ŽIVOTNA PREKRETNICA…

 tamoiovde-logo

  (…) Veliki životni problemi nisu nikada zauvek rešeni. Ako i jesu jednom naizgled rešeni, onda je to uvek gubitak. Njihov smisao i svrha ne leže u njihovom rešenju, već u tome da mi na njima neprekidno radimo. To nas čuva od zaglupljivanja i okamenjenosti. 

Takvo je i rešavanje problema u mladalačkom dobu, ono je samo privremeno, uz ograničavanje na dostižno, i nije dugog veka. U svakom je slučaju priličan uspeh sebi izboriti socijalnu egzistenciju i svoju iskonsku prirodu tako preobraziti da više-manje uklopi u ovaj oblik egzistencije. 

To je unutrašnja i spoljašnja borba koja se može porediti sa borbom dečjeg doba za uspostavljanjem Ja. Bilo koja borba  se za nas svakako najčešće odvija u tami, ali ako pogledamo sa kakvom  se tvrdoglavošću dečje iluzije, pretpostavke, egoistične navike itd., kasnije još čvrsto drže, možemo proceniti kakva je snaga ranije morala biti utrošena kako bi se oni izgradili.

 Isto se dakle događa sa idealima, ubeđenjima, vodećim idejama, postavkama itd., koje nas u mladalačkom dobu uvode u život, za koje se mi borimo, patimo i pobeđujemo: oni srastaju sa našim bićem, mi sebe naizgled identifikujemo sa njima i stoga nastavljamo sa njima ad libitum kao da se podrazumeva sa kojim stavom mlad čovek svome Ja, nolens volens, pridaje značaj pred svetom ili pred samim sobom.

Što se čovek više približava sredini svog života i što mu više uspeva da se učvrsti u svom ličnom stavu i socijalnom položaju, to će mu se više činiti da je otkrio prave ideale i principe ponašanja. Stoga se pretpostavlja da su oni zauvek važeći i od njih se pravi vrlina, bez mogućnosti za ikakvo odvajanje od njih. Pri tome se previđa bitna stvar – da postizanje socijalnog cilja ostvaruje na račun totaliteta ličnosti. Mnogo, suviše mnogo života koji je mogao biti proživljen ostaje možda u ostavi prašnjavih sećanja, no ponekad to ipak bude užareno ugljevlje, zapreteno pod sivim pepelom.

Statistika pokazuje da su depresije kod muškaraca učestalije u dobu oko četrdesete. Kod žena se neurotične tegobe javljaju po pravilu nešto ranije. U ovoj se životnoj fazi, između trideset pete i četrdesete, priprema značajna promena čovečje duše. To svakako na početku nije svesna niti upadljiva promena, više se radi o indirektnim naznakama promena koje svoj početak izgleda imaju u nesvesnom. Neki put je to neka lagana promena karaktera, drugi put izlaze ponovno na videlo osobenosti koje su od vremena detinjstva nestale, ili dotadašnje naklonosti i interesovanja počinju da jenjavaju, a na njihovo mesto stupaju druga, ili – što je vrlo često – dotadašnja uvrenja i principi, naročito oni moralni, počinju da bivaju čvršći i krući, što postepeno, oko pedesete, može narasti do netrpeljivosti i fanatizma – kao da bi principi mogli biti egzistencijalno ugroženi pa stoga moraju biti posebno potencirani.

Ne razbistri se uvek vino mladosti u odraslom dobu, ponekad se i zamuti. Sve ove pojave se mogu najbolje posmatrati kod nešto jednostavnijih osoba. Ponekad one nastupe ranije a ponekad kasnije. Češće se dešava, čini mi se, da njihovo pojavljivanje biva odgođeno činjenicom da su roditelji dotične osobe još živi. Tada to izgleda kao da je mladalačka faza neprimereno dugo produžena. To sam naročito zapazio kod muškaraca čiji je otac dugo poživeo. Njegova smrt tada deluje kao strmoglavo sazrevanjee, takoreći katastrofalno.
…..
Svi veoma česti neurotični poremećaji odraslog doba imaju nečeg zajedničkog: da psihologiju mladalačke faze prenesu preko praga zrelih četrdesetih. Ko još ne poznaje onu dirljivu gospodu koja moraju da stalno podgrevaju sećanje na studentsko vreme, na homerska junačka vremena i samo pogledom unazad mogu raspiriti plamen života, dok su zapravo odrvenjeni u beznadežnom filisterstvu. Oni svakako imaju izvesnu prednost koja nije za potcenjivanje, a to je da nisu neurotični, već samo za običan svet dosadni i stereotipni.

Neurotičar je najpre onaj čovek kome nikada ne uspeva u sadašnjosti onako kako bi želeo, pa se stoga ne može radovati ni zbog prošlosti. Kao što ranije nije mogao da se odvoji od detinjstva, tako ni sada ne može da se oslobodi mladalačke faze. Kako izgleda, on ne sagledava sebe u sivim razmišljanjima starenja i kao u grču gleda unazad jer je pogled u budućnost nepodnošljiv. Kao što se detinjast čovek užasava pred nepoznanicama sveta i života, tako uzmiče i odrastao čovek pred drugom polovinom života, kako da ga tamo čekaju nepoznati opasni zadaci ili kao da mu tamo prete žrtve i gubici koje ne može da preuzme na sebe, ili kao da mu se dotadašnji život čini tako lepim i skupocenim da ga se ne može lišiti.

Da li je to možda u krajnjem strah od smrti? To mi se ne čini mnogo verovatno , pošto je smrt još daleko i stoga nešto apstraktno. Iskustvo pokazuje da je osnova i uzrok svih teškoća ovog prelaza duboka, značajna promena duše. Da bih ovo okarakterisao, poslužiću se poređenjem sa sunčevim dnevnim hodom. 

Zamislite sunce oduhotvoreno ljudskim osećanjem i ljudskom trenutnom svesti. Ujutru se rađa iz noćnog mora nesvesnog i baca pogled na daleki šareni svet koji se sve više širi što se ono više na svodu diže. U svom usponu, šireći krug uticaja, prepoznaće sunce svoj značaj i najviši cilj u zenitu i time svoj najviši domet napretka.

Sa takvim uverenjem doseže sunce nikad ranije viđenu podnevnu visinu – ranije nikad viđenu, jer njegovo individualno postojanje nikada ranije nije moglo znati za njegovu kulminaciju. U dvanaest časova podneva počinje zalazak. A zalazak je preokret svih vrednosti i ideala jutra. Sunce postaje nedosledno. Kao da svoje zrake uvlači. Svetlost i toplota se smanjuju sve do konačnog gašenja.

Sva su poređenja klimava. Ovo poređenje ne hramlje ništa više od ostalih. …. Na sreću, mi smo ljudi a ne sunce, inače bi bilo zlo sa našim kulturnim vrednostima. No, ipak ima nečeg sunčevog u nama; i jutro i proleće i veče i jesen života nisu samo sentimentalna priča, već psihološke istine, pa čak i  više, one su psihološke činjenice, jer podnevni preokret menja čak i fizička svojstva. Posebno kod južnih naroda se sreće pojava da se kod starijih žena razviju hrapav, dubok glas, brkovi, oštre crte lica i u raznom drugom pogledu muške osobine. Obrnuto, muški habitus postaje blaži kroz ženske crte, kao što su sklonost ka debljanju i mekši izraz lica.

Postoji u etnološkoj literaturi interesantan izvešaj o nekom indijanskom poglavici i ratniku kome se oko sredine života u snu pojavio Veliki Duh i poručio da od sada mora sedeti sa ženama i decom, da mora nositi žensku odeću i jesti ženska jela. On je poslušao ovo lice iz sna bez gubitka reputacije. Ova vizija je veran izraz podnevne revolucije, početka smiraja. Vrednosti, pa čak i telo, preobražavaju se u svoju suprotnost, makar u nagoveštaju.

Mogu se, na primer, zajedno muška i ženska duševna svojstva uporediti sa nekim zalihama supstanci, koje se u prvoj polovini života u izvesnoj meri neravnomerno troše. Muškarac troši veliku zalihu svoje muške supstanece, a samo mali deo ženske, koja sada preostaje za dalju upotrebu. Obrnuto, žena svoju do tada neupotrebljenu količinu muškosti sada pušta da dela.

Još više no u fizičkom, ove promene važe u psihičkom pogledu. Koliko se često desi, na primer, da čovek digne ruke od posla i da tada žena navlači pantalone, otvara neku malu prodavnicu gde muž radi možda samo kao pomoćni radnik. Ima puno žena čije se društvena odgovornost i socijalna svest bude tek nakon četrdesetih godina života.

Na primer, u modernom poslovnom životu, posebno u Americi, takozvani break-down, nervni slom, posle četrdesete je neobično česta pojava. Ako se žrtve pažljivije ispitaju, vidi se da je ono što se slomilo upravo dotadašnji muški stil, a da je ostao oženstvenjeni muškarac. Obrnuto, u istom okruženju se vide žene koje u tim godinama razviju neobičnu muškost i čvrstinu oštroumlja, koje potiskuju srce i osećanja u drugi plan. Često su ove promene praćene bračnim katastrofama svih vrsta, jer nije teško predstaviti šta biva kad muškarac otkrije svoja nežna osećanja a žena svoj um.

Najgore u svim ovim stvarima je  činjenica da pametni i obrazovani ljudi žive sa tim, a ne znaju za mogućnost ovakvih promena. Potpuno nespremni stupaju u drugu polovinu životaIma li gde školâ, ne mora visokih, bar viših škola, za četrdesetogodišnjake koje ih pripremaju za njihov budući život i njegove zahteve, kao što redovne i visoke škole uvode naše mlade ljude da upoznaju svet i život? Ne, potpuno nespremni stupamo u popodne života,  što je još gore, činimo to sa pogrešnim pretpostavkama naših dosadašnjih istina i ideala. Ne možemo živeti popodne života po istom programu kao jutro, jer čega tokom jutra mnogo ima, biće ga uveče malo, i što je izjutra važeće, uveče će biti nevežaće. Lečio sam mnogo starih ljudi i zavirio u tajne odaje njihove duše, pa ne mogu da ne budem potresen istinitošću ovih osnovnih pravila.

Čovek koji stari mora znati da njegov život ne ide naviše i da se ne širi, već da jedan nemuoljiv, unutrašnji proces prisilno deluje na sužavanje života. Za mladog čoveka skoro je greh ili bar opasnost da se bavi suviše sobom, dok je za čoveka koji stari obaveza i nužnost da posveti pažnju svome celovitom biću. Sunce uvlači zrake da sebe samo osvetli, nakon što je svoje svetlo rasipalo po svetu. Umesto toga, mnogi stari ljudi radije bivaju hipohondri, cicije, principijelci i laudatores temporis acti ili čak večiti mladići, što je tužna zamena za osvetljavanje svoje ličnosti, no to je neizbežna posledica sumanute ideje da se mora vladati drugom polovinom života po istim principima kao u prvoj polovini.

Ranije rekoh da nemamo škole za četrdesetogodišnjake. To i nije sasvim tačno. Naše su religije od davnina zapravo takve škole ili su nekad to bile. Ali za koliko ljudi one to još jesu? Koliko je nas starijih ljudi istinski odgojeno za tajnu drugog dela života za starost, smrt i večnost?

Čovek svakako ne bi doživeo sedamdesetu i osamdesetu godinu života da to ne odgovara njegovoj vrsti. Stoga mora i popodne života imati nekog smisla i svrhe i ono ne može biti samo žalostan privezak prepodneva. Smisao jutra je bez sumnje razvoj individue, njeno utemeljenje i razvoj u spoljašnjem svetu, kao i briga za potomstvo. To je očigledno prirodni cilj. No kada je ovaj cilj ispunjen, bogato ispunjen, da li je potrebno da se i dalje nastavlja prikupljanje novca preko svakog razumnog smisla, dalje osvajanje, širenje egzistencije? 

Ko bez nužde u popodne života prenese zakone jutra, inače po sebi smislene, biće primoran da to plati psihičkim gubitkom, baš kao što mladić koji hoće da prenese svoj dečji egoizam u odraslo doba, mora svoju zabludu platiti socijalnim neuspehom. Sticanje novca, socijalna egzistencija, porodica, potomstvo jesu čista priroda, ali nisu kultura. Kultura leži sa one strane svrhe prirode. Da li bi možda kultura mogla biti ta svrha i cilj druge polovine života?

Kod primitivnih plemena vidimo, na primer, da su čuvari misterija i zakona skoro uvek starci i da se upravo preko njih izražava kultura plemena. Kako stoje stvari u tom pogledu kod nas? Gde je mudrost naših staraca? Gde su njihove tajne i vizije iz snova? Kod nas bi se stariji radije poredili sa mladima. U Americi je takoreći ideal da otac bude brat svome sinu, a majka, po mogućstvu sestra svojoj kćeri.

Ne znam u kojoj je meri ova zabluda reakcija na ranije preterivanje u dostojanstvenosti a koliko su to pogrešni ideali. Ovo poslednje svakako postoji: cilj ovih ljudi  se ne nalazi ispred njih, već iza njih. Stoga oni streme unazad. Čovek se sa njima mora složti – teško je sagledati koje bi drugačije ciljeve trebalo imati u drugoj polovni života od onih u prvoj – proširenje života, korist, uticaj, dobar utisak u društvu, smišljeno guranje naslednika u prigodne brakove i zaposlenja; sasvim dovoljno ciljeva! Nažalost, nedovoljno smisla i svrhe za mnoge koji u starenju vide samo opadanje života, dok ranije ideale osećaju kao izbledele i istoršene. 

Da su ovi ljudi još  ranije svoju životnu posudu bili dobro ispunili, pa je do dna ispraznili, sigurno bi se u starosti drugačije osećali, ništa ne bi zadržavali, sve što bi htelo da gori već bi izgorelo, a mir starosti bi im dobrodošao. Ali ne smemo zaboraviti da ima jako malo ljudi koji su umetnici življenja, a da je pri tome umetnost življenja najplemenitija i najređa od svih veština – ceo pehar izliti u lepotu, kome bi to uspelo? Velikom broju ljudi tako ostaje mnogo neproživljenog, često su tu i one mogućnosti koje nisu i pored najbolje volje mogli proživeti, pa tako zakoračuju preko praga starosti sa neispunjenom zahtevom (života), što im onda i nevoljno upravlja pogleda unazad.

Posebno je za ovakve ljude, pogubno da se osvrću unazad. Oni bi nužno morali da gledaju unapred, bio bi im potreban jedan cilj u budućnosti. Zbog toga i sve velike religije imaju onostrana obećanja, cilj iznad i izvan ovoga sveta koji smrtnom biću pruža mogućnost da drugu polovnu života proživi sa istom težnjom ka cilju kao i prvu. Ali ma koliko bili današnjem čoveku prihvatljivi ciljevi širenja i kulminacije života, toliko mu je sumnjiva ili upravo neverovatna ideja o nastavku života posle smrti.

Pa ipak, kraj života, naime smrt, može biti razuman cilj samo onda ako je život, ili tako bedan da se čovek raduje što on uopšte prestaje, ili kada postoji uverenost da sunce istom konsekventnošću kojom se uspinje do podneva teži svom zalazku, „da obasja daleke narode“. Ali sposobnost verovanje danas je postala tolika umetnost da je obrazovanom delu čovečansta skoro nepristupačna. Čovek se isuviše navikao na mišljenje da in puncto besmrtnosti i sličnih stvari postoje  najrazličitija suprotstavljena mišljenja a nikavi ubedljivi dokazi. Pošto savremena, često isticana, reč „nauka“ ima naoko bezuslovnu moć ubedljivosti, čovek hoće „naučne“ dokaze. Međutim, među onim obrazovanima koji misle tačno se zna da takav dokaz spada među filozofske nemogućnosti. Čovek o tome, naprosto, ne može ništa znati.

Da li uz to smem da primetim da iz istih razloga čovek ne može znati da li se ipak nešto ne dešava posle smrti? Odgovor je non liquet, ni pozitivan, ni negativn. Jednostavno, mi o tome ništa ne znamo da je naučno potvrđeno, pa smo u istom položaju kao i na primer sa pitanjem da li je Mars naseljen ili ne; pri tome je stanovnicima Marsa, ako ih uopšte ima, potpuno svejedno da li ih poričemo ili potvrđujemo njihovo postojanje.

No ovde se budi moja lekarska savest koja ima nešto da kaže po tom pitanju. Uočio sam, naime, da je život sa ciljem, uopšte uzev, bolji, bogatiji i zdraviji od besciljnog i da je bolje s vremenom ići napred nego protiv vremena ići unazad. Starina koji ne može da se odvoji od života psihijatru izgleda isto tako slabašno i bolesno kao mladić koji nije u stanju da ga izgradi. I zaista se u velikom broju slučajeva radi o istoj detinjastoj čežnji, istom strahu, istom prkosu i svojeglavosti, u jednom kao i u drugom slučaju. 

Kao lekar ubeđen sam da je takoreći higijenskije u smrti videti cilj kome treba stremiti, a da je opiranje tome nešto nezdravo i nenormalno, jer ono potkrada drugi deo života. Zbog toga nalazim da su sve religije sa onostranim ciljem veoma razumne sa tačke gledišta mentalne higijene. Ako stanujem u kući za koju znam da će mi pasti na glavu u sledećih četrnaest dana, sve će moje funkcionisanje u životu biti pod uticajem ove misli; no ukoliko se, naprotiv, osećam sigurnim, onda u njoj mogu da natenane živim. Dakle, sa psihijatrijskog stanovišta bilo bi dobro kada bismo mogli misliti da je smrt samo prelaz, jedan deo nepoznatog i dugog životnog procesa.

Isto daleko najveći broj ljudi ne zna zašto je telu potrebna kuhinjska so, svi je zbog instinktivne potrebe žele. Tako je i sa stvarim duše. Dakleko najveći broj ljudi oduvek oseća potrebu za produženim trajanjem. Zbog toga ne zastranjujemo sa našom konstatacijom, već smo usred velikog glavnog toka života čovečanstva. Mi stoga u pogledu života ispravno razmišljamo i onda kada ne razumemo to što mislimo.

Da li uopšte ikada razumemo ono što mislimo? Mi ne razumemo samo ono mišljenje koje nije ništa drugo do poređenje iz kojeg ne proizilazi ništa više od onoga što smo u njega uneli. To je intelekt. Sasvim mimo njega, međutim, postoji mišljenje u pradavnim slikama, u simbolima koji su stariji od istorijskog čoveka, a koje su, čoveku urođene od pradavnih vremena, koje trajući kroz sve generacije, ispunjavaju dubine naše duše i uvek su žive. Potpuni život je moguć samo u skladu sa njima, mudrost je vraćanje njima.

 U stvarnosti se ne radi ni o veri niti o znanju, već o usklađenosti našeg mišljenja sa praslikama našeg nesvesnog; te slike su nezamisliva majka svake misli koju je ikada u stanju da iščeprka naša svest. A jedna od ovih iskonskih misli je i ideja o životu s one strane smrti. Nauka je nesamerljiva sa ovim praslikama. To su iracionalne datosti, apriorni uslovi imaginacije, koji su jednostavno tu i čiju svrhu i opravdanost nauka može ispitivati tek a posteriori, kao recimo funkciju štitaste žlezde, koja se  pre devetnaestog veka isto tako mogla sa pravom proglasiti za organ koji nema svrhu. Praslike su za mene isto što i duševni organi o kojima vodim računa pa sam stoga prinuđen da nekom starijem pacijentu kažem: „Vaša slika Boga ili vaša ideja o besmrtnosti je atrofična, te se zbog toga i poremetio metabolizam vaše duše.“….

