SUVIŠAN ČOVEK…

tamoiovde-logo

 

JUNAK NAŠEG DOBA

„Ja više nisam sposoban da ludujem pod uticajem strasti, častoljublje mi je ugušilo život, ali se ono pokazalo u drugom obliku, jer častoljublje nije ništa drugo do žudnja za vlašću, a prvo moje zadovoljstvo je potčinjavati svojoj volji sve što je oko mene.

Duel Pečorina i Grušnickog (ilustracija Mihaila Vrubelja u romanu iz 1891)

Izazivati prema sebi osećanje ljubavi, odanosti i straha, zar nije to prvi znak i najveći trijumf vlasti? Biti za nekog uzrok patnje i radosti, nemajući za to nikakvog posebnog prava, nije li to najslađa hrana našeg ponosa? A šta je sreća? Zadovoljan ponos. Kad bih ja smatrao sebe za najboljega, najmoćnijega na svetu, ja bih bi srećan: kad bi me svi voleli, ja bih u sebi našao beskrajne izvore ljubavi.

Zlo rađa zlo; prva patnja daje pojam o zadovoljstvu mučenja drugih; ideja zla ne može se stvoriti kod čoveka ako je on ne bi hteo primeniti u stvarnosti; ideje su organski stvorovi, rekao je neko: njihovo rođenje već im daje oblik, a taj oblik je akcija. Onaj u čijoj se glavi rodilo više ideja, stvara više od drugih.

Zbog toga genije prikovan za činovnički sto mora umreti ili poludeti, isto kao što čovek snažnog telesnog sastava, ako provodi život sedeći i smireno se vlada, umire od kaplje.

Strasti nisu ništa drugo do ideje u njihovom prvom razvoju; vlasništvo su mladog srca, a lud je onaj ko misli da će njime vladati ceo život.

Mnoge mirne reke započinju bučnim vodopadima, a nijedan ne skače i ne peni se do samog mora. Ali taj mir je često znak velike, mada skrivene moći; kada su misli pune i duboke, ne mogu besno da puknu; duša koja pati i raduje se daje tačan prikaz svega i uverena je da tako mora biti; ona zna da će je bez oluja isušiti stalna sunčeva toplota; ona prožima sopstveni život – mažena je i kažnjavana poput voljenog deteta. Samo u ovom višem stanju samospoznaje čovek može ceniti Božju pravednost.

Mihail Ljermontov 

(Junak našeg doba– najvažnije  delo Mihaila Ljermontova. Smatraju ga  prvim psihološkim romanom u ruskoj književnosti.)


ГЕРОЙ НАШЕГО ВРЕМЕНИ u originalu-ruski jezik


 

KAD JE NIČE PLAKAO…

tamoiovde-logo

“Kad je Niče plakao” – rađanje bliskosti kroz psihoterapijske razgovore

Literarni susret dva velika intelektualca, Fridriha Ničea i Jozefa Brojera, opisan u vrhunskom romanu čuvenog američkog psihijatra Jaloma pruža priliku da učimo na tuđim greškama, tragamo ka dubinama ljudskog uma, budemo deo njihovog nesvesnog i neizmerno se povežemo i saživimo sa kompleksnim ljudskim bićem.

Malo je reći da je roman „Kad je Niče plakao“ dar svima onima kojima se čini da žive izbore koji su im nametnuti, svima onima koji se osećaju sami sebi stranim, svima onima koji su zbog različitih distrakcija izgubili kontakt sa onim što im suštinski treba kako bi vlastito življenje učinili kvalitetnim.

Jedna mudra i neobično slobodna žena filozof je znala kako ostati dosledan samom sebi i živeti svoje odluke. Za Lu Salome brak je „eufemizam za dobrovoljno ropstvo žene“. Nju ne dotiču konvencije, ona neguje slobodu da bude ono što jeste i da se ponaša u skladu sa tim.

U svoj roman Jalom upravo uvodi motiv ove neobične žene kako bi spojio dva izvrsna uma devetnaestog veka, kako bi čitaocima predstavio opsežan opis psihoterapijskih razgovora u kojima saznajemo tok lečenja opsesije i pratimo proces rađanja snažnog prijateljskog odnosa iz prvobitnog nepoverenja i obostrane neiskrenosti.

Do uzajamnog razumevanja i bliskosti junaci dolaze razotkrivanjem svojih snova i rešavanjem potisnutih problema sa kojima su se obojica nosili. Ključan trenutak povezivanja bila je spoznaja da dele mnogo toga zajedničkog iako u potpunosti vode različite živote.

