KAD TISA CVETA…

tamoiovde-logo

Kad Tisa cveta od 10-12. juna 2016. u Novom Bečeju

Kad Tisa cveta od 10-12. juna 2016.- Tiski cvet je prastara vrsta insekta. Preci ove vrste nastali su pre oko 200 miliona godina.  Jedinke tiskog cveta su najkrupnije jednodnevnice. Danas je reka Tisa  jedno od retkih utočišta gde se Tiski cvet masovno roji svake godine.

tiski-cvet-amacCvetanje reke Tise se odvija sredinom juna i traje 15-tak dana. Dešava se uvek u predvečernjim satima. Tada se na površini Tise na delu sa glinovitim koritom pojavljuju larve mužjaka, iz kojih se za par sekundi izlegu insekti.

Nešto kasnije se pojavljuju i larve ženki, a nakon toga počinje masovni “svadbeni let”, posle kojeg mužjaci brzo umiru.

Ženke još lete izvesno vreme uzvodno, a zatim se spuštaju na površinu vode i odlažu  6.000-7.000 sitnih jajašca (koje brzo tonu na dno reke) i umiru. Iz oplođenih jajašca za dve-tri nedelje izlegnu larve, koje se ukopavaju u glinoviti deo korita reke i tu rastu tri godine.

Novobečejska legenda kaže da se samo u vreme cvetanja Tise ostvaruju ljubavne želje zamišljene prilikom puštanja zapaljenih svećica u reku.

tisa-cveta-srca-1024x576“Kad Tisa cveta” naziv je najromantičnije manifestacije u Novom Bečeju kojom se obeležava taj jedinstveni prirodni fenomen cvetanja reke, koji se odigrava samo na Tisi i reci Jang Cenk Jang u Kini.

Reč je o insektima čije larve žive 3 godine u mulju, a onda se u toku jednog predvečerja pojave na površini reke, obave ljubavni ples i odmah uginu, najpre mužjak, a onda i ženka pošto položi jaja. Tada Tisa izgleda kao da je uistinu procvetala.

U Novom Bečeju Tiski cvet, kako se naziva taj insekt prozirnih zlatnih krila, ima poseban značaj. Postao je zaštitni znak grada, pa je taj naziv dat i hotelu i spomeniku, suveniru…

Ali, u Novom Bečeju i legenda o ostvarenju ljubavnih želja je postala veoma primamljiva, pa je postala navika da se u Tisu puštaju svećice utisnute u čamčiće od liciderskih srca. Zovu ih svećice želja, uglavnom ljubavnih. Svake godine domaćini se potrude da pripreme što bolji prateći program i sa gostima podele uverenje o ostvarenju želja. Tako, mnogi dođu na Tisu u Novi Bečej u vreme cvetanja reke da bi učvrstili svoju ljubav.

Izvor: agroinfotel.net

___________________________________________________________________________________

Cvetanje Tise u junu – Kanjiža

U narednih danima  pruža se prilika posetiocima da popodne između 18,00-19,30 časova uživaju u ovom  jedinstvenom prirodnom fenomenu  na šetališnoj stazi TISKI CVET na obali reke između rečnog graničnog prelaza  i  izletišta  na izlazu Kanjiže prema Horgošu. Tri godine hibernacije za nekoliko sati života. Samo sa jednim ciljem – produžiti vrstu.

tiski-cvet-amacU neka davna vremena, ribari i žitelji okolnih, priobalnih sela nazvali su tu pojavu maglom – u suton, određenog dana tačno usred leta druga obala reke bi nestala na nekoliko sati uvučena u gustu mlečnu „maglu“.Verovatno su u ta davna vremena o ovoj pojavi ispredane priče i sigurno je ušla u nepisane anale neke pradavne „panonske mitologije“.

Ipak, to nije nikakva misteriozna pojava ili manifestacija onostranih događaja – reč je o prirodnom feno menu koji se skoro svake godine, u zavisnosti od temperature vode i vodostaja, odigrava na obalama Tise u okolini vojvođanske varoši Kanjiža i u narodu se naziva „cvetanje reke“.

Međutim, nije reč o vodenoj biljci već o insektu, zvanom tiski cvet ili Palngenia longicauda čije parenje predstavlja prirodni fenomen koji se događa celim tokom Tise, od Segedina do ukrajinske granice, pa i u nekim rekama koje se ulivaju u Tisu. Slična vrsta insekata, Hexagenia Limbata, roji se još na reci Misisipi, na tromeđi država Minesota, Viskonsin i Ajova.

