ONE, KAO I MI…

4. OKTOBAR SVETSKI DAN ZAŠTITE ŽIVOTINJA

Svetski dan zaštite životinja obeležava se 4. oktobra još od 1931. godine.

Počelo je u Firenci na konvenciji ekologa. U to vreme ovaj dan se proslavljao kao dan sv. Franje Asiškog, sveca zaštitnika životinja i životne sredine. Vremenom je izgubio svoje versko obeležje i odavno predstavlja praznik svih ljubitelja i zaštitnika životinja bez obzira na veru i naciju.

Ovog dana sve organizacije za zaštitu životinja i svi azili za životinje u svetu otvaraju svoja vrata za posetioce, organizuju informativno-edukativne štandove, radionice, razne vrste edukacija, grupna druženja, prikupljanje donacija i razne druge aktivnosti.

Ove aktivnosti treba da nas podsete na sledeće:

– Životinje su ravnopravni stanovnici naše planete sa kojima delimo svoj život na njoj,
– one imaju jednako pravo na život kao i mi,
– one, kao i mi, osećaju bol, patnju, strah i stres, tako da im ne smemo činiti ono što ne želimo da neko čini nama, ono što sankcionišemo u okviru našeg, ljudskog, društva.

Ovog dana takođe treba da se podsetimo da je čovek istrebio mnoge životinjske vrste uništavajući njihova staništa i eksploatišući ih zarad profita i zabave. Ogroman broj kućnih ljubimaca pati i umire odbačen na ulicama ili u prepunim azilima. Samo u Evropi preko 35.000 životinja godišnje strada u mukama u besmislenim eksperimentima. Preko 50 miliona životinja godišnje se ubije na najsvirepije načine zbog krzna. Milioni životinja širom sveta pate i umiru u transportima, klanicama, cirkusima, raznim fijestama, trkama, zoo vrtovima, borbama …

Počeci zaštite životinja mogu se pratiti do u daleku prošlost čovečanstva. U vreme stvaranja organizovanog ljudskog društva nailazimo na prve tragove, pa sve do 17. veka, „zaštitu“ su diktirali vladari i svodila se na osnovna uputstva data narodu, o tome da stoku treba hraniti i pojiti i ne treba batinati. U periodu od 17-19 veka o zaštiti govore veliki mislioci svog vremena i tada počinje da se govori o pravima životinja i moralnoj obavezi čoveka da ih štiti.

Od 19. veka pa do danas o zaštiti govore naučnici i „obični“ ljudi.

Činjenica da su životinje osećajna bića koja osećaju bol, patnju, strah i stres, koju je nauka potvrdila, dovela je do toga da veliki broj ljudi postavi pitanje o moralnoj ispravnosti eksploatacije životinja. Ubrzani tehnički i tehnološki napredak civilizacije, u 20. veku, omogućio je besomučnu eksploataciju, zlostavljanje i ubijanje životinja. Odgovor na to je upravo aktiviranje velikog broja pojedinaca i organizacija na njihovoj zaštiti, koji su se organizovali u pokrete za zaštitu životinja. Ti pokreti i teorije na kojima se oni zasnivaju mogu se razvrstati u tri kategorije: teorija o dobrobiti životinja, teorija o pravima i teorija o potpunom oslobadjanju životinja.

Pristalice pokreta za dobrobit životinja polaze od stava da je opravdano upotrebljavati životinje u onoj meri u kojoj se drastično ne narušava njihova dobrobit definisana preko tzv. pet sloboda:

1. Sloboda od gladi i žeđi,
2. Sloboda od fizičke, termalne i psihičke neudobnosti, obezbeđenjem prostranog smeštajnog ambijenta,
3. Sloboda od bola, povreda i bolesti,
4. Sloboda od straha, stresa i patnje,
5. Sloboda da ispoljava normalne oblike ponašanja karakteristične za vrstu.

Pristalice pokreta o pravima životinja smatraju da su prava životinja podjednako važna kao i prava ljudi, te da čovek nema moralno opravdanje da koristi životinje za svoje različite potrebe. Iz prethodnog proizlazi teorija o potpunom oslobadjanju životinja od ljudske eksploatacije i upotrebe.

Singer je rekao: „U svom ponašanju prema životinjama svi ljudi su nacisti. Lakoća sa kojom čovek može raditi po svojoj volji s drugim vrstama ilustruje najekstremnije rasističke teorije po principu zakona jačega. Tretman koji čovek nanosi božjim stvorenjima ismejava njegove ideale i njegov takozvani humanizam.“

Ovo nas dovodi do pojma specizam (tvorac pojma i teorije o specizmu je Richard Ryder) koji govori o diskriminaciji vrsta, o neravnopravnosti vrsta u odnosu na pravo na život. Borba protiv ove diskriminacije je suština zaštite životinja, to je borba za jednako pravo na život za sve.

Izvor: domomladine.org /Posted by Od knjige do duše

_________________________________________________________________________________________________________

Foto galerija TAMOiOVDE

PPOMOVIŠE LJUBAV I BRAK…

NE SAMO O POSLU: MATIČARKA GORDANA ZORIĆ

Venčala je više od 10.000 parova i postala poznata po tome što je uvek bila spremna da mladencima izađe u susret, makar izgovarali „da” u vodi, u vazduhu, na klupi u parku…

Gordana Zorić (Foto: Privatna arhiva)

Matičarka Gordana Zorić će narednog vikenda biti na novom specijalnom zadatku u Kraljevu u Dolini jorgovana. Jer nekad davno iz velike ljubavi prema francuskoj princezi Jeleni Anžujskoj, koja mu je 1250. godine postala žena, srpski kralj Uroš Prvi Nemanjić, odlučio je, da celom Ibarskom dolinom, od Kraljeva do Raške, zasadi mirisno lila i belo cveće kako bi ulepšao sure litice i budućoj kraljici dočarao rodnu Provansu.

