Razbežale se reči sve iz mene:
Kao od bata nekog kad za časak
Nestanu ptice sa grane zelene
(Al ostave u sluhu šum i prasak).
Foto ilustracija Bora*S
Sve su se misli skrile kojekuda:
Ko kad u gradić gde se već svi znaju
Bane u stari sokak nova luda
I nagna narod u beg (dok psi laju).
Da je bar mira kada nema reči
I tiha pustoš kad misli neima:
Pa da se legne kao kad se leči.
Ovako: stojim još uvek pred svima
(Dok slična strmoj vodi il oluji
Kroz moju glavu sva praznina bruji).
Stevan Raičković
Uspavajte se gde ste zatečeni
Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,
Zarastite u plav san kameni
Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni;
Zaustavi se biljko i ne veni:
Uspavajte se, ko kamen, neveni,
Uspavajte se tužni, umoreni,
Poslednja ptico: mom liku se okreni
Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni
Stevan Raičković
Iz zbirke istog naziva, kao i pesma, „Kamena uspavanka“, koja je objavljena 1963. godine.
I ptice, kao i ljudi, komuniciraju različitim dijalektima
Uprkos tome što neke vrste ptica znaju da pevaju odmah po rođenju, neke uče to da rade, kao što i ljudi uče da govore, a među ovim vrstama je moguće postojanje regionalnih dijalekata, piše AP.
Da li će se razumeti?
Kao što i ljudima poznavanje lokalnog jezika omogućava da se bolje uklope u neku sredinu, tako i pticama poznavanje lokalnog dijalekta obezbeđuje korist u okviru datog područja i povećava šanse za parenje. Isto tako, kao što i dijalekti u ljudskom jeziku mogu ponekad da nestanu usled procesa globalizacije, tako i dijalekti među pticama mogu da se promene ili nestanu usled rasta gradova.
Vekovima je pesma ptica inspirisala pesnike i kompozitore, ali sve do pedesetih godina prošlog veka naučnici nisu obraćali pažnju na dijalekte među pticama.
Jedan od pionira u ovoj oblasti istraživanja bio je američki bihevioralni naučnik britanskog porekla Piter Marler, koji je primetio da se poj ptica u okviru iste vrste razlikuje od mesta do mesta.
U dekadama koje su usledile naučnici su počeli da vrše eksperimente u kojima su ptice odmah po rođenju stavljali u izolacione komore, kako bi utvrdili da li će biti u stanju da pevaju.
U ovim ekspertimentima je otkriveno da neke ptice znaju da pevaju sa rođenjem, dok neke ne znaju da pevaju dok ne nauče, a one su poznate kao „prave ptice pevačice“.
Kada ptice uče da pevaju, neke među njima ponekad naprave greške, koje nakon toga ponavljaju i druge ptice i tako se razvija lokalni dijalekt.
Dijalekti mogu da nastanu i kada se ptice prilagođavaju svom okruženju. One ptice koje se bolje čuju imaju veće šanse za parenje, što znači da će se njihova pesma prenositi sa generacije na generaciju.
Kod nekih ptica dijekti se menjaju brzo, čak i u okviru sezone parenja, dok kod nekih ostaju nepromenjeni decenijama.
Izvor orginalnog sadržaja: www.rts.rs
I ništa te kao ne boli
Dan je kao sunčan.
Ti si kao veseo.
Prolaziš, kao ne vide te.
Foto ilustracija: Bora*S
Svima je kao lijepo.
Svima je kao dobro.
Svima je kao ludo.
I ti si kao sretan.
Živi se kao u miru.
Ptice su kao slobodne.
Budućnost kao na dlanu.
Savjest je kao čista.
I suncu je kao jasno.
O, srce, kao pjevaj.
Svi se kao brinu o svima.
Svatko je prijatelj kao.
Svima je kao stalo do tebe,
i do svijeta.
I dan kao ode.
I ti se kao smiješiš!
I nista te kao ne boli.
Enes Kišević
________________________________________________________________________________________
Ovih dana iz štampe je izašla još jedna kapitalna knjiga za zaštitu prirode – Crvena knjiga faune Srbije III Ptice, u izdanju Zavoda za zaštitu prirode Srbije, Univerziteta u Novom Sadu, Prirodno-matematički fakultet, Departman za biologiju i ekologiju i Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije.
Prvo predstavljanje Crvene knjige faune Srbije III Ptice i prezentacija Crvene knjige faune IV Pravokrilci, biće održano 22. marta 2019. godine u Rektoratu Univerziteta u Novom Sadu.
Pisanje ove monografije predstavljalo je veliki izazov za sve učesnike u njenoj izradi. Tim za izradu Crvene knjige ptica Srbije imao je zadatak da prikupi, analizira, protumači i u izveštaje o riziku od iščezavanja sažme i pretoči gotovo nesagledivu količinu podataka i znanja o pticama Srbije, koje su tokom skoro tri veka prikupljali prirodnjaci i naučnici različitih profesija.
U knjizi su obrađene 352 pouzdano zabeležene vrste, procenjen je rizik od iščezavanja gnezdeće populacije 255 vrsta i negnezdeće populacije svih vrsta. Objavljivanjem Crvene knjige ptica Srbije stvoren je pouzdan instrument koji bi činio naučnu i stručnu osnovu za zaštitu i očuvanje divljih ptica naše zemlje.
Crvenu knjigu napisao je tim od 36 autora: Dimitrije Radišić, Slobodan Puzović, Voislav Vasić, Marko Šćiban, Milan Ružić, Bratislav Grubač, Ante Vujić, Saša Rajkov, Radislav Mirić, Draženko Rajković, Miloš Radaković, Marko Tucakov, Uroš Pantović, Oto Sekereš, Atila Agošton, Daliborka Stanković, Goran Sekulić, Ivan Đorđević, Marko Raković, Nikola Stojnić, Jožef Gergelj, Nikola Matović, Nikola Stanojević, Milivoj Vučanović, Dejan Đapić, Ištvan Balog, David Grabovac, Ivan Medenica, Brano Rudić, Dragan Simić, Stefan Skorić, Dragan Gačić, Milica Radanović, Sandra Jovanović, Miroslav Vračarić, Anka Vuletić.
Urednici knjige su: Dimitrije Radišić, Voislav Vasić, Slobodan Puzović, Milan Ružić, Marko Šćiban, Bratislav Grubač, Ante Vujić.
Knjiga je pisana dvojezično, na srpskom i engleskom jeziku i bogato ilustrovana kartografskim prikazima, fotografijama i crtežima.
Izvor: zzps.rs
________________________________________________________________________________________
Područje SRP “Carska bara” pruža mogućnosti za turistički obilazak brodom “Carska lađa”, kapaciteta do 50 osoba, duž toka Starog Begeja do vidikovca izgrađenog na jednom od najatraktivnijih delova Carske bare.
U ponudi je vožnja kanuima i čamcem po Starom Begeju, kao i posmatranje ptica (birdwatching) i posmatranje divljači (Wildlife watching) u prisustvu vodiča. Posetiocima se pruža mogućnost jedinstvenog i potpunog doživljaja u posmatranju lepote prirode i fotosafarija.
Moguća je i šetnja “Stazom zdravlja” u dužini oko 4 km (kroz šumu) ili nešto kraćom “Eko stazom”. Vožnja biciklovima nasipom, ili šetnja nasipima koji okružuju deo rezervata, ili posmatranje Rezervata iz motornog zmaja.
Hotel “Sibila” u ponudi restorana ima domaće i riblje specijalitete, a objekat je pogodan za organizovanje poslovnih ručkov, seminara i pripreme sportista. Raspolaže sa 16 soba i apartmanom za smeštaj za višednevne posete.
Prirodnjačka kuća u sklopu ponude posetiocima pruža svojim izložbama potpuni doživljaj prilikom posete ovom izuzetnom zaštićenom području, a u projekcionoj salise mogu videti reportaže o prirodnom bogatstvu koje poseduje Rezervat, a koje se pri obilasku od samo nekoliko sati ne mogu potpuno videti i osetiti.
Bajkovitost prostora i legende koje se vezuju za vekovnu bogatu istoriju ovog prostora ostavljaju uvek neistraženim jedan kutak čovekove mašte i vraćaju ga da nas ponovo poseti, jer je magičnost ovog prirodnog dragulja u njegovoj autentičnosti i neponovljivosti doživljenog trenutka.
Prostor SRP “Carska bara” okružuju naselja poznata po multikulturalnosti i tradiciji dobrih domaćina: Perlez, Belo Blato, Ečka, Lukino Selo i Stajićevo.
U blizini, na samo nekoliko kilometara se nalazi lovački dvorac “Kaštel”, etno selo “Tiganjica”, Međunarodni istražvačko-edukativni centar u Belom Blatu i etno kuća u Belom Blatu. U okviru SRP “Carska bara”, na ribarskom području “Mali Begej” pruža se mogućnost sportskog i rekreativnog ribolova za sve kategorije ribolovaca.
