Sa poznatim muzičkim sastavom “Duo Moderato”, snimali smo materijale za spot kompozije“ Itaka“ sa njihovog najnovijeg muzičkog projekta „Post Scriptum“ na sjajnim prirodnim i turističkim lokalitetima borske opštine
Mima Vrbanić i Milan Ignjatović, članovi ovog sastava, pojačani Bojanom Čukićem, poznatim borskim muzičarem i njihovim dugogodišnjim saradnikom, tokom jula u dva navrata, boravili su na prostoru Lazarevog kanjona, Borskog jezera i u Lazarevoj pećini snimajući materijale koji će biti spakovani u video-spot za kompoziciju „ Itaka“.
Kada video zapis bude završen, upakovan i dostupan javnosti, predstavljaće svojevrsnu i izvanrednu muzičku- turističko razglednicu. Sa jedne strane, najbolju moguću promociju borske turističke ponude, a sa druge, muzičkog stvaralaštva ovog izvanrednog i posebnog sastava.
– Naša je misija da kroz muziku, nastupe, interjvue i izjave koje dajemo medijima, širimo ne samo muzičku, nego i turističku kulturu. Ja u ovom projektu vidim jedan fantastičan spoj između muzike, kulture i turizma. Mi smo prvi put ovde i opšti utisci su fantastični.
Sjajni su ovi vaši predeli prirode i turistički lokaliteti koje ste odabrali za snimanje i ovo je zaista jedna prelepa destinacija– rekao je Milan Ignjatović.
On je izrazio verovanje da će oni koji budu gledali ovaj video, kao muzičku ili kao turističku razglednicu imati izvanredan ugođaj i za uši i za oči.
– Nadam se da će preko ovog spota veliki broj ljudi upoznati sa lepotom ovog kraja i da će to uticati da se okrenu ovom delu Srbije i da ovde što češće dolaze.
-Moram da napomenem da je aranžman za moju kompoziciju “Itaka” uradio Bojan Čukić, te da je on u najvećoj meri zaslužan da se materijali za ovaj spot snimaju baš ovde.
Saradnja sa Bojanom je otpočela pre nekoliko godina, nakon upoznavanja na jednom našem divnom koncertu na Gardošu i od tada smo praktično nerazdvojni. Ta saradnja nije planirana, niti je klasično poslovna. Ona je rezultat isključivo muzičkih i umetničkih razloga– kazao nam je Milan Ignjatović.
Čelistkinja Mima Vrbanić, takođe nije sakrivala svoje iznenađenje i oduševljenje atraktivnošću i lepotom ovih predela.
– Ja sam prosto opčinjena, da ne kažem začarana ovim krajem. Ali moram da izdvojim doživljaj snimanja u Lazarevoj pećini. To je za mene bilo fascinantno. Zaista nisam znala da takvo božanstveno mesto postoji u našim krajevima.
Svakako ću svoje impresije podeliti sa prijateljima i definitivno sam rešila da ovde ponovo dođem.
Snimanje i izrada spota je uz podršku borske lokalne samouprave uz saradnju sa Turističkomorganizacijom “Bor”, povereno ekipi RTV Bor, na čelu sa rediteljem Miodragom Kokelićem i snimateljem Jovicom Zečevićem.
Kako je planirano, muzičko-turistička razglednica “Itaka” će biti završena do kraja leta, a ako se steknu uslovi premijerno promovisana 3. oktobra, povodom dana opštine Bor, verujem, kao lep uvod u celovečernji koncert sastava “Duo Moderato”.
Verovali ili ne, ova bajkovita šuma zaista postoji!
Razlog zbog kojeg ova šuma izgleda kao da je plod mašte, jeste činjenica da je prekrivena gustim tepihom plavog i ljubičastog cveća, koja je u kontrastu sa zelenim lišćem
Ova magična šuma se zove Halerbos i nalazi se u Belgiji na oko 30 minuta od Brisela.
U pitanju je veoma stara šuma, oko 300-400 godina, što se najbolje može oceniti zahvaljjući gustom cvetnom pokrivaču, koji imaju šume te starosti.
Razlog zbog kojeg ova šuma izgleda kao da je plod mašte, jeste činjenica da je prekrivena gustim „tepihom“ plavog i ljubičastog cveća.
Ovaj prizor moguće je videti samo krajem proleća i početkom leta, kada je u punom cvatu.
