ZAVETNI HRAST U DIVLJANI…

Najstariji na Balkanu – Zavetni hrast

Stari zavetni hrast “Miro” vekuje u blizini manastira Svetog Dimitrija u selu Divljana na istočnoj strani Suve planine.

  Na proplanku pokraj puta u selu Divljana, udaljenom pet kilometara od Bele Palanke, kažu, pre više od hiljadu leta, podanici makedonskog cara Samuila zasadili su mladicu hrasta. 

Danas, nakon desetina stoleća, ova „krepka starina“ koja je bila savremenik mnogih burnih istorijskih  događaja koji su se odigrali u ovim krajevima, slovi za najstarijeg živog stanovnika na Balkanu.

Na hrastu je urezan zapis ovog sela, krst, simbol hrišćanstva.

Pripoveda se ovde od davnina, da u krošnji ovog hrasta žive vile koje čuvaju selo od zlih duhova.

Poznato je da se hrast poštuje kod svih slovenskih naroda kao sveto drvo.

Meštani Divljane poštuju svoj hrast, ovde organizuju seoske svetkovine i brinu se o njemu.

Hrast je širok u prečniku preko tri metra, još uvek je živ i zelen sa karakterističnom  šupljinom u svom deblu, dovoljno prostranom da primi nekoliko ljudi ili da se u nju postavi stočić sa nekoliko stolica.

Pored toga što je izuzetno vredan spomenik prirode, danas, zavetni hrast u Divljani predstavlja pravu atrakciju za znatiželjnike, turiste i ljubitelje fotografije.

Ova vrsta prelepog lužičkog hrasta može da živi i po dve hiljade godina.

Sa druge strane seoskog puta nalazi se još jedno stablo hrasta kitnjaka čija se starost procenjuje na 500 godina.

---

Na razgovoru, podacima i fotografijama zahvalan sam Sonji Radenković iz Bele Palanke.

Bora*S

---

---

S KRUNOM O NEBU, SRBIJA MEĐU ŠLJIVAMA…

TAMOiOVDE_______________________________________________

VREME JE ZA ŠLJIVU

Čiji je to cvet krasio Semiramidine viseće vrtove, jedno od sedam čuda Starog sveta? Šta je to Aleksandar Veliki doneo i, za vjeki vjekov, ostavio ovim prostorima? I zbog čega tako omamljuju zvuci vojvođanskih tamburaša?

O tome, i još koječemu, u priči o voćki koja nas je „održala”…

I rimski carevi podizali su šljivike u dolini Morave

Šljive oprati, očistiti od koštica, posuti cimetom, naliti hladnom vodom i staviti da se kuvaju. Kuvati na srednjoj temperaturi 10 minuta, a zatim ih propasirati. Dodati med, promešati i služiti uz sitne kockice hleba koje prethodno treba peći 10 minuta na 150 stepeni. Med dodati po sopstvenom ukusu.    Baš ovako glasi jedan od recepata za spravljanje supe od šljiva. Ne od gljiva, nije štamparska greška. Od šljiva, i to onih svežih. Čorba se pravi od sušenih.
A u japanskom predanju šljivin cvet označavao je pobedu proleća nad zimom, ali i pobedu vrline i hrabrosti nad teškoćama. Možda je i zbog toga šljivino drvo bilo znamen samuraja, ratnika koji su proneli slavu ove ostrvske zemlje.

Po predanju, šljivin cvet označava pobedu proleća nad zimom.

    U vremenu između 1968. i 1977. godine ondašnja Jugoslavija (SFRJ) po broju stabala, kao i po prosečnoj proizvodnji, nalazila se na prvom mestu u svetu. Tada je na naše šljivike otpadalo 17,56 odsto svetske, odnosno 24,68 procenata evropske proizvodnje.
Mnogo pre poeme Oskara Daviča „Srbija” i, među ostalima, stihova   „…Oj, Srbijo, među pesmama, među šljivama…”, krajem 19. veka, dr Đorđe Radić zapisao je:
„Najblagoslovenija od svih naših voćaka, koja može da nas obogati većma no ma koja druga vrsta, to je šljiva. Plod od šljiva u kući nam je preči od drugih, jer je i pitomiji i lekovitiji od drugih vrsta voća i daje se na razne načine zgotoviti za ostavu. Za trgovinu i izvoz nemamo nijednog prečeg voća od šljive, pa bilo da je prodajemo presnu ili osušenu, kuvanu u pekmezu ili pečenu u rakiji.”