Autor:Mirko Miković

Turistička organizacija Kanjiža

Izvor: agroinfotel.net

____________________________________________________________________________________

OTROVNA LEPOTA…

tamoiovde-logo

Stari zapisi kažu da je krst Jovana Krstitelja, sa kojim je krstio pokajnike u reci Jordan, bio od svete tise. Da li je ovo samo legenda? Pa i časni krst, na kome je pre 2.000 godina razapet Isus Hristos, bio je delom napravljen od ovog drveta. A u Americi od tisovine prave lek za leukemiju

JOVO-20PETIJEVICH

Jovo Petijević drži „Ples u vodi” Foto Anđelko Vasiljević

Da li tisa donosi sreću? Zašto je od davnina na ceni?

Stari pagani verovali su da je to mitsko drvo; da ima isceliteljsku moć; da čuva kuću od bolesti, demona i veštica; da večno živi i stalno se obnavlja.
Komad tise, ako ga bacite, izdržaće sve atmosferske (ne)prilike: vrelinu sunca, udare kiše, težinu snega… I posle 13 godina, ostaće – isto!

Prirodni svet je svet beskrajnih raznolikosti i složenosti, višedimenzionalni svet.

Ljudi koji su se „stapali” s prirodom, odgonetali su velike tajne. Isak Njutn je u trenucima opuštanja, ležeći ispod jabuke u svom voćnjaku, došao da razumevanja zakona gravitacije, a Nikola Tesla je u budimpeštanskom parku, u trenucima čarobnog zalaska sunca i recitovanja Geteovog „Fausta”, otkrio obrtno magnetno polje (indukcioni motor).

Postoji u Engleskoj drvo tise za koje kažu da ima više od 4.000 godina. Pod njom se parovi venčavaju da bi im brak bio dug i zdrav.

Tisa je čudesna. Neobična. Dugovečna kao maslina. Tek posle sto godina počinje da pleni lepotom. Drvo je čvrsto, elastično, žilavo, postojano na vlagu i gotovo nikako ne bubri. Gusta krošnja je, najčešće, nepravilnog oblika, ali ima i stablolikih odlika. Iglice su joj s gornje strane tamnozelene, a sa donje imaju dve svetle pruge. Najčešće raste pored borova i bukvi.

Postoji ženska i muška tisa. Ženska ima crvene bobice i treba da prođe sto godina da se one pojave. Kora joj je crvenkastožuta, raste do 25 metara i sve je na njoj, osim bobica, otrovno. I drvo, i iglice. Zato tisu ništa ne jede. Ni gusenice, ni crvi, ni biljne vaši. Bubice je, jednostavno, ne grickaju. Ispod nje, čak, i trava ne raste.

S bobicama, koje su jestive, treba biti obazriv. Sme da se jede samo mesnati deo ploda, koštica je otrovna! Domaćice od bobica prave džem.

„Srećno drvo” ne iziskuje stalno negovanje, đubrenje, okopavanje, čak ni sađenje. U zemlju semenje posade ptice.

Za naučnike je bilo pravo čudo kako je tisa od 70 godina mogla da opstane u jednom starom rudniku i da samo nekoliko milimetara potamni. Takav mehanizam odbrane nema nijedno drvo.

Stari zapisi kažu da je krst Jovana Krstitelja, sa kojim je krstio pokajnike u reci Jordan, bio od svete tise.
Da li je ovo samo legenda? Pa i časni krst, na kome je pre 2000 godina razapet Isus Hristos, bio je delom napravljen od tisovine.

Poslednjih godina ispituju se lekovita svojstva tise, najdalje su u tome otišli Amerikanci. U jednom institutu od stabla pokušavaju da naprave lek protiv leukemije.
Postoji verovanje da je on već napravljen i da će spasti mnoge ljude…
———————————————————–
Udahnjuje dušu
Jovu Petijeviću zapalo je da bude produžena ruka prirode. Umesto da se bavi pedagoškim radom za koji se školovao, bacio se na služenje duhovne aktivnosti: kao vajar oblikuje drvo, kamen i srodne materijale. Udahnjuje im dušu. Daje im – drugi život.

