KLINA
Jedan bude klin drugi klešta
Ostali su majstori
Klešta dohvate klin za glavu
Zubima ga rukama ga dohvate
I vuku ga vuku
Vade ga iz patosa
Obično mu samo glavu otkinu
Teško je izvaditi iz patosa klin
Majstori onda kažu
Ne valjaju klešta
Razvale im vilice polome im ruke
I bace ih kroz prozor
Neko drugi zatim bude klin
Neko drugi klešta
Ostali su majstori
Vasko Popa
Da bi se svet na nov način preuredio, potrebno je da se ljudi sami duševno okrenu na drugi put. Dokle god ti zaista ne postaneš svakome brat, bratstvo neće nastupiti.
Nikad ljudi na osnovu nauke i koristi neće pravično podeliti među sobom i svoja prava. Neprestano će svakom biti malo, i neprestano će roptati, zavideti i uništavati jedan drugog.
Vi pitate kad će se to zbiti? To će se zbiti, ali će se pre toga morati završiti period ljudske usamljenosti.”
“Kakve to usamljenosti?“ – pitam ja njega. „Pa eto, takve kakva danas svuda vlada, naročito u našem veku, ali se sva još nije završila, i još joj nije došao kraj.
Svaki vam danas teži da izdvoji svoju ličnost još većma; hoće da u samom sebi iskusi punoću života; međutim, iz svih njegovih napora izlazi, mesto punoće života, samo potpuno samoubistvo; jer, mesto da potpuno opredele svoje biće, oni padaju u potpunu usamljenost.
Svi su se u naše vreme podelili na jedinke, svaki se povlači u svoju jazbinu, svaki se od drugoga udaljuje, krije se, i što ima skriva, i svršava time da se sam odbija od ljudi i ljude od sebe odbija. Usamljen kupi bogatstvo i misli: koliko li sam ja sad moćan i koliko sam osiguran, a ne zna bezumnik: da što više kupi, tim više tone u samoubilačku nemoć. Jer je navikao uzdati se u sebe samog i kao jedinka se odelio od celine; navikao je svoju dušu da ne veruje u ljudsku pomoć, u ljude i u čovečanstvo, i samo strepi da će mu propasti novac i prava koja je stekao.
Um čovečji sad svuda podrugljivo počinje da ne shvata da se istinsko obezbeđenje ne sastoji u ličnosti, izdvajanju njenih napora, nego u ljudskoj opštoj zajednici. Ali će neizostavno doći kraj i toj strašnoj usamljenosti, i razumeće svi najednom kako su se neprirodno odvojili jedan od drugoga. Takav će tada doći duh vremena, i ljudi će se čuditi što su tako dugo ostajali u tami i svetlost nisu videli. Tada će se pojaviti i znak Sina čovečjeg na nebu…
Ali dotle treba ipak zastavu čuvati, i s vremena na vreme čovek mora, makar i pojedinačno, pokazivati primer i izvoditi dušu iz usamljenosti na veliko delo bratskog opštenja, pa makar i u vidu jurodivog. Samo da ne umre velika misao. “
Eto, u tako plamenim i oduševljenim razgovorima prolazile su naše večeri, jedna za drugom.
Fjodor Mihailovič Dostojevski, Braća Karamazovi
Izvor: psihocose.com
Molim te, poslušaj ono što ne kažem
Nemoj da te zavara izraz moga lica.
Jer, nosim masku, hiljade maski,
maske koje se bojim da skinem,
a nijedna od njih nisam ja.
Foto ilustracija. Bora*S
U pretvaranju sam pravi majstor,
ali ne daj se zavarati.
Za ime Božje, ne daj se zavarati.
Pretvaram se da sam siguran
da je sve med i mleko u meni
i oko mene
da mi je ime samouverenost,
a smirenost moja igra,
da je sve mirno i da sve kontrolišem
i da ne trebam nikog.
Ali, ne veruj mi.
Možda se čini da sam smiren,
ali moja smirenost je maska
uvek promenjiva i koja sakriva.
Ispod nje nema spokoja.
Ispod nje je zbrka, strah i samoća.
Ali, ja to sakrivam.
Ne želim da iko zna.
Hvata me panika na pomisao o mojoj slabosti
i da će me otkriti.
Zato frenetično kreiram masku da bi iza nje sakrio
nonšalantno, sofisticirano pročelje,
da mi pomogne da se pretvaram,
da me zaštiti od pogleda koji zna.
Ali baš takav pogled je moje spasenje.
Moja jedina nada i ja to znam.
Dakako, ako iza njega sledi prihvatanje.
Ako sledi ljubav.
To je jedina stvar koja me može osloboditi od mene samoga,
od zatvora što sam ga sam sagradio,
od prepreka što ih sam tako bolno podižem.
To je jedino što će me uveriti u ono u šta ne mogu da uverim samog sebe,
da uistinu nešto vredim.
Ali ja ti ovo ne kažem. Ne usuđujem se. Bojim se.
Bojim se da iza tvoga pogleda neće uslediti prihvatanje,
da neće uslediti ljubav.
Bojim se da ćeš me manje ceniti, da ćeš se smejati,
a tvoj bi me smeh ubio.
Bojim se da duboko negde nisam ništa, da ne vredim,
i da ćeš ti to videti i odbiti me.
Zato igram svoju igru, svoju očajnu igru pretvaranja
sa sigurnim pročeljem izvana
i uplašenim detetom unutra.
Tako počinje svetlucava, ali prazna parada maski,
a moj život postaje bojište.
Dokono čavrljam s tobom učtivim tonovima površnog razgovora.
Kažem ti sve, a zapravo ništa,
i ništa o onome što je sve,
i što plače u meni.
Zato kad sam u kolotečini,
neka te ne zavara to što govorim.
Molim te pažljivo slušaj i pokušaj čuti ono što ne kažem.
Što bih voleo da mogu reći,
što zbog opstanka moram reći,
ali što reći ne mogu.
Ne volim ništa da krijem,
Ne volim da igram veštačke, lažne igre,
želim da prestanem s igrama.
želim da budem iskren i spontan, te biti ja,
ali mi ti moraš pomoći.
Moraš pružiti ruku
čak i kada se čini da je to poslednje što želim.
Samo ti možeš iz mojih očiju ukloniti prazan pogled živog mrtvaca.
Samo me ti možeš prizvati u život.
Svaki put kad si ljubazan, nežan i kad me hrabriš,
svaki put kad pokušaš razumeti jer uistinu brineš,
moje srce dobije krila,
vrlo mala krila,
vrlo slaba krila,
ali krila!
Sa svojom moći da me oživiš možeš udahnuti život u mene.
Želim da to znaš.
Želim da znaš koliko si mi važan,
kako možeš biti stvoritelj – do Boga pravedan stvoritelj – moje osobe
ako tako izabereš.
Samo ti možeš srušiti zidove iza kojih drhtim,
samo ti možeš ukloniti moju masku,
samo ti me možeš osloboditi moga senovitog sveta panike,
i nesigurnosti, iz mojega usamljenog zatvora,
ako tako odlučiš.
Molim te odluči. Ne mimoilazi me.
Neće ti biti lako.
Dugotrajno uverenje o bezvrednosti gradi snažne zidove.
Što mi bliže priđeš
to naglije mogu uzvratiti.
To je nerazumno, ali uprkos tome što o čoveku kažu knjige,
ja sam često nerazuman.
Borim se baš protiv one stvari za kojom čeznem.
Ali rekoše mi da je ljubav jača od snažnih zidova,
i tu leži moja nada.
Molim te pokušaj pobediti zidove
čvrstom rukom
jer dete je vrlo osetljivo.
Ko sam, možda se pitaš?
Ja sam onaj kojeg znaš vrlo dobro.
Jer ja sam svaki čovek na kojeg naiđeš
i ja sam svaka žena na koju naiđeš.
Charles C. Finn
Original (eng.) : Please Hear What I’m Not Saying
Po koji put se u životu vraćam na tačku iz ostavštine starog Rima: ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori; u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar ali je ćutanje zagonetnije.
Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti.
U životu, čovek je ograničen; u sebi on je neograničen, kraja mu nema. Naravno pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.
Govorom se kažu velike važne divne stvari, ali sve u ograničenjima. Može čitalac produžiti ograničenja u knjizi ako zaklopi knjigu i potone u ćutanje. Ali zašto nije i pisac potonuo? Potonuo je, samo što se ono iz dubokog ćutanja ne da reći.
Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono što ne možemo nikada iskazati.
Jezik sâm je ograničen. Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno danas. Kako je govoreno pre sto godina, to je groteskni dijalekt. Danas, to isto kazalo bi se sasvim drugačije jezikom koji će dakako postati u ime božije takođe groteskni dijalekt. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik, to je knjizi fotografisan pokojnik.
Ćutanje, naprotiv, uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na površini čoveka i stvari. Duboko ćutanje je duhovna suština.
Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir, kao duše Platonove, sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sâm. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijanog uma i genijalnih ruku.
…
Šezdeset sekundi ćutanja dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana.
Sa malim svećicama toga duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha vide oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja.
Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća:
Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti sa više minuta prethodnog ćutanja.
Iz rukopisa Isidore Sekulić
Izvor: srodstvopoizboru
_________________________________________________________________________________________
Naučnici će uskoro moći da „brišu“ strahove iz MOZGA LJUDI
Zašto biste se suočavali sa svojim strahovima kada naučnici mogu jednostavno da ih izbrišu iz vašeg mozga?
foto-ilustracija: pixabay.com
Upravo to je ono što istraživači kažu da bi mogli da urade u studiji objavljenoj u ponedeljak u magazinu “Nature of Human Behavior”.
Većina tretmana za fobije i posttraumatski stresni poremećaj uključuje upotrebu lekova koji mogu da imaju neželjeno propratno dejstvo ili terapiju averzije koja zahteva suočavanje pacijenata sa njihovim strahovima.