Zbog ovoga, ali i još mnoštva drugih primera, pre izvesnog vremena je šljivi, u obliku monografije (na srpskom i na engleskom jeziku), podigao spomenik pisac i aforističar Petar Lazić a sjajnim fotografijama mu pripomogao Željko Sinobad. I sve to u izdanju beogradskog „Službenog glasnika”, s više nego odgovarajućim naslovom – „Šljiva, bre”.

Danas je u svetu registrovano 2500 plemenitih sorti šljiva

Kolumbu na tacni

Sve pristojne priče pristojne su i zbog toga što u svom bagažu imaju i pristojan odeljak predviđen za istoriju. Ni povest o šljivi nije „tikva bez korena”, naprotiv.
Pouzdano je da je od najdavnijih vremena čovek njene plodove koristio za ishranu. O tome, pored ostalog, svedoče i koštice šljive nađene u oblastima Kavkaza i Kaspijskog jezera, ali i u iskopinama na području današnje Švajcarske.

Huni i Tatari, tada meštani Kavkaza i priobalja Kaspijskog jezera, očigledno su je imali u izobilju, s obzirom na to da su njom i trgovali. Tako je šljiva, kao dragocena moneta u razmeni dobara, stigla i do Mesopotamije, Egipta i Krita.

U Vavilonu je, čim je podigla grad i ukrasila ga palatama i visećim vrtovima, zgrabila legendarna asirska kraljica Semiramida i njom obogatila svoju, viseću, botaničku baštu. Zbilo se to oko 6000 godina pre Hristovog rođenja. Šljiva, bre.

A šta je s nama? Što se šljive tiče, ni mi nismo bili mimo sveta budući da se, po nekim tragovima, ona gajila još u vreme bronzanog doba.   Najzanimljivije je, pak, da je utvrđeno da nam je našu oduvek najpoznatiju sortu – požegaču – darovao Aleksandar Makedonski, još 333. godine pre početka računanja današnjeg vremena.

Vreme pisanih tragova pripada starogrčkim pesnicima Arhiologu i Hiponu, koji su živeli u 6. veku pre naše ere, dok botaničar Teofrast (370-286. godine p. n. e) prvi opisuje tri vrste šljiva. Mnogo kasnije, a opet pre naše ere, i Plinije Stariji u delu „Naturalis historia” pominje već četrnaest sorti. Ni vladari ne dangube, pa Prob i Dioklecijan podižu šljivike u Podravini, Posavini, Bosni i kotlini Morave. Za šljivu znaju i na drugim kontinentima, pa i Kolumba – možda baš nije bilo tako, ali lepo zvuči – severnoamerički Indijanci dočekuju šljivama, verovatno suvim.

Krstaši na svojim brojnim pohodima nisu, zanavek, osvojili Svetu zemlju, ali su opustošili sve krajeve Evrope kuda su prošli, ostavljajući duboke tragove kopita svojih konja. Ali i zasade šljiva, voćke koja se ubrzo našla na trpezi svih zemalja Starog kontinenta.  

Koliko je ona postala važna možda ponajbolje svedoči naredba F.  Grimanija, generalnog providura Mletačke republike za Dalmaciju, kojom on – 25. aprila 1756. godine – naređuje da se „na svakom polju zasade po četiri stabla maslina ili krušaka, šljiva ili badema, kestenja ili višanja, maraske ili duda”. A početkom 19. veka hroničari beleže da se kraj Pariza gaji osamdeset različitih sorti šljive.   Šljiva, bre.

Šarac bez pekmeza

Dugo je šljiva na ovim prostorima, posebno u srednjem veku, ljubomorno gledala na stabla kruške, jabuke, oraha i duda. Na manastirskim i feudalnim posedima za nju je bilo mesta tek na okrajcima voćnjaka. Tek za turskog doba preuzima glavnu ulogu. Zbog toga u našim ranijim narodnim pesmama junaci isključivo piju vino – čak i konji, poput glasovitog Markovog Šarca – dok u pesmama iz vremena buna i ustanaka bundžije i oslobodioci češće posežu za rakijom, šljivovicom.