Ima bogatu kolekciju od 2.000 skulptura. Sada je priredio izložbu u „Politikinoj” galeriji, u Makedonskoj 29, povodom Olimpijade 2012. Od 33 dela, šest je „izvajao” od tisinog drveta i dao im imena: „Ples u vodi”, „Vežbačica”, „Moj svet”, „Udarac”, „Moć”, „Kralj” i „Skok u vodu”.
Radio je sa svakojakim drvetom, sa orahom, maslinom, javorom, bagremom, hrastom, kruškom, brestom… ali nijedno, kaže, nema čvrstinu tise.

„To je čudesno drvo”, veli Jovo Petijević. „Doživljavam je kao živo biće. Ima neke izuzetno elastične niti, i samo dobrom posmatraču dozvoli da ih vidi. Grane su joj velike i obećavaju mnogo, pa ne možete da uradite lošu skulpturu. Već pri prvom dodiru, osetite kako se opire, brani, ispušta otrove… S tisom mora brzo da se radi.”

Dok je pravio komad sa sedam plivačica, koje pokazuju umeće ritmičkog plivanja, izveo je mali ogled: „Imao sam sirov komad tise”, priča uzbuđeno. „Uzeo sam burgiju da je s donje strane izbušim i ispustim vodu da ne bi pucala. Čudo jedno! Probao sam sve moguće, pa i one koje buše metal, ali nisam mogao da je probušim. Ali to nije sve. Doneli su mi komad tise sa zakucanim ekserom. Znate li šta mu je uradila? Pojela ga je! Za godinu-dve ekser se istopio, pretvorio u lila boju.”

Tisa je blagotvorno drvo, čoveka opušta, smiruje…

„Kao da vam daje deo svoje energije”, objašnjava kršni Hercegovac iz Trebinja. „Osećate se lepo, ispunjeno. Prosto vas odmara. Kao da zna da je voliš. Za nju valja imati i vremena i strpljenja. Mora da odleži godinu dana da bi dobila finoću. I kada otkrijete svu lepotu bezvremena, sve tonove i boje kojima zrači, ona se i dalje štiti.”

Naš sagovornik smatra da bi svaka škola trebalo da ima komad ovog drveta, naročito u učionicama i fiskulturnim salama. I da se prati kako utiče na zdravlje deca.

Ljiljana Petrović

Izvor:politika.rs (objavljeno: 18.06.2011)

___________________________________________________________________________________

Evropska tisa

Evropska tisa (lat. Taxus baccata) je drvenasta zimzelena vrsta četinara iz roda tisа̂ (Taxus). Prirodni areal rasprostranjenja obuhvata zapadnu, srednju i južnu Evropu, severozapadnu Afriku i jugozapadnu Aziju do severnog Irana[1].

220px-Tisa_na_medvedniciU Srbiji je ima na Zlatiboru, Kopaoniku, u Đerdapskoj klisuri[2]. Usled zanimljivog oblika krošnje i dugovečnosti, tisa je deo folklora raznih naroda, kao i njihove narodne medicine. U parkovima se široko gaji i može da raste u vrlo različitim uslovima – u senci i na veoma otvorenim položajima, na dubokom i bogatom ali i na plitkom i siromašnom zemljištu[3].

Opis
Evropska tisa je po životnoj formi žbun do srednje visoko drvo, visine do 20 m. Stablo joj je nepravilnog oblika, prečnika do 1 m, sa širokom piramidalnom krošnjom. Kora je tanka, crvenkastosmeđe boje. Četine (listovi) su češljasto raspoređene na granama, pri osnovi sužene, a na vrhu naglo ušiljene, duge do 3 cm, a široke do 2,5 mm, spljoštene.

240px-Taxus_baccata_MHNTTisa je golosemenica, stoga nema cvetove ni plod. Tisa je dvodoma biljka[4], u razmnožavanju koristi jednopolne šišarke. Seme je sjajno, tamnosmeđe boje, okruženo jarko crvenim arilusom. Izuzev arilusa, čitava biljka sadrži alkaloid taksin koji je izuzetno otrovan.[5] Raste sporo i predstavlja dugovečnu vrstu, može da doživi 2000 – 4000 godina.

Tisovo drvo je tvrdo, čvrsto i elastično. Teško se cepa, ali se površina veoma dobro obrađuje. Najčešće se koristi u umetničkom stolarstvu i rezbarske radove, za stubove, izradu drvenih sudova i pribora za jelo.

Nekada se njeno drvo upotrebljavalo u brodogradnji i za izradu slavina na buradima. Smatra se da su masovna seča i upotreba tise, kao i narodna verovanja u njenu zaštitničku moć, gotovo doprineli njenom istrebljenju. Tisa je danas zakonom zaštićena vrsta.