Ali, istraživači navode da bi nova tehnika – dekodirana neurološka povratna informacija, nazvana ‘DecNef’, mogla da ‘ukloni određene strahove iz mozga’ putem skeniranja mozga i upotrebe veštačke inteligencije.
Istraživači su kod ispitanika stvorili traumatično sećanje tako što su ih podvrgavali šokovima svaki put kada bi videli određenu boju, piše Gardijan.
Putanje u mozgu koje stvorio novi strah ponekad bi se pojavljivale podsvesno, čak i kada se ispitanici ne bi plašili ili razmišljali o tome.
Kada bi se to desilo, istraživači bi davali ispitanicima nagradu, a strah bi vremenom zamenila druga osećanja, piše Njuzer.
Stručnjaci veruju da bi postepeno uspeli da ublaže fobije ukoliko bi otkrili koje putanje u mozgu su tačno povezane sa uobičajenim strahovima, poput straha od paukova ili zmija.
Doktor Micuo Kavato se nada da će početi sa primenom nove terapije u narednih nekoliko godina.
(B92.net, Newser)
Izvor: vestinet.rs
______________________________________________________________
SPREMALE SU NAPITKE, BILE OZLOGLAŠENE I ZAVRŠAVALE NA LOMAČAMA
Sve su nas, kao decu, plašili vešticama. „Odneće te veštica!„, „Doći će veštica!„. Čuvene rečenice kojima su nas plašili kao male. A ko je bila ta veštica? Redovno zamišljana kao staricakoja ili leti na metli ili kako muti čarobne napitke. Hajde da je malo demistifikujem i šta je ona predstavljala u našoj mitologiji.
Veštica je mitsko biće za koje zna cela evropska civilizacija. Pošto je ona oduvek bila zlo, demonsko biće, česte su bile hajke i lovovi na veštice, a i danas se često za neku osobu ženskog pola, kad želi da se naglasi kaže da je opasna, kaže da je „veštica„. Žene za koje se sumnjalo da su veštice su često završavale na lomačama.
Veštica je pretrpela velike promene u shvatanju ko je ona i šta. Prvo su bile demoni samo jedne uže srodne zajednice, da bi kasnije bile žene koje koje u sebi imaju demoni , koje noću izlaze iz grobova i muče decu. Za razliku od vampira koji siše krv, veštica se hrani ljudskim srcima i džigericom. Uvek su je, u pričama, pratile mačka ili vrana.
Ženski demon sa ovim osobinama nalazi se u kod svih indoevropskih naroda, a posebnu sličnost veštica ima sa grčkim i rimskim strigama. Strige su se javljale u obliku noćnih ptica, dok se veštice javljaju kao leptiri. Reč „veštica“ sa navedenim demonskim osobinama je slovenska i zajednička za sve balkanske Slovene.
U ruskoj mitologiji veštice se dele u dve grupe, dok se našoj mitologiji dele u tri grupe. U prvu grupu spadaju veštice u najprimitivnijem i izvornom značenju. To su ženski demoni koje ustaju iz groblja u kojem žive preko dana, a noću napadaju ljude i decu i vade im srca ili džigericu, kojima se hrane.
Drugu grupu čine demonske žene, koje su sa rođenjem dobile dar da budu veštice ili su moći stekle kasnije, tako što ih je u zanat uputila starija veštica. U treću grupu spadaju starice koje se nazivaju vešticama, ali koje nisu u pravom smislu veštice, nego su obične vračare.
Veštica je uvek bila vezivana za žene. Ona je pandan muškom vampiru. Veštica je htonični demon. Vešticom se postajalo ukoliko bi žena izrazila želju da postane veštica i sklopila dogovor sa ostalim vešticama koje bi je primile u svoj krug. Veštica je mogla da postane i ako bi se dogovorila sa demonskim vladarem, koji je po dolasku hrišćanstva, đavo.
Kako se postaje veštica?
Žena je mogla da postane veštica i rođenjem, ukoliko joj je majka veštica. Devojčica nije odmah postala veštica, već kad napuni određeni broj godina i pošto se uda. Mlade devojkesu mogle da postanu samo more, koje su mučile čoveka. More nisu, kao veštice, ubijale. Da je rođena buduća veštica, to se prepoznavalo ako je dete rođeno u krvavoj košuljici. Babice bi tad spalile ili zakopale košuljicu, jer se smatralo da su vešticai krvava košuljica u vezi.
Verovalo se da će uništenjem košuljice nestati i veštičije moći. Ukoliko bi se rodila veštica, babice su izlazile iz kuće i vikale da je rođena veštica. Smatralo se da veštica tako gubi moć. ovaj čin je moglo da ima negativne posledice po majku, pa se ovo često nije radilo.
Veštice su zamišljane kao žene sa izraženijim kostima ili brkovima. Svoje žrtve bi ubijale čarobnim štapićem, a tim istim štapićem bi im otvorile grudi i izvadile srce. Posle toga bi određivale kad će i pod kojim okolnostima žrtva umreti ili poginuti.
Veštice su mogle da promene oblik u neku pticu, noćnog leptira ili slepog miša. Svoja dela su činile isključivo noću.
Smatralo se da kada zaspi žena koja je veštica, njena duša izlazi iz tela, preobražava se u noćnog leptira i tako napada. Kada bi žena za koju se smatra da je veštica zaspala, okretala bi se tako da joj glava bude gde su joj bile noge, jer se verovalo da duša neće u tom slučaju umeti da se vrati i da će veštica umreti.
Kada bi se uhvatio noćni leptir, malo bi mu se sagorela krila i reklo bi mu se da dođe sutra po malo soli. Verovalo se da će sutradan doći žena sa povređenom rukom da traži so i tako bi se veštica odala.
Evo kako se prepoznavala veštica. Smatralo se da su nekim ljudima i date posebne sposobnosti da mogu da prepoznaju vešticu. Te osobine su sticale pod neobičnim okolnostima. U nekim krajevima su odsecali glavu prvoj ubijenoj zmiji te godine i stavljali belog luka u telo. Telo zmije bi potom zasadili. Kad biljka na tom mestu izraste, osoba koja nosi tu biljku sa sobom bi mogla da prepoznaje veštice.
U Bosni se smatralo da ako se malo sažvaće prvi zalogaj hrane i stavi ispod pazuha, da bi ta osoba mogla da prepozna veštice. Kada su veštice išle u lov na nove žrtve, one bi se mazale posebnom mašću. Ta mast se pravila od ljudske krvi, noktiju, sala, dlaka sa genitalija i kože sa polnog organa obrezanih dečaka. Kada bi se mazala izgovarala bi čarobnu formulu i tad nije smela da pogreši.
Veštice su se sastajale. Njihovi sastanci su bili jednom godišnje, obično ispod nekog oraha. Tada bi se veštice veselile i predstavljale i prihvatale nove veštice. Tokom prihvatanja, nova veštica bi dobila krila slepog miša, crnu odeću i postajala bi jednaka sa ostalim vešticama. Uvek je tu bila glavna veštica. Ona nije morala da žrtvuje nikog. Na ovim sastancima bi glavna veštica učila ostale veštice nekim novim veštinama, a takođe bi delila i zadatke.
Veštica koja bi javno priznala da je veštica, izgubila bi natprirodne moći i više ne bi mogla da ubija, ali ne bi izgubila znanje o lekovitim i otrovnim biljkama. Te bivše veštice bi se bavile lečenjem i pravljenjem lekova.
Zaštita od veštica
Za odbranu od veštica najčešće su korišćene bajalice i protivotrovi.
Najdelotovrniji u odbrani protiv veštica su beli luk i glogov kolac.
Često je upotrebljavan rog koji se palio, a na primorju se protiv sumnjivih veštica „bacaju rozi„, tačnije upiru se ispruženi mali prst i kažiprst, dok su ostali prsti savijeni.
Veštice su obično bile aktivne subotom uveče, a ljudi su tad nosili sa sobom beli luk. Veštice ne podnose pelin i smiljan.
U Bosni se za zaštitu od ulaska veštice u kuću koristio inož zaboden u okvir vrata ili prozora. Veoma efikasni u ovoj borbi su so i pokušaj stvaranja saveza sa vešticom upotrebom eufemizama. „Veštici koja uđe u kuću valja dati parče hleba po kome su posuta tri zrnca soli, pa ne može ništa nauditi„.
Savez sa vešticom je nekad označavala reč „kuma„. Pa vi vidite koga imate za kumu Osim reči „kuma„, upotrebljavani su i drugi eufemizmi koji su nastali iz osećanja velikog poštovanja i straha. I samo ime „veštica“ je eufemizam. Njeno pravo ime nije poznato, mada bi bilo logično da je to „vešta„.
Prema iskazima osoba koje su, navodno, imale susret sa vešticama, stoji da im je sposobnost govora u tom trenutku oduzeta, iako su bile svesne i sve videle.
Kad su bile aktivne mogle su se videti u obliku svetlecih iskri.Veštice su napadale najčešće subotom, a rizični dani su bili Božić, Poklade, Đurđevdan, Uskrs i Ivanjske noći. Nisu mogle da naude starijim ljudima, već samo mlađima. Takođe se verovalo da ne mogu da naude nekom ko je rođen u ,“muške dane„’, a to su ponedeljak, utorak, četvrtak i petak. Vreovalo se da su vešticama prepreke kućni predmetipostavljeni naopako.
Veštice u mitologiji
Ponekad je u slovenskoj mitologiji veštica nazivana i Baba Jaga. Ona je čarobnica koja živi u šumi, u kući sa kokošijim nogama. Oko ove kuće bila je ograda od ljudskih kostiju ilobanja, umesto brave bile su vilice oštrih zuba. Reza je bilaljudska noga, a ključ je ruka.
Baba Jaga, smatralo se, jede ljude, a u peći peče decu. Zamišljana je kao ružna starica, ogromnih grudi, slepa ili bolesnih očiju. U nekim pričama se pominje da se njena kuća neće okrenuti i prikazati vrata dok se ne izgovore čarobne reči.