Sa jedne strane je uvaženi lekar Brojer, porodičan čovek koji se velikim delom posvetio svojoj profesiji, dok je njegova sušta suprotnost samotnjak Niče koji sebe smatra posthumnim filozofom iz razloga što vreme u kom živi ne razume njegovu filozofsku misao. Plod učinka moćne metode koja se slikovito naziva „čišćenje dimnjaka“ bilo je njihovo obostrano otvaranje, deljenje snažnih osećanja, usamljenosti, otuđenosti, obesmišljenosti, koje je dovelo do transformacije psiholoških stanja i odbacivanja svih iluzija.

U ovom delu saznajemo da intelektualac devetnaestog veka i čovek ovdašnjeg vremena imaju mnogo toga zajedničkog. Disciplinu, vernost, posvećenost i dužnost prema porodici i profesiji Niče smatra sitnim vrlinama. Njegova poruka je da ne možemo doprineti prosperitetu porodice niti dati svoj maksimum profesiji kojom se bavimo, ako nismo zadovoljni sobom i ne pratimo svoje potrebe i želje.

Ne treba čekati simptom da bismo shvatili da nam neko okruženje ne prija. Ničeu su napadi migrene bili znak koji ga je odvojio od univerzitetske profesure. Biti u kontaktu sa samim sobom je jedna od poruka koju nam ovo delo šalje, to je dar koji svako duguje samom sebi i njega treba negovati. Dok se ova dvojica velikana nisu susrela, ni sama nisu znala koliko toga skrivaju od sebe samih i koliko je deljenje ranjivosti i ljudskosti sa pravom osobom lekovit proces.

Niče nam otkriva kako ljudi na razne indirektne načine pokušavaju da ostvare svoje skrivene želje. Objašnjava da je za roditeljstvo potrebna zrelost, i da se baš zbog otuđivanja od sebe sama, dešava da neki roditelji kroz ostvarenja svoje dece pokušavaju da dosanjaju sopstvene osujećene želje i zaštite se od tereta prohujalog vremena.

Još jedno upečatljivo i primenljivo sredstvo savremenom čoveku može biti od koristi da se lakše nosi sa trenutnim životnim poteškoćama. U knjizi se to naziva „kosmičkom perspektivom“ i odnosi se na veštinu izmicanja iz neprijatne situacije i njenog sagledavanja iz šire perspektive. Ovo može biti jako delotvorno kod čestih, propratnih prepreka sa kojima se čovek svakodnevno susreće u urbanom i brzom sistemu življenja.

Nema sumnje da se mnogo toga iz ove knjige može primeniti danas, ukoliko smo voljni i strpljivi da učestvujemo u procesu saznavanja. Na tom putu pravo uživanje je dosezati do novih spoznaja uz dubokoumne razgovore Ničea i Brojera.

Piše: Helena Marković

Izvor: kultivisise.rs/14/11/2019


Preporuka: LU SALOME, MUZA NIČEA I RILKEA…


KAD JE NIČE PLAKAO

Autor : Irvin Jalom

Roman

Neodoljiva mešavina činjenica i fikcije, drama o ljubavi, sudbini i volji, koja se odigrava u intelektualnom previranju Beča 19 veka, uoči rođenja psihoanalize. Fridrih Niče, najvećni evropski filozof… Jozef Bojer, jedan od očeva psihoanalize… tajni sporazum… mladi stažista, Sigmund Frojd: ovo su elementi koji zajedno čine nezaboravnu sagu o fiktivnom odnosu između neobičnog pacijenta i nadarenog iscelitelja.

Ovaj impresivni roman započinje tako što neodoljiva Lu Salome moli Brojera da leči Ničeovo samoubilačko očajanje svojom eksperimentalnom „terapijom razgovorom“. Kad eminentni lekar oklevajući prihvati taj zadatak, doći će do značajnog otkrića, samo ako se suoči sa sopstvenim unutrašnjim demonima biće u stanju da pomaže svom pacijentu.

U ovom romanu koji apsorbuje svu našu pažnju, dva briljantna i zagonetna čoveka proniču u dubine vlastitih romantičnih opsesija i otkrivaju spasilačku moć prijateljstva.

Izvor: knjizare-vulkan.rs


 

STARO, STARO MI DAJTE..

tamoiovde-logo

Pripovedačromansijer, dramatičar, jedan od najznačajnijih pisaca srpskog realizma, Borisav Bora Stanković  rođen je na današnji dan, 31. marta 1876. godine u Vranju.