Vino i lozovača, konačno, odlaze u istoriju 1878. godine, kad je većina vinograda u Srbiji uništena filokserom i kad je šljivin cvet zabehario ispod svakog ćuvika, posebno u aleksinačkom, užičkom i valjevskom okrugu. Naprečac se povećava proizvodnja i trgovina šljivom (svežom, sušenom, prerađenom u pekmez), kao i rakijom šljivovicom.

A koliki je značaj krajem 19. veka pridavan gajenju šljiva svedoči i bronzana medalja koju je na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine dobio Kosta Glavinić, profesor Velike škole. Važno je napomenuti i da je 12. i 13. decembra 1928. godine u Beogradu održana i Prva konferencija o šljivarstvu i šljivi.

Brojci od danas u svetu registrovanih 2500 plemenitih sorti šljive, zapažen doprinos dali su i naši stručnjaci koji su stvorili deset vrsta: čačanska rana, čačanska lepotica, čačanska najbolja, čačanska rodna, čačanski šećer, bosanka, korajka, valjevka, jelica i valerija.   Tačno polovina je stvorena u čačanskom Institutu za voćarstvo. Ne čudi stoga ono prvo mesto koje je skoro deset godina držala „ona” država. A onda su i šljivici ograđeni.

Lek zanavek

Naši stručnjaci stvorili deset vrsta, i to onih najkvalitetnijih.

   Malo je cvetova koji po lepoti mogu da se porede sa šljivinim, ono kad u aprilu behare šest do dvanaest dana, ali zato nema težeg posla od branja zrelih plodova. Najčešće se beru ručno, tako što se tresu a plodovi kupe sa zemlje ili sa cerade postavljene ispod stabla.

„Skupljanje šljiva mi je od detinjstva bio problem. Kad dođe vreme kupljenja šljiva, ja sam se toliko radovao školi, kao nijedan drugi đak. Zbog toga što sam mrzeo da berem šljive, konstruisao sam ovu mašinu”, reči su Marka Lukića, pronalazača koji je na Međunarodnom festivalu inovacija i stvaralaštva „Tesla fest” 2006. godine u Novom Sadu dobio bronzanu medalju za izum „Uređaj za izdvajanje lišća i grančica iz šljiva”.

A kako radi ovaj izum oficira u penziji? Reklo bi se jednostavno: prvo se otrešene šljive sa cerade, postavljene ispod stabla, kupe u kante a onda stavljaju u Lukićev „perpetuum mobile” koji, ipak, ne može bez čovekove pomoći. Mašinu valja ručno pokrenuti i eto ti odvajanja čistih šljiva od lišća, grančica i drugog otpada. I onda šljiva kreće u nov život, mahom onaj čiji je prostor omeđen veličinom trpeze.

Pored uobičajenog pravljenja rakije, pekmeza, slatkog i kompota, u izbirljivim kuhinjama ima ga i u predjelu, već pominjanim supama i čorbama, glavom jelu, salatama i, naravno, svakojakim poslasticama.  

 Prste da poližeš, ako nešto ostane. Međutim, život šljive kad siđe s drveta ne završava se samo u slavu blagoutrobija. Ona je i lekovita i od davnina se koristi u narodnoj medicini, ali je poštuju i upotrebljavaju i u savremenim lekarijama. Zbog sadržaja vitamina takozvanog B kompleksa izuzetan je podstrekač izmene ugljenih hidrata u telu.   Pomaže kod duševnih nemira i poteškoća s koncentracijom, jača srce i imunitet, podstiče probavu, čisti telo i iz njega odstranjuje štetne tvari, te poboljšava rad jetre i popravlja apetit.

I to, naravno, nije sve. Poznato je njeno laksativno delovanje, važno kod savremenog čoveka kome je zbog nedovoljnog kretanja i načina ishrane smanjen rad creva. Njeno veličanstvo šljiva veličanstveno deluje, posebno kod starijih osoba, i na smanjenje šećera u krvi, kao i protiv nevolja s holesterolom.

Nije samo plod šljive na polzu naroda. Ni njeno drvo, tvrd materijal crvenkaste boje, nije za odbacivanje. Sem za ogrev i neke komade nameštaja, bogomdano je za izrađivanje duboreza i, posebno, za pravljenje tela (rezonantnih kutija) pojedinih instrumenata. Teško da bi vojvođanske tamburice imale takav zvuk da, one najbolje, nisu izrađene upravo od šljivinog drveta. Šljiva je to, bre.