U znak sećanja na francusko-srpsko prijateljstvo i njihov srećan brak, sklopljen pre 765 godina, u Kraljevu će, od 23. do 25. maja, u podne biti organizovano i kolektivno venčanje, ispred spomenika u centru Kraljevu.

Za ovu manifestaciju nazvanu „U Dolini jorgovana” jedan glumac će izgovarati tekst, kraljevački matičari završiti administrativni deo, a Gordani, kao osobi od iskustva, pripalo je zaduženje da pomogne kolegama oko protokola: da uzima lične karte kumovima dok se mladenci budu potpisivali…

– Tog dana dogodiće se i jedna novina – obnova zaveta. To nije zakonska forma. Na taj način ljudi koji su u braku žele da pokažu kako se i dalje vole posle 20 ili 30 godina zajedničkog života – najavila je Gordana, inače inicijator kolektivnog venčanja u Beogradu 1999. godine, koje je kasnije preuzela Skupština grada.

– Tu ideju osmislila sam ne znajući da ćemo da budemo bombardovani. Kad je počelo, mislila sam da odustanem, ali mi mladenci nisu dozvolili. Drago mi je što je ta manifestacija opstala. Smeta mi jedino što se svake godine lažno predstavlja da je bilo 1.000 parova, a nikada taj broj nije prešao 100. Ja sam prvi put venčala 19 mladenaca. Pa i toliko njih je značilo mnogo u momentu kada je moja zemlja bila napadnuta a mi time prosto prkosili. Živela sam za taj dan jer je ta slika iz Beograda otišla u svet. Neki su tako saznali da im se ćerka udaje, jer su je videli na televiziji – priseća se matičarka koja je 26. decembra prošle godine zvanično otišla u penziju, ali i dalje radi punom parom.

Venčanje u porodilištu

Uvek je isticala da joj je najvažnija porodica, a onda i posao, kojim je bila očarana.

– Zahvalna sam Bogu što mi je pružio priliku da promovišem ljubav i podstičem ljude da se vole, žene i udaju. Radila sam to iskreno, iz duše, i verovatno zato i imam toliko, kako bi današnji klinci rekli, fanova. Dok su zakazivali venčanje, redovno su mi poveravali gde su se i kako upoznali. Posle su svraćali da sa mnom podele radost kada im se rodi dete ili da se pohvale nečim drugim. Sve me je interesovalo. Koliko samo tih priča imam u glavi.Ne mogu svih ni da se setim. Pokušala sam te svoje utiske da beležim u kompjuteru, misleći da ću jednoga dana, kad budem u penziji, od tog materijala da napišem roman. To želim i dalje, mada prosto ne uspevam, stalno mi nedostaje vreme – kaže naša sagovornica.

Gordana je venčala više od 10.000 parova. U javnosti se pročula po tome što je uvek bila spremna da mladencima izađe u susret i ispuni njihove maštovite prohteve.

– U zakonu piše da se venčanje obavlja u sali propisanoj za to ili na nekom drugom mestu. To drugo mesto podrazumeva da, recimo, matičar ode u bolnicu, ako je neko na lečenju, ili u stan, ako je nepokretan. Priča o neobičnim venčanjima počela je slučajno, kada je 1992. godine dvoje mladih došlo da me pita da li mogu da dođem i venčam ih u Domu JNA. Nisam imala ništa protiv, saglasio se i predsednik opštine i tako je počelo – seća sematičarka koja je od tada bukvalno sve želje mledenaca ispunjavala, čak i kada su budući supružnici u bračne vode želeli da uplove u neuobičajeno vreme i na najluđim mestima. Nikada nije rekla „ne može”, šta god da su tražili.

Venčavala sam i u osam uveče, i u ponoć i pred zoru, u panoramskom balonu nekoliko puta, ali i u avionu, u porodilištu, u Zoološkom vrtu, na klupi u parku gde su se upoznali…. I za vreme pomračenja sunca sam takođe venčavala. Bilo je onih koji su sudbonosno „da” preda mnom izgovarali skačući padobranom tik pre nego što su dotakli tlo. Bračni zavet potpisao je i jedan par koji je izronio iz jezera na Adi, pa su se, umesto u venčanici i svečanom odelu, na večnu ljubav zakleli u ronilačkim kombinezonima. Kao šlag na torti došlo je kolektivno venčanje za vreme bombardovanja, a sada, evo, i ovo u Dolini jorgovana – sa zadovoljstvom se preslišava.

Sam Bog zna koga je sve i na koji način venčala, ali ne zaboravlja da je venčalai našeg bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića. „Njeni” mladenci bili su i sportisti, i glumci, i režiseri, i ministri, i umetnici svih fela, i poznate i nepoznate ličnosti, i stariji i mlađi… O tim njenim venčanjima mnogo se pisalo, a kada bi je novinari pitali koje je ostavilo najveći utisak na nju, nekako bi se po pravilu prvo setila venčanja u porodilištu, za koje se, zapravo, i ne može reći da je mladalački hir. Čitav ceremonijal zakazan je u restoranu, ali je mlada bila u poodmakloj trudnoći, pa je iznenada, ipak, morala u bolnicu. Svatovi su, međutim, krenuli za njom.