<
p style=“text-align:justify;“>Klima je uglavnom nešto svežija, a može biti i maglovito, što otežava pristup profesionalnim fotografima, kojih je ovde na svakom koraku, ali dodaje magije na ovaj već mistični predeo.
Naučnici se već neko vreme zalažu za tezu da su vrane daleko inteligentnije nego što smo do sada verovali.
Naučni časopis Plos One nedavno je objavio rezultate studije sprovedene na vranama iz Melanezije. One su testirane na nekoliko načina, a među logičkim zadacima koje su im naučnici postavili našao se i test iz Ezopove basne o vrani i krčagu sa vodom.
Pred ptice su, naime, postavljene epruvete napunjene vodom do koje životinje nisu mogle da dopru, zbog oblika i duzine svog kljuna. Pošto nisu mogle da dohvate vodu, ptice su ubacivanjem predmeta u epruvetu podigle njen nivo.
Vrane su uspešno rešile veliki deo zadataka i zadivile naučnike svojim razmišljanjem i odabirom strategije.
– Rezultati studije su neverovatni, jer potpuno menjaju naše mišljenje o ovim zivotinjama. Njihovo logičko razmišljanje blisko je onom kod sedmogodišnje dece – objašnjava Sara Gelbert sa Univerziteta Oklend.
Razgovor s gejšom Sayuki, jedinom zapadnjakinjom koja je postala deo sveta japanskih gejši
Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa
Profesionalne japanske gejše zabavljačice, deo su japanske tradicije već dugi niz godina. O ovim prelepim, elegantnim i veštim umetnicama snimani su filmovi i pisane knjige, a mnogi ljudi samo su zbog njih krenuli put Japana. Gejše su tradicionalno japanske žene, no, prvi put u tradiciji dugoj 400 godina, zapadnjakinja je primljena u zajednicu gejši u Japanu.
Fiona Graham iz Australije, 2007. godine postala je Sayuki. Bivša novinarka Rojtersa i BBC – a dotadašnji život zamenila je karijerom japanske gejše .
Prvi put u tradiciji dugoj 400 godina , zapadnjakinja je primljena u zajednicu gejši. Kako je sve počelo ? Kada ste počeli da se zanimate za japansku kulturu ?
– Delimično sam odrasla u Japanu i živela sam tamo od svoje petnaeste godine. To je još dovoljno mlado doba da postanete tečni u japanskom jeziku, te sam takođe srednju školu i fakultet pohađala u Japanu. Vrlo su me zanimali Kimoni i japanski antikviteti na prvoj godini fakulteta, no tek mnogo kasnije, nakon što sam postala socijalni antropolog i uređivala antropološke televizijske programe, ponovo sam se zainteresovala za ovakve stvari.
Zapadnjaci često vide gejše u medijima, no ne shvataju u potpunosti njihove obaveze. Možete da objasnite šta je tačno posao gejše, zadaci i obaveze. Šta sve mora znati i savladati da bi zaslužila naslov gejše ?
Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa
– Gejša bukvalno znači “ umetnica „, no posao gejše je prvo i najbitnije biti umetnica i prezentovati umetnost gejši – ples i muziku svojim gostima. Iako gejša redovno nastupa pred velikom publikom, na velikim pozornicama, tradicija gejši je nastupanje na privatnim zabavama i mnogo toga se izvodi u privatnim sobama ekskluzivnih restorana, zbog čega moramo moći da razgovaramo sa gostima i zabavljamo ih na intimnijem nivou. Da bi neko bio “ poput gejše “ mora biti predivan i staložen, mora mu biti prijatno u svakoj društvenoj situaciji i talentovan umetnik.
Šta ste lično morali usavršiti da biste postali deo tradicije stare 400 godina . Je li proces bio različit za Vas ?
– Gejša nikada ne “ usavrši “ svoje umetnosti. Čak i vrlo stare gejše još uvek vežbaju i edukuju se svakodnevno . To je celoživotni proces napretka. Imala sam sreće da bude primljena u Asakusa okrug gejši, jedan od najstarijih u Japanu te mi je omogućeno vežbanje u svakom mogućem smislu, kako bi to radila bilo koja druga gejša.