Sem za ogrev i neke komade nameštaja, tvrdo šljivino drvo bogomdano je i za umetnike.

Na ugljenim suncima

Stara dobra i pouzdana voćka zaslužila je važno mesto i u narodnim verovanjima i običajima. Tako je, u mnogim našim krajevima, ostalo nepisano pravilo da kad se bira mesto za gradnju kuće bira se ono gde šljiva najbolje raste. Ako može ona, mogu i ljudi. Suva, nezaobilazna je i za božićne i uskršnje praznike.

Ne čudi stoga što je i mnoštvo prezimena vezano za nju. Primerice: Šljivar, Šljivo, Šljivić, Šljivančanin. Ni toponimi, imena mesta, nisu mogli da joj odole, pa imamo Šljivovice u zlatiborskom ataru, i Šljivovo, između Krupnja i Ljubovije.

A pesnici? Toliko ih je zanela, ne samo pored rakijskog kazana, da su pevali: „u dnu neba sadim šljivu ranku…”, „šljiva ko devojka raspletenih kika”, „šljiva na grobu, mesto spomenika”, „s krunom o nebu, šljiva – a srpska…”, dok detlići „cvile iz šljivinog srca…” „na ugljenim suncima šljiva…”

Za kraj ove nevelike priče o važnoj voćki, „koja nas je održala”, možda nije zgoreg pomenuti razmišljanje poznatog aforističara Branislava Vukomanovića, inače člana naše redakcije, koji se, na uzgredno pominjanje teme koju će grafički da obradi, zapitao šta se to nalazi u korenu reči podnošljivo.

Moguće da nam je to doteklo od predaka, ono kad se na kraju napornog dana opuste i odmor potraže, kud će nego podno šljive.

I nije aforizam. Šljiva je to, bre.

Autor: Petar Milatović ,Ilustrovao: Željko Sinobad / politikin-zabavnik.rs

---

TAJNA NEDOSTAJUĆEG SRCA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________ MISTERIJE: NA TRAGU OTKRIĆA TEGLE SA SRCEM DOKTORA RAJSA

Bezobrazni Englez hteo da me prevari  

Poznata detektivka i književnica Vera Bužarovska tvrdi da zna gde se nalazi ukradena relikvija koja je pripadala velikom prijatelju srpskog naroda, a koja je nestala bez traga iz kapele na vrhu Kajmakčalana, gde je pohranjeno po njegovoj izričitoj želji. „Odvešću do tog mesta svakoga ko je spreman da dobro plati”, poručuje makedonska Agata Kristi  Pune tri decenije u malom ćupastom, mermernom sarkofagu na vrhu Kajmakčalana nedostaje tegla u kojoj je, po sopstvenoj želji, sahranjeno srce velikog švajcarskog lekara i humaniste dr Arčibalda Rajsa.

Kad i ko je odneo tu relikviju srpskog naroda ostaje zagonetka za čije razrešenje, izgleda, nisu zainteresovani ni oni koji Rajsa ubrajaju u najveće prijatelje Srba. Nije utvrđeno kad je dr Arčibald Rajs doneo odluku da mu, kad napusti ovaj svet, srce počiva na Kajmakčalanu, ali je poznato da je to obznanio u dodatku testamenta koji je “Politika” objavila na dan njegove sahrane 10. avgusta 1929. godine. Rajs je tražio da njegovo srce “bude stavljeno u jedan bokal i da se jednom zgodnom prilikom odnese na Kajmakčalan, gde će ga staviti kod kapele, ne zakopavajući ga”. “Ja sam voleo srpsku zemlju, i drago mi je kad pomislim da će moje srce počivati i nestati na najponosnijem vrhu srpskih zemalja, pored drugova koje sam gledao kako umiru”, napisao je dr Arčibald Rajs neposredno pre iznenadne smrti, 8. avgusta 1929. godine. Testamentarnu želju ispunio mu je njegov prijatelj i saborac, slavni pilot srpske armije Sava Mikić.