– Zamislite, venčavam ljude, a ona najedared počne da vrišti: „Pukao mi je vodenjak!” Ja se tu oduzmem i pomislim da li ću da budem babica ili matičar. Ona se pribrala, pa kaže: „Nemojte da žurite, prvo ćemo svi na žurku, pa ću ja na porodiljski sto.” I zaista se tako i dogodilo. Srećni tata je sutradan došao da mi kaže da su dobili jednog malog batu – priča i danas ushićeno.

Kada se zaposlila u beogradskoj opštini Stari grad, Gordani ni na kraj pameti nije palo da je to korak do poziva matičara. Pošto joj je kancelarija bila na prvom spratu, gde sedi i predsednik, počela je da razmišlja o sigurnijem radnom mestu, na koje neće uticati promena rukovodeće garniture, i došla je na ideju da je to mesto matičara.

Ona neće ponovo da se venčava…

Prvo što je uradila kada je prešla na novi posao bilo je da organizuje druženje svih beogradskim matičara, pozvavši ih sve u Skadarliju. Međutim, u tu kafanu nenajavljeno je banula i ekipa RTS-a koja je šetala gradom, pa su na licu mesta morali da improvizuju venčanje za kamere. Venčali su se kolega iz Novog Beograda i koleginica sa Zvezdare. Goca je vezala ešarpu umesto lente i kao bajagi venčala mladence. Bio je februar. U septembru ih je zaista venčala, i to po propisu, i oni su još u braku. Zna ona sve unapred… Kroz nekoliko godina ženio se brat te koleginice i ona je zvala Gocu da i njega venča jer je srećne ruke. Seća se, samo jedan par nije hteo da ih ona venča, zato što je udovica. Nikakve druge neprijatnosti nije doživela na poslu.

Gordani nije jasno zašto u našem društvu to zanimanje nije posebno cenjeno, pa ima potrebu da pojasni šta sve zapravo matičar radi.

– Kada školarci dođu na praksu i povedem ih u salu za venčanja, oni misle da je samo to posao matičara. I drugi su me često pitali: „Šta radite kad ne venčavate?” Vi ne znate kako smo mi, matičari, važni, često sam imala običaj da podsetim i moje rukovodstvo. Dočekamo vas kad se rodite, venčavamo vas i razvodimo i, daleko bilo, ispratimo kad vas upišemo u knjigu umrlih. Mi pratimo sve promene koje nastaju u čovekovom životu. To je ogromna administracija, rudarski posao, ali je i interesantan. Zamislite kako je lepo kad u istom danu odluče da naprave svadbu i venčaju se dve sestre, brat i sestra ili dva brata. Kada je čovek okružen sa toliko ljubavi i stalno deli tu sreću sa njima, naprosto i sam mora da počne da misli pozitivno – uverava nas i ističe da posle svoje porodice najviše voli svoj posao i opštinu Stari grad.

– Živim na Savskom vencu, ali, uz sve uvažavanje, retko pomenem tu opštinu, a Stari grad – uvek. Došla sam u vreme kada je ova zemlja bila uređena. Bila sam vrlo poštovana. Stalno su govorili da sam brend te opštine. Neverovatno je koliko živim od tog vremena. Menjale su se i ove, i one stranke, ali nikada nije bilo mobinga, nije se znalo šta je to. Obožavam te kolege i oni mene. Viđamo se i družimo. Nažalost, gde god se okrenem, imam utisak da je sve manje ljubavi. Mnogo toga se promenilo otkada smo prešli u nadležnost grada: uvedena su neka nova pravila, pa sada mladenci nailaze na problem jer moraju da se uklope u radno vreme opštine, koje je do četiri sata. Sreća te sam otišla u penziju, tako da ne moram s tim da se suočavam – dodaje s olakšanjem.

A kako je izgledalo njeno venčanje?

– Udala sam se mlada. Venčala sam se u mesnoj kancelariji u selu Prkosava, u blizini Lazarevca, gde sam i rođena. Sada sam udovica, moj muž je umro pre dvanaest godina. Iz tog braka imam dve ćerke i one su me stalno terale da izađem iz kuće i upoznam nekoga. Mada nisam htela, pre šest godina dogodilo mi se da sretnem čoveka svog života. Sada me zadirkuju da bih mogla ponovo da stanem pred matičara. Rešila sam, neću da se udajem. Ne mora baš svaka veza da se kruniše brakom. I ovako sam srećna žena – pomalo je zagonetna Gordana Zorić, matičarka bez premca.
—————————————————-
Bezbrižno detinjstvo

Goca je baka četvoro unučadi. Troje su školarci: devojčica ima 13 godina, najstariji dečak 14 godina, srednji ide u prvi razred, a najmlađem, koji im uveseljava život, tek je tri godine, tako da je, kaže u šali, još u fazi odrastanja. Možda zato i ne krije godine.
– Rođena sam 1. maja 1952. godine. Moja deca se pitaju kako je izgledalo moje detinjstvo bez televizora. Odgovaram: uglavnom bezbrižno. Pored deke i bake, kao najmlađa u porodici, bila sam omiljeno unuče. Jedino žalim što mi je tata poginuo kada sam imala dve godine i što ga nisam zapamtila. S ponosom ističem gde sam rođena, kao što stalno potenciram i govorim o opštini Stari grad. Imam neraskidivu vezu sa svojim selom. Kad god imam vremena, odlazim tamo, a na moju radost, u selo vole da idu i moje ćerke i unuci.
—————————————————-
Ćerke venčala Gocina koleginica