U stvari je početna ideja bila da snimam televizijski program jednu godinu, no iako se udruženja gejši s time složila, nije bilo moguće snimati dok vežbam, pošto sam morala raditi sve što i bilo koja druga “polaznica”. Bilo je vrlo teško ući unutra i dugo sam uveravala udruženje gejši u to. Ne znam ni jedan drugi okrug u Japanu koji bi pustio strankinju unutra. Veliki uticaj je imalo to da sam delimično odrasla u Japanu i imala vrlo dobre veze.
Zašto ime Sayuki? – Običaj je da nova gejša preuzme jedan deo slova iz imena svoje majke gejše i formira novo ime. Ime moje majke gejše bilo je „Yukiko„- dete sreće, stoga sam uzela deo “ yuki“ i kombinovala ga sa slovima „sa„, što je stvorilo ime „Sayuki“ – transparentna sreća .
Možete nam reći nešto više o životu u okiyi?
– U prvoj godini edukacije , pre nego što nova gejša napravi svoj debi, najčešće mora putovati u okiyi svaki dan i pomagati tamo. Čineći to uči kako treba nositi kimono, gde se stvari drže i sve o tome što njene starije sestre rade svakodnevno. To je vrlo praktičan trening. Sada imam svoju sopstvenu nezavisnu kuću gejši, sa dve mlađe gejše. Dolaze gotovo svakodnevno da pomognu u svemu što radim i praktično se edukuju.
Da li je bilo negativnih komentara od ostalih gejši , ili možda medija zbog svog porekla ?
– Naravno, nova gejša prima mnogo kritika, ali to je potrebno kako bi naučila da bude što bolja. Osnovni proces učenja za gejšu je da bude kritikovana od strane starijih sestara te iz toga da nauči da je opet ne kritikuju. Ali dobro obučena gejša nikada neće govoriti o drugoj gejši u medijima. Japanski mediji su me podržavali i poštovali zbog čega sam im zahvalna .
Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa
Može li se gejša udati ?Nosi li to posledice ?
– Gejša se ne sme udavati prema tradiciji, ali smemo imati ljubavnike, čak i decu. Tradicionalno, gejše su bile radnice i samohrane majke, dugo pre no što je to postalo prihvatljivo na zapadu . Koliko novca može gejša da zaradi ? Jesu li cene iste za svaku umetnicu ?
– Honorar za gejše je određen u okrugu, tako da su plaćene jednako, no ako je neka gejša veoma tražena, češće će biti pozivana na događanja. Odevni predmet kimono veoma je skup, možete nam reći cene .
– Kimono koji gejša nosi može koštati od3000, do 12.000 $ ili više. No oni mogu biti korišćeni generacijama, zbog čega su odlična investicija. Takođe postoji mnogo poklanjanja i primanja između mlađih i starijih sestara. Ja trenutno skupljam kimona dugih rukava za mladu dvadesetogodišnju gejšu iz moje kuće. Njoj je potreban različiti kimono za svaki mesec, obično sa dizajnom baziranim prema godišnjem dobu i 12 setova ukrasa za kosu, od kojih svaki košta oko 500 $ .
Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa
Šta mislite o filmu “ Memoari jedne gejše “ ? Šta profesionalne gejše misle o njemu ?
– Šteta je da su odabrali glumicu koja se nije znala kretati u kimonu, niti hodati i stajati, a niti ponašati se kao prava japanska gejša, zbog čega film nije bio realističan. Frizure i ostali detalji su takođe bili pogrešni. Film nije shvaćen ozbiljno od strane pravih gejši. Jedina pozitivna stvar koju je doneo, pokazao je, da je svet gejši uistinu predivan .
Zašto obuka počinje sa šest godina, šest meseci i šest dana starosti ? Postoji li simbolika ?
– Podučavanje plesa i umetnosti počinjale su tada u ranijim vremenima. To je povoljno vreme za početak, no smatram da je najbitnije da počne mlad. Zašto se gejše često povezuje sa prostitucijom ? Odakle taj stereotip ?
– Samo van Japana gejše su zamenjivane s prostitutkama, Japanci nikada ne prave takve greške. Gejše su prvi put predstavljene zapadu tako što je zapadni fotograf uslikao gole fotografije devojaka sa farmi i nazvao ih gejšama. Takođe su prostitutke za vreme Drugog svetskog rata vojnicima govorile da su gejše. Zbog tih grešaka stereotipa su otišli na zapad .
