„BELAZ 4“ U RUKAMA DAME…

tamoiovde-logo

Mira Adamović Njagojević,  prva žena vozač teških vozila u RBM-u

U grupi novoprimljenih vozača teških vozila u RBM-u prvi put i jedna žena. – Miru je vožnja oduvek privlačila, a želja iz detinjstva bila je da upravlja damperom

Dvadesetsedmi septembar veliki je dan za pamćenje za Miru Adamović (39), prvu ženu vozača teških vozila u majdanpečkom Rudniku bakra.

Upravljajući moćnim „belazom 4“ nosivosti 220 tona, prvi put sama u kabini grdosije teške oko 120-130 tona, u prvoj smeni po vremenu idealnom za vožnju, završila je radni dan na poslovično muškom, odgovornom i teškom poslu.

– Za mene je ovo stvarno veliki dan, budući da je prvi, kako samostalno upravljam teškim vozilom. Osećaj je divan, teško objašnjiv, jer se u isto vreme osećam srećno i ponosno. Tu je i uzbuđenje i odgovornost, ma, sve – kaže ova dama koja je upravljajući moćnom grdosijom do pauze za doručak tokom koje smo je „ukrali“ na par minuta, odvezla pet tura raskrivke na radilištu Istok 1 Južnog revira, tako da je moglo da se kaže da za sobom ima prvu hiljadu tona na površinskom kopu.

Kolege i pretpostavljeni Mire Adamović su puni hvale za njen rad. Kažu da ni po čemu ne zaostaje za svojim kolegama, kao i da je puna odgovornosti za povereni posao i činjenicu da joj je na upravljanje poverena moćna i više od dva miliona evra vredna mašina.

– Ovo nije posao koji se radi jednostavno, ali je lepo. Koliko god izgledali ogromni, ovi kamioni su pogodni za vožnju, zahtevni koliko i sva druga veća vozila, pritom i udobna, a opet ponosom ispunjava osećaj da upravljate vozilom velikim kao kuća – nedostaju reči Miri da izrazi radost i oduševljenje poslom koji je oduvek privlačio i koji je njen izbor, budući da je do nedavnog zaposlenja u rudniku radila i kao taksi vozač, a kao Majdanpečanka oduvek priželjkivala da upravlja i moćnim damperom.

– Želja mi se ostvarila, a volela bih da mojim primerom krenu i druge pripadnice lepšeg pola, pa da u RBM-u ne budem jedina žena vozač teških vozila – ispričala nam je Mira koja za sobom ima 11 godina vozačkog staža, a i diplomu rukovaoca mehanizacije u površinskoj eksploataciji.

Ona je, inače, samohrana majka 11-godišnjeg Nikole koji kao i većina dečaka tog uzrasta u ovoj sredini, kada odraste, želi da bude vozač teških vozila i krstari rudarskim saobraćajnicama majdanpečkog rudnika.

Autor: Silvija Vukašinović   

Izvor: kolektiv.co.rs/septembar 29, 2017 

_______________________________________________________________

 

 

Advertisements

EROS U RUHU DANAŠNJEG MENTALITETA…

tamoiovde-logo (1)LIČNI UTISAK 
priče savremene žene kao nastavak priče Anais Nin

3783558-3-mother-nature1Ovo nije priča o samoj Anais Nin, koliko priča o ženi XX veka koja se muči u ostvarenju sebe kao žene, tragajući za tajnama sopstvene seksualnosti, pokušavajući ujedno da sačuva izvorni oblik ženstvenosti i nevinosti čistog ljubavnog prepuštanja čarima seksualnog uzbuđenja i unutrašnjeg doživljaja sebe kao žene.

Ona mašta, istražuje sopstvenu seksualost, upuštajući se u tajni avanturizam, pokušavajući da se suoči i pobedi skrivenu unutrašnju krivicu, koju kao žena nosi u sebi nasledjenu generacijama unazad strogog i patrijahalnog vaspitanja i uslovnosti jednog sasvim drugačijeg viđenja i uloge žene u društvu XX veka, vekova unazad.

U tom procesu pronalaženja sopstvenh skrivenih potencijala, ona ruši tabue i pokušava da pronađe neko drugačije mesto sopstvenog života i samu sebe u tom novom životu koga u mukama gradi. Koliko god delovalo izazovno, unutrašnje borbe koje žena vodi unutar sebe zahtevaju hrabrost i podršku, koju ona najčešće nema, pa je prinuđena da skriva od očiju javnosti svoje unutrašnje promene, da skriva sopstvenu transformaciju iz devojčice u ženu.

Psihološki gledano to je još jedna borba ega i superega u pokušaju večnog zadovoljenja principa zadovoljstva, pre svega u pokušaju prevladavanja krivice nametnute unutar sopstvene strukture ličnosti. Borba za samoostvarenjem, borba za oslobađanje iz sopstvenih okova skučenosti bića pod maskom Persone.

Sama Anais Nin, je postala poznata tek objavljivanjem svojih dnevničkih zapisa u kojima opisuje svoj unutrašnji život žene između dva muškarca, jednog koji joj pruža sigurnost, razmevanje i navodnu „slobodu“ (svog muža), i drugog sa kojim doživljava oslobađanja sopstvene seksualnosti, ali uz svoju borbu da ne upadne u zamku jedne druge vrste okova, Svog ljubavnika, Henri Milera, poznatog po raspusnom i lucidnom životu. Ona, kao devojčica koja je rasla bez oca, traži ljubav, ideal ljubavi koji joj stalno izmiče, a koga duboko u sebi oseća i čezne za njim, i u potrazi za očevom ljubavi, pokušava da harmonizuje sopstveni muški princip u sebi. Svesna je da sve to ne može naći u okrilju jednog muškarca, ona se hrabro upušta u avanturu da bi utolila glad za sopstvenim ispunjenjem nesvesne čežnje za celovitošću. 

Kao žena određenog istorijskog trenutka ona predoseća da oslobađanje erosa predstavlja korak ka pokušaju ocelovljenja bića žene. Bar jedan njen deo. Samospoznaja je mnogo kompleksniji proces, koji je u širim krugovima zapadne civilizacije samo započet Frojdovom psihoanalizom, ali je proširen i višim egzistencijalnim viđenjima, pokušajem osmišljavanja sopstvenog života, i  kroz spoznaju sopstvene seksualnosti.

Seksualna revolucija je doprinela naglom širenju „sloboda“ koja su prešle u sopstvenu suprotnost, često veoma ogoljenim izražavanjima, najčešće fizičkih aspekata same seksualnosti. Anais Nin kroz sopstveno iskustvo pokušava da shvati ono što njeno senzibilno žensko biće želi, i ono što kao izazvov muškog bića pokušava da dobije. To boji njen lični život jednom neobičnom i atipičnom bojom, u kojoj ona nalazi svoj lični smisao, ili bar pokušaj, lično ubeđenje osećaja zadovoljstva ispunjenjem svojih maštanja i fantazija. Svoje avanure, pre svega sa Henri Milerom; pokušava sebi da objasni, kao i svoju izrazito prisutnu požudu tela. U njemu nalazi, kako i sama kaže i oca i dete, boreći se protiv ambivalentnosti prisutne u njoj samoj.

Koliko je u tome uspela, govore i njeni dnevnički zapisi u kojima neskriveno opisuje lične emotivne i uspone i padove, iluzije i suočavanja, i sopstveni pokušaj izbavljanja iz svakog bega u večiti princip zadovoljstva. Ona je žena jednog vremena u kome je proces buđenja erosa bio pomalo i pretenciozan, ponekad više naglašavajuće ambivalntnosti, nego samog približavanja celovitosti. Često, baš kao i danas, seks i  Eros je više pružao utičište od egzistencijalne praznine, nego istinsko ostvarenje višeg unutrašnjeg smisaonog mira i harmonije.

Svaka žena, na izvestan način, mora da prođe iskustvo ambivalencije, mora da prođe taj proces oslobađanja od očevih unutrašnjih uticaja, tek prihvatanjem figure oca u njegovom pravom i istinskom okviru. Pogotovu one žene, koje nisu dobile potvrdu svoje ženske prirode od svojih roditelja, od zajednice u kojoj opdrastaju, imaju zadatak da je ostvare i samopotvrde.

Prihvatanjem i harmonizovanjem principa majke i oca unutar sebe, žena prihvata sopstveni nasleđeni ženski i muški princip, svoju Animu i Animusa, čime stiče slobodu na sopstveni izbor života, bez sumnjivih zapreka sputane seksualnosti, ali i bez okova razuzdane seksualnosti koja ume da odvede čoveka u drugu krajnost, u skrivene moći „Lilit“ uticaja mračnih prostora podsvesti, koje deluju zavodljivo u okruženju ograničenog prostora sopstvenog bića. Izlaskom iz tog ograničenja, žena spoznaje sopstvene unutrašnje potencijale, u usmerava ih na kreativan način, pronalazeći lični smisao u svom razvoju ličnosti, i harmonizacijom  tih suprostavljenih principa, žena stiče sopstvenu slobodu, pre svega, da bude i izrazi se kao ŽENA, a potom partenrka, ćerka, majka, prijateljica. Time doseže ljubav kao večni princip tog prevladavanja suprotnosti i stiče slobodu da bude sve to u jednoj ženi u sopstvenoj ličnosti, u sopstvenom biću…

silk_tornNažalost, danas je žena razapeta još više, jer nije uspela da izađe iz tog začaranog kruga uslovnoati. Možda je uspela da ostvari slobodniji kontakt sa sopstvenim erosom, ali je usled društvenih i kulturoloških sprega, još više postala žrtva drugog aspekta  tog erosa (tanatos) , ali jednog drugačijeg njegovog sirovog oblika, kojim još uvek ne uspeva da ovlada sopstvenim suptilnim unutrašnjim bićem. Jedna neravnoteža je zamenjena drugom, jedna uloga je prešla u sopstvenu suprotnost, čime je postignuta još veća neravnoteža između polova. 

Žena je nesvesno preuzela ulogu muškarca u savremenom društvu, što nesvesnim buntom za sopstvena prava ispoljavanja svoje ženske prirodne seksualnosti, što novom nametnutom društvenom pozicijom, čime se sve više udaljava od sopstvenog izvora ženske seksualnosti. Time je na izvestan način ugrozila i samog muškarca, stavljajući mu na pleća novi jaram potčinjenosti njenoj novostvorenoj „jačini“, slabeći njegovu prirodnu ulogu spoljnjeg odbrambenog zaštitnika porodice i same žene koja je glavni stožer porodičnog unutrašnjeg sveta. 

Buduće generacije rastu u takvom okviru novih zamenjenih uloga, koji im pruža drugačiju identifikaciju i veliki problem da u novom svetu pronađu lični put za samoostvarenjem svojih prirodnih unutrašnjih potencijala i muške i ženske seksualnosti. I veoma je moguća ideja pojave nove revolucije Erosa, uz nove muke savladavanja i prevladavanja suprotnosti metafizikče prirode, ali u drugačijim uslovima i kontekstima.

Generalno, to je slika ovog vremena. Po meni, ne toliko crna, jer uvek postoji velika šansa da se iz većeg kontrasta uoči put ka njegovom prevazilaženju, nego iz skrivenog, društveno prihvatljivog, naizgled materijalno ušuškanog dobrog života, koji zatire trag nezadovoljstva unutrašnjeg previranja. Uostalom ova savremana civilizacija je na izmaku sopstvenih snaga da preživi u ovakvim okvirima brutalno ogoljenih,, agresivnih, jednostranih, ograničavajućih i banalizovanih principa Erosa, da se oseća velika potreba za promenom, ne samo u okvirima svakog pojedinca, već i šire. 

6911_19847Međutim, nije u tome jedini problem. Bazični problem je što se  seksualnost svela na polnost, na  njegov fizički i psiholiški aspekt, zanemarujući njegov duboko metafizički, mistički i magijski pojavni oblik, koga ne možemo „videti, osetiti, pipnuti“,  pa čak ni objasniti.

Seksualnost je izgubila tu erotičnu dimeziju, dimenziju mističkog rituala, otkrivanja tajne večne životne energije, koja nas motiviše da život doživimo kao dar, i u njegovom predvidivom i nepredvidivom obliku, kao intuitivan, mističan, magičan. Duhovna komponenta Erosa u tome dobija svoj puni smisao. 

Ljubav mora pronaći put ujedinjenja i put međusobnih poštovanja različitosti u zajedničkom cilju dosezanja sloboda izraza i samoostvarenja u tom ujedinjenom pomaku ka celovitisti sopstvenog bića.

Da li čovek doseže do svoje erotske suštine?

ili „Erotičnost gospođe Bovari u koloritu balkanskog mentaliteta“ -nastavi sa čitanjem

Izvor/preuzeto: moji-tragovi

_________________________________________________________________________________

PISMO KOJE MU JE PROMENILO ŽIVOT…

tamoiovde-logo

Kako je tuga usled smrti žene uticala na Morzeov pronalazak telegrafa?

Život Semjuela Morzea bio je pun razočaranja, ali možda su ga baš ona inspirisala da patentira telegraf, jedan od izuma koji je zauvek promenio način komunikacije…

13177302_1081267428562860_2019783789003166095_nSlikar i pronalazač Semjuel Morze, rođen 27. aprila 1791. godine, najpoznatiji je po izumu telegrafa i Morzeove azbuke. Ovi njegovi izumi su kasnije podstakli pojavu telefona, a mnogo kasnije interneta i na kraju smartfona. Vratimo se malo unazad…

Pre svih ovih izuma, ljudi su komunicirali putem pisama. Jedno takvo pismo dobio je i Morze, a nije ni slutio da će mu ono preokrenuti život i naterati ga da pronađe način da ljudi međusobno brže komuniciraju i saopštavaju dobre, ali i loše vesti, piše National Geographic.

Pismo koje mu je promenilo život

Naime, kako bi upotpunio kućni budžet, Morze je morao da otputuje u Vašington i naslika markiza de Lafajeta kako bi zaradio hiljadu dolara. Za vreme svog boravka u Vašingtonu, Morze se dopisivao sa svojom voljenom ženom Lukrecijom, koja je čekala njihovo treće dete. Pisala mu je da je ponosna na njega, da ga mnogo voli i da jedva čeka da se ponovo nađu na okupu.

Morzeov odgovor je takođe bio pun ljubavi i čežnje, ali nažalost, njegova supruga nije stigla da pročita njegove tople reči, jer je u međuvremenu preminula usled srčanih smetnji usled porođaja.
Umesto od svoje drage, Morze je dobio pismo od svog oca koji mu je saopštio tužnu vest i to tek nakon što je sahrana uveliko bila obavljena. Iako mu je život bio ispunjen brojnim razočaranjima, Morze je bio očajan jer usled spore komunikacije nije mogao da stigne ni na sahranu svoje žene.