Dozvolite mi da se na kraju za trenutak vratim našem poređenju sa suncem. Sto osamdeset stepeni našeg životnog luka deli se u četiri dela. Prvi istočni deo je detinjstvo, što znači ono stanje bez problema, u kojem smo mi problem za druge, ali još nismo svesni sopstvene problematike. Svesna problematika se prostire kroz drugu i treću četvrtinu, dok u poslednjoj četvrtini, u staračkom dobu, ponovo uranjamo u ono stanje u kojem, bez obzira na našu svest, opet postajemo više problem za druge. Detinjstvo i duboka starost su različiti, ali imaju jedno zajedničko, naime uronjenost u nesvesno psihičko. Kako se duša deteta razvija iz nesvesnog, tako se i sa njegovom psihlogijom starca, koji ponovo tone u nesvesno gubeći se sve više u njegovoj tami. Detinjstvo i staračko doba su životna stanja bez problema zbog čega ih ovde nisam ni razmatrao.

Karl Gustav Jung, ARHETIPOVI I RAZVOJ LIČNOSTI (odlomak iz eseja Životna prekretnica, str. 32-42), Prosveta, Beograd, 2006

Prevod: Branislav Milakara

Izvor teksta: srodstvopoizboru


Foto ilustracija: Bora*S

___________________________________________________________

___

Advertisements

DUHOVNA OSNOVA MORALA…

tamoiovde-logo

Moral se ne održava i ne čuva snagom javne kontrole: ta kontrola je nemoćna i nedovoljna; to je puka politička kontrola. Moral, pre svega, nije neka „racionalna“ kategorija, neko (aristotelovsko ili metafizičko) dejstvo razuma koji bi u čoveku određivao „dopustivu i društveno korisnu“ meru strasti (egocentričnog, grešnog osećanja).

250px-%d1%92%d0%b0%d0%ba%d0%be%d0%bd_%d0%b0%d0%b2%d0%b0%d0%ba%d1%83%d0%bcMoral je osećanje, i to osećanje dužnosti, a to osećanje proizilazi iz čovekova osećanja pripadnosti duhovnoj zajednici, u kojoj čovek, opet osećanjem i samo osećanjem (ne razumom!), nalazi i doživljava svoj lični identitet, doživljava svoje (tajno, „intimno“) poistovećenje, tako da čovek svoj moralni čin (ili žrtvu, požrtvovanje, vršenje dužnosti čak i po cenu života!) ne doživljava kao negaciju svoje ličnosti ili ličnog interesa, nego kao potvrdu svog duhovnog identiteta, svoje pripadnosti duhovnoj zajednici! Tako se moral – kao čuvanje zakona i pravne države (pogotovu u ratu, kao u Srba u godinama 1912-1918) – javlja, i može da se javlja, samo kao potvrda i sila ličnosti, duhovne kategorije čoveka

Kao što je osnova stabilne države moral njenih državljana, tako je i osnova morala ličnost, i to u njenom osećanju pripadnosti duhovnoj zajednici u kojoj čovek, transcendencijom (kad osećanjem prevazilazi svoju individualnost, posebnost postojanja), nalazi svoj identitet: duhovni identitet!

Žarko Vidović, ISTORIJA I VERA /Istorijska svest, suština i moral nacije/, Svetigora, Cetinje, 2008

Posted in ESEJŽarko Vidović,

Izvor: srodstvopoizboru

________________________________________________________________________________

TOK SVESTI…

tamoiovde-logo

Na današnji dan, 25. septembra 1897. godine. rođen je američki pisac Vilijam Fokner, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1949. godine.

U svojim delima prikazivao je društvenu istoriju američkog Juga, degeneraciju i propadanje starosedelačke gospodstvenosti i bezobzirnost skorojevića.

Foknerova najpoznatija dela su romani: „Sartoris“, „Buka i bes“, „Svetlost u avgustu“, „Komarci“, „Medved“, „Konjički gambit“, „Uljez u prašini“, „Divlje palme“, „Vojnikova plata“, „Starac“, „Gospodska kuća“ i „Rekvijem za iskušenicu“.

______________________________________________________________________________________________

BUKA I BES – roman toka svesti

Gošća autorka: Jelena Katić Živanović

350px-TheFaulknerPortable

Foknerova kucaća mašina

Termin „tok svesti“ (stream of consciousness) prvi je upotrebio 1890. godine psiholog Vilijam Džejms, brat književnika Henrija Džejmsa, u delu Psihološki principi.

Svest se dakle ne pojavljuje iseckana na komadiće. Reči kao lanac ili niz ne opisuju je pogodno, kako se ona isprva pojavljuje. U njoj nije ništa sastavljeno, ona teče. Reka ili tok jesu metafore kojima je možemo najprirodnije opisati.

Kad budemo odsada o njoj govorili, nazovimo je tokom misli, tokom svesti, tokom subjektivnog života. (Stjepan Krešić, Pokušaj interpretacije, predgovor za roman Krik i bijes)
Pojam „svest“ uključuje celo područje čovekove mentalne pažnje od besvesnosti po potpuno racionalno saopštive svesnosti. Unutrašnji ritam čovekovih misli opire se jezičkoj ekspresiji i postoji nezavisno od izgovorene reči, pa se zato i ne može prikazati konvencionalnim jezičkim kalupima.

Virdžinija Vulf, u eseju Moderni roman iz 1919. godine, razmatra aktuelno stanje u književnosti, teoretski se obračunava sa svojim neposrednim prethodnicima, koje naziva materijalistima i snažno ih protivstavlja novoj generaciji pisaca sa anglosaksonskog područja, u koje se i sama ubraja, a koje naziva spiritualistima. Na taj način ona se pobunila protiv tradicionalnog oblika romana koji fotografski reprodukuje stvarnost hronološkom naracijom, zapletom i raspletom kao u drami, kao i minuciozno ocrtanim spoljim osobinama likova.

Materijalisti se interesuju za telo, a ne za duh, pišu o beznačajnim stvarima, ulažu ogoman trud nastojeći da trivijalno i prolazno učine istinitim i trajnim, da kroz fabulu prikažu sličnost životu. Međutim, u stvarnom životu, kod običnog čoveka u običnom danu, u svest ulaze milijarde utisaka, trivijalnih, fantastičnih, prolaznih; urezuju se oštrinom sečiva. Zadatak romansijera je da prikaže ovaj raznoliki ovaj nepoznati i neograničeni duh, taj neprekidan pljusak bezbrojnih atoma, ma koliko bio zagonetan i kompleksan, sa što je moguće manje tuđeg i spoljašnjeg.
Beležimo atome onim redom kojim dopiru do naše svesti, sledimo utiske, svejedno kako nepovezani i razjedinjeni izgledali, koje svaki prizor ili događaj urezuje u našu svest. (Virdžinija Vulf, „Moderna Proza“)
Da bi se sve to izrazilo na nov način, potrebne su i nove forme, uglavnom suprotne onim idejama koje su prevladavale do momenta raskida sa vladajućom tradicijom. Jedna od takvih formi uzima u obzir kategoriju ljudske svesti kao nečega što zavređuje poetičko interesovanje. Tako ljudska svest postaje centralna figura mnogih romana tog vremena, a sam moderni roman zadugo će biti nazivan „romanom toka svesti“.

Već u samom nazivu „roman toka svesti“ oslikava se prelazak od forme koja fotografski reprodukuje stvarnost, ka onoj koja u obzir uzima mentalne procese unutar čoveka i moguće načine za njihovo predstavljanje.

U želji da se nešto toliko subjektivno kao što je tok ljudske svesti, prikaže na objektivan način, moderni autori se nadovezuju na zahteve Flobera i Henrija Džejmsa o depersonalizaciji. Za pisce XX veka postaje nužno da se isključe iz teksta, da se povuku iza njega koliko god mogu, jer je to jedini način da se pred očima čitalaca sačuva iluzija svesti u pokretu.

Autorski komentar se sada shvata kao nepotreban balast i relikt iz prošlog vremena, zastareli metod koji ugrožava željenu instancu objektivnosti. Sve ono što je nekada tumačio pisac, bilo kao sveznajući pripovedač, ili na usta nekog od likova, sada se neposredno prikazuje i pokazuje, elementi pripovedačkog postupka se dramatizuju, dok se lirsko kao kvalitet provlači kroz romane čak i nešto ranije.

Vejn But naglašava da je većina priča predstavljena kao da prolazi kroz svest jednog pripovedača. Da bi razrešio problem nastao ukidanjem autorskog komentara, But uvodi teoriju centralne inteligencije: Najznačajniji nepriznati pripovedač u modernom romanu jesu oni centri svesti u trećem licu kroz koje su pisci profilirali svoja pripovedanja. Ali to treće lice oslobođeno je obaveze da objašnjava i tumači, već se njegova svest upotrebljava kao medijum neposrednog prikazivanja, postaje puki aparat koji registruje da se nešto dogodilo.

U eseju O umetnosti romana, Tomas Man kaže: Roman će biti uzvišeniji i plemenitiji, što više prikazuje unutrašnji a manje spoljašnji život… Nije zadatak romanopisca da nam pripoveda velike događaje, već da nam neznatne učini zanimljivim.

U tom unutrašnjem životu, u neprekidnom toku čovekove svesti, pomešana su sva njegova uzbuđenja i njegovi imaginativni predosećaji. Pisci psiholoških romana su pošli od postavke simbolista da se svaki čulni utisak, intelektualni ili emocionalni doživljaj, nadovezuje na sve ono što je čovek ranije doživeo i da prema tome svaki pojedinac na drugi način doživljava isti događaj.

Pošto govor toka svesti ne poštuje ustaljena pravila, on očigledno ne sledi nikakvu priču, niti logiku izvođenja zaključaka, pa se čini da mu je sukcesija sasvim strana. Ipak, čitalac se ne može oteti iluziji simultanosti: takav govor, koji ne “priča priču“, neminovno mora “slikati sliku“.

Međutim, takva proza se ne može smatrati vernom slikom onoga što se zaista događa u čovekovoj svesti u toku jednog vremenskog razdoblja, ona ne prikazuje verodostojno čitavu kompleksnost i haotičnost pravog toka ljudske svesti. Kad bi to bilo moguće, u pitanju bi bio psihogram, a ne sa umetničko delo. To je tek način da pisac neposrednije pokaže subjektivni doživljaj sveta i da direktno, bez vrednovanja i komentara, predoči neki lik.

Pisci toka svesti s jedne strane moraju što direktnije, neposrednije i realističnije prikazati svest svojih ličnosti, zadržavajući njihove karakteristike: iracionalnost, isprekidanost, posebnost, tajnost, enigmatičnost i haotičnost, a s druge su prinuđeni da kroz jezički medij u umetničkom delu objektivizuju i saopšte čitaocima tu svest.

Da bi bili objektivni u prikazivanju rastrganih psihičkih procesa svojih ličnosti, počeli su da primenjuju načela slobodne psihološke asocijacije, tj. sposobnosti da nam jedna stvar preko pamćenja, čula ili mašte sugeriše neku drugu. Prikazujući kretanje i krivudanje toka svesti u vremenu i prostoru, pisci se služe i standardnim retoričkim figurama, kao i nekonvencionalnim impresionističkim slikama i simbolima. Okretanje romana XX veka individualnoj psihologiji, tj. prenošenje osnovne radnje u unutrašnjost, dovodi do razrada tehnike unutrašnjeg monologa, upotrebe lajtmotiva i psihoanalitičkih metoda.

S druge strane, pozajmili su i neke filmske pronalaske, pre svega montažu (brzi sled slika, stavljanje slika jednih preko drugih ili okruživanje središne slike srodnim slikama); ponavljanje kadrova, krupni plan, skraćivanje prizora, postupno zatamnjenje predmeta… Koriste i mehanička sredstva: tipografska pomagala i interpunkciju – zagrade, znakovi izostavljanja, kurziv…

Konvencionalni romani umetničku formu postižu zapletom, jedinstvom radnje i ličnosti. Kako u romanima toka svesti nije toliko važna spoljašnja, fizička radnja, koliko unutrašnji, psihički procesi ličnosti – u njima i nema zapleta u konvencionalnom smislu reči.

Modernistički pisci se najčešće odriču uloge istoričara, tumača ili učitelja, i pokušavaju da čitaoca direktno suoči sa slikom životnih procesa – emocija, utisaka, začetaka misli, sećanja i želja, pre procesa racionalizacije.

Naglašavajući iracionalni ili predracionalni aspekt doživljavanja, zanemariće sintaksu i apstraktne ideje, i pretežno se osloniti na „poetska“ sredstva: asocijaciju, sugestiju i poetske stilske figure (metaforu i simbol).

U želji da prikažu tok svesti koriste četiri tehnike: direktni unutrašnji monolog, indirektni unutrašnji monolog, solilokvij i sveprisutna autorova deskripcija i naracija.

Direktni unutrašnji monolog je ona vrsta monologa u kojem čitalac ima direktan pristup svesti određene ličnosti, gotovo bez ikakve autorove intervencije, tumačenja ili razjašnjenja, i u kojem se ne pretpostavlja nikakav slušalac ili čitalac. (npr. kraj Uliksa, tok svesti Moli Blum, 8 rečenica po 5.000 reči, 45 stranica teksta, ili prikaz toka svesti u snu – Džojs Fineganovo bdenje).

Indirektni unutrašnji monolog je onaj monolog u kome čitalac neprekidno oseća autorovo prisustvo (dok je direktni isključuje potpuno ili većim delom). Sveznajući autor prikazuje neizgovorenu materiju kao da je proizašla direktno iz svesti karaktera, pa komentarima i opisima vodi čitaoca kroz tu materiju. (npr. Virdžinija Vulf – Gospođa Dalovej)

Solilokvij je tehnika kojom sama ličnost, bez autorove prisutnosti, prikazuje čitaocu svoje psihičke procese, prećutno pretpostavljajući da je neko sluša (što nije slučaj kod unutrašnjeg monologa). Ta tehnika je bliža površinskom sloju svesti – saopštava emocije i misli koje se odnose na zaplet i radnju. (npr. Džejson u romanu Buka i bes, ili čitav roman Dok ležah na samrti).

Tehnika sveznajuće deskripcije i naracije jeste konvencionalna, ali su je pisci toka svesti adaptirali da bi opisima i pripovedanjem prikazali psihičke procese svojih ličnosti. Pr: roman Pilgrimage Doroti Ričardson.

Forma romana toka svesti završava svoje literarno istorijsko postojanje 1939.g, sa pojavljivanjem Fineganovog bdenja, okrenuvši se u potpunosti od čitaoca u prostor nesaznatljivog. Džojsov ultrahermetični roman ubio je žanr, ne ostavljajući ni tračak nade u ma kakav kontinuitet, i ponovo zahtevajući promenu literarnog senzibiliteta na nivou opšteg postupka. Pored ovog, postoji samo nekoliko dela adekavatne veličine, o kojima se i dalje može s razlogom raspravljati kao o književnim vrednostima prvog reda.

fokner

Vilijam Fokner

Kritika često govori o tri velika pisca romana toka svesti. To bi bili Džejms Džojs, Virdžinija Vulf i Vilijam Fokner. Isključivo dela ova tri autora danas imaju status klasičnih u svojoj vrsti.

Vilijam Fokner (1897-1962), američki romanopisac i pripovedač, pesnik i scenarista, dobitnik Nobelove nagrade, često je citiran kao jedan od najvažnijih pisaca u istoriji američke književnosti i jedan od najuticajnijih pisaca dvadesetog veka.

Fokner je dao svoj konačni prilog žanru time što je u svojim delima sintetizovao tradicionalni roman i roman toka svesti upotrebivši jedinstvo radnje, koje se ne nalazi u ostaloj literaturi toka svesti. Takođe, po pitanju depersonalizacije, koje je karakteristično za modernu prozu i ogleda se pre svega u iščezavanju autorskog komentara, Fokner se izdvaja po tome što je taj autorski komentar učinio složenim. Po njemu, ne postoji nešto što bi se zvalo objektivna realnost: postoji samo pojedinačan osećaj te realnosti.

Spoljašna struktura romana Buka i bes je jednostavna: četiri poglavlja u kojima su manje-više isti događaji oslikani onako kako su se odrazili u svesti pojedinih protagonista – trojice braće i jedne sluškinje, sa svim devijacijama, izoštrenjima i pretapanjima karakterističnim za svaki od tih pojedinačnih uglova gledanja.

Ono što iznenađuje, jeste upravo neobičnost tehnike. U klasičnom romanu radnja sadrži neki čvor – toga ovde nema. Svaka epizoda se otvara i otkriva za sobom druge epizode. Ništa se ne događa, dok se pritom ispod svake reči otkriva istorija kao neko zgusnuto prisustvo. Fokner je razbio vreme svoje priče i ispremeštao njegove delove, a prvi prozor koji se čitaocu otvara na svet tog romana jeste svest jednog idiota. Ipak, Fokner nije prvo zamislio tu sređenu intrigu da bi je zatim izmešao kao špil karata.

Njegov modernizam ogleda se u oslikavanju spoljašnjeg u unutrašnjem i unutrašnjeg u spoljašnjem. Zbog toga je Fokner od Džojsa pozajmio tehnike unutrašnjeg monologa, toka svesti, kinematografskih montažnih efekata i (u prva dva poglavlja) postupak koji gotovo isključuje naraciju, a kakav-takav kontinuitet zasniva na asocijativnoj povezanosti simbola i ideja.

Često se nalazi podatak da su prva tri poglavlja napisana u tehnici toka svesti, što je samo delomično tačno, jer su varijacije u okviru samih poglavlja velike, a izuzeci česti. Npr: samo je jedan deo Kventinovog poglavlja napisan jezikom koji u čitaocu stvara iluziju da se pred njim odvija asocijativni, nesređeni tok svesti u času nastajanja, kad utisci i sećanja naviru bez reda, prividno bez racionalnog opravdanja. Idiot iz prvog poglavlja treba da bude objektivan registrator događaja: način na koji beleži događaje zaista jeste objektivan, ali je izbor tih događaja krajnje subjektivan. Narativna tehnika njegovog poglavlja može se nazvati tokom svesti zato što su prošlost i sadašnjost izmešane logikom „psihološkog“ vremena. Tehnika trećeg poglavlja može se nazvati unutrašnjim monologom, koji se od klasičnog monologa razlikuje samo po tome što nije izgovoren, a od toka svesti jer je sintaksički sređen.
U drugom poglavlju, odlomci koji izgledaju kao prikazivanje toka svesti često se smenjuju s gramatički vrlo sređenim pripovedanjem u prvom licu i još sređenijim „dramskim“ momentima (dijalozima). Sređeno pripovedanje u prvom licu najčešće se odnosi na sadašnjost i pretežno sadrži detaljno, mehaničko opisivanje kretanja i radnji likova. Radi postizanja jasnoće, kad god se radi o promeni prizora, Fokner koristi kurziv.

Takođe, čitavu strukturu usložnjava činjenica da je u Foknerovom romanu vrlo primetna upotreba neke vrste muzičko-dramske tehnike, u kojoj se javlja određena tema, zatim lajtmotivi, dolazi do razvijanja pojedinih motiva u pojedine scene, kontrapunktnog grananje ovih motiva i sl.