Možete li ispričati šta se dogodilo 2011. godine kada se razbolela Vaša majka gejša ?
– Moja majka gejša se razbolela i nije mogla da hoda, te je morala da zatvori svoju kuću gejši i penzioniše se kao gejša . Pravila Asakusa nalažu da gejša može prijaviti sopstvenu kuću kada je radila kao gejša 4 godine. Bila sam u Asakusa gejša gotovo 4 godine i prijavila sam se za sopstvenu kuću što sam normalno trebala dobiti , no nekoliko vrlo starih ljudi u udruženju su odlučili da ignorišu sopstvena pravila i ne dozvole strankinji da ima sopstvenu kuću gejši. To nije bila udružena odluka svih gejši i danas još uvek radim sa gejšama Asakusa. Postoji vrlo malo gejši u Japanu koje nisu povezane sa određenim okrugom već imaju sopstvenu kuću gejši, što ja imam danas. Gejša ne mora biti povezana sa određenim okrugom da bi bila gejša. Bitno je da ju je trenirala gejša.
Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa
Bili ste takođe novinarka BBC – a i Rojtersa ?
– Bila sam slobodna novinarka Rojtersa i BBC – a pre no što sam se okrenula rađenju televizijskih dokumentaraca. Još uvek radim za njih, iako se u zadnje vreme češće pojavljujem u programu nego što ga stvaram.
Da li je ijedna zapadnjakinja posle Vas postala gejša? Da li je bilo najteže za Vas pošto ste morali da probijete led i pokažete da se možete uklopiti u tako kompleksnu kulturu ?
– Dve devojke debitovale su na selu gde su standardi veoma različiti od onih u gradu, no ni jedna nije mogla to da učini u okrugu u gradu. Brak nije dozvoljen za gejše, a jedna je već odustala. Nisam “ probila led “ za strankinje pošto je još uvek praktično nemoguće da strankinja postane gejša, pošto je potreban dugotrajan boravak i tečnost u japanskom jeziku. Odrasla sam u Japanu, i nisam različita od ijedne Azijatkinje u Americi koja možda želi da postane operska pevačica ili balerina i ne bi smela biti isključena zbog boje kože .
Koliko gejši ima danas u Japanu ? Mislite li da će tradicija još dugo da potraje ? Ulaže li Japan dovoljno u očuvanje tradicije ?
– Sada ima manje od hiljadu gejši u Japanu. Zemlja ne ulaže baš u održavanje tradicije, kao što to rade za kabuki teatar. No ima znakova promene. Ove godine putovala sam u Veliku Britaniju u društvu pet gejši i sponzorisala nas je vlast grada Tokija. Oduševljena sam novim stvarima u svetu gejši. Volimo da putujemo i moja mlada gejša bi volela ići u istočnu Evropu. Možemo putovati uglavnom u martu, ili tokom leta i rado prihvatamo pozivnice iz inostranstva.
Kabuki glumci i sumo rvači su sponzorisani od strane kompanija, poput sportista i to je moguć put i za gejše. Prihvatam ideju uključivanja u reklame za časopise ili televiziju i smatram da je to dobar način izdržavanja gejši. Ipak ti proizvodi ili usluge moraju biti lepi, skupi i vredni te da pristajaju stilu gejši. Vrlo naporno radim u obezbeđivanju preživljavanja tradicije gejši u modernom dobu i brinem se da se nove gejše obučavaju, stoga, verujem da će tradicija opstati .
Božićni praznici su bili dodatno srećni za veterana fotografisanja polarnih svetlosti, koji je uslikao božićne aurore kako sijaju na nebu iznad švedskog Nacionalnog parka Abisko.
Video-snimak božićne polarne svetlosti snimio je fotograf Čed Blejkli. U sredu 25. decembra u 3 sata posle ponoći po lokalnom vremenu Blejkli je čekao da snimi događaj, nakon što je za isti čuo od prijatelja.
„Momentalno sam zgrabio opremu za snimanje i požurio do omiljenog mesta za slikanje polarne svetlosti, zamrznute obale jezera Tornetrask.“ rekao je Blejkli i dodao: „Brzo sam postavio kameru i oko 3:30 nebo je bilo prepuno crvenih i zelenih aurora, pravih božićnih boja.“
Aurore se javljaju kada naelektrisane čestice solarnog vetra dođu u kontakt sa Zemljinom gornjom atmosferom, izazivajući sjaj. Čestice se potom kreću prema Zemljinim polovima pomoću magnetnog polja planete, tako da posmatrači na većim geografskim širinama u regionima poput švedskog Nacionalnog parka Abisko mogu da vide zadivljujuću predstavu.
