SIMBOLIKA „ĐURĐEVDANSKOG VENČIĆA“…

tamoiovde-logo

Venci se svijaju od raznog cveća i zimzelenog bilja, i najčešće su okrugli da bi nosili magijsku moć kruga, ili lučnog oblika, kao slavoluci i svadbeni venci na kapijama, ispod kojih se prolazi.

Đurđevdan je jedan od najlepših i najomiljenijih praznika, koji razdvaja leto od zime, predstavlja dobar dan za početak novih poslova, a u narodu je praćen raznovrsnim, bogatim i živopisnim običajima. Gotovo svi običaji su vezani za buđenje proleća, posvećeni su mladosti i ljubavi i praćeni prazničnim urankom, umivanjem biljnom vodom, kupanjem u rekama i pletenjem venaca od cveća.

Mladi odlaze na uranak još u zoru i dan dočekuju viteškim odmeravanjem, plivanjem i pletenjem venčića od đurđevdanskog cveća. Venčići se puštaju niz vodu ili se njima kite izvori, vrata kuća, štala, bunara, dvorišne kapije, ili se venčići odnose u njive, da bi bile plodne i zaštićene od nevremena.

Pletenje đurđevdanskih venaca rasprostranjeno je u svim krajevim, a taj običaj se i do danas održao. Cveće se bere na „Biljani (biljni) petak uoči Đurđevdana, pa se stave na skriveno mesto da tu dočekaju Đurđevdan. Vence pletu devojke i mlađe žene, pevajući u polju, jer pesma pojačava simboličko dejstvo bilja, a momci i mladi ljudi ih nose u polje. Na svaku zgradu u dvorištu, nabacivani su ili kačeni venčići, a na kapiju se postavljao „izjutra“, rano pre sunca, kada se išlo na bunar po vodu, da momci devojkama iz kuće, sa venčićem ne ukradu srce.

Uoči Đurđevdana domaćica kuće bi u jedan sud potopila crveno uskršnje jaje, dren, zdravac, đurđevak, čuvarkuću, đul, jorgovan, koprivu, bršljan i miloduh, pa se tom vodom koja je prenoćila ispod ružinog grma u dvorištu, ukućani ujutru umivaju. Simbolika biljaka je da porodica bude složna, zdrava kao dren, da snahe budu privržene porodici i da se momci grabe za devojke iz te kuće. Potom se i te biljke upletu u venčiće od vrbovog i grabovog pruća trave hvatanac i mlečike, a Uskršnje jaje se vraća da čuva kuću do sledećeg Uskrsa.

Venčići se poput krune, nose na glavi da bi njihova moć, i upleteno bilje doprinelo sreći zdravlju, napretku, ljubavi i venčanju, onoga ko nosi venčić!

Autor teksta: Jasmina Marković Milenković
Foto: Jovan Živanović

Izvor: gtokg.org.rs

____________________________________________________________

FotoPlus- Đurđevdan u Gamzigradu

SVE JE DRUGO TUĐE…

tamoiovde-logo

Grešio sam mnogo

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao

i što nisam više, i što nisam luđe

jer, samo će gresi, kada budem pao

biti samo moji – sve je drugo tuđe.

Ilustracija: Bora*S

Grešio sam mnogo, učio da stradam

leteo sam iznad vaše mere stroge

grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam

svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

 

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće

grešio i za vas, koji niste smeli,

pa sad deo moga greha niko neće

a ne bih ga dao – ni kad biste hteli.

Duško Trifunović

____________________________________________________________________________________

MESTO OMNISENZUALNOG UŽITKA…

tamoiovde-logo

Šta je locus amoenus?

Locus amoenus, odnosno idealni pejzažmesto uživanjaprijatno mesto, vremenom je postao fiksiran i književni kliše, a kod Homera se tek pojavljuje. Kao topos opisa prirode podrazumeva prikaz lepote prirode kroz sva čula, te dočaravanje omnisenzualnog užitka. Karakteristično je i to što je ovakav prostor nužno irealan.