Pošto se kao modernista u pripovednom postupku Fokner izražava kroz zakone višestrukog ugla posmatranja i toka svesti, upotreba tih pripovednih tehnika podrazumeva i promenu vremenske perspektive: razlikovanje hronološkog od psihološkog vremena. Umesto tumača događaja, Fokner nas direktno suočava sa slikom svesti, ponovo stvarajući ono skriveno što čeka da bude formulisano.
Zakoni višestruke tačke gledišta i toka svesti su u suprotnosti s važnim konvencijama tradicionalnog romana, koje se odnose na to da pripovedanje sledi tok vremena merenog satom i kalendarom (hronološko, za razliku od psihološkog vremena), da se u prikazivanju radnje (bez obzira da li je spoljna ili unutrašnja) jasno razlikuje pripovedač od onoga što se pripoveda, kao i to da pripovedanje mora imati obzira prema čitaocu, pa samim tim i visok nivo sintaksičke pravilnosti, racionalizacije i interpretacije.

Fokner je upravo na planu sintakse izvršio najambiciozniji i najradikalniji zahvat: stvorio je jednu novu sintaksu višestepenih relacija i poremećene interpunkcije, minuciozno iskalkulisanu i znatnih polifonijskih mogućnosti, podešenu prenošenju dezintegrisanih tokova svesti kroz unutrašnji monolog, razbijanju vremenskog sleda i nagoveštavanju onih stanja duha i onih trenutaka ljudskog trajanja koji pri jednoj konvencionalnijoj obradi ne bi mogli da budu ni nagovešteni.

Zahvaljujući u prvom redu tim ingenioznim sintaksičkim rešenjima, kao i filigranski preciznoj strukturalnoj organizaciji materijala, uspeo je da ubedljivo ostvari nadmoć psihološkog vremena nad satnim vremenom, da iskaže neuhvatljive sadržaje normalne i pomućene ljudske svesti, kao i da centralni lik romana oživi isključivo kroz fragmente misaonih i emocionalnih tokova svesti ostalih likova.
Po tome je Fokner savršeni primer modernističkog pisca koji je sa čvrste obale realizma zakoračio unazad u romantiku, fantastiku i melodramu, a unapred u psihološki roman višestruke tačke gledišta, asocijacija i toka svesti, u poetski roman metafore i „prostorne forme“, pa čak i u maniristički roman opsednut jezikom u kojem strukturalni principi naracije teže da postignu samostalnost.

n47724Vremenski krug događaja u romanu obuhvata svega 4 dana, a ipak oni obuhvataju celokupnu emocionalnu povest porodice Kompson (i emocionalnu povest Juga). Roman je podeljen u četiri poglavlja, naslovljena datumima – što ukazuje da vreme ima posebnu ulogu, i da će se radnja i odnosi između likova oblikovati tako da prošlost uslovljava zbivanje i daje mu puni smisao.

Prvi deo čini tragedija Kompsonovih ispričana kroz tok svesti idiota Bendžija, koji doduše ima 33, ali mentalno samo 3 godine. Drugi deo je unutrašnji monolog najstarijeg brata Kventina, opsednutog mislima o porodičnoj časti i samoubistvu. Treći deo predstavlja solilokvij trećeg brata, Džejsona, koji je u tom času glava porodice. Svaka od te tri svesti ima svoj vlastiti lanac asocijacija, a sadašnjost, tj. ono što se dešava u toku samog dana za koji je vezan pojedini unutrašnji monolog, ima svoj tok i redosled brojnih događaja u kojem ostali ne učestvuju. Četvrti deo se odnosi na njihovu služavku Dilsi, staru crnkinju, i dat je u formi objektivnog pripovedanja.

U foknerovskoj kompoziciji nikada ne postoji pripovest jednog lica, već paralelna egzistencija više lica koja su ravnopravna po važnosti. Sadržaj unutrašnjih monologa samo je prividno takav tok asocijacija u kome se one nižu bez nekog reda i izbora. Svaki monolog karakteriše „svoj“ lik i sadrži ono što je tom liku bitno. Zanimljivo je da je središnji lik romana Kedi, iako nju čitalac upoznaje samo kroz reči i misli njene trojice braće. Kao uzrok ljubavi, ona predstavlja središte i Bendžijevog i Kventinovog života, ali istovremeno i Džejsonovog, kao predmet njegove mržnje.

Sva četiri poglavlja prikazuju postupni niz od najzatvorenije svesti koja ne može saobraćati s drugima, do sveta razgovora i ponašanja u javnosti. Prvo i četvrto poglavlje napisani su objektivno, bez vrednovanja i interpretacije govornika, a drugo i treće subjektivno, pristrasno iskrivljujući događaje o kojima govore.
U svakom delu data je drugačija varijacija, jer je duševno stanje karaktera različito, i svaka ličnost se izražava jezikom koji je svojstven njenom mentalitetu. Prvo se iznosi mutni istorijat porodice kroz tok svesti jednog idiota, čiji je unutrašnji monolog najmanje pod kontrolom razuma. Kventinov sloj je drugačiji, jer je on svestan značenja svoje borbe, pa hamletovski raščlanjava i razmatra propast porodice. U Džejsonovom psihičkom životu ne postoje sukobi, pa je njegov solilokvij tek slika sukoba u materijalnom svetu stvari i činjenica. Dilsi je objektivan i nezainteresovan posmatrač, koji unutrašnjom analizom piščevog sveznanja iznosi uzroke i posledice propasti Kompsonovih.

compson-family-treeFokner je bio svestan da četiri puta ponovljena priča, koja se uvek izlaže sa drugog stanovišta, ali uvek fragmentarno, nikad nije sasvim gotova. Ne treba zaboraviti da je Fokner čitavih petnaest godina nakon objavljivanja romana knjizi priključio i Dodatak, svojevrsni popis likova koji u neku ruku objašnjava određene aspekte priče i smešta čitavu radnju u jedan širi kontekst. Fokner je tim povodom rekao da je za njega Dodatak zapravo dokaz da je knjiga i posle toliko vremena još uvek živa.

On navodi dva izvora motivacije: sliku djevojčice blatom umrljanih gaćica koja jedina ima hrabrosti da se popne na stablo i kroz prozor, iz detinjstva, pogleda u svet odraslih – svet smrtim, i patos dečje nevinosti koji je sublimirao u portretu idiota Bendžija.

Takođe, Fokner dodaje da je roman nastao zato što je morao da nekoliko puta ispriča priču o tragediji dve žene: Kedi i njene ćerke Kventin. Četvorodelnu strukturu Fokner koristi u želji da do najbliže moguće istine o tragediji Kompsonovih dođe kroz zbir različitih i subjektivnih verzija iste priče.

Bendži nagoveštava ceo roman i sve njegove ličnosti u karakterističnim situacijama. Fokner je jednom prilikom izjavio sledeće: Jedina emocija koju osećam prema Bendžiju jeste tuga i samilost nad celim čovečanstvom. Ne možete saosećati s Bendžijem, jer on nije kadar osećati. … Zamislio sam ga kao prolog tragediji … odigrava svoju ulogu i nestaje.

Prvo poglavlje je u stvari pokušaj transkripcije sveta viđenog pomućenim unutrašnjim okom 33-godišnjeg idiota. Dakle, ne radi se čak ni o jednom hipotetično normalnom toku svesti, već se problem usložnjava izborom poremećene, infantilne svesti koja nesigurno priziva mirise i dodire iz nevelikog registra trajno zabeleženih utisaka. Bendži je otelotvorenje svesti koje se sastoji od samog osećanja i psihičke izvornosti, bez ikakve cenzure, kontrole ili meditacije. Pritom, Bendži ne miruje, već se stalno kreće i prima nove sadržaje, koji se asocijativnim putem prepliću sa sećanjima koja se protežu sve do ranog detinjstva.

Idiot, osoba sa veoma niskim koeficijentom inteligencije, koja samo opaža stvari a i lišena je moći govora te se izražava nerazumljivim kreštanjem, čime se naglašava nemoć verbalnog pred strahotama stvarnosti, Fokneru se činila kao idealno rešenje, i zato on smatra da je verzija koji priča Bendži najuspešnija. Bendžijev tekst je uglavnom čist i jednostavan, jer on samo registruje pojedinosti koje neposredno vidi i čuje, ili one koje je zapamtio iz prošlosti, a koje mu se (po principu psihološkog povezivanja) vraćaju u svest.

Princip koji prati ta temporalna iščašenja je načelo slobodne asocijacije. Slika koju posmatra u sadašnjosti izaziva u njemu asocijaciju na sličan ili isti događaj iz prošlosti. Razne spoljašnje pojave mogu biti njen izvor. Može se izdvojiti i obiman skup mirisa i zvukova koji u Bendžiju izazivaju lirske asocijacije na sestru. Sva su ova vremenska iskakanja označena tipografskom promenom (kurzivom).

Reči koje su Bendžiju uputila druga lica i koje povremeno uskrsavaju i njegovoj nemuštoj svesti, iznesene su bez ikakve cenzure ili samoograničavanja. Pisac te rečenice prenosi u autentičnom obliku, onako kako su izgovorene, sa svim relativnim bogatstvom rečnika i sintakse normalnih ljudi. Na osnovu takvog postupka čitalac saznaje nešto više o relacijama između članova porodice Kompson, i prima određene aluzije koje će podržati ili negirati sliku koja će se u ostalim poglavljima stvoriti o nekoj od ličnosti.

Bendžijev idiotizam naglašen je i time što on, neposoban za apstraktne misaone formulacije, „misli“ jedino čulima. To dovodi do primitivnih intelektualnih formulacija sličnih dečjim (mrak je otišao, otac je ušao u ogledalo) i daje smisla rečenici da ima trideset godina da je Bendžiju tri godine.

Bendži je verno, iako razbijeno ogledalo događaja. Lišen je svake mogućnosti da sam uopštava, da sintetizuje i zaključuje, i da razlikuje percepciju od sećanja; on ne razmišlja, ne govori, ne komentariše, ne moralizuje. Njegove uspomene nisu oblikovane ni obojene, već sirove i neposredne. Živi u blaženoj nevinosti, gde nema granica prostora i vremena – on ne razlikuje prošlost i sadašnjost. Fokner je isključio iz upotrebe upitnik i uzvičnik, a scena u kojoj Bendži oprži ruku data je kroz najelementarnije senzacije, bez upotrebe glagola „opržiti se“, koji je apstraktan i otuda Bendžiju potpuno stran. Bendži samo reprodukuje ono što njegov mozak prima preko fizičkih čula – njegov izveštaj o nezgodi je tako objektivan i impresivan, kao da ga govori neki normalan posmatrač.

Kedi je jedina ličnost u odnosu na koju se može uočiti Bendžijeva subjektivnost: Način na koji on beleži događaje zaista možemo smatrati objektivnim. Njegov je princip selekcije, međutim, potpuno subjektivan, do kraja podređen činjenici da je Kedi središte njegovog sveta.

Fokner nije ni pokušao da predoči svest idiota kakva ona zaista jeste, nego je stvorio jednu književnu tehniku koja čitaocu pomaže da zamisli idiota – Bendžijevo poglavlje je psihološka i umetnička aproksimacija, artificijelni model njegove svesti koji je verodostojan zato što rigorozno reže svaki komentar ili apstrakciju koje idiot ne bi bio sposoban da formuliše, a priču svodi na slike i opise najjednostavnijih radnji, predmeta i pojava.

Ovaj na izgled halucinatorni, košmarski tekst, zapravo otkriva milimetarsku preciznost organizacije. Najimpresivnije u ovom Foknerovom postupku je to što utisak razbijenosti i haosa ne predstavlja samo sliku Bendžijevog duha, već i sveta čiji je on izdanak i simbol. Fokner dostiže vrhunac veštine kada prikazuje aspekte golog svakodnevnog života; pritom, on može da krene od realizma konkretnog i svakodnevnog, da preskoči nadgradnju i da s lakoćom uplovi u simboličko i univerzalno.

Ako je prvo poglavlje bilo savršen pokazatelj majstorstva Foknerovog stila, njegove tehničke inventivnosti, naredno može poslužiti kao primer kako se on nosio s drugom velikom temom svog romana – vremenom.

Vreme je kod Foknera jedan od najjačih motiva, bilo da se javlja kao tema, stilska slika, ili kao element psihološkog zapleta. Postoji u dva vida: etape spoljašnjeg, merivog, objektivnog toka događanja jasno su označene objektivnim pojavama i odnosima, ali u svesti samih junaka vreme često ne postoji – svet je doživljen kao nepromenljiva konstanta, formirana u času poraza u građanskom ratu, uz osiromašenje, ukidanje ropstva i navalu beskrupuloznih profitera sa Severa. Građanski rat je za Foknerovog tragičkog junaka najvažniji, herojski i istovremeno traumatični, istorijski događaj. Za ljude Joknapatofe, koji su opsednuti sećanjima na građanski rat, vreme predstavlja pretnju. Sadašnjost polako odmiče, uništavajući stari poredak, jučerašnji društveni, religiozni i etički kod, ali ne stvara nove vrednosti.

Struktura i sadržina romana Buka i bes nesumnjivo zavise od izuzetne apsorbovanosti njegovih junaka vremenom – ili bezvremenošću.

Bendži u svojoj maloumnoj svesti može samo nejasno da povezuje stvari, on živi u svetu prisutnosti i odsutnosti, neposrednih senzacija koje su u isti mah i bivše senzacije. I dok on uopšte nije svestan vremena, njegov brat Kventin je opsednut vremenom kao apstrakcijom, jer u njemu gleda uzrok promene, propadanja, gubitka ideala, pa ga zato želi ukinuti i pretvoriti u trajnu nepomičnost. Pokušava da ga uništi tako što kida kazaljke sata – time želi da uništi sadašnjost. Međutim, to znači poreći život, pa se Kventin na kraju ubija, jer nije u stanju da prihvati sadašnjost i da se pomiri s prošlošću. Ono što idiot Bendži još nema, jer nije razvio razlikovanje između vremenskih dimenzija, Kventin više nema, jer je samosvest razvio do tog stepena da ga se vremenske dimenzije više ne tiču: ne tiče ga se više ništa osim njega samoga i njegove vlastite smrti koju ima u vidu kao jedinu mogućnost vlastite egzistencije.

I Džejson je opsednut vremenom, ali u njegovoj konkretnoj prisutnosti. On zna samo za mehaničko vreme, u njemu gleda novac, i stalno negde kasni. Dok je Kventin svestan jedino prošlosti koja ga vuče u ponor, Džejson je svestan samo sadašnjosti koja mu sporo odmiče.

U domu Kompsonovih samo jedna osoba potpuno shvata vreme, pa prema tome i stvarnost – Dilsi. Ona pažljivo sluša otkucaje porodičnog sata Kompsonovih i jedina zna da je, kada sat otkuca pet puta, zapravo osam sati – ona ne misli na mehaniku, već živi spontano i prirodno, u prirodnom ritmu dana.

Vremenska dislokacija u narativnoj strukturi paralelna je s haotičnim poimanjem vremena u svesti Bendžija i Kventina. Za Bendžija vreme uopšte nije postojalo, pa su pojedine sekvence ravnopravne među sobom i sa sadašnjošću. I za Kventina su svi vremenski planovi ravnopravni, ali na suprotan način: svi su važni, svi se odnose na zbivanja u onih nekoliko tačaka prošlosti ka kojima se uvek nanovo okreće Kventinova svest.

Kventinovo poglavlje donosi tok svesti veoma osetljivog inteligentnog neurotika, pa je splet asocijacija gušći i složeniji, a izmena vremenskih planova često veoma brza. Sam dan unutrašnjeg monologa nije slučajan kao Bendžijev – Kventinov dan u sebi sabira sav smisao (ili besmisao) njegovog prethodnog života, pa samo iz te perspektive i ostali dani dobijaju svoj smisao.

I Kventinov monolog je u gramatičkom prošlom vremenu, kao i Bendžijev – odvija se u prošlosti i ima privid sećanja. Postavlja se pitanje koji je to trenutak Kventinove sadašnjosti iz kojeg njegova svest u agoniziranom grču baca pogled na prošle događaje? Sartr napominje da Fokner u izvesnom smislu želi zaboraviti vreme: za njega je budućnost, dimenzija izbora i čina, isključena. S obzirom na odsustvo samog čina samoubistva, i na opšti odnos prema vremenu koji unapred isključuje budućnost, Sartr smatra da tu strukturalno neophodnu tačku sadašnjosti predstavlja infinitezimalni trenutak smrti – Kventin je već mrtav.

Dakle, posle priče idiota, Fokner nas suočava s inteligentnim bratom studentom, koji vrlo često citira obrazovanog oca. Otac u satu vidi grobnicu, a življenje po satu kao način da se ljudsko iskustvo svede na apsurd. Nesumljivo je da Kventin oca shvata smrtno ozbiljno i nema kritički odnos prema očevoj šupljoj retorici i defetizmu. Čovek je suma svojih sopstvenih nesreća. Moglo bi se pomisliti da će se nesreća jednog dana konačno umoriti, ali onda vreme postaje vaša sopstvena nesreća. – to je pravi predmet romana. Motiv sata povezan je s motivom vremena. Tek kad sat stane, vreme opet oživi. Kventin čini sve da zaboravi vreme: kida kazaljke sata i tako simbolički ukida prolaznost. Vreme teče i dalje, ali više nema moć nad čovekom. Ali, uporno kucanje sata i dalje ga prati i upozorava na neminovni udes svega ljudskog. Čovek će biti potpuno slobodan tek kad prestane ono nežno kucanje sitnog mehanizma što ga je čovek izmislio da bi ograničio sopstvenu slobodu. Tek onda će mu stvarno vreme postati dostupno.

Kventinov duh je složen i neprestano se odaje apstrakcijama, elegičnim meditacijama, patetičnim uspomenama i bolećivoj introspekciji.

Sadašnjost za njega ne postoji, to je tek prošla budućnost, i pojavljuje se tek kada postane prošlost. Jedino je prošlost realna, jer jedino tako subjektivan i nestalan događaj postaje trajan. Fokner skoro nikad ne opisuje događaje u trenutku njihovog zbivanja, već kasnije, kroz uspomene svedoka koji im daju smisao. Sadašnjica služi samo kao odskok u prošlost, u svejedno koji njen kutak. Foknerove ličnosti nikad ne misle o svojoj prošlosti, već je doživljavaju neposredno, utonuli u nju fatalno. Prošlost je individualnija i neodređenija od istorije, ali se nameće tako snažno da ponekad prekrije i sadašnjost – i sadašnjost se odvija u senci, pojavljujući se ponovo tek kada i sama postane prošlost. Otuda apsurdnost hronologije: redosled prošlosti je zapravo redosled srca.

U odlomku koji kao celina predstavlja deo iz prošlosti nema nikakve interpunkcije, niti velikih slova – pisac i spoljašnjim oblikom daje iluziju prošlih događaja. Rečenice su eliptične, bez prelaza i veza uobičajenih u konvencionalnoj prozi, fraze su podrezane, sintaksa preokrenuta, reči „amputirane“, Kventinovim mislima filmskom brzinom bleskaju razne slike i asocijacije.

Ni treća ni četvrta priča nisu oblikovane tsko da potpuno objasne smisao svih događaja; one ponovo, na drugačiji način, ponavljaju veze već poznatih motiva u kojima je celokupna sudbina likova prisutna opet samo u naznakama. Time je simultani metod zapravo zamenio sukcesivni.

Treće poglavlje se smatra jednim od najuspelijih partija Foknerovog dela: lako razumljivo, vrlo blisko skazu, govoru iz života, koji je nekovencionalan i obojen dijalektom.

Fokner ponovo uvodi drugačiju tehniku – svesno sanjarenje na površini svesti, najbliže govornim mislima. Razlika između te tehnike i one konvencionalne je u tome što je ovde izraz mnogo fluidniji, i manje se pokorava pravilima strukture rečenica i značenja reči.