Prema nekim teorijama, koliba na kokošjim nogama vrlo podseća na kuće nomadskih naroda u Sibiru, Uralu i Tunguziji, koje su bile namenjene za čuvanje zaliha od životinja. Koliba bez vrata ili prozora bila je postavljena na visokim stubovima od drveta koji su ličili na kokošije noge.
Spaljivanje veštica
Tokom srednjeg veka, u mnogim katoličkim zemljama u Evropi postojali su zakoni protiv veštičarenja, koji su bili jedan od načina borbe protiv jeretika. Najčešće su osuđivane žene, a kazna je bila spaljivanje na lomači. Prvo veliko spaljivanje veštica dogodilo se 1482. godine u Sevilji.
Kad bi spalili nekog jeretika, grešnika ili „vešticu“ često bi se njihov pepeo i ostaci usitnjavali i razbacivali po đubrištu. Skelet osobe koja je optužena za veštičarenje, a koji je spaljen 1582. godine u engleskom mestu Sveti Osit, otkriven je u relativno dobrom stanju, iako je bio izložen plamenu i velikim temperaturama.
Najpoznatiji „lov na veštice“ desio se 1692. godine, kada je 19 ljudi u američkom gradu Sejlem, u državi Masačusets, osuđeno na smrt. Sejlem je tako postao grad koji se kasnije i u filmovima, pozorišnim predstavama i književnosti koristio kao inspiracija za priče o vešticama, a danas se tamo nalazi i Veštičiji muzej. Artur Miler je 1953. napisao čuveni komad inspirisan vešticama iz Sejlema.
U Keniji je, bez obzira na prisustvo raznih religija, i danas veoma izražen strah od magije. To je sve dožovelo vrhunac u maju 2008, kada je u oblasti Kisii policija uhapsila 19 ljudi osumnjičenih da su spalili 11 ljudi koje su optužili za veštičarenje.
Srpski progon veštica
U Srbiji se progon veštica dešavao u 19. veku. O tome se može suditi na osnovu sačuvanih dokumenata kojih nije mnogo. Ono što se zna jeste da su navodne „veštice“ bile izuzetno ozloglašene u narodu i da se sa njima se veoma okrutno postupalo.
Prema sačuvanim zapisima publiciste Tihomira R. Đorđevića, u selu Žabarima u Pomoravlju su izvesnu Paunu, po Karađorđevoj zapovesti, privezali uz ražanj i pekli je „među dve vatre„.
U vreme Karađorđevog ustanka, Antonije Pljakić, rudnički vojvoda, ispekao je nasred Karanovca neku babu za koju je čuo da je veštica. Osim spaljivanja, dešavalo se da veštica bude ubijena iz pištolja ili noževima, kao što je u to vreme bio slučaj sa maćehom nekog Petra Joksića iz Topole.
Priča se da je u decembru 1846. godine došao turski buljubaša u selo Brdo i da su mu se tamo sujeverni seljacipožalili da im jedna baba „mori“ (muči) decu. Buljubaša je izbatinao babu i njene drugarice, koje je ova, u očaju, odala. Batinama ih je „izlečio“ od veštičarenja, a za trud je buljubaša dobio novčanu nagradu.
U našoj zemlji bilo je mnogo primera gonjenja veštica. Knez Sredoje iz Solutuše je obavestio kneza Miloša da je 1824. godine jedan čovek ubio neku babu, zato što je veštica.
Knez je dobijao izveštaje da su žene zbog optužbi da su veštice prebijane i zabranio je Srbima da tuku žene. Tako je 1822. godine zaštitio izvesnu baba Hristu iz Božurnje, u Kragujevačkoj nahiji, za koju su seljani govorili da je veštica i nameravali da je ubiju. Njegova naredba je bila da niko ne sme da se usudi „da je i najmanje dodirne, a kamoli da je i dalje naziva vešticom, jer ona to nije„.
I u Crnoj Gori je bilo „lova na veštice„. U selu Krnjicama u Crnoj Gori su u 19. veku posumnjali da je jedna žena veštica, pa su je odvezli na jezero i bacili u vodu. Pošto nije potonula, to je bio siguran znak da je veštica.
U svetu krajem 20. veka dolazi do procvata neopaganizma i veštičarstva, da bi seočuvale drevne tradicije. Nasuprot raširenoj predstavi veštica koje vole krv, veliki broj savremenih veštica višee voli životinje i prirodu, pa su zapravo vegetarijanke. Znanje o magijskoj upotrebi bilja je sastavni deo obuke svake veštice.
Noć veštica
Noć veštica (ili na engleskom jeziku Halloween) je svetkovina koja se u zapadnim zemljama proslavlja 31. oktobra, a skraćenica je od rečenice „Sveto veče“ koje se dešava uoči Svih Svetih ili na engleskom All Hallow’s Eve ili Hallow Eve.
Slavi se najviše u Irskoj, SAD-u, Kanadi, Australiji i Novom Zelandu. Više o Noći veštica pročitajte ovde.
Ovaj praznik je karakterističan po kostimima koje oblače deca i idu od kuće do kuće da traže slatkiše od odraslih. Kuće i dvorišta se ukrašavaju izrezbarenim bundevama.
Fotografije: Pixabay, kurir.rs, guoguiyan.com, qz.com, k–k.club, medjimurje.hr,witchpdx.com
Izvor: www.rokselana.com
REPUBLIKA SRPSKA ZABRANILA „NOĆ VEŠTICA“
Ministarstvo prosvete Republike Srpske uputilo je dopis svim predškolskim i školskim ustanovama u kojem navode kako je zabranjeno organizovanje priredbi i drugih aktivnosti povodom „Noći veštica“.
Kako piše Blic, Ministarstvu prosvete Republike Srpske ovaj praznik je problematičan jer nije propisan Zakonom o praznicima republike, te smatraju da nije u skladu s razvojem slobode, demokratije i tolerancije. Takođe, navode kako praznik nije u duhu s tradicijom srpskog naroda.
Ministarstvo je ovu odluku donelo nakon zahteva sedam nevladinih organizacija koje sebe karakteristišu kao tradicionalističke i posvećene porodičnom i verskom identitetu: Društvo prijatelja manastira Hilandar, Udruženje porodica četiri plus, Kolo srpskih sestara, SNP „Izbor je naš“, Balkanološki istraživački centar, Krajiški kulturni klub „Sveti Sava“, te Baštovnik.
Tradicionalisti tvrde da „Noć veštica“ slavi paganski kult smrti i mališane pod plaštom bezazlene dečije igre maskenbala i kolačića, vodi ka sektaštvu i satanizmu, s ciljem da ih, kako navode, od najranijeg doba naviknu na zlo, piše Blic.
Izvor: vesti-gazeta.com/ponedeljak, 30 oktobar 2017
Mira Adamović Njagojević, prva žena vozač teških vozila u RBM-u
U grupi novoprimljenih vozača teških vozila u RBM-u prvi put i jedna žena. – Miru je vožnja oduvek privlačila, a želja iz detinjstva bila je da upravlja damperom
Dvadesetsedmi septembar veliki je dan za pamćenje za Miru Adamović (39), prvu ženu vozača teških vozila u majdanpečkom Rudniku bakra.
Upravljajući moćnim „belazom 4“ nosivosti 220 tona, prvi put sama u kabini grdosije teške oko 120-130 tona, u prvoj smeni po vremenu idealnom za vožnju, završila je radni dan na poslovično muškom, odgovornom i teškom poslu.
– Za mene je ovo stvarno veliki dan, budući da je prvi, kako samostalno upravljam teškim vozilom. Osećaj je divan, teško objašnjiv, jer se u isto vreme osećam srećno i ponosno. Tu je i uzbuđenje i odgovornost, ma, sve – kaže ova dama koja je upravljajući moćnom grdosijom do pauze za doručak tokom koje smo je „ukrali“ na par minuta, odvezla pet tura raskrivke na radilištu Istok 1 Južnog revira, tako da je moglo da se kaže da za sobom ima prvu hiljadu tona na površinskom kopu.
Kolege i pretpostavljeni Mire Adamović su puni hvale za njen rad. Kažu da ni po čemu ne zaostaje za svojim kolegama, kao i da je puna odgovornosti za povereni posao i činjenicu da joj je na upravljanje poverena moćna i više od dva miliona evra vredna mašina.
– Ovo nije posao koji se radi jednostavno, ali je lepo. Koliko god izgledali ogromni, ovi kamioni su pogodni za vožnju, zahtevni koliko i sva druga veća vozila, pritom i udobna, a opet ponosom ispunjava osećaj da upravljate vozilom velikim kao kuća – nedostaju reči Miri da izrazi radost i oduševljenje poslom koji je oduvek privlačio i koji je njen izbor, budući da je do nedavnog zaposlenja u rudniku radila i kao taksi vozač, a kao Majdanpečanka oduvek priželjkivala da upravlja i moćnim damperom.
– Želja mi se ostvarila, a volela bih da mojim primerom krenu i druge pripadnice lepšeg pola, pa da u RBM-u ne budem jedina žena vozač teških vozila – ispričala nam je Mira koja za sobom ima 11 godina vozačkog staža, a i diplomu rukovaoca mehanizacije u površinskoj eksploataciji.
Ona je, inače, samohrana majka 11-godišnjeg Nikole koji kao i većina dečaka tog uzrasta u ovoj sredini, kada odraste, želi da bude vozač teških vozila i krstari rudarskim saobraćajnicama majdanpečkog rudnika.