Putovanje u Evropu

Sedam godina kasnije, Morze se ponovo našao na putu, ali je ovog puta išao brodom u Evropu. Na putovanju se sreo sa doktorom Čarslom Džeksonom, s kojim je dosta razgovarao o elektromagnetizmu, što je predstavljalo prekretnicu u razvoju njegovog izuma.

Okupiran idejom kako informacije treba da putuju brže, počeo je da razvija i menja već postojeću telegrafsku šifru tako što je razvio kod za svako slovo.
Vratio se u Vašington 1838. godine u nadi da će ubediti kongres da mu odobre sredstva za električni telegraf, ali nije uspeo u tome.
Na sreću, iste godine Morze je naučnom timu na Institutu Frenklin u Filadelfiji demonstrirao kako radi njegov telegraf, pa je ubrzo dobio 30,000 dolara za izgradnju telegrafske linije.

Prvu telegrafsku poruku je Morze poslao 1844. godine iz Vašingtona u Baltimor, a ona je glasila: „Šta je Bog radio“ (Biblija, Knjiga brojeva 23:23).

Ubrzo su ljudi počeli da šalju razne poruke putem telegrafa čime se način komunikacije i poslovanja izmenio zauvek postavši mnogo brži.
Izvor: HIZU Planeta /nationalgeographic

_________________________________________________________________________________

KAKO JE ŽIVELA ŽENA…

tamoiovde-logo

Žena je bila direk u kuću, i ne orati se džabe da kad deca ostanu bez baštu da su pola siročetija, a ka ostanu bez maću, sasvema su siročetija.

šopi-šopkinje-Dizala se sabale, ka ispoju prviti petlovi, dok još neje s`vnulo, pa se slušala do gluvo doba. Jutram, ka se digne, prvo zavane oganj, pa sprema jedenje da ponesu mužjeti na rabotu, pa sprema na decata da doručkuju. Dok tova sprema, turila je jed`n kot`l na šporetat da se greje voda, da popari trice za svinjete.

Pa se počnu dizaju mužjeti, pa da im poljaje da se omiju, da im dade obleklo, da im natura u torbe ili jendž`ci jedenje za ruč`k. Pa ka se izdizaju decata, i njim da dade čisti i zakrpeni čorapci, da im dade da jedu, pa da đi isprati da puštaju goveda ili da idu u školu.

Pa ka đi rasprati, nosi da sipe na svinjete, da vrlji na kokošćete, pa ako se seti, uzne malko da jedne. Posle, ako nema leb, ide da odseje brašno, pa da podmladi kvas`c, da zamesi leb. Ako si imaju leb, uzne koj kvo je sturil od dreje da propere.

Dok tova raboti, misli kvo da sprema za obed ili večeru. Uzne pa olupi kompire i turi, ako je leto, uz ognjišteto, ako je prolet, jesen ili zima, turi u šerpu na šporetat da se vari.

Ako je prolet, ide u gradinu da rasadžuje ili da poljaje. Kad se vrne, ako se jeloto neje još svarilo, uzne kudelju i vreteno da povrtka ili da poprede, ili uzne iglete da poplete dok dojde vreme za zapršku. Ako je leto i ima rabota na njivu, ona uzne leb, turi ga u cedilo, jeloto nasipe u rukatku, pa i nju vrže sas trakoveti napred, a u ruće uzne igle i dok stigne na njivutu, ona plete. Ka stigne na njivutu, prostre na zemi boščutu, turi jedenjeto i obeduju.

Kad završe s obedat, ona sabere praznetinete, prevrže cediloto i zakači u drvo. Posle uzima srp, matiku ili grebulju, pa raboti dok ne počne da zaodi slnceto. Ka bude slnceto na zaod, naskube mleč, trosak i govnjar, i turi u cediloto da ponese za svinjete, i ka si pojde doma, putničći si pa raboti u ruće.

zivot-selo-pirot-zeneKad stigne doma, zavača og`njat, ide na vodu, tura vodu u kot`l za svinjete, ali predi tova, dok još neje ulezla u ižu, vrlji na svinjete travicu da ne grdu, a na kokošćete vrlji žice da pokljucaju dok si nesu legle.

Ka donese vodu, počne da tumara, da sprema nešta za večeru. Otide do kokošarnikat da vidi da li ima nekoje jajčence; otide do gradinutu te otćine nekoje perce luk, da smuti nešta za večeru.

Ka počne da se smrečava, pali lambutu i počne da tumara po sobu. Ka se priberu drcata i mužat, ona na trpezutu natura jedenjeto i oka đi da prijdu da večeraju. Ka se navečeraju, ona razdiza jedenjeto, premete trošicete, premije sudoveti i seda s ostale žene, ako đi ima, da porabote u ruće.

Sa, il če krpi na decata i mužatoga pantalone, košuljeulje, dreje, ili če prede i plete nove. Za tova vreme, decata i mužat si polegaju, a ona, dok raboti u ruće, misli kvo če jutre da raboti, kvo če gotvi za jedenje, če mesi li leb, če pere li dronjci, i nekoj zaman si legne.

Žena koja je imala malečko, svete si je teja rabote rabotila i još je trntuvala i na bebeto. I ka je nosila jedenjeto na njivu, bebeto je bilo na grbinu, lebat i s lebat napred, i pa si je u ruće rabotila, dok stigne na njivutu. Ali neje bilo tova sva rabota što je žena rabotila. Ona je bila i žena, maća, snaa, svekrva i domaćica. Prela, činila, tkala, plela, šila i krpila.

Žela, kopala, plastila seno, brala i lupila moruzu, sadila gradinu, turala turšiju; sejala, brala, topila i trljala grsnice. Varila, mesila, bučkala i sirila.

Žena je za slave spremala, gosje dočekuvala i u crkvu išla. Bila je i kumica i starosvatica, na bebe je kravaj mesila i nosila. Na čerće je darove spremala. Ona je i pojala, igrala i rovala. Kuću je čistila, odrove nameštala. Čuvala je svekra i svekrvu i saranjuvala đi. Ona je žalila svekra, svekrvu, iznosile im na grobišta, i na glas za nji rovala. Karala se sas muža, svekrvu, komšiće i deca tepala.

Ali je umejala i da miluje muža i deca. Ona je pazila ovce i goveda, ranila svinje i kokošće. Umejala je i da se premeni, đitku na uvo da zakači, muža pod ruku da ulovi i na oro da idu. Crepnje gazila i rogože plela.
I pokre tolće rabote, bila je zdrava, obrazi njoj bili crveni, a lice nasmejano.

Kad je nekoja ostapa bez domađina, rabotila je pokre žensćete rabote i mušće. Pcuval đu je muž i svekar, svekrva đu je klela i ogovarala, a neje im ni ona ostanjuvala dužna.

Za nekog imalo rabota ili nemalo, za ženu je imalo rabota preko glavu. Tova je bila žena, ali ni ona neje ugodila na svi.

Beše nekad“ – Borisav Nikolić

Izvor: srbin.info /pirkebloger

_________________________________________________________________________________________

NAJUTICAJNIJA AKADEMSKA DELA…

tamoiovde-logo

„O poreklu vrsta“ najuticajnije akademsko delo u istoriji

Knjiga Čarlsa Darvina, koja je pokrenula revoluciju u razumevanju evolutivnog razvoja organskog sveta, izabrana je za najuticajnije akademsko delo u istoriji, ispred „Komunističkog manifesta“ Karla Marksa.

Listu od 20 najuticajnijih akademskih dela sastavili su britanski bibliotekari i izdavači tokom proslave prve Nedelje akademske knjige. Onda je i javnost iz celog sveta pozvana da putem interneta da svoj glas.

darvinO poreklu vrsta je dobilo 26 odsto glasova, a na drugom mestu nalazi se Komunistički manifest Karla Marksa.

Profesor Endrju Preskot sa Univerziteta u Glozgovu rekao je da je Darvinova knjiga iz 1859. godine vrhunska demonstracija značaja akademskih dela.

„Darvin je napornim posmatranjem sveta oko nas, kao i dubinskim promatranjem, stvorio delo koja je promenila način na koji razmišljamo o svemu. Ne samo od prirodnom svetu, već o religiji, istoriji i društvu“, kaže Preskot.

Iza pomenutih dela u anketi se visoko našla Platonova Država i Šekspirova Sabrana dela.

Kritika zdravog razuma Imanuela Kanta koju je predložio Alan Steton, iz Asocijacije prodavaca knjiga, zauzela je peto mesto.

Steton ističe da je veoma važno, posebno u modernom dobu, što je Kantov kategorički imperativ dobro poznat i da se smatra važnim.

Predloženih 20 dela:

dela1. Kratka istorija vremena – Stiven Hoking
2. Odbrana prava žena – Meri Vulstonkraft
3. Kritika zdravog razuma – Imanuel Kant
4. 1984 – Džordž Orvel
5. O poreklu vrsta – Čarls Darvin
6. Orijentalizam – Edvard Said
7. Tiho proleće – Rejčel Karson
8. Komunistički manifest – Karl Marks
9. Sabrana dela – Vilijam Šekspir
10. Ženski evnuh – Džermejn Grir
11. Stvaranje engleske radničke klase – E. P. Tompson
12. Značenje relativnosti – Albert Ajnštajn
13. Goli majmun – Dezmond Moris
14. Vladalac – Nikolo Makijaveli
15. Država – Platon
16. Prava čoveka – Tomas Pejn
17. Drugi pol – Simon de Bovoar
18. Svrhe pismenosti – Ričard Hogart
19. Bogatstvo naroda – Adam Smit
20. Načini gledanja – Džon Berger

Izvor: RTS/Yahoo

________________________________________________________________________________________

NA KUTKU BELOG OBLAKA…

tamoiovde-logo

– spava nejasna tuga…

_____________________________________________________________________________________

MILENA PAVLOVIĆ-BARILI

Milena Pavlović-Barili bila je po mnogo čemu jedinstvena ličnost. Srpkinja po majci a po ocu italijanske krvi, svojim životom i radom obeležila je jednu epohu

Thumb_milena0ooMilena Pavlović-Barili rođena je u Požarevcu, 5. novembra 1909, kao jedino dete Danice Pavlović i Bruna Barilija, italijanskog kompozitora, muzičkog kritičara i pesnika.

Prema mišljenju nekih tumača, sliku koju danas imamo o ovoj umetnici stvorila je zapravo njena majka.

U monografiji Žene u srpskom slikarstvu piše da je Danica Pavlović „u detinjstvu odlučujuće uticala na Milenino vaspitanje“, ali da je i kasnije, „kada je otvorena Memorijalna galerija Milena Pavlović-Barili u Požarevcu, doprinela stvaranju njenog, pomalo bajkolikog lika čuda od deteta, uspešne slikarke koja je putovala po svetu, družila se sa poznatim ličnostima, srećno se udala za jednog Amerikanca i umrla od posledica pada s konja“.

U poodmaklim godinama, često puna gorčine, Danica Pavlović je svojim sećanjima, u sačuvanim i još više onim uništenim pismima stvorila o svojoj ćerki, ali i o sebi, sliku kakvu je želela. O specifičnom slikarkinom odnosu sa majkom svedoči i jedno od pisama nepoznatog datuma:

…Da znaš samo koliko mi je potrebno da me jednog dana razumeš i da mi kažeš: ‘Sine, je l’ si umorna, odmori se malo, jer si sve uradila što si umela i mogla.’ Čini mi se, kad bih jedanput u životu to od tebe čula više nikad ne bih imala nesanicu. Više nikad me zora ni sunce ne bi zatekli budnu i prenapregnutu od misli i briga i strahovanja u krevetu. I ne bih se uvek luda i kriva osećala. Ja drugima ne dozvoljavam da mi kažu ni da sam luda ni da grešim, jer znam i vidim da niko od njih ne bi mogao moju ravnotežu da izdrži. Ja sam ovde sasvim smrvljena. Znam kako nana kaže: ‘Iz ove se kože nema kud’, pa se i ja koprcam, pa ne umem ćud da promenim.”

Umetnost bez zadrške

Milena se u svemu što je radila predavala svim bićem. Njeno slikarstvo ispunjeno je neobičnim događajima, susretima, odlascima, lutanjima i rastancima, tugama, pritajenim traumama i nostalgičnim sećanjima. Gotovo sve njene nadrealno-magične kompozicije imale su u sebi romantičarsko značenje, velovi, odnosno draperije, simbolično označavaju deobe i razdvajanja, ali i spajanja i povezivanja realnosti i mašte, svetla i tame, dobra i zla, intime, meditativnog i onog senzualnog.

Slikajući lampe i sveće unosila je svetlost mudrosti i prosvetljenja u ambijente u kojima je vladao mrak. Njene maske skrivale su i štitile identitet lika, leptiri pričali o kratkotrajnosti života, a slomljeni stubovi i isečene ruke ili noge govorili o željama i čežnjama. Naslikane povijene katarke brodova nagovestile su ratne lomove koji su je zauvek odvojili od otadžbine.

Dve domovine

Milena je slikarstvo studirala u Beogradu i Minhenu. Prvu izložbu priredila je u Beogradu, a zatim su usledile njene izložbe u Požarevcu, Londonu, Parizu, Rimu, Njujorku. Višestruko talentovana, Milena je pisala i stihove koje je prvi put objavila 1934. u italijanskom listu Kvadrino. Uvek je lebdela između svoje dve domovine – Srbije i Italije, pa ne čudi njen veliki nagon da ode u treću zemlju, Ameriku i tu od 1939. godine pronađe svoj mir. Iz njenih pisama se vidi da je taj odlazak značio odrastanje, a u simboličkom smislu i oslobađanje od roditelja koji su bili previše snažne ličnosti. Iz Njujorka roditeljima sve ređe piše a više se posvećuje sebi.