Džejson je potpun lik u tradicionalnom mislu realističnog stvaralaštva. Njegov tok svesti je potpuno drugačiji od tokova svesti njegove braće, koji su introvertni tipovi, pa je zato njegov monolog lišen intelektualnih apstrakcija i etičkih merila izvan praktične svakodnevice, ali je i najbogatiji događajima i najkonkretniji u prikazivanju životnih situacija.

Džejson baca novo svetlo na osnovne elemente porodične prošlosti, a neke uvodi prvi put: okolnosti Kventinina rođenja, Kedini pokušaji da vidi svoje dete, ucena, okrutnost prema sestričini. Za Džejsona, ni Kedi ni njena Kventin ne predstavljaju konkretna ljudska bića nego inkarnacije gubitka, njegove kompenzacije i ponovnog gubitka.

On govori o sebi, pa njegove vrednosti treba rastumačiti ironijskim zaokretanjem vrednosnih sudova koje iskazuje. Njegov duhovni horizont je uzak, a sva delatnost mu je podređena načelu materijalnog bogaćenja, škrtog, zlovoljnog, sitničavog gomilanja, uz prezir prema osećanjima i privrženosti. On misli u vulgarnim terminima: pojavljuje se sa rečima Kurva je kurva – i to je raspon njegovog mišljenja. Džejson je karikatura, on je pripovedač koji sam ne vidi svoju vlastitu ograničenost, dok su je čitaoci svesni.

Džejson je grubi realista i račundžija, osetoljubiv, prost i krut, egoista i cinik. On nije toliko nemoralan, koliko uopšte nema osećaj za moral. Neosetljivost, nesposobnost mašte i uživljavanja, dovodi do toga da se ponaša kao sadista. S druge strane, odlikuje se izvanrednim smislom za porugu i podbadanje – njegov uobičajeni način govora je sarkazam. Sam Fokner je izjavio da je to najgori lik koji je ikada stvorio.
Iako je Džejson našao svoje mesto u novom svetu, i on sam je opsednut – uz Kedi ga veže mržnja, a ne ljubav. U svojoj „duševnoj neporemećenosti“, ne može shvatiti razumevanje i naklonost koje povezuju pojedine članove porodice (naročito Bendžija i Kedi), pa iz mržnje prema svakom iskazivanju takvih osećanja mora uništiti i poslednje ostatke porodične prošlosti i tradicije.

Džejson tako postaje simbol „snopizma“, tj. primitivizma sirove i surove klase skorojevića, koji su ne birajući sredstva preuzeli vlast na Jugu. Džejson se odrekao i kompsonovske časti i ličnog dostojanstva. Iako je jedino on od braće duševno i telesno zdrav, Fokner smatra da je Džejsonova degeneracija i degradacija najveća, jer je, prigrlivši trgovački parazitizam, raskrstio s kompsonovskim standardima čestitosti, s moralnom i duševnom snagom najboljih predstavnika svoje porodice. Budući da nema dece, s njim se završava kompsonovska loza.

Posle tri poglavlja koja prikazuju različite delove istorije porodice Kompson, čitaocu je potrebna šira perspektiva, kontekst ili obrazac pomoću koga bi protumačio nesrećne događaje.
Prvo poglavlje je potpuno nerazumljivo pri prvom čitanju. Drugo poglavlje je kompozicioni najsloženije, najbogatije simbolima i asocijacijama, i u njemu se može pratiti kakva-takva okosnica naracije. Sledi znatno jednostavnija i sirovija svest trećeg brata, a potom i svest služavke Dilsi, koja pruža jednu relativno završnu dimenziju i uspostavlja potrebne odnose iz jednog odvojenijeg ugla. Tek se pri ponovnom čitanju u celinu slažu razasuti parčići slike, slojevi vremena i rastočene svesti junaka – u čitavom na izgled dekomponovanom i fragmentarnom tekstu nijedna rečenica nije slučajna ni suvišna, i svaka je reč na svom mestu.

Četvrto poglavlje je objektivno, impersonalno ispripovedano. Pisac sasvim bezlično, sa stanovišta sveznajućeg i sveprisutnog pripovedača, a ujedno i bez vrednovanja i autorskih uopštavanja, prikazuje uskršnji dan – radnja se na neki način zaključuje. Brojne pojedinosti koje su ranije pominjane sada dobijaju svoj objektivni lik (zapuštenost i oronulost kuće, spoljašnji opis pojedinih likova…). Takva preciznost i jasni obrisi opisanih pojedinosti su u oštroj suprotnosti prema svemu što je prethodilo. To se može reći i za postupnost događja, jer su prikazani strogo hronološki, uz minimum opisa duhovnih radnji, koje nikada ne zalaze u prošlost.

Prethodna poglavlja predstavljaju jednostrane perspektive, od kojih ni jedna sama po sebi nije mogla biti merilo, a ni sve tri zajedno nisu ukazivale na neku zajedničku normu ponašanja i ljudskih vrednosti. Četvrti odeljak to daje u osobi koja jeste deo sveta Kompsonovih, ali sama nije Kompson. Čitalac je kroz tri lične rekonstrukcije centralnog događaja (Kedinog moralnog „posrnuća“) i centralne teme (propadanja i besperspektivnosti Kompsonovih) pripremljen za konačni sud o porodici, sud koji iznosi Dilsi.
Njeni ljudski i moralni kvaliteti nesumnjivo doprinose osećanju punoće, složenosti i ravnoteže – njeno poglavlje i formalno i stilski zaokružuje roman. Nakon klaustrofobije i subjektivnosti unutrašnjih svetova, pisac na priču baca objektivan, suzdržan pogled.

Fokner je izjavio: „Dilsi mi je jedna od najmilijih ličnosti, jer je neustrašiva, odvažna, plemenita, velikodušna i čestita.“

Dilsi ima autoritet jedine pouzdane osobe u domu Kompsonovih, što se oseća još u prethodnim poglavljima. To je jedini lik koji otelotvorava ljubav i snagu, i iskazuje „osećaj poštovanja prema svakoj osobi u svojoj orbiti“.

Po sudbinskoj vezi, ona je najprisnije vezana za propast porodice Kompson. Ali, kako im ne pripada po krvi, nije osuđena na propast kao oni, nego je po svojoj prirodnoj životnosti određena da bude neka kobna prisutnost i sudija, održivost suprotstavljena neodrživosti. Prikazana nesumnjivo s naklonošću, predstavlja one koji su bliži zemlji, sigurni i snažni kao ona, koji će izdržati – dok će Kompsonovi, bolesni i izgubljeni, nepovratno iščeznuti. Živeći u svetu gde su svi drugi izmučeni nekakvim oblikom krnjeg osećaja vremena, jedino ona može reći: videla sam početak i kraj.

Fokner stavlja snažan naglasak na Dilsinu snagu, njenu uljudnost, hrišćansku poniznost i njeno sveobuhvatno posmatranje vremena. Na taj način završno poglavlje pruža okvir za nesrećne događaje i perspektivu iz koje se oni mogu posmatrati. Međutim, ova epizoda ne pomaže čitaocu da išta bolje shvati većinu pojedinosti priče o Kompsonovima.

U prva dva poglavlja, čitalac posmatra Bendžija i Kventina kao dva pojedinca koji pate, oseća sažaljenje i shvata ih ozbiljno – iako Bendži kao idiot ne zahteva najvišu vrstu saosećanja, a Kventinov krajnji romanticizam ponekad deluje preterano patetično. U trećem, Džejson deluje pretežno komično, pa je čitalac mnogo više ravnodušan, osim prema udesu Kventine – da se tu roman završio, istorija porodice Kompson uglavnom bi odavala utisak priče o buci i besu koja znači kako je ljudska sudbina u suštini beznadna i ne mnogo vredna ni razmišljanja ni sažaljenja.

Poslednji deo romana ističe Bendžijevu bedu, ali i neosetljivost i razmetanje njegovog čuvara, mladog crnca Lastera koji ga kinji. Pažnja se usredsređuje na Bendžija, idiota sposobnog da oseti vedrinu ili patnju, u užasnoj agoniji, jer Laster unosi zbrku u celi njegov svet.

Kada se svaka stvar vrati „na svoje pravo mesto“, čitalac oseća privremeno olakšanje jer je prestala Bendžijeva patnja, ali mu smeta što je za to zaslužan Džejson, kome je stalo samo do spoljašnjeg i površnog dostojanstva, dok s druge strane vedrina i poredak ne izazivaju zadovoljstvo, jer su to samo prazna osećanja jednog idiota. Ipak, taj prizor ne negira afirmativnost epizode s Dilsi, već pre stoji u odnosu prema njoj kao komentar jednake snage. Čitalac oseća kako su događaji kojima je prisustvovao istovremeno i tragični i isprazni, značajni i besmisleni.

U romanu Buka i bes, Fokner je postigao jednu prividnu i prevashodno verbalnu celinu, uspeo je da raskomadane svesti svojih junaka reorganizuje na jednom drugačijem planu, i da im nametne sasvim nov, dosledan i racionalan red. Stvorio je jedan na izgled halucinatorni, ali u suštini vanredno lucidno komponovan tekst. I koliko god taj tekst ličio na kombinaciju detektivskog romana, ukrštenih reči i šahovskog problema, čitalac nema potrebu da seče, premešta i klasifikuje njegove delove, jer se Buka i bes može i mora čitati kao zaokruženo umetničko delo.

Čovek, po Fokneru, ne može biti sveden na formulu. Nema konačne istine, ni za šta nema konačnog rešenja. Svaki Foknerov veliki roman, svaki njegov junak u sebi nosi nešto posebno, nesvodivo, nelogično, kontradiktorno i tajnovito.

Većina njegovih likova kreće se u okviru mitskih obrazaca. Njihove priče govore o ogromnoj, ali ipak uzaludno utrošenoj snazi, o sukobima koje ne mogu rešiti. To su priče o nepodnošljivo bolnim, često iracionalnim, slepim osećanjima. Foknerovom pokrajinom vladaju ljubav, poniženje, mržnja, čast, usamljenost, ponos, zadata reč – sve to razdire likove.

Međutim, nemaju pravo oni koji u Fokneru vide samo hroničara Juga i njegove istorije, kao ni oni koji ga smatraju pesnikom, vizionarom, tvorcem mitova… Fokner je stvorio svet prenaseljen ljudima – gomilom čudaka, ludaka, samoubica i divova… i to je jedan od najčudesnijih, najhumanijih, ujedno i najneobičnijih pripovedačkih opusa modernog vremena.

Literatura

1- Ivo Vidan, ROMAN STRUJE SVIJESTI, Školska knjiga, Zagreb, 1971.
2- Radojka Vukčević – FOKNER I MIT, Univerzitet Crne Gore, Podgorica, 1997.
3- Stjepan Krešić, POKUŠAJ INTERPRETACIJE (1958.g.), predgovor za roman Krik i bijes, Globus, Zagreb, 1977.
4- Ranko Bugarski, O NEKIM POKUŠAJIMA PREVAZILAŽENJA GRANICA KONVENCIONALNOG JEZIKA U MODERNOM ROMANU (Kafka, Fokner, Džojs), časopis Izraz
5- Vejn But, RETORIKA PROZE, Nolit, Beograd, 1976.
6- Virdžinija Vulf, MODERNA PROZA
7- Žan Pol Sartr, POVODOM „BUKE I BESA“ – TEMPORALNOST KOD FOKNERA, Šta je književnost, Nolit, Beograd, 1984.
8- Sonja Bašić, ŽIVOT I DELO VILIJEMA FOKNERA, u knjizi Pristup Fokneru, Globus, Zagreb, 1988.
9- Ginter Bloker, VILIJAM FOKNER, u knjizi Pristup Fokneru, Globus, Zagreb, 1988.
10- Tomislav Laden, FOKNEROVI GLEMBAJEVI, u knjizi Pristup Fokneru, Globus, Zagreb, 1988.
11- Robert Pen Voren, FOKNER: JUG, CRNAC I VRIJEME, u knjizi Pristup Fokneru, Globus, Zagreb, 1988.
12- Walter J. Slatoff, NA RUBU PORETKA: UZORAK FOKNEROVE RETORIKE, u knjizi Pristup Fokneru, Globus, Zagreb, 1988.
13- Vida Marković, predgovor knjizi Leona Edela Psihološki roman
14- Sreten Marić, OGLEDI I
15- Milivoj Solar, SIMULTANOST I SUKCESIJA, Krik i bijes (“Mit o avangardi i mit o dekadenciji“)

Izvor: eseji.blogspot.com

______________________________________________________________________________________________

Vilijam Fokner
(еngl. William Faulkner; Nju Olbani, Misisipi, 25. septembar 1897. – Oksford, Misisipi, 6. jul 1962.)

tumblr_mh5j04t7QH1qzooxpo1_500Iako čitan i slavljen u celom svetu, književnik na čijim su delima rasle generacije čitalaca i na ovim prostorima, ostao je neraskidivno vezan za svoju zavičajnu državu Misisipi, okrug Lafajet i gradić Oksford – koji su u njegovim delima postali pokrajina Joknapatafa i varošica Džeferson.
Odrastao je u provincijskoj sredini, na severu siromašne savezne južne države Misisipi, i taj kraj i ljudi ostavili su neizbrisiv trag u njegovoj prozi. Fokner nije maturirao, ali je mnogo čitao, od svetskih klasika do francuskih simbolista: Verlena, Vajlda, Dostojevskog, Flobera, Remboa, Šekspira, Servantesa… Primljen je, 1918. godine, kao dobrovoljac u pilotsku školu britanskog vazduhoplovstva u Kanadi.

Posle rata vratio se u Oksford, gde je proživeo najveći deo života. Nakon pesama i kraće proze, prvi roman „Vojnikova plata“ objavljuje 1926. Budući da je teško nalazio izdavače, do kraja Drugog svetskog rata povremeno je odlazio u Holivud, gde je pisao i prepravljao uglavnom tuđe scenarije – poznate su njegove prerade Hemingvejevih romana. Poslednjih petnaestak godina života uživao je veliku popularnost i bio svojevrstan ambasador američke kulture u Evropi, Južnoj Americi i Japanu. Godine 1949. dobio je Nobelovu nagradu za književnost, održavši pri tom verovatno najpoznatiji i najbolji govor koji je ikada izgovoren tokom te svečanosti.

tumblr_mbeltofcaz1qced37o1_500Kompletan njegov opus može se sagledati kao slika političke i društvene istorije američkog Juga, koja – iako sadrži onaj neizbežni Sever – Jug, ali i „crno-beli“ kontrast i opis odnosa između „obojenog“ i „belog“ stanovništva – nekako i ne odiše pokušajima davanja vlastitog suda u vezi sa tim konfliktom.
Ipak, premda unekoliko lišen striktnog određivanja u pogledu rasne diskriminacije, Foknerov jug nikako se ne bi mogao nazvati zemljom blagostanja, rajem u kome bi junaci „svih boja“ uživali u sreći i prosperitetu, neopterećeni negativnim osećanjima i delima… Baš suprotno: njegov Jug je zemlja „buke i besa“, poraza i propadanja, incesta i nasilja, beznađa i ludila…

Njegovi junaci obitavaju u svetu u kome vlada kataklizma tradicionalnih vrednosti, a sudbine koje on slika – po pravilu su obeležene propašću i samouništenjem.
Baš su ovakva tematika i osoben pristup koji je negovao doneli Fokneru „titulu“ najživopisnijeg hroničara nasilja, degeneracije, perverzije Juga.
Početak Foknerovog „velikog, tragičnog doba“ označio je njegov treći roman „Sartoris“, iz 1929, priča o uglednoj istoimenoj porodici, kojom počinje njegova saga o Joknapatafi i gradiću – „proza biblijske veličine i grozničavog intenziteta“, kojom je Vilijam Fokner stvorio, kako je zapisao jedan kritičar, „kosmos koji niko ne poseduje“. Po senzibilitetu blizak naturalističkim piscima kraja 19. veka, u svoj je opus integrisao mnoge modernističke narativne tehnike poput toka svesti, vremenskog flešbeka, kao u filmovima, narativnih rezova ili poetskih komentara.

tumblr_macc1nYmmv1qbfoleo1_500Po mnogima „najveći“ njegov roman, „Buka i bes“, iz iste 1929. godine, prikaz je propasti četvoro dece stare porodice Kompson, uklopljen u istoriju američkog Juga. To je ujedno i eksperimentalni, inovativni roman toka svesti, koji može stati uz bok Džojsovom „Ulisu“, a koji je, esencijalno, sav sadržan u svesti idiota Bendžija – u čemu je vidljiva sva radikalnost foknerovske inovacije.

Poput odraza u ogledalu, delu „Buka i bes“ suprotstavljen je roman o krajnje siromašnoj seljačkoj porodici Bundrenovih, „Dok ležah na samrti“ iz 1930, koji se sastoji od unutrašnjih monologa muža i umiruće žene, njihove vizionarske i ekstravagantne dece i suseda, a radnja kulminira u mitsko-grotesknom, ali primitivnom i tvrdoglavom, ustrajnom prevoženju majčinog tela na daleko groblje u doba velike poplave.
Posebno je šokantno „Svetilište“, iz 1931, u kojem impotentni gangster Popaj kukuruznim klipom siluje otmenu i izazovnu Temple Drejk te sa njom živi u bordelu u Memfisu. Andre Malro nazvao je „Svetilište“ prodorom grčke tragedije u kriminalni trivijalni roman. Slede „Svetlost u avgustu“, sa središtem oko tragičnog lika Hrista-Sotone, heroja i zločinca Džoa Kristmasa, opsednutog prenadraženom rasnom svešću i samomržnjom zbog sumnje da ima crnačke krvi, roman koji istovremeno sadrži i najpotresniju ljubavnu priču u Foknerovom opusu i prikaz otrovnog bujanja verskog fanatizma. „Avesalome, Avesalome!“ iz 1936. predstavlja tehnički nerazmrsiv splet opsesivnog unutrašnjeg monologa mladog Kventina Kompsona i trostrukog narativnog prenošenja verzija priče o usponu i padu Tomasa Sutpena u doba pre, tokom i posle američkog građanskoga rata. Radnja se događa pola veka pre same priče o usponu i padu Juga, a ovo delo je pisac smatrao svojim najvećim ostvarenjem.

tumblr_mkfd372u7e1qced37o1_400tumblr_lywd5bg43w1r65ss8o1_500

„Trilogija“ pisana punih dvadeset godina – od 1940. do 1960, „Zaselak“, „Grad“ i „Palata“, pripovest o porodici Snoups, groteskno prikazanim i karikiranim pripadnicima razgranatog plemena „belog šljama“ i njihovoj najezdi na Džeferson pod vođstvom Flema Snoupsa, sadrži više političke satire i društvene kritike, a manje mitske veličine i tragičnog raskola nego što je uobičajeno kod ovog pisca, Fokner je i ovde ostao majstor kreiranja nezaboravnih scena i karaktera.
Delo Vilijama Foknera, po mnogima jednog od najvećih svetskih prozaista, opus je raskošne inventivnosti, vatromet tehničke virtuoznosti, kojim dominira tragična i tragično-ironična vizija života, u kojoj vlada sudbina, usud, kob – no ipak donekle ublažena i oživljena čestim burlesknim i drastično komičnim scenama.
Delo koje istražuje ponore zla, ludilo, incest, ubistvo, masakriranje, silovanje, linč, bratoubistvo, čedomorstvo…, istovremeno je afirmacija ljudskosti i stoičkog humanizma izraženog u hrišćanskoj ikonografiji i naglasku na vrlinama – koje je Fokner istakao i u nezaboravnom govoru pri dodeli Nobelove nagrade: hrabrost, saučešće, ponos, ljubav, čast i žrtva!
Marina Mirković
Večernje novosti
Izvor:pulse.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

SUDBINA PISCA, PAŠNJAKA, KRAVA I DRŽAVE…

TAMOiOVDE-logo“ Nisu Švajcarci izmislili planine niti pašnjake, a nisu ni Srbi svoje pašnjake od lude glave opusteli, zna se ko je za to kriv. Zna se zašto je uništavana nezavisnost srpskog seljaka, zna se kome su smetali nezavisni ljudi.