Autor: Silvija Vukašinović
Izvor: kolektiv.co.rs/septembar 29, 2017
_______________________________________________________________
Erih From: Umeće ljubavi i šta nas sprečava da ovladamo njime
„Teško da postoji neka aktivnost, neki poduhvat, koji je započet sa tako ogromnim nadama i očekivanjima, a ipak, koji tako redovno ne uspe, kao ljubav.“
Nemački psihoanalitičar, filozof i socijalni psiholog Erih From, tvrdio je u svom remek–delu „Umeće ljubavi“ da je ljubav aktivnost za koju je potrebno dosta znanja i truda, da se ne događa slučajno, već je za nju potrebno izvesno umeće koje se stiče dugim i upornim delovanjem.
From piše:
„Ova knjiga želi da pokaže da ljubav nije osećaj u koji olako može biti bilo ko upušten, bez obzira na to koliki je stepen zrelosti dosegnuo.
Ona želi da ubedi čitaoca da su svi njegovi pokušaji na ljubav osuđeni na neuspeh sem ako ne pokuša najaktivnije da razvije svoju celokupnu ličnost, tako da postigne produktivnu orijentaciju; to zadovoljenje individualne ljubavi ne može biti postignuto bez kapaciteta da se voli svoj bližnji, bez prave poniznosti, hrabrosti, vere i discipline. U kulturi u kojoj su ovi kvaliteti retki, postizanje sposobnosti da se voli mora ostati retko dostignuće. “
From smatra našu iskrivljenu percepciju ljubavi crno-belom:
„Većina ljudi shvata problem ljubavi prvenstveno u tome kako biti voljen, pre nego kako voleti, u sposobnosti da voli. Stoga, problem za njih je kako biti voljen, kako biti dopadljiv.“
Ljudi misle da je ljubav jednostavna, ali da je pronaći pravi objekat ljubavi – ili biti voljen – teško. Ovaj stav ima nekoliko uzroka ukorenjenih u razvoju savremenog društva. Jedan od uzroka je velika promena koja se dogodila u 20. veku sa poštovanjem izbora objekta ljubavi.“
From pravi razliku između zaljubljenosti i trajnog stanja ljubavi
„Ako dvoje ljudi koji su bili stranci, kao što smo svi mi, iznenada dopuste da se zid između njih sruši i osećaju se blisko, osećaju se kao jedno, ovaj trenutak jedinstva jedan je od najradosnijih, najuzbudljivijih iskustava u životu.
Sve je lepše i čudesnije za osobe koje su bile zatvorene, izolovane, bez ljubavi. Ovo čudo iznenadne prisnosti je često olakšano ako je kombinovano sa, ili inicirano, seksualnom privlačnošću i odnosom. Međutim, ovaj tip ljubavi po svojoj pravoj prirodi nije trajan.
Dve osobe se dobro upoznaju, njihova prisnost sve više i više gubi čudesan karakter, dok njihovi antagonizmi, njihova razočaranja, njihova zajednička dosada ne ubije šta je preostalo od početnog uzbuđenja. Ipak, u početku oni ne znaju sve ovo: u stvari, oni uzimaju osećaj slepe zaljubljenosti, „ono biti lud jedno za drugim“, za dokaz njihove ljubavi, dok to može samo dokazati stepen njihove prethodne usamljenosti.
„Teško da postoji neka aktivnost, neki poduhvat, koji je započet sa tako ogromnim nadama i očekivanjima, a ipak, koji tako redovno ne uspe, kao ljubav.“
From dalje piše:
„Prvi korak koji se preduzima je da se postane svestan da je ljubav umeće, kao što je i življenje umeće; ako želimo naučiti kako da volimo mi moramo postupati na isti način kao da želimo naučiti druga umeća, recimo muziku, tesarstvo ili umeće medicine ili inženjerstvo.
Koji su neophodni koraci u učenju svakog umeća? Proces učenja umeća može biti podeljen na odgovarajuća dva dela: prvi, umeće teorije; i drugi, umeće prakse. Ako želim naučiti umeće medicine, moram prvo znati činjenice o ljudskom telu i različitim bolestima.
Kad imam sva ova teoretska znanja, ja sigurno nisam stručan u medicinskoj umeću. Ja ću postati majstor ovog umeća samo posle dugotrajne prakse, dok se eventualno rezultati mog teoretskog znanja i rezultati moje prakse ne spoje u jedno – moju intuiciju, esenciju ovladavanja svakog umeća.
Ali pored učenja teorije i prakse postoji i treći faktor neophodan da se postane majstor u bilo kom umeću – ovladavanje umećem mora biti stvar ultimativne zanteresovanosti; ne sme postojati ništa na svetu važnije nego to umeće. Ovo je istinito za muziku, za medicinu, za tesarstvo – i za ljubav.
I možda ovde leži odgovor na pitanje zašto ljudi u našoj kulturi retko pokušavaju da uče ovo umeće uprkos njihovim očiglednim neuspesima: uprkos duboko ukorenjenoj žudnji za ljubavlju skoro sve ostalo se smatra važnijim od ljubavi: uspeh, prestiž, novac, moć – skoro sva naša energija je korišćena da se nauči kako postići ove ciljeve, a skoro ništa za učenje umeća ljubavi.“
Preveo i prilagodio: Spasa Vidljinović
Izvor Ovde: kultivisise.rs/12/05/2017
Nadnaslov: Iz teksta izvojio Bora*S
_______________________________________________________________
Usurijski zaliv u Rusiji je u doba SSSR-a bio otpad za staklene flaše i porcelan. Danas, zahvaljujući prirodi, to je plaža sa oblucima kakve nema nijedna druga na svetu.
Taj zaliv u blizini Vladivostoka je godinama bio zatrpavan razbijenim flašama od votke, piva i vina.
Međutim, talasi Severnog Pacifika su uzeli stvar u svoje ruke – višedecenijsko „šmirglanje“ šarenog stakla o morsko dno i kamenje na samoj plaži učinili su ga oblim i bezopasnim, poput pravih belutaka.
I tako je ovo „parčence“ Rusije u koje niko nije želeo da ide postalo turistička atrakcija.
Vlasti su tu zonu na kraju proglasile zaštićenom, a plažu nazvale „Staklenom plažom“.
Sada vrlo rado tu dolazi i lokalno stanovništvo.
Izvor:RTS, BORD PANDA/Sreda, 01. Feb 2017.
Karl Marks
Što za mene postoji pomoću novca, što ja mogu platiti, tj. što novac može kupiti, to sam ja, sam posjednik novca. Kolika je snaga novca, tolika je moja snaga. Svojstva novca su moja – njegova posjednika – svojstva i suštinske snage.
To što ja jesam i što mogu, nije, dakle, nikako određeno mojom individualnošću. Ja jesam ružan, ali mogu kupiti najljepšu ženu. Dakle, ja nisam ružan, jer je djelovanje ružnoće, njena odbojna snaga, uništena pomoću novca.
Ja sam – prema svojoj individualnosti – hrom, ali mi novac pribavlja 24 noge; dakle, ja nisam hrom; ja sam rđav, nepošten, nesavjestan, glup čovjek, ali je novac cijenjen, dakle cijenjen je i njegov posjednik. Novac je najviše dobro, dakle i njegov posjednik je dobar, novac me, osim toga, oslobadja muka da budem nepošten; dakle, unaprijed se pretpostavlja da sam pošten; ja sam bez duha, ali novac je zbiljski duh svih stvari, pa kako bi njegov posjednik bio bez duha?
Osim toga, on može kupiti umne ljude, a onaj koji ima moć nad umnim ljudima, nije li on umniji od umnijih! Ja, koji pomoću novca mogu sve za čim čezne ljudsko srce, ne posedujem li ja sve ljudske moći! Ne pretvara li, dakle, moj novac sve svoje nemoći u njihovu suprotnost?
Šekspir u Timonu Atenskom:
„Zlato? Skupoceno, blistavo, crveno zlato?
Ne bogovi! Nisam uzalud preklinjao.
Toliko toga čini crno bijelim, ružno ljepim;
Zlo dobrim, staro mladim,
plašljivo hrabrim, podlo plemenitim.
Ono mami… Svećenika od oltara;
Bolesnom otima jastuk ispod glave;
Da, ovaj crveni rob razvezuje i vezuje
Posvećene veze; blagosilja proklete;
Kugu čini ljupkom, daje lopovu čast
I daje mu ugled, poštovanje i utjecaj
U vijeću senatora; ostareloj udovici
dovodi mlade prosce;
Nju, odagnanu s gadjenjem iz bolnice,
s ranama otrovnim i gnojnim,
pomladjuje kao melem
U majsku mladost. Prokleti metale,
Ti prosta droljo što zavodiš ljude
I narode.“
Ako je novac veza koja me vezuje za ljudski život, za društvo, za prirodu i ljude, nije li novac veza svih veza! Ne može li on razrješiti i vezati sve veze! Nije li on zato i opće svojstvo razdvajanja? On je prava moneta razdvajanja kao što je i pravo sredstvo veze, kemijska snaga društva.
Šekspir osobito ističe dva svojstva novca:
Što ja ne mogu kao čovjek, dakle, što ne mogu moje individualne suštinske snage, to mogu pomoću novca.
Novac, dakle, čini svaku od tih suštinskih snaga nečim što ona po sebi nije, tj. njenom suprotnošću (…) Ako nemam novaca za putovanje, nemam potrebe, tj. nemam stvarne i ostvarljive potrebe za putovanjem. Ako imam sklonost za studiranje, ali nemam za to novaca, nemam nikakve sklonosti za studiranje, tj, nemam efikasne, istinske sklonosti. Naprotiv, ako ja nemam stvarno nikave sklonosti za studiranje, ali imam volje i novaca, onda imam efikasnu sklonost.
Kao moć koja izopačava novac se pojavljuje i prema individuumu i prema društvenim vezama koje pretendiraju na to da za sebe budu biće. On pretvara vjernost u nevjernost, ljubav u mržnju, mržnju u ljubav, vrlinu u porok, porok u vrlinu, slugu u gospodara, gospodara u slugu, glupost u razumnost, razumnost u glupost.