Bora Stanković

Rano je ostao bez roditelja pa je odrastao uz majku njegovog oca babu Zlatu,  i njene priče o starim vremenima.

Svoju najpoznatiju dramu “Koštana”, Bora Stanković objavljuje 1902, a roman Nečista krv”  1910. godine, koji je odmah proglašen za remek delo srpske književnosti.

Umro je  22. oktobra 1927. godine u Beogradu.


 

VREME U DELU BORE STANKOVIĆA

[Odlomak]

… Književnim ostvarenjima Bore Stankovića srpska narativna proza se obogatila u mnogom pogledu. U estetskom se dometu digla do svoje dotadašnje najveće visine, a svojom unutrašnjom strukturom postala je složenija u nekoliko pravaca.

Zato je njegovo delo predmet istraživanja i kritičke analize od svoga nastojanja pa sve do danas, dakle nekih 70-tak godina. Pa ipak, kao da sve bogatstvo Stankovićevog književnog ostvarenja nije još otkriveno, a ono što je kritička misao evidentirala nije još uvek pokazano u svoj svojoj složenosti i raskošnom sjaju reinkarniranog života. Tako je književno delo Bore Stankovića nužno i neizbežno i danas predmet i književnoistorijskog i kritičarskog interesovanja, a nema sumnje da će ono to još dugo biti.

Ako je Bora Stanković za života stvorio delo koje je nadživelo njegov fizički život i koje svojom umetničkom vrednošću još uvek traje i predstavlja našu književnu klasiku, on je time stvorio i povod da se stvara i raste i literatura o njemu i njegovom delu.

U tom bogatstvu interesovanja za osvetljavanje Stankovićevog umetničkog doživljavanja i vizije čovekovog života i sveta ne bi trebalo zanemariti ni pitanje odnosa čoveka i vremena, o kome će ovde biti reči, razume se bez iluzija da će se ono u kraćem izlaganju iscrpnije predstaviti ili čak do kraja u svakom pogledu rasvetliti.

 Srpska proza pre Stankovićevog javljanja imala je kao jedno od svojih bitnih obeležja na kojima je počivala njena struktura: pričanje događaja i događanja u njihovim spoljašnjim vidovima i manifestacijama. Događaji i događanje predočavali su se uglavnom u vremenskim dimenzijama njihovog trajanja i neposrednim reagovanjima njihovih učesnika. Date situacije, odnosi i sukobi, životni tokovi i sudbine ljudske objašnjavane su jednostavnom kauzalnošću bez koordinata koje upućuju u dubinske složenosti ljudskih egzistencija. Drugim rečima, pisci su se najčešće ograničavali na gornje, površinske slojeve života u njihovim vizuelnim, akustičkim ili sličnim projekcijama ne prodirući do dubljih delova preseka ljudskog života i bitisanja.

Zadržavajući se na tim slojevima životne egzistencije čovekove, uzročne veze tražene su prvenstveno u trenucima zbivanja, dakle u vremenskim dimenzijama tokova događaja. Međutim, „ljudi prave svoju sopstvenu istoriju, ali oni je ne prave po svojoj volji, ne pod okolnostima koje su sami izabrali, nego pod okolnostima koje su neposredno zatekli, koje su date i nasleđene.

Tradicija svih mrtvih generacija pritiskuje kao mora mozak živih. I upravo kad izgleda da su ljudi zauzeti time da sebe i stvari preokrenu… oni bojažljivo prizivaju u svoju službu duhove prošlosti…“1, ma koliko god to izgledalo na prvi pogled neadekvatno, treba ukazati na to da je Bora Stanković u svojim delima otkrio baš tu dimenziju u dubinskim slojevima ljudskog bitisanja u kojoj je izrazito pokazao da mrtve generacije pritiskuju svest živih, da se obaraju na ove kao mora. I jedna od komponenata književne veličine Borisava Stankovića i njegovog proznog dela jeste u tome što je u svojim ličnostima otkrio kako, a često i koliko mrtvi pritiskuju ne samo svest nego i egzistenciju živih da su ovi poslednji, u većoj ili manjoj meri, njihovi zarobljenici, da ono proteklo, već odmaklo vreme, da prošlost živi u sadašnjosti određujući ovoj na izvestan način granice i životnu sadržinu.