Locus amoenus predstavlja fiktivni pejzaž u kome postoji šuma, drvo ili drveće sa razgranatom krošnjom, izvor vode, dolina ili livada sa životinjama poput ovaca ili jagnjadi koje čuva pastir uz pevanje ptica ili u rajskoj tišini, a nekad je to i sasvim usamljeno, divlje mesto.

Kako locus amoenus predstavlja uživanje za sva čula često sadrži i element erotičnosti, što se možda najbolje može videti u Odiseji gde je topološki aspekt često vezan za erotski.

Koji su elementi locus amoenusa?

Iz homerskog pejzaža kasniji autori su preuzeli neke motive koji su postali stalni deo dugog lanca tradicije. Na primer: željno mesto večnog proleća kao pozornica za blaženi život posle smrti, ljupki isečak iz prirode sa drvetom, izvorom i livadom, šuma, cveće. U tom dugom lancu tradicije idealnog pejzaža mesto takođe zauzima Vergilije.

Locus amoenus se razvija i iz motiva bukoličkog takmičenja pevača, čak mnogo detaljnije nego kod Homera. Od pesništva Homera, Teokrita i Vergilija dobio selocus amoenus (sa cvetnom livadom ad libitum).

Prvi locus amoenus u umetnosti

Odisej sa Kalipsom

Praoblik locus amoenusa je Kalipsino ostrvo u Odiseji. Ovo Homerovo delo poseduje topološku širinu. Naime, Odisej u svojim lutanjima posećuje brojna mesta. Svet je proširen do granica pojavnog. Kada u svojim putovanjima dođe na krajnji istok ili krajnji zapad, Odisej zalazi u irealne prostore na kojima se nalaze mitska bića i božanstva. Pored Kalipsinog ostrva Odisej dolazi i do ostrva Feačana, zemlje Kiklopa, Kirkinog ostrva, zemlje Lotofaga.

Ovi toposi Odiseje predstavljaju protoidile, a upravo je Ogigija protoidila osujećenog uživanja, prvo idilično mesto.

Međutim, Odisej darove koji mu se nude na idealnom mestu od strane prelepe nimfe odbija da bi se vratio svojoj ženi i rodnom mestu. Itaka je nesavršena, slično Penelopi, koja kao svaka obična žena stari i približava se smrti. Kalipsino ostrvo je mesto transcendencije i kao takvo njemu Odisej ne pripada. Svi oblici idile su za čoveka opasni jer je on u njima ontološki stranac.

Kalipsino ostrvo kao locus amoenus

Opis Kalipsinog ostrva zasniva se na prikazivanju lepote prirode kroz čula, što kasnije postaje opšte mesto locus amoenusa:

„…a ona unutra pevajuć’ lepo
uza stan tkaše, a zlatan u ruci beše joj čunak.
Oko njezine spilje ulistala bujna je šuma,
mirisna selvija, jablan i joha onde su rasli;
Na tom su drveću ptice dugokrile gradile gnezda:
sove, sokoli i one prolivene pomorske čavke,
što se staraju samo za morske poslove svoje.
Oko prostrane pećine bila se ovila onde
raskošna loza, na kojoj su rudeli grozdovi krupni.
Četiri vrela po redu izlivahu bistricu vodu,
Jedno kraj drugog blizu, al’ svako tamo i amo.
Ostalo behu polja mekotravna ljubica puna
i petrusina.“
(Iz Odiseje)

Ogigija kao mesto uživanja jeste „bajkoliko željeno mesto“ , ali baš ta njena bajkolikost i nestvarnost onemogućavaju egzistenciju kakva je svojstvena čoveku, što se i vidi u Odisejevom odlasku sa ostrva. Ostrvo sa sobom nosi i simboliku zaštite, izdvajanja iz ugroženosti, život-kao-fantazam nasuprot života-kao-iskustva.

Problematičnost idealnosti samog mesta je u tome što čovek, da bi bio idilično srećan na idealnom mestu, ne može više da bude čovek.

Pastoralna poezija nastavlja tradiciju

Već u helenizmu se stvaranje pesničkih dela pod drvećem uzdiže do poetskog motiva, a središnji strukturalni element pastoralne poezije je krajolik, okruženje. Pastiri žive i rade na otvorenom prostoru ili na selu. Čuvanje stada im ostavlja vremena za pisanje poezije. Takođe poseduju muzički instrument, pastirsku frulu koju je izmislio bog-zaštitnik pastira, Pan.