Budući da novac, kao postojeći djelotvorni pojam vrijednosti, zamjenjuje i razmjenjuje sve stvari, on je opća zamjena i razmjena svih stvari, dakle, izopačeni svijet, zamjena i razmjena svih stvari prirodnih i ljudskih kvaliteta.
Međutim…ako pretpostaviš čovjeka kao čovjeka, a njegov odnos prema svjetu kao ljudski odnos, ljubav možeš zamjenuti samo za ljubav, povjerenje samo za povjerenje itd. Ako želiš uživati u umjetnosti, moraš biti umjetnički obrazovan čovjek; ako želiš vršiti utjecaj na ljude, moraš stvarno biti čovjek koji djeluje potićući na druge ljude.
Svaki od tvojih odnosa prema čovjeku – i prema prirodi – mora biti odredjeno ispoljavanje tvog zbiljskog individualnog života koji odgovara predmetu tvoje volje. Ako ti voliš a ne izazivaš ljubav partnera, tj. ako tvoja ljubav kao ljubav ne izaziva uzajamnu ljubav, ako kao čovjek koji voli ne postaneš kroz životno ispoljavanje voljeni čovjek, tvoja ljubav je nemoćna, ona je nesreća.
Izvor:kljucnekosti
Čudesne moći paukova koje bi mogle da promene tok medicine
Foto: Profimedia
Profesor Fric Folrat drži paukove u luksuznom smeštaju na krovu Univerziteta Oksford. Desetine nezgrapnih zglavkara, pripadnika roda Nephila, prekrivaju tavanicu nekadašnje staklene bašte, baškare se pod tropskom vlagom i između bujnog lišća, a svojim složenim mrežama hvataju poslastice iz uvek prisutnih rojeva muva.
Posle 40 godina rada s paukovima, nemački zoolog razvio je duboko poštovanje prema njihovim gotovo čudesnim moćima.
Paukovi prave mrežu tako što upredaju tečni protein u svilu koja je čvršća od čelika, ali izuzetno fleksibilna.
Folratov cilj je da iskoristi paukove moći za upotrebu u ljudskom telu i proizvodi implantate od paukove mreže koji bi mogli da unesu revoluciju u regenerativnu medicinu.
Kao student Univerziteta Oksford 60-tih godina prošlog veka, Folrat je u početku proučavao golubove, ali ga je radoznalost ubrzo odvela do paukova i njihovim mreža, oblasti koja je bila prilično zanemarena u akademskim istraživanjima.
“Njihova mreža ima složenu, geometrijsku strukturu, a proizvode je od izuzetno prefinjenog materijala. Ne možete da se ne zapitate kako to funkcioniše i prema kojim pravilima”, kaže Folrat.
Prvu studiju o paukovima objavio je 1976. godine, nakon čega je usledilo niz revolucionarnih istraživanja u kojima se bavio jedinstvenim karakteristikama i funkcijama njihovih mreža. Istraživanja na terenu vodila su ga na razne strane, pa je tako stigao do Paname i Papue Nove Gvineje, gde je istraživao egzotične vrste s retkim kvalitetima.
“Mnogo vremena sam proveo samo sedeći na stolici u šumi i posmatrajući paukove šta rade kako bih razumeo njihovo ponašanje”, kaže on. “Ako otkrijete primerak sa neobičnom mrežom, možete da ga secirate kako biste videli žlezdu koja luči protein i vidite na koji način se vlakna upredaju.”
Posledica njegovih otkrića su različite saradnje.
Blisko je sarađivao sa arhitektama radi osmišljavanja zgrada zasnovanih na mrežama, a učestvovao je i u projektima za izradu mreža za hvatanje svemirskog otpada. Američka vojska ga je angažovala da ispita kako različite vrste droga, uključujući i LSD, utiču na paukovo pletenje mreže.
Primena u medicini
Primena u oblasti medicine možda najviše obećava. Još od stare Grčke, različite kulture lečile su rane tako što su ih trljale paukovim nitima, verujući da će na taj način sprečiti gubitak krvi i infekcije. Folrat je testirao ovu tradiciju tako što je u nizu eksperimenata sa životinjama pravio zavoje od paukove mreže. Tada je shvatio da se besprekorno stapaju sa tkivom domaćina.
“Paukove niti su biokompatibilne tako da ih rana ne odbacuje”, kaže on. Pored toga su i biorazgradive, što znači da zavoj naprosto nestaje kako rana zarasta. Čak i kada niti nisu bile očišćene, već su samo uzete iz mreže, zatvarale su ranu i posle toga nismo morali da ih odstranimo”, dodaje Folrat.
U sledećoj fazi, Folrat je analizirao same niti odmah nakon izlučivanja. On je otkrio jedinstveni raspored proteinskih struktura u njima, koje su, kako se ispostavilo, otporne na pritisak i deformacije. To je i razlog jedinstvene snage i elastičnosti paukove mreže.
Saznao je da paukovi iz roda Nephila (zlatosvileni pauk tkač) proizvode sedam različitih vrsta vlakana, pri čemu svako ima različitu namenu. Najčvršća su vlakna na kojima pauk visi i poslužila su kao model za novu vrstu biomedicinskog implantata.
Proizvodnja paukove svile u većim količinama nije bila moguća, zato što se od anesteziranih paukova može dobiti samo jedna nit, a uzgajanje arahnida je nemoguća misija zato što su kanibali.
Zbog toga je Folrat pokušao da iskoristi snagu svilenih buba, čije larve, u industrijskom procesu gajenja i izlaganja vrelom vazduhu ili pari, proizvedu ukupno više od 150.000 tona svile godišnje. Ova metoda se koristi za proizvodnju luskuznih tkanina više od 5.000 godina, prvi put u Kini, u doba neolita.
Vlakna svilene bube, međutim, nisu tako čvrsta kao paukova, osim toga, sadrže otrovni lepak zbog kojeg nisu najpogodnija za primenu u hirurgiji.
Cilj naučnika: Stvoriti implantat
Folrat je otkrio vrstu divljih svilenih buba, čije larve proizvode svilu sličnog proteinskog sastava kao kod pauka. Sekvencirao je te proteine i uporedio ih sa strukturom niti na kojoj visi pauk. Iz produkta ove vrste svilene bube uklonjen je toksični lepak, da bi zatim bio proizveden kao čvrst, čist materijal koji je Folratova kompanija Silk grup (pri Univerzitetu Oksford) nazvala Spidrex.
Njihov napredak je podstakao komercijalno interesovanje, pa je Folrat otvorio ogranak kompanije Oxford Biomaterials, koja se bavi razvojem za primenu u oblasti medicine. Analizirao je mogućnosti korišćenja “Spidrexa” za proizvodnju veštačkih kostiju, a takođe je testirao mogućnosti korišćenja za zavoje. Na kraju su istraživanja koncentrisali na zamenu za kolena. Osnovali su novi ogranak pod nazivom Orthox, koja se bavi primenom “Spidrexa” u proizvodnji materijala koji može da se oblikuje, a koji bi mogao da zameni hrskavicu i posluži kao biokompatibilna rešetka za tkivo koje se obnavlja.
Cilj naučnika je da stvore implantat koji bi u roku od pet godina zamenila originalna hrskavica.
Trenutno se ovi implantati klinički ispituju, a Folrat je zadovoljan rezultatima. “Zadovoljni su i pacijenti i hirurzi”, kaže Folrat i veruje da će implantati biti široko dosupni do 2018. godine.
Mnogobrojna primena paukove mreže
Sličan koncept Folrat primenjuje i u oblasti regeneracije nerava, preko još jednog ogranka kompanije, pod nazivom Neurotex. Tim se nada da će na ovaj način moći da izleči paralizu izazvanu teškim povredama kičme.
Gotovo svakodnevno se objavljuju rezultati novih istraživanja o mogućnostima primene paučine u regenerativnoj medicini. Naučni timovi širom sveta danas proizvode nove materijale koristeći niz kreativnih tehnika, kao što je ugradnja DNK pauka u koze, pa čak i korišćenje kvasaca za dobijanje svile.
Folratov tim radi na izradi kaciga za motocikliste, avionskih instrument-tabli i vojnih uniformi, a proučava i izuzetno efikasan proces tkanja paukove mreže radi korišćenja u hajtek-proizvodnji. Paukova mreža je već poslužila kao model za senzore zagađenja, a sintetička paukova mreža je sve popularnija u proizvodnji odeće.
Posle 40 godina rapidnog napretka, zoolog Folrat uveren je da je tek zagrebao po površini onog što bi stanari na krovu Univerziteta Oksford još mogli da pruže.
„Paukovi postoje milionima godina”, kaže Folrat. “Imamo još mnogo toga da naučimo od njih.”
Izvor: nationalgeographic.rs/Blic
Kamen od 250 tona već 1.300 godina prkosi gravitaciji
Ovaj ogroman kamen se nalazi na nizbrdici i vekovima prkosi gravitaciji. Ukoliko se ne bojite izazova, sedenje u njegovoj senci će vas svakako zabaviti.
Foto:Profimedia
„Krišnina puter lopta“ ili „Kamen nebeskog boga“ kako ga lokalno stanovništvo zove već preko 1,300 godina stoji pod uglom od 45 stepeni na nizbrdici pored grada Mahabalipuram, u indijskoj državi Tamil Nadu.
Zbog ugla pod kojim stoji, kamen izgleda kao da će se svakog momenta skotrljati nizbrdo. Ipak, ono što je zanimljivo jeste da su svi pokušaji da se kamen pomeri sa tog mesta bili uzaludni.
Zbog položaja koji zauzima, kamen predstavlja veliku turističku atrakciju, ali i izazov lokalnom stanovništvu i najhrabrijim meštanima koji vole da sede i fotografišu pod njim.
Prema hinduističkom predanju, bog Krišna je kao mali toliko voleo da jede puter da ga je često krao iz tegle izvlačeći kuglice putera rukama, te je ovaj neobičan kamen okruglog oblika upravo zbog toga i nazvan Krišnina puter lopta.