 Tajna kapelice

Prilikom nedavnog susreta sa poznatom makedonskom književnicom Verom Bužarovskom slučajno smo se dotakli dr Rajsa. Na njeno pitanje imam li sanjanu a napisanu temu odgovorio sam potvrdno, rekavši da je to zagonetka koja bi se najpreciznije izrazila pitanjem: gde je stvarno srce dr Rajsa?! Sagovornica me je čudno odmerila a onda je rekla: šta biste rekli ako vam kažem da vam je ta profesionalna želja blizu ispunjenja? Pred očima mi je tog trenutka iskrsao mali ćupasti sarkofag od mermera koji stoji na ulazu kapele na Kajmakčalanu a u kojem je daleke 1929. godine, u tegli, pohranjeno Rajsovo srce. Prilikom svakog od tri pohoda kapeli na slavnoj Koti 2521 na vrhu Kajmakčalana, koju je svojim palim div junacima podigao kralj Aleksandar Karađorđević, dugo sam zurio u tu malu urnu pitajući se kakav li je stvor koji je odatle uzeo teglu sa doktorovim srcem i gde li je taj zemni ostatak tog zaista plemenitog čoveka. Odgovor nisam dobijao od saputnika, među kojima je bilo istoričara, diplomata, starih vojnika i planinara, od kojih su neki “prenosili” priču da su srce odneli Bugari.

Nisam našao nikakav trag ni u stotinama hronika i dokumenata. A onda me je jedna vremešna spisateljica bacila na Kajmakčalan, verovatno i ne sluteći da sve napisane i nenapisane priče nisu ništa u poređenju s onom koja bi mi pomogla u odgonetanju zagonetke vezane za sudbinu doktorovog srca. – Znate li vi, gospođo, ko je bio doktor Arčibald Rajs? – pitao sam je zatečen nagoveštajem da bi baš ona mogla da bude karika za kojom bezuspešno tragam. – Znam taman toliko koliko je dovoljno da vas dovedem u stanje u kojem sam i sama bila pre tridesetak godina kad sam videla čoveka zbog čije ćerke je taj čudni doktor napismeno zamolio da mu srce bude pohranjeno tamo gde se u jednom danu promene četiri godišnja doba. Zatečen novim podatkom koji niko nikad ranije nije spomenuo u Rajsovom životopisu, blenem u sagovornicu siguran da pisac prvog kriminalističkog romana u makedonskoj literaturi pravi fabulu za neku novu misteriju. -Pitate me dali znam ko je Arčibald Rajs, a izgleda malo znate o suštini njegove pismene molbe srpskim vlastima da mu srce ostave u kamenoj urni u onoj nedođiji na Kajmakčalanu. I niste vi jedini, mnogi su o njemu napisali knjige, snimili filmove, ali, sem paušalnih delova iz njegove opomene “Čujte, Srbi”, ne znaju ništa o suštini Rajsove veze sa Kajmakčalanom. I nemojte mi samo reći da je ona u činjenici da je Švajcarac bio sa hrabrim srpskim seljacima koji su golim rukama Bugare i Nemce najurili sa onog ukletog brda…  

Pastirica omađijala Švajcarca

Tako sam čuo ovu neverovatnu priču. Gospođa Bužarovska je, pre tridesetak godina, snimajući dokumentarac o selima u podnožju planine Nidže, naišla na starog pastira koji joj je ispričao da je posle Prvog svetskog rata tu često dolazio neki doktor, Nemac, koji je u planini upoznao mladu pastiricu a koju je hteo da odvede i da se njome oženi. “Od predratnog oficira sam saznala da je taj prosac bio upravo dr Arčibald Rajs. Izgleda da nije mogao da prežali lepu čobanicu koja ga je odbila pa je odlučio da tu stvarno ostavi svoje srce”, priča gospođa Bužarovska. Vrlo zanimljiva ali malo verovatna priča, prekidam monolog sagovornice… -Istinita je, gospodine, jer sam ja, pošavši tragom te priče, stigla do onoga za čime vi, kako rekoste, tragate dvadeset godina, do srca dr Rajsa.  Kažem joj da sam se takvih priča naslušao i da su one, s godinama i zatiranjem tragova, sve fantastičnije.. – Stari trik, ali kod mene ta provokacija ne pali. Vi biste da me navedete da vam odam ovu veliku tajnu – kaže mi sagovornica i objašnjava da je to umalo pošlo za rukom nekom britanskom novinaru. – Ne znam kako je taj saznao za mene, ali sam pristala da mu za određenu novčanu nadoknadu pokažem mesto gde se i danas nalazi tegla sa Rajsovim srcem. Ja sam je, gospodine, videla svojim očima, a taj vaš kolega je izigrao naš dogovor. Sve sam organizovala, našla džip, vodiča, vojnog lekara i obezbedila dozvole od vojnih vlasti za odlazak na Kajmakčalan. U zakazano vreme on se nije pojavio, a kasnije sam saznala da je istovremeno sam tragao za srcem ali da je ostao bez senzacije. Bezobraznik jedan, čak je o tome u engleskim novinama objavio i reportažu i priznao da mu je potraga za srcem dr Rajsa bila neuspešna.