Razume se da nije to jedina crta, jedina osobina kojom ovaj pisac određuje životnu situaciju svojih ličnosti. Stankovićeva vizija je znatno kompleksnija, ali komponenta o kojoj je reč jedna je od bitnih. No ni ona nije data u jednolikom ponavljanju i monotonskoj varijaciji nego sa bogatom raznolikošću i tonskom polifonijom.

 U nekim, ali pre svega u umetničkom pogledu značajnijim delima Bore Stankovića motivacija predstavljenih životnih situacija i sudbina sadržana je u snazi prošlog da u velikoj meri odredi i ograniči sadašnjost ljudske jedinke, da spreči ostvarenje njene iskonske želje za srećom, za punim životom, za razmahom vitalnosti, za lepotom življenja. Nije to, možda, uvek i sasvim evidentno na površini naracije, ili pri površnom čitanju, ali je sadržano u dubljim slojevima piščeve vizije, slike života koju je satkao u svome delu.

 Kako se Nečista krv i inače svojom umetničkom snagom i značajem nameće na prvo mesto u književnom stvaralaštvu Borisava Stankovića, treba početi s ovim delom. Ono i inače zaslužuje svu pažnju zbog mnogih svojih komponenata izvanredno značajnih za stvarni napredak i razvitak srpske umetničke proze, jer je tim delom proširen prostor za mnoge nove i moderne sadržine i stvaralačke postupke prozaista u srpskoj književnosti.

Navedimo samo jedan primer takvog značaja na koji se malo ili nimalo ukazivalo: na razređivanje gustine događaja u naraciji, što je bilo malo zapaženo i na šta je malo ukazivano. A baš to je otvaralo prostor viziji unutrašnjeg sveta čovekovog. To je dovelo u Stankovićevom delu do neke vrste ravnoteže između slikanja spoljašnjeg i unutrašnjeg života, do ravnomernije njihove uloge u predstavljanju čovekovog bića i njegovog bitisanja.

 Mnogostruko isprepleteno i složeno u svojoj unutrašnjoj strukturi, ovo Stankovićevo delo, značajno ne samo u celokupnom stvaranju Bore Stankovića nego i u razvitku srpskog romana i narativne proze uopšte, izazvalo je nekoliko, često isključivih i međusobno suprotnih mišljenja u pogledu osnovne motivacije ovog romana, a i u nekim drugim objašnjenjima.

 Jedno od tih mišljenja bilo je i ono koje je ukazivalo na Zolin postupak u motivaciji istorije cele jedne porodice kao na mogući uzor i početnu inspiraciju za nastanak „Nečiste krvi“. I poređenje se zaista nametalo Stankovićevim vraćanjem do Sofkinih predaka, biološki osobenih, i izuzetnih, a etički nesraslih sa sredinom, izdvojenih nekako od nje. Međutim, ovako postavljena teza o motivaciji ovog romana nije opšteprihvaćena, jer je celina romaneskne strukture ne potvrđuje u dovoljnoj meri.

Sofkina sudbina, tok njenog života, nisu određeni biološkom, fiziološkom deformacijom i degeneracijom. Naprotiv, ova ličnost puna te fizičkog i psihičkog zdravlja, jedrine i bujne snage i nije cvet iznikao na bunjištu iz gnoja i rana. Nešto drugo je daleko presudnije za njen život, srušene snove, izjalovljene želje, nedostignute čežnje. To je prošlost koja određuje njen životni trenutak, koja je prisutna i presudna u njenoj sudbini.

 Ta prošlost oličena je prvenstveno u njenom ocu, efendi Miti i njegovom tragičnom upinjanju da zaustavi vreme ili da ga ignoriše, što je samo iluzija njegove svesti i opsesija njegove sujete. U toj prošlosti vidi se široka sloboda Sofkinih predaka zasnovana na društvenoj i životnoj poziciji koja se efendi-Miti izmiče, koja za njega prestaje da postoji, a on hoće po svaku cenu da je zadrži. Tragična situacija Sofkina je, pored ostalog, i u tome što cenu za tu efendi-Mitinu iluziju, za tu očevu opsesiju, za tu njegovu samoobmanu, treba da plati ona; što ona treba da bude žrtvovana za to da prošlost produži svoj život, da otac njen, efendi Mita, živi onako kako se nekad golemaški živuvalo, da uživa u blesku i sjaju jednog bogastva koga više nema.