Foto: Profimedia
Dok stanovništvo Mahabalipurama veruje da su bogovi spustili kamen na to mesto kako bi dokazali svoju snagu i moć, ima i onih koji veruju da su vanzemaljci umešali prste i postavili kamen.
Ipak, naučnici se slažu da je ovde reč o prirodnoj formaciji.
Međutim, geolozi nisu saglasni sa naučnicima tvrdeći da je oblik kamena toliko specifičan, te da verovatno nije dobijen prirodnom korozijom tla.
Kralj Narasimhavaran koji je vladao u oblasti Palava, u južnoj Indiji, od 630. do 668. godine nove ere bio je prvi koji je želeo da pomeri kamen, ali ni njemu a ni mnogima posle njega to nije pošlo za rukom.
Guverner Madrasa Artur Lavli je 1908. godine takođe pokušao da pomeri kamen uz pomoć sedam slonova, ali ni on nije uspeo u tome.
Izvor: nationalgeographic.rs
_________________________________________________________________________________
IZVANREDNE MOGUĆNOSTI MAČIJIH ČULA (1)
Ako se potrudimo da saznamo kako mačke vide, čuju, osećaju mirise i ukuse i koriste čulo dodira, možda ćemo bolje shvatiti njihovu pravu prirodu i sposobnost da se od umiljatog kućnog ljubimca tokom noći pretvore u pravu mašinu za ubijanje.
Mačke čuju zvuke koje mi ne možemo da čujemo, vide ono što nismo u stanju da vidimo i osećaju mirise koji su za nas neuhvatljivi.
Poznato je da su njihove neverovatne sposobnosti rezultat evolutivnog prilagođavanja ulozi usamljenog noćnog lovca, a bolje poznavanje njihovih čula može da nam pomogne da sagledamo svet njihovim očima i da bolje shvatimo njihovo ponašanje.
Vizuelne sposobnosti
Mačije oči mogu biti najrazličitijih boja, ali najčeće su zlatnožute, zelene ili narandžaste, dok su plave svojstvene sijamskim i belim mačkama i mačićima. Poznato je, takođe, da su bele mačke s plavim očima često sklone gluvoći.
Mačke ne moraju da žmirkaju da bi ovlažile oči, a pošto su one postavljene na prednjem delu glave, njihova vidna polja se preklapaju, pa veoma brižljivo moraju da procenjuju daljinu skoka prilikom lova. Mačke imaju i treći kapak, neku vrstu membrane smeštene u unutrašnjem uglu oka, koja je obično uvučena i ne vidi se, a navlači se preko oka da bi ga zaštitila ili navlažila rožnjaču suzama. U normalnim okolnostima, treći kapak se ne vidi, osim kad je mačka bolesna ili neuhranjena. Pojava trećeg kapka često predstavlja rani znak upozorenja da je mačka bolesna.
Zahvaljujući sposobnosti zenica da se šire i skupljaju i tako kontrolišu količinu svetlosti koja ulazi u oko, mačke imaju izvanredan noćni vid. U stanju su da mnogo bolje od nas vide u slabo osvetljenom okruženju, mada ne mogu da vide u potpunom mraku.
Pri slabom osvetljenju njihova dužica se opusti, zenice se rašire, a svetlost prolazi kroz providnu zaobljenu rožnjaču i pada na mrežnjaču na zadnjem delu oka, gde se odbija od specijalnog sloja svetlucavih ćelija, nazvanog „tapetum lucidum“. Ovo stvara utisak da mačije oči svetle u mraku.
Osetljivi mehanizmi u zadnjem delu oka brane se od jake dnevne svetlosti tako što se zenice skupljaju. Ova izuzetna sposobnost, tako korisna za noćnog predatora, ne utiče na dnevni vid. U stvari, mačke su prilično kratkovide, pa se danju mnogo više oslanjaju na miris i sluh, koji su efikasni čak i na razdaljini od 40 metara. Suprotno verovanju koje je bilo na snazi sve do druge polovine XX veka, mačke nisu slepe za boje. Zahvaljujući sve savršenijim instrumentima, utvrđeno je da su u stanju da razlikuju pojedine boje, ali ne toliko jasno kao čovek.
Istančan sluh
Sluh je kod mačke izuzetno dobro razvijen, pa ona podjednako može da čuje visoke tonove koje emituje žrtva, kao i mnoge druge zvuke, gotovo nečujne ljudskom uhu. U stanju je da registruje zvuke čije su frekvencije za 1,6 oktava više nego što može da čuje ljudsko uvo, ali je manje osetljiva na niže frekvencije.
Mačije uši su prilično velike i sposobne da se obrnu za 180 stepeni, kako bi bolje mogle da uhvate zvuk. Od 30 mišića, koliko ima u svakom uhu, mačka koristi više od 12 da bi kontrolisala njihovu pokretljivost, a ova sposobnost pomaže joj da precizno odredi mesto odakle dopire zvuk.
Mačije uvo sastoji se iz spoljnog dela, ušne školjke koja je obično uzdignuta i usmerena napred. Ona je dovoljno savitljiva da može da se pokreće napred, sa strane i natrag, kako bi mogla da uhvati i najmanji zvuk i usmeri vrh prema njegovom izvoru. Ušna školjka hvata zvučne talase i služi kao nekakav levak koji sprovodi zvuke do bubne opne, zategnute preko ušnog kanala.
Tri koščice u srednjem uhu prenose zvuke do puža u unutrašnjem uhu, gde se oni analiziraju i pretvaraju u nervne impulse koji se preko slušnog nerva prenose do centra za sluh u moždanoj kori. Ovde se signali dešifruju i prepoznaju tako što se upoređuju sa zvucima uskladištenim u pamćenju. Oštrina sluha kod mačke može tokom godina početi da opada.
Slobodanka Jovičić
Izvor: zov.rs
Na ćerkama je sproveo zabranjeni eksperiment – i napravio od njih genijalke!
Psiholog Laslo Polgar i otac čuvenih sestara Polgar koje su godinama uspešno igrale šah i očaravale svet postavši prvakinje, javno je izjavio da će njegova deca, koja tek treba da se rode, postati svetski šampioni. I dokazao je da je u pravu. Njegove ćerke su više nego opravdale sve što im je pre rođenja najavljivano.
Sestre Polgar, Foto: Wikipedia
Polgar je bio jedan od zagovornika primene teorije ekspertize, a čak je napisao i radove koji objašnjavaju njegove ideje.
Zauzeo se kod lokalnih vlasti da se akcenat stavi na rad, a ne na talenat i tvrdio da bi to moglo da transformiše obrazovni sistem.
Pošto mu nije bilo odobreno da radi ovaj eksperiment, on je odlučio da ipak to primeni na sopstvenoj deci.
U tom trenutku nije bio oženjen, tako da se bacio u potragu za devojkom koja će da prihvati rad na ovom eksperimentu. To je bila Klara s kojom je dobio Žužanu 1969. godine.
„Trebalo mi je da Žužanin uspeh bude dramatičan, da niko ne dovodi u pitanje autentičnost. To je bio jedini način da uverim ljude da su njihove ideje o izuzetnosti bile pogrešne. A onda mi je sinulo – šah! Zašto šah? Jer je objektivan„, rekao je jednom prilikom Polgar.
Vredno je radio na tome da Žužana nauči da igra šah, da ga zavoli, a kada je napunila šest godina prijavio je na takmičenje. Tako mala fascinirala je svet – pobedila je!
Krajem 1974. godine Klara je rodila Sofiju, a dve godine kasnije i Judit, a već sa pet godina ih je upoznao sa čarima šaha.
Devojčice su čitavo detinjstvo posvećeno trenirale, ali su i uživale u tome. Zašto? Zato što su imale motivaciju.
Uspeh sestara Polgar
Žužana Polgar, Foto: Wikipedia
Kada je napunila 12 godina Žužana je osvojila titulu prvakinje sveta za devojčice ispod šesnaest godina, dve godine kasnije postala je najbolja šahistkinja na svetu, a onda je dosegla status velemajstora.
Do kraja karijere osvojila je svetski šampionat za žene četiri puta i pet šahovskih olimpijada i ostala jedina osoba u istoriji, bilo muška, bilo ženska, koja je osvojila Trostruku krunu.
Danas vodi šahovski centar u Njujorku.
.
Sofija Polgar, Foto: Wikipedia
Sofija je sa pet godina osvojila mađarski šampionat za devojčice mlađe od 11 godina, a onda su se zlatne medalje samo nizale.
Ali, njeno najveće dostignuće bilo je „Čudo u Rimu“, gde je pobedila osam partija protiv najboljih šahista.
Trenutno živi u Izraelu gde vodi šahovski sajt i priznata je slikarka.
Judit Polgar, Foto: Wikipedia
Nakon niza oborenih rekorda u tinejdžerskom dobu, Judit je pobedila na svetskom šampionatu za mlađe od 12 godina.
Sa 15 godina postala je najmlađi velemajstor u istoriji šaha. Judit se vodi kao svetska šahistkinja broj jedan već više od 10 godina.
„Rekli su da je njihov uspeh puka sreća“
Ali ovo je iluzija koja prikazuje samo vrh ledenog brega: posmatrači misle da je učinak posledica posebnih sposobnosti jer su videli samo mali procenat aktivnosti neophodnih da bi se ostvario uspeh.
„Da su samo videli veoma spori napredak, poboljšanje koje dolazi mic po mic, ne bi tek tako lako nazvali Žužanu čudom od deteta„, rekao je jednom prilikom Polgar i dodao da ljudi misle da je uspeh njegovih ćerki puka sreća.
„Kažu da je slučajnost kako je čovek koji je krenuo da dokaže praktičnu teoriju izuzetnih postignuća koristeći šah, eto, baš nekako, dobio tri najtalentovanije šahistkinje u istoriji. Možda neki ljudi jednostavno ne žele da veruju u moć vežbe„, zaključuje on.