Izvor:carskabara.rs
OVDE- PESMA PRIRODE U CARSKOJ BARI…
Divlje plovke, iz porodice gusaka, sa prilično impozantnim gabaritima
Divlje plovke naseljavaju područja pored malih jezera i bara. S pravom ih nazivaju sanitarcima reka i jezera. U narodu divlju plovku mnogi nazivaju kvaka. Ova ptica pripada porodici gusaka, a poznata je kao ptica sezonskih migracija.
Opisujući divlju plovku, posebnu pažnju treba obratiti na njene spoljašnje osobine i karakteristično oglašavanje koje se menja prema godišnjem dobu. Divlja plovka ima prilično impozantne gabarite: veliku glavu i kratak rep.
Dužina tela ženke i mužjaka kreće se u rasponu od 50 do 65 centimetara. Polno zrela jedinka ima raspon krila od 85 do 100 centimetara. Dužina krila kod plovke i plovana je različita. Kod ženki dužina je od 26 do 29 cm, a kod mužjaka od 28 do 31 centimetar. Divlja plovka nema veliku težinu, koja ima vrednosti od 800 grama do dva kilograma.
Plovan i plovka nemaju istu boju kljuna. Kod plovana u sezoni parenja kljun je hrapav i ukrašen znatno tamnijim bojama. Kod odrasle jedinke boja kljuna takođe može biti različita: tamnosiva s narandžastim obrubima na krajevima ili sasvim narandžast. Ženke imaju nekoliko karakterističnih flekica na kraju kljuna.
Kod plovana, kao i kod mnogih drugih vrsta divljih ptica, boja perja se menja u periodu parenja. Radi privlačenja pažnje ženki, perje mužjaka dobija blistav sjaj. Na glavi ono poprima smaragdni preliv, a vrat je uokviren belom ogrlicom. Leđa su mrko-sive boje s neznatnim tamnim nijansama. Perje prema repu postaje tamnije, a rep je sasvim crn. Stomak plovki je sive boje a grudi imaju braonkast odsjaj.
Krila divljih plovaka takođe imaju blistavo perje. Sa gornje strane uočljiviji su sivi prelivi, a na krajevima siva boja prelazi u tamnoljubičastu. Unutrašnji deo krila je sasvim beo. Rep čini mali broj pera za kormilarenje čija boja postaje tamnija kad ptice dostignu polnu zrelost. Ostalo perje na repu je sivo.
Plovani se mitare u letnjem periodu kada njihovo i perje ženi nalikuju jedno drugome. Tokom leta, perje svih ptica postaje mrko. U to vreme plovan od plovke se razlikuje po izrazito blistavom kljunu i upadljivo braon grudima. Noge plovana su crvene, sa plavnim kožicama na krajevima.
Za razliku od mužjaka, ženke tokom godine ne menjaju boju perja. Kod njih preovladava mrka, riđa i crna boja kojima je pokriveno celo telo. To je standardna boja svih predstavnika rečnih ptica. Perje iznad repa i ispod njega je riđe-belo. Grudi su zlataste boje, a iznad očiju se proteže svetli pojas. Njihove noge nisu upadljivo obojene kao kod mužjaka, već su bledo-narandžaste. Svi mladi divljih plovki po boji su slični majkama.
U prirodi divlje plovke tiho gaču i na taj način ne privlače pažnju. Ženke se oglašavaju kao i domaće plovke, a mužjaci se umesto gakanja oglašavaju šištanjem. Kada je ptica uznemirena njeno oglašavanje je prodornije, a kada uzleće, glas joj je tih i ubrzan.
Tokom perioda parenja, ženka se oglašava glasnije i na taj način doziva mužjaka, a ovaj se odaziva prodornim zviždanjem. Ove ptice, kao i mnogi drugi predstavnici rečne faune, brzo se prilagođavaju uslovima sredine. Hrane se pored vodenih površina i na njima. Hranu pribavljaju tako što kljunom iz vode filtriraju razno rastinje, sitne vodene insekte i ljuskare. Osnovna hrana im je različito rastinje u okruženju, a ne odbijaju ni sitne insekte, ribe, punoglavce i ljuskare.
Divlja plovka u prirodi je u prilici da bira čime će se hraniti. Često se može videti kako duboko gnjuraju glavu u vodu podižući pritom rep naviše. Na taj način plovka nalazi omiljenu hranu na dnu jezera ili bare.
U rano proleće, divljim plovkama je teško da hranu nalaze u ledom okovanim vodenim površinama. U tom periodu nema insekata i plovke se hrane rastinjem koje se pojavljuje na zemlji posle otapanja snega. Početkom zime se hrane stabljikama i semenjem biljaka. Sredinom leta, osim trava, ljuskara i žaba, plovke svoj dnevni obrok obogaćuju jagodastim voćem i plodovima sa obližnjeg drveća i grmlja.
Živeći na jezerima u blizini ljudskih naseobina, divlje plovke često dobijaju hranu i od ljudi.
Treba istaći da su plovke u divljoj prirodi veoma korisne ptice. Njihova životna aktivnost i način ishrane igra veoma važnu ulogu u formiranju ekobalansa naše planete. Tokom leta, osim rastinja i hrane životinjskog porekla koju divlje plovke nalaze u prirodnim vodnim rezervoarima, one u ishrani koriste i veliku količinu larvi komaraca. Zahvaljujući tome komarci se ne razmnožavaju u ogromnom broju. Na taj način plovke pomažu ljudima i prirodi.
U prirodi divlje plovke naseljavaju stepska i šumsko-stepska područja. U severnim oblastima, gorskim i pustinjskim predelima, divlje plovke je teško naći. Predstavnici porodice divljih plovki naseljavaju uglavnom područja pored malih jezera okružena gustim rastinjem. Pored bistrih reka ili jezera sa obalama bez rastinja divlje plovke se ne mogu naći.
U periodu gnežđenja divlje plovke biraju plitke slatke vodene površine obrasle tršćarom. U šumsko-stepskim zonama pronalaze močvarna staništa i upravo su ona najprivlačnija za život svim vrsta divljih plovki. Ne plaše se ljudi što dokazuje veliki broj ovih ptica u gradskim i prigradskih vodenim površinama. Živeći s ljudima, divlje plovke rado prihvataju hranu koja im se nudi.
Ljubiša Ž. Petrović
Izvor: zov.rs
______________________________________________________________________________
Osim što se, u odnosu na druge ptice, kolibriji razlikuju po tome što mogu da lete i unazad, specifični su i po svom letu u stranu. Posebna građa, dobar raspored mišića i veći broj rebara, omogućava im da budu vrlo spretni, a u isto vreme i graciozni.
Kolibri poseduje osam pari rebara
Simpatični kolibriji, za razliku od ostalih ptica, bez problema lete unazad! Međutim, kolibri ima još jednu tajnu veštinu: može da leti i u stranu!
Za izuzetnu pokretljivost kolibrija zaslužna je jedinstvena građa mišića, posebno u krilima.
Krila mogu da pokreću ne samo gore-dole, već i kružno, stvarajući „osmice“ u vazduhu. Smer osmica određuje i na koju stranu će se kolibri usmeriti u daljem letu. Lako kontrolišu telo i kada se u vazduhu zadržavaju na jednom mestu, posebno tokom hranjenja.
Te spretne ptice mašu krilima brzinom od petnaest do čak sto zamaha u jednoj sekundi, a pritom uvek ostaju graciozne u letu.
Najmanja ptica na planeti
Kolibriji su uglavnom vrlo male ptice. Najmanja vrsta u familiji je i najmanja ptičja vrsta na svetu ‒ „Mellisuga helenae“ je, sa kljunom i repnim perajima, dugačka tek šest centimetara.
S druge strane, najveći kolibri je „Patagona gigas“, koji dostiže veličinu od oko 25 centimetara.
Kolibriji se ističu i po većem broju rebara ‒ dok druge ptice imaju najčešće šest pari rebara, kolibriji ih imaju čak osam.
Njihovo srce broji od 400 do 500 otkucaja u minuti, a za to vreme jedan kolibri udahne čak 250 puta!
Familija kolibrija broji više od 100 rodova i oko 350 vrsta. U prirodi naseljavaju Ameriku, u pojasu od juga Aljaske pa do Ognjene zemlje.
Autor: Maja Stojanović
Izvor: RTS
__________________________________________________________________________________
DOBRA VEST
Crni ibis i kašičar ponovo se gnezde na zaštićenom području Obedske bare u Sremu.
Foto: Pokrajinski zavod za zaštitu prirode/Lorand Vig / Promo Crni Ibis
– To je velika pobedu zaštitara prirode koji su se decenijama borili da ove vrste ponovo vrate na prostor Obedske bare.
Crni ibis se poslednji put na ovom području gnezdio početkom šezdesetih godina, a kašičar ga je napustio kao gnezdarica 1992. godine – kaže dr Slobodan Puzović, pokrajinski sekretar za urbanizam, graditeljstvo i zaštitu životne sredine.