I Sofka, koja je i karakterom i temperamentom i celim svojim bićem satkana od iste materije i na isti način kao i njeni preci, teži i čezne za istim slobodnim razmahom življenja kao i oni, ali joj to život ne daje, uskraćuje joj. Ona je žrtvovana i ona sama sebe žrtvuje na žrtvenik života da bi prošlost i dalje živela, a nesvesna je ili je nedovoljno svesna obmane i iluzionističkog privida da je to zaista i moguće. Tako je jedna od bitnih crta osnovne motivacije Stankovićevog romana „Nečista krv“ težnja prošlosti u čovekovoj svesti da što duže bude sadašnjost i prelamanje u Sofkinom životnom putu nastalo zbog toga, što donosi njenu tragiku. Za efendi-Mitinu sreću mora Sofka žrtvovati svoju, odreći se svoje vizije života i svojih snova. I to uzalud, besmisleno, za nešto što se ne može zaista ponoviti, za nešto što ne može biti, za iluziju teško plaćenu životom bez sreće, svirepo ugaslom lepotom.

 Motivacija Gazda Mladena u svome jezgru i u svojoj biti sličnog je karaktera kao i ona u Nečistoj krvi, ali ipak data sa manje životnog intenziteta, sa nešto manje poetične lepote. Motivacija Pokajnikove žene data je u narativnom prostoru pripovetke u kome nema mesta za romaneskni razmah široke vizije života. Pripovetka u celini, a njena motivacija posebno, nose u sebi nešto od one nigde zapisane a ipak svuda prisutne i presudne, bezuslovne i neopozive sile patrijarhalnog reda i odnosa po kojima je udovica zatočenik pokojnikov. Po njima ona je uhvaćena kandžama prošlosti u nerazmrsive spletove tih nepisanih normi življenja.

 Majstorstvo Stankovićevo je i u dimenzionisanju odnosa između dobrovoljnosti i obaveznosti tog robovanja pokojnikove žene prošlosti, tog potčinjavanja nekome koga nema, a ipak je prisutan kao senka prošlosti koja je zaklonila sunce života, pa je nebo večno sivo.

 Drukčiju motivaciju dao je Bora Stanković za ličnost Mitka u „Koštani“. U ovom piščevom junaku živi vizija sopstvene prošlosti, koju on neprestano dočarava, želi njeno prisustvo, ulepšava je. Njegova žal za mlados’ vapaj je njegovih snova o životu, čežnja je, bezmerna i beskrajna, a silno intenzivna da prožima celo njegovo biće, određuje ga i daje mu smisao. Njegova žal za mlados’ težnja je za večnim trajanjem mladosti, za prevladavanjem vremena i njegovog neminovnog toka.

 Drugom prilikom trebaće ovaj odnos čoveka i toka vremena pokazati još i u nekim drugim Stankovićevim delima u sličnim varijacijama ali i u novim relacijama. Motiv prošlosti u svesti i sudbini čovekovoj u pomenutim i u nepomenutim delima ovog pisca jedno je od Stankovićevih objašnjenja i osvetljavanja ljudske egzistencije.

 Međutim, Stankovićev odnos prema prošlosti ne iscrpljuje se samo time. Vreme staro, prošlo, proteklo, neka je vrsta opsesije ovog srpskog prozaiste; opsesije u sebi protivrečne, ali u toj protivrečnosti umetnički plodonosne.

 Usklikom, mnogo puta već navođenim: „Staro, staro mi dajte, što miriše na bosiljak…“ Bora Stanković kao da vrši neki ritual prizivanja prošlog, davnog, da bi ono dalo sadržinu sadašnjem. Pisac kao fetišizuje staro, kao da hoće da ga učini intaktnim. Ali, ponirući u njega, u to prošlo, on razotkriva njegovu razornu moć i silu u odnosu na život i sudbinu čovekovu i od njegovog prisustva tka tragične ornamente i gradi sliku tragičnog toka života i življenja.

 Ni u jednog našeg pisca do njega nije sa toliko stvaralačke snage i sa tolikim estetskim dometom pokazano kako se međusobno prepliću prošlo i sadašnje, koliko je vreme u ljudskim životima ispreturano, kako ono ne teče u njihovoj svesti uvek paralelnim tokom i u istim dimenzijama kao u fizičko-astronomskom vidu njegovom, ali da čovek ne može ni van tog fizičkog vremena i njegovog neumitnog toka.