– Mada u zakonu ne stoji da matičar ne može da venča svoje najbliže srodnike, moje ćerke venčala je koleginica jer sam tada želela da se opustim i proveselim.
—————————————————-
Pravi najbolje knedle od šljiva

– Ja sam bik u horoskopu i veliki sam hedonista. Uvek sam morala da imam lepu haljinu, cipele, sve. I zaista me je častio Bog što mi je dao toliko ljubavi. Kad ujutru skuvam kafu i sedim na mojoj terasi, ne možete da zamislite koliko se radujem cveću, travi, svemu. Ali, to je dar. Neke žene mi kažu – udala sam se tek da bih se udala. Kako mogu da se udaju, a da ne vole tog čoveka? Ili, kako mogu da piju neko piće ako im se ne pije? Ja ne mogu ništa da radim ako to i ne volim. Moj hobi su putovanja, kuglanje i kuvanje. To moje društvo zna. Kod mene su na terevenkama neizostavne knedle od šljiva. Oduvek sam maštala da imam restoran, pa ću to uskoro na neki način i ostvariti. Sa drugaricom sam planirala jedan poslić koji je vezan za hranu. Biće zaista nešto specifično, ljudi će se oduševiti – otkriva Goca, koja je čitav život putovala kad god joj se ukazala prilika. Sada je trebalo da bude na putu u Sen Tropeu, kod prijateljice, ali je zbog angažovanja u Dolini jorgovana odložila.
—————————————————-
Brak koji je trajao nekoliko sati

– Moj najstariji mladoženja imao je 95 godina, a mlada je imala samo pedeset i nešto. Bilo je i obrnutih slučajeva. Evo, Vericu Rakočević sam ja venčala. Privatno poznajem još parova gde je velika razlika u godinama. Jedna gospođa je tridesetak godina starija od svog izabranika. Davno sam ih venčala, a i danas su u lepom braku. Godine nisu ni prepreka, ni garancija za sreću.

Moj najkraći brak trajao je samo nekoliko sati. Venčala sam ih, recimo, u jedan sat. Po podne je opštinski fotograf otišao da im odnese slike, a tašta je već „otpustila” mladoženju, premda je mlada bila trudna. Rasturili su brak jer nisu mogli da se dogovore oko menija.

Dolazili su i momci sa željom da sklope gej brak. Kod nas to nije dozvoljeno, ali kod nekih naših suseda u Evropi jeste, pa su oni otišli i venčali se tamo, a mi smo po zakonu taj brak ovde morali da upišemo – kaže matičarka.
—————————————————-
Venčanje na kruzeru

Nismo imali pravo da venčavamo van granica Srbije, ali sam ipak prisustvovala takvom venčanju kada su moji prijatelji udavali ćerku i uplatili kruzer od Barselone do Tenerife. Mladoženja je Španac i došao je u Beograd da se venčaju sa svim urednim papirima, a onda smo ostali gosti i ja, otišli do Barselone, tamo proslavili devojačko veče, ujutru se ukrcali na brod i u Sredozemnom moru priredili veličanstveno venčanje uz stihove Duška Radovića, koje se poklopilo sa mojim rođendanom, pa ga je slavilo 500 ljudi. U jednom momentu gase se svetla, a torta ide prema meni dok cela sala peva. Srce je moglo da mi pukne od uzbuđenja. Moja prijateljica je isplanirala da mi na lep način uzvrati.
Dana Stanković
 Izvor:politika.rs / 18.05.2015.

________________________________________________________________________________________

NIKO OTROVNIJI OD NJE…

Ne postoji ništa otrovnije od nje!

Morska osa se smatra najopasnijom meduzom i najotrovnijom životinjom na svetu. Njen otrov je dovoljan da ubije 60 odraslih ljudi!

Meduza poznata kao morska osa (Chironex fleckeri) predstavlja esenciju otrova i spada među najopasnije životinje na planeti, piše portal Nacionalna geografija.

Može da naraste do veličine košarkaške lopte i dešava se da teži i do dva kilograma.
Ova „morska neman“ nastanjuje plićake i priobalje oko Australije i jugoistočne Azije. Živi samo nekoliko meseci, a u kasno leto odrasla meduza odlazi na mrest i nakon toga umire.
Morska osa ima do 50 krakova dugačkih i do tri metra sa po 5.000 žarnih ćelija, ili nematocista sa izrazito jakim otrovom koji izaziva nepodnošljive bolove i koji može da ubije u roku od tri minuta.
Svaki pipak meduze u proseku sadrži ukupno 750.000 žarnih ćelija u čijem je središtu neka vrsta kapsule pod pritiskom, sa dugačkim uvijenim vlaknom, natopljenim otrovom.
Ako je žrtva neka ribica, otrov je paralizuje, blokirajući njene nervne centre i omogućava meduzi da nesmetano uživa u plenu.
Snaga ovog smrtonosnog mehanizma, jednog od najefikasnijih u životinjskom svetu, zavisi od broja žarnih ćelija.