Foto: Pokrajinski zavod za zaštitu prirode/Slobodan Puzović / Promo Kašičar
Prema njegovim rečima, još 1997. godine pokrenut je višedecenijski program spasavanja ugroženih prirodnih vrednosti Obedske bare pod simboličnim nazivom „Povratak ibisa“, kroz koji tesno sarađuju Mladi istraživači Srbije, Pokrajinski zavod za zaštitu prirode, Pokrajinski sekretarijat koji se bavi oblašću životne sredine, JP „Vojvodinašume“, opština Pećinci, kao i brojne druge nacionalne i međunarodne institucije i fondacije i preko 200 volontera iz mnogih zemalja sveta.
Foto: Pokrajinski zavod za zaštitu prirode/Slobodan Puzović / Promo Mladunci crnog ibisa u gnezdu
Revitalizovane su brojne vlažne livade i bare, formirana vodena okna i unapređen vodni režim. Jedan od rezultata je povećanje mešovite kolonije čaplji. Od 200 parova sa tri vrste čaplji, koliko ih je bilo 1992. godine, danas ovde živi 950 parova sa 10 vrsta čaplji i vranaca, među kojima su ponovo i crni ibis i kašičar.
S. Aničić
Izvor: blic.rs/08. 06. 2016.
________________________________________________________________________________
Čudesni svet ptica: Šta papagaj zna?
Koliko su inteligentni? Zašto imitiraju ljudski govor? Šta im omogućava dug život? – samo su neka od pitanja koje naučnici postavljaju kada se susretnu sa papagajima
Foto: Profimedia
Svojom lepotom i neobičnim sposobnostima već hiljadama godina osvajaju ljude.
Zauzeli su primetno mesto na nastarijim pećinskim crtežima, prvim stihovima, legendama, basnama, a imati pernatog pratioca bila je stvar prestiža daleko pre nego što se ustalila praksa čuvanja kućnih ljubimaca.
U dvadesetom veku kada su putovanja postala dostupnija, a daleki predeli počeli da se približavaju, ove ptice postaju jedan od najčešćih izbora pri kupovini kućnog ljubimca. Ipak, tek krajem dvadesetog veka naučnici počinju da intenzivnije proučavaju papagaje, a vreme značajnih otkrića je pred nama.
Koliko su inteligentni? Zašto imitiraju ljudski govor? Šta im omogućava dug život? – samo su neka od pitanja koja zadaje ovaj red ptica.
Papagaji spadaju u one životinje čije ponašanje najviše odgovara čovekovom pojmu inteligencije, pa među naučnicima ima onih koji ih metaforično nazivaju ”pernatim primatima”.
Dok su prva istraživanja inteligencije životinja bila usmerena na primate i pojedine grupe sisara, ptice, kao životinje koje se na prvi pogled previše razlikuju od čoveka, nisu bile čest predmet ovakvih posmatranja. Međutim rezultati retkih eksperimenata su bili iznenađujući, mada često i kontroverzni, pa je sintagma ”ptičiji mozak” izgubila uvredljivo značenje a pažnja kognitivnih naučnika je počela da se usmerava upravo ka pticama.
Skoro 400 vrsta papagaja naseljava različite predele planete, tačnije njenu južnu poluloptu iako su u dalekoj prošlosti živeli i u drugim delovima sveta, a razlike u njihovim prirodnim karakteristikama i načinima života ogledaju se i u navikama i sposobnostima. Sa druge strane, značajne su razlike u osobinama papagaja koji žive u prirodi i kućnih ljubimaca iz odgajivačnica, a istraživači imaju daleko veći broj informacija dobijen posmatranjem onih koji žive među ljudima.
Ipak, živeći u laboratorijama i stanovima papagaji su zadržali veliki broj osobina karakterističan za njihove rođake koji slobodno lete prašumama. Imati papagaja za kućnog ljubimca u isto vreme znači imati pored sebe najdivlju i najpitomiju životinju. Čak i njihovo imitiranje čovekovog govora u stvari je preneto ponašanje iz prirodnih staništa, a čovek je za njih često isto što i član jata.
Prijateljstvo
Primećeno je da se papagaji kao kućni ljubimci veoma vezuju za ljude, druge ptice, a u nekim slučajevima čak i za pse i mačke. Uzrok leži u njihovoj socijalnoj prirodi. Naime, u prirodi uglavnom sve vrste papagaja žive u uređenim i složenim grupama a istraživanje sa američkog Nacionalnog instituta za matematičku i biološku sintezu iz 2014. godine potvrđuje da ove ptice pamte individue iz svog jata kao i međusobne odnose.
U istraživanju, koje je obuhvatalo posmatranje divljih monah papagaja u Argentini i zatvorenih na Floridi, utvrđeno je da među individuama postoji odnos koji bi se mogao nazvati prijateljstvom. Prema rečima, Elizabet Hobson, biologa sa Nju Meksiko Stejt Univerziteta, između dve individue se gradi snažna veza i onda kada nije motivisana reprodukcijom ili potragom za hranom.
Čitava grupa, prema njenim rečima, podseća na školsko odeljenje u kome dete iz minuta u minut menja odluku sa kim će provoditi svoje vreme u zavisnosti od toga da li želi da jede, odmara, igra se, uči, ali i u zavisnosti od prethodno izgrađenih odnosa sa drugima.
Foto:Profimedia
U prilog razvijenom socijalnom životu ide i vest iz 2015. godine kada je tim istraživača sa Odeljenja za psihologiju Njujorškog univerziteta u Oneonti primetio da tigrice zevaju kada vide da to čine i druge jedinke.
Ovakvo ponašanje je tada prvi put uočeno kod životinja koje nisu sisari, a od ranije je povezivano sa empatijom.
Još uvek nije sigurno zašto se zevanje prenosi među tigricama, ni da li je to karakteristično za ostale vrste papagaja, ali je ova vest dala signal da je društveni život papagaja možda zanimljiviji i složeniji nego što se mislilo.
Prema rečima Lea Jozefa, direktora Australijske nacionalne kolekcije divljeg sveta, potraga za hranom je papagaje učinila veoma socijalnim i inteligentnim životinjama. Voće i pre svega semenke, koji se nalaze na njihovom meniju, veoma su nesiguran izvor hrane. Ponekad je potrebno preleteti velike daljine, a nekada je teško predvideti gde se hrana nalazi pa je efikasnije u potragu za ručkom krenuti u grupi, naročito ako u njoj postoji neki sistem komunikacije.
Leo Jozef tvrdi da su se i društveni i nervni sistem papagaja tokom evolucije razvijali tako da im omoguće da dele infromacije.
AUTOR: Jovana Nikolić
za Elementarijum 16. 04. 2016.
Izvor: nationalgeographic.rs
_________________________________________________________________________
Zakačena za stenu koja je visoka 12 metara, u podnožju Popovog vrha kod Bele Palanke, u vazduhu visi kućica „Odmori dušu“
Sa terase ovog jedinstvenog graditeljskog objekta ili ploče koja se nalazi na samom vrhu stene vidi se veći deo Oreovačkog polja, celo selo Oreovac koje je udaljeno nekih petnestak minuta hoda od vikendice, selo Divljana, manastir Sveti Dimitrije u Divljani, selo Mokra, jedan deo Bele Palanke, Suva planina…
Za Miroslava Pavlovića iz Bele Palanke, jedna stena u podnožju brda „Popov vrh“, nadomak Oreovca, njegovog rodnog sela, oduvek je bila nešto posebno.
Osamdesetih godina minulog veka, „kad su se stekli uslovi“ Miroslav je kupio stenu. Nakon kupovine stene i okolne šume, odlučio je da na samom vrhu stene podigne kuću za odmor. I to ne bilo kakvu i ne bilo kako.
Da bi dokazao moć svog znanja u graditeljstvu (građevini), Miroslav je načinio neobičan plan i krenuo da ga realizuje na još neobičniji način.
Umesto uobičajenog podizanja od poda do krova, Miroslav je krenuo obrnutim redom, tako što je gradio, „kačeći“ kuću za odmor – od krova ka podu.
Najpre je poravnao vrh stene, odvaljujući ogromne komade teške i preko jedne tone. Potom je izlio betonsku ploču, a za nju pričvrstio krov, za krov zidove, za zidove pod, terasu… I tako je čini se inovirao gradnju „odozgo- nadole“ ili od krova do temelja.
Zadnja strana poda kućice oslanja se na stenu tek 25 centimetara, dok preostala dva i po metra „vise u vazduhu“.
Dve je godine Miroslav uz pomoć mladalačke energije i prijatelja gradio svoj san, svoje arhitektonsko i građevinsko čudo.
Gvožđe, džakove sa cementom i peskom, neophodne alate, materijale, i sve ostalo nephodno za gradnju, iznosili su stazom uz brdo do vrha stene na leđima i u rukama, bez ikakvih tehničkih pomagala.
Ljudima koji su mu prilikom gradnje pomagali, Mika je plaćao, tako što im je rad- radom vraćao.
Stena je visoka 12 metara, dok visina od podnožja stene do poda vikendice iznosi 8 metara.