Na severnoj hemisferi, aurore su poznate pod imenom severna svetlost ili aurora borealis. Kada se pojave na južnoj hemisferi onda se nazivaju južna svetlost ili aurora australis. Zajednički naziv im je polarna svetlost.
„Sedeo sam satima gledajući kako aurore plešu iznad moje glave, što me je još jednom podsetilo kako je divno živeti i raditi u mestu koje je spektakularno kao Nacionalni park Abisko.“ rekao je Blejkli i dodao: „Gledajući u fotografije iz prethodnih godina, verujem da smo videli moćne aurore iznad Abiska za svaki Božić u poslednjih pet godina. Nadam se da se to neće promeniti iduće godine.“
Najveći seks šou na svetu:spektakularno pupljenje Velikog koralnog grebena
Tokom nekoliko dana svake godine, veliki deo australijske istočne obale postaje mesto pupljenja korala.
Tih dana se najveći živi organizam na svetu, Veliki koralni greben, razmnožava, priređujući jedinstveni spektakl koji privlači brojne turiste, ali i naučnike.
Kao i svako živo biće i koral se razmnožava posle spoja jajašca i spermatozoida
Ovaj „podvodni vatromet“, kako kako prenosi BBC, odvija se noću, u vreme punog meseca i kada je temperatura mora iznad 26 stepeni Celzijusa.
Grebenski korali se razmnožavaju samo jednom godišnje, kada ispuštaju ogromnu količinu jaja i sperme u more radi spoljne oplodnje.
– To je jedinstveni događaj. Najveći seks šou na svetu – rekao je podvodni kamerman Ričard Ficpatrik koji nije krio zadovoljstvo što je uspeo da snimi pupljenje korala.
– Ove godine su uslovi savršeni – objasnio je on, dodajući da je more mirno, toplo i bistro tako da ispuštena jaja plutaju lagano nagore.
Pupljenje Velikog koralnog grebena pratio je i tim naučnika sa Australijskog nacionalnog univerziteta koji je prikupljao uzorke u okviru studije mapiranja DNK deset vrsta korala. Dosad je mapiran DNK svega dve od oko 1.000 vrsta korala.
Eva Abal, glavni naučnik Fondacije za zaštitu Velikog koralnog grebena, rekla je za radio ABC da je veoma važno analizirati genetski sastav korala kako bi se saznalo da li oni mogu da se prilagode novim uslovima.
Naime, ovom prirodnom svetskom čudu preti lagano izumiranje zbog klimatskih promena, ali i sve gušćeg brodskog prometa.
Veliki koralni greben pruža se na 544.000 kvadratnih kilometara.
Džuangdžuang je slonče jednog zoo vrta u Kini koje je majka grubo odbacila, povredivši ga samo pet dana po rođenju
Beta/AP Photo/Hans Punz
Mladunče je uspelo da preživi fizički napad majke, ali je posle toga plakalo čitavih pet sati.
Fotografija slončeta u suzama, što je izuzetno redak događaj, postavljena je na Internet gde je ražalostila sve one koje su je videli.
Misleći da je posredi bio nesrećan slučaj, veterinari su ponovo spojili životinje kada se slonče oporavilo. Vrlo brzo, međutim, majka je opet napala svoju bebu.
Tužno i uplakano slonče na kraju je odvojeno od majke, a brigu o njemu preuzeo je jedan od čuvara vrta.
Slončića nazvanog Zuang-zuang ubrzo je udomio čuvar u Prirodnom rezervatu divljih životinja i mališan dobro napreduje.
„Neki sisari mogu da plaču ako se osećaju napušteno“, objasnio je stručnjak za ponašanje životinja Mark Bekof za Diskaveri njuz.
Ljudska, ali i slonovska novorođenčad, verovatno plaču kada su pod stresom, a ne zbog tuge. „Ali i stres je emocija“, istakao je Bekof.
Rekao je kako su ranije studije pokazale da kokoške, miševi i pacovi pokazuju empatiju, tj. saosećaju sa tuđim bolom, što je još kompleksnija emocija.