220px-Taxus_baccata_MHNT_seedNarodno verovanje kaže da tisa štiti od zlih duhova, pa je u krajevima gde je rasla, narod njeno drvo ušivao u odeću ili nosio okačenu o vrat u obliku krstića.

Od tisinog drveta pravili su se upotrebni (kašike i štapovi), i ukrasni (ogrlice) predmeti. Magična moć tise objašnjavala se sa njenom dugovečnošću.[6]

Reference
• Rushforth K. 1999. Trees of Britain and Europe. Collins. ISBN 0-00-220013-9
• • Taxus baccata tisa
• • Zelena Srbija-Kalendar biljaka
• • Dvodome biljke su one koje imaju isključivo jednopolne cvetove, ali se muški nalaze na jednoj, a ženski na drugoj biljci.
• • Šilić Č. 1990. Atlas drveća i grmlja (IV izdanje). Sarajevo, Beograd: IP „Svjetlost“, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Sarajevo, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd. pp. 31
• Kalendar biljaka
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

___________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

MORAM DA IMAM SOPSTVENI VRT…

tamoiovde-logoVrtovi koji mame uzdahe

Ako ovih dana žudite da pobegnete u hlad nekog prelepe bašte pune cveća i zelenila, evo prilike da, barem u mašti, „prošetate“ stazama najlepših vrtova Evrope

30-basta_620x0
Moneov vrt
Kada se 1883. godine nastanio u malenom Živerniju, Klod Mone, slavni francuski impresionista, verovatno nije ni slutio da će svet opčiniti ne samo svojim slikama, nego i čuvenom, živopisnom cvetnom paletom u prekrasnoj bašti koju je ovde podigao.
Vrt je podeljen na dva dela. Jedan se nalazi ispred kuće i karakteriše ga dubina, simetrija i raznovrsnost boja. Od cveća su najzastupljeniji irisi, narcisi, božuri, suncokreti, ruže i livadsko cveće. Na prelazu vrta nalazi se drvo paulovinija i grmovi lavande u kombinaciji sa narandžastim azalejama. Drugi deo krasi asimetrija, jezerce sa ribama, japanski most sa visterijom, žalosne vrbe i bambusi.

Vrt Ninfa
Udaljen svega 70 km od Rima, Vrt Ninfa koji se prostire na površini od 105 hektara, sigurno je jedan od najromantičnijih na svetu.
Krasi ga 1.300 različitih biljaka, uključujući i retke vrste iz Brazila, Irana i Severne Afrike.
Osnovala ga je Engleskinja Ejda Vilbraham, dok je Kaetani, muzičar i štićenik mađarskog kompozitora Franca Lista, osmislio potočiće i vodopade, stvorivši tako božanstvene melodije bašte.

Kaetanijeva supruga, Margerit Čapin obogatila je baštu ružama, irisima, petunijama i bambusima. Banane, američki ljiljani i japanski javor takođe se mogu videti pored ruža koje su obgrlile 21 metar visok čempres.
Vrt je od aprila do novembra prepun cveća.

Ako ste u mogućnosti, obavezno ga posetite.
Izvor:.novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

Longlit Lavirint je najduži na svetu!

Longleat Hedge Maze (Longlit lavirint) se nalazi u bašti oko dvorca Longleat u Engleskoj, koji se nalazi u blizini sela Horningšam odnosno blizu grada Varminster. 

Untitled-1_620x0Ovo je najduži lavirint ( od žive ograde) na svetu! Dizajniran je i napravljen još 1975 . godine.

Untitled-4Dužina lavirinta odnosno hodnika je dužine 2,72 kilometara, dok je visna zidova od žive ograde oko 2.5 metra. Takođe ovaj ogormni lavirint se prostire na površini od oko 1,5 hektara zemljišta, a sastoji se od 16.000 engleskih tisa.

Sa ovim brojkama ovo je najduži lavirint na svetu.

Kolika je veličina ovog lavirinta govori i to da je za orezivanje ove žive ograde potrebno skoro više od mesec dana! A orezivanje ograde obavlja se na svakih 6 meseci!

Untitled-3Lavirint u Longlitu ima nekoliko ćorsokaka, dok su na nekoliko mesta postavljeni mali mostovi kako bi posetioci mogli lakše da vide gde se nalaze, a tu je i središnji deo u kojem se nalazi mali toranj.

Nemojte da vas zavaraju ove slike i da vam se ovaj lavirint čini tako malim.