Međutim, čovek u datom trenutku ne živi samo u sadašnjosti nego, često, isto toliko u prošlosti i snovima o budućnosti. To prisustvo više vremena u tako reći istom trenutku, tu zavisnost čovekove egzistencije i od prošlosti, Bora Stanković je veoma intenzivno ne samo osetio nego i uobličio poetskom ekspresijom velike umetničke snage, pa je i to mnogo doprinelo da postane klasik nove srpske književnosti…

Dimitrije Vučenov | O srpskim realistima i njihovim predhodnicima | Beograd, 1970

Izvor: riznicasrpska.net

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S


 

JUNAK NAŠEG DOBA…

tamoiovde-logo

Junak našeg doba najvažnije je Ljermontovo delo koje je ujedno i prvi psihološki roman u ruskoj književnosti pa je ujedno i najava ruske realističke proze.

Foto: knjizara.com

Glavni junak romana, Pečorin, jedan je od prvih podvojenih likova u evropskoj književnosti koji je zasićen životnim užicima, ne može da se smiri niti da voli. Misli kako sreća za njega ne postoji. On je “suvišan čovek”.

Vreme i mesto radnje je 18. vek za vreme Carske Rusije i borbe između Čečena i Tatara, u malom ribarskom naselju, a kasnije u sanatorijumu Tamanj.

Kratak sadržaj

Pisac je putovao preko Kavkaza i tamo je susreo štabnog oficira Maksima Maksimiča. Međusobno su se sprijateljili i ispričali razne doživljaje iz života, a tako je spomenuo svog prijatelja, neobičnog čoveka Grigorij Aleksandrovič Perčorina. “Zvao se… Grigorij Aleksandrovič Pečorin. Bio je dečko i po, mogu vam reći, samo malko čudan. Tako na primer, po kiši, hladnoći, povazdan u lovu, svi nazebli, umorni, a njemu ništa.”

Pečorin i Maksimovič zajedno su kao vojni oficiri živeli u vojnoj tvrđavi oko godinu dana. Nadalje, Maksimovič mu je pričao kako je Pečorin bio pozvan na jednu zabavu gde mu se jako svidela kćerka omraženog kneza čije je ime bilo Bela. No, osim njega u Belu se zagledao i Kazbič, vođa lokalnih hajduka koji se borio protiv Rusa.

Razbojnik Kazbič imao je divnog konja kog je knežev sin Azamat žarko želeo, ali Kazbič nije hteo da mu ga proda. Nekoliko dana posle, Azamat i Pečorin se dogovaraju ako Pečorin pribavi Azamatu tog konja da će Bela biti njegova. Tako je i bilo.

Azamat je oteo svoju sestru i doveo je Pečorinu, a zauzvrat odlazi sa konjem. Bela je, premda u početku tužna i bleda, nakon nekog vremena uzvratila ljubav Pečorinu. Bela se potpuno predala Pečorinu, no on više ne mari. Bela biva oteta i ranjena nožem u leđa i umire nakon dva dana. Pečorin je nakon toga otputovao.

Pisac i Maksimovič i dalje razgovaraju te on napominje kako više ne zna gde se Pečorin nalazi. “Od tog časa se više ne sastadosmo… Da, sećam se, nedavno mi je neko govorio da se vratio u Rusiju…”

Nakon nekog vremena pisac i Maksimovič se ponovo sastaju u nekoj krčmi u kojoj je slučajno boravio i Pečorin. Vidno nezainteresovan, Pečorin ne obraća pažnju na Maksima i odmah nastavlja svoj put prema Persiji. “Bome, nemam vam šta pričati, dragi Maksime Maksimoviču… Ali sada zbogom, žurim se… Hvala vam što me niste zaboravili… – dometnu uhvativši ga za ruku.”

Maksimovič predaje piscu Pečorinove dnevnike koje je pisao tokom svog boravka na Kavkazu. Pečorin gine godinu dana kasnije te pisac odlučuje da objavi njegove zapise, a svesku u kojoj on opisuje ceo svoj život nije stavio u knjigu.

Prvi deo Pečorinovog dnevnika opisuje kako su ga slepi mladić, lepa devojka i starica oprali u gradu Tamanju. Drugi deo spisa opisuje Pečorinov susret u banji sa starim prijateljima, Grušnjickim i doktorom Vernerom. Tada dolazi i kneginja Meri sa svojom majkom, pa se Grušnjicki u nju zaljubljuje. Pečorinu se kneginja takođe sviđala pa je odlučio da joj prkosi i na razne načine razdvajao je nju i Grušnjickog, a Meri ga je zbog toga sve više mrzila.