Pastirsko zanimanje je vezano za prirodu i ljubav, pa zbog toga povezanost locus amoenusa i pastirskog pesništva ne treba da čudi. Kada se dva pastira takmiče u pevanju, onda predlažu neko ljupko mesto gde bi mogli da se natpevavaju, pa selocus amoenus razvija i iz motiva bukoličkog takmičenja pevača. Idila daje idealizovanu sliku prirode.

Drveće, šuma, prijatan hlad, ugodna pesma sa svirale – tu je sve potrebno za stvaranje mesta uživanja. Locus amoenus se i danas javlja u književnosti, ali i u umetnosti uopšte.

Sonja Todorović

Izvor: kultivisise.rs

________________________________________________________________

 

OSLIKANO SELO…

tamoiovde-logo

ZALIPJE: CVETNO SELO NA JUGU POLJSKE

Kuće, mostovi, ambari, kokošinjci, kućice za pse, bunari, sve što se nalazi u malom selu na jugu Poljske, u blizini Krakova, oslikano je cvetovima.

Poznato još i kao Oslikano selo, Zalipje najviše podseća na neko selo iz bajke. Gotovo je nemoguće pronaći površinu u Zalipju koja nije ukrašena cvetnim motivima, a tradicija oslikavanja cveća u ovom mestu stara je skoro sto godina.

Iako postoji malo dokaza koji potkrepljuju tu priču, veruje se da je tradicija nastala u danima kad su čađ i dim počeli da izbijaju iz pećnica koje je svaka kuća imala. Kako su se crne, čađave fleke našle na zidovima kuća, domaćice iz Zalipja su jednostavno preko njih naslikale cvet, a u početku su čak pravile i sopstvene četkice za slikanje od kravlje dlake.

Vremenom su stare pećnice, koje su stvarale probleme, zamenjene modernijim i čistijim šporetima, a praksa oslikavanja umesto da izumre, postala je još razvijenija.

Oslikavanje cvetnih motiva postalo je deo identiteta ovog sela, a razvoj boja i tehnika omogućio je meštanima da Zalipje učine još šarenijim.

Od 1948. održava se i takmičenje u oslikavanju, gde meštani svake godine iznova crtaju cvetiće na svaku praznu površinu na koju naiđu.

S obzirom na sve veću popularnost među turistima, jedna kuća je pretvorena u muzej kako bi znatiželjni posetioci mogli što bolje da se upoznaju sa istorijom Zalipja i tradicijom po kojoj je specifično.

Čini se da je u Zalipju svaka nepokretna stvar potencijalna podloga za oslikavanje cvetnih motiva.

Izvor: kafenisanje.rs/2014/11/27/

______________________________________________________________

CVEĆE ZLA…

tamoiovde-logo

Cveće zla

Bodler je 1857. godine objavio svoju najpoznatiju zbirku Cveće zla (franc. Les Fleurs du mal). Neke od tih pesama već su se pojavile u Revue des Deux mondes, kad su objavljeni od strane Bodlerovog prijatelja koji je nasledio posao štampe u Alenconu.

220px-Charles_BaudelairePesme su stekle malobrojnu publiku, ali predmet pesama je privukao pažnju javnosti. Bodlerov uticaj na druge umetnike je, kako je izjavio Teodor de Banvil, bio „ogroman, prostran, neočekivano pomešan sa divljenjem i sa nekim neopisivim strahom i uznemirenošću“.

Flober je bio impresioniran i napisao je Bodleru: „Pronašli ste način za obnavljanje romantike … Poznato je da ste nepopustljivi kao mramor i prodorni kao engleska magla“.

Neke od glavnih tema su bile seks i smrt, što se smatralo skandaloznim. Takođe je dotaknuta i lezbijska ljubav, tuga, korupcija u gradu, izgubljena nevinost, teškoća življenja i vino. U nekim pesmama se primećuje slikovit prikaz osećaja za mirise kako bi se probudio osećaj nostalgije za prošlost i intimu.