Unutrašnja, useljiva površina iznosi 12, a ploča (svojevrstan vidikovac) iznad kućice zahvata dodatnih 16 kvadratnih metara . Okačena tako, kućica jednostavno nestvarno, visi u vazduhu.
Iako na prvi pogled ne izgleda lako, do ovog ptičjeg gnezda, i nije teško doći.
U Miroslavljevom stilu gradnje, opisujem i dostupnost objektu.
Od vikendice do makadamskog puta vodi pešačka staza (oko 100m vazdušne linije). Dužina makadamskog (prilaz autom) do asfaltnog puta iznosi kilometar, a potom sleduje par kilometara asfaltnog puta do Bele Palanke .
Ljudi koji su je posećivali prozvali su je „Čardak ni na nebu ni na zemlji“, „Lastavičje gnezdo“ ili “ Kućica u steni“. A pravi naziv je „Vikendica odmori dušu“.
Već je zašao u sedmu deceniju života, no Miroslava ne napuštaju ni snovi, ni ideje a ni želja da uradi još nešto, nešto posebno, nešto što niko drugi uradio nije.
Jedna od velikih ideja, koju želi da realizuje je, da na steni dogradi još jednu ili dve prostorije. Zbog toga ovih dana proširuje stazu koja kroz šumu vodi do kućice kako bi dopremio potreban materijal za dogradnju.
Doduše, fizička snaga nije više onakva kakva je nekad bila. Sam kaže da više nije tako mlad i snažan da bi džakove nosio na leđima, ali da može još dosta toga korisnog , neobičnog, jedinstvenog i lepog uradi.
Miroslav je čovek graditelj . Puno je i svuda naporno radio. Na mnogim gradilištima u Beloj Palanci, Pirotu, Nišu i drugim mestima, bio je tražen i cenjen radenik. Slovio je za izuzetno sposobnog, kreativnog i odgovornog majstora. Radio je uspešno ne samo građevinske nego i poslove vodoinstalaterske, električarske, kamenorezačke… I danas je uspešan projektant i graditelj fontana, dizalica i strugara.
Pavlović s ponosom ističe svoju samoukost, to, da je sve te zanate i rabote naučio sam, ali i svoj trud da preuzete i započete poslove obavlja najbolje što ume i može ali da im pri tom doda sebi svojstven začin, zašto ne reći, majstorsko-umetnički stil i način.
Miroslav je i čovek prirode. Zbog toga je posle teških poslova dolazio Ovde u svoju, kako je nazvao, kućicu „odmori dušu“, da od umora predahne i obnovi snagu za nove ideje i poslove.
Ovde je priroda netaknuta, vazduh čist i okrepljujući, a pogled iz „gnezda“ puca na predivne okolne predele, sve do Sićevačke klisure i Suve planine. Provodio je ovde Miroslav puno vremena i beležio divne trenutke sa porodicom i prijateljima.
Upitah Miroslava, da li bih mogao da na par dana iznajmim ovo ekskluzivno i atraktivno viseće gnezdo.
Odgovor je bio potvrdan. I više od toga.
-Samo se javiš i uzmeš ključ…
Mada mi je za kraj ove priče skromno izrečeno “ i to je to…“, ubeđen sam da sve ovo još uvek nije sve.
Barem što se Miroslava tiče.
Bora Stanković
Za priču i fotografije o ovom izuzetnom Tamo, neizmerno sam zahvalan svojoj znatiželji, Božici Pavlović, divnoj kćeri Mikinoj i svakako glavnom junaku Miroslavu Miki Pavloviću.
___________________________________________________________________________________
FotoPlus
_____________________________________________________________________________________________
Simpatični Kakapo: Najneobičniji papagaji na svetu
Kakapo papagaji sa Novog Zelanda su jedinstvena bića na nekoliko načina. Ne samo da su najteži papagaji, teški i do 4 kg, već su jedini na svetu koji ne mogu leteti, kao i jedini noćni papagaji. Oni se takođe ubrajaju i među ptice koje žive najduže, u proseku – 90 godina.
Ako ugleda čoveka u divljini, preterano prijateljski raspoloženi Kakapo će mu odmah prići. A ako se prepadne, on nikada ne beži, već se jednostavno zamrzne u mestu.
Nažalost, ova simpatična i neobična stvorenja su kritično ugrožena vrsta, a krivci su ljudi (kao i obično) koji su u njihova prirodna staništa doneli pacove, a zatim i mačke.
Njihovo prirodno stanište se danas svodi na svega nekoliko zaštićenih ostrva Novog Zelanda gde ih volonteri redovno obilaze i koja su u potpunosti očišćena od uljeza koji su u poslednjih 100 godina smanjili njihovu populaciju na svega 30 jedinki.
Danas, njihova populacija u divljini broji manje od 150 jedinki (124, prema podatku iz 2012. godine) – toliko malo da gotovo svi imaju i svoje ime.
Ipak, napori da se ove simpatične i jednistvene ptice spasu od izumiranja urodile su plodom, jer se u poslednjih 10 godina njihov broj utrostručio, a nadamo se da će se pozitivan trend nastaviti i u budućnosti.
“Kakapo je ptica koja živi izvan vremena. Ako pogledate u njihovo veliko okruglo zelenkasto-smeđe lice, ono ima izgled nevinog nerazumevanja, zbog kojeg ih želite zagrliti i reći im da će sve biti u redu, iako znate da verovatno neće.” – Douglas Adams
Kada je reprodukcija u pitanju, Kakapo papagaji imaju više problema. Pored toga što su ženke poprilično nezainteresovane, mužjaci ne mogu razlikovati ženku od bilo koje druge životinje, pa se ponekad pokušaju pariti i sa predatorom, koji ih naravno pojede.
U slučaju da u blizini nema niko drugi s kim bi se Kakapo mogli pariti, čak i glava fotografa izgleda privlačno.
Nezainteresovanost ženki često dovodi do potencijalno smrtonosne muške seksualne frustracije.
Ali to nije sve. Kao što smo rekli, kakapo papagaji su jedinstveni na nekoliko načina, pa su tako i njihovi rituali udvaranja jedinstveni.
Sezona parenja obično počinje oko decembra, kada se mužjaci grupišu i penju na obližnje stene, te započinju sa svojim zavođenjem ženki. Svaki na svoj način pokušava da zadobije pažnju potencijalne partnerice.
Ovakvo ponašanje je poznato kao ‘Lek’, a Kakapo su jedina vrsta papagaja na svetu, te jedina vrsta ptica na Novom Zelandu sa ovakvim načinom udvaranja.
Tokom rituala udvaranja, svaki mužjak započinje sa ispuštanjem ‘Sonic boom’ zvuka koji se čuje na udaljenosti od 5 km, najavljujući svim ženkama u području da je on spreman za parenje. Nakon 20-30 bumova, mužjaci počinju ispuštati piskutavi zvuk, ili ‘Ching’.
Mužjaci koji se takmiče jedni protiv drugih mogu proizvesti na hiljade ‘bumova’ za jednu noć.
U stvari, ovo je za njih nešto kao puno radno vreme, jer njihove serenade traju po 8 sati dnevno, a ženke im ponekad ne prilaze i po 3 meseca, iako ih mužjaci svaku noć zovu bez prestanka.
Izvor: pixelizam.com
Za one koji žele da pobegnu od grada i da se istinski odmore, Zlatar je pravi izbor! Sa velikim brojem sunčanih dana u godini, novom žičarom, prijatnom klimom, čarobnim Uvcem i ljubaznim domaćinima ova planina je pravi raj za ljubitelje prirode u bilo koje doba godine!
Mesta za provod i izlaske ne postoje, te je Zlatar sušta suprotnost svom komšiji Zlatiboru!
Ušuškane u borovini vikendice u planinskom stilu stidljivo čekaju na svoje posetioce, želje mira i tišine.
Najviši vrh Zlatara je Golo brdo (1627 metara) sa kog se pruža pogled na tamno zelene četinarske šume iz kojih ponegde izviru krovovi zaseoka, jedro zelene livade i zemljane puteve koji se negde u daljini gube vodeći ka manastiru Mileševa.
Ovaj manastir je srednjovekovna zadužbina kralja Vladislava Nemanjića, sazidan u XIII veku. Njegove freske ubrajaju se među najbolja evropska ostvarenja, dok je među njima najpoznatija Beli Anđeo.
Zimi kada pahulje prekriju guste četinarske šume i obronke, na Zlataru nastaje prava magija, koja uveseljava sve posetioce ove planine od najmlađeg od najstarijeg doba! Dovoljan broj dana sa snegom, blage padine i nova žičara idealne su za skijaše koji ne traže zahtevne staze.
U zimskom periodu gostima su na raspolaganju tri ski staze; ski staza kod hotela Panorama sa ski liftom dužine 420 metara, staza Briježđa od 1000m sa žičarom četvorosedešnicom i dečija staza kod hotela Centar, uz mogućnost iznajmljivanja ski opreme i časova skijanja za najmlađe.
