao da ode u Svetu Goru, da se roditelji ne bi tome dosetili zatražio je dozvolu od njih da ide u planinu u lov. Pošto je od oca dobio blagoslov, odlazi kod matere: „I mati, kao svaka mati, zagrli ga i celiva s ljubavlju, pa ga otpustiše s mirom, ali mu za-povediše da se brzo vrati. Jer ne znađahu da neće tražiti jelene, no izvor života, Hrista, da NJi-me napoji ujelenjenu dušu svoju, raspaljenu ognjen od čežnje ljubavi NJegove“. Kada su se iz lova vratili pratioci Rastkovi i saopštili roditeljima o nestanku sina, „od žalosti umalo ne svisnuše“. Ovo mesto ukazuje na snažnu ljubav roditelja prema deci, a posebno pobožne Ane. Da bi je utešio, Nemanja je materi i prisutnima rekao: „Budite hrabri, nećemo se žalostiti zbog ovoga! Neće propasti sin moj. Bog, Koji mi ga je mirne nade dao, udostojiće me da ga vidim i da se nasitim ljubavi njegove.“

I dano joj bi ime Anastasija

Od ovoga događaja naši izvori više ne pominju majku Svetog Save do njenog monašenja. Doduše, Teodosije pominje jedno duže pismo monaha Save u kome poziva oca u manastir, a kraj pi-sma posvećen je majci Ani: „A dobra gospođa i mati moja na isti način, radi Boga, kod kuće od svega da se oslobodi!“, savetujući i nju da ide u manastir, što je i učinila.

Kada je početkom 1195. godine na vizantijski carski presto došao car Aleksije III, tast Stevana Prvovenčanog, carigradski dvor je želeo da mesto Nemanje na srpski presto dođe Nemanjin sin Stevan. Želju carigradskog dvora Nemanja je lako prihvatio, jer je i sam želeo da poslednje dane svoga života provede kao monah u molitvi i postu, da bi pošao poput svoga sina – Save. Sava ga je inače stalno iz Svete Gore pozivao da mu dođe, pa da u postu i molitvi u živopisnoj Svetoj Gori provedu zajedničke dane.

Na Blagovesti 1196. godine odrkeli su se svetovnoga života Nemanja i Ana i iz ruku episkopa Kalinika primili monaški postrig. Nemanja je dobio ime Simeon, a njegova žena Ana ime Anastasija. Anastasija je otišla u manastir Sv. Bogorodice u Toplici, a Simeon u svoju zadužbinu Studenicu. Sveti Sava o ponašanju svojih roditelja kaže: „Razdav sve imanje svoje ubogima i rastade se od države svoje i dece svoje i žene svoje, Bogom danoga prvoga venca – jer on ne bi učastnik drugoga braka – i učini sebe udeoničarem neiskazanoga i časnog i svetoanđelskog i apostolskog lika, malog i velikog. I dano mu bi ime gospodin Simeon, meseca marta 25, na sveto Blagoveštenje, godine 6703. (1195).

U isti dan i bogomdana mu supruga, pređe gospođa sve Srpske zemlje, Ana – i ona primi ovaj sveti lik. I dano joj bi ime: gospođa Anastasija“. Jasno se vidi da su se Nemanja i Ana zamonašili istoga dana od episkopa Kalinika. Nemanja je primio malu, a potom i veliku shimu. Zbog nedostatka podataka, nije jasno gde i kada je pri-mio veliku shimu. Za Anu se kaže da je primila „sveti lik“, nema pomena o velikoj shimi.