Na današnji dan (19. avgust) 1928. godine u Aranđelovcu je rođen srpski književnik Danko Popović.

Slobodan_Danko_Popovic_Kruna_nije_za_igranjeGimnaziju je završio u Aranđelovcu, a Pravni fakultet u Beogradu, gde je proveo najveći deo života.

Autor je više pripovedaka, eseja i romana, filmskih scenarija, radijskih i televizijskih drama, a postao je poznat romanom Knjiga o Milutinu, verovatno najtiražnijim romanom srpske književnosti druge polovine 20. veka.

Dela: romani – Gospodari, Oficiri, Svinjski ujed, Udovice, Čarapići, Kuća Lukića, Konak u Kragujevcu, pripovetke Svečanost i Kukurek i kost, knjige eseja Vreme laži, Događaji i priviđenja, Na krstu i raskršću, Nespokoji, Božur i trnje, Seobe stare i nove i Četiri vetra.

Dobitnik je nagrada „Stražilovo“, „Isidora Sekulić“ i manifestacije „Mermer i zvuci“.
Umro je u Beogradu 7. avgusta 2009. godine.

Bora*S

______________________________________________________________________________________________

SUDBINA SRPSKOG PISCA

Mlađe generacije danas gotovo i da ne znaju ko je bio Danko Popović

DankoPopovic-KnjigaoMilutinuU četvrtak 11. avgusta shvatio sam do koje mere je naše društvo razoreno, sluđeno i sistematski ostavljeno bez orijentira. U porti Bukovičke crkve sahranili smo velikog srpskog pisca Danka Popovića. Ovaj skromni čovek, veliki erudita i pisac, otišao je u tišini, pred relativno malim brojem ljudi, dok su elektronski mediji kao po komandi prećutali ovaj događaj. Ništa novo, rekao bi Danko, stoički podnoseći višedecenijsku marginalizaciju i zabranu pojavljivanja.
Smrt Danka Popovića nije običan odlazak nekog prosečnog pisca.

Izgubili smo uz Boru Stankovića jednog od najvećih pisaca koje je centralna Srbija dala u dvadesetom veku, ali i osobu koja bi da je ovo normalna zemlja čitavim svojim životom i delom predstavljala moralni orijentir za sadašnje i buduće generacije.

Popovići iz Aranđelovca svoje časno ime nose po čuvenom proti Arseniju koji je 1804. zakleo Karađorđa i srpske ustanike. Otud njihove kosti počivaju u senovitoj porti crkve koja stoji ispod Bukulje nedaleko od groblja ustanika, dok se uz put pruža imanje Popovića sa Dankovom kućom i čuvenom lipom, ispod koje su se rađali gotovo svi antikomunistički pokreti i opozicione partije u poslednje dve decenije.

I sam sam u poslednjih nekoliko godina imao priliku i zadovoljstvo da poznajem ovog velikog čoveka sa kojim je druženje uvek bilo neka vrsta učenja i oplemenjivanja. Ono što je kod čiča-Danka uvek bilo fascinantno jeste izostanak svake lične ozlojeđenosti i povređenosti, a bili smo svedoci strahovitih nepravdi koje su ovom čoveku činjene i sramnih zabrana da se njegova živa reč bilo gde pojavi. Uvek ga je brinulo samo to što trendovi moralnog, demografskog, ekonomskog i kulturnog propadanja ove zemlje deluju gotovo neumitno, što energija, snaga i vitalnost koje su bujale u vreme Arsenija i Karađorđa, danas presahnjuju, a zemlja se prazni od ljudi, ideja i života. Otud je toliko vapio da se nešto uradi i da se koliko-toliko ovi trendovi zaustave i uz Božju pomoć nekako preokrenu.

Mlađe generacije danas gotovo i da ne znaju ko je bio Danko Popović. Rođen 1928. u Aranđelovcu, završio je pravni fakultet i od šezdesetih godina počeo je da objavljuje priče i romane. Njegov opus čine knjige kao što su „Čarapići”, „Kuća Lukića”, „Oficiri”, „Svinjski ujed”, „Konak u Kragujevcu” itd. Odlikovala ga je jednostavna, smirena, nepretenciozna rečenica kojom je na čudesan način uspevao da otvori vrtloge životne dinamike, emocija i tragičnosti. Stalna opsesija je razumljivo preispitivanje novije srpske istorije, drama i stradanja, zabluda i nada srpskog čoveka u poslednja dva veka.
Danko je i na drugim poljima ostavio značajan trag. Po njegovom scenariju Đorđe Kadijević je 1983. snimio izvanrednu televizijsku dramu „Karađorđeva smrt” uvodeći legendarnu glumačku podelu sa Berčekom kao Milošem i Nikolićem u ulozi Karađorđa, koju će tri godine kasnije samo preneti u serijal o Vuku Karadžiću. Radio je i scenarija za nekoliko filmskih ostvarenja od kojih je najpoznatiji „Hajduk” Aleksandra Petkovića iz 1980, nastao po motivima proze Svetolika Rankovića.
Čitavo ovo značajno stvaralaštvo pomalo nezasluženo ostalo je u senci dela koje se otelo od pisca i postalo monumentalni, testamentarni spomenik stradanjima i nadama srpskog naroda u dvadesetom veku – u „Knjizi o Milutin”. Ova duboka i bolna hronologija srpskih stradanja u prošlom veku, pisana iz vizure srpskog seljaka Milutina, pojavila se 1985. u doba kada je titoistički jugoslovenski vid komunizma uveliko trulio i kada su Srbi bezobrazno počinjali da razmišljaju o svojoj sudbini, zabludama i greškama.

U vrtlogu nastajućih jugoslovenskih turbulencija običan narod je prigrlio Milutina kao svojevrsni manifest slobode. Ovo je najprodavanija knjiga srpskog autora koja je samo u SKZ-u doživela 36 izdanja, a procenjuje se da je ukupno prodato više od 300.000 primeraka!

Sve to odvijalo se bez ikakve medijske podrške. Komunistički komesari požurili su odmah da knjigu osude kao „srpski nacionalizam”, da je proglase političkim pamfletom, da joj odreknu bilo kakvu umetničku vrednost i da samog Danka gurnu još dublje na društvenu marginu. Toliko su dobro odradili svoj posao da Danka već dve decenije nema u medijima a bila su mu zatvorena vrata i za sve druge oblike izražavanja. Čak ni vest o njegovoj smrti nije mogla dostojno da se isprati, a evo i posle nje isti komitetski sekretari nastavljaju da ga i mrtvog šikaniraju.
Na sramotu nas kao naroda ide činjenica da Danko zbog političke nepodobnosti nije dobio nacionalnu penziju. Uzgred, tada su na vlasti bila dvojica političara koje je kao i mnoge druge zadužio i koji su se čak i na sahrani pojavili…
No nije kasno da se ispravi jedna druga sramota.

Dankove knjige, pa čak ni ona o Milutinu, nisu deo školske lektire. Pozivam našu javnost i prosvetne vlasti da se ova sramota ispravi i da se „Knjiga o Milutinu”, najveće srpsko delo o vrlini, uvrsti u školski program.

Miša Đurković, naučni saradnik u Institutu za evropske studije

Izvor:politika.rs/objavljeno: 03/09/2009/

______________________________________________________________________________________________

SRBIN NA ISPITU

Nisu Švajcarci izmislili planine niti pašnjake, a nisu ni Srbi svoje pašnjake od lude glave opusteli, zna se ko je za to kriv. Zna se zašto je uništavana nezavisnost srpskog seljaka, zna se kome su smetali nezavisni ljudi.

Ljudigovore-godina2jesen-zima200-11.
Sve što je švajcarsko u Srbiji je uvek imalo izuzetan ugled i cenu. Naročito su cenjene švajcarske krave i švajcarski satovi.

Uistinu, malo je u nas bilo krava koje su nazivali „švajcarskinjama“. Kakve su stvarne veze te srpske švajcarskinje imale na švajcarskim kravama, ne znam. Sa sigurnošću mogu tvrditi da su švajcarskinje krave bile lepše, i veće, i teže i da su davale više mleka nego naše, srpske krave. Doduše, za sve te svoje osobine „švajcarskinje“ u Šumadiji tražile su i posebne uslove. Tražile su bolju ishranu, bolje negovanje nego srpske krave, ali to nisu bili razlozi što su „švajcarskinje“ u Šumadiji, ipak, bile u manjini. Razlozi su istorijski. Može se reći da je sećanje na istorijske događaje vezivalo Srbina za domaće goveče. Ja sam kao dete o tome razgovarao i sa svojim dedom. Naivno sam ga pitao zašto u Srbiji sve krave nisu švajcarske.

Moj deda, u to vreme dovoljno star i dovoljno dokon da bi razgovarao sa detetom, odgovorio mi je vrlo ozbiljno: švajcarske krave su za Francusku, za Nemačku, ili za neku drugu srećnu zemlju. Moj deda nije bio u Švajcarskoj, ne verujem da je štogod o toj zemlji pročitao, ali je bistri šumadijski seljak prosudio da „švajcarskinje“ nisu za njegovu zemlju. Švajcarske krave, kaže, ne bi izdržale ono što izdržavaju srpske krave. Moj deda je detetom, kaže, slušao priče o srpsko-turskim ratovima 1876. i 1878. I tada je Srbija, zajedno sa vojnicima, poslala na front i volove. Srbi su nosili puške, volovi su vukli topove i provijant. Kod kuća, na njivama i putevima, u poslu, u jarmu, volove su zamenjivale krave (ko bi drugi) a muškarce su u teškim poslovima zamenjivale srpske žene — majke, sestre i supruge ratnika. Srpski volovi su delili sudbinu srpskih ratnika, a vraćali su se kućama čak ređe nego njihovi mnogostradalni vlasnici i ratni drugovi. Dedin otac je kao vojnik 1886. u srpsko-bugarskom ratu bio na istom položaju sa svojim volovima. Kod kuće su dedinog oca i volove u teškim muškim poslovima zamenjivale žene i krave.

Pradeda se iz rata vratio, volovi nisu. Isti udes se ponovio i 1912. u I balkanskom ratu i 1913. u II balkanskom ratu. I 1914—1918. u I svetskom ratu. Deda je nosio pušku, volovi su vukli furaž i topove. Godine 1941. ja sam u rat otpratio i oca i volove. Volove, Belju i Šaronju, nikada više nisam video, otac je bio zarobljen i vratio se, hvala Bogu.

Ogroman teret ratova koji su odnosili muškarce i volove podnosile su srpska žena i srpska krava. I terete mirnih razdoblja najviše su osećale srpska žena i srpska krava. One su rađale vojnike i volove za buduće ratove. Srpske su krave otelile i one stotine hiljada volove koje je Srbija prodavala radi kupovine topova i drugog oružja.

DOBRA STOKA I JOŠ BOLJA DRŽAVA

2.
Nedavno sam u jednom švajcarskom selu u kantonu Lucern sreo jednog mog zemljaka. Zemljak mi se hvalio uslovima koje ima na radu u Švajcarskoj, naravno, najviše se hvalio zaradom. Ime svoga zemljaka ne smem pominjati — ima u pitomoj Šumadiji kuću sa više dobrih zgrada (neke je zgrade ovih godina podigao parama zarađenim u Švajcarskoj) ima zemlju i vinograde kakvih u Švajcarskoj ne može biti, ima u Šumadiji i roditelje onemoćale, ima i decu. Moga zemljaka neću ovde imenovati i zato što on u Švajcarskoj radi u štali, u tuđoj štali, pere repove tuđim, švajcarskim kravama. Doduše, zemljak mi nije zabranio da mu ime spomenem. Naprotiv, kazao je: ako budeš pisao, pomeni me. Neka se zna da ja nisam ostavio svoju zemlju i svoju stoku zato što ih nisam voleo. Ja nisam probisvet. Moje prisustvo ovde nije moja sramota, sramota je državna. Država neka se stidi što ja više zarađujem kao sluga u tuđini nego kao domaćin u svojoj zemlji, na svojoj imovini.

U razgovoru sa zemljakom čuo sam mnogo pohvala o Švajcarskoj, o švajcarskim kravama i pašnjacima. Moj zemljak mi je pokazivao planinu Pilat. Visoka je i okomita planina, kaže zemljak, ali je puna krava i druge stoke. Mleko se sa planine spušta žičanom železnicom.

I u našoj otadžbini bilo je dobrih srpskih, a pomalo i švajcarskih krava. (Sada je i naših malo). Bilo je i na našim planinama divnih pašnjaka, mislim se, ali su opusteli. Mogli bismo ih imati opet, ali, prvo treba imati državu kako treba. Ne vredi stoka bez države.

Moj zemljak je, kaže, kao sluga video mnogu dobru stoku, ali i još bolju državu, Švajcarsku. Nisu Švajcarci izmislili planine niti pašnjake, a nisu ni Srbi svoje pašnjake od lude glave opusteli, zna se ko je za to kriv. Zna se zašto je uništavana nezavisnost srpskog seljaka, zna se kome su smetali nezavisni ljudi.

3.
U razgovoru sa zemljakom dolazim do zaključka da su razlike između švajcarskih krava i srpskih krava, ipak, mnogo manje nego što su razlike u odmosima koje prema kravama imaju države Švajcarska i Srbija.

U Švajcarskoj izlazak krava iz sela i gradova (da, i gradova) na planinske pašnjake se praznuje. Još veća se svečanost priređuje kad se krave vraćaju u sela na zimovanje.

U Švajcarskoj kravs se poštuju, one hrane Švajcarsku, a Švajcarska za to nagrađuje i njih i njihove vlasnike. U Srbiji sada važi pravilo: ako ne znaš kako ćeš postati siromah, zapati dosta krava.

U Švajcarskoj se čovsk ponosi kravama i krave se mogu ponositi Švajcarcima koji kupuju njihovo mleko. Švajcarci poštuju ne samo krave nego i ljude koji neguju krave.

POŠTOVANJE ZA KRAVE I LJUDE

Švajcarska deca u najmodernijim, najlepše uređenim gradovima od malih nogu upoznaju se sa kravama — one pasu takoreći na domaku centara gradova; u našoj zemlji, u našoj seljačkoj zemlji, ni izbliza nije tako. U doskora seljačkoj Srbiji ima dece koja ne znaju šta je krava, ni šta je vo, iako njihove babe i njihovi dedovi još mirišu na balegu. Mit o selu i seljacima ruši se u nas bez presedana i bez prestanka, poodavno.

4.
Švajcarske krave ne smetaju prekrasno uređenim i prečistim gradovima Švajcarske. Usred Ciriha mogu se videti krave kako pasu. Pasu u blizini najvećih svetskih banaka, u blizini najvećih i najskupljih trgovačkih centara u kojima su se snabdevale i naše vladarke.

Švajcarske krave ne smetaju prebogatoj Švajcarskoj, naprotiv, one ulepšavaju, uljuđuju svoju okolinu, unose u nju mir i spokojstvo, miris otvorene, bezazlene sigurnosti.

Učinilo mi se da Švajcarci imaju blag i pitom pogled, sličan pogledu njihovih krava. Moja stara majka mi je potvrdila da sam u pravu, da ljudi u blizini mnoštva krava imaju pitom, otvoren pogled. I naši su ljudi tako gledali dok je u nas bilo dosta krava i mleka, kaže moja majka; ali, našim ljudima više pogled nije takav, naši ljudi gledaju prestrašeno i unezvereno.

Švajcarcima krave ne smrde. One svojim sunarodmicima mirišu na mleko. Mirisi krava i balega, dabome, za Švajcarce su samo siguran znak da Švajcarska ima mleka u izobilju. Našim skorojevićima po Srbiji krave smrde, zato su i zabranili držanje krava čak i po srpskim varošicama, koje se po urbanizaciji ne mogu meriti ni sa švajcarskim selima. Našim vlastima u Srbiji krave smrde i kad ih nema. U Interlakenu, međutim, ne smrde krave, čak ni najbogatijim turistima iz čitavog sveta. U ovom turističkom centru svetskog glasa i ugleda nema nijedne poflekane fasade, nijednog prljavog izloga i prozora, nijednog prosutog kontejnera, nijedne bačene hartije na travnjacima, nijednog opuška na pločnicima, nijednog psa lutalice, nijedne mačke koja ne zna čija je, ali krava ima, krave pasu na bujnim pašnjacima.

U Interlakenu sam čuo priču o jednom Srbinu koji je pre nekoliko godina tražio švajcarsko državljanstvo i zbog toga, prema švajcarskim propisima, izašao pred žitelje ovoga grada na ispit, na neku vrstu upoznavanja i provere. Jedan Švajcarac meštanin pitao je Srbina kandidata za švajcarsko državljanstvo da li ima nešto što se Srbinu u Švajcarskoj ns sviđa. Sve je divno u Švajcarskoj: i državno uređenje i opštinska uprava, izborni sistem, baš sve, a naročito mu se sviđalo, rekao je Srbin, što u Švajcarskoj nikoga ne hapse za mišljenje iskazano ili napisano; sviđalo se Srbinu što se u švajcarskom bogatstvu i izobilju niko ne busa u prsa da je izbavitelj i usrećitelj Švajcarske i Švajcaraca. U zemlji koju sam napustio — kazao js Srbin — nije tako. U zemlji iz koje sam došao ne može da se diše od izbavilaca i usrećitelja. Ali, Švajcarci nisu bili zadovoljni odgovorom ispitanika. Tražili su od Srbina da se izjasni — ne može na svetu postojati zemlja u kojoj se ničemu ne može zameriti. Znaju i Švajcarci da raja na zemlji nema nigde, pa ni u Švajcarskoj. Uvek može biti bolje i lepše, pa i u Švajcarskoj. Zato su nagonili Srbina kandidata za švajcarsko državljanstvo da kaže šta je to u državi i švajcarskom načinu života što bi se moglo poboljšati, šta bi trebalo uraditi tako da Švajcarska bude još bolja i još lepša.

UVREDIO SRBIN ŠVAJCARSKU

Nesrećni Srbin se setio krda krava koja pasu u blizini centra grada pa je rekao da mu, eto, te krave pomalo smetaju. Smatrao je Srbin da je bolje ako mu se nešto i ne sviđa da to ne ide na adresu države i Švajcaraca nego da to veže kravama za repove. I, pao Srbin na ispitu.

Krave su ovde otkad znamo za sebe, obrazložili su Švajcarci svoju odluku — a vi ste ovde od juče; bez novog državljanina možemo, bez krava ne možemo. I tako nisu Švajcarci dozvolili Srbinu u isto državljanstvo sa svojim kravama. Uvredio Srbin Švajcarsku. I njezine krave.