Neki kritičari zovu neke od pesama „remek-dela strasti, umetnosti i poezije“. J. Habas je negativno prokomentarisao Bodlerovu zbirku: „Sve ono što nije skaradno, nerazumljivo je, a sve što se može razumeti, raspada se“.

Tada je Bodler odgovorio na ovaj prigovor u pismu svojoj majci: „Vi znate da sam uvek smatrao da književnost i umetnost treba stvarati nezavisno od morala. Za mene je dovoljna lepota i stilizovana koncepcija”. Ali u ovoj knjizi, čiji naslov (cveće zla) sve govori, kao što se vidi, sva lepota je mračna i hladna. Zbirka je nastajala uz bes i strpljenje. Knjiga izaziva bes kod ljudi.

Bodler je pričao da je nekada bio prestravljen užasom koji ga nadahnjuje. Rekao je: „Oni mi sve osporavaju, stvaralački duh, pa čak i poznavanje francuskog jezika. Ne zanimaju me reči tih imbecila, i znam da će ova knjiga, sa svojim vrlinama nedostacima, napraviti svoj put i spomen u književnosti, čak i pored najboljih pesama već dobro poznatih pesnika”.

Bodler, njegov izdavač i štampar, uspešno su procesuirani za stvaranje prekršaja protiv javnog morala. Bodlera su novčano kaznili, ali nije bio u zatvoru. Šest pesama je bilo potisnuto, ali su kasnije štampane (Brisel, 1866). Još jedno izdanje zbirke Cveće zla, bez tih pesama, ali uz značajne dodatke, pojavilo se 1861. godine. Viktor Igo mu je napisao: „Tvoje cveće zla sija i blešti poput zvezda … ja svom svojom snagom pozdravljam Vaš snažan duh“. Gotovo sto godina kasnije, šest pesama je ponovo bilo zabranjeno u Francuskoj.

———————————————————————————————————————-

Filozofija

Mnogi filozofi su smatrali Bodlera skandaloznim i provokativnim za svoje vreme. On je pisao o širokom rasponu tema.

Ljubav

„Postojao je nesavladiv ukus za prostituciju u srcu čoveka, iz koje dolazi njegovo užasavanje od samoće. To užasavanje od samoće je potreba da se izgube u spoljnom telu, da čovek plemeniti oseti potrebu za ljubavlju.”

Brak

„Nesposobna da uguši ljubav, cpkva je htela bar da je dezinfikuje i stvorila je brak.”

Umetnik

„Što se više čovek interesuje za umetnost, postaje manje grub… Umetnik nikad ne izlazi iz sebe.”

„Stil je karakter.”

Užitak

„Lično, mislim da jedinstvena i vrhovna naslada leži u zlu – i muškarci i žene poznaju od rođenja da sve zadovoljstvo leži u zlu.”

Politika

„Nemam uverenja kao što ih imaju ljudi u mom veku, jer ja nemam ambicija … Međutim, ja imam neka uverenja koja ne mogu biti shvaćena od strane ljudi iz mog vremena.”

Izvor: sr.wikipedia.org/sr/

___________________________________________________________________________________

Obožavam te

Obožavam te kao nebo noću,
O posudo tuge, tu tvoju mirnoću

Ljubim te sve više što mi bežiš dalje
Čak i kada mislim da te tama šalje

Da bi ironično razmak povećala
Što ga je do neba već priroda dala.

U divljem naletu nasrćem i skačem
I k’o crv lešinu ne bih dao jačem!

I meni je mila u očaju slepom,
Čak i ta hladnoća što te čini lepom.

____________________________________________________________________________________

Francuski književnik Šarl Bodler rođen je na današnji dan 1821. godine.

Šarl Bodler bio je francuski pesnik, preteča i utemeljitelj modernizma.

„Cveće zla“, remek delo Šarla Bodlera, prvi put objavljeno je 1857. godine, predstavljalo je prekretnicu u istoriji ne samo francuske vec i svetske poezije i izvršilo je ogroman uticaj na generacije pesnika.

O snazi i dometu tog uticaja govore reci pesnika koji sebe smatraju njegovim duhovnim potomstvom. „Bodler je najvidovitiji, on je kralj pesnika, pravi Bog“, rekao je Artur Rembo,

Duboka originalnost Šarla Bodlera je po mom mišljenju u tome što on na snažan i suštinski nacin predstavlja modernog coveka“, govorio je Pol Verlen.