Ako samo jedan pipak dotakne telo žrtve, svaki kvadratni milimetar njene kože napadne oko 200 vlakana, a utrošene žarne ćelije meduza odmah nadoknadi novim.
Ova relativno mala meduza je ubila više ljudi nego napadi morskih pasa, krokodila i kamen-riba, tvrde naučnici. Njen ubod je toliko bolan da se većina žrtava utopi ili umre od infarkta. Ubitačni otrov morske ose napada nervni sistem, srce i mišićno tkivo.
Izvor:rtrs.tv

______________________________________________________________________________________________
Devojčica (10) preživela ubod morske ose, najotrovnije životinje na svetu

Ime Rachael Shardlov, 10-godišnje devojčice iz Australije, biće upisano u medicinsku dokumentaciju kao fenomen nakon što je preživela ubod morske ose, vrste meduza koja pliva u australijskim morima.

Rachael Shardlow

Reč je o jednom od najopasnijih morskih stvorenja i jednoj od najotrovnijih životinja na svetu.

Rachael je ubola morska osa dok je plivala u reci Calliope u blizini grada Gladstona, u Južnoj Australiji. Izgubila je svest, a na obalu ju je izvukao njen 13-godišnji brat. Kraci opasne meduze još uvek su bili obmotani oko njenih nogu.
Morska osa je manja od nokta, no ima dugačka vijugava ticala. Poznata je po neverovatno bolnim ubodima.

Protivotrov za ubod morske ose još uvek nije pronađen i većina žrtava umire utapanjem ili od srčane insuficijencije.

– Kada sam prvi put video slike povreda pomislio sam: nemoguće da je ova devojčica preživela. Strašno! Toliko uboda morske ose na nečijem telu obično znači da je ta osoba završila u mrtvačnici – izjavio je profesor zoologije Jamie Seimour sa univerziteta James Cook.
Autor: Portal Jutarnji.hr (objavljeno: 28.04.2010)

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

STVARAN SVET U KOJEM ŽIVIMO…

Film „Zemljani“: Delo koje morate odgledati i koje će vam promeniti život!

Svi oni koji kažu za sebe da su ljubitelji životinja trebalo bi da pogledaju film „Zemljani“. Oni koji se interesuju kako funkcioniše svet u kome živimo i ko stoji iza napretka ljudske rase, ne smeju da okreću glavu od istine.

Predstavljamo vam film koji velike korporacije i vlade ne bi volele da odgledate!

Da bismo postali samosvesni pojedinci koji žive u 21.veku moramo se suočiti sa realnošću i izaći iz fabrikovanog sistema.

Film Zemljani (eng. Earthlings) je dokumentarni film višestruko nagrađivan na festivalima i koji se smatra za jedno od najvažnijih dela iz oblasti prava životinja i zaštite životne sredine.

Izašao je 2005. godine i prvenstveno je zamišljen je kao projekat podizanja svesti građana o sterilizaciji kućnih ljubimaca.

Zahvaljujući producentu, scenaristi i reditelju Shaunu Monson-u koji je počeo da istražuje sve aspekte životinjske eksploatacije i njihove povezanosti sa ljudima, ovaj projekat obuhvatio je: tržište kućnih ljubimaca, azile i skloništa, mesnu industriju, industriju kože i krzna, industriju morske hrane, korišćenje životinja za zabavu i medicinske svrhe.
Originalnu muziku je komponovao Moby, a narator je holivudski glumac Joaquin Phoenix koji je dobio nagradu za humanitarni rad na ovom dokumentarcu.

Ovaj film sadrži zbir snimaka koje su reditelju dostavili ljudi iz udruženja za zaštitu životinja, pojedinci i organizacije. Autentičnost snimaka je potvrđena dugotrajnim istraživačkim radom, a autor i sam apeluje na početku dela na javnost koja odbacuje istinu.

Mi vas samo možemo zamoliti da film odgledate do kraja.

Scene su jezive, uznemiravajuće, groteskne ali imajte na umu jedno: scene su realne!

Sve ovo što vidite danas, sve ovo što će u vama izazvati buru emocija i što će vas naterati da zažmurite – se dešava svakog dana širom sveta.
Nevezano za to da li ste vegetarijanac, da li planirate da prestanete da nosite krzno ili ne, ovo delo morate pogledati!

Čak i ako posle ovoga ne budete promenili ništa u svom životu, važno je da bar budete svesni šta se dešava životinjama širom sveta.

Spoznati istinu je prvi korak ka promenama.

Film „Zemljani“ jedno je od dela koja mogu podstaći sve nas na aktivizam, na nepristajanje na monstruozni sistem koji od nas traži da žmurimo nad patnjom drugih živih bića.

Otvorite oči i ma koliko bilo teško pogledajte svet u kome svi živimo.

Ako vam se ono što vidite ne dopadne, znajte da ga uvek možete promeniti…

Stisnite zube i odgledajte ovaj film!

______________________________________________________________________________________________

Autor: zivotinje.rs

______________________________________________________________________________________________

BOGATSTVO UNUTRAŠNJEG SVETA ŽIVOTINJA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Tajni život šimpanze Santino: i životinje imaju ličnost…

 Idemo redom. Fred je agresivniji od Frenka- tokom svađe gura, šutira i udara protivnika. Teri je hrabriji od Tima- u potrazi za hranom nije ga strah da se otisne u novu sredinu, da korača nepoznatim putem, čak i ako na tom putu preti opasnost. Suzi je veoma razdražljiva, prgava i manipulativna. Ovi opisi vam verovatno ne znače mnogo, sve dok ne saznate da su Fred i Frenk pastrmke, Teri i Tim voćne mušice, a Suzi medved.