Ovim povodom razmišljam o našim nesretnim srpskim kravama. Iz naših preprljavih gradova, iz gradova čiji se krovovi i fasade raspadaju, iz gradova u kojima se mogu videti gomile smeća rasturene pored kontejnera po kojima sirotinja brlja, prevrće, traži nešto, uzima i jede — iz takvih naših gradova i palanki krave su proterane, zakonski. Našim vlastodršcima i zakonodavcima ne smetaju paščad lutalice namnožene u Beogradu, kao za zemana Sulejman-paše-Skopljaka, našim vlastodršcima su smetale krave. Ne smeta im mnoštvo prosjaka na svakom mestu — smetale im krave. Ne smetaju im agonično prepuni, dotrajali autobusi gradskog prevoza — smetale im krave. Znam koliko su samo u mom rodnom gradu urbanisti i vlastodršci učinili napora da se proteraju krave tobože i zbog saobraćaja. U Švajcarskoj krave ne smetaju prekrasnim, čistim i novim automobilima, besprekornim autoputevima i mnogo gušćem saobraćaju — smetaju našim olupinama i krtnijama koje se po ružnoći i dotrajalosti ne mogu porediti ni sa onima koji su odavno na otpadima i automobilskim grobljima po Švajcarskoj.

Međutim, u poslednje vreme — objašnjavam zemljaku — izgleda da su se naše srpske krave opametile. Rešile srpske krave da ne daju mleko. Neće više da podnose da se preko njih, preko cene mleka eksploatišu njihovi vlasnici. Neće više krave da budu glavni činilac održavanja režima koji im nije naklonjen. Hoće da daju mleko svinjama — ne daju ga gradovima i palankama iz kojih su proterane, u kojima su omalovažene.

5.
Srpske krave imaju sličnu sudbinu kao i srpski vlasnici krava — njih se stide u Srbiji, čak i dojučerašnji čobani, sadašnji vlastodršci, uzorpatori, koji su na vlasti bez prave legitimacije.

Eto, i oni sebi dozvoljavaju da se stide. Ne smeju da se stide pred narodom, stide se krava.

U Srbiji se stide svega što je seljačko. A Srbija je bila seljačka zemlja, zemlja nezavisnih seljaka, nekada dobrih i hrabrih seljaka. Sve što je Srbiju stvorilo i proslavilo — seljačko je. Nekada su prvi ljudi u Srbiji sa razlogom i ne bez ponosa isticali svoje seljačko poreklo. Na primer — Paštrmci, Resavci, Dobrače, Lapovci, Garašani, Lunjevice, Blaznavci i mnogi drugi. Ne zbog toga da bi imitirali plemstvo u feudalnim carstvima, nego da bi istakli svoj koren u narodu, a to znači ugled, junaštvo i poštenje, čist obraz i dobru narav.

OMALOVAŽAVANJE NAŠEG SELJAKA

Nestajanjem Srbije, nestalo je i ugleda srpskog seljaka (naravno, i njegove stoke, u prvom redu, rogate stoke). Seljaštvo je izlagano ruglu i podsmehu. Tome je umnogome doprinela srpska inteligencija i, naravno, gradsko stanovništvo, čak i oni čiji su roditelji ostali da budu seljaci i da se sahranjuju u svojim seoskim grobljima. Čim su srpski seljaci odratovali svoje — prozvali su ih „gedžama“, „gegulama“ i zaturili ih kao moralni i politički činilac. Potcenjivanje i omalovažavanje srpskog seljaštva se nastavlja i sada kada bi selo moglo da ublaži teret nezaposlenosti. U rušenju „kulta seljaštva“ najviše su se isticali seljaci koji su uzeli vlast i naselili gradske vile, kancelarije i kabinete. Oni su u tome učestvovali iz ideoloških razloga, ali i iz moralno psiholoških. Kad su štale zamenili kabinetima i kancelarijama, zavojštili su protiv onoga što su bili. Srpski seljaci i srpske krave propištali su majčino mleko. Seljacima i kravama svetili su se čobani na visokim položajima u državnom aparatu. Seljaci su bežali sa svojih njiva, iz svojih sela, krave su nestajale, samo vladajući nisu napuštali svoje položaje. Deca su ostajala bez mleka, za to niko nije odgovarao, nije pala i jedna vlada — i što bi, oni su zgrešili prema deci, nisu prema Partiji.

6.
Poznavao sam mnoge predstavnike vlasti seljačkog porekla, mnoge moje zemljake. Nisam mogao da se otrgnem utisku da su se po nekom skrivenom osećanju potrebe trudili da unište sve što ih podseća na ono što su nekad bili. To smo mi sa sela dobro osetili i u Beogradu. Naši bivši čobani su se klonili nas koji smo došli iz njihovog kraja. Mi smo njih podsećali na kaljave opanke, na obojke pune zemlje. Oni su za sebe odabrali društvo u bivšim starogradskim kućama, družili su se sa onima koji nisu u raskvašenim opancima prelazili preko uzorane njive, niti bosi preko strnjišta sa ostrugom, koji nikada nisu ugazili u balegu (što je ideal seljaka kad ga sudbina odvede u grad i da mu vlast). Nas su izbegavali, mi smo ih podsećali na njihovo poreklo, na prošlost koje su se oslobodili. Podsećali smo ih na krave od kojih su pobegli, kojima više nisu ni hteli ni mogli da se vrate. Naravno, ovo je tek mala i slaba uteha za srpske krave. Pogotovu ako se njihova sudbina i dalje upoređuje sa sudbinom Švajcarskih krava.

7.
Švajcarske krave mogu da budu zadovoljne čak i svojim položajem u srpskoj literaturi. U svakom slučaju, zadovoljnije nego srpske krave. One su preko KOMADIĆA ŠVAJCARSKOG SIRA (koji je pravljen od njihovog mleka) prisutne u srpskoj literaturi, srpske krave nisu. U srpskoj literaturi nema srpskog sira, ni komadića. Da li je to do literature, ili do mleka srpskih krava. Verovatno da bi bolji pisci napravili nešto i od mleka srpskih krava, mislim na pisce koji bolje poznaju život svog naroda. Srpski su se pisci distancirali od srpskog sira, nisu ga uveli u literaturu. Verovatno su se bojali da ne ispadnu prosti i provincijalni, zaboravili su da je velika ruska literatura puna ruskih jela i pića. Slično je i sa velikom francuskom literaturom.

ŠVAJCARSKA GOVEDA NIKO NE OBMANJUJE

8.
Sve švajcarske krave nose zvona i medenice. To Švajcarcima ne smeta, naprotiv, zvona i medenice utiču da švajcarske krave bolje jedu — uz muziku. Čitava Švajcarska bruji od muzike zvona na govedima. To se objavljuje da je Švajcarska otadžbina i država švajcarskih krava. U nas nije tako, naša goveda ne nose zvona — njima je odzvonilo.

9.
Na švajcarskoj politici prema kravama zasniva se stabilnost vlade — u nas mogu političari da pomore stoku, kao što su i činili — dlaka im neće faliti s glave, važno je da su uz politiku SKJ, da su na Titovom putu.

Srpske krave ne nose medenice. To Srbima smeta. Ovako, manje ih čuju, manje znaju za njih. Srbi se postiđuju medenica, ne stide se afera pod istim imenom.

10. Švajcarska goveda niko ne obmanjuje, a srpska redovno, to čini srpska država, institucija koja bi morala da ih štiti. Ne znam da li je to tako zato što je srpska politika antiseljačka, zato što srpski seljak mora i može sve da podnese, ili je to zbog toga što je srpska država slaba, siromašna (a siromašna je ne od Boga nego zbog slabe i naopake politike). Koliko puta su moji Šumadinci pokušali saradnju s državom. Eno, puna je Šumadija štala, velikih kao škole. I većih, ali praznih. Koliko su puta moji Šumadinci utovili na stotine bikova, pa kad treba da ih prodaju — niko neće da im otkupi tovljenike. Ili im obaraju cenu. Hoće teletinu i junetinu za bagatelu. Hoće da seljaci rade džabe. Za seljaka i njegove krave nema para, za ministre i diplomate neće, neće niko, za činovnike, i za političare koji bez prestanka drobe o revoluciji i o socijalizmu ima para ko u pesmi: išti blaga koliko ti drago.

A sad se i goveda osvestila (opet sličnost s narodom). I pobunila. Krave ne daju mleko. Telad odbila da rastu u socijalizmu, bikovi neće džabe da ginu po klanicama.

11.
Švajcarske krave nemaju nikakvog moralnog — psihološkog opterećenja. Njihove babe i prababe nisu preživele zemljoradničke zadruge — ne nose strahove totalitarnog društva, ne snose posledice besmislica koje ga prate. Ne pate od nepoverenja u zemlju i ljude kojima pripadaju. Švajcarske krave žive u slobodnoj i demokratskoj zemlji, njihovu rodbinu (volove, telad, junad) niko ne poteže sekirama i ne oslepljuje kao što je to slučaj sa stokom Srba na Kosovu i Metohiji. Švajcarska stoka ima svoju dobro uređenu državu koja je štiti i pritiče joj u pomoć. Srpska stoka nema takve države. A stanovništvo?

12.
I moj zemljak je, kaže, imao švajcarske krave u Srbiji, ali ne sme to nikome da kaže u Švajcarskoj. Pogotovu ne sme to da kaže Švajcarcu, svome gazdi. Ne sme reći ni da u Srbiji ima štalu za dvesta teladi, da je moderno uređena, sa jaslima na traku i sa pojilicama, ne sme da govori o svom vinogradu, o voćnjacima kakvih nije video u Švajcarskoj. Duša mu, kaže, gori, želeo bi da bar govori o tome. Ali ne sme, strah ga je da će ga, ako kaže šta je sve ostavio, Švajcarci upitati zašto je došao u Švajcarsku, zašto se ne vrati kući, imovini, tamo gde su njegovi rođaci i prijatelji, gde se govori njegovim jezikom, gde je njegova crkva.

Ne treba da se stidi toliko — pokušavam da utešim zemljaka, nekadašnjeg domaćina šumadijskog — pomisli šta bi se desilo Švajcarskoj, njenim kravama i njenom narodu da su, nedaj Bože, njima vladali oni koji su vladali našom otadžbinom, da li bi oni izdržali u poluvekovnoj vladavini najsavršenijih i najbestidnijih obmana i laži.

A mi smo, ipak, izdržali, zemljače, izdržala je na muke i patnje naviknuta Srbija, izdržao je srpski krstonosni narod.

Danko Popović, juni, 1990. godine

Izvor:riznicasrpska.net[postavljeno 18.01.2010]

______________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

SPLETKA I LJUBAV…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Johan Kristof Fridrih Šiler (nem. Johann Christoph Friedrich von Schiller; Marbah na Nekaru, 10. novembar 1759 — Vajmar, 9. maj 1805) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar.

TamoiOvde-240px-Friedrich_schiller  Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm.

Godine 1783., radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni.

 Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života.

Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime.

Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno.

Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta.

Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao.

Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije.

Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti.

Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man.

Poezija: Veče (1776), Osvajač (1777), Elegija o smrti mladića, (1780) Oda radosti (1786), Grčki bogovi (1789), Umetnici (1789), Ibikovi ždrali (1797) – balada, Reči iluzije (1799), Kasandra (1802).

Pozorište: Razbojnici (Die Räuber) (1781), Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782), Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783),  Oda radosti (Ode an die Freude) (1785), Don Karlos (1787),  Devica Orleanska (1801), Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804), nemački prevod Makbeta od Vilijama Šekspira (1800), Almanah Muza (Musenalmanach) (1797), Valenštajn (1799), Marija Stjuart (1800), Verenici iz Mesine (1803).

Eseji:  O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795), Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797),  O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777), O ljupkosti i dostojanstvu (1793), O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796).

Istorijska dela:  Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788), Istoija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790).

Pisma: Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd.

ODA RADOSTI radosti (nem. Ode an die Freude) je oda koju je nemački pesnik Fridrih Šiler napisao 1785. godine, slaveći ideal bratstva i ujedinjenosti čovečanstva. Kompozitor Ludvig van Betoven ju je uvrstio u četvrti stav svoje Simfonije br. 9 iz 1823. godine, nakon čega je postala naročito poznata.

“ Radost divni dar Božanstva dete polja nebeskih,

Tvojim žarom opijeni, stupamo do praga tvog.

Kad nas tvoja moć izmiri nestati mora razrok sav.

Svaki čovek brat je drugom tvoj kad divni sledi glas.

Svaki čovek koji sreću vernog prijateljstva zna,

svaki koji zna za ljubav nek nam svoj priloži glas.

Svak’ ko može jedno biće na toj zemlji svojim zvati.

Kom to nije dano, bednik, taj za radost neće znat’.“

( Vikipedija )

____________________________________________________________________________________________

 Fridrih Šiler svojoj Ljubljenoj

TamoiOvde-tumblr_m4kdrj0iIR1qfrw84o1_500


Charlotte von Lengefeld, spouseof FriedrichSchiller by Ludovike Simanowiz

 7. decembar 1784.

 Bio sam siguran da me nećete naterati da Vam napišem ovakvo pismo. Tako sam želeo da nikada ne poželim da Vam napišem ovakvo pismo. I, šta sad radim, dok Vi zmajeve u sebi krotite? Ustajem sa poda, a govorili ste da me volite.

  I dalje ne želim da Vam napišem ovakvo pismo. I nisam ga napisao, ali Vi ste ga napisali meni.

 Moglo je sve da se završi onog prvog jutra, da ne dozvolite da Vas sve više uzaludno želim, da Vas ne volim toliko da noću molim zvezde da me ne razdvajaju od Vas.

Ostaju mi dani kad je sve bilo smeh, kada sam osećao da sa Vama, da sa Vama sve mogu, da i Vi sa mnom sve hocete, voljena moja. Sada se sklanjate kada ja dođem, okrećete glavu kada nešto kažem. U čemu sam pogrešio? U tome što vas volim?

Ostaje mi praznina gde mi je srce nekada bilo, više i ne pitam zašto, to nije pravo pitanje… obavijen slutnjom prihvatam naša ćutanja i jos uvek ne znam kako da izgubim nadu, pomozite mi makar u tome….

Vaš Fridrih

(anaiceagepoezija.blogspot.com)

____________________________________________________________________________________________

POKLONIK

U rano proleće mladosti,
još k’o mladić putnik posta;
život igre i radosti
u očevoj kući osta.

Sa nasleđem i imanjem
vesela se rastah lika
pa, s dečijim osećanjem,
uzeh štaku poklonika.

Moćnom nadom put mi stvoren –
pouzdanje vera šalje:
„Put je tebi već otvoren, putuj –
veli – „samo dalje.“

Sve ka jutru… a gde stoje
zlatna vrata, tu se svraća
uđi – tu sve zemno što je
u večno se preobraća.

Tu od tame svetlost biva,
sve se menja danju, noću –
ali večno tu se skriva
to što tražim i što hoću.

Na mom putu stoje gore,
i bujica sve prepreke;
grede mećem na ponore,
a most preko divlje reke.

Stigoh tako jednom zalu:
reka teče ka istoku,
ja se dadoh njenom valu,
predadoh se njenom toku.

Moru grdnom na pučinu
talasa me igra vodi,
odnosi me u prazninu
al’ me cilju ne privodi.

Ah, tu nema više staze!
Tajne koje nebo krije
na svet zemni ne silaze –
onog tamo ovde nije!

RUKAVICA

Pred svojom cirkom, vrtom lavova,
Čekajući borbu ljutih zverova,
Šetaše kralj Franc. Sa njim sama
Vlastela, ukras njegova trona,
I, kao venac, širom balkona,
Tu i krug otmenih dama.
Kralj diže prst. Po tom znaku
Odskoče vrata zverinjaku
I tihim hodom, ponosan sav,
Iziđe lav.

Okolo obazrese.
Pogleda svu arenu,
Dva puta strašno zenu
I grivom zatrese,
Zatim se proteže
I leže.

Kralj opet prstom dade znak
I s drugih vrata pade prevor jak;
A divljim skokom, krvožedan,
Ulete tigar jedan.
Spazivši lava sade
Besno urlati stade;
Snažno svoj rep pruži,
Njime poče da kruži;
Zareža strašno, zinu
I oko lava minu
Oprezno; pa mumlajući,
U drugi kraj se prući.

I kralj ponovo rukom dade znak.
Tad izleteše hitro na arenu
Dva leoparda u istom trenu;
Željni da strašna počne igra
Jurnu na tigra.

Njih strašne šape dočepaše;
No tu lav ko – sila viša –
Usta i riknu – sve se utiša.
I strašne mačke ove,
Sve željne krvi nove,
U krug se poređaše.

Tad rukavica s balkona se vinu,
I na krvavu upućena binu,
Gle te:
Pred samog lava slete!

A Kunigunda, gore na balkonu,
U podsmešljivom obraća se tonu
Delorgu, vitezu, pa mu zbori:
– Ako vam srce baš ljubavlju gori
I osećaji vaši su plameni,
Kao što stalno govorite meni,
Donesite mi rukavicu onu!

I vitez žurno dole siđe,
U strašni cvinger stiže;
I smelo, lako
Iz kruga strašnog tako
On rukavicu diže.

Zaprepašćene jeza prože
Ritere, dame i velmože
Od straha sve pretrnu;
Ali on se s rukavicom vrnu.
I pohvala se glas zahori tu;
A Kanigunda ljupka, ispred sviju –
Zahvalnost sija iz njenih očiju
Obećavajući mu sreću svu.
No on – rukavicu baci joj u lice:
– Ne treba meni hvala, gospođice!
Pa se okrete i napusti nju.

S nemačkog prepevao Trifun Đukić

ANTIKA PUTNIKU SA SEVERA

Reke si preplivao,
I mora što prete brodu,
Vrtoglav mostić te nosio
Nad alpskim bezdnom i stenjem,
Mene da izbliza vidiš
I moju da slaviš lepotu
O kojoj zapanjen svet
Zbori sa ushićenjem;
Sad tu si,
I svetu me možeš dotaći –
Ovoga časa,
No sada – da l si mi bliži,
I tebi da li bliža sam ja?

                  (poezijasustine.rs)

____________________________________________________________________________________________

                PEVAČEV OPROŠTAJ

Ćuti sad muza; sa stidom na svom
devičanskom licu, ona stoji
pred tobom, da sud sasluša nad njom,
sud koji ceni, al’ ga se ne boji.
Dobrom bi da se svidi, samo tom
ko istinu od lažnog sjaja dvoji,
Kom za lepotu bije srce vrelo,
taj samo sme da njoj ovenča čelo.

Pesme mi biće samo dotle tu
dok bude jedne duše da ih sreće;
da maštanjima slatkim spliću nju,
uzvišenog joj čuvstva beru cveće,
S vremenom one rode se i mru
i do potomstva dolebdeti neće.
U magnovenju nastanu, zabruje,
Pa s brzim kolom časova othuje.

Proleće dođe! Tle zagreja mlak
vetar, pa život svud mladićki bije.
Sve prože miris omaman i jak;
a s neba pesma veselo se lije.
Staro i mlado blagosilja zrak
i svakim svojim čulom radost pije.
S prolećem sve to minu! Sazre cveće,
što na svet dođe, mirno grobu kreće.

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

FILOZOFIJA APSURDA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

U TRAGANJU ZA SMISLOM

Pre tačno 100 godina, 7. novemba 1913, rođen je francuski pisac Alber Kami, dobitnik Nobelove nagrade za književnost.

TamoiOvde-397420_albert-camus-afp_f

Alber Kami

  U Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ u Beogradu, danas će biti otvorena izložba „U traganju za smislom“ u čast Kamijevog jubileja, kao i 100 godina od početka objavljivanja dela „U traganju za izgubljenim vremenom“ Marsela Prusta.