Beg u Ameriku

Milena je u Americi provela poslednjih šest godina života. Tamo je slikala, izlagala i, što je bitnije za taj njen period, bavila se ilustracijom, dizajnom, kostimom, scenografijom. U jednom pismu nastalom čim je brod pristao u Njujork, u avgustu 1939, Milena majci piše:

…Stigla sam. Sada je dva sata ujutru. Prve misli i reči otkako je lađa pristala šaljem Tebi. Gledala sam dugo sve svetlosti u daljini, kao Venecija, samo mnogo duže sa strane. Mesečina i beli oblaci, i svetiljke što miču i klize po vodi, ali se ništa drugo ne vidi. Eto, to ti je Njujork. A ja ništa ne razumem. Grdno mi je sve čudno kao u snu i kao obično…

Iako većina teoretičara smatra da se Milena zbog materijalne sigurnosti prisilno angažovala u primenjenoj umetnosti, pre je sledila put kojim su pre nje krenuli svetski poznati pisci, slikari i umetnici koji su radili za novine. Milenine modne ilustracije objavljivane u Vogu tokom 1940. i 1941. odlikuju se lakoćom linija i kolorističkom prozračnošću akvarela. Milena je crtala dame u jednostavnim haljinama sa spuštenim strukom ili dekolteom nepravilnog oblika koji obnažuje ramena ili leđa, ukrašene perlama, cvetovima, ogrlicama, minđušama, tijarama, broševima, lepezama, šalovima. Slikarka je svetske žene crtala po uzoru na sebe.

Reklama za Vog

Za Milenu su govorili da je graciozna i lepša od svojih slika. Videla je vlastiti lik, stasitost, uzvišenu ženstvenu lepotu, posebno u ciklusu njenih predivnih reklamnih kreacija za velike modne magazine, poznate parfeme i firme: Vog, Tekstron vog, Harpers bazar, magazin Herst, Taun end kantri.

Zračila je harizmatičnom lepotom i lako osvajala visoke aristokratske krugove. U privatnom životu bila je krhkog zdravlja i zamišljena nad večitim temama života i smrti. Mnogi su govorili da je slikarka lepša i ljupkija od svojih modela i da bi, kada je ulazila u neku prostoriju prepunu bogatih žena, sve oči bile uprte u nju. Iako u jednostavnoj haljini, bez nakita i u šeširiću koji je sama napravila, Milena je očaravala svojom pojavom.

Tihi odlazak

Milena Pavlović-Barili umrla je 6. marta 1945. godine u svojoj 36. godini u Njujorku.

Po jednima, za umetnicu su bile kobne posledice nezgodnog pada s konja a po drugima srčani udar. Nakon četiri godine, urna s njenim posmrtnim ostacima pohranjena je na groblju za strance u Rimu. Njen suprug Bruno javio je Mileninoj majci u Požarevac da joj ćerka „počiva na jednom divnom mestu, na groblju u blizini kapije svetog Pavla, prepunom velikih uspomena na pesnike, umetnike, na ljude koji su došli iz čitavog sveta a koji su sada tu pored nje“.

Tek 50-tih godina, posle izložbe u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, srpska javnost se više zainteresovala za rad Milene Pavlović-Barili. U njenom rodnom Požarevcu 1962. godine otvorena je galerija-legat u kojoj se danas nalazi oko 800 njenih radova. U postavci je bronzani odlivak slikarkinih ruku, intimne porodične fotografije, lična slikarkina toaleta, haljine i čipkani veluri. Kao i ceo Milenin život, sve što je ostalo iza nje je metafizička rapsodija jave i sna.
Autor: Zorica Markovic
Izvor: stil-magazin

_______________________________________________________________________________________

Milena_Pavlovic_Barilli_-_Autortret_sa_belom_tokom_1929_(odeljak_Srski_pesnici)

Milena Pavlović Barilli Autortret sa belom tokom ulje na platnu, 1929.

Na kutku belog oblaka
— spava nejasna tuga
u neprekidnoj melodiji,
tihoj i zasanjanoj
usred zvezdane jeze.
Samo tamni plač šume
trese svoju srebrnu kosu
izgubljenu u oku razdaljine.
Jednim jedinim okom
videli smo svetove, tvrde i sive puteve
vode što mru od žeđi.
Zbog toga, oni koji ne saznaše,
okovaše nas, misleći da nas imaju.
Ali naš je život bio sigurniji nego busola —
Jer mi bejasmo deca Sokola.
I, čekajući čas pogubljenja rasla su naša krila,
tako ponosita i tako silna, da ni njihov užareni čelik,
ni orov njihovih gubica
nije sprečio veličanstveni let naše ravnodušnosti.
Rasplela sam duge kose
sa hiljadama vitica.
To je bio težak posao
koji nisam mogla privesti kraju
jer su se kose splitale
sa granjem drveća
dok sam prolazila trčeći.

Činilo mi se da ih opet vidim,
svoje lađe,
ali one su bile otišle,
dok sam si otišle su sve
(а ipak
san je tako divlji,
тtreba ga goniti danima
i danima,
biti strpljiv, ne drhteći, ne dišući,
ne misleći).

Аli dok sam spavala
oni su otišli u rat…
I sada —
kome da pišem?…
mala, plava devojčica
u cveću rezede,
među belim krilima golubice,
devojčica koja se igra sa Odjekom
na obali jezera jednog ogledala.

Avaj!
Sačuvala sam svoje detinjstvo
opaljeno od morskih priča
samo u svojim rukama.

Da bih možda ponovo njih stigla
mogla bih da trčim, trčim
brže od svog srca:
mogla bih da pojašem konja
da što manje vremena izgubim
Ali stvar nije u tome.
ako bolje posmotrim,
mislim da je njih oluja
odnela
јer oblaci imaju čudnovat oblik
iako zora nije granula.

A ja nisam unajmila posadu,
jer su ljudi bili pijani
i klecali su
i tukli se zbog jedne reči,
zbog sitnice, čuteći.
Videla sam njihove hitre pokrete
na beloj fasadi
crkve.
Hodim pepelom
spaljenog Meseca.
Trag stopa nosi
plavi zvuk
pogleda
devojke s lampom,
kojoj
veran osta.

Dolazak bujice voda
izbledeo je kraljevski put.
Ali za nas
koji ne možemo hodati
važni su samo horizonti.
Živećemo u miru
nepomičnog nadiranja
u kojem leži spokoj.
Nećemo pokušavati da shvatimo više od toga
ter reči
nisu naša priroda.
Osedećemo
na dnu zajedničke senke
bez pokreta,
u tišini
pustićemo da ode
teret za koji smo mislili da je naš.

Od dolaska mnogih voda
izbledela je glavna ulica.
Ali za nas
što ne možemo hodati
važni su samo horizonti.
U krilu svog spokoja
živećemo u miru
nepokretnog napretka.
Nećemo hteti da bolje shvatamo —
jer reči nisu po našoj ćudi.
Pobelećemo
u dnu opšte tmine
lišeni pokreta,
u tišini
dozvolićemo da spadne teret
koji smo smatrali svojim. / Tragovi ka sopstvenosti


* * *

Spalićemo mesec
da upotpunimo noći
da odrešimo snove
da zaustavimo dah.
Onda će Igra
poteći iz naših dlanova
suhih od života. Ni hitra
Ni spora neće biti
Biće sama
Kao veliki šestar
potpuno uporedna
s mehaničkim ritmom
raspadanja.


* * *

Za prvi sat dana:
beli vrhovi planina.
Za drugi sat dana:
duge reke pene.
Za treći sat dana:
marševi usamljenih.
Za četvrti sat dana:
rupe blistavih zmija.
Za peti sat dana:
daleki stišani glasovi.
Za šesti sat dana:
šest železnih zvona,
Za sedmi sat dana:
dva samotna karanfila.
Za osmi sat dana:
hiljadu zatvorenih kočija.
Za deveti sat dana:
prepolovljeni ponor.
Za deseti sat dana:
krila crnih ptica
krila crnih ptica
krila crnih ptica.


* * *

Nepomične i sjajne gledahu tvoje daleke oči.
Na mojim praznim dlanovima
nosim spomen na oblik tvoje glave,
tvojih ramena, tvojih usana,
čuvam i vedri osmeh tvoje dobrote.
Nemam ništa drugo.
Niti će mi išta drugo nedostajati.
Bila sam bogatija od celog sveta.
II

Htela bih da te volim
više nego što mogu
Okrenuta od sveta —
bez vremena i prostora —
biti urezana u tvom odrazu.
U teskobi postojanja,
htela bih
da svest uronim
u tvoje spokojstvo
oslobađajući se svake suze
koju ipak moram isplakati
na strašnoj granici
izmišljenog odnosa.

Napomena: Milena nije davala naslove svojim pesmama koje je obeležavala rimskim brojevima. Samo dve pesme imaju naziv: „Slika“ („Image“) i „Sablast“ („Phantom“). Spomenka Jelić

 

Milena_Pavlovic_Barilli_-_Autoportet_sa_stitom_i_orlom_1940_(odeljak_Srpski_pesnici)

Milena Pavlović Barilli Autortret sa štitom i orlom ulje na platnu, 1940.

SLIKA

Pod mojim kapcima
ti si mesec u bašti,
ti si magla na reci,
ti si jedini uvijen u san,
u Odjek detinjstva
i u plač.
Ti si val što se propinje visoko
tražeći zvezde u visini neba.

Njujork, marta 1940.


SABLAST

Oh, mlade žene u belo odevene,
ovaploćenje čini i potajnog milovanja,
da li ste ikad ljubav videle?
Daleko na horizontu,
pre nego što svane dan, njen bledi lik,
skriven pod zlatnom kosom,
s grudima natopljenim krvlju,
kreće se sporo, sanjareći u skitnji.
Čuvajte se, ne recite mu ništa,
on je stariji nego svet.
Skupite svoje skute, sklopite crne rukavice
i vratite se neopažene, sa ugaslim mesecom.

Njujork, juna 1941.

Kiša mi kaplje u sobu
u sobu koja nije moja
(u bilo koju sobu).
Čuje se kako trči poput miša.
Tako sam zadovoljna kad zamišljam
kako palim mesec
kako ga palim da plane i izgori
i vidim kako crni i odleće
kao mali ugljenisani leptiri
spori i kosi
koji ne menjaju ništa u tišini.
Ali treba se čuvati oblaka
jer sa njima
on može da nam umakne
zauvek.
Treba ih se čuvati uporno,
uporno
kao što čine i ostali.
U mojoj svesti tvoja slika
jača od svetlosti.
Kidajući strune svetlosti
utisnuo si svoj lik
u moju svest.
Samo mudraci razumeju moje reči,
za ostale
vreme donosi pepeo.
Kao beskrajni nerazgovetni glasovi
krstare dani mojim životom,
kao seni
i kao vode.
Ali ja ostajem da sanjam pokraj tebe
jer tvoj dah je jedini magnet
koji sam srela na ovom putu,
sada se odmaram.
Na licu nosim svetlost jedne zvezde,
u srcu tvoju sliku.
Samo mudraci razumeju moje reči.

Izvor:riznicasrpska

________________________________________________________________________________________

Priredio i naslovio: Bora*S

Preporuka: POEZIJA I PATNJA SLIKARSTVA MILENINOG

SLOBODA JE ŽENA, UZMI JE…

tamoiovde-logo

Mary Jane: GUSTAV KLIMT – SLOBODA JE ŽENA

Žena je centralni i osnovni motiv Klimtovih dela. Na slikama ovog kontraverznog austrijskog slikara, prikaz muškarca veoma retko možemo videti.

Muškarac je sporedna figura, pijun u šahu, režiser i statista, popustljiv gospodar i sluga.

3f4808b525a42a0bb340252b3c0de1d3_mNjegovo prisustvo samo naglašava već prenaglašenu senzualnost i lepotu žene.

Klimt je slikao naga ženska tela, a osnovni princip njegovog slikarskog kista je sloboda.

Ovom tematikom Klimt inicira oslobođenje od krutih i suvih realističnih portretisanja ženskog lica i tela, uštogljenih odevnih formi i konzervativizma bečke aristokratije.

Sloboda je po shvatanju Klimta osnovni princip prirode. Stablo kao simbol života, voda kao nužnost, vatra kao potreba, žena kao zlato i mera vrednosti.

Kao tipični predstavnik simbolizma u slikarstvu, Klimt upravo slobodu poistovećuje sa ženom. On naglašava njen eros i postavlja je u centar univerzuma. Žena je nužnost, izvor života, majka, ljubavnica, sudija.

Sa rođenjem žene, rađa se proleće, ona se budi, kao što se budi i priroda. Upravo iz tog razloga se na njegovim slikama neretko prikazuje zelenilo, hiljade cvetnih motiva i ornamenata, sa pokrivačima u obliku livade koji skrivaju njeno telo i koji simbolički prikazuju zemlju iz koje se rađaju biljke.

Klimt pokušava da osnovne zakone prirode prenese na svoje slike. On nam govori o ženi koja je bila rob društva u vremenu u kom je živeo. On slika skrivenu potrebu te žene da se oslobodi, da „procveta“ i da shvati da je njena sloboda njeno najveće bogatstvo. Ona se rađa sa rađanjem svoje seksualnosti. Žena je Eva, život, ali i patnja i smrt.

On kroz niz simbolističkih motiva zapravo stvara realnu sliku žene koju ona ima o sebi kada je sama, van društvenog kriticizma i nametnutih normi ponašanja koje znače zatvorenost i neslobodu. Klimt zapravo kritikuje to društvo i okruženje, smatrajući da žena u njemu „gladuje“ i da je treba „hraniti“ njenom lepotom, a ne oduzimati je. U tom smislu, Klimt ženu „oslobađa“ poistovećujući je sa umetnošću koja je u tom vremenu takođe bila sputana.

Najpoznatija Klimtova slika, na kojoj je pored žene prikazan i muškarac, je slika „Poljubac“ (1908). Ova slika je nastala u njegovoj „zlatnoj fazi“. Klimt je ovu sliku naslovio kao „Ljubavnici“ i prvi put je izložena pod tim nazivom, da bi isti kasnije bio promenjen. Smatra se da je na ovoj slici prikazan sam Klimt i jedna od njegovih velikih ljubavi, modna kreatorka Emili Flege, s obzirom da na poleđini ove slike postoji zapis „Emili“.

Na slici možemo videti dvoje ljudi u ljubavnom zanosu. Mističnost ove slike se konstantno pokušava odgonetnuti kroz definisanje prirode ovog ljubavnog odnosa. Da li žena odbacuje muškarca koji je grli, tako što ga gura od sebe ili mu svojim položajem glave i ruku govori da joj je potreban i da ga želi?

Ako posmatramo sliku, možemo videti da muškarac i žena čine jedno telo, jer ne postoje jasne linije koje ih razdvajaju, dakle oni čine jedinstvo prirode. Svojim telima, u zagrljaju, oni se nalaze na ivici livade. Sama činjenica da stoje na ivici, govori o nekoj vrsti zabranjenosti njihovog odnosa. Muškarac svojim rukama čvrsto drži žensku glavu i ljubi je u obraz, dok se ona upija u njegovo lice.