Kako bi plakale, životinje moraju da budu društvene prirode, da imaju anatomiju oka sličnu našoj i strukturu mozga koja može da procesuira emocije.
jhoc/Flickr.com
Pas je jedna od društvenijih životinja, ali naučnici i vlasnici do sada nisu zabežili nijedan slučaj depresivnog, uplakanog psa.
„Međutim, psi i neke druge životinje sigurno pate i prepoznaju patnju drugih“, rekao je profesor evolucionarne antropologije na Univerzitetu Djuk, Brajan Her.
U anketi na stranici „Dognition“, 72 posto ispitanika odgovorilo je da njihovi psi malo do ekstremno pate zbog odvajanja, što uglavnom pokazuju tako što cvile i zavijaju.
„Psi možda ne plaču suzama, ali plaču vokalno kada su uplašeni, pod pritiskom ili usamljeni“, rekao je Her.
Preko polovine ispitanika reklo je da su ih njihovi psi tešili kada su bili tužni i uplakani.
Budisti i njihove zveri: Tigrovi u naručju smirenih monaha
U Hramu tigrova u Kančanaburiju u Tajlandu budistički monasi žive sa oko stotinu divljih mačaka. Mnogi su došli kao mladunci i odrastali su uz ljude.
Zato su toliko pitomi i mazni da su postali prava turistička atrakcija.
Neke grupe za zašitu životinja kritikuju postojanje ovog Hrama jer tvrde da je reč o nelegalnom uzgajanju i da se o životinjama ne stara kako treba.
Prvo mladunče stiglo je u hram 1999. kada je ostalo bez majke koju su ubile lovokradice.
Turisti uživaju u društvu tigrova:
Vremenom je populacija tigrova rasla, a centar je postao turistička atrakcija u kojoj posetioci uz određenu cenu mogu da se slikaju uz životinje i maze ih.
Monasi tvrde da su legitimni centar za očuvanje ovih divljih životinja, da se o tigrovima vodi računa i da je cilj da se u budućnosti oni vrate u divljinu.
Deo iz filma o Hramu tigrova kanala „Animal Planet“:
Evropski muzejski forum (EFM) proglasio je Riversajd muzej transporta isaobraćaja u Glazgovuza najbolji u Evropi 2013. godine, u konkurenciji oko 70 muzeja iz dvadesetak zemalja širom Evrope.
Foto: Editor5991/Wiki/CC
Evropska nagrada za muzej godine (EMYA) dodeljena je na Međunarodni dan muzeja, 18. maj, na ceremoniji u Tongerenu u Belgiji, prenosi portal SEEcult.org.
Slaveći inovativne i ka publici orijentisane muzejske prakse širom Evrope, EFM je dodelio još tri priznanja, kao i četiri specijalne pohvale.
U konkurenciji za ovogodišnju nagradu bilo je 40 muzeja, koji su se prijavili na konkurs, kao i još 29 koje je nominovao žiri EMYA.
Muzeji su ocenjivani na osnovu stepena zadovoljavanja potreba i želja posetilaca, a članovi žirija su proputovali Evropu kako bi se i neposredno uverili u kvalitet kandidata – od Azerbejdžana do Portugala, od Norveške do Turske.
Riversajd muzej, kako je istaknuto u obrazloženju nagrade, brilijantno demonstrira kako jedna specijalizovana zbirka može da obnovi svoju relevantnost aktivnim angažovanjem u kontekstu širih društvenih i univerzalnih pitanja. Nagrada je dodeljena tom škotskom muzeju, koji je projektovala Zaha Hadid, jednoglasnom odlukom žirija, uz ocenu da na najvišem nivou ispunjava kriterijum “javnog kvaliteta”.
Riversajd muzej otvoren je u junu 2011. godine, a koštao je više od 80 miliona evra i zamenio je stari Muzej transporta.
Foto: Bjmullan/Wiki/CC
Nagradu “Kenet Hadson”, nazvanu imenom osnivača EMF-a, dobio je Gradski muzej zajednice u Batali u Portugalu, specijalizovan za slepe i slabovide.
Nagradu Sileto dobio je MAS gradski muzej u Antverpu zbog inovativnosti i posvećenosti gradu i njegovom stanovništvu. Žiri je istakao da je impresioniran raznolikim novim načinima na koji je taj muzej uspeo da angažuje posetioce u naporima da predstavi identitet Antverpa.