Grob u priprati Bogorodične crkve

O monaškom životu monahinje Anastasije nemamo nikakvih podataka, pa zato mnogi istoričari veruju da je umrla ubrzo pošto se zamonašila. Umrla je u manastiru Sv. Bogorodice, mada R. Grujić smatra da je docnije i u Rasu osnovan ženski manastir, gde je monahinja Anastasija provela poslednje godine života. Kao dan smrti se navodi 21. jun, a ponegde 21. jul; verovatno se radi o grešci prepisivača. Pošto je godina njene smrti nepoznata, to su neki istoričari pokušavali da je iz jedne beleške arhimandrita Save približno odrede. Naime, kad je arhimandrit Sava sastavljao pravila o životu monaha u manastiru Studenici, zapisao je: „vječnaja pamjat“ mona-hinji Anastasiji. Kako je Sava sastavljao ta pravila između 1209. i 1216. godine, to nas ova beleška upućuje na to da je u vreme pisanja tipika monahinja Anastasija bila umrla.
Na osnovu dosadašnjih saznanja, većina istoričara uzima za godinu njene smrti 1200. ili 1199. godinu.
Do skora se nije verovalo da je dovoljno pouzdan podatak da je Anastasija sahranjena u Studenici. Najnovijim istraživanjima utvrđeno je da je sahranjena u priprati Bogorodične crkve manastira Studenice. Ostaje i dalje nepoznato kada je iz manastira Sv. Bogorodice preneta u Studenicu. Iznad groba očuvana je freska monahinje Anastasije kako kleči pred likom Sv. Bogorodice, kao i natpis: „Presvjataja Djevo i Boga našego mati, primi moljenija rabje svojej monahinji Anastasiji.“

Zbog svoga života i rada, Nemanjina žena Ana, majka prvoga kralja Stefana Prvovenčanog i prvog narodnog prosvetitelja i arhiepiskopa Sv. Save, zaslužila je da se o njoj više govori. Na žalost, izvori o njoj su veoma šturi, tako da su mnogi događaji iz njenog života ostali za nas tajna.
Autor: dr Predrag Puzović
Izvor:www.srbijuvolimo.rs

________________________________________________________________________________________

RIBARSKA BANJA, KRALJEVSKA I EVROPSKA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Iako bitiše punih 176 godina, Ribarska Banja je pravi procvat doživela za poslednjih pet godina i postala novi, pravi brend srpskog zdravstvenog turizma, spremna da ispuni zahteve najprobirljivijih gostiju iz zemlje i sveta.


ribarskab01_600_400
Prema najsavremenijim standardima rekonstruisani su, adaptirani i osavremenjeni smeštajni kapaciteti, nabavljena najnovija medicinska oprema, izgrađena dva otvorena bazena, centar za male sportove, dve kongresne sale, restorani, infrastruktura, a u sve je uloženo preko pet miliona evra sopstvenih para. Specijalna bolnica za koštano-degenarativne oboljenja Ribarska Banja je lane ostvarila najbolje poslovne rezultate od svog osnivanja i oprihodovala oko pet miliona evra, a sa popunjenošću kapaciteta od 96 odsto je srpski rekorder.

U minuloj godini ovde je noćilo oko 175.000 gostiju, a usluge Rehabilitacionog centra koristilo je još blizu 30.000 pacijenata, koji su konačili po seoskim domovima na proplancima Jastrepca. Zbog povećanog obima posla, Ribarska Banja je prošle godine na neodređeno vrijeme zaposlila 15 novih radnika, uglavnom medicinske struke, a početkom ove godine primljeno je još 39 radnika na određeno vreme.

ribarskab10_345_470Sve je to bio razlog da turistički radnici na prošlogodišnjim sajmovima turizma u Beogradu i Novom Sadu ovu destinaciju proglase za najuspešniju u oblasti zdravstvenog turizma i da joj uz epitet najbolje banje dodele i prestižne nagrade. No, menadžment ove ustanove nije stao na tome, već je nastavio da radi na daljem razvojem banje. U tom smislu, privodi se kraju izgradnja wellness i spa centra na oko 5000 kvadratnih metara, što treba da doprinese da se Ribarska Banja ne samo nađe u vrhu srpskih banja, već i da bude u rangu najboljih na sajtu Udruženja banjskih i klimatskih mesta Evrope. Zato je konačan cilj menadžmenta dobijanje „pečata kvaliteta“, visokog evropskog priznanja sa kojim bi Ribarska Banja ušla u elitu, među tridesetak banja, koliko ih je već ovim epitetom ovenčano u Evropi.

Ribarska banja nekad...
ribarskab06Ribarska Banja je počela svoj razvoj još u rimsko doba, kada je ovde bilo legionarsko naselje. Pravu ekspanziju doživela je  u vreme Nemanjića. Naime, u 12. veku Ribarsku Banju i dolinu Ribarske reke sve do ušća u Južnu Moravu, Stefan Nemanja, rodonačelnik loze Nemanjića dobio je kao dar za svoje punoletstvo. Ovde su potom dolazile i dvorske dame kneginje Milice da izbele svoje lice i napiju se lekovite vode iz 46 geotermalnih izvora Ribarske Banje.