Autor: detinjarije.com
Izvor: 24sata.rs
_________________________________________________________________________________
Zbog čega se tetoviramo
Tetoviranje je kao epidemija zahvatilo poznate sportiste, glumce, estradne zvezde, a posle toga sledili su ih njihovi fanovi – danas je teško naći tinejdžera koji na sebi nema bar jedan crtež
Telo mumije stare 5000 godina, takozvanog Ledenog Čoveka – Ocija otkrivenog u italijanskim Alpima 1991, bilo je prekriveno sa preko 50 tetovaža. Početkom ove godine, 1300 godina stara mumija iz Sudana poslata je na skener. Na gornjem delu unutrašnje strane bedra skener je otkrio tetovažu anđela.
Lista sličnih kurioziteta se samo nastavlja. Zapravo, procenjuje se da je u vreme Kolumbovih otkrića više od hiljadu autohtonih društvenih zajednica širom sveta praktikovalo tetoviranje.
Reč tetovaža, odnosono tattoo na engleskom jeziku, potiče od polinezijske reči tatau koja označava trajne oznake na ljudskoj koži nanete ponekad tokom rituala skarifikacije (urezivanje veštačkih ožiljka na koži) a mnogo češće tokom procesa ubrizgavanja mastila u potkožni deo tela.
U današnjem svetu, tetoviranje je poslednjih decenija steklo veliku popularnost. Razlozi su brojni – od jednostavne želje da se telo ukrasi do iskazivanja večne i duboke ljubavi.
Ono što je manje poznato jeste činjenica da se u mnogim plemenskim zajednicama savremenog sveta tetoviranje obavlja u magijske svrhe.
Tetovaža može biti izazovna, ali problem nastaje kad “crtež” dosadi…
Dr Lars Krutak je antropolog koga fasciniraju tetovaže. Toliko, da je poslednjih deset godina proveo putujući svetom i istražujući kako ljudi koriste tetovaže, skarifikaciju i telesne modifikacije da bi kanalisali natprirodnu moć u sopstveno telo.
Svoja otkrića objavio je u knjizi Duhovna koža: magijske tetovaže i sakrifikacija. Krutakova zapažanja prate čudesne fotografije pripadnika animističkih i šamanističkih društava Azije, Afrike, Amerike i Melanezije.
Prvi deo knjige opisuje drevnu veštinu tajlandske tetovaže sak jant svetih monaha koji svoje moći i energiju povlače od samog Bude. Protkano brojnim fotografijama dramatično tetoviranih tela, ovo poglavlje nudi entuzijastima savršen primer ezoterijskog sveta sak jant simbola i njihovog značenja.
Takođe detaljno obrađuje i praksu tetoviranja svernoameričkih i južnoameričkih Indijanaca. Od prerijskih ratnika do amazonskih šamana, tetovaže se nose na telu kao začarani simboli zaštite i sveprožimajuće duhovne moći.
Deo o talismanskoj tetovaži se završava detaljnim opisom pojedinaca koji su stvarali magijske tetovaže i njihovim tehnikama.
Svi domorodački narodi koji su hiljadama godina unazad svoja tela ukrašavali tetovažama praktikovali su šamanizam. Šamanizam se smatra najstarijom duhovnom religijom ljudskih bića. Smrt je prva učiteljica, granica iza koje se završava život i počinje čudo.
Šamanistička religija prožeta je misterijom i magijom, ali je takođe nastala kao deo čovekove potrebe da racionalizuje činjenicu da mora da ubije kako bi opstao: biljku, životinju pa i drugo ljudsko biće koje ugrožava teritoriju i smanjuje mogućnost nabavke hrane. Duše tih ubijenih neprijatelja su imale magijske moći.
Šamanizam je animizam: verovanje da je sveukupni život – ljudski, životinjski ili biljni – prožet duhovnom životnom silom. Žrtveni obredi, posebno žrtve u krvi, bile su poput finansijskih transakcija koje su zadovoljavale duhove. Duhovi su na taj način bili „plaćeni“ zbog svojih usluga čoveku. Krvne žrtve su ponekad prinošene i kao način da se neutrališe kršenje moralnih kodeksa kojih se većina domorodačkih naroda striktno pridržavala.
Na primer, izuzetno tetovirani Iban sa Bornea će poštovati adat – prihvaćeni kodeks ponašanja, komunikacije i života koji upravlja čitavim društvenim bićem njegovog naroda. Adat je čuvar ljudskog i duhovnog života u kome su svi delovi univerzuma zdravi, u miru i izbalansirani.
Kršenje adata dovodi do poremećaja tog kosmičkog blaženstva, pa je potrebno da se pomoću određenih postupaka i rituala ponovo uspostavi balans i da se umiri bes pojedinaca, zajednice i bogova. Po tradiciji, takvi rituali obuhvataju žrtvovanje kokoške, svinje, a u posebnim slučajevima čak drugog ljudskog bića – posebno kada dođe trenutak da se podigne nova duga kuća (u kojoj žive svi pripadnici zajednice).
Diskretno i – umereno…
Osim uloge čuvara plemenske religije, neki šamani su aktivno praktikovali tradiciju tetoviranja na sebi.
Kod Paivana na Tajvanu, Čukčija iz Sibira i Jupigeta sa ostrva Sent Lorens na Aljasci, žene su umetnice tetovaže i šamani koji kanališu natprirodne moći kako bi izlečile pacijente od „gubitka duše“ – stanja koje se pripisuje duhovima što donose bolest, bilo da su oni ljudskog ili životinjskog porekla.
Pravilan tretman obolelog ponekad podrazumeva da se na tačno određenim delovima njegovg tela ucrtaju lekovite tetovaže ili stave „tetovirane trake“ kako bi se identitet obolelog sakrio od zlonamernih entiteta.
Majstori tetovaža naroda Kajan sa Bornea, a to su uvek žene, tetoviraju simbol koji se zove lukut ili drevna perla na zglobove ljudi kako bi se sperčio gubitak duše. Kada je čovek bolestan to znači da je njegova duša pobegla iz tela, a ozdravljenje znači povratak duše.
Da bi se sprečio odlazak duše, čovek će je „zavezati“ oko zgloba pomoću uzice u koju je utkan lukut ispunjen magijom. Naravno, uzica se može pokidati a perla ispasti, pa će je Kajan zameniti tetovažom perle koja će imati iste moći kao i original i braniće ga od bolesti i zlih duhova.
Mentavai sa Siberitskog ostrva takođe nose komlikovane tetovaže perli na spoljašnjem delu šaka. Ne samo da te tetovaže vezuju dušu za vlasnika, već mu pomažu da daleko spretnije i uspešnije koristi svoje ruke u raznim manuelnim poslovima koji zahtevaju preciznost.
Pripadnici naroda Mentavai važe za najtetoviranije ljude savremenog sveta. Oni kažu da njihova prelepo ukrašena tela veoma uspešno drže njihove duše blizu, jer duše vole lepe stvari poput perli, cveća, naoštrenih zuba, obojenih lica, a iznad svega vole tetovaže!
R. Savić
Izvor: treceoko.rs
__________________________________________________________________________________
Posebnu vrstu tikovog drveta koje raste na jugu Afrike, poznatu po lokalnim nazivima kiat, mukva ili muniga, ostatak sveta zbog karakterističnog soka koji teče unutar stabla naziva – krvavo drvo.
U nauci je poznato kao Pterocarpus angolensis.
Kada se stablo ili grana odseče, iz drveta obilno poteče gust tamnocrveni sok, čija je funkcija da oporavi drvo i zaceli ranu.
Crveni sok krvavog drveta se tradicionano koristi kao farba, ali i kao lekovito sredstvo.
Lokalno stanovništvo ga meša sa čistom mašću životinja i koristi kao kozmetičko sredstvo, a sam sok kao tradicionalni lek za mnoge bolesti krvi, očne bolesti, ubode, stomačne probleme, malariju i groznicu.
Veruje se da sok ovog drveta mladim majkama obezbeđuje obilje mleka.
Drvo mukve je veoma kvalitetno i cenjeno zbog svoje strukture, kao i svo drveće iz porodice tikovine.
Koristi se za izradu luksuznog nameštaja, lako se oblikuje i prima boje. Pošto se zbog niskog procenta vode veoma malo skuplja prilikom sušenja, naročito je pogodno za izradu brodova, kanua i podova u prostorijama sa visokim procentom vlage, poput bazena ili kupatila.
Raste od 12 do 18 metara u visinu i krase ga krošnja nalik kišobranu i veoma lepi žuti cvetovi.
Zbog visoke vrednosti na tržištu, stanovništvo centralne i južne Afrike danas nekontrolisano eksploatiše krvavo drvo, zbog čega je broj stabala u stalnom padu.
Izvor/Autor: ΜΕΔΙΑΣ
___________________________________________________________________________________________
Atakama: Kada se pustinja pretvori u cvetni tepih
Pustinja Atakama na severu Čilea, poznata kao jedan od najsušnijih predela na planeti, pretvorila se preko noći u ogromno polje ružičastih cvetova.
Pustinja Atakama na severu Čilea (Foto: instagram/allanboher)
Očekuje se da ovaj neverovatni prizor privuče na destine hiljada turista.
Do ove magične transformacije došlo je nakon obilnih kiša koje su pale u martu i avgustu ove godine, izazivajući pritom i brojne poplave i klizišta, u kojima je stradalo tridesetak ljudi.
Čileanci, kao i brojni turisti, dosad su mogli da uživaju u ovom prirodnom fenomenu svake godine u proleće.
Foto: instagram/mortrivo)
Ovo je, međutim, prvi put u istoriji zemlje da u Atakami po drugi put u istoj godini nikne cveće. Ružičasti ćilim prekrio je pustinju već u martu i aprilu.
Direktor Nacionalne turističke agencije Atakame, Danijel Dias, kazao je da je „intenzitet boja ove godine bez presedana“, te da se očekuje da ovaj fenomen, koji će trajati od kraja novembra, privuče oko 20.000 turista.