Untitled-2Uzbudljiva šetnja najdužim lavirintom sveta Longlitom može potrajati i do sat i po vremana lutanja.

Naravno u današnje vreme uz GPS uređaj ili Google maps uređaje mnogi su „varali“ u lavirintu, a i u slučaju da zalutate uvek su tu putokazi.

Ipak mislimo da je avanturu mnogo lepše „okusiti“ onako na običan i fer način zar ne?

Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

KNJIGE MANJE OD ZRNA PASULJA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Najmanja knjiga koja se čuva u Srbiji je dimenzija pet sa pet milimetara.

Najplodniji autor kod nas je Karolj Andruška, grafičar i ekslibrista iz Sente koji drži svetski rekord po broju izrađenih ekslibrisa

view_image.phpU Srbiji jedna od najmanjih knjiga je „Olimpijska zakletva“, štampana u Nemačkoj 1970. godine.

Dimenzije su joj pet sa pet milimetara, ima 16 strana i, naravno, može se čitati samo pomoću lupe. Izdata je povodom Olimpijade u Minhenu, odnosno proslave stogodišnjice prve cilindrične štampane mašine i sadrži olimpijsku zakletvu na nemačkom, engleskom, francuskom, italijanskom i švedskom jeziku. Svojevremeno je odštampano ukupno 15 primeraka, a jedan od njih je završio kod našeg poznatog grafičara Živote Pavlovića, koji ga je 2001. godine poklonio Narodnoj biblioteci Srbije.

Tako je „Olimpijska zakletva“ ušla u zbirku minijaturnih knjiga Narodne biblioteke, koja trenutno sadrži oko 230 primeraka.
Prema rečima magistra Dejana Vukićevića, koji je zadužen za brigu o ovome fondu, prva minijaturna knjiga u svetu štampana je 1468. godine. To je „Diurnale mogantinum“, koju je objavio Gutenbergov učenik Peter Šefer, u dimenzijama 94 puta 65 milimetara. Iako su jedno vreme bile vrlo populame, za šta je posebno zaslužna Marija Antoaneta, koja je imala običaj da ih nosi u rukavici, izdavačka i tipografska praksa minijatura nije uzela većeg maha, izuzev u Sovjetskom Savezu.
– Minijaturnim knjigama nazivaju se sva štampana izdanja čija visina, širina i debljina ne prelazi 100 milimetara. Kada je u pitanju određivanje visine, postoje nedoumice da li treba računati visinu hrbata (kod izdanja u tvrdom povezu) ili visinu knjižnog bloka (u broširanom izdanju one se poklapaju). U svakom slučaju, dva su razloga što su knjige pravljene u tako malim dimenzijama. Prvo je bila praktičnost. Naime, one su bile zgodne za čuvanje ili, recimo, za nošenje tokom putovanja. Međutim, ubrzo je glavni razlog za njihovu izradu postao prestiž štampara, koji su tako hteli da se dokažu – objašnjava Vukićević, i dodaje da se minijatume knjige jos nazivaju i mikroskopska izdanja, mikroizdanja, patuljci, kolibri ili liliputi.

Sve mini-knjige iz fonda Narodne biblioteke potiču iz 20. veka, pri čemu polovinu zbirke čine dela Karolja Andruška, grafičara i ekslibriste iz Sente (rođen 1915). Osim što drži svetski rekord po broju izrađenih ekslibrisa (dosad ih je izradio oko 4.380, dok njegovi najproduktivniji konkurenti na tom polju imaju duplo manji učinak), Andruško je najplodniji autor minijaturnih knjiga u Srbiji. Napravio ih je barem 220, a u većini ovih knjižica predstavljene su njegove minijaturne, ručno otisnute grafike.
Andruškove mini-knjige su objavljivane u tiražima od 100 ili 200 primeraka. U njima se nalaze serije njegovih drvoreza o Senti, tiskom cvetu, Šandoru Petefiju, Beogradu, Kanarskim ostrvima, Španiji, Sjedinjenim Državama, manastirima Srbije, kao i mnogim gradovima Mađarske i Slovenije, koji su vrlo detaljni. Dimenzije ovih knjiga su najčešće četiri puta pet ili tri puta četiri centimetra, mada je napravio i nekoliko veličine pet puta pet milimetara. U jednoj od njih našle su se njegove ilustracije poeme „Jama“ Ivana Gorana Kovačića -priča Vukićević.