 Ipak, najverniji posetilac i pacijent tog lečilišta bio je kralj Petar I Karadjordjević, koji je svečano otvorio banju 1904. godine i koji se ovde lečio od reumatizma. On je bio veliki donator i Ribarskoj Banji je poklonio 70-80 hektara šume i imanja. U znak zahvalnosti meštani su za njega napravili specijalne stepenice, duplo kraće od normalnih, jer je  bolovao od reume i imao smanjenu pokretljivost zglobova, a voleo je da se šeta. Kralj Petar je uvek odsedao na prvom spratu Vile “Srbija”. U čast kralju, u banji je podignut i bronzani spomenik u prirodnoj veličini.

Ribarska Banja se svrstava u kraljevske, jer su ovde boravile sve krunisane srpske glave. Sada je pravi zaljubljenik u banju princeza Jelisaveta. Kada je Jelisaveta Karađorđević otkrivala spomenik svom stricu Petru, došla je na dva dana, a oduševljena ambijentom ostala dvadeset. Od tada redovno dolazi i postala je zaštitno lice banje. 
Prva hemijska analiza vode na ovim prostorima je urađena 1834. godine, neposredno nakon oslobođenja od Turaka, u labaratorijama Medicinskog fakulteta u Beču. Ta godina se oficijelno uzima kao godina početka rada Ribarske Banje. No, tek od 1852., kad je Ribarsku Banju posetio knjaz Aleksandar Karađorđević, ovom prirodnom lečilištu pridaje se veći značaj. Banja je od 1847. godine imala sezonskog lekara (prvi je bio Ljubomir Radivojević, kruševački okružni fizikus), a stalnog od 1854. godine.
Ribarska Banja ima šest izvora mineralne sumporovite i slabo alkalne silinične vode   (38° C), jedan izvor hladne vode (16° C) – jedina akratopega na Balkanu, i jedan mlake sumporovite (28,1°C).

Vode Ribarske Banje koriste se za lečenje, kupanje, pijenje ili ispiranje.
Sve ukazuju na to da su termalne vode banje koristili i Turci za vreme svoje vladavine na ovim prostorima, jer je na temeljima  starog turskog kupatila 1853. po naredbi knjaza Aleksandra Karađorđevića izgrađeno novije. Ribarska Banja je potom, više puta stradala u raznim ratovima. Turci su je 1876. ponovo razorili i sa zemljom potpuno sravnili sve, osim glavnog kupatila.
Moderno uređenje Ribarske Banje počelo je 1904. godine, kad je Vračarska štedionica iz Beogradu dobila koncesiju za podizanje novih objekata. Tada počinje njena intenzivnija izgradnja. U periodu od 1904. – 1911. godine, u Ribarskoj Banji su izgrađeni novi objekti za smeštaj i lečenje gostiju – vila Srbija (1904.), Bosna (1905.), Hercegovina, Crna Gora (1907.), Slavonija (1905.). Sve do Drugog svetskog rata Ribarska Banja je imala sezonski karakter.

 Po završetku Drugog svetskog rata više od dve decenije korišćena je kao odmaralište i za rehabilitaciju plućnih bolesnika.
Tek 1967. godine otvoreno je Odeljenje za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju koje je preraslo u moderan Zavod za lečenje i rehabilitaciju obolelih od ortopedskih, koštanozglobnih i degenerativnih oboljenja „Ribarska Banja“.

…i sad
Ribarska Banja danas predstavlja moderan centar za lečenje oboljenja lokomotornog aparata, reumatskih i neuroloških oboljenja. Banja je pogodna i za porodični odmor i rekreaciju. Dva bazenana na otvorenom, pešačke staze, netaknuta priroda i brojni rastorani, sa autentičnom domaćom kuhinjom i lokalnim specijalitetima, uz veoma povoljne cene, doprinose da boravak u svojevrsnoj oazi prirode bude interesanta i ispunjen.