Zbirka „Cveće zla“ nije samo tako visoko cenjena od strane značajnih pesnika počev od kraja XIX veka, već je imala i još uvek ima izuzetan prijem i kod čitalaca, a to je, u svetskim okvirima, najčešće prevodeno i najviše objavljivano poetsko delo.

Izvor:rts.rs/

___________________________________________________________________________________

Veze

Priroda je hram gde mutne reči sleću
Sa stubova živih ponekad, a dole
ko kroz šumu ide čovek kroz simbole
što ga putem prisnim pogledima sreću.

Ko odjeci dugi što daljem se svode
u jedinstvo mračno i duboko što je
ogromno ko noć i kao svetlost, boje,
mirisi i zvuci razgovore vode.

Neki su mirisi ko put dečja sveži,
zeleni ko polje, blagi ko oboje,
– drugi iskvareni, pobednički, teži,

što u beskraj šire prostiranje svoje,
kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha
koji peva zanos čula nam i duha.

__________________________________________________________________________________

Biografija Šarla Bodlera

rodjen 9. april 1821 Pariz

sarl-bodlerŠarl Bodler je bio francuski pesnik, preteča i utemeljitelj modernizma, pesnik koji je otvorio put ka modernoj književnosti.

Bodler je rođen je u Parizu, otac mu je umro kada je imao samo 6 godina. Ostaje sa majkom koja se preudala, što ga je jako pogodilo i odlučuje da napusti dom. Odlazi u kraljevski internat, a zatim u gimnaziju Luj Veliki.

Već sa 18 godina, Šarl Bodler piše prve pesme i posećuje boemska mesta. I sam je počeo da živi kao boem, putovao je. Posebno su mu se dopala ostrva Mauricijus i Reunion zbog njihove egzotičnosti.

Po povratku u Pariz, Šarl Bodler se zaljubljuje u jednu mulatkinju i ona mu postaje ljubavnica. Bodler je nemilice trošio novac nasleđen od oca, zapao je u dugove, pa čak i pokušao da izvrši samoubistvo. Počeo je da piše pesme i da prevodi priče Edgara Poa da bi otplatio dugove.

Svoje najpoznatije delo, zbirku pesama Cveće zla (Les Fleurs du mal), Bodler je objavio je 1857. godine. Zbirka je šokirala javnost jer govori otvoreno o porocima, posebno onim seksualnim. Što se tiče strukture samog dela, pesme su raspoređene po podnaslovima i svaki deo govori o nekom poroku. Prvi deo se naziva Splin i Ideal jer oslikava dosadu, nezadovoljstvo, agoniju.

Drugi deo su Pariske slike, ili život u Parizu koji vode najjadniji ljudi. Treći deo se zove Vino i govori o zloupotrebi alkohola, droge i telesnih zadovoljstava. Revolt, posle svega gore navedenog. Čovek okreće leđa Bogu i poštuje satanu. Poslednji deo je Smrt.

Najpoznatije pesme iz ove zbirke su Veze i Albatros. Zbirku pesama Cveće zla, Bodler je pripremao čitavih 10 godina, da bi je konačno izdao iste godine kada i Gustav Flober roman ”Gospođa Bovari”.

Oba ova dela završila su na sudu, pod optužbom da se u njima prikazuju lascivne i nemoralne scene.

Šarl Bodler je optužen za uvredu verskog i javnog morala, kažnjen je sa 300 funti, a šest pesama iz zbirke proglašeno je zabranjenim (Leta, Nakit…).

Osim poezije i pesama u prozi Splin Pariza (Le Spleen de Paris), Bodler je bio kritičar i esejista. Prevodio je prozu Edgara Alana Poa i objavio dve knjige njegovih priča.

Godine 1859 zdravstveno stanje Bodlera biva ozbiljnije narušeno, uglavnom kao posledica lošeg stila života i kontinuiranog korišćenja opijuma. U isto vreme upada i u finansijske probleme zbog mnogobrojnih dugova, zbog čega 1864 godine odlazi u Belgiju, u nadi da će uspeti da zaradi dovoljno novca, što mu nije pošlo za rukom.