Inače, pravi biser zbirke minijaturnih knjiga Narodne biblioteke je knjižica sa nazivom „Ratni manifest kralja Franje Josifa“, u kojoj se ovaj vladar obraća balkanskim narodima, iznoseći razloge zbog kojih je objavio rat Srbiji. Knjižica visine 24 milimetra štampana je na srpskom jeziku, a pitanje je zašto je tako krupna stvar prezentovana u tako malom formatu.
– O tome možemo samo da nagađamo. Ipak, alkica koja se nalazi na ovom izdanju upućuje nas na zaključak da je ona mogla da posluži i kao neka vrsta amajlije koju su nosili vojnici – kaže Vukićević.
Ostatak ove neobične zbirke, pored domaćih čine ruske, francuske, engleske i poljske minijaturne knjige. U njima se, između ostalog, nalaze bibliografije, monografije raznih institucija (škola, fudbalskih klubova, komunističke partije ili ličnosti, poput pesnika Puškina, Šandora Petefija, Hajnea, kao i teniserke Monike Seleš), nekoliko političkih pamfleta, rečnika, nešto teološke literature, ali i poznata dela srpske i svetske književnosti.
Treba reći i da se trenutno obavljuju pripreme za izložbu minijaturnih knjiga koja bi, prema rečima Vukićevića, trebalo da bude organizovana za nekoliko meseci.
Petar Blečić /Blic/02.09.2007./
Izvor: nb.rs

_____________________________________________________________________________________________________

 

DVE PRIČE SA OBALA TISE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Dok roboti ne preuzmu Zemlju, uživajmo u blagodetima prirode i plodovima koje nam daruje…

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Robinzon Kruso sa Tise

 Andraš Kiškomaromi, u rodnom Bečeju poznatiji kao Čuma, poput mnogih svojih kolega iz Fadipa ostao je bez posla a potom i bez porodice.

TamoiOvde-robinzon-sa-tise Andras Kiskomaromi_660x330Vrstan metalostrugar spao je na bednu socijalnu pomoć pa se okrenuo Tisi i šumi.

Borba za život i ljubav prema prirodi navele su me na odluku da ovde napravim malu kuću. Kada sam već ostao na ulici morao sam da se snalazim na ovaj način”, kaže Kiškomaromi.

Bez struje i vode za piće njegov dom je za mnoge, najblaže rečeno neuslovan. Ali ne i za Čumu kome, kaže, to sve ne nedostaje.

“Verovatno svi vole prirodu ali opstati u njoj bez struje i ičega je stvar velike volje i ljubavi”, smatra ovaj “Robinzon sa Tise”.

U svom improvizovanom domu Čuma dočekuje unuke ali i nekadašnje kolege i prijatelje koji utočište od varoške vreve nađu upravo ovde ali bez volje da se i oni okušaju u sjedinjavanju sa prirodom.

“Treba voleti prirodu jer to ne može svako da uradi”, smatra Aleksandar Mišković, Andrašov kolega i bivši glavni kontrolor u Fadipu.

I mi smo se osladili specijalitetom ovog Robinzona sa Tise i setismo reči mudrog Jevreja na samrti kada je sinovima rekao da se riblja čorba može praviti i od ribe.(Izvor:rtv.rs)

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Bečejski dud odoleva vekovima i ljudima

Vremešni dud izrastao na nekadašnjoj obali Tise pamti velike poplave i ratove, naseljavanje i izgradnju Bečeja, lađe i brodove.

TamoiOvde-dud-becej-jpg_660x330Bio je putokaz lađarima ali je posle odbijanja toka reke od varoši ostao uklješten međ kućama nedaleko od centra Bečeja.

Na njegovoj kori vidljivi su ožiljci prošlih vremena ali i danas njegova krošnja daje debeli hlad koji privlači i najbliže komšije ali i slučajne prolaznike.

„Ovde smo se doselili pre petnaest godina i odmah smo prvo zapazili veliki dud.

Bečejci su naročito zainteresovani za njega. Narod priča da je star 400 godina. Verovatno znaju jer se to prenosi s kolena na koleno i verujem da je to i tačno“, kaže meštanka Olga Maksimović.

Najstariji dud je ujedno i jedan od poslednjih. Preživeo je udare groma i uništavanje koje je gotovo istrebilo ovo drvo sa ovih prostora iako je pedesetih godina prošlog veka bio miljenik režima dok je sanjao svilene snove.