ribarskab04_600_450Ribarska Banja je, iako u srcu Srbije, omiljeno mesto jugonostalgičara. Ovde i dalje postoje Bosna i Hercegovina, Dalmacija i Hrvatska, Slavonija, Vojvodina,  i Srbija… naravno u nazivu vila, koje su jedna lepša od druge i koje su i dalje u funkciji. U stvari, imena ovih vila su nastala još 1910. godine kada nije bila formirana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, pa ovu istorijsku činjenicu  u Ribarskoj Banji nisu hteli da menjaju, što se pokazalo kao odličan marketinški potez.
Radi podizanja kvaliteta lečenja pacijenata i ukupne turističke ponude, u proteklih pet godina investirano je više od tri miliona evra u rekonstrukciju, adaptaciju i proširenje smeštajnih kapaciteta ove vazdušne banje. U adaptaciju vile „Crna Gora“, rekonstrukciju bazena za kupanje i turskog kupatila, proširenje restorana „Srndalj“, kongresne sale, kao i u izgradnju terena za male sportove, pešačke staze, nabavku savremene medicinske opreme i mnogo toga drugog investirano je preko milion evra.
U naredne dve godine u nove sadržaje Ribarske Banje biće uloženo još pet miliona evra, što će po obimu investicija predstavljati najveći investicioni poduhvat u ovom kraju Srbije. Samo ove godine Ribarska Banja uložiće u rekonstrukciju i izgradnju novih objekata oko milion evra svojih sredstava i 600.000 evra iz fondova Nacionalnog investicionog plana Vlada Srbije.

Kapaciteti Specijalne bolnice su 510 ležaja, dok oko 400 postelja postoji u privatnom smeštaju. Smeštaj bolesnika i ostalih gostiju moguć je u objektima Specijalnog zavoda – stacionar i hotel Pogled (B kategorije – raspolaže sa 590 postelja u komfornim sobama), vilama-hotelima i u privatnim kućama.
Od ukupnog broja ležajeva 200 u sistemu fonda Zdravstvene zaštite dok su preostali na slobodnom tržištu. Sobe su jednokrevetne i dvokrevetne, kompletno renovirane: sa televizorima i kablovskom televizijom, kupatilima, mini-kuhinjama i terasama. U vili „Pogled“ su apartmani uređeni po najvišim standardima koji pružaju potpuni konfor i udobnost.
U Specijalnoj bolnici Ribarska Banja radi 150 lekara specijalista fizikalne medicine. Bolnica je opremljena savremenim aparatima za fizikalnu medicinu i medicinsku rehabilitaciju pa se primenjuju najsavremenije metode lečenja pacijenata, uključujući masaže u kupatilima i saunama sa geotermalnom vodom ( hidro terapija, foto terapija, laser terapija, magnetna terapija, kinezi terapija, termo terapija, sono terapija i radna terapija). Od 2009. godine Specijalna bolnica Ribarska Banja je postala nastavno-naučna baza beogradskog Medicinskog fakulteta.

Trpezarijski prostor prima 600 gostiju, a tu su još i kafe-bar „Vidikovac“ sa veličanstvenim pogledom na celu banju, kafe-bar u terapijskom bloku kao i otvorena bašta kafane „Vojvodina“. Kamin sala i novi eko-etno restoran su uređeni po svetskim standardima. Terapijski blok, smeštajni kapaciteti i restoranski deo spojeni su sistemom toplih veza (toplim podzemnim hodnicima) čime se omogućava maksimalan efekat terapija. U okviru banje posluju: banka, pošta, apoteka, marketi, pijaca, bioskopska dvorana, kongresna sala, biblioteka, čitaonica i kiosci.

Ribarska dolina je prava ekološka oaza, jer u prečniku od tridesetak kilometara ne postoji ni jedna fabrika. Zato ovde dolaze i zdravi ljudi da udahnu čist vazduh i uživaju u čarima prirode ili prisustvuju brojnim manifestacijama u okviru tradicionalnog „Kulturnog leta“, kojom prilikom se održavaju pozorišne predstave, muzički koncerti i sportska takmičenja. Kroz čuveno „Kulturno leto“ prodefiluje preko 3.000 raznih stvaralaca, a priredbe gleda na desetine hiljada ljudi.

Tradicionalni Etnofestival starih jela, zanata i muzike je prilika da se predstavi članovi iz brojnih udruženja iz cele Srbije, koja poštuju i neguju tradiciju naših predaka. Na trpezi se tada nađu svakojake đakonija, od pogače od pasulja, sataraša, červiša do gibanice iz crepulje, raznih pita, grancli, puslica…  Pored domaćih jela, na ovoj smotri posetioci mogu da vide i čuju gajdaše, frulaše, pevače i igrače zaboravljenih igara, umešnost grnčara, tkalja, vezilja i drugih etno stvaralaca, koji otimaju od zaborava umeće naših predaka.