Muški princip, odnosno snaga muškarca je na ovoj slici definisana kroz niz i sklop crnih i belih pravougaonika pokrivaju njegovo telo. Oni mogu simbolizovati mušku logiku, matematički um i fizičku snagu, dok je žena prekrivena cvetnim motivima u obliku krugova, koji opet simbolizuju žensku emociju, plodnost i njenu sanjalačku prirodu. Pravougaonik može da simbolizuje i potrebu za zajedništvom-domom, dok krug može predstavljati životni ciklus, vreme, kretanje i rađanje.

Klimt je slikao mnoge poznate dame svog vremena. On je njihovu ličnost i stil života naglašavao motivima raskoša. Voleo je da prikazuje žene kao fatalne, pune samopouzdanja, svesne svoje zavodljivosti i lepote.

Gustav Klimt potiče iz siromašne graverske porodice. Svoju profesionalnu karijeru je započeo u Beču kada je dobio zadatak da naslika tavanicu jedne od sala Univerziteta u Beču. Kada je završio slike za tavanicu, naručioci dela su bili zaprepašćeni motivima koje je izabrao.

Klimt je „Medicinu“, „Filozofiju“ i „Pravo“ predstavio kao nage žene. Zbog toga, ovi njegovi radovi nikada nisu prihvaćeni niti izloženi u javnosti, jer su bili previše moderni i liberalni za tadašnje univerzitetske konzervativne umove. Ove slike su uništene tokom Drugog svetskog rata.

Za Klimta se govorilo da je bio veliki zavodnik i da je imao brojne paralelne ljubavne veze. Takođe se nije saznalo ni koliko je potomaka zapravo imao. Nikada se nije ženio. Umro je 1918. godine u 55 godini života od posledica moždanog udara.

U 2012. godini je u Austriji obeleženo 150 godina od rođenja ovog velikog slikara. Slika „Poljubac“ se i danas može videti u muzeju Belvedere u Beču.

Klimt nam je ostavio u nasleđe shvatanje o univerzalnoj i neprolaznoj lepoti žene. Međutim, žene nisu lepe samo na njegovim slikama. Dovoljno je prošetati ulicom i pogledati njegovim očima. „Sloboda je žena, uzmi je.“

Izvor:kljucnekosti

_____________________________________________________________________________________

U MIRU PREDAVALA, U RATU LEČILA…

tamoiovde-logoPersida Pinterović – u miru predavala, u ratu lečila

Nastavnica, upraviteljica škole, bolničarka. Njen dar je primetio Ljubomir Nenadović, po čijem savetu je postavljena za nastavnicu Više ženske škole

20-pinterovic_620x0

Persida Pinterović

U uglednim listovima iz druge polovine 19. veka uz njeno ime je stajala odrednica – „jedna od najinteligentnijih srpskih kćeri“. Iako je ona danas mnogima nepoznanica, Zavičajni muzej u Rumi, retkim spisima i tekstovima, još čuva sećanje na znamenitu sugrađanku – Persidu Pinterović, vrsnog pedagoga, velikog prosvetnog i humanitarnog radnika.

Ova Rumljanka, govorilo se pametna, ljupka, plemenita i dobre duše, rođena je 29. septembra 1844. godine u domu majke Nastasije i oca Stanka, uglednog trgovca.

Da u pitanju nije bila časna porodica, jedna ulica u njenom rodnom gradu ne bi nosila ime po Pinterovićima. A uz ugled je u to doba nužno išlo – obrazovanje. Tako je Persida već u prvim đačkim danima znala da se neće zaustaviti na osnovnoj školi, tada prevelikom „kolaču“ za devojke.

Ženska učiteljska škola u Velikom Bečkereku (Zrenjaninu) bila je njena „ulaznica“ za učiteljsku poziciju u Šapcu. A znalo se koliko je za dame bilo teško da se izbore za mesto predavača u muškom svetu u kojem je živela. Tek što je prošla godina, a njen rad je već bio zapažen. Za obrazovanje i vaspitanje srpskog podmlatka odlikovana je poveljom, a ubrzo i postavljena za stariju učiteljicu. Bio je to početak Persidinog uspeha, nezaustavljivog. A onda…

– Jednom prilikom Ljubomir Nenadović, poznati srpski književnik, tada u svojstvu izaslanika Ministarstva prosvete, obilazeći škole u Šapcu, zapazio je izvanredne pedagoške sposobnosti ove mlade učiteljice. Po njegovom savetu ona prelazi u Beograd i, pošto je 1864. godine položila stručni ispit, biva postavljena za nastavnicu Više ženske škole – zapisao je Đorđe Arsenić u knjizi „Znameniti Rumljani“.

pppPredavala je srpski i nemački jezik, književnost, metodiku, krasnopis, kao i ručni rad, izdvajajući se od ostalih koleginica kao naprednija i daleko širih vidika. To je zabeležila njena učenica Milica Babović, ćerka uglednog profesora pedagogije i psihologije:

– Ovde se učilo napamet, nijedna reč nije smela da se promeni. Samo profesorka Persida Pinterović nije bila pakosna, dok su mi druge uvek nešto prebacivale, da bi mi smanjile ocenu sa rečima: „Šta bi vam otac kazao da ste ovako izrezali svesku“ i još mnogo drugih zaključaka.

U njenom domu je stanovala Draga Ljočić, kasnije prva žena lekar, čiji je talenat i upornost prepoznala, pa je pomogla njenom ocu Dimi da je školuje, uprkos finansijskim poteškoćama.

Posle decenije marljivog rada, Persida je nagrađena državnom stipendijom, kada je 1874. godine otišla u Prusku na dalje usavršavanje. Po povratku u Srbiju ponovo radi kao nastavnica Više ženske škole u Beogradu, a od 1894. i kao njena upraviteljica i naslednica Katarine Milovuk.

Posvećenost radu u najvišoj devojačkoj obrazovnoj ustanovi tog doba, gde je ostala do kraja života, nije bila jedina tačka u njenoj biografiji. Pinterovićeva je bila previše sposobna i humana da bi na tome stala. To je dokazala u vreme srpsko-turskog i srpsko-bugarskog rata, kada je obukla bolničarsku uniformu i krenula da spasava ranjenike. Za sve što je tada učinila odlikovana je Pohvalnicom Crvenog krsta i Srebrnom medaljom.

20

Zavičajni muzej u Rumi

U ratu je bila negovateljica, a u miru aktivistkinja. I ona je želela da pomogne ženama, da ih ohrabri i osvesti. Zato je bila jedna od najangažovanijih u „Ženskom društvu“, a od 1887. godine na njegovom čelu, a potom i kao počasna predsednica.

Da nije bilo nje, časopis „Domaćica“ ne bi redovno izlazio, a ona ga je svojim pedagoškim tekstovima i prevodima pozorišnih članaka učinila omiljenim štivom među pripadnicama nežnijeg pola. Bila je predsednica njegovog literarnog odbora.

Persida je dobro govorila nemački jezik, ali je još više volela pozorište. Spojila je znanje i ljubav i za svoju dušu, a na radost ljubitelja teatra, odlučila da prevodi popularne komade. U periodu od 1871. do 1895. godine uspela je da beogradsko pozorište obogati sijasetom kultnih tekstova. Repertoar je zahvaljujući njoj bio značajno osvežen.
Nije umela da stane. Radila je do samog kraja, do 2. juna 1895. godine, kada je umrla u Beogradu. Kratko je živela, ali opet dovoljno da zaduži mnoga prosvetna i patriotska društva, osvetla obraz struci i bude vetar u leđa ženama željnim emancipacije.
Tatjana LOŠ
Izvor:novosti.rs/12. januar 2015./ZNAMENITE SRPKINjE

FINA DEVOJKA IZ BEŠKE…

tamoiovde-logo1Bila je prva Beščanka koja je završila fakultet i jedina srpska slikarka koja je u to vreme mogla da se podiči pridevom „akademska”

Ispod prašine zaborava – slikarka Danica Jovanović

autoportret

Autoportret

Od najranijih dana je sanjala da postane slikarka.

Želja joj se konačno ostvarila, kad je u martu 1914. godine diplomirala na Ženskoj slikarskoj akademiji u Minhenu i stekla zvanje akademske slikarke.

Sudbina joj ipak nije bila naklonjena. Iz Minhena je uskoro morala da se vrati u rodnu Bešku, jer je jula 1914. godine izbio Prvi svetski rat. Poznata po rodoljubivim osećanjima, uhapšena je, zajedno s još nekoliko uglednih meštana, i nakon prekog suda streljana na Petrovaradinskoj tvrđavi 12. septembra.

U skromnoj seoskoj kući u Beški ostale su njene slike i uspomena koju je do poslednjeg dana života čuvala njena majka Mileva.

Mnogo godina kasnije, kad je počela da prodaje kćerkine slike, one su privukle pažnju muzeja i kolekcionara i ime Danice Jovanović sve češće se pojavljivalo u javnosti. Sto godina posle njenog rođenja, 1986. godine, na monografskoj izložbi u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu prikazano je jedva trideset slika i dva skicenbloka. Posle toga ime Danice Jovanović više nije bilo nepoznato. Do 2007. godine, kad je objavljena monografija i priređena druga monografska izložba, broj radova porastao je na preko sedamdeset, a slikarkin uzbudljivi život u velikoj meri je rekonstruisan. Od autorke tridesetak slika, ona je postala složena umetnička ličnost, ravnopravni učesnik u likovnom životu svog vremena i nezaobilazna karika u srpskoj istoriji umetnosti.

Put u svet

motiv-srbije

“Motiv iz Srbije“

Još kao dete, Danica Jovanović izbegavala je kućne obaveze i, skrivajući se od starijih, na svemu što joj je bilo pogodno za to, crtežom izražavala svoje utiske sveta. Kad se 1899. godine obnavljala beščanska crkva, upoznala je mladog studenta slikarstva Stevana Aleksića, tek pristiglog iz Minhena, koji je pomagao ocu Dušanu. Četrnaestogodišnja devojčica, opsednuta željom da se usavrši „u slikarskoj veštini”, tek 1903. uspela je da ode u Novi Sad i upiše Višu srpsku devojačku školu. Zahvaljujući daru i upornosti, skrenula je pažnju direktora škole i perovođe Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja Arkadija Varađanina. Članice Zadruge pomagaće joj do završetka studija. S Varađaninom će se dopisivati sve do pred smrt i iz tih pisama saznajemo najviše podataka ne samo o njenoj svakodnevici, već i o upornosti i strasnoj zaljubljenosti u slikarstvo.

Žensko odeljenje Umetničko-zanatske škole bilo je logičan nastavak Daničinog školovanja posle mature u Novom Sadu. Nekoliko fotografija, pominjanje njenog rada u prikazu izložbe iz jula 1909. godine, kao i nežno pismo koje joj je uputio beogradski student Martin Doda Ivanaj, uz kasnija prisećanja kolega slikara, čine sve što znamo o tom razdoblju njenog života. Njene školske drugarice bile su Vidosava Kovačević, Ana Marinković, Milica Čađević i Enestina Volf koju je poznavala još iz Novog Sada. Prijateljstvo ju je vezivalo za buduću violinistkinju Jelicu Lomić i čuvenu novinarku i spisateljicu Milicu Jakovljević, Mir Jam.

Čitala je Dučićeve pesme a, mada veliki patriota, verovatno nije uzela učešća na protestnom mitingu žena i u pokretu za bojkot austrougarske robe koji je u Beogradu predvodila tada već poznata slikarka Nadežda Petrović. Kao austrougarski podanik morala je da se drži podalje od takvih skupova. Iz ovog doba sačuvana je jedna mrtva priroda s očiglednim uticajem Dragutina Inkiostrija: na stolu zastrtom narodnim ćilimom postavljene su gusle, ibrik i tikva, elementi srpske tradicije i folklora.

seljak

“Seljak sa naramkom sena“

seljanka

“Seljanka u voću“

____________________________________________________________________________________________

Nakon dve godine u Umetničko-zanatskoj školi, stekli su se uslovi za nastavak školovanja „na strani”. Pored umetničke zrelosti, koja će joj otvoriti vrata Ženske slikarske akademije u Minhenu, presudno je bilo nastojanje Arkadija Varađanina da joj obezbedi novčanu pomoć. Njena prva dobrotvorka bila je Dana Jovanović iz Velike Kikinde, jedan od osnivača ženskih dobrotvornih društava u Rumi i Kikindi.
„Da li ću Vas opravdati pred milostivom Jovanovićkom uverićete se; jer da nemam toliku volju za milom mi slikarskom veštinom, ne bih ni pravila ovaj očajan korak i uznemiravala Vaše plemenite duše”, pisala je Varađaninu u jesen 1909.

danica

Danica Jovanović ispred ateljea Oberpolinger u Minhenu, 1913.

„Godine 1909. spremala se Dana za daleki put. Nameravala je da obiđe mesta gde su radili veliki majstori. Htela je da svoje putovanje počne s Minhenom. Tada je u Beški priređena zabava, čiji je prihod namenjen za njen put u Minhen. Davan je komad ’Jogunica’. Iz Novog Sada došli su svi Danini profesori i mnogo, mnogo bogoslova.

U selu takvog slavlja nikad pre, ni posle, nije bilo. Milan Varićak, tada još student veterine, bio je neumoran i u igri i u spremanju zabave. Sama Dana pripremila je i dekor i predstavu…

Prihod je bio lep i Dana, puna nade u budućnost i puna vere u sebe, otišla je u svet. U Minhenu se našla sa zemljakom Slavkom Vorkapićem, slikarem čije se ime danas pronosi od Holivuda pa do ravnog Srema. Drugovali su i učili školu. Zatim su u Beču zajedno obilazili muzeje i divili se delima stranih slikara”, sećala se mnogo godina kasnije Daničina prijateljica Angelina Obreški.

Kao ptica, mala i plava

Radost zbog dolaska u Minhen i upisa na Akademiju ubrzo je pomutila vest o smrti dobrotvorke Dane Jovanović. Brigu o školovanju preuzela je kćerka Laze Dunđerskog i supruga senatora Stevana Jovanovića, Olga, a Danica je dobila stipendiju i od Petrovaradinske imovne opštine. Zaštitništvo Olge Jovanović pretvoriće se u brižno prijateljstvo koje će Danici u najtežim trenucima pomoći da istraje. Posle smrti oca i sestre Ljubice 1912, kao i sestre Zorice 1913. godine, Danica, sama u Minhenu, doživljava teške trenutke. Kad joj je kći Sofija krenula na svadbeno putovanje, Olga Jovanović joj u Minhen šalje crno odelo, skladni i strogi kostim koji Danica nosi na fotografijama.