Kami je rođen u varošici Drean, u njegovo vreme zvanični francuski naziv je bio Mondovi. Njegov rodni Alžir, zapravo tri severna primediteranska departmana, tada je bio integralni deo Francuske.
Pošto je njegova porodica bila skromnih mogućnosti, školovao se uz državnu pomoć. Na Univerzitetu u Alžiru je diplomirao filozofiju. Kami se bavio novinarstvom, počev od 1937. godine. Tokom studija bio je zapažen fudbaler, a tokom Drugog svetskog rata aktivan učesnik Pokreta otpora.

Njegovo književno delo izraz je osećaja opšte paradoksalnosti savremenog sveta.  Smisao je pronalazio u stvaralaštvu, a, prema njegovim rečima, stvarati znači dva puta živeti.
TamoiOvde-220px-Camus23Roman „Stranac„, svojevrsni prikaz besmisla, objavljen je 1942. godine. A tokom te godine pojavio se i njegov esej „Mit o Sizifu„. Ostala dela: „Kuga“ i „Pad„, pozorišni komadi „Kaligula„, „Pravednici“, „Opsadno stanje“ i „Nesporazum„, eseji „Svadba„, „Pisma nemačkom prijatelju“ i „Pobunjeni čovek„…

Švedska kraljevska akademija dodelila mu je 1957. godine Nobelovu nagradu za književnost, a on je tvrdio da je nagradu dobio za esej „Razmišljanja o giljotini„.
Smatra se da je taj esej jedan od najznačajnijih tekstova u borbi protiv smrtne kazne.
Kami razmatra nedelotvornost i probleme smrtne kazne na ideološkoj ravni i smatra da ona umnogome zavisi, kao i egzekucija osuđenih, od mesta i uloge države, ali da „ni u srcima ljudi , ni u prirodi društva neće biti stabilnog mira do onog trenutka kada smrtna kazna bude van zakona – ukinuta“.

Kami je poginuo 4. januara 1960. godine u saobraćajnoj nesreći u varošici Vilblevin na severu Burgundije.
Automobil je vozio njegov izdavač Mišel Galimar. I danas decenijama docnije polemiše se o uzroku tragedije, kao i tome da li bi Kami trebalo da se nadje medju „besmrtnima“ u pariskom Pantenonu.

blic.rs_______________________________________________________________________________________

STRANAC, egzistencijalizam i apsurd

TamoiOvdeAlbert Camus

Često se može čuti da je Stranac egzistencijalistički roman, ali takvo određenje nije potpuno tačno. Termin egzistencijalizam je mnogo širi i obuhvatniji od ideja iznesenih u ovom romanu, štaviše označava različite stvari i često se pogrešno ili neopravdano upotrebljava. Najjednostavnije rečeno, centralna ideja egzistencijalizma je da univerzum i čovekova egzistencija nemaju neko više značenje, niti u svetu postoji racionalni poredak. Prema tome, ljudski život nema neku svrhu koja ga nadilazi, nema ničega osim fizičkog postojanja.

U Strancu je uočljiva ta osnovna ideja, ali filozofija egzistencijalizma je mnogo šira od toga i sadrži mnoge veoma važne aspekte koji ni na koji način nisu prisutni u ovom romanu. Sam Kami odbija da svoje delo nazove egzistencijalističkim. Mnogo adekvatniji filozofski termin za pristup Strancu je apsurd. Filozofiju apsurda je razvio upravo Kami i to baš u vreme kad je pisao Stranca i, paralelno, Mit o Sizifu.

Iako su Kamijevi pogledi na svet jasno izloženi u tekstu, ne treba smetnuti s uma da je Stranac roman, a ne filozofski traktat, i to da je u pitanju prozno delo velike vrednosti, čiji literarni elementi imaju barem jednaku važnost kao idejni.

Objašnjenje apsurda

Moderno osećanje sveta pomera težište sa metafizičkih na etička pitanja, prevashodno na odnos između sveta i čoveka. Taj odnos Kami sagledava bez religijskih predrasuda i u njemu vidi apsurd. Suština apsurda leži u čovekovoj potrebi da racionalno sagleda svet i činjenici da svet nije racionalan. Svest o neskladu između čoveka i sveta je svest o uzaludnosti, uzaludno težimo da ostvarimo predmet sopstvene nostalgije. Najvažnija karakteristika apsurda je tragičnost. Apsurdno stanje je tragično stanje. Postavlja se pitanje je kako živeti ako je svet tragičan i uzaludan. Kami odbacuje samoubistvo kao rešenje, jer ono nije suočavanje, već odbacivanje istine, izbegavanje apsurda. Mit o Sizifu nalaže da čovek treba da umre bez pomirenja, u revoltu.

Stranac

Kamijevo literarno i filozofsko delo je u svojim počecima bilo snažno obeleženo kategorijom apsurda, samim tim i udaljeno od preokupacije moralnim vrhuncima. Lik Mersoa je ilustrativan u pomenutom smislu. On ne samo da ne teži nekoj izuzetnoj moralnosti, već ozbiljno narušava etičke propise. Način na koji prima vest o smrti svoje majke, ravnodušnost prema ubistvu koje je počinio, pokazuju ga kao nekoga kome su moralne norme strane.

Ipak, u sukobu sa sveštenikom, Merso nam stavlja do znanja da etičke propise krši – ne zato što mu je naročito stalo da bude nemoralan, već zbog roga što smatra da je podjednako svejedno činiti dobro ili činiti zlo. Sa tačke gledišta smrti, koja čeka sve ljude, to je potpuno irelevantno – podjednako vrede i jedni i drugi. Istu vrednost imaju i žena starca Salamana i starčev pas. Filozofija apsurda samo potvrđuje rezonovanje Kamijevog junaka. Osnovna teza ove filozofije glasi – ništa nema smisla, samim tim ne postoje merila za prosuđivanje dobra i zla.
Ispostavlja se da Merso čini zlo, jer suviše intenzivno oseća nemoć dobra. Njegov imoralizam je protest protiv neostvarivosti moralnih vrednosti.

Lik Mersoa

Čini se da Mersoa uopšte ne dotiču stvari koje se dešavaju oko njega. Događaji koji bi za većinu ljudi bili izuzetno značajni, kao što je bračna ponuda ili smrt roditelja, kao da ga se ne tiču. Potpuno je indiferentan kako prema smrti majke, tako i prema tome da li ga Marija voli ili ne.

Sa druge strane, Merso je potpuno iskren i ne pokušava da sakrije hladnokrvnost lažnim suzama. Time implicitno izaziva društvo i moralne standarde koji nalažu određen način ponašanja za određenu priliku. To neusvajanje diktiranog obrasca ponašanja, koje se ispoljava kroz nedostatak suza na majčinoj sahrani, čini Mersoa autsajderom. Čak se i na suđenju više govori o tome nego o ubistvu koje je počinio.

Ponovo je u fokusu iracionalnost sveta, mada na drugi način. Društvo uporno pokušava da konstruiše racionalne motive za Mersoovo iracionalno ponašanje. Ideja da se stvari nekad dešavaju bez razloga i da događaji ponekad nemaju značenje je uznemirujuća za zajednicu. Suđenje Mersou je primer za to, tužilac pokušava da nađe racionalni poredak, pa povezuje ubistvo Arapina sa Mersoovim ponašanjem na sahrani majke, kako bi doneo zaključak o njegovoj čudovišnosti. I tužilac, i Mersoov advokat pokušavaju da objasne počinjeno ubistvo kao događaj koji logično sledi prethodne po principu uzročno-posledične veze. Takva objašnjenja su izmišljotine koje imaju svrhu da prikriju zastrašujuću ideju da je univerzum iracionalan. Prema tome, i samo suđenje je primer apsurdnosti, primer kako čovečanstvo pokušava da pripiše racionalnost svetu.

eseji.blogspot.com____________________________________________________________________________

STRANAC (roman)

Stranac (fr. L’Etranger) je prvi roman Albera Kamija, izdat 1942. godine. Roman je jedan od najznačajnijih književnih prikaza filozofije egzistencijalizma čiji je Kami bio pobornik.

TamoiOvde-8679728b0fc90126018d83521d51d245ddc404dU strogo književnoumetničkom smislu roman „Stranac“ najbolje je Kamijevo delo. To je priča o činovniku Mersou, koji dobija obaveštenje da mu je umrla majka. On odlazi na sahranu, ali ljudi se čude njegovom „hladnom“ držanju: nije se rasplakao, nije želeo majku čak ni da vidi, razmišljao je jedino o tome da je majka živela kako je mogla i sebi nema šta da predbacuje. Kada se vratio s sahrane, pošao je na plažu, susreo devojku Mariju, s kojom je radio, i koja mu je bila simpatična, pa kada se ustanovilo da je simpatija obostrana, ona dolazi k njemu. Nakon toga uvučen je u svađu svog suseda Rejmona, s kojim uskoro odlazi u vikendicu na plaži.

Rejmon se potuži da ga goni grupa Arapa, te izbija tučnjava, Rejmon je povređen i želi da se osveti. Merso ga tada nagovori da mu preda pištolj, da ne bi bilo veće nevolje. Ali, na plaži u šetnji, Merso susreće Arapina koji je krenuo nožem na njega. Zaslepljen suncem, Merso u njega puca i ubije ga.

Drugi deo romana posvećen je Mersoovom boravku u zatvoru, te kako on ne shvata ozbiljnost situacije. Njegova devojka, Marija, posećuje ga, a tužilaštvo se raspitalo o njegovom životu, pa na suđenju neprestano naglašava kako je bezosećajan, jer nije plakao za majkom i isti je dan našao ljubavnicu. Izmišljena je čitava tobožnja zavera s Rejmonom o ubistvu s predumišljajem, i Merso je na kraju osuđen na smrt.

Zatvor, suđenje, pa i presudu, Merso prima smireno, ne shvatajući da se sve to događa njemu i u tome je sam sebi „stranac“. Jedino se razjari kada mu ispovednik nudi utehu: u gnevu tada spominje da su ga zapravo osudili zato jer nije plakao za majkom, da ga dubinski ne razumeju jer nije živeo u iluzijama, i da mu je na kraju svejedno, jer je proživeo život onako kako je mogao, oslobođen iluzija. Zaključuje zato da, ako ga gomila dočeka povicima mržnje pre pogubljenja, to će ga na neki način učiniti čak i srećnim.

Tumačenja tog romana najčešće su upozoravala na srodnost sa Sartreovom filozofijom, i to je u velikoj meri tačno. Žan Pol Sartr mu je zaista filozofski blizak. Ali, podjednako je tako tačno da je „Stranac“ gotovo moralistička osuda pravosuđa. U tom smislu radi se zapravo o sudski krajnje nepravednoj kazni – Merso nije ubio s predumišljajem – pa dolazi do izražaja apsurd pravnog postupka. Mersou sude ljudi koji ga naprosto ne razumeju: ono što se njima čini bezosećajno, zapravo je podjednako tako moglo proizići iz prave osećajnosti koja se jedino ne želi izraziti očekivanom „glumom“; nemali broj ljudi plače na sahrani jedino zato sto se to od njih očekuje.

Merso tako doduše jeste „stranac“ u svetu navika i običaja, ali njegovo ponašanje je dosledno njegovom uvidu u realnost života i njegovom karakteru. Njemu se naprosto dogodio „tragičan slučaj“ kakav se svima lako može dogoditi, jedino što je on ovaj put imao nesagledive posledice; na kraju ga je tobožnja pravda osudila na smrt bez pravog razloga. Ali Kami ga ne osuđuje, niti želi da to mi činimo.

Temeljna vrednost Kamijevog romana je ipak u stilu: upravo zbog jednostavnog, a izuzetno upečatljivih izlaganja odlično je ocrtan kako jedan lik – možda i tip čoveka – tako i raspoloženje, pa i celokupna atmosfera nepredvidivog i besmislenog niza slučajnosti koje tako često upravljaju našim životima.

Zanimljivo je, međutim, da se pojam apsurda počeo koristiti i kao oznaka određene pozorišne tehnike, takve tehnike kakva zapravo znači svojevrsno dovršenje avangarde, a istovremeno direktno uvodi i postupke koje će preuzeti postmodernizam.

____________________________________________________________________________________________

MIT O SIZIFU
Mit o Sizifu ( franc. Le Mithe de Sisiphe ) je knjiga filozofskih eseja francuskog egzistencijalističkog filozofa Alberta Kamija . Delo je prvi put objavljeno 1942.

Apsurdno prosuđivanje
Kami poglavlje počinje objašnjavanjem šta on smatra glavnim pitanjem filozofije : zahteva li nužno samoubistvo realizacija besmislenosti i apsurda života . U nastavku objašnjava stanje apsurda – velik deo života gradimo na nadi za sutrašnji dan , a sutrašnji dan nas vodi korak bliže smrti ; ljudi žive nesmetano iako su svesni neizbežnosti smrti . Kami tvrdi kako ljudi i svet nisu apsurdni sami po sebi , već apsurd nastaje kada ljudi pokušaju razumeti nerazumljivosti sveta . Ističe filozofe koji su se bavili pojmom apsurda : Heidegger , Jaspers , Šestov , Kjerkegor i Huserl , no tvrdi da su izvršili i ‘ filozofsko samoubistvo ‘ zaključcima koji su utemeljeni na stvarnom Bogu ili apstraktnom bogu . Tvrdi da bez smisla u životu nema niti lestvice vrednosti . Poglavlje završava 03:00 posledicama prihvatanja apsurda , a to su revolt , sloboda i strast.

Apsurdni čovek
Poglavljem dominira pitanje kako čovek apsurda treba živeti . Tvrdi da se etička pravila ne mogu primeniti te da je sve dopušteno , ali to ne dovodi do radosti , već do shvatanja neidealnog stanja života . Tada kreće s primerima : Don Žuan kao čovek koji život pun strasti živi što duže može ; glumac koji ‘ oslikava ‘ kratak život zbog kratkoročne slave ; te osvajač čije će ime sigurno ući na par stranica ljudske istorije.

Apsurdno stvaranje
Kami istražuje apsurd stvaraoca i umetnika . Budući da je objašnjenje nemoguće , umetnost apsurda ograničena je u opisima . U nastavku analizira rad Dostojevskog i tvrdi kako njegova dela polaze sa stajališta apsurda i istražuju teme filozofskog samoubistva . No , poslednja dela Dostojevskog prikazuju put nade i vere te tako nisu u potpunosti kreacije o apsurdu .

Mit o Sizifu
U ovom poglavlju Kami navodi mit o Sizifu , te opisuje kako je Sizif živeo , zbog čega se zamerio bogovima , te kako je u jednom trenutku čak uspeo i dapobedi boga . No kada biva uhvaćen , Sizif je osuđen na doživotno guranje kamena do vrha planine . Kami zbog toga doživljava Sizifa kao heroja apsurda . Upoređuje Sizifov posao sa monotonim poslovima koji današnji ljudi rade i tvrdi kako je svaki od tih današnjih radnika zapravo jednim delom Sizif . Kamija posebno zanimaju Sizif misli dok se spušta niz planinu po svoj kamen . To je zaista tragičan trenutak u kojem ‘ heroj ‘ shvata bezizlazno stanje situacije u kojoj se nalazi . Kami tvrdi da je Sizif u tim trenucima donekle srećan jer ga ispraznost posla koji radi ne drži podalje od neizvesnosti . On istovremeno shvata ispraznost svog posla , ali ga zadovoljno prihvata kao takvog .

Dopuna
U dopuni se Kami bavi radom Franca Kafke . Tvrdi kako Kafkin rad sjajno prikazuje stanje apsurda , ali da zbog tračka nade koji neprimetno ‘ ugrađuje ‘ u svoja dela Kafka ipak ne uspeva da postane pravi književnik apsurda .

Metafora Sizifa
TamoiOvde-eseji-alber-kami~l_138527malaZa Sizifa muke nema kraja na vidiku , niti su im kraj bogovi predvideli . Takođe , u tom mučnom konstantnom guranju kamena ne pronalazi se niti smisao , niti značenje . Upravo je to metafora koju Kami koristi za čovečanstvo . Ako na trenutak uklonimo pojmove bogova , raja i pakla , tada smo ostavljeni sami sa doživotnom borbom koju ćemo na kraju ipak sigurno izgubiti . Smrt ne dolazi kao oslobođenje od naših borbi , već kao negacija svega što smo postigli sopstvenim trudom . Bez obzira na to sve , svestan smrti i toga da je svaki čovek poražen i pre nego što započne borbu , Kami ipak pita : možemo li biti srećni ?

Možemo , jer kako sam poručuje na nekoliko mesta u tekstu – život nije apsurd . Apsurd je život . Ta bolna borba u kojoj smo svi primorani da učestvuju je jedino za šta znamo i zato nemamo drugog izbora . Ona je jedina ‘ opipljiva ‘ mogućnost koja nam se nudi , jer sve ostalo je nada ili vera . U ovom se svetu pojedinac mora suočiti sa ograničenjima sopstvenog znanja : Ne znam ima li ovaj svet smisao koji ga nadrasta . Međutim , znam da ne poznam taj smisao i da mi je , za sada , nemoguće poznati ga . Šta za mene znači smisao izvan mog života ? Mogu razumeti samo ljudskim pojmovima . Ono što dodirujem , ono što mi se opire , eto što razumem . ( … ) Kakvu drugu istinu priznati mogu a da ne lažem , a da ne umešam nadu koje nemam i koja ne znači ništa u granicama mog držanja ?

Bez upotrebe pojmova viših sila ili stvoritelja , Kami odlučuje koristiti samo ono u šta je siguran kako bi odgovorio na vlastito pitanje . Ne može apelovati na poruke vere , jer se vera temelji na vekovima tradicije i dogmi . Tamo gde Kierkegaard nalazi stajalište u postojanju blagonaklonog Boga , Kami ne vidi ništa drugo osim nostalgije , tek naklonjenost iluziji reda .

Prihvatanje apsurda života

Svesnost apsurda je doista put bez povratka . Nema vere , niti povratka njoj – jer tako nešto bi bilo potpuno samozavaravanje . Kami na neki način klinč vere i apsurda opisuje kao ‘ filozofsko samoubistvo ‘ . Doslednost i samosvesnost formiraju bazu apsurda života .

Čovek ima dva izbora . Prvi je da odbije život i počini samoubistvo , ali čineći to on dopušta apsurdu da ga pobedi . Druga mogućnost je da postane buntovnik konstantno odbacujući spoznaju smrti kao neizbežne . Ovde Kami  smanjuje metaforiku i započinje diskusiju o samosvesnosti u svakodnevnom životu . Način života u današnjoj sredini u kojem se skoro svaki način rada na poslu ne menja iz dana u dan i stalno se ponavlja za Kamija predstavlja i tragediju i komediju odjednom . U takvom svetu nema mesta za individualizam , slobodnije izražavanje i nema višeg značenja osim preživljavanja od danas do sutra . Površno gledajući iz perspektive čoveka koji živi život apsurda vrsta egzistencije u kojoj se iz dana u dan ništa ne menja je komična , nešto poput klovna koji uvežbanu tačku izvodi u svakoj predstavi . Prihvatiti komičnost takvog načina života i postati svestan apsurda znači mogućnost izbegavanja beskonačnih tragičnih ponavljanja .