Detektivka i romanopisac me i dalje drži u neizvesnosti. -Ne gledajte me tako. Odvešću i vas i svakoga ko je spreman da dobro plati. Kao i Vi, i ja znam da za tim srcem tragaju tri države ali mi nije jasno šta će ono Bugarima koji su proturili dezinformaciju da je srce dr Rajsa u njihovim rukama. U vreme kad se ta glasina pronela ja sam svojim očima videla da je tegla sa srcem na Kajmakčalanu. Istina ne na vrhu u kapelici, ali je tamo blizu livade gde je doktor sreo svoju Juliju…  Koliko tražite za uslugu koju nudite i čime garantujete da je tegla sa srcem na mestu na kojem ste je videli, odnosno da je u toj tegli baš srce dr Rajsa, pitao sam zagonetnu ženu? – Vi imate želju koju sam i ja imala pre toliko godina ali sam sigurna da nemate para da platite ostvarenje svoje profesionalne želje da prvi objavite priču o nalasku nestalog srca tog humanog i čudnog Švajcarca. Budite srećni što ste drugi novinar koji je čuo ovu priču a ja vam obećavam da će te biti deo ekspedicije ako je neko spreman da mi plati da je organizujem. ***

O vrlinama srpskog seljaka

Dr Arčibald Rajs rođen je u nemačkoj pokrajini Baden, 8. jula 1875. godine. Studirao je u Švajcarskoj gde je i doktorirao hemiju i počeo da radi kao profesor kriminalistike. U Srbiju je došao u jesen 1916. godine da bi kao neutralni ekspert istražio zločine koje su austrougarski vojnici počinili nad civilnim stanovništvom u Mačvi i Podrinju. Taj kratak boravak među Srbima bio je dovoljan da se dr Rajs trajno veže sa njihovom sudbinom. Sebe je proglasio dobrovoljcem srpske vojske i s njom prešao Albaniju, bio učesnik i svedok proboja Solunskog fronta i među prvima trijumfalno ušao u oslobođeni Beograd gde je živeo sve do svoje smrti. U mirnodopskim uslovima imao je priliku da upozna i drugu stranu Srba i iz tog iskustva napisao je testamentarnu poruku “Čujte, Srbi” u kojoj bez ustezanja govori o vrlinama srpskog seljaka u ratu i manjkavostima srpske vlasti u miru. Tako se zamerio mnogima iz vlasti pa i izvesnom eks ministru Milanu Kapetanoviću a žustru svađu s njim nije preživeo. Umro je od izliva krvi 8. avgusta 1929. godine u Beogradu gde je i sahranjen. Neposredno pred smrt ostavio je u amanet srpskim prijateljima da mu srce ostave na vrhu Kajmakčalana, što je i učinjeno.

Mile Radenković iz Skoplja

SA MAJČINE SISE- PRAVO U KAVEZ…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________

ZAVET

 
foto:ilol.rs

  Sina ako ikad dobijem

  sa majčine sise pravo u kavez ide

  hraniću ga živim mesom

  umesto igračaka

  uneću mu šumske zveri

  nek se njiše nek se kolju

  nek nauči njihov jezik

  i kad mečku napastvuje

  biće spreman za nevestu

  kad kurjaku kičmu slomi

  znaću da mi trud ne beše   uzaludan

  kad odgrize čedo moju ruku

  što ga hrani

  pustiću ga među ljude.

 Jovan Nikolić (iz knjige „Vatre“)