Posebne pohvale dobili su Nacionalni istorijski muzej Gobustan u Azerbejdžanu, Muzej umetnosti u Rigi u Letoniji, kao jedna od najimpresivnije renoviranih nacionalnih zgrada, te Nacionalni muzej nautike u Amsterdamu i San Telmo muzej u Španiji.
EMF deluje pod okriljem Saveta Evrope, a dobitnik godišnje muzejske nagrade SE bira se između kandidata EMYA.
Prošle godine to je bio Muzej Liverpula, a nagrada je uručena na ceremoniji u sedištu SE u Strazburu u aprilu.
Fotografija ronioca koji stoji na morskom dnu, izgleda kao patuljak u odnosu na ogromni “tornado” riba, pravi je hit na internetu.
Autor fotografije je naučnik Oktavio Aburto, a slika je nastala novembra meseca 2012.(napom. Bora*S) u Nacionalnom parku Kabo Pulmo, ogromnom podmorskom rezervatu u Kalifornijskom zalivu.
Aburto je sliku nazvao “David i Golijat”, preneo je „Autdor“. Ronilac na fotografiji je Dejvid Kastro, čija porodica pomaže u primeni zakona u nacionalnom parku. Ribe su iz porodice Carangidae, prožrdljivi predatori koji se kreću u velikim grupama i prelaze područja u tolikom broju da mogu da zaklone sunčeve zrake.
-Pokušavao sam da fotografišem ovaj prizor otkako sam video ponašanje ovih riba i bio svedok ovog neverovatnog tornada koji prave tokom mrešćenja – rekao je Aburto. Ovaj naučnik se nada da će njegova fotografija doprineti poštovanju podmorskog života u rezervatima, a posebno u parku Kabo Pulmo.
DELFINI NAPRAVILI „SPLAV“ OD SVOJIH TELA POKUŠAVAJUĆI DA SPASU BOLESNU DRUGARICU
Odavno je poznato da delfini važe za izuzetno inteligentne životinje, koje su često bile spasioci mnogih davljenika.
Koliko su ove životinje požrtvovane pokazuje i snimak napravljen u jednom nacionalnom parku u Južnoj Koreji kada je grupa delfina napravila „splav“ od svojih tela kako bi pomogli svojoj drugarici u nevolji.
Neverovatni snimak načinjen je u Kjum parku Ketacean istraživačkog instituta u Ulsanu u Južnoj Koreji.
Grupa od 12 delfina plivala je kada je jedan od njih počeo da se čudno ponaša. Jedna ženka iznenada je počela da se prevrće sa strane na stranu, očajnički pokušavajući da se održi na površini usled paralize grudnih peraja.
Videvši da im je drugarica u nevolji, drugi delfini su se skupili oko nje. Napravili su splav od svojih tela i zaronili ispod nje kako bi je držali na površini.
Priča, ipak, ima tužan kraj. Pet najpožrtvovanijih delfina se uzaludno trudilo da nesrećnu ženku spasu od davljenja.
Kada je prestala da diše, a njeno telo počelo da tone, ostali delfini su i dalje pokušavali da je dotaknu i pomognu joj, ali je bilo prekasno.
Rafflesia arnoldii je najveći pojedinačni cvet na svetu.
Raste samo u kišnim šumama ostrva Sumatra. Iako postoje cvetovi koji su veći od ovog, oni su zapravo skupovi većeg broja cvetova.
Ovaj cvet raste do otprilike 1 m u prečniku, a može da dostigne težinu od 11 kg. Nema lišće, stabljike i koren kao ni hlorofil.
I dok većina cvetova uglavnom miriše, ovaj smrdi kao trulo meso pa ga često zovu i „cvetom lešinara“, ali ga ne treba mešati sa najsmrdljivijim cvetom na svetu, a to je Amorphophallus titanum.
Ovaj cvet je teško videti, naročito u šumama. Ponekad su potrebni i meseci da se pronađe, a on živi svega nekoliko dana. Velika je šansa da će on, ukoliko ove šume nestanu, takođe nestati. Već sada postoje ljudi koji imaju ovaj cvet na svom posedu i koji naplaćuju turistima da ga vide.
RETKA „MORTIŠA“
Retka „Mortiša“ cveta samo jednom u 15 godina.