Još zanimljivosti? Gorile u igri sa drugim gorilama, tačno mogu da prepoznaju kada njihovi saigrači gube interes, te ciljano koriste različite oblike interakcije kako bi zadržali njihovu pažnju. Isto tako, gorile imaju smisao za humor. Primećeno je da gorila gurka štapom prijatelja gorilu, a zatim skreće pogled, kao da on nema ništa sa tim.

Na kraju, značajna vest: majmuni imaju sposobnost da misle o budućnosti! Upoznajte šimpanzu Santina (36), pripadnika švedskog zoološkog vrta Furuvik. Velika lokalna zvezda. Deset godina, Santino je svakog jutra, pre otvaranja zoološkog vrta, sakupljao kamenje kako bi gađao posetioce. Kada bi ponestalo municije, odvaljivao je delove betona. Dešavalo se da i da mu se određeni posetilac posebno ne dopada. Ovakvo spontano i ciljano planiranje budućnosti- koje podseća na naše, ljudsko- odjeknulo je u svetu nauke i pobilo uverenje da životinje žive samo u sadašnjem trenutku. Nameće se mišljenje da šimpanze poseduju unutrašnji svet, koji im omogućava da razmatraju prošle epizode iz svog života i razmišljaju o predstojećim danima, a ipak, žive pod ključem i bravom. Naravno, ne misle sve šimpanze o budućnosti, kao što ni svi ljudi ne umeju da reše integrale. Dovoljno je da znamo da njihov um poseduje takvu sposobnost.

Ukoliko ste pomislili da bi bilo zanimljivo posetiti Santina ako vas put ikada nanese u Švedsku- ipak nećete moći da svedočite ovoj atrakciji. Logično, ukoliko Santino poseduje unutrašnji svet nalik ljudskom, pomislili biste da je sada, u najmanju ruku, u nekoj naučnoj laboratoriji gde se istražuju njegove napredne kognitivne sposobnosti. Ali ne. Majmun koji razjareno baca kamenje na mušterije, nije pogodan za biznis, pa su vlasnici zoološkog vrta odlučili da smanje njegove agresivne tendencije koje su posledica visokog nivoa testosterona (tipične za dominantne mužjake). Rešenje je bilo- kastriranje. Nepovratna operacija. Što je sigurno, sigurno je. Da li je ovo rešenje, iako je u pitanju šimpanza, opravdano?

Prošlo je tačno 20 godina otkada su Piter Singer i Ričard Dokins, projektom The Great Ape, tražili od Ujedinjenih nacija, da se primatima daju ljudska prava. Sve u cilju zaštite primata od eksperimentisanja i mučenja. Akcija je, naravno, propala. A šta smo od tada naučili?

Brojna istraživanja potvrdila su postojanje ličnosti kod životinja, iako su se mnogi naučnici godinama opirali ovoj ideji i smatrali je bespotrebnom antropomorfizacijom (pripisivanje ljudskih osobina životinjama). Svako ko ima kućnog ljubimca ili je nekada posetio zoološki vrt, to već zna. Ličnost je pojam sa kojim smo svi upoznati, čak se smatra da je percepcija ličnosti urođena sposobnost. Definisanje ličnosti u naučnim terminima je ipak nešto drugo, i daleko je od intuitivnog i očiglednog. Istraživanja ličnosti kod životinja se fokusiraju na samo jedan deo, onaj koji je moguće izmeriti, jer životinje ne mogu da nam popunjavaju upitnike i testove ličnosti. U pitanju su bihejvioralne crte- crte ponašanja, ponekad se kaže i temperament. Crte su relativno trajne i opšte osobine, odgovorne za doslednost u ponašanju u različitim situacijama, i čine individualne razlike u ponašanju. Primer crta su društvenost, agresivnost, radoznalost. Relativno trajne znači da ih životinja pokazuje tokom vremena u različitim okruženjima, što ne znači da je UVEK takva, već da je to jedan opšti oblik ponašanja.

Proučavanje individualnih razlika kod životinja započeo je nobelovac Ivan Pavlov, serijom eksperimenata na psima, početkom XX veka. Pavlov je identifikovao 4 osnovna tipa temperamenta kod pasa (Miran, Neobuzdan, Slab i Živahan), u odnosu na način funkcionisanja nervnog sistema. Od tada, crte ličnosti su zapažene i dokazane kod brojnih životinjskih vrsta- majmuna, paukova, repatih vodozemaca, ptica, rakova, hijena, hobotnica, riba.

Činjenica da životinje poseduju ličnost, trebala bi da nas navede da poštujemo druge vrste. Cilj nam svakako nije samo humaniji odnos prema životinjama, već i razumevanje njihovog ponašanja i kognicije. Problem sa kojim se ovde suočavamo jeste interpretativna greška, ili već pomenuti antropomorfizam. Svaki rezultat istraživanja na ovom polju iskrivljujemo u našu korist, jer smo opsednuti idejom da u drugim bićima tražimo sličnost sa nama samima. Možda polazimo od pogrešne pretpostavke da znamo tačno koje su crte inherentno ljudske, čime negiramo mogućnost da ih poseduju i životinje samo zato što pripadaju “nama”. Možda je instrospekcija o sopstvenom funkcionisanju pogrešna, i možda je naše donošenje odluka mnogo jednostavnije nego što nam se čini. Da bismo suštinski razumeli ponašanje životinja, nije dovoljno postaviti pitanje koliko su slični ili različiti od nas. Često mislimo da laskamo životinjama ukoliko im namećemo ljudske karakteristike, a u stvari laskamo sebi kao ljudskoj vrsti. Gubimo sposobnost da cenimo životinje pod njihovim uslovima, i da razumemo neki drugi način postojanja. A i izgleda da bar ličnost nije nešto što nas odvaja od drugih pripadnika životinjskog carstva, već učvršćuje naše biološke veze.