Mešavina planinske i mediteranske klime, velika količina ozona, smola koja se luči iz četinarskih šuma, razređen vazduh, kao savršeno sklopljen mozaik doprinose smanjenu visokog krvnog pritiska, oporavku krvnih sudova kao i opštem poboljšanju stanja organizma, te je na predlog svetske kardiološke organizacije i Medicinskog fakulteta iz Beograda, ova planina je idealno mesto za lečenje kardiovaskularnih bolesnika.
U tu svrhu, na divnom uzvišenju oivčenom gustom šumom podignut je Rehabilitacioni centar Zlatar.
Biser Zlatara svakako je i Uvačko jezero koje se lenjo svesno svoje veličine ugnezdilo između obronaka okolnih planina. Ovde možete platiti vožnju katamaranom i upoznati se sa ovim ekološkim biserom Srbije!
Jezero prate proplanci sa niskim rastinjem koje postepeno postaje sve gušće i pretvara se u šumu, dok je sama obala nepristupačna.
Najlepši deo Uvca a ujedno i najslikaniji, je onaj gde jezero počinje da se sužava i krivuda, usecajući se u kopno kao dugačka zmija!
Prostorom neprikosnoveno gospodari beloglavi sup, čija se brojnost sa svega nekoliko jedinki povećala na par stotina!
Beloglavi sup je po mnogo čemu jedinstvena ptica.
Jedna je od četiri vrste lešinara koje naseljavaju Evropu, živi oko 50 godina a raspon krila joj je oko tri metara!
Zbog svoje lepote, moćnog izgleda, ali i načina života nosi epitet „mitske ptice.“
Uvac krije još jedan dragulj Ušačku pećinu kojoj se može pristupiti samo iz vode. Pećina je kanalima spojena sa Ledenom pećinom koje zajedno čine jedan od najvećih pećinskih sistema Srbije.
Obiđite i zaseok Štitkovo sa autentičnim kućama sagrađenim još u XIX veku koje su još uvek naseljene. Tu je i mala crkvica nastala na temeljima manastira iz XVII veka, a zbog istorijske vrednosti kuće i crkva nalaze se pod zaštitom države.
Posetite manastirski konak sa crkvom brvnarom u Vodenim poljanama, popijte vodu sa nekog od mnogobrojnih izvora, probajte nadeleko poznati zlatarski sir, pitu od heljde i pršutu!
Zlatar ima mnogo toga da ponudi turistima a njegova čar je u tome što je ovo još uvek prostor gde priroda nadmoćno dominira nad pukim profitom.
J. Мirković
Izvor: superodmor.rs
Srpski golub visokoletač, poznatiji pod stranim nazivima „tekir“, „arap“ ili „kaplan“, najprecizniji je radionavigator Evrope bez međunarodnog priznanja kao i Srpsko društvo visokoletača osnovano još daleke 1910. godine. Njegove osobine su jedinstvene, jer koristi vertikalne magnetne talase za razliku od pismonoše i ostalih golubova koji koriste horizontalne.
Planeta zemlja plovi kroz kosmički okean u kome postoje kako mirno vreme, meteorologije, a jedan od najznačajnijih parametara je sunčev vetar čija snažna tako i bure. Bezbednost leta golubova zavisi od heliocentrične elektromagnetne geofrekventna pozicija nije povoljna za visokoletača.
Ona nosi elektro magnetne čestice (elektroni, joni, protoni) , čija je struja ponekad tako snažna da može da ošamuti goluba. To je nepoznati meteorološki faktor koji je do sada odnosio golube po meteorološki lepom vremenu. Izlaganje goluba jonizovanom zračenju menja njegov genotip, a može da dovede do steriliteta.
Dejstvo sunčevog vetra je nepovoljno i kod ljudi. Izaziva glavobolju ili naprimer pojavu katarakte, kako je objavila NASA u svojim istraživanjima.
Postoje tri nematerijalne energije u odbrani od sunčevog vetra: magnetno polje Sunca, magnetno polje zemlje ili svakog živog bića. Sva živa bića imaju svoje električno polje specifične frekvencije.
Srpski visokoletač je ptica sa najpreciznijom elektromagnetnom koordinacijom. Kružni let mu je definisan matematički sa polukrugom prečnika u čijem centru se nalazi linija vertikalnog magnetnog polja zemlje, koju koriste i grabljivice.
Jedna od sposobnosti srpskog visokoletača je upravo da pronađe uzlazno vertikalno strujanje. Jastreb mišar ne mora da vidi miša, ali ga „skenira“ pomoću njegovog elektro polja, kao što soko „vidi“ plen tako što detektuje promenu elektromagnetnog polja.
Pčela mahanjem krila stvara elektromagnetno polje modulisano određenim informacijama, o kodu pašnjaka, njegovom smeru, pravcu ili udaljenosti.
Čovek takođe, u telekokomunikaciji govor pretvara u elektromagnetno polje kao što to rade životinje.
Ovo prostiranje na daljinu, omogućava nematerijalni parametar celokupnog sunčevog sistema, a navedene numeričke vrednosti kod životinja su pogrešne u slučajevima pojačane geomagnetne aktivnosti.
Sve ptice imaju elektromagnetni kod od svog rođenja, a pomoću svojih elektromagnetnih sposobnosti osećaju telurske struje i zato se selice nepogrešivo okupljaju u tačno određen dan za seobu pred početak zime. One mogu da predvide i zemljotrese. Kao što pčele napuštaju košnicu, golubovi i ostale ptice, uzleću po Merkaliju na pet do trideset minuta pre zemljotresa.
U nematerijalnom svetu ne važe Ajnštajnovi zakoni brzine prostiranja, ali, zato heliocentrična metrologija omogućava dugoročnu prognozu vremenskih prilika, koje su posledica ponašanje magnetnog polja Sunca.
Priredio S. Filipović, iz knjige M. Stevančevića “Srpski visokoletač”
Izvor: vaseljenska.com
_______________________________________________________________________________________
One su direktni potomci dinosaurusa, predstavljaju simbol brzine, spretnosti i uzvišenosti, nalaze se na vrhu lanca ishrane a ipak spadaju u jednu od najugroženijih vrsta. One su korišćene kao simboli vladara, nacija i država. Jedna od njih, dvoglavi beli orao je krasio grbove naše srednjevekovne vlastele, a danas se nalazi na državnom grbu Srbije.
One su ptice grabljivice.
Posmatranje prica grabljivica u prirodnom okruženju danas predstavlja retku privilegiju.
Zbog ovog i mnoštva drugih razloga borska publika ima privilegiju da narednih tridesetak dana u galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije razgleda izložbu Prirodnjačkog muzeja iz Beograda „Nebeski lovci“, koja je otvorena u petak, 13. novembra.
Izložba „Nebeski lovci“ posvećena je pticama grabljivicama sa našeg područja i prikazuje njihovu raznovrsnost, njihov značaj u prirodi, status u životnoj zajednici kao i visok stepen ugroženosti.
Na postavci su predstavljeni eksponati koji se izdvajaju po svojoj ekskluzivnosti ili dimenzijama poput beloglavog supa ili orla belorepana, eksponati isčezlih vrsta, kao i onih kojima preti opasnost od isčezavanja u prirodi, među kojima su orao krstaš, riđa lunja, kratkoprsti kobac i drugi.
Pored njih postavku čine i orao bradan, crni lešinar, suri orao, orao zmijar,orao kliktaš, jastreb, kobac, sivi, stepski, krški i soko lastavičar, vetruška, eja livadarka i eja močvarica, crna i bela kanja i druge.
Izložba je namenjena publici svih nivoa obrazovanja i svih uzrasta a njen primarni cilj je da predstavi svet ovih čudesnih ptica, istakne njihov značaj u prirodi, istorijsku i naučnu vrednost, da široku publiku na naučno-popularan način upozna sa njihovim načinom života, ishranom, razmnožavanjem, migratornim kretanjima, životnim staništima, ali i opasnostima koje im prete.
„Beloglavi sup pravi gnezdo na liticama i stenama visine od 500 – 1200 metara.
Mužjak i ženka se sparuju za čitav život. Ženka polaže smo jedno jaje iz kojeg se nakon 52 dana inkubacije izleže mladunac o kojem brinu oba roditelja. Pripada strogo zaštićenim vrstama“– (sa legende na izložbi „Nebeski lovci“)
Autori gostujuće izložbe beogradskog Prirodnjačkog muzeja „Nebeski lovci“ su Marko Raković, kustos ornitolog i mr Daliborke Stanković, koja je u društvu sa Suzanom Mijić, direktorkom borskog Muzeja svečano otvorila ovu zanimljivu i edukativnu izložbu.
Prirodnjački muzej Beograd je jedna od najstarijih srpskih nacionalnih ustanova. U Srbiji je jedini muzej takve vrste, a po bogatstvu i raznovrsnosti primeraka, postignutim rezultatima u oblasti muzeologije i nauke jedan je od vodećih prirodnjačkih muzeja u jugoistočnoj Evropi.
Zvanično je osnovan 1895. godine, kao Jestastvenički muzej srpske zemlje.