„Veoma mi je prijatno bilo kad su me udostojili visokom posetom svojom, ali dragi g. Varađaninu, ja sam se našla do najvećeg stepena zabune. Pogledavši sebe, mantil prljav, sav zamazan od boja, ruke prljave, čak ni lice nije bilo čisto. Gospođa me je pogledala od glave do pete pa se nasmejala – dakako da je pomislila, e – ova je baš pravo mazalo.”

Odlična studentkinja, Danica na trećoj godini dobija dozvolu da kopira u Staroj pinakoteci. Na pitanje Arkadija Varađanina koliko traju studije, odgovara „što je više prakse, što više godina studirati, to bolje”. Danici je bilo stalo da dobije „sigurnu diplomu” kako bi mogla da predaje u školi.

Želela je da posle studija ode u južnu Srbiju, da prosvećuje žene i uči ih narodnim šarama, ali je čeznula da pre toga ode u Pariz i Rim, „gde je svaka stopa klasična”.

U jednom pismu objašnjava da joj je „glavna struka portret i akt (glava i čovečje telo) i da je ta struka najteža, no ja sam tu struku izabrala i ta mi je struka mila i draga. Osim te struke privatno se bavim i drugim stvarima, kao Stilleben, Landschaft i dr. Osim toga, kad imam malo vremena bavim se kompozicijom i narodnom ornamentikom”.

predeo

“Seoski predeo“

Godine života „na strani” nisu izbrisale svest o potrebi da se stvaralaštvom i znanjem podstakne napredak čitave zajednice, posebno ženske. Pored mrtvih priroda koje je naslikala u Minhenu, većina njenih slika prikazuje žensku figuru u prirodnom okruženju: seljanke odevene u živopisne narodne nošnje, zaokupljene svakodnevnim poslovima. Kartonska podloga i mali format govore u prilog činjenici da su ove slike nastale na licu mesta, pod vedrim nebom, kao i figure malih prodavaca lubenica, gajdaša i seljaka.

Odlučnost i želju da ličnim primerom u slikarstvu pomogne isticanje kulturno-nacionalne ideje u srpskom narodu, pokazala je članstvom u srpskom akademskom društvu „Srbadija” u Minhenu.

Danica nije bila jedini student slikarstva pridružen „Srbadiji”: u različitim razdobljima članovi su bili Aleksandar Sekulić, Cvijeto Job, Kosta Josipović, Mihajlo Milovanović, Branko Popović i drugi. U martu 1914. godine izabrana je za blagajnicu i upravo zbog uspešnog sređivanja finansija društva, na poslednjoj sednici 13. juna iste godine dobila je pohvalu za „energičan rad”. Njen rad u „Srbadiji” učinio je da je predsednik društva Stojan Aralica bolje pamti od ostalih „Minhenaca”.

„Bila je strasno zaljubljena u slikarstvo. Kao da je sada vidim kako u minhenskoj Pinakoteci kopira Rubensovu ’Otmicu’: blondinka, malecna rastom, sa ’užasno mnogo pegica’. Veoma inteligentna. Izvanredno vedar tip čoveka, bez trunke mračnosti. Nije bila lepa… ni privlačna… ni koketa. Nije se trudila da se dopadne. Volela je muško društvo. Stalno je bila sa studentima, muškarcima. Ali nikako nije bila tip takozvane sifražetkinje. Ona je srbovala. A šta bi drugo mogla da radi? Šta je trebalo da radi? Bila je Srpkinja. Sva. I samo to.”

Aralica misli da je Dana bila bezuslovno darovita devojka. Ipak bila je još đak. „Još nije imala svoje slikarske note”, preneo je novinar Vuk Dragović u svojim beleškama sećanje slikara Stojana Aralice. Na sličan način je pamti pisac Andra Franićević, kao najboljeg druga, skromnu i milu, uvek u muškom društvu.
„Bila je velika Srpkinja. I izvanredno dobra kao čovek… Bila je kao jedna ptica. Mala, plava… Nisam znao da je spremna na heroizam. Ali bila je Vojvođanka… A to je bilo dosta i za heroizam…”

otmica

“Otmica Leukipovih kćeri“

Preko Save

Leto 1912. godine Danica je provela na imanju Olge Jovanović u Hajdučici, u Banatu. Posmatrajući fotografiju dvorca utonulog u francuski park, okruženog ribnjacima i prostranim poljima, možemo pretpostaviti da je to bio jedan od najspokojnijih razdoblja u njenom životu. Njen povratak u Minhen poklapa se s počekom Prvog balkanskog rata, u koji su, kao dobrovoljci, otišli njene kolege slikari i mnogi Beščani. O ratu je mogla da se obavesti preko filmskih žurnala koji su prikazivani u minhenskim bioskopima, ali i preko ilustrovanih novinarskih reportaža u knjigama Jaše Tomića i „Ilustrovanoj ratnoj hronici”.

Fotografije konjičkog pukovnika Dragutina Andonovića prikazivale su kulu Leke kapetana, Vezirov most, most kod Ljum kule, albanske planine prekrivene snegom. Austrougarsko državljanstvo verovatno je i ovaj put bilo prepreka da se Danica otisne put krajeva u kojima se ratovalo, ali je ona ipak te predele zabeležila na svojim slikama: Most kod Ljum kule i Vezirov most, nekoliko seljaka i seljanki u nošnjama „iz Stare Srbije”, izgled Prizrena, vojnike na mrtvoj straži. Još jednom je slikarstvom podržala ideju nacionalnog oslobođenja. Sasvim sigurno je tog leta 1913. godine prelazila Savu i slikala seljake i seljanke iz Posavine, posećivala rodbinu u Beogradu, poklanjala slike.

Njeno kretanje dodatno zamagljuje činjenica da je početkom leta, pred povratak kući iz Minhena, u policijski karton kao odredište upisala Pariz. Nekoliko dana kasnije javila se Arkadiju Varađaninu iz Beške, što sasvim sigurno znači da do Pariza nikad nije stigla. Takođe je poznato da je u avgustu 1914. godine, kad je rat već bio u jeku, prelazila u Beograd, o čemu svedoči njena slika srušenog savskog mosta. Kao austrougarski podanik koji često prelazi granicu na Savi i krstari Srbijom u želji da dobije zaposlenje, morala je da probudi sumnje vlasti. Njena mladost i obrazovanje bili su slaba garancija lojalnosti, tako da je njeno kretanje i ranije bilo predmet pažnje mađarskih agenata, te se ona konačno, tog kobnog septembarskog dana, našla među šestoro Beščana koje su austrijski vojnici uhapsili i kao taoce odveli u Petrovaradin.

Danica Jovanović imala je svega dvadeset sedam godina kad su pucnji u rano jutro 12. septembra 1914. godine prekinuli njen život u šancu na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Neostvareni snovi

danica2Pored kopije „Otmica Leukipovih kćeri” koju je pomenuo Stojan Aralica, platna koje je ostalo nedovršeno na štafelaju, u njenoj roditeljskoj kući sačuvana je i jedina slika iz Beograda, nekoliko skica u ulju s Akademije, kao i veći broj portreta i mrtvih priroda. Njihova sadržina je jednostavna, sačinjena od keramičkog ćupa, staklenog bokala, glavica luka, jabuka, cveća.

Shvatajući njihov izgled kao vizuelni izazov, Danica ih je slikala gustom pastom, ekspresivnim potezima. Na sličan način prikazala je i slike lica, počev od autoportreta na kom je sebe naslikala baš onakvom kakvom su je opisali i savremenici. Sitna, plavokosa, svetlih očiju, na sopstvenom liku otkriva svu složenost samoposmatranja i samoispitivanja.

Akademska slikarka, kako je s ponosom odmah počela da se potpisuje, s namerom da do 1915. bude „gotova s nekim svojim planovima – i onda, u ime Boga izlaže”, gleda nas neumoljivo i odlučno.

Sličan postupak nalazimo na portretu nepoznatog starca s plavim očima, ali je vrhunac ekspresije slikarka ostvarila u danas najpoznatijoj slici „Ciganka”. Po autentičnoj strasti s kojom je slikan, ovaj portret često je doživljavao poređenja sa slikama Nadežde Petrović. Svaki potez na ovom malom platnu govori o oslobađanju dugo sputavanog temperamenta, o snažnom potezu koji će trenutnom utisku dati posebnu izražajnost.

Nažalost, posle ove slike umetnički uspon Danice Jovanović tragično je prekinut. Još od beogradskih dana školovana na temeljima minhenskog slikarstva, tokom studija na Ženskoj slikarskoj akademiji preuzela je zakasneli nemački impresionizam, ali i nameru da se izražava gestom i bojom, istovremeno ne odbacujući mogućnost prihvatanja simbolističkih izražajnih sredstava.

U postupku umetničkog odrastanja istaknuto je prisustvo nacionalno-prosvetiteljskog činioca, kao odlučujućeg faktora u izboru tematike. Rezultat je simbolički, koloristički, ekspresivan i na svojevrstan način nacionalno obojen opus koji, uprkos ovako neusklađenim i višeznačnim epitetima, deluje jedinstveno i celovito.

Slike i dokumenti koji povremeno izlaze na svetlost dana ne menjaju bitno sliku o njoj. I mada nam se čini da smo je konačno upoznali, mnogo toga o Danici Jovanović ostaje nedokučivo, a malo je verovatno da ćemo do kraja uspeti da proniknemo u njene umetničke nedoumice i snove.
Autor: Jasna Jovanov
Izvor:politikin-zabavnik.rs/br.3042/2010

____________________________________________________________________________________________

1ced522bd8552a621b8968f27b3300dd

„Ciganka”

hkd7lmm267c4d3t4xerd

Izvor fotografija:tvorac-grada.com

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

LUKSUZ, MIR I NASLADA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 Francuski slikar Anri Emil Beno Matis umro na današnji dan, 3. novembra 1954. godine.

Matis je pripadao fovistima, reagujući spontano protiv impresionizma, s ciljem da se slikarstvo vrati prvobitnim oblicima i čistim tonovima. Boja i linija bile su njihov jedini cilj. Boja je morala da bude čista, linija nije služila za određivanje oblika, svetlost je izgubila funkciju definisanja volumena u prostoru. Od čitave grupe, možda je jedino Matis, striktno ostao u vodama ovako zamišljenog fovizma,što je učinilo da se fovizam i u istoriji moderne umetnosti identifikuje sa njegovim imenom. Mada je u svetu umetnosti odavno priznat i izuzetno cenjen, kritičari su se, prvih decenija ovog veka, užasavali nad njegovim slikama, odbijajući da se suoče sa umetnošću koja je izmicala svim pravilima. (rts.rs)

__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

ANRI MATIS

 Anri Matis je jedan od najvećih i najuticajnijih slikara XX veka.

TamoiOvde-c1a11e28afb03c9d81c096faa0a5ce8e_L

Anri Matis – Autoportret u košulji

  On je stvorio osnovne pretpostavke za nastanak fovizma i uticao je na kubiste, ekspresioniste, nadrealiste, kao i na predstavnike američkog pop-arta. Ono što izdvaja Matisa u istoriji umetnosti je eksperimentisanje sa potpuno različitim slikarskim stilovima u isto vreme.

 Anri Matis je rođen 1869. godine u Kato-Kambreziju, malom mestu na severo-istoku Francuske. 1887. godine odlazi u Pariz na studije prava, završava studije, počinje da radi u jednoj advokatskoj kancelariji, ali je ubrzo napušta. Kako je kasnije govorio, ponekad je čitave stranice presuda ispunjavao Lafontenovim basnama, a da to nikad niko nije primetio, pa mu je zato taj posao bio potpuno besmislen.

 1891. godine Anri Matis upisuje Academie Julian, a godinu dana kasnije prelazi na Ecole des Beaux-Arts (Škola likovnih umetnosti) gde studira u klasi Gustava Moroa. Moro je, iako simbolista, podsticao svoje studente da nalaze svoj izraz u umetnosti. U to vreme osim Moroa na njega utiču i Pol Gogen, Vilijam Tarner i Pol Sezan, čijih nekoliko slika i kupuje.

 Polazna tačka za Matisovo slikarstvo su bili Šarden, Filip d’Šampenj, David d’Hajm, čija je dela kopirao u Luvru. Na njegovo slikarstvo je uticao njihov smisao za čvrstu kompoziciju i solidno postavljene mase. U svojim prvim slikama Matis ne odstupa od tradicionalnog stila i slika u prigušenim tonovima na način starih majstora. Ali, u pejzažima koje je radio u Bretanji, već se ispoljava svetao kolorit i karakteristične slobode u fakturi. 1896. i 1897. godine Piter Rasel ga upoznaje sa impresionizmom i teorijom boja. On se upoznaje i sa impresionistima Degaom, Lotrekom, Renoarom i Deranom i japanskom grafikom. Uticaji japanske grafike, impresionizma, kao i njegova poznanstva sa impresionistima oblikovali su njegovo buduće stvaralaštvo.

 Anri Matis je 1905. godine oformio svoj lični izraz u umetnosti i započeo zajedno sa nekolicinom sledbenika novi slikarski pravac – fovizam. U Pariskom jesenjem salonu 1905. godine u jednoj sali, među slikama mladih umetnika koje su se isticale smelim bojama i slobodnim izrazom, bila je izložena i jedna skulptura rađena u duhu ranog firentinskog vajarstva. Likovni kritičar Luj Voksel videvši tu skulpturu u ovom ambijentu rekao je da izgleda kao Donatelo među divljim zverima (na francuskom jeziku les fauves). Po toj dosetki slikarstvo mladih izlagača, kao i ovaj novi pravac u slikarstvu dobio je naziv fovizam, što je zaista i bio po eksploziji boja i po anarhičnom ponašanju slikara. Po Matisu, vođi ove grupe, fovizam je počeo kao revolt protiv svesnog metodizma neoimpresionista, kao što su Sera i Sinjak.

Anri Matis shvata sliku kao jednu kolorisanu arabesku, kao jednu koloristički orkestriranu površinu na način na koji se komponuje jedan ćilim. Predmeti na njegovim slikama su predstavljeni pomoću „kolorističkih znakova“ koji sugerišu i predmete i njihove stvarne forme. Dve su osnovne karakteristike Matisa, kao foviste deformacija crteža i čista boja – deformacija boje. Oni služe istom cilju, da predmet na slici bude preobražen i da se prikaže kao prisutan. Te slike su uprošćene do krajnjih granica, sve što je suvišno odstranjeno je sa njih. Na svojim slikama tražio je opšti karakter bića, karakter nacrtanog lica koji ne zavisi od proporcija, već od jedne unutrašnje svetlosti. Njegova dela su bila jednostavne forme, lepršava, a njihova materijalnost nije u uobičajenoj plastičnosti prikazanog, već potiče od energije slikara.