Već 1866 godine doživljava jak moždani udar, nakon čega ostaje paralizovan, te prebačen u jednu parisku bolnicu, u veoma lošem fizičkom i psihičkom stanju. Nakon jenogodišnje agonije, Šarl Bodler je preminuo 31. avgusta 1867 godine u svojoj 46-oj godini.

Mnoga njegova dela objavljena su tek nakon njegove smrti. Šarl Bodler zauzima u francuskoj poeziji mesto prvog pesnika čija je poezija izvršila snažan prodor u druge evropske književnosti i uticala na dalje tokove evropske poezije. U svoje vreme nepravedno zapostavljena, Bodlerova poezija je nekoliko decenija kasnije doživela opšte priznanje, postala je uzor i inspiracija, na njenim temeljima je postavljena poetika simbolizma, najsnažnijeg i najprodornijeg književnog pravca evropske moderne.

Lepota

Cveće zla XVII

Ko san kamena, smrtni! Ja sam puna čari,

a grudi, što svakog zanose na svetu,

stvorene su da bi nadahle poetu

ljubavlju večnijom i nemljom od tvari.

U plaveti vladam kao sfinks neshvaćen;

S labudom belinom snežno srce mi je;

Mrzim pokret koji pomera linije,

nikad se ne smejem i nikad ne plačem.

Pesnici, uz moje oblike goleme,

što ih podsećaju na kipove gorde,

u učenju strogom izgubiće vreme;

Jer imam, da sludim ljubavnike bodre,

ogledala čista gde sve lepše dajem:

Oči, krupne sa večitim sjajem!

 

Nakit

Cveće zla XXIa

Znajući moj ukus, draga beše gola:

Imala je samo nakit, čije svojstvo

činjaše da blista, presrećna i hola

ko robinja pala u Mavarsko ropstvo.

Kad se sjaj metala i kamenja spari

pospe se posprdan, živi zveket, u kom

ja uživam ludo, jer volim sve stvari

u kojima svetlost meša se sa zvukom.

Predana voljenju, sa divana, gore

smeškala se meni, prateći provalu

ljubavi, što nalik na duboko more,

dizala se, blago, uz strmu obalu.

Ko ukroćen tigar gledala me, lene

pokrete praveći, menjajući poze

a čednost i pohota, ujedinjene

činile su ljupkim sve metamorfoze.

Butine i ruke, bedra, kao beli

labudovi kada klizeći isplove,

pred mojim su mirnim očima lebdeli,

a trbuh i dojke, grozd loze vinove,

Anđeoski mazne, išle su na mene

da mi smute dušu, ponište joj spokoj,

i da je otrgnu od kristalne stene

gde je samovala u tišini krotkoj.

Spojiše se videh, prvi put tog časa

bedra Antiope* i dečačka bista,

da istaknu kosti karličnog pojasa,

da na tamnoj koži premaz joj zablista!

A kako se lampa gasila, to grumen

vatre kroz sobu je širio snop šara,

sa svakim izdahom bacajući rumen

mlaz krvi na kožu boje ćilibara.

Antiopa – amazonska kraljica

Izvor: poezijanoci.com

___________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

RUŽA – KRALJICA CVEĆA…

tamoiovde-logo

Malo je koja biljka tokom istorije izazvala više uzdaha od službene kraljice svih cvetova – ruže. Utkana je u istoriju i umetnost mnogih naroda starog sveta, noseći bojna lica simbolike.

2aedc634fe7e26bfc4147a003d49f844_LKo bi rekao da je današnja ruža potomak daleko neuglednijih primeraka, koji su rasli na prostoru jugozapadne Azije. Obožavali su ih mnogi narodi na prostorima današnjeg Iraka i Irana, Turske, Bugarske, severne Afrike, Italije, Francuske i Španije.

Neke od tih država još dan danas često podsećaju upravo na uzgajanje ruža, poput Bugarske u kojoj se kultivisala na prostoru gde postoji institut i muzej posvećen ružama.