Ipak, njegovim modrim plodovima i ovoga leta sladili su se malobrojni srećnici koji žive u njegovoj blizini.(Izvor:rtv.rs)

Priredio: Bora*S

KAD PROCVETA TISA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________

U periodu između 10. i 26. juna, 

cvetanje_tise

Cvetanje Tise
Foto: flyflytravel.com

 samo nekoliko dana, i samo na nekoliko sati Tisa „procveta“.

Turistička organizacija i opština Kanjiža pripremaju se za međunarodnu eko-turističku manifestaciju koja promoviše jedinstveni prirodni fenomen “Cvetanje reke Tise”.

  Na  šetališnoj  stazi  „Tiski cvet“, na 150-om kilometru  obale reke Tise, na izlazu iz Kanjiže prema Horgošu (blizu  šljunkare), negde pred smiraj dana, iz dubine reke Tise započinje neobičan svadbeni ples.

tiskicvetistnInsekt „Tiski cvet” ili Palngenia longicauda, u svom ritualu ljubavne igre se roji, razvije, posle nekoliko minuta poleti iznad vode da bi kratkotrajnim letenjem, posle parenja, još do zalaska sunca, završio svoj život.

cvetanjetisekanjizaistnOvaj jedinstveni događaj koji se, osim na reci Tisi u Severnom Banatu i Potisju, odvija još samo u Velikoj žutoj reci u Kini, prati na hiljade turista iz Srbije i Evrope sa čamaca ili sa kopna.

Po rečima menadžmenta Turističke organizacije Kanjiža, “Svi koji žele da prisustvuju ovom jedinstvernom fenomenu, mogu da odsednu u nekom od hotela ili u brojnim kategorisanim objektima vrhunskog privatnog smeštaja, posebno spremljenih za ovaj događaj.“

 Izvor:istnews.com

_________________________________________________________________________________________________________________________________

tisaporedkanjizeistnbanjakanjizatiskicvetistnopstinakanjizaistnbanjakanjizaistn

_________________________________________________________________________________________________________________________________

BILJKE DINOSAURUSI…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________ Kada bi danas zasadili baštu dinosaurusa, u njoj bi se našle neke veoma retke i čudesne biljke  

Za razliku od svog rođaka Tiranosaurusa, koji je bio agresivni mesožder i lešinar sa ogromnim čeljustima za mrvljenje kostiju, većina dinosaurusa su zapravo bili biljojedi. I uopšte, sudbine dinosaurusa i tadašnjih biljnih vrsta bile su vrlo povezane: od rasprostranjenosti biljaka i njihovog broja zavisilo je hoće li dinosaurusi gladovati ili živeti u izobilju. Upravo iz tog razloga, kako su biljke evoluirale kroz mezozoik, mnoge vrste dinosaurusa u tom periodu su nestale, a druge su se pojavile.

U mezozoiku, koji je trajao u periodu od pre oko 250 miliona godina do pre oko 65 miliona godina, biljke su uglavnom izgledale mnogo drugačije nego danas: manje njih je cvetalo i nisu bile toliko raznovrsne kao danas.

Među dominantnijim biljkama bili su i četinari od kojih neke i danas poznajemo  – borovi, sekvoje, tise, araukarije, čempresi. Oni su činili osnovu ishrane dinosaurusa vegetarijanaca.

Živi fosili

Jedna od čuvenih biljaka dinosaurusa je ginko (Ginkgo biloba), prilično retko drvo, mada se u Srbiji može videti na nekoliko mesta, uključujući i Botaničku baštu „Jevremovac“ u Beogradu. Za gingko se kaže da je „živi fosil“ – to je biljka koja nema žive rođake. Raznovrsni ostaci ginka koji su pronađeni sugerišu da je ova listopadna golosemenica nastala u mezozoiku i bila veoma rasprostranjena.

Danas se u Aziji smatra za sveto drvo i gaji se u dvorištima palata, a kao divlje raste jedino na jugoistoku Kine, u planinskim područjima. U Evropi i Americi uzgaja se po parkovima gde privlači mnogo pažnje svojim neobičnim izgledom: to je listopadno drvo visoko oko četrdesetak metara, sa piramidalnom krošnjom i listovima vrlo specifičnog oblika. Oni su trouglasti sa urezima na vrhu, a na ženskim biljkama u pazuhu listova obrazuju se mali semeni zametci. No, pošto seme vrlo neprijatno miriše, obično se u parkovima sade muške biljke.