Boja u Matisovom slikarstvu igra veliku ulogu. Po njemu boja treba da, koliko god je to moguće, naglasi umetnikova htenja. On kaže: „Na platno nabacujem tonove bez prethodnog plana. Da bih naslikao jesenji prizor podstaknut sam osećanjima koje to godišnje doba budi u meni…“.

Matisove česte teme su pejzaži i mrtve prirode, ali i figura i akt u enterijeru u kome bitnu ulogu ima ornamentika ćilima. Njegova umetnost kreće se „između ćilima i prozora“, dva najćešća motiva na njegovim slikama. Traganje za novim estetskim rešenjima kroz ponavljanje motiva je princip koga se držao do kraja života.

Jedna Matisova slika iz 1905. godine nosi naziv Luksuz, mir i naslada. Možda bi se te reči mogle upotrebiti kao moto za njegovu umetnost. Umetničko delo po njemu zamišljeno je kao sredstvo uživanja.

Najpoznatije slike Anrija Matisa su: Radost življenja, Harmonija u crvenom, Prozor u Kolijuru, Izobilje, Igra, Kupačica kraj reke, Žena u plavom. On je radio i bakroreze, drvoreze i litografije. Često se vraćao skulpturi, u početku pod uticajem Ogista Rodena.

Godine 1941. kada je zbog teške bolesti bio prinuđen da koristi invalidska kolica, Matis se u potpunosti posvećuje tehnici kolaža od ručno bojenog i sečenog papira. Ovu tehniku prvi put je koristio prilikom izrade kostima i scenografije za simfoniju Le chant du rossignol. Kolaži koje je pravio islikavajući hartiju, omogućavali su mu potpunu slobodu.

Život posle operacije, njegov „drugi život“ kako je govorio Matis, doneo mu je neobičan izliv ekspresivnosti, ono za čim je oduvek tragao, umetnost koja će oslikati njegova osećanja i svet oko njega. Umro je u Nici 1954. godine.

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 Radost življenja

 Radost življenja je fovističko ulje na platnu čuvenog francuskog slikara Anrija Matisa iz 1906. godine.

TamoiOvde-be76d1a55ee5ffb3b2dc895570c95b36_L  Slika Radost življenja verovatno njegova najznačajnija slika, daje u sažetom obliku duh fovizma bolje nego ijedno drugo pojedinačno delo. Danas se ova slika nalazi u zadužbini Barnes, Merion u Pensilvaniji.

 U shvatanju slike Radost življenja može se poći, pre svega od objašnjenja svog umetničkog izražavanja koje je dao Anri Matis: „Ono za čim ja težim jeste pre svega, ekspresija… (Ali)… ekspresija se ne sastoji od strasti koja se ogleda na ljudskom licu… Čitav raspored na mojoj slici je ekspresivan. Način kako su likovi ili predmeti postavljeni, prazni prostori oko njih, srazmere, sve to igra neku ulogu.“

 Umesto obične scene u parku na obalama Sene ili drugog prepoznatljivog mesta u prirodi, Matis se na slici Radost življenja vraća mitskom raju. Tako scena na slici prikazuje ekspresiju čistog uživanja. Ovde je prikazano mesto puno života i ljubavi i slobodno od želje ili straha.

 Matis je naslikao pastoralni pejzaž kao pozornicu sa briljantno obojenom šumom, livadom, morem i nebom. Drveće je na stranama slike i udaljeno, a njihove gornje grane se šire ističući nage ljudske figure na slici.

 Sliku odlikuju ravne bojene površine, veoma ustalasane konture i „primitivna“ draž formi. Ljudske figure na slici nemaju savršene proporcije. Matis je na taj način pokušao da prenese poruku o lepoti i svoje verovanje da je ljudska forma lepa bez obzira na boju kože ili oblik, i kao deo života može da se slavi i prihvati. Ljudske figure svih nijansi kože su nage i rade ono što im pričinjava zadovoljstvo, grle se, odmaraju, spavaju ili igraju. Senčenjem su posebno naglašene ove ljudske figure.

Boje na slici mnogo variraju, od neverovatno svetle, čak pastelno ljubičaste, podvučene tamno plavim linijama, koje naglašavaju crvenu pozadinu. Raznovrsne boje ljudskih figura su kontrastne prema bojama okruženja, i kreiraju neobične vizuelne efekte. Linijama se posebno naglašavaju svetliji predmeti, kao i zajednička nit slike.

Slika Radost življenja je upravo ono što njen naziv kaže. Matisove ljudske figure sa jakim pojednostavljenim obrisima pronalaze svoj mir i zadovoljstvo. Neki igraju, drugi se odmaraju, spavaju ili se druže, dok se par u donjem desnom uglu slike grli. Anri Matis je i na ovoj slici imao snažno osećanje samo za jednu stvar – za čin slikanja: taj doživljaj je za njega bio tako duboko radostan, da je želeo da posmatrač primi svu njegovu svežinu i neposrednost. On je uvek tvrdio da je svrha njegovih slika da pruže zadovoljstvo. Tako i ova slika podstiče potragu za prirodnim jednostavnim životnim radostima, koje mogu dovesti do srećnijeg života.

Ono što sliku Radost življenja čini revolucionarnom jeste njena radikalna jednostavnost, njen „dar izostavljanja“: sve što se moglo, izostavljeno je ili je dato samo implicitno, pa ipak taj prizor zadržava sve što je bitno od plastične forme i prostorne dubine.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Žena koja čita

TamoiOvde-d223ee4fdebdcd40ae2cd65f88141ed1_LŽenu koja čita francuski slikar Anri Matis naslikao je 1894. godine.

Prvi put je izložena 1896. godine u Salon du Champ de Mars u Parizu, i sa njom postiže svoj prvi javni uspeh. Slika se danas nalazi u Muzeju moderne umetnosti u Parizu.

Na slici Žena koja čita je prikazan miran i spokojan prizor. Žena u jednostavnoj tamnoj haljini sedi na stolici sa ravnim naslonom, leđima okrenuta posmatraču i čita knjigu. Stvoren je jak osećaj da čitanje može da prenese čitaoca u drugi svet. Ženina soba je prilično neuredna, ali ona je toliko zadubljena u svoju knjigu da to i ne primećuje. Na komodi koja je delimično otvorena su predmeti smešteni na draperiji, a zelena lampa je okačena na zid. Zid iza komode je naglašen zelenim tonovima ornamenata, dok je zid koji je bliži ženi u braon tonovima. Pod je tamnije boje i na njemu se ističe senka ženine haljine.

Dominiraju topli zemljani tonovi čime se naglašava opuštajuća i smirena atmosfera na slici.

Anri Matis je na slici želeo da naglasi sličnost između uređenja prikazane sobe i svog umetničkog ateljea. Da bi ovo postigao on je u sobi naslikao snažne nagoveštaje umetničkog ateljea, sa nekoliko slika koje su okačene na zidu i platnom koje je na podu. Na taj način je sugerisao svoju preokupaciju radnim prostorom umetnika.

Intimni domaći enterijer koji je prikazan na slici Žena koja čita je gotovo proročki, i ukazaje na kasnije umetničko stvaralaštvo Anrija Matisa. Tema žene koja čita se kasnije ponavlja na njegovim slikama.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Žena u plavom

Slika Žena u plavom spada među najlepša dela Anrija Matisa, poznatog francuskog slikara XX veka.

TamoiOvde-e303e2027514497aaa0603a129a3eb42_LSlika se danas nalazi u Muzeju umetnosti u Filadelfiji.

Od 1935. godine Anri Matis je simplifikovao svoju umetnost. Napušta senčenja i slika velike figure, oslanja se na liniju i „optička“ svojstva suprotnosti toplih i hladnih čistih boja. Žena u plavom koju je naslikao 1937. godine ima ove karakteristike njegovog stila slikanja.

Model za sliku Žena u plavom je bila Lidija Delektorska, lepa mlada ruska emigrantkinja koja je sarađivala sa Matisom poslednjih dvadeset godina njegovog života. Ona je dizajnirala haljinu sa slike, od raskošne plave tkanine koju je Matis kupio u Parizu. Ova haljina je bila namenjena samo za poziranje u Matisovom ateljeu u Nici, i prisutna je na mnogim njegovim slikama iz tog perioda.

Središnje mesto na slici zauzima ženska figura u enterijeru. Velike ruke žene u kojima drži nisku perli su u centru slike. Rukavi na haljini su naglašeni i naborani, a raskošna haljina simboliše žensku snagu i izdržljivost.

Jarko crvena boja pozadine, prošarana crnom, zelenom i oker bojom, doprinosi da se figura žene istakne u prvi plan. Plava boja haljine i vez na grudima, oko ruku i vrata čine ovu figuru još izrazitijom. Prozračno plavetnilo haljine je u suprotnosti sa pozadinom. Slika obiluje bogatstvom boja.

Slika je puna raznovrsnih linija i površina. Ona se snažno definiše simboličnim krivim linijama različitih smerova.

Paleta i fluidnost poteza četkice Anrija Matisa čine da Žena u plavom izgleda kao da je iz paralelnog univerzuma. Zato je ova slika još uvek svetkovina za oko posmatrača.

Izvor: artnit.net___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

PRVA ŽENA LEKAR U SRBIJI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________

Draga Ljočić: Prva žena lekar u Srbiji

Iz knjige: Dragan Ivanović, Kolevka zdravstva u Srbiji, Knj. 1. str. 109-114, izdavač: Srpska knjiga, Ruma.

indexDraga Ljočić (Šabac 1855 – Beograd 1926.) jedinstvena po mnogo čemu: pionir ženskog lekarskog poziva u svojoj zemlji i prva žena lekar na slovenskom jugu, neumorni borac za ravnopravnost žena, beskrajno požrtvovani humanitarni radnik, majka četvoro dece, uzorna supruga i domaćica…

U Šapcu se prvim plačem oglasila 28. februara 1855. kao peto, najmlađe dete bogatog šabačkog trgovca Dime Ljočića. Imala je sedam godina i počela da sriče prva slova azbuke, kad joj je otac osiromašio, ostao bez imanja i spao na pekarski zanat s mesečnim prihodom od sedam talira, koliko je zarađivao i običan sluga kod dobrog gazde.

Osnovnu školu je završila u rodnom gradu a onda je prihvatila njena bivša učiteljica Persida Pinterović, koja je prešla u Beograd za nastavnicu Više ženske škole i, primivši je kod sebe, pomogla joj da, i pored siromaštva, završi sve razrede. Produžila je da sluša predavanja na prirodno-matematičkom odseku Velike škole a onda se, sa 17 godina, odvažila da krene u Cirih i studira medicinu. Bilo je to, znači, 1872. Nadasve patriotski vaspitana, prekinula je studije juna 1876, kada je počeo rat sa Turskom, i požurila da se otadžbini stavi na raspolaganje. Obukla je uniformu, dobila čin sanitetskog poručnika i predano i požrtvovano lečila ranjenike u Beogradu i bolnici u Svilajncu a našla se i u krvavim borbama na Šumatovcu.

U februaru sledeće godine, kada je zaključeno primirje, vratila se u Cirih, jedini evropski grad u kome su žene mogle da studiraju(1), da bi krajem 1878. diplomirala i bila promovisana za doktora medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti. Imala je samo 24 godine kada je postala prva žena lekar kod Srba, a i prva od svih Jugoslovenki.

Visoko obrazovanje stekla su i Dragina dva brata. Đura se prvo školovao u Vojnoj akademiji, a zatim u Parizu i Cirihu, gde je stekao diplomu inženjera. Bio je jednomišljenik sa Svetozarom Markovićem i urednik „Radenika“. Drugi brat, Svetozar, završio je Vojnu akademiju i sa činom inžinjerijskog pukovnika bio i profesor te akademije. Pisao je i udžbenike.

Sa diplomom doktora celokupne medicine Draga se nastanjuje kod brata Đure, u Jevremovoj 6 u Beogradu, gde će kasnije obavljati i privatnu lekarsku praksu. Najpre je morala da se obrati Ministarstvu unutrašnjih dela i zatraži dozvolu za bavljenje lekarskim pozivom. Učinila je to 26. februara 1879. Ministar je nameravao da joj odbije molbu bez obzira što je te godine u Srbiji bilo samo 79 lekara, uglavnom stranaca. Intervenisao je načelnik saniteta dr Vladan Đorđević i ministar je popustio, ali uz uslov da dr Draga prethodno položi državni ispit. Savladala je i tu prepreku proisteklu iz konzervativnog gledanja na učešće žene u bilo kojoj delatnosti ondašnje Srbije.

Počela je privatnu praksu, ali „pacijenata nije osobito imala“. Naredna godina donela joj je jedno lepo priznanje ali i još jednu nevolju. Postala je član Srpskog lekarskog društva, ali su joj posle jednog nazeba načeta pluća, pa se 1880. zaputila na Krim, u sanatorijum blizu Jalte. Vraća se u proleće sledeće godine i nastavlja privatnu praksu u Beogradu.

Tek 6. jula 1882. novi ministar unutrašnjih dela, Milutin Garašanin, postavio ju je za lekarskog pomoćnika u Opštoj državnoj bolnici, najvećem tadašnjem lečilištu u Srbiji. Već 1883. godine donela je značajnu promenu u njenom privatnom životu: 9. januara se udala za Rašu Miloševića, jednog od osnivača Radikalne stranke i člana njenog Glavnog odbora. I u tom najradosnijem trenutku razbila je još jednu predrasudu i bila prva žena u Srbiji koja je posle venčanja zadržala svoje porodično prezime.

A onda slede najteži dani u njenom životu. Početkom oktobra 1883. buknula je Timočka buna. Dvadeset petog oktobra noću uhapšen je i njen suprug Raša. Dvadesetog novembra Draga je rodila ćerku a posle osam dana preki sud u Zaječaru osudio je Rašu Miloševića na smrt. Srećom, istog dana je stiglo pomilovanje kralja Milana i Raša je, zajedno sa Perom Todorovićem, upućen u požarevački zatvor na šest godina robije.

Dr Draga je ostala sama sa bebom i opterećena brigom o mužu sužnju, obavezom da se stara i o njegovim iznemoglim roditeljima i potrebom da se bavi lekarskom praksom – kako bi materijalno pokrila sve te zahteve.

Od diskriminacije prema ženi lekaru odustajalo se jedino u vreme ratova. Tako je bilo i 1885. kada je dr Draga, dok je besneo srpsko-bugarski rat, morala da radi, kao jedini lekar, čak u tri beogradske bolnice: Opštoj državnoj, Infektivnoj i Bolnici za ranjenike smeštenoj u Velikoj školi, kojom je rukovodio profesor Josif Pančić.