Ipak, kneginja počinje da sumnja u svoj stav prema Pečorinu, a tada se pojavljuje i Pečorinova bivša devojka Vera. Pečorin je zavodio i Veru i Meri, i poigravao se sa njihovim osećanjima, ipak na kraju shvata kako je ipak iskreno zaljubljen u kneginju Meri.

Pečorin odlazi u Kislovodsk, a za njim stiže i Meri. Puno su vremena proveli zajedno, a kada je Meri spomenula venčanje, Pečorin se potpuno ohladio. “Ljubio ja ženu ma kako strašno – ako mi ona samo natukne da je moram uzeti za ženu – ode ljubav!”

Grušnjicki optužuje Pečorina jer mu je oteo kneginju Meri i javno ga ogovara. Obojica se zato odluče na dvoboj pištoljima te Pečorin, iako ranjen, pobeđuje. Grušnjicki je mrtav.

“Ja opalim… Kad se dim razišao, Grušnickog nije bilo na vidiku. Samo na kraju ponora video je još lak stub praha.” Nakon dvoboja Pečorin odlazi i to je kraj Pečorinovog dnevnika.

Nadalje, radnja se odvija u tvrđavi gde je Pečorin razgovarao sa Maksimovičem o još jednoj Pečorinovoj anegdoti kada se opkladio u postojanje sudbine sa jednim vojnikom. Rekao mu je da će umreti do kraja večeri. To se kasnije i dogodilo kada ga je pijani ruski konjanik posekao sabljom od ramena do srca.

Mesto radnje: Rusija

Glavni likovi: Pečorin, Maksi Maksimovič, Bela, Kneginja Meri i Vera

Autor: Mihail Jurjevič Ljermontov

Beleška o autoru

Mihail Jurjevič Ljermontov rođen je 2. oktobra 1814. u Moskvi. Otac mu je bio iz osiromašene plemićke porodice koju je u 17. veku osnovao Škotski došljak. Kada je imao tri godine umrla mu je majka, a brigu o njemu preuzima baka. Često bolesnog, baka ga je vodila u banju na Kavkazu, a ti boravci su ga nadahnuli za mnoga kasnija književna dela.

Foto: 6yka.com

Potresen vešću o Puškinovoj smrti, napisao je pesmu “Pesnikova smrt” i time privukao pažnju šireg čitateljstva pa i dvora. Puškinova smrt bila je prekretnica u njegovom opusu.

Od 1837. do 1841. napisao je svoje najbolje delo i jedini roman “Junak našeg doba”. U te četiri godine stvorio je mnoštvo zrelih umetničkih dela, od kojih su neka ugrađena u temelje ruske književnosti 19. veka.

Dana 15. jula 1841. Ljermontov umire u dvoboju u podnožju planine Mašuk. Ljermontov je stajao nasmešen, sa pištoljem podignutim uvis, kad ga je protivnik pogodio ravno u srce. Iza svog kratkog, ali burnog i života ostavio je opus od preko 400 pesama, 26 poema i pesničkih pripovedaka, 5 drama i 2 nedovršena romana.

Izvor teksta: lektire.rs

Foto ilustracija: Bora*S 

______________________________________________________________

 

 

CITATI VESNIKA NOVOG DOBA…

tamoiovde-logo

Oldos Haksli – citati vesnika novog doba

Predodređen da bude lekar, rođen u porodici poznatih naučnika i pisaca, Oldos Hakslije imao utabanu stazu koja ga je vodila do akademskih vrhunaca, sve dok nije saznao da boluje od keratitisa, koji će ga neko vreme učiniti praktično slepim.

Ispalo je da je bolest inicirala ispunjenje nekih drugih kapaciteta koje je Haksli posedovao – upisao je i završio fakultet engleskog jezika i književnosti. Nakon toga počinje da se razvija karijera jednog od najblistavijih umova svetske književnosti XX veka.

Oldos Haksli je najviše prepoznatljiv po distopijskom romanu Vrli novi svet, u kome opisuje budućnost čovečanstva pod vlašću tehnokratskih elita i kapitalista, aludirajući imenima likova na političke i ekonomske vladare vremena u kojem je pisao ovu knjigu. Ovim romanom proročki je opisao načine manipulisanja društvom koji su danas uveliko prisutni.

Pored ovog dela, on je autor i romana Kontrapunkt i Ostrvo, filozofskog dela Večna filozofija, neke vrste njegovog duhovnog pogleda na svet, kao i Vrata percepcije po kome je slavna muzička grupa Dors dobila ime.