Ako usvojimo i prihvatimo da i životinje imaju bogat unutrašnji svet, manje ćemo da sležemo ramenima na naše bezobzirno uništavanje njihove prirodne sredine, ili u slučaju Santina, da ih bespotrebno izlažemo bolu i patnji, samo da bismo ih prilagodili potrebama svoje “dominantne” vrste.

psihobrlog.wordpress.com

___________________________________________________________________________________________

Divlji slonovi razlikuju ljudske jezike i glasove

Divlji slonovi razlikuju ljudske jezike i mogu da odrede da li je reč o muškom ili ženskom ili dečjem glasu, pokazala je nova studija koju su objavile svetske agencije.

Dok ljudi proučavaju slonove, i oni takođe proučavaju ljude

Stručnjaci koji su puštali snimke ljudi slonovima u Keniji tvrde da ovu naprednu sposobnost mišljenja druge životinje nisu pokazale. Slonovi zahvaljujući tome mogu da ocene ko predstavlja pretnju, a ko ne.

Rezultati su pokazali da dok ljudi proučavaju slonove, ove pametne životinje takođe proučavaju ljude i to skladište u sećanju, rekla je autorka studije Karen Mekomb.

 „Zaporavo su razvili veliko znanje o ljudima sa kojima dele svoj habitat“, objasnila je Mekomb, profesorka životinjskog ponašanja na Univerzitetu Saseks.

„Pamćenje je ključ. Nekako su morali da izgrade to znanje“, dodala je ona.

Nacionalni park „Amoseli“ severno od Kilimadžara

Mekomb i njene kolege radili su u nacionalnom parku Amboseli u Keniji gde na stotine divljih slonova žive sa ljudima, a ponekad se i sukobe zbog manjka vode. Naučnici su koristili snimke Masaija koji su povremeno ubijali slonove posle sukoba oko ispaše i Kamba muškaraca koji nisu tolika pretnja slonovima. Snimci su imali istu frazu na dva jezika: „Pogledaj tamo. Dolazi grupa slonova“.

Na Masai zvuke slonovi su reagovali defanzivno, povlačili su se i okupljali u grupu jer su ih doživljavali kao neprijateljsko ljudsko pleme.

„U stanju su da uoče fine razlike u ljudskim jezicima. Uspeli su da prikupe prilično detaljno znanje a jedini način da to urade je da imaju izuzetno veliki mozak“, rekao je koautor studije Grejem Šenon sa Univerziteta Kolorado.
 Naučnici su potom ponavljali eksperiment sa snimcima Masai muškaraca i žena. Pošto žene retko kada napadaju slonove, oni su reagovali blaže na njihove glasove. Ista stvar se ponovila i sa glasovima dečaka. 

Razumni poredak: Jaki napred u kolini, a mali i slabi zaštićeni u sredini

I dok ova otkrića pokazuju kolika je inteligencija i sposobnost slonova da se adaptiraju, oni takođe ukazuju i na problem, kaže biolog Džoš Plotnik koji se specijalizovao za slonove.
 „To je istovremeno fascinantno videti koliko su ove životinje fleksibilne ali i tužno jer pokazuje na sve veći konflikt slonova i ljudi“, rekao je on.

Mekomb i Šenon su takođe izveli još jedan eksperiment i izmenili su muške i ženske glasove učinivši da ženski glasovi deluju kao muški snižavanjem tona i rezonance i obrnuto. Takve promene mogu često da prevare i ljude ali ne i slonove koji su i dalje bežali od izmenjenih muških glasova.

Tanjug /blic.rs

___________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

I SLONOVI TO ZNAJU…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________

Razmišljanja jednog slona

Imam četiri noge, surlu i veliki mozak. On je često nepoznanica i za mene samog, a kamoli za ljude.

Foto: 24 sata

Ljudi misle da mi, slonovi, nemamo svest.

Nisam siguran za ostale vrste ali ako, osim što vidim, čujem, takođe i osećam bol, ljubav, tugu, zadovoljstvo – onda mora biti da sam sličan čoveku.Kada krdo afričkih slonova naiđe na groblje pripadnika svoje vrste, svi – od najvećeg, do najmanjeg – kleknu i plaču. Da li si to znao, čoveče? Za razliku od njega, koji veruje u Boga izvan sebe i u sebi, ja obožavam Majku Prirodu.

Majka Priroda poklonila je nama, slonovima, široke savane i bujne prašume, po kojima smo  lutali celog života. Nismo imali neprijatelja sve dok se nije pojavio čovek. Prvo je poubijao naše pretke, mamute. Oprostili smo mu, i nastavili život kao da rata nije ni bilo. Ali, mali čovek se osilio: počeo je da krči šume i gradi naselja na našoj teritoriji. Nekad su se ta prostranstva činila beskrajnim. Iz generacije u generaciju, naš životni prostor se sve više sužavao.

I opet smo mu oprostili.

Čoveku ni to nije bilo dovoljno. Sit i dokon, iz zabave je počeo da ubija naše afričke rođake, samo da bi se slikao pored njihovih leševa i izvadio im kljove od kojih je kasnije pravio ukrasne predmete.