Porazom na Slivnici stvari su se promenile. Osuđeni radikali su pušteni na slobodu. Prvog januara 1886. muž joj je došao kući, da bi krajem te godine podelili radost zbog dolaska na svet ćerke Radmile. I ona će studije medicine završiti takođe u Cirihu i od 1911. raditi u Opštoj državnoj bolnici.

(Poput roditelja, i Draga će sa suprugom Rašom imati dosta dece: pored Radmile još tri ćerke – Spomenu, Zoru i Olgu).

U decembru 1886. dr Dragu je ministar Garašanin unapredio u lekara sekundanta, ali i dalje bez izjednačavanja u pravima sa kolegama. Povređena i ovom nepravdom i diskriminacijom, u maju 1889. odlučno se obratila ministru, tražeći ravnopravnost s muškarcima u službi. Umesto odgovara bila je – otpuštena!

Zaposlila se u Upravi monopola kao honorarni lekar. Zajedno sa Sarom Karamarković 1904. je osnovala „Materinsko udruženje“ – ustanovu koja je imala zadatak da smanji smrtnost odojčadi i zbrine napuštenu i na ulici ostavljenu decu. Blagodareći njenoj preduzimljivosti, ovo udruženje je sledeće godine dobilo zgradu u Studentskoj ulici, u kojoj je otvoren „Dom za nahočad“. Pet godina je bila predsednica ovog humanog udruženja i lekar dobrovoljac u Domu sve dok je imala snage. Bez ikakvog honorara lečila je i učenice Radničke škole koja je postojala pri beogradskom Ženskom udruženju. Za novac je radila jedino u Fabrici duvana i šibica u kojoj je provela više od trideset godina. Zaposleni su je zvali „svojom majkom“.

Bila je i prvi predsednik Društva beogradskih žena lekara, koje je osnovano 1920. Kao znalac stranih jezika revnosno je pratila dostignuća u evropskoj medicini, a bavila se i prevođenjem s ruskog jezika.

Došli su balkanski ratovi. Draga je već imala 57 godina i bila načetog zdravlja. Ne štedeći sebe, 1912-1913. radila je danonoćno u ambulanti za građanstvo i sirotinju i u bolnici beogradskog dobrotvora Nikole Spasića. Za to vreme njena ćerka Radmila bila je lekar na hirurškom odeljenju Opšte državne bolnice.

Buknuo je i prvi svetski rat 1914. Porodica se posle okupacije Beograda povukla u Niš i Draga i ćerka radile u tamošnjoj bolnici. Neprijatelj je napredovao i porodica se podelila. Raša sa svoje 64 i ćerka Radmila sa 29 godina prelaze preko Albanije, idu na Krf, pa na Solunski front, da svako u svom domenu nastavi bitku za Srbiju.

Dr Draga, u 60. godini, sa tri kćeri prebacila se železnicom iz Niša u Solun i dalje u Atinu. Odatle, preko Rima i Nice, stigla je u Lozanu, gde je sve vreme rata „organizovala slanje paketa zarobljenicima u nemačkim i mađarskim logorima“.

Vratila se u domovinu 1919. i te godine doživela pravu satisfakciju. Dobila je zvanje „pravog“ lekara i time „otvorila put svojim budućim koleginicama“. Krajem 1924. ostvarila je i pravo na penziju – kao lekar Uprave monopola.

Umrla je 5. novembra 1926. u svojoj kući na Topčideru i sahranjena u Beogradu. Za svagda ovenčana epitetom prve žene lekara u Srbiji.

Dr Radmila Milošević-Lazarević, radeći kao lekar na Solunskom frontu, upoznaje se sa književnikom Brankom Lazarevićem, sa kojim se venčava na Krfu, zajedno se prebacuju u Italiju i Francusku i po završetku rata stižu u Beograd.

Kada je suprug 1919. postavljen za ambasadora u Čikagu, ona ga prati i napušta lekarski poziv. Zatim prelaze u Varšavu, Prag i Brisel. Umrla je 1942. godine od pneumonije i sahranjena u Beogradu.

Ništa bez Drage Ljočić

O radnim i humanitarnim kvalitetima tri doktorke – dve Šapčanke i jedne koja je u ovom gradu bila bolnički lekar, govori i gradnja bolnice na Topčiderskom brdu, sa 600 postelja za žene i decu. Kamen-temeljac je položen 8. oktobra 1922. godine.

Prethodno je bilo formirano i Društvo beogradskih žena lekara, koje će sinhronizovati akcije prikupljanja dobrovoljnih priloga. Predsednica je bila dr Draga Ljočić, potpredsednik dr Marija Fjodorovna Siebold, sekretar Ana Brkić-Milijanović, srednja od tri sestre Šapčanke koje su studije medicine završile u Petrogradu i blagajnik Marija Prita-Vučetić, koja je sa suprugom Nikolom Vučetićem u Šapcu bila bolnički lekar krajem devetnaestog veka.

Bolnica je svečano otvorena tek 1. oktobra 1929. godine. Beogradske žene lekari radile su u bolnici besplatno, jer je bolnica morala da se izdržava od prihoda bolesnika, što je bilo nedovoljno. Prva žena lekar na internom odeljenju bila je Jelica Nešković, kći dr Marije Prite.

Dr Draga Ljočić je učestvovala i pri stvaranju ženskog lekarskog društva posle Prvog svetskog rata, kao i pri podizanju Ženske bolnice na Dedinju, u spomen inicijatorke za gradnju te bolnice, dr Elze Inglis, koja je u Prvom svetskom ratu bila na čelu britanske misije u sastavu srpskog vojnog saniteta.

U čast tridesetogodišnje službe dr Drage Ljočić, njeni prijatelji su 1909. priredili svečanu akademiju a po završetku bolnice na Dedinju jednu bolesničku sobu mermernom pločom označili njenim imenom.

Bila je i prva i jedina žena lekar koja se još na početku svog radnog veka, 1880. godine, bavila poslovima oko uređivanja „Srpskog arhiva“ – časopisa za celokupno lekarstvo.

 Dragan Ivanović/www.rastko.rs

 DOPUNA (Iz knjige dr Dušan Stojimirović: Kazivanja, Narodna biblioteka Smederevo / Ars libri, Beograd (2007), str. 27. Dopuna Brane Dimitrijevića.)

 „Do vremena kada sam ja (1890) došao u Beč na medicinskom fakultetu nije bilo ženskih studenata… Ali nekako u to vreme navališe i devojke na medicinu. Notnagel ( priznat u Evropi kao najjači specijalista interne medicine!) ih začudo nije trpeo. Bio sam prisutan kada je on na jednom predavanju zatražio da se studentkinje udalje s časa, ali pošto one nikako nisu htele da napuste dvoranu, Notnagel je sam izišao iz nje. A potom je poslao svog docenta da nam održi čas. No, i taj docent je zamolio studentkinje na izađu, da bi mogao da predaje. Kako one nisu htele ni onda da iziđu, došlo je do nereda. Studenti su povikali: napolje! Napolje!!! Te su one, naposletku morale da odu. Onda se Notnagel vratio i nastavio da predaje, izjavljujući da ženama nije mesto na medicini. Ovo se događalo negde 1892 ili 1893. godine.“

Na Rastku objavljeno: 2008-04-25

GRADINAR…

TAMOiOVDE-logo

Danas je Đurđevdan(ovde), dan cveća i ljubavi.

foto-people

Foto: mudremisli.com

 Na današnji dan, 6. maja 1861. godine u Kalkuti se rodio indijski književnik, dramaturg i filozof, Rabindranat Tagore.

„Nesavršenstvo nije negacija savršenstva; konačnost ne poriče beskonačnost.

To se samo celina iskazuje u delovima, to se beskraj otkriva u granicama.“

„Ništa lakše nego u ime spoljne slobode uništiti unutrašnju slobodu čoveka.“

„Cvet sa tugom gubi latice, ali umesto njih s radošću očekuje plod.“

„Do istine možemo doći samo onda ako nam je data sloboda da grešimo.“

 „Samo ono što činimo iz ljubavi činimo slobodno, pa ma koliko patnje iz toga proizašlo.“

  „Nema te poezije koja bi mogla da se vine do onih visina do kojih dopire ljubav.“

Ono što nam je potrebno da bismo bili slobodni jeste ljubav; ona ima snagu da s radošću nosi breme sveta.“

„Velika srca vole, mala traže da budu voljena.“

 „Zatvoriš li vrata svim greškama, zatvorit ćeš ih i istini.“

***

RABINDRANAT TAGORE(1861-1941)

images11

Foto:www.totalbhakti.com

Veliki indijski pesnik, muzičar, slikar, filozof, humanist. Isticao je ideju o duhovnom jedinstvu sveta, jedinstvu u različitosti; jedna od dominantnih crta njegove poezije je ljubav, koja ide od najintinmijeg do kosmičkog-ljubav prema deci,  ženi,  ljudima, prirodi.

Zalagao se za svojevrsno lirsko pozorište prožeto muzikom, iskazano simbolikom, obavijeno mitom i alegorijom.

Njegova proza je umetnička freska Indije, svedočanstvo, filozofija i kritika. Dela su mu prevedena na mnoge jezike sveta-Sadhana, Stvaralačko jedinstvo, Čovekova religija; drame  Čitra, Pustinjak; romani Brodolom, Dom i svet, Čaturanga; lirika Večernje pesme, Jutarnje pesme, Gradinar, Gitandžali („Pevačeva žrtva“), Labud i druge.

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1913. godine.

Umro je u svom rodnom gradu Kalkuti, 7. avgusta 1941. godine.

***

IZ GRADINARA…

Gradinar 1

Gradinar-R-Tagore_slika_O_3414546Sluga: Sažali se na svog slugu, kraljice!

Kraljica: Svečanost je prošla i sve su me sluge ostavile. Šta ćeš ti tako dockan?
Sluga: Pošto si druge otpustila došao je moj čas. Došao sam da te pitam šta ima tvoj poslednji rob još da uradi.
Kraljica: Šta možeš da očekuješ ovako pozno?
Sluga: Učini me Gradinarom svoga Cvetnjaka.
Kraljica: Kakva ludost!
Sluga: Hoću da napustim svoj stari posao. Baciću mač i koplje u prašinu. Ne šalji me više na daleke dvore; ne kreći me u nove pobede. Učini me Gradinarom svoga Cvetnjaka.
Kraljica: Koje bi ti bile dužnosti?
Sluga: Da te služim u dokolici. Održavaću svežu travu na tvom putu, kojim jutrom šećeš i gde sumorno cveće pri svakom tvom koraku klicanjem pozdravlja stopala tvoja. Ljuljaću te na ljuljašci u hladu saptaparne, kroz čije će se lišće probijati ran mesec da celiva rub haljina tvojih. Puniću ti mirisnim uljem kandilo kraj postelje i čudnim ću ti slikama šarati podnožje pastom od šafrana i sandala.
Kraljica: A kakva će ti biti nagrada?
Sluga: Da smem držati tvoje šačice male kao nežne lotosove pupoljke i preko članaka nogu tvojih navlačiti cvetne lance; da ti smem tabane obojiti crvenim sokom ašokovog cveta i poljupcima otrti trun prašine, koji na njima možda još okleva.
Kraljica: Slugo moja, tvoja je molba uslišena, bićeš Gradinar moga Cvetnjaka.

Gradinar 35

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
Nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
Nikada ne uzimaš što bi trebalo.

Gradinar 39

Celo jutro pokušavam da ispletem venac,

ali mi cvetovi izmiču i ispadaju.
A ti sediš tu, i posmatraš me krišom
iz kutova tvojih budnih očiju,
Pitaj one oči koje kuju mračne zavere
ko je tome kriv.

Pokušavam da pevam, ali uzalud.
Na usnama tvojim kradom drhti osmeh;
zapitaj ga zašto nije uspela pesma moja.
Neka ti usne pod zakletvom kažu
kako mi se glas izgubio u ćutanju
kao pjana pčela u lotosovom cvetu.

Veče je,
i vreme da cveće zatvori čašice svoje.
Dopusti mi da sedim pored tebe,
i da usne moje vrše posao
koji se može vršiti samo
u ćutanju i u blagoj svetlosti zvezda.

Gradinar 24

 Tajnu svoga srca ne zadrži za se,

mila moja!
Kaži je meni krišom, samo meni.
Ti što se osmehuješ tako slatko,
šani tiho,
moje će te srce čuti,
ne moje uši.

Gluva je noć, dom je nem,
ptičija gnezda obavija san.
Poveri mi tajnu svoga srca
kroz uzdržane suze,
kroz drhtavi osmejak,
kroz sladak stid i jad.

Gradinar 41

 Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći

ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.

 

PODSEĆANJA…

KAD JE TAGORE RECITOVAO NA BENGALSKOM U BEOGRADU

tagore

Rabindranat Tagore i njegov autograf na fotografiji
objavljenoj u ,,Politici” 16. novembra 1926. godine

„Politika” je pre 85 godina posvetila veliku pažnju boravku slavnog indijskog pesnika i filozofa u jugoslovenskoj prestonici

Veliki indijski pesnik ifilozof Rabindranat Tagore, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1913. godine, umro je na jučerašnji dan 1941. u Kalkuti, gradu u kome je i rođen 1861. godine.

Autor više od 1.000 poema, 24 drame, osam romana, više od 2.000 pesama i velikog broja eseja, Tagore je pre 85 godina, na svojoj evropskoj turneji u novembru 1926. posetio Beograd, o čemu je ,,Politika” iscrpno izveštavala nekoliko dana.

U razgovoru za naš list, objavljenom 14. novembra, Tagore je govorio o kulturama istoka i zapada, o ljudskoj slobodi, o fašizmu i boljševizmu.

,,Sam pokret fašizma skriva veliku opasnost za susede. On je izgrađen na povredi slobode bližih i to mu je greška koja ne može ostati oproštena”, rekao je Tagore, a na pitanje da li ,,nalazi sličnost između fašizma i boljševizma”, odgovorio je sledeće:

,,To ne bih mogao još reći jer ja ne smem govoriti o boljševizmu, pošto nisam video svojim očima njegove posledice”, objasnio je Tagore. Izneo je i mišljenje da ,,način rada sadašnje ruske vlade odbija i nemoguć je, jer poništava naše najveće dobro: slobodu.”

,,Politika” je 15. novembra objavila kratak izveštaj o jutarnjem dočeku Tagore i njegove pratnje na beogradskoj železničkoj stanici tog dana, kao i prvi deo obimnog teksta F. Mirskog pod naslovom ,,Indiski nacionalizam”, čiji je nastavak štampan 16. novembra.