Već u samom početku proučavanja, „ruža“ je tek zbirni naziv za brojne vrste, podvrste, varijetete nastale selekcijom. Ruže su i zbirni naziv za rod Rosa, a u koji ulazi i običan šipak, odnosno šipkova ruža (Rosa canina L.). Tokom brojnih vekova kultivisanja ljudi su stremili dobiti varijetete zanimljivih boja, od snežno bele do intenzivno crvenih boja (Bele ruže ponekad se nazivaju grupnim imenom Alba, mada je samo jedna originalna vrsta Rosa alba L., odnosno prava bela ruža.), pokušavali su i dati im i veći broj latica.

Tako je nastala i slavna Rosa centifolia („ruža sa stotinu latica“), u engleskom nazvana i cabbage ruža zbog punog, okruglastog oblika cveta koji podseća na kupus. Poznata je i damaska ruža (Rosa x damascena Mill.), hibrid vrsta gallica i moschata, a verovatno i još jedne vrste ruža. Ona je više puta nalazila svoj put iz nekadašnje Persije u Evropu.

Ova šetnja najpoznatijim vrstama govori koja su dva izvora opsesije ružama: bogatstvo cveta i zanosni miris. Da počnemo priču , prema nekima,o najlepšom od svih mirisa, eteričnom ulju ruže. Cena eteričnog ulja ruže je vrlo visoka, zato većina ljudi percipira eterično ulje ruže kao vredan poklon koji sebi samo povremeno priušte.

Svima je već poznat razlog: velika količina sveže ubranih latica ruže je potrebna da se dobije ulje. U proseku 4 tone latica daje 1 kg eteričnog ulja. Ako uzmemo u obzir da su ruže osetljive biljke i da je potreban veliki trud oko uzgajanja uz dosta ručnog rada, shvatićemo još bolje cenu koju plaćamo za male bočice ulja.

Tokom destilacije vodenom parom nastaje hidrolat i eterično ulje. Nezgodu tokom proizvodnje eteričnog ulja ruže predstavlja relativno visoka topivost eteričnog ulja u vodi, odnosno hidrolatu. Zbog toga se često hidrolat vraća u vodu iz koje se stvara para za destilaciju, kako bi se smanjio gubitak dragocenog ulja. Istovremeno, time zna opadati kvalitet hidrolata pa neki proizvođači destilišu ruže samo za potrebe stvaranja hidrolata.

Eterična ulja na tržištu uglavnom dolaze iz Bugarske, Francuske, Turske, Maroka i Indije. Najčešće se susreće ruža damaska, otto ruža, bela ruža kao i niz različitih drugih vrsta i hibrida. Ukoliko su zaista prirodna, ne postoji pravilo koje je bolje.

Ruža je svoje mesto našla u luksuznim masažama i suptilnim tretmanima, skupoj kometici kao i proizvodnji vrhunskih prirodnih parfema. Intenzivan miris ruže, a ne samo njegova cena, čni nas štedljivim u njegovoj primeni. Dovoljno je nekoliko kapi da ulepša bilo koji kozmetički preparat. Slično eteričnom ulju nemačke kamilice, i kod ruže važi pravilo da više nije uvek i bolje. Preterivanje može lakše izazvati iritacije na koži, stoga se ono koristi u koncentracijama do 1%.

Eterično ulje ruže podstiče regeneraciju kože i dragoceni je dodatak u tzv. anti-age kozmetici. Mada je izvrsno upravo za zrelu i suvu kožu, može da se koristi za sve tipove kože.

U KOZMETICI

Ružino ulje
3-6 kapi eteričnog ulja ruže
30 mL biljnog ulja ploda divlje ruže
Nanositi po želji, 1-2 x dnevno

U KULINARSTVU

Ko nije probao rahat lokum? Ružin hidrolat je vekovima omiljen začin u orijentalnim poslasticama. Ruža daje finu i egzotičnu aromu koja iznenađujuće godi nepcu.

Originalne baklave redovno se spremaju s ružinom vodicom, bademom i medom, što su balkanski narodi zaboravili u svojim recepturama. Ružina vodica dodaje se u kreme od vanile i voća, voćne salate, frape, napitke i – koktele. Nemojte preterivati u količini kako biste dobili diskretne ukuse i mirise.

Izvor: srbijuvolimo.rs

__________________________________________________________________________________