Oldos Haksli je bio radoznalog duha, svestran, erudita, interesovale su ga razne oblasti od prirodnih nauka i književnosti preko parapsihologije, religije i filozofije. U želji za što većim saznanjem ekpreimentisao je sa psihodeličnim drogama i upoznavao sa sa dalekoistočnim duhovnim konceptima.

Ovim citatima možemo samo upoznati delić onoga šta predstavlja Oldos Haksli i njegovo delo.


Svaki čovek koji zna da čita ima moć da sebe učini boljim, da umnoži načine svog postojanja i da svoj život učini ispunjenim, značajnim i zanimljivim.


Intelektualac je osoba koja je otkrila nešto interesantnije od seksa.


Niko ne traži od vas da budete išta drugo sem čovek. Čovek, utuvite. A ne anđeo ili đavo. Ljudsko biće koje na zategnutom konopcu korača oprezno, uravnoteženo, sa umom, svešću i duhom na jednom kraju motke za održavanje ravnoteže i telom i instinktima i svim onim što je nesvesno, zemaljsko i tajanstveno na drugom kraju. A biti uravnotežen je đavolski teško.


Nema slobode na ovome svetu, postoje samo pozlaćeni kavezi.


Što je kod nekoga veća moć i originalnost uma, to on više naginje religiji i samoći.


Treba da saznaš istinu i istina će od tebe napraviti ludaka.


A logika je, u svetlosti žive istine, samo besmislica. Možete izabrati što vam je volja, logiku ili život. To je stvar ukusa. Neki ljudi više vole da budu mrtvi.


Kroz umetnost čovek se najviše približava Bogu.


Što čovek duže živi, utoliko sa više zla neminovno dolazi u dodir. Niko ne dolazi neminovno u dodir s dobrim. Čovek ne nailazi na više dobra samim tim što duže živi. Ljudi su uvek obraćali pažnju samo na problem zla, isključivo, kao da je priroda dobra nešto očevidno. Ali ona nije nimalo očevidna. Postoji problem dobra koji je težak bar koliko i problem zla.


Osetljiv čovek ne može obići svet i vratiti se sa istom životnom filozofijom s kojom je krenuo.


Prava ljubav, bezmerna i beskrajna ljubav, može da postoji samo u večnosti. Ljubav je nespojiva sa životom. Želja istinskih ljubavnika nije da žive zajedno, već da umru zajedno.
Nije rđavo biti ciničan ako čovek zna kada da se zaustavi.


Sve velike istine su očigledne istine. Ali nisu sve očigledne istine velike.


Ako mladi umetnici zaista žele da iznesu dokaz svoje hrabrosti, neka napadnu čudovište očiglednosti i poraze ga, neka ga svedu na stanje pripitomljene domaće životinje, a neka ne beže od njega.


Žudi li čovek za spasenjem, to spasenje treba da bude sada i ovde. Spasenje nije na onome svetu, ono je ovde.


 Spasa Vidljinović

Izvor: kultivisise/22/05/2017

_____________________________________________________________

EMPATIJA…

tamoiovde-logo

Empatija je sposobnost da se oseća isto ono što oseća i drugo biće, sposobnost da se saoseća, da se sa drugima podeli njihova radost i njihov bol.

empatija“Pathos“ na starogrčkom znači „patnja“. Tuđi bol osećaju i biljke. Ako se postave elektrode galvanometra, aparata za merenje električnog otpora na koru drveta, a čovek, naslonivši se na drvo, nožem poseče svoj prst, kazaljka na aparatu će zatreperiti. Drvo je primetilo uništenje ćelija! To znači, kada se u šumi desi ubistvo, svako drvo to oseća i pati.

Po mišljenju amerčikog pisca Filipa K. Dika, autora romana „Sanjaju li androidi električne ovce“, ako je robot sposoban da oseti tuđi bol i saoseća, dostojan je da ga smatramo čovekom. I obrnuto, ako neki čovek ne shvata patnju bližnjeg, onda ga treba lišti prava da se naziva čovekom.

Možemo zamisliti i novu sankciju u krivičnom zakonu: lišenje prava zvati sebe čovekom. Njoj će biti podvrgnute ubice, mučitelji, teroristi, svi koji pričinjavaju patnju drugima, a sami zbog toga ne pate.

Bernard VerberEnciklopedija relativnog i apsolutnog znanja

Prevod: Aleksandar Mirković

Izvor: srodstvopoizboru

_________________________________________________________________