U privremenom prostoru čuva se prirodna i kulturna baština u 117 prirodnjačkih zbirki sa približno 1500000 različitih primeraka iz Srbije, Balkanskog poluostrva, ali celog sveta.
Po broju primeraka izdvajaju se minerološka, petrološka, zbirke fosilnih i recentnih mekušaca, insekata, ptica,sisara, kao i Generalni herbarijum Balkanskog poluostrva, koje imaju veliku naučnu i muzeološku vrednost.
Autor: Bora Stanković
Reference: Katalog izložbe, legende na izložbi, izjave autora izložbe
_________________________________________________________________________________________
NAJIZRAZITIji PRIMERCI PTICA ŠIROM SVETA I KROZ ISTORIJU
Do sada pronađeni i proučeni fosilni ostaci potvrđuju da je drevni gušter bio prva životinja koja se pojavila na Zemlji. Njegovo postojanje vezuje se za period od pre 256-208 miliona godina. Upravo od drevnih guštera su nastale sve druge životinje. Njihovi ostaci su pronađeni duboko u zemlji.
Arheopteriks je izumrla ptica koja je živela u periodu Jure, pre 150 miliona godina. Arheopteriks je bila prelazna vrsta između gmizavaca i ptica. Imao je osobine i jednih i drugih. Dugačak rep i zubata usna duplja su bile osobine gmizavaca, a na pticu je nalikovao po perju koje je pokrivalo celo njegovo telo.
Najkrupnijom izumrlom vrstom ptica dugo se smatrao Teratornis. Raspon njegovih krila je bio 4 metra. Međutim, arheolozima je pošlo za rukom da pronađu skelet ptice sa rasponom krila od 8 metara.
Veličina malog aviona
Tu najveću pticu koja je ikada živela na Zemlji nazvali su: Argentavis magnifices. Taj leteći gignat dostizao je težinu od 70-80 kilograma, a raspon njegovih krila iznosio je 7-8 metara. Po mišljenju naučnika ta ptica se specijalizovala na lebdenje u vazduhu, a vertikalna vazdušna strujanja su joj pomagala da dosegne ogromne visine. Zahvaljujući vazdušnim strujanjima Argentavis magnifices je bio sposoban da se podigne u visine od 2-3 kilometara i da preleti rastojanja od 200-300 kilometara, a da pritom ni jednom ne zamahne krilima!
Najvećoj ptici na svetu bilo je teško da poleti i imajući u vidu njenu težinu to nije čudno. Njena veličina se može uporediti sa veličinom malog aviona. Kako smatraju specijalisti da bi mogla da poleti, ona je morala ili da se zaleti nizbrdo, niz padinu, ili da sa strmina skače u provalije.
Bio je ptica grabljivica i hranio se ne tako krupnim kopnenim životinjama. Živeo je na teritoriji današnje Argentine pre 6 miliona godina.
Ako se postavi pitanje koja je od današnjih ptica najveća na svetu, na to pitanje postoje nekoliko odgovora. Sve zavisi od toga kojim se parametrima mere.
Albatros je trenutno najkrupnija ptica koja leti. Njen raspon krila dostiže 4 metra. Može da savlada velika prostranstva koristeći nagnuto jedrenje. Albatrosi pronalaze plen koristeći svoje veoma razvijeno čulo mirisa, što je veoma retka osobina ptica. Osnovu ishrane albatrosa čine ljuskari, mekušci, ribe, planktoni i strvine.
Krupni noj i ara
Noj je najteža ptica na svetu i dostiže težinu od 180 kg. Osim toga noj ima najkrupnije oči među suvozemnim životinjama. Njihov prečnik je 5 cm.
Treba istaći da je noj najbrža kopnena ptica. U slučaju opasnosti može da trči brzinom od 80 km na sat!
Veliki zumbul ara je najkrupniji papagaj na svetu. Pojedini predstavnici ovog roda dostižu dužinu od 98 cm (polovina otpada na rep) i težinu od 1,5-1,7 kg.
Veliki zumbul ara živi na teritorijama Brazila, Paragvaja i Bolivije. Za staništa bira močvarna područja, šume i palmove gajeve. Nastanjuje duplje drveća i jame koje sam kopa kljunom i snažnim nogama. Staništa ovih papagaja prostiru se do 800 metara nadmorske visine. Poseduje veoma moćan glas koji se čuje i na udaljenosti od 1,5 km. Tokom sezone gnežđenja parovi žive odvojeno, dok van sezone gnežđenja formiraju jata od 10-12 jedinki.
Snažan kljun papagaja sposoban je da razdvoji palmove orahe. Osim oraha, hrani se jagodastim i svim drugim vrstama voća i puževima.
Glavni neprijatelj zumbul are, pored čoveka, je orao, mada su napadi orla veoma retki jer je ara sposoban da se uspešno brani svojim snažnim kljunom i kandžama.
Unikatna lepota dovela je ovog papagaja u stadijum iščezavanja. Krajem XX veka ostalo je oko 3.000 primeraka. Nakon preventivnih mera zaštite već 2002. godine brojčana populacija je dostigla 6,5 hiljada. Dužina životnog veka ovih papagaja je 50 godina.
Kondor džin
Andski kondor (Andean Condor)je najveća živa ptica među grabljivicama koje žive na zapadnom delu zemljine kugle. Njegov raspon krila dostiže 3,2 metra. Težina mužjaka je 15 a ženki 11 kilograma. Može da živi oko 50 godina.
Staništa ove ptice su planinski predeli do 5 km nadmorske visine. Bez obzira na težinu kondor veoma lako leti koristeći vertikalna strujanja toplog vazduha. Kad dostigne željenu visinu ptica nastavlja da jedri ne mašući krilima.
Kondor je strvinar i osnovna hrana su mu leševi uginulih životinja. Bez hrane mogu da žive nekoliko dana nakon čega u trenu pojedu i po nekoliko kilograma mesa. Pošto se dobro najedu kondori se pre poletanja dobro odmore.
Kondor ima veoma razvijeno čulo vida i bez problema sa velikih visina uočava i najsitniji plen. U potrazi za hranom tokom dana kondor može da preleti više od 200 kilometara.
Danas je u svetu ostalo nekoliko stotina ptica, pa je kao ugrožena vrsta evidentirana u Crvenu knjigu.
Leteći dinosaurus
Najkrupnija ptica koja je ikad živela na Zemlji je – leteći dinosaurus. U kineskoj provinciji Šanjdun otkriveni su fosili te najkrupnije ptice, koja je evidentirana u knjigu rekorda Ginisa kao najveći leteći dinosaurus.
Po mišljenju kineskih naučnika leteći dinosaurus je dostizao dužinu od 8 metara, a težio je 1,4 tone. Takve razmere on je dostigao za 11 godina života, koliko je imao primerak čiji fosilni ostaci su pronađeni. Ipak, najzačuđujuće je što ptica takve veličine je imala krila i bila sposobna da leti. Dinosaurus je imao neke sličnosti sa današnjim pticama: imao je sličan kljun bez zuba, a pretpostavlja se da su mu krila bila pokrivena perjem.
Najverovatnije da je najkrupnija ptica bila svaštojed jer je posedovala osobine mesoždera (snažne udove i velike kandže), ali i karakteristike travojeda (dugačak vrat i malu glavu).
Ipak, mnogi naučnici smatraju da ogromna ptica nije mogla da leti, već da je samo kao sve ptice bila pokrivena perjem.
Minijaturni kolibiri
Kolibri(Trochilidae)- je najsitnija ptica na svetu. Nastanjuje predele ostrva Kuba, Haiti i Jamajka. Težina ove minijaturne ptice je 1,7 grama, a dužina 5,5 centimetara. Osetni deo dužine odnosi se na kljun. Ta vrsta najsitnijih kolibrija dobila je ime Mellisaga minima (ptica- muva). Tokom leta njeno srce ima i po 500 otkucaja u minuti. U slučaju opasnosti broj otkucaja se povećava i do 1.300 u minuti. U sekundi najsitnija ptica izvede neverovatan broj od 80 zamaha krila. Kolibri su 50 puta aktivniji od čoveka.
Za normalno funkcionisanje tako brzog organizma potrebna je ogromna količina energije. Kolibri uzima hranu svakih 10 minuta. Tokom dana on utroši osam puta više vode nego što je njegova težina, a hrane više od polovine svoje težine. Ne čudi činjenica da ova ptica može da razvije brzinu od 80 kilometara na sat. Neobična je sposobnost kolibrija da leti u svim pravcima – napred, na stranu i unazad.
Poznato je više od 340 različitih vrsta kolibrija, koje uglavnom žive u Severnoj i Južnoj Americi. Staništa su im i planine do 5 kilometara. Bez obzira na veličinu, ova ptica može da živi dosta dugo i do 5 godina.