Samoubistvo kao bijeg od apsurda ?
Samoubistva i razlozi zbog kojih smo ih kadri počiniti razlikuju se od slučaja do slučaja . Na krajnji i nepopravljivi čin čoveka navede bolest ili nesreća , ponekad čast ili vrlina . Mnogi se nađu na ivici ponora , manje onih koji su spremni sunovratiti se u nj . Pred takvim iskušenjima najodlučniji se vinu s onu stranu ruba , najočajniji takođe . Kami shvata uzroke i smisao samoubistva , te koliko je ono zapravo rešenje apsurda . Zato tvrdi :

Umreti dragovoljno znači da je čovek , čak i instinktivno , osetio podrugljivi značaj te navike , odsutnost svakog dubljeg razloga za život , besmislenu narav svakidašnjeg kretanja i beskorisnost patnje . Oni manje odlučni ipak ostanu još neko vreme među nama , no u njima uvek ostane samoubistvo kao crv koji možda rešava problem . Kami je napisao :

Na tu zadnju prekretnicu , gde se misao dvoumi , mnogo je ljudi stiglo , čak i među onim malenim . Ti su se odricali tada onoga što im je najdraže , vlastitog života . Drugi , prinčevi duha , odricali su se takođe , no oni su , u svom najčistijem buntu , pristupali samoubistvu svoje misli .
Besmrtnost i heroji apsurda

U tragikomičnoj prirodi svakodnevnog života Kami ispituje elemente različitih života ( životnih poziva ) : osvajač , glumac , zavodnik , pisac … Kreativnost je za Kamija veoma bitna i jaka forma bunta jer plodovi kreativnog načina života mogu doneti mogućnost ( ograničene ) besmrtnosti .

Ipak , svestan je da većina ljudi jednostavno nije u mogućnosti potpuno posvetiti svoj život umetnosti ili književnosti , ali sama borba za to ili bar jednim delom posvetiti se tome , već je dobar početak . Istinski heroj apsurda nije nužno ratnik ili umetnik , već običan čovek koji shvata neizbežnost smrti , a ipak se protiv nje bori .

Sizif i Don Žuan
Da li Don Žuan tužan ? To nije jamačno – reči su iz podpoglavlja Donžuanizam . Don Žuan nije tužan jer konstantno dobija ono što želi . On je jedan od onih koji poznaje svoje granice i nikada ih ne prelazi . Njegova je jedina granica fizička smrt . Sizif pak prelazi svoje granice i to ga u konačnici dovodi do glavnog problema . Za Don Žuana je život ispunjen i njemu nema ništa gore od izgubiti ga . On je shvatljiv samo ako ga gledamo kao najobičnijeg zavodnika sa svim njegovim manama . Dakle iako je percipiran kao nedodirljiv i savršen , on je itekako svestan svojih mana te zna da mu je lako stati na kraj i stoga je apsurdan . Sizif pak misli da je dovoljno dovitljiv ( što uistinu i jeste ) i neuhvatljiv i tu čini grešku prelazeći granicu . On svojih mogućnosti postaje svestan tek kada dobije kaznu .

S druge strane Don Žuan zna da će ga sustići starost i ‘ kazna ‘ . Na to je potpuno spreman . I kada ga , prema legendi , franjevci ubijaju on zapravo zna da je , iako apsurdan , na neki način pobedio , jer življenje mu je obezbedilo njegovu nevinost . Samo mu je smrt nametnula greh , sada legendaran .

Sizif i Don Žuan , iako potpuno nespojivi , ipak imaju određene dodirne tačke . Obojica su iz različitog vremena , različitog ‘ zanimanja ‘ , ali zajedno su oličenje apsurda . Time Camus pokazuje kako apsurd života zapravo ne poznaje ni vreme , a ni mesto .

Smisao Sizifa kazne
Uzimanje Sizifa kao glavnog junaka apsurdnog načina života nalazi se u tome da je život proživeo kroz trgovinu , laž i krađu ne ostavljajući ništa vredno iza sebe . Kada Sizif dospeva na svoju planinu i dobija kamen koji mora gurati čini se da on tek tada postaje svestan kako je za kaznu apsurdnog života i pokušaja izbegavanja smrti kako bi živeo dalje apsurdan život , dobio upravo apsurdan život u besmrtnosti . Kamija upravo to zanima kod Sizifa , a to i kaže :
Na samu svršetku toga teška napora , određena prostorom bez neba i vremenom bez dubine , cilj je postignut . Tada Sizif posmatra kamen kako se za nekoliko trenutaka spušta prema tom nižem svetu , odakle ga opet valja uzgurati do vrha . On iznova silazi u podnožje . Baš za vreme toga odmora , zanima me Sizif . Lice koje se pati u neposrednoj blizini kamena već je i samo kamen ! Vidim toga čoveka kako iznova silazi tromim ali jednakim korakom spram muci kojoj ne pozna svršetka . Taj čas koji je kao predah i koji se , takođe , pouzdano vraća poput njegove patnje , taj čas je čas svesti . U svakom od tih trenutaka , kada on napušta vrh i spušta se malo – pomalo spram skloništima bogova , on je nadmoćniji od svoje sudbine . On je jači od svoje stene . Ako je ovaj mit tragičan , to je stoga što je njegov junak svestan . Zbilja , gde bi bila njegova muka kad bi ga nada u uspeh na svakom koraku podržavala ?

Smisao dela
Ono što je Kami napisao u svom delu Mit o Sizifu jaka je i individualna ateistička polemika . U ovom konzumerističkom društvu 21. veka zaista mi je teško zamisliti život kao strastvenu borbu protiv besmislene smrti . Kreativnost je potisnuta do krajnjih granica , a ako nije , tada se pretvara u takmičenje . Stvaranje umetnosti retki shvataju kao mogućnost besmrtnosti jer većina besmrtnost doživljava kroz fizičku percepciju beskrajnog kucanja srca i rada moždanih ćelija . No čak da to i postignu , oni ipak ne bi bili besmrtni . Iz dana u dan doživljavali bi apsurd i ispraznost ostavljajući iza sebe minimum koji treba za preživljavanje , a ništa po čemu bi dosegli viši smisao života .
Izvor:wikipedia.org

________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

GRADINAR…

TAMOiOVDE-logo

Danas je Đurđevdan(ovde), dan cveća i ljubavi.

foto-people

Foto: mudremisli.com

 Na današnji dan, 6. maja 1861. godine u Kalkuti se rodio indijski književnik, dramaturg i filozof, Rabindranat Tagore.

„Nesavršenstvo nije negacija savršenstva; konačnost ne poriče beskonačnost.

To se samo celina iskazuje u delovima, to se beskraj otkriva u granicama.“

„Ništa lakše nego u ime spoljne slobode uništiti unutrašnju slobodu čoveka.“

„Cvet sa tugom gubi latice, ali umesto njih s radošću očekuje plod.“

„Do istine možemo doći samo onda ako nam je data sloboda da grešimo.“

 „Samo ono što činimo iz ljubavi činimo slobodno, pa ma koliko patnje iz toga proizašlo.“

  „Nema te poezije koja bi mogla da se vine do onih visina do kojih dopire ljubav.“

Ono što nam je potrebno da bismo bili slobodni jeste ljubav; ona ima snagu da s radošću nosi breme sveta.“

„Velika srca vole, mala traže da budu voljena.“

 „Zatvoriš li vrata svim greškama, zatvorit ćeš ih i istini.“

***

RABINDRANAT TAGORE(1861-1941)

images11

Foto:www.totalbhakti.com

Veliki indijski pesnik, muzičar, slikar, filozof, humanist. Isticao je ideju o duhovnom jedinstvu sveta, jedinstvu u različitosti; jedna od dominantnih crta njegove poezije je ljubav, koja ide od najintinmijeg do kosmičkog-ljubav prema deci,  ženi,  ljudima, prirodi.

Zalagao se za svojevrsno lirsko pozorište prožeto muzikom, iskazano simbolikom, obavijeno mitom i alegorijom.

Njegova proza je umetnička freska Indije, svedočanstvo, filozofija i kritika. Dela su mu prevedena na mnoge jezike sveta-Sadhana, Stvaralačko jedinstvo, Čovekova religija; drame  Čitra, Pustinjak; romani Brodolom, Dom i svet, Čaturanga; lirika Večernje pesme, Jutarnje pesme, Gradinar, Gitandžali („Pevačeva žrtva“), Labud i druge.

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1913. godine.

Umro je u svom rodnom gradu Kalkuti, 7. avgusta 1941. godine.

***

IZ GRADINARA…

Gradinar 1

Gradinar-R-Tagore_slika_O_3414546Sluga: Sažali se na svog slugu, kraljice!

Kraljica: Svečanost je prošla i sve su me sluge ostavile. Šta ćeš ti tako dockan?
Sluga: Pošto si druge otpustila došao je moj čas. Došao sam da te pitam šta ima tvoj poslednji rob još da uradi.
Kraljica: Šta možeš da očekuješ ovako pozno?
Sluga: Učini me Gradinarom svoga Cvetnjaka.
Kraljica: Kakva ludost!
Sluga: Hoću da napustim svoj stari posao. Baciću mač i koplje u prašinu. Ne šalji me više na daleke dvore; ne kreći me u nove pobede. Učini me Gradinarom svoga Cvetnjaka.
Kraljica: Koje bi ti bile dužnosti?
Sluga: Da te služim u dokolici. Održavaću svežu travu na tvom putu, kojim jutrom šećeš i gde sumorno cveće pri svakom tvom koraku klicanjem pozdravlja stopala tvoja. Ljuljaću te na ljuljašci u hladu saptaparne, kroz čije će se lišće probijati ran mesec da celiva rub haljina tvojih. Puniću ti mirisnim uljem kandilo kraj postelje i čudnim ću ti slikama šarati podnožje pastom od šafrana i sandala.
Kraljica: A kakva će ti biti nagrada?
Sluga: Da smem držati tvoje šačice male kao nežne lotosove pupoljke i preko članaka nogu tvojih navlačiti cvetne lance; da ti smem tabane obojiti crvenim sokom ašokovog cveta i poljupcima otrti trun prašine, koji na njima možda još okleva.
Kraljica: Slugo moja, tvoja je molba uslišena, bićeš Gradinar moga Cvetnjaka.

Gradinar 35

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
Nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
Nikada ne uzimaš što bi trebalo.

Gradinar 39

Celo jutro pokušavam da ispletem venac,

ali mi cvetovi izmiču i ispadaju.
A ti sediš tu, i posmatraš me krišom
iz kutova tvojih budnih očiju,
Pitaj one oči koje kuju mračne zavere
ko je tome kriv.

Pokušavam da pevam, ali uzalud.
Na usnama tvojim kradom drhti osmeh;
zapitaj ga zašto nije uspela pesma moja.
Neka ti usne pod zakletvom kažu
kako mi se glas izgubio u ćutanju
kao pjana pčela u lotosovom cvetu.

Veče je,
i vreme da cveće zatvori čašice svoje.
Dopusti mi da sedim pored tebe,
i da usne moje vrše posao
koji se može vršiti samo
u ćutanju i u blagoj svetlosti zvezda.

Gradinar 24

 Tajnu svoga srca ne zadrži za se,

mila moja!
Kaži je meni krišom, samo meni.
Ti što se osmehuješ tako slatko,
šani tiho,
moje će te srce čuti,
ne moje uši.

Gluva je noć, dom je nem,
ptičija gnezda obavija san.
Poveri mi tajnu svoga srca
kroz uzdržane suze,
kroz drhtavi osmejak,
kroz sladak stid i jad.

Gradinar 41

 Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći

ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.

 

PODSEĆANJA…

KAD JE TAGORE RECITOVAO NA BENGALSKOM U BEOGRADU

tagore

Rabindranat Tagore i njegov autograf na fotografiji
objavljenoj u ,,Politici” 16. novembra 1926. godine

„Politika” je pre 85 godina posvetila veliku pažnju boravku slavnog indijskog pesnika i filozofa u jugoslovenskoj prestonici

Veliki indijski pesnik ifilozof Rabindranat Tagore, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1913. godine, umro je na jučerašnji dan 1941. u Kalkuti, gradu u kome je i rođen 1861. godine.

Autor više od 1.000 poema, 24 drame, osam romana, više od 2.000 pesama i velikog broja eseja, Tagore je pre 85 godina, na svojoj evropskoj turneji u novembru 1926. posetio Beograd, o čemu je ,,Politika” iscrpno izveštavala nekoliko dana.

U razgovoru za naš list, objavljenom 14. novembra, Tagore je govorio o kulturama istoka i zapada, o ljudskoj slobodi, o fašizmu i boljševizmu.

,,Sam pokret fašizma skriva veliku opasnost za susede. On je izgrađen na povredi slobode bližih i to mu je greška koja ne može ostati oproštena”, rekao je Tagore, a na pitanje da li ,,nalazi sličnost između fašizma i boljševizma”, odgovorio je sledeće:

,,To ne bih mogao još reći jer ja ne smem govoriti o boljševizmu, pošto nisam video svojim očima njegove posledice”, objasnio je Tagore. Izneo je i mišljenje da ,,način rada sadašnje ruske vlade odbija i nemoguć je, jer poništava naše najveće dobro: slobodu.”

,,Politika” je 15. novembra objavila kratak izveštaj o jutarnjem dočeku Tagore i njegove pratnje na beogradskoj železničkoj stanici tog dana, kao i prvi deo obimnog teksta F. Mirskog pod naslovom ,,Indiski nacionalizam”, čiji je nastavak štampan 16. novembra.

Tagore je, inače, odseo u skromnom apartmanu na četvrtom spratu hotela ,,Palas”, gde je primio i novinare iz beogradskih redakcija, među njima i saradnika ,,Politike”. On je svoj intervju potpisao inicijalom ,,M”, što ukazuje da je s Tagorom, najverovatnije, razgovarao tada mladi, potonji slavni novinar našeg lista Predrag Milojević.

Domaćin velikom indijskom pesniku i filozofu bila je i jugoslovenska sekcija Pen kluba, koja je u ,,Srpskom kralju” priredila ručak za svog uglednog gosta. Na ovoj svečanosti pozdravio ga je rektor Beogradskog univerziteta Pavle Popović, a dat je i predlog da Tagore pored već dogovorenog, održi još jedno predavanje, što je on i prihvatio.

U večernjim satima 15. oktobra Tagore je prvo govorio u novom zdanju Univerziteta, a sutradan na Kolarčevom univerzitetu. U obe prilike se ,,okupio ceo Beograd”.

,,Došao je i običan radnik, koji je jedva načuo za veličinu i vrednost ovoga pesnika daleke Indije, došao je i ozbiljni učenjak da svoja znanja o Tagoru obogati i ličnim impresijama o njemu”, javila je ,,Politika”.

On je govorio o progresu i savremenoj civilizaciji, ali je ,,najlepši deo večeri” bilo pesnikovo recitovanje pesama na bengalskom jeziku, tako da je ,,i taj bengalski jezik svima slušaocima koji su ga prvi put čuli u životu izgledao blizak, poznat i razumljiv”, javila je ,,Politika”.

 Tagore je, govoreći o trenutku tadašnjeg sveta, rekao i ovo:

,,Strasti su poludele. Došla je želja za eksploatacijom i sve veliko i lepo izgubilo se.

 Mi drhtimo u strahu od te Evrope koja hoće da odvoji čoveka od Boga.

 Vojnici i trgovci koji nam danas dolaze, ne donose nam ideale prvih pionira, već samo strast za materijalnim bogaćenjem. Možete li se ponositi civilizacijom koja nosi strah. Savremena civilizacija odvojila je nauku od duha. Nauka stvara discipline, daje snagu, ali bez ideala… Sve što ne crpe snagu duha, nije lepo, nego je ružno. Snagom može da se ponosi lav, tigar, slon. I kad se čovek ponosi snagom, on je kao životinja.”

Sutradan je Tagore održao predavanje o značaju umetnosti, a ,,ovacije pesniku bile su beskrajne”, izvestila je ,,Politika“.

Posle posete Beogradu, slavni pesnik i filozof Rabindranat Tagore je preko Sofije i Istanbula otputovao za Indiju.

——————————————————-

Ptica sa dva gnezda

Tokom posete Hrišćanskoj zajednici mladih ljudi, u njihovom društvenom domu u Vasinoj uloci, gde ga je pozdravio vladika Nikolaj Velimirović, Tagore je rekao:

,,Vrlo sam srećan što mogu da vidim narod koji se mnogo razlikuje svojim osećanjima od ostalih zapadnih naroda. Za vašu ljubaznost ja vam ne mogu izraziti svoju zahvalnost.

Ja volim ovaj narod što ima spontano osećanje, što ima toplo srce koje ume da se oduševi.

Kako je to prijatna stvar biti toliko voljen i poznat u jednom svetu u koji nisi nikad očekivao da dođeš! Ja se osećam kao ptica koja ima dva gnezda na dve suprotne obale. Ja sam srećan što se nalazim u zemlji prebogatoj ljubavlju.

Slobodan Kljakić (objavljeno: 08.08.2011.)

Izvor:politika.rs/

                   
PRVA BEZIMENA

imagesptice

Foto: bundergroundvoices.runboard.com

 Gazeći travu na stazi začuh: „Poznaješ li me?“
Osvrnuh se, pogledah i rekoh:“ Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice.“
Ona odgovori: “ Ja sam prva velika ljubav tvoje mladosti.“
Njene oči su blistale kao rosno jutro.
Za-utah trenitak, a zatim zapitah: “ jesi li iscrpla sav teret suza?“
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumedoh da je njen plač imao vremena
da nauči govor osmeha.
Nekada prošapta ona: „Govorio si da ćeš uvek voleti svoju tugu.“
Zbunjen rekoh:“ Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav.“
Uzimajući njenu ruku u svoju, dodadoh:“I ti si se promenila, nekadašnji bol postao je vedrina.“
To je samo dete gospodaru.
Ono trči oko tvog dvora, zaboravlja se, pokušava da i od tebe napravi igračku.<

Ne pazi na neuređenu kosu ni na nemarnu odeću koju vuče po prašini.

Zaspi i ne odgovori ti kad joj govoriš –
cvet koji joj daješ ujutru, iz njenih ruku pada u prašinu.
Kad se podigne oluja i kad se nebo smrači,
ona više ne spava, ostavljajući lutke rasturene po tlu, ona se priljubljuje
tebi, iz straha.
Boji se da ti dobro ne služi.
Ali ti posmatraš njenu igru smešeći se.
Ti je poznaješ.
Dete koje sedi u prašini tvoja je žena;
njene igre će se smiriti,
postaće ozbiljnije,
pretvoriće se u ljubav…

    DRUGA BEZIMENA

  Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

 Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.

 TREĆA BEZIMENA
Završiću pesmu svoju, ako ti je tako volja.
Ako srce tvoje ispunjuju nemirom, ukloniću oči svoje sa tvoga lica.
Ako te ne putu prestravljujem, skrenuću i udariću drugim putem.
Ako te zbunjujem dok pleteš cvetne vence, izbegavaću tvoj usamljeni vrt.
Ako je voda ćudljiva i divlja, neću poterati svoj čun pored obale tvoje.

 ČETVRTA BEZIMENA
Volim te, dragane, oprosti mi ljubav moju.
Uhvaćena sam kao ptica koja je zalutala.
Otkako se potreslo, srce moje izgubilo je svoj veo i ogolelo.
Pokrij ga svojim sažaljenjem, dragane, i oprosti mi moju ljubav.

1239-1481Ako me ne možeš voleti, dragane, oprosti mi bol moj.
Ne gledaj me prezrivo iz daljine.
Povući ću se u svoj kut i sedeti u mraku.
Obema rukama pokriću svoju golu sramotu.
Odvrati svoje lice od mene, dragane, i oprosti mi bol moj.

Ako me volis, dragane, oprosti mi moju radost.
Ako moje srce ponese bujica sreće, ne smej se mom opasnom zanosu.
Ako sedim na svome prestolu i vladam nad tobom tiranijom ljubavi svoje,
ako ti kao boginja poklonim svoju milost,
podnesi oholost moju, dragane, i oprosti mi moju radost.

Priredio: Bora*S

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________