Tagore je, inače, odseo u skromnom apartmanu na četvrtom spratu hotela ,,Palas”, gde je primio i novinare iz beogradskih redakcija, među njima i saradnika ,,Politike”. On je svoj intervju potpisao inicijalom ,,M”, što ukazuje da je s Tagorom, najverovatnije, razgovarao tada mladi, potonji slavni novinar našeg lista Predrag Milojević.

Domaćin velikom indijskom pesniku i filozofu bila je i jugoslovenska sekcija Pen kluba, koja je u ,,Srpskom kralju” priredila ručak za svog uglednog gosta. Na ovoj svečanosti pozdravio ga je rektor Beogradskog univerziteta Pavle Popović, a dat je i predlog da Tagore pored već dogovorenog, održi još jedno predavanje, što je on i prihvatio.

U večernjim satima 15. oktobra Tagore je prvo govorio u novom zdanju Univerziteta, a sutradan na Kolarčevom univerzitetu. U obe prilike se ,,okupio ceo Beograd”.

,,Došao je i običan radnik, koji je jedva načuo za veličinu i vrednost ovoga pesnika daleke Indije, došao je i ozbiljni učenjak da svoja znanja o Tagoru obogati i ličnim impresijama o njemu”, javila je ,,Politika”.

On je govorio o progresu i savremenoj civilizaciji, ali je ,,najlepši deo večeri” bilo pesnikovo recitovanje pesama na bengalskom jeziku, tako da je ,,i taj bengalski jezik svima slušaocima koji su ga prvi put čuli u životu izgledao blizak, poznat i razumljiv”, javila je ,,Politika”.

 Tagore je, govoreći o trenutku tadašnjeg sveta, rekao i ovo:

,,Strasti su poludele. Došla je želja za eksploatacijom i sve veliko i lepo izgubilo se.

 Mi drhtimo u strahu od te Evrope koja hoće da odvoji čoveka od Boga.

 Vojnici i trgovci koji nam danas dolaze, ne donose nam ideale prvih pionira, već samo strast za materijalnim bogaćenjem. Možete li se ponositi civilizacijom koja nosi strah. Savremena civilizacija odvojila je nauku od duha. Nauka stvara discipline, daje snagu, ali bez ideala… Sve što ne crpe snagu duha, nije lepo, nego je ružno. Snagom može da se ponosi lav, tigar, slon. I kad se čovek ponosi snagom, on je kao životinja.”

Sutradan je Tagore održao predavanje o značaju umetnosti, a ,,ovacije pesniku bile su beskrajne”, izvestila je ,,Politika“.

Posle posete Beogradu, slavni pesnik i filozof Rabindranat Tagore je preko Sofije i Istanbula otputovao za Indiju.

——————————————————-

Ptica sa dva gnezda

Tokom posete Hrišćanskoj zajednici mladih ljudi, u njihovom društvenom domu u Vasinoj uloci, gde ga je pozdravio vladika Nikolaj Velimirović, Tagore je rekao:

,,Vrlo sam srećan što mogu da vidim narod koji se mnogo razlikuje svojim osećanjima od ostalih zapadnih naroda. Za vašu ljubaznost ja vam ne mogu izraziti svoju zahvalnost.

Ja volim ovaj narod što ima spontano osećanje, što ima toplo srce koje ume da se oduševi.

Kako je to prijatna stvar biti toliko voljen i poznat u jednom svetu u koji nisi nikad očekivao da dođeš! Ja se osećam kao ptica koja ima dva gnezda na dve suprotne obale. Ja sam srećan što se nalazim u zemlji prebogatoj ljubavlju.

Slobodan Kljakić (objavljeno: 08.08.2011.)

Izvor:politika.rs/

                   
PRVA BEZIMENA

imagesptice

Foto: bundergroundvoices.runboard.com

 Gazeći travu na stazi začuh: „Poznaješ li me?“
Osvrnuh se, pogledah i rekoh:“ Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice.“
Ona odgovori: “ Ja sam prva velika ljubav tvoje mladosti.“
Njene oči su blistale kao rosno jutro.
Za-utah trenitak, a zatim zapitah: “ jesi li iscrpla sav teret suza?“
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumedoh da je njen plač imao vremena
da nauči govor osmeha.
Nekada prošapta ona: „Govorio si da ćeš uvek voleti svoju tugu.“
Zbunjen rekoh:“ Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav.“
Uzimajući njenu ruku u svoju, dodadoh:“I ti si se promenila, nekadašnji bol postao je vedrina.“
To je samo dete gospodaru.
Ono trči oko tvog dvora, zaboravlja se, pokušava da i od tebe napravi igračku.<

Ne pazi na neuređenu kosu ni na nemarnu odeću koju vuče po prašini.

Zaspi i ne odgovori ti kad joj govoriš –
cvet koji joj daješ ujutru, iz njenih ruku pada u prašinu.
Kad se podigne oluja i kad se nebo smrači,
ona više ne spava, ostavljajući lutke rasturene po tlu, ona se priljubljuje
tebi, iz straha.
Boji se da ti dobro ne služi.
Ali ti posmatraš njenu igru smešeći se.
Ti je poznaješ.
Dete koje sedi u prašini tvoja je žena;
njene igre će se smiriti,
postaće ozbiljnije,
pretvoriće se u ljubav…

    DRUGA BEZIMENA

  Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

 Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.

 TREĆA BEZIMENA
Završiću pesmu svoju, ako ti je tako volja.
Ako srce tvoje ispunjuju nemirom, ukloniću oči svoje sa tvoga lica.
Ako te ne putu prestravljujem, skrenuću i udariću drugim putem.
Ako te zbunjujem dok pleteš cvetne vence, izbegavaću tvoj usamljeni vrt.
Ako je voda ćudljiva i divlja, neću poterati svoj čun pored obale tvoje.

 ČETVRTA BEZIMENA
Volim te, dragane, oprosti mi ljubav moju.
Uhvaćena sam kao ptica koja je zalutala.
Otkako se potreslo, srce moje izgubilo je svoj veo i ogolelo.
Pokrij ga svojim sažaljenjem, dragane, i oprosti mi moju ljubav.

1239-1481Ako me ne možeš voleti, dragane, oprosti mi bol moj.
Ne gledaj me prezrivo iz daljine.
Povući ću se u svoj kut i sedeti u mraku.
Obema rukama pokriću svoju golu sramotu.
Odvrati svoje lice od mene, dragane, i oprosti mi bol moj.

Ako me volis, dragane, oprosti mi moju radost.
Ako moje srce ponese bujica sreće, ne smej se mom opasnom zanosu.
Ako sedim na svome prestolu i vladam nad tobom tiranijom ljubavi svoje,
ako ti kao boginja poklonim svoju milost,
podnesi oholost moju, dragane, i oprosti mi moju radost.

Priredio: Bora*S

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________

HIMNA RADOSTI I LEPOTI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________

POČINJEM DA UMEM DA SLIKAM

Lepotu i toplinu Moneovih paleta nadmašio je samo Ogist Renoar.

R14Njegova najomiljenija tema bile su kupačice, mlade, jedre žene razvijenih oblina, s detinjastim licem i dugom kosom. Slikao je takođe i svoju decu i ta se platna smatraju, zbog svoje ljupkosti, kao dela koja spadaju među najlepše primerke ovakvog slikarstva.

Renoar autoportretJedan od najistaknutijih impresionista i najvećih evropskih slikara 19. veka, Pjer Ogist Renoar, rođen je 25. februara 1841. u francuskom mestu Limož.

Ovaj impresionista je tragao za inspiracijom i novim pogledima na putovanjima po svetu. Na tim putovanjima sticao je brojne prijatelje, širio je svoje perspektive, ali mahom u ime svoje umetnosti, a ne lične nesigurnosti.

Portret gospođe  Sarpantije sa decom je u suštini neobično uspeo kao prikaz jedne univerzalne žene i njene porodice (gospođa Sarpantije je među najčuvenijim po gostoprimstvu u Parizu). Ova slika predstavlja ogroman uspeh kako je i bila primljena na izložbi Salona 1879. godine. Međutim, ona je i uspeh Renoara kao umetnika. Radeći van svog ateljea, ograničen u izboru predmeta, umetnik postiže prirodan aranžman dajući slici skladnost i svežinu.

Pored tvrđave-zamka i hipodroma Kanj ima još jednu znamenitost koju nikako ne treba propustiti: kuću-atelje Pjer-Ogist Renoara. Jedan od osnivača impresionizma, Renoar, posećujući Sezana, 1882, na jugu Francuske, zavoleo je svetlost i boje Sredozemlja.

R11Le Déjeuner des canotiersKasnije, u šezdesetoj godini, oboleo od reumatizma u toploj klimi Azurne obale traži spas. Privučen mestom, kupuje teren u Kanju na kome podiže, za to doba – početak XX veka, modernu kuću. U njoj će, podignutoj nasuprot srednjovekovnom zamku na obližnjem brdašcu i moru na drugoj, provesti sa suprugom i tri sina svoje poslednje godine života, od 1907. do smrti 3. decembra 1919.

Radi u blistavoj sredini prepunoj boja, u velikom zastakljenom ateljeu u maslinjaku – vrtu svoje kuće. Njegova platna iz tog perioda su inspirisana jednostavnim stvarima koje ga okružuju: voćem i mediteranskim povrćem svih boja, ružama koje gaji Alin, njegova supruga, maslinama, buketima cveća. A mlade devojke iz Kanja, najčešće zaposlene kao kelnerice u obližnjim krčmama, služe mu kao modeli i radost za njegove ostarele oči. Na njegovim platnima iz tog doba viđamo, najčešće kao kupačice, ili haremske robinje, nage devojke, ozarenih lica svetlošću, za naše doba malo otežalih, solidnih podvaljaka, sa „falticama“ iznad struka, kruškastih zadnjica, ali ipak pune sezualnosti.

R13Danas su ti debeljuškasti modeli razaslati po svetu. Umesto da služe mušterije po obližnjim kafanama pred njima defiluju posetioci u Sao Paulo, Stokholmu, Parizu, Njujorku… Samo jedno platno, Karijatide, ostalo je u zavičaju, u Kanju, u nekadašnjoj Renoarovoj kući, danas muzeju.

Davno je rečeno za njegove slike da su „himna radosti i lepoti“. Ostale su zabeležene njegove nadasve ljudske reči: „Umetnost u fraku, bilo da se radi o slikarstvu, muzici ili književnosti će uvek zadiviti. Ali za mene slika treba da bude prijatna, vesela i lepa, da lepa! Ima toliko neprijatnih stvari u životu pa nije potrebno da mi pravimo dodatne.“

Prikovan za pokretnu stolicu, ruku skrhanih bolešću, neumorno stvara izjavljujući u svojim kasnim sedamdesetim godinama: „Počinjem da umem da slikam“. Česti gosti na imanju „Kolet“ su Matis, Bonar, Roden, Modiljani, ali i trgovci slikama. Od nečega treba živeti.
Pred kraj života, od 1913 počinje da se bavi i vajarstvom. U tom naumu mu pomaže Rišar Gijo, učenik čuvenog, prvo slikara, potom skulptora Aristida Majoa. Neke od tih skulptura su deo postavke muzeja. Ipak treba reći da slikar prevazilazi skulptora.

Reonarovu kuću „Kolet“ opština Kanja je otkupila 1960. i otvorila u njoj muzej posvećen slikaru u kojem se čuvaju 11 njegovih platna, nekoliko skulptura, originalan nameštaj.                                                                      

Izvor:forum “Aladin”

Priredio:Bora*S

SANDRA, PILOT BORBENOG AVIONA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________

PRVA ŽENA PILOT BORBENOG AVIONA

Još kao devojčica radije se igrala s aviončićima nego sa lutkama. Kao srednjoškolka je već znala da je avijacija njena najveća želja.

Sa 23 godine ušla je u istoriju kao prva žena koja je u našoj avijaciji borbenim avionom letela samostalno. A danas, godinu dana kasnije, Rekovčanka Sandra Radovanović je portparolka 204. vazduhoplovne brigade Vojske Srbije.

306269_sandra-radovanovic--foto-vladislav-mitic_ff

Najviše voli kad je u oblacima, za komandama „supergaleba“: Sandra Radovanović

  Kad obuče vojnički kombinezon i cokule, Sandra se, kaže, pretvara u Spajdermena.
– Vreme koje provedem u oblacima za mene predstavlja najlepši deo dana. Iako svakom letu prethode ogromne pripreme, a potrebna je i velika koncentracija, pre svega ih doživljavam kao zadovoljstvo. Neki me pitaju kako se ne plašim? Pa kako da se plašim kad je to ono što najviše volim da radim u životu – priča ova neustrašiva devojka.
Sandra vozi “supergaleba G4“, a na letovima je do sada provela oko 130 sati.

Zanimljivo je da pre svog prvog leta nikada nije letela avionom, pa čak ni kao putnik u civilu. To je, ipak, nije omelo da postane oštra konkurencija i mnogo iskusnijim muškim kolegama.
Kad je 13. juna prošle godine doživela ozbiljniji incident prilikom poletanja, jer je roda uletela u motor u najkritičnijoj fazi leta, Sandra je zahvaljujući svojoj veštini spasla svoj život, kolege i tri aviona.

– Prisebnost i hrabrost su samo neke od osobina neophodnih za profesiju pilota. Ko ne može da pobedi strah, taj mora da odustane od ovog poziva – ističe Sandra.
Zato se pre prijema u Vojnu akademiju i prolaze rigorozni testovi i provere. Sandra ih je uspešno prošla leta 2007, kada je, između ostalog, provela sedam dana preživljavanja na Staroj planini i šest sati rešavala izuzetno teške psihotestove.
– Te godine smo avijaciju upisale još dve devojke i ja. Dešavalo se u početku da profesori, kada prolaze pored studenata u krugu Akademije, po navici kažu „zdravo, momci“, a kada primete i neku od nas tri, isprave se i dodaju „ups, i devojke“ – uz osmeh se priseća Sandra.

Danas za nju znaju sve kolege i s velikim divljenjem i poštovanjem govore o svojoj hrabroj koleginici koja se sa 23 godine upisala u istoriju kao prva žena koja je u našoj avijaciji borbenim avionom letela samostalno.

  Sestra u pešadiji

  Na Sandru je ponosna cela srpska avijacija, a najviše roditelji i mlađa sestra Marija koja je rešila da krene Sandrinim stopama.
– Uvek sam s velikom ljubavlju pričala o Akademiji pa sam tu ljubav prenela i na dve godine mlađu sestru. Marija je u  pešadiji, a naši roditelji su neizmerno ponosni na svoje ćerke vojnike – dodaje Sandra.

 Miljana Leskovac / Foto: V. Mitić   http://www.blic.rs