Kolibri ima slabe noge sa dugačkim noktima. Njihove noge nisu prilagođene za hodanje. Zato kolibri ptice nikada ne sleću na zemlju. Hrane se isključivo u letu, a spavaju viseći na granama sa glavom nadole. Osnovna hrana su im sitni insekti koje pronalaze u cvetovima ili ih skupljaju sa listova drveća. Interesantan podatak je da prilikom usisavanja tečnosti iz cvetova kolibri u sekundi uvlači jezik i po 20 puta.
Ljubiša Ž. Petrović
Izvor:zov.rs
_________________________________________________________________________________________
Jedan od dva atola, sićušnih delova francuske teritorije, zaturenih negde između Madagaskara i Južnoafričke Republike, pruža zelenim morskim kornjačama utočište za razmnožavanje. Drugi je boravište galapagoskih ajkula
Foto: Tomas Pešak
Zamislite dve gromade stena kako plešu.
E, otprilike tako izgleda parenje između zelenih kornjača: dva orijaša, poput nekih sumo rvača, okačeni jedno drugom o oklop, tromo veslaju kroz kristalno bistru vodu koralnog grebena.
Reč je o grebenu koji opasuje ostrvo Evropa, uz jugozapadnu obalu Madagaskara, gde se svake godine okupi po 10.000 ženki zelenih kornjača da bi se parile, a zatim izašle na obalu da polože jaja.
Zelene kornjače imaju strategiju reprodukcije zvanu „ko pre devojci”, odnosno mužjaci se grabe da se spare sa što više ženki. Umesto da troše energiju na odbranu teritorije i me¬đusobne dvoboje, jedini cilj mužjaka jeste da na¬đu slobodnu ženku ili da se umešaju i prekinu parenje koje je već u toku. Mužjaci imaju velike kandže na svojim perajima i repu, koje im služe da se prikače ženkama za oklop. Kad se jedan okači o ženku, drugi pokušavaju da ga zbace sa nje i pritom često ujedaju i zadaju rane oboma.
Ponekad se dešava da se hormonima zaslepljeni rival okači o oklop mužjaka koji je već na ženki. „To bez sumnje ne vodi ničemu”, kaže morski biolog Volas Nikols. On je vi¬đao da se čak po četiri mužjaka okače jedan drugome za oklop. „Kada tako nešto vidimo kod kišnih glista u bašti, jedva da obraćamo pažnju”, kaže on. „Ali sa kornjačama teškim po 180 kila to je pravi cirkus.”
Ipak, malo je ljudi koji imaju prilike da gledaju ovaj cirkus na ostrvu Evropa. Ovo ostrvo je prirodni rezervat i njegove vode su zaštićene. Kao i susedno ostrvo Basas da Indija, koje leži na oko 110 kilometara dalje prema severozapadu, ono je deo takozvanih Rasutih ostrva, pet tačkica zemlje koje okružuju Madagaskar poput meseca. Danas su to samo ostaci nekada moćne francuske kolonijalne imperije, ali na njima se i dalje vije trobojka jer pripadaju francuskim južnim i antarktičkim zemljama.
:
Francuski suverenitet, iako ga osporavaju Madagaskar i neke druge zemlje, ima pre svega strateški značaj. Ukupna površina kopna na Rasutim ostrvima iznosi svega 44 kvadratna kilometra, ali njihova zajednička ekskluzivna ekonomska zona je 15.000 puta veća, što je površina okeana veličine jednog Teksasa ili Francuske.
Ono što je najvažnije za biodiverzitet na ovim ostrvima jeste to da Francuska ne dozvoljava ilegalni ribolov i lov na kornjače. Na većini ostrva, uključujući i Evropu, postoje vojni garnizoni i žandarmerija, a njihovim vodama patroliraju brodovi francuske mornarice.
Mada Evropa i Basas da Indija leže blizu jedno drugog u sredini Mozambičkog kanala, ova dva ostrva se mnogo razlikuju. Evropa je pokrivena grmljem i utočište je ne samo za morske kornjače već i za milione morskih ptica koje se tu gnezde.
S druge strane, Basas je atol koji jedva da proviruje iz vode i ima lagunu veličine Menhetna koja vrvi od ajkula. I jedno i drugo ostrvo među poslednjim su ostacima zdravih morskih ekosistema u zapadnom delu Indijskog okeana – retke oaze divljine u inače opustošenom okeanu. „Gledana sa površine, ova ostrva ne izazivaju nikakav utisak – kao dve beznačajne tacke”, kaže morski biolog Tomas Pešak, koji je snimio fotografije za ovu reportažu. „Ali kad jednom zaronite dole, opčinjeni ste do kraja života.”
Ova dva ostrva zauzimaju površinu okeana čije nepovoljne struje i vrtlozi vekovima zadaju probleme moreplovcima. Savremeni morski biolozi pronašli su način da proučavaju ovaj ekosistem a da uopšte i ne ulaze u more. Zbog tesne ekološke povezanosti između morskih ptica i života u moru, oni koriste ptice kao indikatore za pučinske vrste kao što su tune. Mnoge morske ptice oslanjaju se na ove okeanske grabljivice da im isteraju plen na površinu, odakle mogu da ga pokupe svojim kljunom i kandžama.
:
Blune i čigre lete u jatima nisko nad površinom i prate kretanje riba pod vodom. Kad uzlete sa obale, razviju se u lepezu i drže jedna drugu na oku, tako da odmah reaguju čim neka od njih primeti plen. Druge pak vrste motre na ove prve, krstareci visoko u vazduhu, odakle im se pruža cela panorama. Fregate su neprikosnovene među visokoletacima. One su prave vazdušne akrobate koje jedre uz pomoć toplih vazdušnih struja. Sa visine od više od jednog kilometra one ne samo da prate morsku površinu već i niskoleteće ptice. Kada ugledaju plen, obruše se sa svojim crnim uglastim krilima raspona od dva metra i zgrabe lignju među talasima ili leteću ribu u vazduhu.
Na ostrvu Basas da Indija nema drveća na koje bi sletale morske ptice i nema peščanih žalova na kojima bi kornjače polagale jaja. Basas je mlad atol, koji se tek formira na svom matičnom vulkanu, čija se kupa uzdiže sa morskog dna na do skoro tri kilometra dubine. Iz vazduha izgleda kao neka plava okrugla činija, čiji je jedan deo okrnjen na severoistocnom obodu.
I dok Evropa ima mangrove i plitku lagunu koja u vreme oseke skoro presuši, Basas nema ni grančicu vegetacije, ali zato njegova laguna, duboka i do 14 metara, predstavlja džinovski tropski akvarijum pun mladih ajkula. Skoro sve pripadaju vrsti galapagoskih ajkula, koje se često sreću oko tropskih ostrva, ali retko gde u ovolikom broju.
Biolozi, za koje toliki broj galapagoskih ajkula predstavlja zagonetku, smatraju da je razlog u ograničenom broju staništa u relativno pustoj laguni Basasa, dok prisustvo mangrova i morskih trava u laguni Evrope pruža stanište i utočište i za druge vrste. Basas verovatno pruža jedinstven uvid u život ovih ajkula i predstavlja krajnje neuobičajen primer zdrave generacije podmlatka jedne vrlo eksploatisane vrste.
:
A kada se u vreme oseke voda povuče, ukažu se lengeri brodova koji su se ranijih vekova nasukali na greben Basasa. Portugalski jedrenjak od 900 tona „Santjago” prepolovio se kada se 1585. godine po mraku zario u greben. Zamislite taj užas putnika kad je počelo da svanjuje i kada su videli da im se brod sav raspao a da su čamci za spasavanje ili zdrobljeni ili otplutali daleko na pučinu.
Nastradalo je više od 400 ljudi, a tovar zlata i drugih dragocenosti kroz smrskanu utrobu broda iscureo je u okeanske dubine.
Ronioci su 1970-ih uspeli da nađu deo ovog blaga: srebrne novčiće, bronzani top, dragulje i jedan astrolab. Ali sve je to ništa u odnosu na pravo bogatstvo Basasa i Evrope – ne kovčezi s blagom iz starih jedrenjaka vec biodiverzitet koji buja na ovim sićušnim ostrvima.
Čest saradnik Kenedi Vorn specijalizovao se za priče o prirodi i ekologiji. Tomas Pešak je direktor za oblast zaštite pri fondaciji „Spasite naša mora”, koja je i inicirala fotografisanje ovih atola.
AUTOR: Kenedi Vorn
Izvor:nationalgeographic.rs
___________________________________________________________________________________
O! Pa da, snalažljive su nego šta…
KORNJAČA
Kornjačin pol, između dva fišbajna,
Za svakog praktično ostaje tajna.
Snalažljiva je, bogme, i zgodna:
U takvom škripcu-
Ipak je plodna.
O.Neš
___________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S
___________________________________________________________________________________
Selo gde se legende dožive
U Kamenoj Gori od zemlje do neba, čini se kao da nema ni sto metara! Da to nije prazna izreka lako se uvere namernici koji pohode ovo selo u brdima iznad Prijepolja. „Skrajnuta“ od magistrale, koja od grada na Limu vodi do Pljevalja, cela Kamena Gora zapravo je živa bajka i jedinstvena čuvarka legendi, predela iskonske lepote i mesto gde žive domaćini čistog srca i „pitome“ naravi.