Osim eksplozije boja, kiša u pustinji podstakla je i klijanje više od 200 vrsta biljaka.
Izvor:rtrs.tv
___________________________________________________________________________________________
Atakama
Atakama – pustinja u Čileu je potpuno bezvodni plato sačinjen od slanog zemljišta (salares), peska i bujica okamenjene lave, koja se proteže od planina Anda do Pacifika.
Prosečna širina (istok-zapad) je manja od 160 km ali se pruža od Peruanske granice 1.000 km južno do bolivijskog Altiplana. Planine najbliže okeanu čine pacifički obalski lanac, s prosečnom nadmorskom visinom od 800 metara.
Cordillera Domeyko, predeo u podnožju Anda leži na istoku.
Pustinja Atakama je najsuvlja pustinja na svetu (izuzev možda Suve doline McMurdo na Antarktiku) i potpuno je neplodna zato što je zaštićena s obe strane andskim i priobalnim planinama.
Prosečne padavine u regionu Antofagasta u Čileu, koji je deo Atakame, su samo 3mm godišnje, a bilo je perioda kada kiša nije padala i po 40 godina. Atakama je stara 15 miliona godina i 50 puta suvlja od Doline Smrti u Kaliforniji. Ona je toliko sušna da su planine koje dostižu visinu od 6.885 metara potpuno bez glečera. Najsušniji deo Atakame naziva se „dvostruka kišna senka“.
Godine 2003. jedan tim istraživača je objavio izveštaj u Sajens magazinu pod naslovom „Marsovski predeli u Atakami, Čileu i granica života mikroba“ u kome su ponovili test koji su koristile letelice Viking 1 i Viking 2, koje su se spustile na Mars da bi otkrile život na toj planeti.
U Atakami nisu uspeli da detektuju bilo kakav znak postojanja mikroba. Ovaj region je po tome verovatno jedinstven na svetu.
Atakama ima bogata nalazišta bakra i drugih minerala i najveći je izvor natrijum nitrata – „čilske šalitre“, koja je uveliko eksploatisana do ranih četrdesetih godina prošlog veka.
Atakama je nastanjena, iako je populacija vrlo retka. Kroz Atakamu ide Pan-američki auto-put. U oazama usred pustinje na visini od oko 2.000 metara nalazi se selo San Pedro de Atakama. Crkvu u selu su sazidali Španci 1577, ali arheološki nalazi ukazuju da je područje San Pedra bilo centar paleolitske civilizacije koja je zidala kamena utvrđenja na strmim planinama koje su okruživale dolinu.
Evropska južna opservatorija ima dve velike opservatorije u pustinji Atakama:
• La Silja opservatoriju i
• Paranal opservatoriju, sa vrlo velikim teleskopima.
Izvor:sr.wikipedia.org
_____________________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S
BUNDEVA
Još od vremena kad se pretvorila u kočiju i odvezla Pepeljugu na bal, zna se da je bundeva povrće sa magičnim moćima. Čak ni oni koji ne veruju u bajke ne mogu osporiti bogata nutritivna i lekovita svojstva bundeve koja je svrstavaju u jednu od najkvalitetnijih namirnica na našoj trpezi.
Kod nas se bundeva obično gaji kao pridruženi usev u poljima kukuruza.
Cveta u junu i julu, kada je njen raskošni cvet ispaša za pčele, a sazreva u septembru i oktobru. Iskusni uzgajivači znaju, treba je ostaviti u polju da je „uhvati” prvi mraz koji je prirodno konzervira za zimu.
Plodovi bundeve mogu težiti i preko 50kg, što nije neuobičajeno. U ishrani ljudi se koristi pečena ili kuvana na mnogo načina, a domaćim životninjama se daje sveža i usitnjena, kao najkvalitetnija organska hrana za njihov uzgoj.
Plod bundeve se preporučuje u ishrani u obiku soka, svež ili kratko skuvan kao pomoćno diuretičko sredstvo, lek protiv crevnih parazita, kod zapaljenja bubrega ili bešike.
Oblozi od sveže strugane bundeve deluju blagotvorno na upaljene i proširene vene i otoke ekstremiteta.
Seme bundeve je priznat i čuven lek protiv bolesti prostate, i treba ga jesti u sirovom stanju, zajedno sa zelenom opnom koja ga obavija jer se u njoj nalazi najviše lekovitih materija.
Ulje semena bundeve, pored toga što ima izuzetno prijatan karakterističan ukus, prebogato je vitaminima A, B kompleksom, C, D, E i K i sadrži više od 60% nezasićenih masnih kiselina.
Esencijalne masne kiseline omega 3 i omega 6 podmlađuju organizam, daju mu vitalnost, regulišu holesterol, poboljšavaju funkciju reproduktivnih organa i centralnog nervnog sistema, a imaju i fantastičan učinak na izgled i zdravlje kože.
Zbog toga se ovo ulje najčešće proizvodi presovanjem semena hladnim postupkom, pre kojeg se kratko zagreva na samo 60°C, čime se čuvaju njegova blagotvorna svojstva.
Svake godine u oktobru, u engleskom selu West Sussex održava se Festival Bundeve koji privlači veliki broj turista. Neki od njih dolaze iz daleka, Nemačke, Japana i Australije, da uživo vide živopisne murale od bundeva koje zaljubljenici u ovo povrće prave sve maštovitije.
Tradiciju je započeo Ralph Upton, 1968. godine, kada je na svom tremu izložio bundeve da dozrevaju na jesenjem suncu.
Pošto je privukao pažnju svojih komšija koje su zastajale da se dive živopisnim plodovima, sledeće godine se potrudio i od svojih bundeva napravio mural. Svake godine, mural je postajao sve veći iraskošniji, dok istu praksu nisu usvojili i ostali seljani.
Tako se rodio sada već svetski poznat West Sussex Festival bundeve.
Kod nas, svake godine sredinom oktobra Kikinda na nekoliko dana postaje centar sveta za ljubitelje bundeve, jer se već tradicionalno održavaju „Dani ludaje”. Sve je krenulo još u davnoj prošlosti kada su ljudi, da bi opisali koliko je Kikinda ravna, govorili: „Popneš se na ludaju i vidiš celu Kekendu”. Lokalna svetkovina se od 1986. godine, od kad postoji, pretvorila u pravu srednjeevropsku svečanost na kojoj se bira najbolja, najveća i najduža bundeva (ludaja).
Autor: Mirjana
Izvor i fotogalerija:medias.rs
__________________________________________________________________________________________
Preporuka: NJENO JESENJE VELIČANSTVO
Isceljujuća moć neobičnog Tačkastog jezera u Kanadi
Ovo neobično slano jezero, koje se nalazi u blizini grada Osojus u kanadskoj provinciji Britanska Kolumbija, poznato je ne samo po svojoj jedinstvenoj lepoti već i lekovitosti, jer važi za jedno od najbogatijih izvorišta magnezijuma, kalcijuma i natrijum-sulfata na Zemlji.
Jezero je endoreično, što znači da se ne snabdeva vodom iz reke ili mora, već tokom leta, kada voda ispari, u njemu ostaju minerali koji formiraju kružne tačkaste bazene bele, žute, plave ili zelene boje, u zavisnosti od vrste nataloženog minerala.
Starosedeoci doline Okangen ovo jezero, koje zauzima površinu od oko 38 hektara, nazivaju Kliluk i smatraju ga svetim mestom.
Njegova lekovita svojstva poznata su već hiljadama godina, a nekada davno Indijanci su ga koristili za lečenje raznih bolesti.
Tačkasto ili pegavo jezero Kiluk danas se nalazi u privatnom posedu starosedelaca, koji su ga otkupili s namerom da ga sačuvaju od eksploatacije, pa se turisti njegovim lepotama mogu diviti samo iz daljine, sa obližnjeg auto-puta.
Izvor:bravacasa.rs
_________________________________________________________________________________________
Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Naučio sam da biti voljen ne znači ništa a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju.
Fotot ilustracija: niskevesti.rs
Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni.
Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koju su negovali do samog kraja, i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje.
Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živo za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onom ko ume da je voli i da joj se divi.
Ima različitih osećanja, ali to je samo privid, u suštini, ona su sva – jedno. I volja je, na primer, jedno od njih. Ali za mene je i to ljubav. Sreća je ljubav, samo ljubav. Srećan je ko ume da voli. Ljubav pokreće našu dušu, u njoj pronalazi svoje biće i svoj život.
Srećan je, dakle, samo onaj ko ume da voli. Ali voleti i želeti nije isto. Ljubav je želja koja je postala mudra; ljubav ne želi da poseduje, želi samo da voli. Zato je bio srećan filozof koji je ljubav prema svetu negovao u svojim mislima i na taj način uvek nešto novo saznavao. Ali ja nisam bio filozof. …
Sve nesreće ovog sveta, pa i ona koju sam nosio u sebi, proizašle su iz nedostatka ljubavi. Sa tog stanovišta, načela Novog zaveta odjednom su mi se učinile istinitim i dubokim. „Dok ne postanete kao deca“ ili „Carstvo nebesko je u vama.“
…
Prozreti svet, protumačiti ga i prezreti, to je stvar velikih mislilaca. Ali, meni je jedino stalo do toga da volim svet, da ga ne prezirem, da ne mrzim ni svet ni sebe, da na njega, na sebe i na sva bića mogu da gledam s ljubavlju, s divljenjem i sa strahopoštovnjem.
Čudna je ljubav, čak i umetnosti. Ljubav ima moć koju kultura, intelekt i kritika nemaju; povezuje ono što je udaljeno i spaja ono što je različito. Savlađuje vreme jer svaku stvar stavlja u svoje središte.
Samo ona daje sigurnost, samo ona je uvek u pravu jer joj to nije cilj.
Herman Hese
Izvor: filosofskimagazin
TAMOiOVDE 