Cvet koji potiče iz džungle na Sumatri ima izuzetno najneprijatan miris, koji podseća na trulo meso i može se osetiti sa više desetina metara razdaljine.
Džinovska biljka „amorphophallus titanium“ koja dostiže visinu preko 2.5 metra, cveta jednom u 15 godina a cvet živi samo jedan ili dva dana.
Jedan od mogućih razloga za bekstvo iz štale ovog pametnog lepotana, može biti, da je pročitao vest (u prilogu) o događajima u jednom švedskom Zoo vrtu.
Konj jednostavno više nije želeo da bude zatočen u štali, pa je preduzeo konkretne radnje na putu ka slobodi. Prepreke u vidu nekoliko brava nisu predstavljale naročit problem.
No, pored preduzimljivosti i veštine, moj je junak demonstrirao i neverovatnu solidarnost (šta to beše, čoveče?).
Pre nego je sam „otišao u slobodu“, otključao je i vrata svojih prijatelja.
Bora*S
izvor:You Tube
ZAPOSLENI U ŠVEDSKOM ZOOLOŠKOM VRTU POJELI NA ZABAVI DVE DIVLJE ŽIVOTINJE
Direktori zoološkog vrta u Švedskoj, optuženi su da su ispekli i poslužili dve životinje iz vrta na zabavi za zaposlene koju su organizovali. Razlog za ovaj „meni“ je, navodno, finansijske prirode.
Direktori zoološkog vrta „Parken“ u Eskiltunu, zapadno od Stokholma, odlučili su da na meni zabave zaposlenih stave dve divlje životinje iz svog vrta. Razlog za ovaj skandalozni čin je, navodno, finansijske prirode, piše „The Daily Mail“, jer više nisu mogli da priušte da ih drže.
Jedan od radnika ovog zoološkog vrta izjavio je da je video kako njegove kolege kasape životinje, ali nije mu bilo ni na kraj pameti da će ih služiti nekoliko sati kasnije na zabavi.
– Sve je bilo u redu sa mesom i svi smo mislili da je potpuno normalno da ga pojedemo – izjavio je jedan od radnika.
Direktor vrta, Torbjorn Bergaval porekao je ove optužbe rekavši da neko namerno pokušava da zoološkom vrtu stvori loš ugled, jer ovo nije prvi put da se „Parken“ našao na naslovnicama.
Prošle godine, osoblje je optuženo za uzimanje novca od posetilaca za očuvanje ugroženih vrsta, dok su u stvari, taj novac koristili za isplaćivanje dnevnica. Takođe su postojale sumnje da su namerno uspavali dva kuguara, koji su ugrožena vrsta, da bi napravili mesta za neke „spektakularnije“ životinje, prenosi „24 sata„.
Zoološki vrt je kasnije tvrdio da su kuguari uginuli zbog zdravstvenih razloga.
Mima Vrbanić i Milan Ignjatović, članovi ovog sastava, pojačani Bojanom Čukićem, poznatim borskim muzičarem i njihovim dugogodišnjim saradnikom, tokom jula u dva navrata, boravili su na prostoru Lazarevog kanjona, Borskog jezera i u Lazarevoj pećini snimajući materijale koji će biti spakovani u video-spot za kompoziciju „ Itaka“.
– Naša je misija da kroz muziku, nastupe, interjvue i izjave koje dajemo medijima, širimo ne samo muzičku, nego i turističku kulturu. Ja u ovom projektu vidim jedan fantastičan spoj između muzike, kulture i turizma. Mi smo prvi put ovde i opšti utisci su fantastični. 
On je izrazio verovanje da će oni koji budu gledali ovaj video, kao muzičku ili kao turističku razglednicu imati izvanredan ugođaj i za uši i za oči.
-Moram da napomenem da je aranžman za moju kompoziciju “Itaka” uradio Bojan Čukić, te da je on u najvećoj meri zaslužan da se materijali za ovaj spot snimaju baš ovde. 
Čelistkinja Mima Vrbanić, takođe nije sakrivala svoje iznenađenje i oduševljenje atraktivnošću i lepotom ovih predela.
Snimanje i izrada spota je uz podršku borske lokalne samouprave uz saradnju sa Turističkomorganizacijom “Bor”, povereno ekipi RTV Bor, na čelu sa rediteljem Miodragom Kokelićem i snimateljem Jovicom Zečevićem. 
TAMOiOVDE 