Foto: Turistička organizacija Prijepolje
Ime je, kažu, dobila po silnoj gori ponikloj iz kamena. Ali, umesto kamena, tamo oči i uši odmah „zarobe“ ostrva šume, prostrane zelene livade posute cvećem, neodoljiva himna tišine, očaravajući cvrkut ptica i magični žubor vode. Tako je, tvrde meštani, oduvek.
Još u Kraljevini Jugoslaviji, Kamena Gora je zvanično bila vazdušna banja, a i danas je oaza čistog vazduha, nezagađene prirode i planinske klime.
Kamenogorci nisu dozvolili da njihovu bajku naruše ni moderna turistička zdanja, pa su i novi objekti za smeštaj turista građeni po meri prirode – od kamena i drveta. A kada se u nekoj od tih planinskih kuća smesti u jedan od desetak apartmana ili idilični kamp, gostu jedino preostaje da duboko udahne i – put pod noge. Pravo ka otkrivanju kamenogorskih legendi.
Najveća i najstarija živa legenda ovog sela je Svetibor. Bor koji na jednom proplanku sa kog pogled leti preko gotovo cele Zapadne Srbije, stoluje bezmalo 500 godina. Meštani veruju da je sveto drvo i da se u Svetiboru nalaze voskom zapečaćeni spisi koji svedoče o putevima i raskršćima Srbalja. Tu su, pričaju Kamenogorci, sve tajne srpskih seoba – ko je odakle i gde krenuo.
Ipak, sve dok je Svetibor živ ta tajna je pohranjena u njemu i to se mora poštovati! Od bora se ništa ne odnosi – ni šišarka, ni slomljena grančica. Svetinja se, vele meštani, ne dira pred njom se samo skida kapa. A šta bi čovek drugo mogao osim da – pod gorostasom visokim 13 metara, sa prečnikom krošnje 18 metara i obimom stabla od gotovo 5 i po metara – oseti strahopoštovanje.
Stotine puteljaka vode do kamenogorskih zaseoka i kuća smeštenih čak i na 1.496 metara nadmorske visine! Većina je skrivena, vidljiva samo sa vidikovaca i dostupna isključivo najupornijim šetačima.
U kamenogorskoj idili, ipak, svakako se mora otići do Milovče brda, vidikovca odakle pogled seže sve do vrhova Durmitora, Jadovnika, Zlatara, Zlatibora, Golije…
I šetnja po prostranim, cvetnim livadama Kamene Gore neponovljiv je ugođaj. U šarenilu poljskog cveća skriva se, kako tvrde farmaceuti, 250 vrsta lekovitih biljaka. Poseban izazov imaju i berači jestivih pečuraka koje narod ovde zove „gube“.
Kamena Gora je možda najpoznatija planinarima koji na nekoj od sedam markiranih staza, ukupne dužine 80 kilometara, osvajaju ovdašnje vrhove. Ne bi trebalo propustiti ni izlete do Crnog vrha i Petljanskih pećina na visoravni iznad kamenogorskih zaseoka. Sve pećine su bogate prelepim nakitom, a iznad brda Badanj nalazi se Kurtova jama, najlepša pećina-jama srednjeg Polimlja.
Otkrili su Kamenu Goru i ljubitelji planinskog biciklizma, koji do kamenogorske čarolije dolaze stazama od Beograda preko Valjeva, Debelog Brda, Bajine Bašte, Tare, Dobruna i Sopotnice. Ne zaobilaze je ni splavari Limom, Drinom i Tarom, ali ni paraglajdisti kojima je poseban izazov da se vinu sa 1.200 metara iznad mora, sa zaletišta kod čuvenog Svetibora. Oni sa viškom adrenalina oprobaju se i na mnogobrojnim oklinčanim stenama uživajući u čarima penjanja.
A, gde god da krenu, turisti u Kamenoj Gori vodu ne nose. Jer, kamen u svojim njedrima, zvanično-naučno, čuva oko 125 izvora zdrave i pijaće vode. Štaviše, oko 90 tih izvora nikada ne presušuju.
Trojan, jedan od najpoznatijih kamenogorskih izvora, čuvar je još jedne ovdašnje legende. Na izvor su došla tri mladića i jedan drugom otkrili da su zaljubljeni u istu devojku, koja je, zapravo, bila lepa vila. Sukob oko devojke-vile bio je poguban za svu trojicu. Otuda mu naziv Trojan, a nedaleko od njega je i izvor Krvavac nastao od njihove krvi. Kada je videla šta se dogodilo, devojka-vila popela se na vrh Pribojne i plakala sedam dana. Od njenih 27 suza nastalo je 27 izvora…
I preostalih stotinak imaju svoju legendu. Živu. Ipak je to Kamena Gora, mesto „opipljivih“ predanja.
STOGODIŠNJACI
KAMENU Goru „bije glas“ i da je selo stogodišnjaka, gorštaka koji olako gaze i jedanestu deceniju života. Bilo ih je, kažu, toliko da oni što su dostigli desetu deceniju nisu mogli ni da konkurišu za mesto u knjizi starih Kamenogoraca. A, onima što su prevalili stotu, godine nikad nisu precizno određene, jer su u Kamenoj Gori starost predaka računali obično po istorijskim događajima.
Za neke se, na primer, samo pouzdano znalo da su uoči Prvog balkanskog rata bili stasali za školu ili vojsku, pa su godine, posle, lako zbrajali.
Izvor: srbin.info (Večernje Novosti)
____________________________________________________________________________________
UGROŽENE VRSTE
Ženka crnog orla Iti često svraća u Srbiju
Ženka crnog orla, nazvana Iti, pripadnica jedne od najugroženijih vrsta na svetu, šestu godinu za redom na putu za Estoniju, posle zimovanja u toplijim krajevima, svraća do Srbije.
Foto: Ras
– Umesto da, po preletanju Turske, nastavi preko Bugarske pravo na sever, Iti se odlučuje za duže putovanje, pa obavezno svrati i u Srbiju – navode iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije.
Ženka crnog orla se u Srbiji obično odmara nekoliko dana, ali ovog proleća je bila u žurbi i ostala samo dva dana.
Iti je granicu sa Bugarskom preletela 8. aprila rano ujutro, a istog dana je zanoćila u šumi, u podnožiju planine Bukovik. Narednog dana noć je provela u plavnoj šumi pored Velike Morave, nedaleko od Velike Plane, a 10. aprila oko deset sati je napustila Srbiju, preletevši granicu sa Rumunijom u južnom Banatu i nastavila na sever.
Ornitolozi iz Estonije su tri dana kasnije javili da je Iti uspešno stigla kući.
Crni orao je strogo zaštićena vrsta i u Srbiji, zbog čega je na svaku jedinku, od malobrojnih koje zimuju ili se preko Srbije sele, potrebno budno paziti.
U Evropi, kako navode ornitolozi iz Društva, ostalo je još samo između 210 i 290 parova crnog orla.
Ta vrsta naseljava stare vlažne šume prošarane močvarama, jezerima, rekama i proplancima. Selica je, a zimu provodi na jugu Evrope, severu Afrike, Arapskom poluostrvu, jugu i jugoistoku Azije.
Usled ubrzanog gubitka staništa, kao i stradanja na seobi izazvanog čovekovim delovanjem, nalazi se na prvim stranama svih crvenih lista i jedna je od globalno najugroženijih vrsta.
Ornitolozi prate Iti na osnovu traga koji o njenim kretanjima ostavlja radio-odašiljač, koji ta ptica nosi od dana kada joj je, kao mladunčetu, postavljen dok je boravila u gnezdu.
Ti uređaji su potpuno bezopasni i pticama ne smetaju, a dešava se da ptica bude spasena baš zahvaljujući odašiljaču ukoliko se nađe u nevolji.
Izvor:.blic.rs
_______________________________________________________________________________________
Britanski naučnici na Kipru primetili su nešto neobično u jatu flaminga.
Naime, kako izgleda, uslikali su vrlo retku jedinku crnog flaminga, za koju veruju da je možda trenutno jedina na svetu. Pogledajte kako izgleda ova neobična jedinka…
Na fotografijama se jasno vidi crni flamingo okružem drugim jedinkama roze boje na obali slanog jezera Aktorija.
Ptica je skoro u potpunosti crna, osim što na nekim mestima ima po koje belo pero.
Neobična boja ovog flaminga je rezultat genetskog stanja koje dovodi do većeg generisanja pigmenta melanina nego što je uobičajeno, pa tako roze pera postanu crna.
Još jedna jedinka crnog flaminga primećena je 2014. godine u Izraelu, a stručnjaci veruju da je ovo trenutno jedini primerak.
– Veoma nas raduje ovo otkriće, jer je moguće da je ovo jedini crni flamingo na svetu – izjavila je Aleksija Perdiu, koja je zadužena za zaštitu okoline na teritoriji vojne baze.
Izvor: zivotinje.rs
____________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE 