OVDE BI MNOGI ŽELELI DA ŽIVE…

Grad bez novca, politike i automobila: Ovde bi mnogi želeli da žive! 

Orovil je eksperimentalni grad u indijskoj saveznoj državi Tamil Nadu, koji je osnovan 1968. godine od strane „Majke“ Mire Alfasa. Kreiran je kako bi žene i muškarci živeli u miru i harmoniji bez obzira na nacionalnost i religiju.

Foto: Profimedia

Orovil ili Grad zore na jugu Indije dizajniran je od strane arhitekte Rodžera Angera kako bi u miru i harmoniji živeli svi ljudi bez obzira na politička stanovišta, nacionalnost i religiju.

Reč je o eksperimentalnom projektu gde svaki stanovnik ima svoju ulogu, a najveća pažnja posvećuje se obrazovanju i razvijanju kreativnih veština.

*Foto: Profimedia

Iako je originalno zamišljeno da ovaj grad bude dom za 50.000 stanovnika, danas u njemu živi nešto više od 1.800 odraslih osoba i petstotinjak dece koji dolaze iz pedesetak različitih zemalja.

Najveći broj stanovnika je iz Indije (oko 1.000), a više stotina stanovnika dolazi iz Francuske, Nemačke i Italije. U šarolikom društvu nalazi se značajan broj Amerikanaca, Rusa, Španaca i Šveđana, nešto Japanaca, Korejanaca i Australijanaca, ali i šestoro ljudi iz Slovenije.

---

---

Grad je delimično finansiran od donacija, a hrani se uglavnom organskim proizvodima koje samostalno uzgajaju.

*Foto: Profimedia

Za život zarađuju proizvodeći papirnatu konfekciju i mirisne štapiće koje prodaju susednim selima i gradovima.

Papirnati novac i kovanice ne postoje, a svi stanovnici koriste se elektronskim računima i debitnom karticom Orokard za kupovinu i razmenu dobara.

Uz to, svaki stanovnik odvaja deo svojih sredstava za zajednicu, kako bi svi mogli da podmire osnovne životne potrebe.

*Foto: Profimedia

U gradu nema automobila, a glavno prevozno sredstvo je motocikl.

Grad je autonoman i ne odgovara nikome, pa se njegovo stanovništvo ne opterećuje ni unutrašnjom ni spoljašnjom politikom. Svakodnevno odlaze u hram Matrimandir u srcu grada, u kojem se prepuštaju ispunjavanju unutrašnjeg mira kroz jogu i meditaciju.

---

Izvor: kutaknet.com/(Izvor: punkufer.hr)

---

---

 

U SENCI KAMENA…

Kamen od 250 tona već 1.300 godina prkosi gravitaciji

Ovaj ogroman kamen se nalazi na nizbrdici i vekovima prkosi gravitaciji. Ukoliko se ne bojite izazova, sedenje u njegovoj senci će vas svakako zabaviti.

Foto:Profimedia

„Krišnina puter lopta“ ili „Kamen nebeskog boga“ kako ga lokalno stanovništvo zove već preko 1,300 godina stoji pod uglom od 45 stepeni na nizbrdici pored grada Mahabalipuram, u indijskoj državi Tamil Nadu.

Zbog ugla pod kojim stoji, kamen izgleda kao da će se svakog momenta skotrljati nizbrdo. Ipak, ono što je zanimljivo jeste da su svi pokušaji da se kamen pomeri sa tog mesta bili uzaludni.

Zbog položaja koji zauzima, kamen predstavlja veliku turističku atrakciju, ali i izazov lokalnom stanovništvu i najhrabrijim meštanima koji vole da sede i fotografišu pod njim.

Prema hinduističkom predanju, bog Krišna je kao mali toliko voleo da jede puter da ga je često krao iz tegle izvlačeći kuglice putera rukama, te je ovaj neobičan kamen okruglog oblika upravo zbog toga i nazvan Krišnina puter lopta.

Foto: Profimedia

Dok stanovništvo Mahabalipurama veruje da su bogovi spustili kamen na to mesto kako bi dokazali svoju snagu i moć, ima i onih koji veruju da su vanzemaljci umešali prste i postavili kamen.

Ipak, naučnici se slažu da je ovde reč o prirodnoj formaciji.

Međutim, geolozi nisu saglasni sa naučnicima tvrdeći da je oblik kamena toliko specifičan, te da verovatno nije dobijen prirodnom korozijom tla.

Kralj Narasimhavaran koji je vladao u oblasti Palava, u južnoj Indiji, od 630. do 668. godine nove ere bio je prvi koji je želeo da pomeri kamen, ali ni njemu a ni mnogima posle njega to nije pošlo za rukom.

Guverner Madrasa Artur Lavli je 1908. godine takođe pokušao da pomeri kamen uz pomoć sedam slonova, ali ni on nije uspeo u tome.

Izvor: nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________

ČULO KOJE NEMAJU SVI…

”Prakaš” na sanskritu znači ”svetlost” pa je ovim imenom nazvan projekat koji, prema rečima Pavana Sinhe, treba da vrati svetlost u živote indijske dece ali i da osvetli nauku novim saznanjima

Dugogodišnji život bez boja i vizuelnih opažanja. Jedino razlikuju tamu od svetlosti i uče da upoznaju stvarnost pomoću drugih čula.

Znaju kako izgleda dodirnuti stolicu, pomirisati lotosov cvet, znaju glas svojih roditelja ali ne znaju kako bilo šta od toga izgleda.

A onda jednog dana, entuzijastičan naučnik sa medicinskim timom dolazi u njihov život i nakon brojnih pregleda i lečenja, dobijaju još jedno čulo – vid.

Na početku je to samo zbrka senzacija, igra boja i svetlosti bez ikakvog reda i smisla, a šta se kasnije događa, pitanje je koje postavlja Pavan Sinha.

Nakon završenih studija kompjuterskih nauka u Nju Delhiju, Pavan Sinha je doktorirao na MIT–u (Massachusetts Institute of Technology) gde danas radi kao profesor na Odeljenju za mozak i kognitivne nauke, a pre 12 godina je započeo jedan neobičan projekat. ”Prakaš” na sanskritu znači ”svetlost” pa je ovim imenom nazvan projekat koji, prema rečima Sinhe, treba da vrati svetlost u živote indijske dece ali i da osvetli nauku novim saznanjima.

Pesimistični podaci

Najveći procenat slepe dece živi u Indiji, pesimistični su podaci Svetske zdravstvene organizacije. Još pesimističnija je činjenica da oko 40 odsto ove dece ima slepilo koje je izlečivo, ali ne i priliku da se leči. Od lepšeg pogleda na svet ih ne odvajaju samo siromaštvo, loši uslovi života, velika udaljenost od medicinskih centara, nedostatak bolnica u kojima mogu da se leče osobe ovog uzrasta, već i predrasude.

Neke od njih nisu raširene samo među neobrazovanim stanovništvom već i među naučnicima. Među oftamolozima je dugo vladalo mišljenje da tinejdžeri koji su slepi od rođenja nakon operacije neće moći da progledaju i da njihov mozak nije u mogućnosti da primi nove čulne senzacije čak ni onda kada su oči zdrave.

Ovakav zaključak je izveden iz eksperimenata koje su šezdesetih godina sprovodili nobelovci Torsten Vizel i Dejvid Habel na mačkama i majmunima. Oni su došli do značajnih otkrića i između ostalog utvrdili da ako mozak ovih životinja ne dobija vizuelne signale u kritičnom periodu života, njihov vid se ne može više vratiti. Međutim, prema mišljenju Pavana Sinhe, vrlo brzo je analogijom zaključeno da ovo važi i za ljude pa je malo odraslih koji su operisani.

Na svom putovanju kroz Indiju na kom je želeo da sazna zašto je ovo zemlja slepe dece, Sinha je susreo i nekoliko ljudi koji su operisani kao tinejdžeri i mogu da vide. Taj broj deluje beznačajno u odnosu na broj slepe dece koje u ovoj zemlji ima između 200.000 i 700.000 ali je bio dovoljan razlog da Sinha pokuša da vraća svetlost i započne projekat Prakaš.

Znao je da nije lako ubediti fondacije da novac ulože u lečenje tako velikog broja dece, naročito ako ona žive daleko od država koje upravljaju ovim novcem, pa je odlučio da humanost spoji sa naukom koja je potrebna svima. Fenomen dece koja u svojim tinejdžerskim danima dobijaju novo čulo, savršeno se uklapao u potragu za odgovorom na pitanje ”Kako učimo da vidimo?” koje je i ranije zanimalo Sinhu i njegove kolege.

Projekat Prakaš je zbog svog naučnog i humanitarnog aspekta dobio podršku i novac, a Pavan Sinha je sa svojim timom počeo da postavlja medicinske kampove u delovima Indije sa najlošijim uslovima za život. Upravo tu su deca zbog problema kao što je katarakta, koji bi u nekom drugom dela sveta bio izlečen u prvim mesecima života, odrastala uskraćena za jedno čulo. U ovim kampovima je više od 40.000 dece prošlo kroz preglede, istraživanja a oni kod kojih je pronađeno da se uzrok slepila može ukloniti, odlazili su na lečenje u Nju Delhi. 

Projekat je započeo 2004. godine i još uvek traje, a Pavan Sinha veruje da će broj dece kojoj će pomoći sve više rasti. Oko 2000 njih je već progledalo zahvaljujući ovom naučniku a njihovo iskustvo je uzdrmalo neuronauke novim saznanjima, ali još mnogo ciljeva Sinha ima pred sobom. Finansije projekta pokrivaju sve troškove pregleda i lečenja, kao i boravka u kampu i putovanja, a u naučnim istraživanjima učestvuju samo ona deca čiji roditelji daju saglasnost, dok medicinske usluge dobijaju svi.

Optimistični rezultati

Osim što svojim radom Sinha omogućuje lečenje siromašnoj deci i širi svest da je lečenje moguće, značajni su i naučni rezultati do kojih je doveo rad sa ovom decom. Pavan Sinha i ljudi iz njegovog tima su primetili da mozak tinejdžera koji su rođeni slepi zaista ne može odmah nakon operacije da primi vizuelne opažaje i da im da smisao.

Prolaze dani i meseci a ove osobe ne mogu da prepoznaju objekte i ljude, ne primećuju gde se jedan predmet završava a počinje drugi, ne opažaju jasne oblike, ali vremenom njihov mozak uči da koristi novo čulo. Prema Sinhinom mišljenju te velike promene se odigravaju veoma brzo, a iznenađujuće je koliko je mozak prilagodljiv i promenljiv i dvadesetak godina nakon rođenja.

Među brojnim istraživanjima kako deca reaguju na vizuelne stimuluse, posmatranjima procesa u njihovom mozgu i praćenjima šta je u opažanju urođeno a šta se stiče iskustvom, posebno su zanimljiva istraživanja sa optičkim iluzijama. Rezultati pokazuju da deca odmah nakon operacije reaguju isto kao oni koji vide od rođenja – ove iluzije ih prevare. Za Pavana Sinhu ovi podaci su važni za rešavanje dileme da li su reakcije na optičke varke urođene, ali i za buduća istraživanja njihove uloge i uzroka.

Radeći na projektu ”Prakaš”, Sinha je uspeo da osvetli i jedan paradoks iz 17. veka. Irski filozof Vilijam Moline je postavio pitanje: da li će osoba koja je rođena slepa i koja je naučila da pomoću dodira razlikuje loptu od kocke, kada progleda moći samo pomoću vida da prepozna ova dva predmeta? Skoro četiri veka kasnije Pavan Sinha je nakon svojih istraživanja odgovorio: Ne.

Njegova istraživanja su pokazala da saznanja dobijena preko dodira i drugih čula ne mogu odmah da se prenesu na vid i da osobama koje progledaju nije odmah jasno da je to isti predmet. Međutim, ove osobe će iznenađujuće brzo naučiti da povezuju znanje dobijeno pomoću novog čula sa znanjima koja su već imale što je Sinhu dovelo do zaključka da je naš mozak struktuiran tako da je spreman da uči. I to da uči veoma brzo.

Ovaj naučnik čija istraživanja unapređuju i nauku i svakodnevni život, pred sobom ima cilj da sa svojim timom izleči 500 dece godišnje, ali i da odgonetne kako učimo da vidimo, kako mozak prepoznaje predmete, scene i lica i kako čulne informacije dobijaju značenje. Pored projekta Parkaš, Sinha se bavi i brojnim drugim pitanjima neuronauka i kompjuterskih nauka, ali i uživa u avanturističkim sporotovima, redovno crta strip za MIT novine i jedan je od Ginisovaca nakon što je sa još nekoliko ljudi 2003. godine napravio najmanju knjigu na svetu.

Tekst: Jovana Nikolić

Izvor: elementarium.cpn.rs

___________________________________________________________________________________

JEDNA OD MISTERIJA INDIJE…

Slavna lepotica koja je rušila tabue i čija je smrt i danas jedna od NAJVEĆIH MISTERIJA INDIJE

Smatrana je jednom od najlepših žena svog doba. Vodila je raskošan i razvratan život nikada ne preispitujući svoje odluke i ne okrećući se za sobom. Već u 28 godina bila je mrtva, ali je iza sebe ostavila dela kojima se i danas dive milioni ljudi stvarajući od nje najplaćeniju indijsku slikarku i istoriji.

Amrita Šer-Gil danas se smatra najeminentnijom indijskom slikarkom i jednom od najznačajnijih umetnica sveta s početka 20. veka.

Ponekad je nazivaju „indijskom Fridom Kalo“ čija dale stoje rame uz rame sa najvećim genijima bengalske renesanse.

Ipak, još i više od njenih slika, život Amrite Šer-Gil bio je veoma uzbudljiv i podjednako tragičan.

Rođena je u Budimpešti, u porodici oca Indijca i majke Jevrejke iz Mađarske. Od malena je bila okružena bogatstvom jer je otac pripadao vladajućoj, aristokratskoj kasti u Indiji, a majka bila poznata operska pevačica.

Porodica se preselila u Indiju i devojčica je odrastala pod velikim uticajem kulture te zemlje, a ovo nasleđe će je pratiti do kraja života.

Pre osme godine, Amrita je svirala klavir i violinu, a od devete godine je držala i koncerte zajedno sa svojom mlađom sestrom. Iako je slikala od četvrte godine, od osme je dobila tutore. Jedno vreme je pohađala i umetničku školu u Firenci pa se u njenom kasnijem radu video uticaj italijanskih majstora.

Kada joj je bilo 16 godina Amrita je sa majkom otišla u Pariz da nastavi svoje školovanje. Grad svetlosti je bio sve što je Amrita ikada želela od života. Posećivala je umetničke ateljee, družila se sa slikarima i uskoro otkrila čitav jedan svet raskoši i poroka koji joj je pre toga bio stran. Mnoge slike nastale iz ovog perioda prikazuju njene ljubavnike koje je često menjala tražeći ljubav.

Povratak korenima

Amrita Šer-Gil sa tri svoja dela, Foto: Wikipedia

Međutim, nakon burnih godina provedenih u Parizu, Amrita je krenula da preispituje svoj život. Zapisi govore da ju je mučila velika čežnja za Indijom i da je govorila da samo tamo može zaista da stvara.

– Mogu da slikam samo u Indiji. Evropa pripada Pikasu, Masisu, Braku… Indija pripada samo meni – napisala je u jednom pismu.

Iako je njena porodica bila jako vezana za britansku aristokratiju, bogatstvo i moć, Amritu su više zanimali siromašni, bolesni i očajni.

Bila je jako bliska Gandijevim shvatanjima i njegovoj filozofiji. I tako se do 1937. godina potpuno okrenula slikanju života Indijaca, onakvih kakvim ih je ona videla.

Amrita Šer-Gil se 1938. godine udala za svog rođaka iz Mađarske, doktora Viktora Egana i zajedno sa njim nastanila u Indiji.

Ipak, ovo nije bio kraj njenim mnogobrojnim ljubavnim aferama. Zabeleženo je da je Amrita imala podjednako ljubavnike, koliko i ljubavnice i da ih je sve prikazivala na svojim slikama. Mnogi danas veruju da je na slici „Dve žene“ prikazala sebe sa svojom ljubavnicom Mari Luiz.

Iznenadna smrt koja je i danas misterija

Amrita Šer-Gil fotografisana ’30-ih godina prošlog veka, Foto: Wikipedia

Godine 1941. samo nekoliko dana pre otvaranje njene prve velike samostalne izložbe Amrita Šer-Gil se ozbiljno razbolela i pala u komu. Umrla je oko ponoći 6. decembra 1941. ostavljajući iza sebe ogroman broj dela iako joj je bilo samo 28 godina.

Uzrok smrti nikada nije rasvetljen. Razvratni život, ali i loše odrađen abortus često se pominju kao razlozi. Amritina majka je za smrt ćerke optužila njenog muža, doktora Viktora koji ju je, prema majčinim rečima, iz ljubomore ubio.

Međutim, ove optužbe sticajem istorijskih okolnosti nikada nisu istražene. Naime, dan nakon Amritine smrti, Engleska je objavila rat Mađarskoj i Viktor je poslat u zatvor kao državni neprijatelj.

Amrita Šer-Gil je kremirana 7. decembra 1941. godine. Njen pepeo zauvek počiva u njenoj voljenoj Indiji u kojoj su njena dela proglašena nacionalnim blagom.

Autor: A. B.

Iyvor:dnevno.rs

_________________________________________________________________________________

ČOVEK KOJI JE POMERIO PLANINU…

Dašrat Mandži je 22 godine proveo prkoseći prirodi i osvajajući je uz pomoć jednostavnog alata.

Falguni Devi, supruga Dašrata Mandžija, povredila se 1950. godine i uputila se ka Gaji, u kojoj se nalazila najbliža medicinska ustanova.

Međutim, od sela Galur, u kom su Falguni i Dašrat živeli, Gaja je bila udaljena čak 50 kilometara kopnenom linijom.

Falguni je na putu ka bolnici umrla.

Ipak, Gaja je od Galura udaljena samo osam kilometara vazdušnom linijom, a između njih se nalazila planina.

Ovo selo, međutim, nije bilo na listi prioriteta za izgradnju puta i nije bilo izgleda da će se to promeniti.

Devet godina nakon Falgunine smrti, Dašrat je odlučio da nešto preduzme kako njegove komšije ne bi dočekala sudbina njegove pokojne supruge.

Zato je prodao koze i od novca koji je tada dobio kupio uže, čekić i dleto. Uputio se ka planini i polako počeo da „kopa“ put kroz planinu.

Foto: YouTube/Printscreen

„Kada sam počeo da ‘krčim’ planinu, ljudi su me nazivali ludakom“, priznao je jednom prilikom Dašrat, „ali je to samo očeličilo moju odlučnost.“

Iako je Mandžijev podvig zabranjen Zakonom o zaštiti indijske prirode, niko nije ni pomišljao da ga kazni zbog toga što je olakšao život svojim komšijama i porodici.

Nakon 22 godine rada, između Galura i Gaje prostirao se prav put dug jedan kilometar i širok pet metara.

„Iako mi se većina na početku rugala, nekolicina njih mi je kasnije pomogla dajući mi hranu i kupujući mi alat“, rekao je Dašrat.

Ovaj neobično odlučan čovek preminuo je 2007. godine od kancera, a iako je za života uglavnom ismevan, savezna država Bihar mu je organizovala državnu sahranu.

Nakon što je 2011. godine snimljen dokumentarni film o njemu nazvan „Čovek koji je pomerio planinu“, ceo svet je čuo za ovog skromnog čoveka i njegov neobičan život.

Izvor:nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________________

DIVLJA DECA…

 Istinite priče o ljudima koji su odrasli sa vukovima, psima, pa čak i kokoškama

Fotografije nagrađivane nemačke autorke Džulije Fulerton-Baten izgledaju kao iz bajke, ali sudbine koje predstavljaju su stvarne. Ona je na dramatičan način ilustrovala odrastanje „divlje dece“ koju su, umesto roditelja, odgajale životinje u šumi ili džungli.

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Oksana Malaja (Ukrajina 1991)

Ova fotografija ilustruje slučaj ukrajinske devojčice koja je pronađena u boksu za pse, kada je imala osam godina. Pretpostavlja se da je šest godina provela gotovo bez kontakta sa ljudima.

Njeni roditelji su bili alkoholičari i jedne večeri su je ostavili napolju. Da bi se ugrejala, ona je ušla u boks i to joj je spaslo život.

Kada su je pronašli, kretala se na sve četiri, a jedine reči koje je znala bile su „da“ i „ne“. Oksana sada živi na klinici u Odesi i radi sa domaćim životinjama.

 

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Šamdeo (Indija 1972)

Dečak je pronađen sa četiri godine kako se igra sa mladuncima vuka u šumi.

Imao je tamnu kožu, oštre zube i dugačke nokte. Kosa mu je bila zamršena, a dlanovi i kolena puni žuljeva. Hranio se pilićima koje je lovio u čoporu.

Nikada nije progovorio, ali je naučio znakovni jezik. Preminuo je 1985. godine.

 

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Marina Čepmen (Kolumbija 1959)

Knjiga o Kolumbijki Marini Čepmen, koju su kidnaperi kao petogodišnju devojčicu ostavili u džungli, inspirisala je Džuliju Fulerton-Baten da započne fotografski projekat „Divlji“.

Marina se hranila korenjem i bananama koje su brali majmuni, a spavala u šupljinama drveća.

Danas živi u Jorkširu sa mužem i dvoje dece.

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Džon Sebunja (Uganda 1991)

Ova fotografija ilustruje slučaj dečaka koji je pobegao od kuće kao trogodišnjak, nakon što je video kako mu otac ubija majku.

Pronađen je u džungli tri godine kasnije i odveden u sirotište.

Naučio je da govori i postao član hora.

Mnogi nisu verovali u njegovu priču, ali oni koji su imali prilike da porazgovaraju s njim, kažu da govori istinu.

 

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Madina (Rusija 2013)

Mala Ruskinja je od rođenja živela sa čoporom pasa, sa kojima se igrala, spavala i delila hranu.

Kada su je socijalni radnici pronašli u napuštenoj kući 2013, kretala se gola na sve četiri i režala kao pas. Majka ju je napustila kao bebu, ubrzo nakon što je otac odlučio da ode iz kuće.

Uprkos teškim uslovima u kojima je odrastala, lekari su ustanovili da je fizički i psihički potpuno zdrava.

 

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Sudžit Kumar (Fidži 1978)

Osmogodišnji dečak pronađen je nasred jednog seoskog puta, godinama nakon što je njegova majka izvršila samoubistvo.

Ponašao se kao kokoška – mahao je rukama, kokodakao i kljucao hranu. Deda koji je preuzeo brigu o njemu godinama ga je držao u kokošinjcu.

Sada Sudžit živi pod okriljem jedne humanitarne organizacije za ugroženu decu.

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Ivan Mišukov (Rusija 1998)

Ivan je pobegao od kuće sa četiri godine i postao vođa čopora pasa lutalica. Na ulici je proveo dve godine, sve dok nije smešten u hraniteljsku porodicu. Nije poznato šta ga je nateralo da napusti svoje roditelje.

BBC/I. A.  Foto: Julia Fullerton-Batten |

Izvor:blic.rs

___________________________________________________________________________________

REKA SREĆU DONOSI…

Nakon 20 godina suše koritom potekla reka

Korito indijske reke Kalavapali u Antapuru već 20 godina je suvo, pa se lako može zamisliti kolika je bila sreća stanovništva kada im se izgubljena reka – vratila.

Foto: Screenshot

Snimak trenutka u kojem voda ispunjava suvo korito reke Kalavapalli preplavio je internet i obradovao veliki broj korisnika Jutjub video servisa.

Na hiljade ljudi oduševila je reakcija lokalnog stanovništva koje nije skrivalo veselje zbog zaista značajnog trenutka za regiju u kojoj u proseku samo 34 dana godišnje pada kiša, piše australijski 9News.

Izvor:b92.net

_____________________________________________________________________________________

LICE BEDE…

Portreti siromaha iz Indije pokazuju kako izgleda život u teškoj nemaštini

Fotografije siromaha iz Indije, koji žive sa samo 33 penija (ili 55 dinara) dnevno su zahvaljujući fotografu Robertu Paciju obišle svet. Među ljudima na slikama nalaze se i Indijci oba pola, i svih uzrasta, a najinteresantniji su možda indijski sveti ljudi Sadhu, koji se okupljaju u gradu Varanasi na reci Gang kako bi meditirali.

Prašnjavo i izborano lice govori svoju priču

Lica prekrivena borama na kojima se mešaju religiozni bol i prašina najbolje oslikavaju siromaštvo miliona Indijaca.

Indijske sveštenike obučene u prelepe turbane, sedokose žene koje mole za sitninu na ulici i druge građane na indijskim ulicama fotografisao je italijanski fotograf Roberto Paci.

On je proveo u ovoj zemlji tri nedelje kako bi napravio fotografije ljudi svih doba koji žive u predgrađima brojnih gradova, uključujući Nju Delhi, Džajsalmer, Džodpur, Udajpur, Džajpur, Agru, Varanasi i Kalkutu.

U Indiji, prema proračunu Svetske banke, 179,6 miliona ljudi živi na granici siromaštva.

– Napravio sam ove fotografije jer sam želeo da drugi steknu uvid u to koliko su građani Indije siromašni. Mislim da su njihova lica, oči, ruke i bore dovoljno ekspresivni da to pokažu.

Njihov izgled priča priču. Oni žive jednostavnim, srećnim životom, a njihov primer trebalo bi da prati celo društvo – misli Roberto.

Na svom putovanju po Indiji on je mnogo vremena provodio u tihim predgrađima u kojima je upoznao mnoge porodice i način na koji oni žive.

– Većina ljudi koje sam fotografisao nikada ranije nije videla foto-aparat. Jedan siromašni čovek koji je prodavao kikiriki bio je toliko ushićen kada je video fotografiju da je pozvao celu svoju porodicu da je vidi. Toliko mu se dopala da mi je ponudio kesu kikirikija, jedinu koju je imao, kao poklon – priča ovaj fotograf.

Svaku osobu je fotografisao pet puta kako bi što bolje prikazao njene odlike.

– Ljudima koje fotografišem uvek pristupam sa osmehom, što je najbolji način da neko pristane da sarađuje. Oni su uvek bili raspoloženi da mi pričaju o svom životu – što mi je bilo neverovatno – oduševljen je Roberto voljom ovih ljudi.
Daily Mail – V. T.| Foto: Profimedia.rs |

Više njegovih fotografija možete pogledati Ovde.
Izvor: blic.rs

---

---

NAJSTARIJA MAJKA NA SVETU…

Najstarija majka na svetu: 76-godišnja Indijka, mama predškolca

Foto: Profimedia

Omkari Sing majka je šestogodišnjeg dečaka iz severnog dela Indije, a njega je rodila kada je imala punih 70 godina, piše Daily mail.

Ova žena iz Indije često se susreće sa pitanjem da li je to njen unuk, ali ona sa ponosom odgovara da je maleni šestogodišnjak njen sin.

Ovaj dečak je, kao i njegovi drugari, veselo i razigrano dete što predstavlja problem Omkari, najstarijoj majci na svetu, da ga prati.

Foto: Profimedia

Omakr je 2008. godine, kada je imala punih 70 godina, rodila blizance Amritvanija i Barsatu.
Devojčica po imenu Barsat tragično je preminula sa četiri godine, ali je sin Amritvani uspeo da preživi.

Ova žena bila je na meti mnogih zbog rešenosti da rodi blizance u svojoj 70-oj godini.

Foto: Profimedia

Osuđivali su je i kritikovali, međutim, ona je bila najsrećnija jer je mužu Čaranu (89) pružila sina.

„Ja sam najsrećnija žena na svetu, to je neobjašnjivo“, ushićeno je rekla Omkari.

Izvor:www.yumama.com/20.01.2015

TREBA IH OSTAVITI NA MIRU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Sentinelci – jedan od najprimitivnijih naroda na svetu

U Bengalskom zalivu u Indijskom okeanu se nalazi Severni Sentinel, ostrvo površine 72 km2 na kojem živi možda i najprimitivniji narod na svetu, narod koji još uvek ne poznaje poljoprivredu i koji još uvek ne zna da zapali vatru. Narod koji, gledano po tehnološkom napretku, još uvek živi u Kamenom dobu.

Sentinelci, jedan od najizolovanijih naroda na svetu, još uvek nisu imali uspešan kontakt sa civilizacijom, uglavnom jer se više niko i ne usuđuje da poseti njihovo ostrvo, s obzirom da svakog stranca zaspu kišom kamenja i strela.

Ko su Sentinelci?
Danas o Sentinelcima ne znamo gotovo ništa. Par informacija koje posedujemo možemo da zahvalimo prethodnim pokušajima ekspedicija koje su se uglavnom završile tragično, zatim zahvaljujući avionskim, helikopterskim ili satelitskim snimcima.
Veruje se da oni direktno potiču od prvih ljudi koji su napustili Afriku i da verovatno žive na Andamanima (grupa ostrva u Bengalskom zalivu) oko 60.000 godina.

Činjenica da je njihov jezik toliko različit čak i od drugih naroda Andamana, sugeriše na to da nisu imali kontakt sa drugim ljudima već hiljadama godina.

Ukupan broj stanovnika Severnog Sentinela je skoro pa nemoguće tačno utvrditi, a prema nekim procenama, Sentinelaca ima minimalno 40, a maksimalno 500 (kao prosek se uzima 250). U 2001. godini, prema popisu stanovništva Indije, na ostrvu je zabeleženo 39 osoba (21 muškarac i 18 žena), međutim ovo istraživanje je sprovedeno sa udaljenosti i gotovo sigurno ne predstavlja tačnu brojku.
Sentinelci, kao i drugi autohtoni narodi Andamana, se često opisuju kao ”negritos”, narod karakterističan po relativno niskom stasu (Sentinelci su visoki oko 160 cm), tamnoj koži i jako kovrčavoj kosi. Koliko se to može zaključiti iz daljine, čini se da su jako zdrav narod, što je čista suprotnost od ostalih naroda Andamana koji su ”imali koristi” od zapadne civilizacije.

Kako Sentinelci žive?
Prema svim standardima, Sentinelci još uvek žive u Kamenom dobu, uz jedan izuzetak – oni ponekad prave oruđe i od gvožđa koje pronađu na obali, a koje more izbaci od starih olupina brodova. Uglavnom su uvek goli, osim kad love, a tada se prekriju lišćem ili nekim drugim prirodnim vlaknima.
Oruđe prave od kostiju, kamena i drveta. Njihovo naoružanje se sastoji kopalja i ravnih lukova koji su poprilično precizni. Dokumentovano je da koriste i najmanje 3 vrste strela, za lov na kopnu i u vodi. Imaju ribarske mreže, kao i primitivne kanue koje koriste za ribolov i sakupljanje školjki iz lagune, ali ne i za izlete na pučinu. Što se tiče hrane, jedu uglavnom ribu, kokose, svinje, a verovatno i ostalu divljač koju ulove u gustim šumama ostrva.
Sentinelci još uvek ne poznaju koncept poljoprivrede i svu hranu love ili sakupljaju. Takođe, istraživanja su pokazala da oni još uvek ne znaju da zapale vatru, a vatru koju pronađu (nastalu prirodnim katastrofama, kao što su zapaljena trava ili šumski požari koje uzrokuju munje ili spontano sagorevanje organskih depozita) kontrolišu i dugo održavaju kao žar.

Pokušaji uspostavljanja kontakta

Njihovo ostrvo zvanično pripada Indiji, ali u praksi, Sentinelci imaju potpunu autonomiju, a indijske vlasti su ograničene na povremeno posmatranje i opšte sprečavanje bilo kakvog pokušaja da se ostrvu pristupi.
Od 1967. godine indijske vlasti su pokušale da stupe u mirni kontakt sa Sentinelcima pod pokroviteljstvom antropoloških istraživanja. Te ”kontakt ekspedicije” su se sastojale od niza poseta u kojima su nosili darove poput kokosa koje su ostavljali na obali, ali gotovo su svi pokušaji dočekani kišom strela i kamenja.
Za neko vreme, činilo se da je postignut neki ograničeni uspeh, međutim program je obustavljen u kasnim 1990-im, nakon niza neprijateljskih susreta koji su rezultirali sa nekoliko smrtnih slučajeva. Pored toga, postoji i ozbiljna opasnost za Sentinelce da bi mogli da pokupe neku ”zapadnu” bolest, poput obične prehlade, a koja bi za njih mogla biti kobna.

Nakon velikog cunamija koji je u decembru 2004. godine pogodio regiju, vlasti su proverile stanje na ostrvu kako bi utvrdili da li je iko od Sentinelaca preživeo. Nakon krakog izviđanja utvrđeno je da se ostrvljani bave svojim poslom kao i obično, kao da cunamija nikada nije ni bilo.
 Godine 2006, Sentinelci su ubili dva ribara koji su ilegalno lovili ribu u blizini ostrva, a takođe su kišom strela oterali i helikopter koji je došao da pokupi tela. Prema trenutnoj politici indijske vlade, ostrvljane jednostavno treba pustiti na miru, a bilo kakav pokušaj kontakta je strogo zabranjen.

Izvor:zanimljiveinformacije.com

_____________________________________________________________________________________________________

IMA 39 ŽENA, 94 DETETA, 33 UNUČADI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

 I SVI ŽIVE POD ISTIM KROVOM 

U indijskoj državi Mizoram, u selu Baktavng, živi Zion Čan.

Ovaj na prvi pogled običan čovek ipak nije neko ko se viđa svaki dan. Naime, ovaj Indijac verovatno ima najveću porodicu na svetu i živi sa čak 181 članom porodice!

Zion ima 39 žena, 94 deteta, 14 snaja i 33 unučadi i svi žive pod istim krovom. Njihov dom je kuća na četiri sprata sa više od stotinu soba.

Imaju čak i svoju školu.

Za večeru obično pojedu 30 pilića, blizu 60 kilograma krompira i 100 kilograma pirinča.

Ziona ne brine njegova velika porodica, čak i ne traži nikakvu pomoć kako bi je izdržavao. On je predstavnik sekte koja dozvoljava članovima da se žene koliko god puta hoće.

 Sam Zion se u jednoj godini oženio čak deset puta.

– Srećan sam što sam muž 39 žena i glava najbrojnije porodice na svetu – izjavio je Zion.

 (Novosti) / vestinet.rs/

___________________________________________________________________________________________

KAD ŽENA ISTOVREMENO IMA VIŠE MUŽEVA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

Poliandrija – bračna zajednica u kojoj jedna žena ima više muževa

Kada se pominje poligamija, većina najpre pomisli na bračnu zajednu jednog muškarca i više žena, što se zapravo naziva poliginija.

Postoji i drugi oblik poligamije, koji se naziva poliandrija i predstavlja bračnu zajednicu jedne žene sa više muškaraca i takav odnos u mnogim društvima, kroz istoriju, nije uopšte bio neobičan.

1. U indijanskom plemenu Seneka se smatralo normalnim da žena ima dva muža.

Na severozapadu Severne Amerike u plemenu Tlingita, žena je pored muža mogla da ima i ljubavnika i to je obično bio dever. Slično je bilo i kod stanovnika Aleutskih ostrva.

2. Kod Eskima na Grenlandu je česta pojava bila da žena ima dva, pa i više muževa.

3. Kod Orang Tanijana na Malajskom poluostrvu žene su mogle da imaju i po četiri muža istovremeno. Slično je bilo i kod plemena na ostrvu Borneu u Indoneziji.

4. Na Maršalskim i Markeškim ostrvima, prema izveštaju iz 19. veka, skoro svaka žena je imala dva muža, koji su međusobno bili braća ili prijatelji, ali je žena mogla uzeti i nekog drugog kao pomoćnog muža.

5. Na Tibetu, gde žene uživaju veliku slobodu, ali i za još neka plemena centralne Azije i severne Indije, karakteristična je tzv. bratska poliandrija, gde bračni ugovor brata koji je oženjen, istovremeno je i ugovor njegove braće.

6. Bratska poliandrija je sredinom 19. veka bila zastupljena i kod indijskih Sika. U Pendžabu su se udrživala braća, polubraća i rođaci, pa i ljudi koji nisu u srodstvu kako bi oženili jednu ženu. Tada oni sjedinjuju i svoja imanja. Sama bračna prava bi se regulisala na razne načine, na primer, ukoliko je jedan od braće često odsutan na putu, prilikom njegovog kratkog boravka, on bi imao prioritet. Deca su pripadala najstarijem bratu, ali bi i druge nazivali očevima i bila bi ponosna ukoliko bi imala veći broj očeva.

7. Kod Toda iz Indije, braća bi zajednički prosili mladu, a prvu bračnu noć bi zajedno proveli u šumi. Deca su pripadala svoj braći, osim onog koji napusti kuću, a prema nekim izveštajima, prvo troje dece bi pripadalo najstarijem, drugo troje mlađem i tako redom.

8. U opisu iz 1402. godine žene Gijanča na Kanarskim ostrvima su imale po tri muža od kojih je svaki imao obavezu da se stara o ženi, ali i o mužu koji će ga zameniti.

9. U plemenima Lele, Kvilu i Kasaji u jugoistočnom Kongu jedna žena bi postajala tzv. “seoska žena” (hohombe) i samo bi ona imala pravo da živi sa više muškaraca. Ona bi bila oslobođena težih poslova i uživala opšte poštovanje, kao i njena deca.

10. Poliandrija je bila prisutna i u Evropi. Prema Polibiju u Sparti je više braće imalo zajedničku ženu. Takođe, poliandrija se spominje i u tradiciji germanskih naroda, ali i u irskim legendama. Bratska poliandrija je bila poznata kod Gorala u Poljskoj, ali i kod starih Rusa. U prilog tome svedoči uredba kneza Jaroslava iz 11. veka koja izričito zabranjuje takve odnose.

Izvor:zanimljiveinformacije.com

---

BELA DAMA, CRNI KRALJ…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

BALADA O ŠAHU

Šah. Nije li to dosadno u naše doba? Danas, kada kosmos uzmiče, kada stvarnost prevazilazi najneverovatnije, reklo bi se fantastične težnje Žila Verna, kada čovek prodire u najskrivenije tajne prirode, kada…

Šah! Nije li to dosadno? I stvarno, kakvu duhovnu radost mogu da pruže ljudima zamršena kretanja figura na 64 polja?

Gore navedene reči izrekao je Tigran Petrosjan, bivši šampion sveta u šahu.

Setio sam ih se pre neki dan, kada sam u novinama ugledao sledeću malu vest:„

Norveški šahista Magnus Karlsen osvojio je titulu prvaka sveta pošto je danas pobedio dugogodišnjeg šampiona Indijca Višvanatana Ananda.“

Da li je moguće? Tu, pre neki dan, završen je svetski šampionat u šahu!?

Nisam primetio! Da li je neko o tome govorio? Spominjao? Da li je, možda, prikazivana šahovska hronika, iz večeri u veče, u kojoj poznati, omiljeni velemajstor tumači poteze šampiona i njegovog izazivača, tu veličanstvenu borbu?

Priznajem, zauzet svakodnevnim brigama, okupiran raznim banalnim nevoljama i opterećen besmislenim strahovima, zaboravio sam na – šah.

Jedan od „večitih“ kandidata za titulu prvaka sveta, neumorni šahovski borac Viktor Korčnoj rekao je u Havani, na banketu povodom šahovske olimpijade: „Šah je nešto najinteresantnije od svega nerazumljivog na ovome svetu„.

Mladi šampion Karlsen ima tek 23 godine (isto toliko je imao i Mihail Talj, kada je 1960. godine osvojio titulu). 

Kažu da je „genijalan“ – može li se reći nešto drugo? Velemajstor je postao sa 13 godina. Svetsko prevenstvo u ubrzanom šahu osvojio je 2009. godine. Prvo mesto na svetskog rejting-listi zauzeo je još 2010. godine – bio je, tada, najmlađi velemajstor kome je to pošlo za rukom (pre njega, bio je to Vladimir Kramnik). Njegove pojedine pobede na turnirima širom sveta bile su spektakularne. O Karlsenovoj nesumnjivoj izuzetnosti govori i okolnost je broj poena koje je zaradio na rejting-listi (2861) apsolutno najveći koji je ikada imao neki šahista!

Najavljujući meč za svetskog šampiona u „Politici“ Marjan Kovačević je rekao i ovo:

Jer, takav sudar jarkih, a krajnje različitih asova drevne igre i takva medijska podela Zapada i Istoka, nisu viđeni od „meča stoleća“ između Fišera i Spaskog, davne 1972. Sa jedne strane je neponovljiva karijera dugovečnog i svuda omiljenog šampiona iz kolevke šaha Višija Ananda, a sa druge neslućene mogućnosti genijalnog Norvežanina Magnusa Karlsena, apsolutnog rekordera po rejtingu i medijskoj popularnosti na Zapadu – odmah posle Roberta Fišera.

Duel vremešnog „tigra iz Madrasa“ čiji će zubi krajem godine da proslave 44 godine, sa dvostruko mlađim „šahovskim Mocartom“ kompjuterske ere, ima sve dimenzije arhetipske priče, propletene geopolitikom, filosofijom i slikom aktuelnog vremena.

Međutim, upravo članak u kojem se ovaj navod nalazi, obrazlaže kako je došlo do „medijskog posrnuća šaha“. Spominje se, čak, i „medijski ponor“ i „mrva medijskog prostora“ koja šahu pripada u našoj zemlji.

Gde? – u zemlji Bore Kostića, Gligorića i Ljubojevića, Ivkova i Matanovića, Milunke Lazarević i mnogih drugih.

U zemlji u kojoj je nastala publikacija „Šahovski informator“. Eto, tu se mogu ponovo vratiti rečima Tigrana Petrosjana, navedenim na početku.

Jesmo li zaboravili na šah? Ako jesmo, šta je tome razlog?

Nemački velemajstor Taraš rekao je i ovo: „Uvek sam sažaljevao čoveka koji ne zna igrati šah. Jer šah, kao ljubav, kao muzika, ima moć da čoveka učini srećnim.“

vladimir petrovic  /blog.b92.net/01.12.2013/                    Počasni gost autor:  Nowhereman

---

ŠAH

Šah je igra na ploči za dva igrača .

Ploča je kvadratnog oblika, podeljena u 64 ( 8 × 8 ) polja, obojenih naizmenično svetlom i tamnom bojom (redovno se govori “ beli “ i “ crni „). Svaki igrač na početku igre ima 16 šahovskih figura, od toga 8 pešaka, po jedan par lovaca, skakača(konja) i topova, te kralja i kraljicu .

Honoré Daumier:Igrači šaha

 Jedan igrač igra sa figurama bele, a drugi s figurama crne boje .

 Igra sa ovakvom pločom i figurama postoji barem od 6. veka, ali pravila o kretanju figura menjala su se. Bitna promena, koja čini moderni šah sasvim drugačijom igrom od iranskog šatrandža, uvedena je oko 1470. godine u Italiji. Kasnije je bilo još modifikacija pravila (rokada, uzimanje “ an pasant „, promocija pešaka), pa su pravila konačno fiksirana tek u 19. veku .

Pravila igre
Igrači vuku naizmenično po jedan potez, prvi potez vuče igrač sa belim figurama. Cilj igre je matirati suparničkog kralja. Pravila savremenog šaha bitno se razlikuju od pravila iranskog šatrandža. Ploča i figure su jednaki, ali pravila o kretanju figura su drugačija.

Pravila kretanja figura
Pešak se kreće isključivo prema napred. Iz početne pozicije, na drugom redu, može ići napred za jedno ili za dva polja, a nakon toga samo za po jedno polje. Uzimati pak može samo ukoso na prvo polje prema napred. Dakle npr. beli pešak sa polja d4 može uzeti protivničku figuru na c5 ili na e5. Pešak dolaskom u zadnji ( osmi ) red biva promovisan u figuru po izboru igrača ( obično je to kraljica ) .
Kralj se može pokretati svim pravcima za jedno polje. Nikada ne sme doći na mesto koje napada bilo koja suparnička figura.
Kraljica ( naziva se i “ dama “ ) je najjača figura, kreće se neograničen broj slobodnih polja u svim pravcima : vertikalno, horizontalno i dijagonalno. Ne može preskakati figure.
Top ( naziva se i “ kula “ ) kreće se neograničen broj slobodnih polja vertikalno i horizontalno ( po linijama i redovima ). Ne može preskakati ostale figure .
Lovac ( susreće se nemački naziv “ laufer “ ) kreće se neograničen broj slobodnih polja po dijagonalama . Ne može preskakati druge figure. Zbog kretanja uvek po poljima iste boje lovci se mogu nazivati “ belopoljnim “ i “ crnopoljnim “ lovcem .
Skakač (naziva se i „konj“) je jedina figura koja može preskočiti drugu figuru, svoju ili protivničku. Kreće se u obliku slova L: dva polja pravo, zatim jedno polje levo ili desno , na bilo koju stranu. Dakle , ako stoji u centru table ima osam raspoloživih polja .

Mat je situacija kad je nakon našeg poslednjeg poteza suparnički kralj napadnut na takav način da se ne može odbraniti. Postoje tri načina odbrane od napada na kralja: uzeti napadačku figuru, postaviti neku svoju figuru na liniju napada ( ako nije napadnut od skakača ), uzmaknuti kraljem na polje koje nije pod napadom .

Ako niti jedna odbrana nije moguća, kralj je matiran .

GRADINAR…

Danas je Đurđevdan(ovde), dan cveća i ljubavi.

Foto: mudremisli.com

 Na današnji dan, 6. maja 1861. godine u Kalkuti se rodio indijski književnik, dramaturg i filozof, Rabindranat Tagore.

„Nesavršenstvo nije negacija savršenstva; konačnost ne poriče beskonačnost.

To se samo celina iskazuje u delovima, to se beskraj otkriva u granicama.“

„Ništa lakše nego u ime spoljne slobode uništiti unutrašnju slobodu čoveka.“

„Cvet sa tugom gubi latice, ali umesto njih s radošću očekuje plod.“

„Do istine možemo doći samo onda ako nam je data sloboda da grešimo.“

 „Samo ono što činimo iz ljubavi činimo slobodno, pa ma koliko patnje iz toga proizašlo.“

  „Nema te poezije koja bi mogla da se vine do onih visina do kojih dopire ljubav.“

„Ono što nam je potrebno da bismo bili slobodni jeste ljubav; ona ima snagu da s radošću nosi breme sveta.“

„Velika srca vole, mala traže da budu voljena.“

 „Zatvoriš li vrata svim greškama, zatvorit ćeš ih i istini.“

***

RABINDRANAT TAGORE(1861-1941)

Foto:www.totalbhakti.com

Veliki indijski pesnik, muzičar, slikar, filozof, humanist. Isticao je ideju o duhovnom jedinstvu sveta, jedinstvu u različitosti; jedna od dominantnih crta njegove poezije je ljubav, koja ide od najintinmijeg do kosmičkog-ljubav prema deci,  ženi,  ljudima, prirodi.

Zalagao se za svojevrsno lirsko pozorište prožeto muzikom, iskazano simbolikom, obavijeno mitom i alegorijom.

Njegova proza je umetnička freska Indije, svedočanstvo, filozofija i kritika. Dela su mu prevedena na mnoge jezike sveta-Sadhana, Stvaralačko jedinstvo, Čovekova religija; drame  Čitra, Pustinjak; romani Brodolom, Dom i svet, Čaturanga; lirika Večernje pesme, Jutarnje pesme, Gradinar, Gitandžali („Pevačeva žrtva“), Labud i druge.

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1913. godine.

Umro je u svom rodnom gradu Kalkuti, 7. avgusta 1941. godine.

***

IZ GRADINARA…

Gradinar 1

Sluga: Sažali se na svog slugu, kraljice!

Kraljica: Svečanost je prošla i sve su me sluge ostavile. Šta ćeš ti tako dockan?
Sluga: Pošto si druge otpustila došao je moj čas. Došao sam da te pitam šta ima tvoj poslednji rob još da uradi.
Kraljica: Šta možeš da očekuješ ovako pozno?
Sluga: Učini me Gradinarom svoga Cvetnjaka.
Kraljica: Kakva ludost!
Sluga: Hoću da napustim svoj stari posao. Baciću mač i koplje u prašinu. Ne šalji me više na daleke dvore; ne kreći me u nove pobede. Učini me Gradinarom svoga Cvetnjaka.
Kraljica: Koje bi ti bile dužnosti?
Sluga: Da te služim u dokolici. Održavaću svežu travu na tvom putu, kojim jutrom šećeš i gde sumorno cveće pri svakom tvom koraku klicanjem pozdravlja stopala tvoja. Ljuljaću te na ljuljašci u hladu saptaparne, kroz čije će se lišće probijati ran mesec da celiva rub haljina tvojih. Puniću ti mirisnim uljem kandilo kraj postelje i čudnim ću ti slikama šarati podnožje pastom od šafrana i sandala.
Kraljica: A kakva će ti biti nagrada?
Sluga: Da smem držati tvoje šačice male kao nežne lotosove pupoljke i preko članaka nogu tvojih navlačiti cvetne lance; da ti smem tabane obojiti crvenim sokom ašokovog cveta i poljupcima otrti trun prašine, koji na njima možda još okleva.
Kraljica: Slugo moja, tvoja je molba uslišena, bićeš Gradinar moga Cvetnjaka.

Gradinar 35

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
Nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
Nikada ne uzimaš što bi trebalo.

Gradinar 39

Celo jutro pokušavam da ispletem venac,

ali mi cvetovi izmiču i ispadaju.
A ti sediš tu, i posmatraš me krišom
iz kutova tvojih budnih očiju,
Pitaj one oči koje kuju mračne zavere
ko je tome kriv.

Pokušavam da pevam, ali uzalud.
Na usnama tvojim kradom drhti osmeh;
zapitaj ga zašto nije uspela pesma moja.
Neka ti usne pod zakletvom kažu
kako mi se glas izgubio u ćutanju
kao pjana pčela u lotosovom cvetu.

Veče je,
i vreme da cveće zatvori čašice svoje.
Dopusti mi da sedim pored tebe,
i da usne moje vrše posao
koji se može vršiti samo
u ćutanju i u blagoj svetlosti zvezda.

Gradinar 24

 Tajnu svoga srca ne zadrži za se,

mila moja!
Kaži je meni krišom, samo meni.
Ti što se osmehuješ tako slatko,
šani tiho,
moje će te srce čuti,
ne moje uši.

Gluva je noć, dom je nem,
ptičija gnezda obavija san.
Poveri mi tajnu svoga srca
kroz uzdržane suze,
kroz drhtavi osmejak,
kroz sladak stid i jad.

Gradinar 41

 Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći

ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.

 

PODSEĆANJA…

KAD JE TAGORE RECITOVAO NA BENGALSKOM U BEOGRADU

Rabindranat Tagore i njegov autograf na fotografiji
objavljenoj u ,,Politici” 16. novembra 1926. godine

„Politika” je pre 85 godina posvetila veliku pažnju boravku slavnog indijskog pesnika i filozofa u jugoslovenskoj prestonici

Veliki indijski pesnik ifilozof Rabindranat Tagore, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1913. godine, umro je na jučerašnji dan 1941. u Kalkuti, gradu u kome je i rođen 1861. godine.

Autor više od 1.000 poema, 24 drame, osam romana, više od 2.000 pesama i velikog broja eseja, Tagore je pre 85 godina, na svojoj evropskoj turneji u novembru 1926. posetio Beograd, o čemu je ,,Politika” iscrpno izveštavala nekoliko dana.

U razgovoru za naš list, objavljenom 14. novembra, Tagore je govorio o kulturama istoka i zapada, o ljudskoj slobodi, o fašizmu i boljševizmu.

,,Sam pokret fašizma skriva veliku opasnost za susede. On je izgrađen na povredi slobode bližih i to mu je greška koja ne može ostati oproštena”, rekao je Tagore, a na pitanje da li ,,nalazi sličnost između fašizma i boljševizma”, odgovorio je sledeće:

,,To ne bih mogao još reći jer ja ne smem govoriti o boljševizmu, pošto nisam video svojim očima njegove posledice”, objasnio je Tagore. Izneo je i mišljenje da ,,način rada sadašnje ruske vlade odbija i nemoguć je, jer poništava naše najveće dobro: slobodu.”

,,Politika” je 15. novembra objavila kratak izveštaj o jutarnjem dočeku Tagore i njegove pratnje na beogradskoj železničkoj stanici tog dana, kao i prvi deo obimnog teksta F. Mirskog pod naslovom ,,Indiski nacionalizam”, čiji je nastavak štampan 16. novembra.

Tagore je, inače, odseo u skromnom apartmanu na četvrtom spratu hotela ,,Palas”, gde je primio i novinare iz beogradskih redakcija, među njima i saradnika ,,Politike”. On je svoj intervju potpisao inicijalom ,,M”, što ukazuje da je s Tagorom, najverovatnije, razgovarao tada mladi, potonji slavni novinar našeg lista Predrag Milojević.

Domaćin velikom indijskom pesniku i filozofu bila je i jugoslovenska sekcija Pen kluba, koja je u ,,Srpskom kralju” priredila ručak za svog uglednog gosta. Na ovoj svečanosti pozdravio ga je rektor Beogradskog univerziteta Pavle Popović, a dat je i predlog da Tagore pored već dogovorenog, održi još jedno predavanje, što je on i prihvatio.

U večernjim satima 15. oktobra Tagore je prvo govorio u novom zdanju Univerziteta, a sutradan na Kolarčevom univerzitetu. U obe prilike se ,,okupio ceo Beograd”.

,,Došao je i običan radnik, koji je jedva načuo za veličinu i vrednost ovoga pesnika daleke Indije, došao je i ozbiljni učenjak da svoja znanja o Tagoru obogati i ličnim impresijama o njemu”, javila je ,,Politika”.

On je govorio o progresu i savremenoj civilizaciji, ali je ,,najlepši deo večeri” bilo pesnikovo recitovanje pesama na bengalskom jeziku, tako da je ,,i taj bengalski jezik svima slušaocima koji su ga prvi put čuli u životu izgledao blizak, poznat i razumljiv”, javila je ,,Politika”.

 Tagore je, govoreći o trenutku tadašnjeg sveta, rekao i ovo:

,,Strasti su poludele. Došla je želja za eksploatacijom i sve veliko i lepo izgubilo se.

 Mi drhtimo u strahu od te Evrope koja hoće da odvoji čoveka od Boga.

 Vojnici i trgovci koji nam danas dolaze, ne donose nam ideale prvih pionira, već samo strast za materijalnim bogaćenjem. Možete li se ponositi civilizacijom koja nosi strah. Savremena civilizacija odvojila je nauku od duha. Nauka stvara discipline, daje snagu, ali bez ideala… Sve što ne crpe snagu duha, nije lepo, nego je ružno. Snagom može da se ponosi lav, tigar, slon. I kad se čovek ponosi snagom, on je kao životinja.”

Sutradan je Tagore održao predavanje o značaju umetnosti, a ,,ovacije pesniku bile su beskrajne”, izvestila je ,,Politika“.

Posle posete Beogradu, slavni pesnik i filozof Rabindranat Tagore je preko Sofije i Istanbula otputovao za Indiju.

——————————————————-

Ptica sa dva gnezda

Tokom posete Hrišćanskoj zajednici mladih ljudi, u njihovom društvenom domu u Vasinoj uloci, gde ga je pozdravio vladika Nikolaj Velimirović, Tagore je rekao:

,,Vrlo sam srećan što mogu da vidim narod koji se mnogo razlikuje svojim osećanjima od ostalih zapadnih naroda. Za vašu ljubaznost ja vam ne mogu izraziti svoju zahvalnost.

Ja volim ovaj narod što ima spontano osećanje, što ima toplo srce koje ume da se oduševi.

Kako je to prijatna stvar biti toliko voljen i poznat u jednom svetu u koji nisi nikad očekivao da dođeš! Ja se osećam kao ptica koja ima dva gnezda na dve suprotne obale. Ja sam srećan što se nalazim u zemlji prebogatoj ljubavlju.”

Slobodan Kljakić (objavljeno: 08.08.2011.)

Izvor:politika.rs/

                   
PRVA BEZIMENA

Foto: bundergroundvoices.runboard.com

 Gazeći travu na stazi začuh: „Poznaješ li me?“
Osvrnuh se, pogledah i rekoh:“ Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice.“
Ona odgovori: “ Ja sam prva velika ljubav tvoje mladosti.“
Njene oči su blistale kao rosno jutro.
Za-utah trenitak, a zatim zapitah: “ jesi li iscrpla sav teret suza?“
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumedoh da je njen plač imao vremena
da nauči govor osmeha.
Nekada prošapta ona: „Govorio si da ćeš uvek voleti svoju tugu.“
Zbunjen rekoh:“ Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav.“
Uzimajući njenu ruku u svoju, dodadoh:“I ti si se promenila, nekadašnji bol postao je vedrina.“
To je samo dete gospodaru.
Ono trči oko tvog dvora, zaboravlja se, pokušava da i od tebe napravi igračku.<

Ne pazi na neuređenu kosu ni na nemarnu odeću koju vuče po prašini.

Zaspi i ne odgovori ti kad joj govoriš –
cvet koji joj daješ ujutru, iz njenih ruku pada u prašinu.
Kad se podigne oluja i kad se nebo smrači,
ona više ne spava, ostavljajući lutke rasturene po tlu, ona se priljubljuje
tebi, iz straha.
Boji se da ti dobro ne služi.
Ali ti posmatraš njenu igru smešeći se.
Ti je poznaješ.
Dete koje sedi u prašini tvoja je žena;
njene igre će se smiriti,
postaće ozbiljnije,
pretvoriće se u ljubav…

    DRUGA BEZIMENA

  Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

 Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.

 TREĆA BEZIMENA
Završiću pesmu svoju, ako ti je tako volja.
Ako srce tvoje ispunjuju nemirom, ukloniću oči svoje sa tvoga lica.
Ako te ne putu prestravljujem, skrenuću i udariću drugim putem.
Ako te zbunjujem dok pleteš cvetne vence, izbegavaću tvoj usamljeni vrt.
Ako je voda ćudljiva i divlja, neću poterati svoj čun pored obale tvoje.

 ČETVRTA BEZIMENA
Volim te, dragane, oprosti mi ljubav moju.
Uhvaćena sam kao ptica koja je zalutala.
Otkako se potreslo, srce moje izgubilo je svoj veo i ogolelo.
Pokrij ga svojim sažaljenjem, dragane, i oprosti mi moju ljubav.

Ako me ne možeš voleti, dragane, oprosti mi bol moj.
Ne gledaj me prezrivo iz daljine.
Povući ću se u svoj kut i sedeti u mraku.
Obema rukama pokriću svoju golu sramotu.
Odvrati svoje lice od mene, dragane, i oprosti mi bol moj.

Ako me volis, dragane, oprosti mi moju radost.
Ako moje srce ponese bujica sreće, ne smej se mom opasnom zanosu.
Ako sedim na svome prestolu i vladam nad tobom tiranijom ljubavi svoje,
ako ti kao boginja poklonim svoju milost,
podnesi oholost moju, dragane, i oprosti mi moju radost.

Priredio: Bora*S

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________

PTICE, SOMOVI I UBICE…

TAMOiOVDE________________________________________________

Za ovu priliku izdvojio sam tek dva  zanimljiva teksta, od mnogo toga što se može pročitati ili napisati o somovima i “ sominama“. Lovini i lovcima. Plivanju i letenju. Suštinskom i socijalnom.

Bora*S

---

SOMOVI LOVE GOLUBOVE NA OBALI

Grupa ribolovaca iz grada Albi, na jugozapadu Francuske, primetila je neobično ponašanje somova u reci Tarn i prijavila nadležnim institucijama, preneo je magazin “Diskaver”.

Reka Tarn protiče kroz Albi i na njoj se nalazi ostrvce na koje golubovi dolaze da se kupaju i piju vodu. Oko tog ostrva “patroliraju” somovi dugi metar do metar i po. Evropski som najveća je slatkovodna riba starog kontinenta.

Somovi u Tarnu naučili su kako da iskoče iz vode, zgrabe goluba i vrate se nazad da pojedu svoj plen. Tokom lova, oni se nekoliko sekundi zadrže na kopnu.
Žilijen Kušeru sa Univerziteta Pol Sabatije u Tuluzu, nakon što je čuo navode ribara, posmatrao je ponašanje somova sa mosta koji gleda na ostrvce u Tarnu. On je tokom leta 2011. godine snimio 54 napada, od kojih je 28 odsto okončano uspešno (po somove).
S obzirom da se i druga vodena stvorenja ponašaju slično, poput kljunastog delfina iz Južne Karoline koji navodi male ribe na kopno radi lova te argentinskog kita ubice koji pliva do obale da uhvati morske lavove koji se odmaraju, Kušeru kaže da su somovi u Tarnu “slatkovodni kitovi ubice”.

Somovi se odlikuju dugim, osetljivim brkovima na gornjoj vilici, a ovi u Tarnu su podizali svoje na gore tokom lova. S obzirom da su napadali samo golubove koji su se kretali, zaključeno je da ove slatkovodne ribe osećaju vibracije ptica koje prilaze vodi.

Kušeru je sakupio nekoliko somova i tri životinje koje su oni jeli – golubove, rečne rakove i ribice. Svaka od ovih lovina je imala drugačiji nivo ugljenika i azota u telu što je Kušeru upotrebio da pokaže da su se pojedinačni somovi razlikovali na osnovu da li su jeli golubove ili nekoliko ribica.
Kušeru je istakao da ne zna zašto su ti određeni somovi počeli da izlaze na kopno da love golubove ali je ovo, za sada, zanimljiv primer neobičnog ponašanja, piše “Diskaver”.

 Moguće je da su pojeli previše riba i bili prisiljeni da potraže hranu na drugom mestu. Uočeno je takođe da su manji somovi ti koji love golubove, možda zato što je manje verovatno da će ostati nasukani na obali, ili im je potrebno manje energije da se bace nazad u vodu.

Evropski som nije živeo u Tarnu pre 1983, od kada tu obitava.
“S obzirom da ovo ekstremno ponašanje nije zabeleženo kod ove vrste, rezultati studije ukazuju da su neki pojedinačni somovi prilagodili svoje ponašanje kako bi lovili novi plen u novoj okolini”, navodi se u studiji koju prenosi “Diskaver”.

       blic.rs / You Tube

---

***

 SOM – LJUDOŽDER DONEO SLAVU ČEŠKOM RIBOLOVCU

Jedan češki ribolovac postavio je u Indiji novi svetski rekord. Ulovio je najveću, odnosno najtežu ribu na svetu u kategoriji ribolova štapom za pecanje. Jakub Vagner  ekstremni ribolovac je opet uspeo!”  stoji u tekstu objavljenom u praškom dnevnom  listu „ Mlada fronta Dnes“.

    U ovom listu se dalje navodi da je pomenuti tridesetogodišnji ribolovac  iz Češke uhvatio soma – ljudoždera teškog čak 87 kilograma. Ova riba spada u vrstu soma – ubice (Bagarius yarrelli). Indijci ga jednostavno nazivaju vražjim somom. „To je najveća riba na svetu, ikada uhvaćena štapom za pecanje.“  ističe se u članku praškog lista  „Mlada fronta Dnes“.  Vagner je ovim podvigom oborio sopstveni rekord iz 2009. godine, kada je uvatio ribu tešku 75 kilograma.
    „Za soma – ubicu se iz lokalnih priča saznaje da se obično hrani mrtvim ljudskim telima bačenim u  svetu reku, ali da ponekad napada i žive ljude. Meštani ga se toliko boje da bez dinamita i ne idu u ribolov na ovu ogromnu vrstu somova. “  rekao je u svojoj izjavi Jakub Vagner za pomenute novine.  Soma – ubicu nauka slabo  poznaje, pošto živi u velikim dubinama i retko se viđa.        

  www.svastara.rs

---

---

TIBET, POSLEDNJA KARIKA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________

Tibet, zvuči kao nešto šire od geografskog pojma

Ali, kao šta?

Ubedljivo je tumačenje jednog Nemca koji je posle dvadeset godina provedenih u “tibetanskim šumama i manastirima”, već kao budistički sveštenik i sa odgovarajućim imenom Lama Anagarika Govinda, pisao : “Važnost tibetanske tradicije za naše vreme i duhovni razvoj čovečanstva jeste u tome da je Tibet poslednja živa karika koja nas spaja sa civilizacijama iz daleke prošlosti. “Egipat, Mesopotamija, Grčka, Inke i Maje” izgubljeni su za naše znanje, osim nekih oskudnih fragmenata.

“Opet, preživele stare civilizacije Indije i Kine” prožete su mnogim slojevima različitih kulturnih uticaja, tako da je teško, ako ne i nemoguće odvojiti različite elemente i prepoznati njihovu izvornu prirodu. “Srećom, nešto je ostalo. “Tibet duguje prirodnoj izolaciji i nedokučivosti (koja je u poslednjim vekovima pojačana političkim uslovima) što je uspeo ne samo u održavanju već i očuvanju živih tradicija iz dalekih prošlosti, znanja o tajnim snagama ljudske duše i najvišim dostignućima ezoteričnih učenja indijskih svetaca i mudraca.”

Autor knjige “Tibetanska medicina” Sreten Petrović kao dugogodišnji dopisnik Tanjuga iz Južne Azije i urednik za nauku, imao je “zdravstvenih teškoća nepoznatih lekarima savremene medicine” i zbog toga je pristao da ode kod tibetanske lekarke na periferiji Nju Delhija. Taj susret mu je doneo izlečenje i fascinaciju Tibetom. Ovaj feljton preneće neka od objašnjenja misterije za kojima je autor tragao godinama i koja je sakupljao.

Odveli su me u naselje Sarvi Prija Marg, na periferiji Nju Delhija, tibetanskoj lekarki Dolkar Kangkar koja je trebalo da me oslobodi neobičnih zdravstvenih tegoba nepoznatih lekarima savremene medicine.

Dr Dolkar Kangkar – Tibetanska doktorka koja je izlečila Sretena Petrovića

Vi se plašite kupatila, progovorila je.

Žene koje su me dovele, glasno su se nasmejale, na Tibetankinom licu pojavio se blagi, a na mom kiseli osmeh, ali tvrdnja koju je ona glasno izgovorila u deliću sekunde odagnala je sve moje sumnje da su me doveli vračari. Tvrdnja je bila tačna, a nastala je ovako. Posle jednogodišnjeg boravka u Indiji zaboleli su me zglobovi na rukama, zatim je počelo kočenje mišića.

Kad god bih na dotrajalom teleksu pripremao izveštaje za redakciju, suze su mi tekle niz lice. Lekari čiju sam pomoć zatražio nisu mogli da mi pomognu i morao sam da se vratim u Beograd. Posle tri sedmice, koliko su me ispitivali u najboljoj beogradskoj bolnici, oprezno, da me ne uvrede, lekari su me pitali: jesam li ja doista od nečeg bolestan?

U međuvremenu, bolovi u zglobovima i mišićima su se smanjivali, a kad su potpuno prestali, odlučio sam da pokušam ponovo i krenuo sam nazad. Na domaku Delhija, dok su piloti pripremali avion za sletanje, iznenada me je zabolela leva ruka. U prvi mah sam pomislio da je bol odraz podsvesnog protivljenja povratku u Indiju, ali kad sam u kabini ugledao pramenove magle bilo mi je jasno da je avion ušao u niske monsunske oblake i da mene ruka boli od vlage.

U Delhiju istorija se ponovila. Bolovi su se pojačavali iz dana u dan, mišići su bivali sve ukočeniji i evo sada sedim pred tibetanskom lekarkom, kažu vrlo poznatom i cenjenom, koja mi, umesto dijagnoze, saopštava da se plašim kupatila. Tačno je, priznao sam. Ali zašto? Kad se okupate, imate utisak da vam vetar duva kroz zglobove.

Ni ta rečenica nije sadržavala nijedan element koji bi se mogao nazvati dijagnozom u onom smislu u kojem sam ja navikao da ih čujem, ali je, takođe, bila neverovatno precizan opis stanja u koje sam dolazio kad god bih se okupao. I to je tačno, opet sam priznao. Ali zašto? Kakvu vodu pijete? Pitala je. Zbog opasnosti od ameba pio sam prokuvanu vodu, proceđenu kroz naročiti kamen. Ispostavilo se da je takva voda bez mineralnih soli neophodnih kostima. Regeneracija zglobova nije potpuna… Na površini zgloba levog ramena imate rupu. Hrskavica upada u tu rupu, zateže tetive, tetive zatežu mišiće. (Rendgenski snimak napravljen kasnije u bolnici savremene medicine pokazao je da je tibetanska lekarka bila upravu.

Četiri puta dnevno tokom sledeća tri meseca tucao sam tibetanske lekove kuglice, pretvarao ih u prah, pio ih sa “što toplijom vodom” i “na što prazniji stomak”, najmanje pola sata pre doručka, ručka i večere i kasno uveče. To je zakon za uzimanje tibetanskih lekova). Lekarka mi je zatim pročitala i “puls” moje supruge. Rekla je:

Vama nedostaje deo želuca. Šteta je što su vam to isekli. Mogli smo da vas izlečimo! (I to je bilo tačno. Tri godine pre pregleda kod Tibetanke, ona je bila podvrgnuta hirurškom zahvatu poznatom u medicini kao “bilrot II”. Lekari su joj isekli veći deo želuca, jer su samo na taj način mogli da prekinu krvarenje iz perforiranog čira. Život joj je visio o koncu. Spasli su je u poslednjem trenutku.

Gruba i brza analiza istorije nauke neumoljivo je otkrivala da postavljanje dijagnoze čitanjem pulsa prevazilazi nivo razvoja savremene medicine. Otkuda onda to znanje tibetanskoj lekarki?

Naviknut da razmišljam u okvirima sopstvenog vremena i prostora, sedeo sam zbunjen pred pripadnicom druge civilizacije i tražio očiglednu grešku u svom poimanju sveta. Gruba i brza analiza istorije nauke neumoljivo je otkrivala da postavljanje dijagnoze čitanjem pulsa prevazilazi nivo razvoja savremene medicine.

Otkuda onda to znanje tibetanskoj lekarki? Počeo sam da joj postavljam pitanja, ali me je ona prekinula i predložila da razgovaram sa njenom majkom dr Lobsang Dolmom, najpopularnijom lekarkom tibetanske medicine. Potražio sam odgovore u intervjuima sa dr Dolmom, ali se broj pitanja samo povećava. Razgovarali smo više puta, kad bi ona sa severa Indije, iz Daramsale gde živi većina tibetanskih izbeglica, došla u Nju Delhi.

Njeni odgovori bili su toliko van sveta u kojem sam živeo da se više od jedne decenije nisam usudio da objavim te intervjue, jer nije mogla, niti je umela da mi pomogne da nađem važnu kariku-odgovor na neizbežno pitanje:

“Otkud pripadnicima jednog od najzaostalijih naroda na svetu nauka koja se graniči sa naučnom fantastikom i prevazilazi najviša znanja savremene civilizacije, otkud im za zapadnu medicinu potpuno nepoznato znanje o uspostavljanju dijagnoze čitanjem 20 osnovnih vrsta pulseva, otkud im formula kojom veoma otrovni tečni element živu, poput alhemičara, pretvaraju u lekoviti sastojak.

izvor: www.znanje.org

---

 

PRIRODOM KREIRANE FORME SRCA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

ROMANTIČNA  MAJKA  PRIRODA

Inspiraciju za romantiku uvek možete potražiti u prirodi i njenim kreacijama. Skoro u svim delovima sveta se mogu pronaći ostrva, šume i jezera koji oblikom formiraju srce, univerzalni simbol ljubavi. Evo nekih primera:

1. Ostrvo Galešnjak – poznato još i kao osrtvo ljubavi, ovo hrvatsko ostrvo se nalazi između Pašmana i grada Turanj. Zanimljivo je da je Napoleonov kartograf prvi primetio oblik ovog ostrva u 19. veku.

Ostrvo Galešnjak

2. Ostrvo u obliku srca u jezeru Gutierrez – nalazi se između Magelanovog prolaza Rio Negra, a najbolji pogled na ostrvo se pruža sa istočne strane jezera.

Ostrvo u jezeru Gutierrez

3. Močvara u Tajvanu – močvarno tlo formira skoro pravilno srce a nalazi se u parku prirode Guandu.

Močvara u Tajvanu

4. Ostrvo od peska – ostrvo Tavura u državi Fidži je pravi tropski raj a krase ga koralni grebeni.

5. Šuma u obliku srca u Kantabriji – jedinstveni oblik ove šume na severu Španije se može videti samo iz vazduha a najbolji način za razgledanje je let sa balonom.

6. Jezero u Ohaju – jezero formira savršeni oblik srca a pošto je deo privatnog poseda, ne može se posećivati i razgledati.

7. Mangrova šuma na Novoj Kaledoniji – ovu neverovatnu šumu je prvi primetio fotograf Yann Bertrand a njena fotografija krasi naslovnicu njegove knjige “Zemlja odozgo”.

8. Jezero u Indiji – ova velika turistička atrakcija se nalazi na vrhu Chembre u Indiji, a pored jezera svakodnevno prođe 150 ljudi na putu do vrha planine.

9. Srcoliki koralni greben – U sastavu Velikih koralnih grebena se nalazi i jedan romantičan, u obliku srca a njegov oblik možete videti samo iz vazduha.

Izvor: bazz.rs

---