O živim fosilima pisao je i Čarls Darvin u knjizi O poreklu vrsta, gde je naveo da postoje vrste koje su povezane sa nekim davno izumrlim biljkama. Te biljke su opstale do današnjeg dana i on ih je nazvao živim fosilima. Uopšte, taj naziv se koristi za označavanje biljaka i životinja koje su postojale u više geoloških perioda, koje su zadržale neke od primitivnih karakteristika i koje morfološki i fiziološki nalikuju fosilima – kao što su, na primer, krokodili, koji su nadživeli dinosauruse.

No, vratimo se biljkama. U periodu jure one su se značajno promenile, a sa njima i izgled planete: nastale su mnoge biljke koje cvetaju. Rasle su brzo, lako se prilagođavale klimatskim i drugim uslovima i imale žive boje, a činile su odličan izvor hranljivih materija za dinosauruse i druge biljojede.

Bašta dinosaurusa

Kada bi danas pravili baštu dinosaurusa koji cvetaju, u njoj bi posadili razne lovore, berberise, palme… koji uspevaju čak i u našoj blizini. Jedna od najupečatljivijih biljaka u ovoj bašti bila bi magnolija (Magnolia grandiflora). Ovo drvo, visoko oko 25 metara, opisao je 1759. 

Šveđanin Karl Line u Systema Naturae, knjizi u kojoj je napravio prvu klasifikaciju živih stvorenja. Magnolija je i kod nas vrlo rasprostranjena – ima je u parkovima i privatnim dvorištima, a prepoznatljiva je po dugom, tamnozelenom glatkom i sjajnom listu i velikim belim cvetovima (otuda ime grandiflora) koji pomalo mirišu na limun.

Novi dinosaurus U našoj  bašti dinosaurusa bi se našao i australijski bor (Wollemia nobilis), četinar iz porodice Araucariaceae, koji je jedna od najstarijih i najređih vrsta na planeti – najstariji pronađeni ostaci pripadali su biljkama koje su živele pre oko 200 miliona godina. Naučnici su je upoznali preko otkrivenih fosila i sve do 1994. verovalo se da ne postoje živi primerci. Te godine je u Australiji, u Nacionalnom parku „Volemija“ u Novom Južnom Velsu, oko 150 kilometara od Sidneja, otkriven jedan primerak: čuvar Dejvid Nobl, dobar poznavalac botanike, sasvim slučajno, u vrlo nepristupačnom delu Parka, nabasao je na ovo oko 30 metara visoko drvo koje mu se učinilo zanimljivo. Poneo je sa sobom grančicu očekujući da će neki od botaničara umeti da identifikuje vrstu, ali je ubrzo otkrio da je ovaj bor (koji se tako naziva mada nije pravi bor), sasvim nepoznat, kao i da nema živih rođaka na Zemlji.

Pošto je otkrivena i dobila ime po nacionalnom parku u kom je rasla i po Dejvidu Noblu, botaničari su počeli da razmnožavaju ovu biljku i da primerke raznose svuda po svetu. Do sada je utvrđeno da su neki primerci uspeli da prezime na temperaturi i do 12 stepeni Celzijusa ispod nule, ali i da su vrlo osetljivi i skloni obolevanju. Upravo da bi se zaštitila ova biljka, lokacija bora koji je pronašao Nobl čuva se u velikoj tajnosti.

S druge strane, kako bi se što više razmnožio i raširio, australijski bor promovisan je kao pogodno novogodišnje drvo na tom kontinentu. Takođe, primerci koji rastu u parkovima i baštama toliko su vredni i važni da su obično zasađeni unutar velikih kaveza kako bi se izbegla mogućnost oštećenja i zaraze.

Marija Vidić/elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________________________________________

PESMA PRIRODE U CARSKOJ BARI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

OVDE  i OVO je jedno od deset „savršenih mesta“ u Srbiji – Specijalni rezervat prirode „STARI BEGEJ-CARSKA BARA“.

C. bara15OVDE je carstvo i stanište 250 vrsta ptica, od kojih se mnoge nalaze u Crvenoj knjizi ugroženih vrsta-evropskih i svetskih.

OVDE  se gnezde svih osam vrsta evropskih čaplji.

OVDE, na oko 1700 hektara, razastrt je i isprepleten divan mozaik rečnog, barskog, močvarnog, livadskog, šumskogi i slatinastog ekosistema.

Carska bara-položajOVDE je najgušće vodeno čvorište u Evropi.

OVDE na međurečju Begeja i Tise, petnaest kilometara južno od Zrenjanina.

Da, OVDE se sluša pesma prirode!

 


Tekst i foto: Bora Stanković