Posetiocima Ribarske Banje su na raspolaganju tereni za košarku, fudbal i odbojku, kao i otvoreni bazeni. Ovde se igra najveći turnir u malom fudbalu u Srbiji, na kome se okupljaju najelitnije ekipe.
Organizuju se obilazak manastira u Đunisu, Svete Bogorodice, gde je najveće hodočašće Srba iz svih krajeva, i Svetog Romana, manastira iz devetog veka, u čijoj je porti sahranjen Aleksej Vronski, junak Tolstojeve „Ane Karenjine“.
Gostima Ribarske banje nudi se mogućnost splavarenja Južnom Moravom klisurom između Mojsinjske i Poslonske planine.

ribarskab09_600_400 Splavarenje od Đunisa do 14 kilometara udaljenog Stalaća, postalo je pravi hit među ljubiteljima reke, prirode i poštovalaca naših svetinja. U ovom kraju, poznatijem kao Mojsinjska Sveta gora, se nalazi 77 crkava i crkvišta, a do mnogih je najlakše doći upravo rekom, koja u ovom delu pravi čudesne meandre.

Za ljubitelje lova se organizuje čuvena „Hajka na vuka“. To je redovna turistička ponuda u okviru koje se ide u lov na vukove i lisice, a u otvorenim i zatvorenim lovištima lovi se krupna i sitna divljač (jelen, divlja svinja, zec, fazan).
Gosti se organizovano vode i u sakupljanje lekovitog bilja i šumskih plodova i pečuraka.
Na centralnom platou se tokom leta tradicionalno održava izbor za „mis Banje“.
Prvog vikenda u septembru 2010. godine u Ribarskoj banji je lane održan novoosnovani festival srpskog horor filma, sa ciljem da postane tradicionalan.
Ljubitelji i posetioci Ribarske banje mogu će da uzivaju i u obilasku novootvorenog zoo vrtu. Nalazi se preko puta restorana Vojvodina, na početku puta koji vodi u Srndalje. Svoj dom su okviru ovog vrta pronašli paunovi, srne, patke, emui, fazani i druge životinje, a planirano je da stanari postanu i divlje svinje i vukovi.
Mnogo je i onih koji su, željni odmora i dobrog zalogaja, česti gosti banjskog etnorestorana „Vodenica“, na Srndaljskoj reci, u nedrima Jastrepca, do koga se stiže pešačeći čuvenom „stazom zdravlja“. Tamo se služi zdrava hrana iz okolnih sela koja se sprema na stare načine.

Pored šetnji po romantičnoj okolini Ribarske banje koja raspolaže sa 4,6 hektara zemljišta , gosti imaju mogućnost izleta do Jastrepca (brojna odmarališta, hoteli, veštačko jezero, lovni rezervati…), Kruševca, Vrnjačke i Kuršumlijske banje, Lomničkog i Topličkog kiseljaka i do srednjovekovnih manastira u okolini Kruševca – Naupara (XIV vek), Veluće (XIV) i Pokrov presvete Bogorodice (XIX).
Vrhunska zdravstvena usluga, evropski standard, ekološka hrana i drugi savremeni sadržaji, razlozi su što je Ribarska Banja postala privlačna za domaće, ali i za mnogobrojne goste iz inostranstva. Ovo podjastrebačko lečilište veoma je cenjeno u ambasadorskim krugovima, koji ovde često dolaze na odmor. Gosti banje su bili ambasadori Rusije, Kine, Turske, Austrije, Holandije, Malezije… Interesovanje stranih turista je postalo još veće sa približavanjem roka za otvaranje novog welnes i spa centra. Turističke kompanijama iz Kuvajta, Sirije, Francuske i Norveške već su najavile organizovani dolazak prvih grupa inostranih turista u Ribarsku Banju tokom 2011. 
Ipak, jedan od najvažnijih razloga što gosti ovde dolaze i što se vraćaju, leži u činjenica da se podjednako vodi računa o svakom gostu. Izgradnjom novog welnes centra i povećanjem broja kreveta, ovaj cilj će biti lakše ispuniti.

topsrbija.com

___________________________________________________________________________________________________