Kada krdo afričkih slonova naiđe na groblje pripadnika svoje vrste, svi – od najvećeg, do najmanjeg – kleknu i plaču.  Da li si to znao, čoveče?

Kada lavovi, leopardi ili hijene zgrabe naše mladunče, borimo se za njegov život.

Dok slon umire od starosti ili bolesti, stojimo pored njega, pazeći da smrt protekne dostojanstveno. Svojim telima ga branimo od gladnih napasnika. Kada mu se duša spoji sa Majkom Prirodom, svako od nas ga dodirne u znak poslednjeg pozdrava.

Ako ljudi otmu naše mladunce, izgazimo im useve i porušimo kuće. Ne činimo to iz obesti niti iz mržnje, samo tražimo da nam se vrati ono što je naše.

Pamtim svoje detinjstvo, kada sam se surlom držao za majčin rep. Roditelji su skoro dve godine čekali da dođem na ovaj svet. Zatim su me odveli na još gore mesto – u zoološki vrt. Strpali su me u samicu, u kojoj sam imao tek toliko mesta da mogu da se okrenem. Zime sam provodio zatvoren u tom skučenom prostoru, udarajući glavom o zid i željno iščekujući proleće kada bi me puštali napolje.Kao najmlađi u krdu, uživao sam sve privilegije. Na lestivici hijerarhije bio sam beznačajan, ali sam, po slonovskim zakonima, bio predodređen da jednog dana postanem vođa.

I bilo bi tako, da me nisu oteli ljudi. Ubili su moju majku, koja je sa mnom mirno brstila lišće. Mene su odveli u cirkus, u kome sam proveo narednih dvadeset godina. Dali su mi ime «Ganeš», po ljudskom božanstvu, i morao sam da naučim kako da stojim na jednoj nozi, trčim u krug, trpim da se ljuljaju na mojoj surli… Sve zarad ljudske zabave. Ako ne bih slušao, dobijao sam batine. Nisu bolele. Moja koža je debela i otporna na udarce, ali mi je srce ranjivo. Ponekad su me krotili električnom palicom. Shvatio sam da, ukoliko hoću da preživim, moram da pretrpim i sačekam svoj trenutak.

Nisam imao nijednog prijatelja. Pokušavao sam da navedem svog krotitelja da mi se barem osmehne ili kaže neku toplu reč. On je bio sićušan čovek a prema meni se ponašao kao Kralj slonova. Nisam to više mogao da podnesem i, jednog dana, zatrčao sam se na njega, oborio ga na zemlju i pritisnuo svojom nogom. Nisam imao nameru da ga ubijem; to, jednostavno, nije u slonovskoj prirodi, ali… potpuno sam izgubio kontrolu nad svojim postupcima.

Zatim su me odveli na još gore mesto – u zoološki vrt. Strpali su me u samicu, u kojoj sam imao tek toliko mesta da mogu da se okrenem. Zime sam provodio zatvoren u tom skučenom prostoru, udarajući glavom o zid i željno iščekujući proleće kada bi me puštali napolje.

Zime, proleća, leta, jeseni… pa opet zime… Već petnaest ih je prošlo, a moj život tapka u mestu, ograničenom zidovima i barijerama koje ne mogu ukloniti. Jedna noga mi otečena, izranavljena i bolna, jer, u toku hladnih dana, provedenih u samici, stojim u sopstvenom urinu. Niko nije došao da mi ublaži svrab i bol. Kupaju me retko, a ja tada pozavidim mojim afričkim i azijskim rođacima na valjanju u blatu i tuširanju mlazevima rečne vode. U proleće, kada izađem na parče slobode, vezan lancem za otečenu nogu, posetioci me maze po surli i nude mi svakojaku hranu. Uzimam. Ne zato što sam gladan, već zato što sam željan društva. Prepoznajem lica koja sam viđao i ranije, sećam se svakog, ko mi se osmehnuo. Pamtim. Beležim u svojoj glavi. Primećujem da ni svi ljudi, kao i slonovi, nisu isti. Neki me vole, neki me se plaše… Ali, niko me ne razume.Većina njih misli da se prijateljstvo slona kupuje šakom kikirikija. Mnogima se moje ljuljanje levo-desno i napred-nazad čini kao izraz raspoloženja. Ja, zapravo, na taj način ublažavam stres i bolove u nozi.

Sad sam na polovini svog slonovskog veka. No, slutim da neću izdržati toliko dugo. Živim u centru grada, punom buke i izduvnih gasova. Tuku i ovde, lome mi želju za životom. Jednog dana, noge će me izdati i ležaću, sasvim sam, do poslednjeg izdisaja.

Dok slon umire od starosti ili bolesti, celo krdo stoji pored njega, pazeći da smrt protekne dostojanstveno. Da li si to znao, čoveče?

Kada mi se duša bude spojila sa Majkom Prirodom, ko će me dodirnuti u znak poslednjeg pozdrava?

Milka Knežević Ivašković /feniks.org.rs/

---

Krdo tužnih slonova okupilo se oko beživotnog tela mladunčeta koje je uginulo zbog srčane mane, u zoo vrtu Helabrun u Minhenu…

____________________________________________________________________________

SLONICA MILA

Susret slonice sa pripadnikom svoje vrste nakon 37 godina Slonica Mila, stara 41 godinu, prvi put je srela drugog pripadnika svoje vrste nakon punih 37 godina, pošto je tri decenije živela u cirkusu kao jedini slon, a nakon toga samovala u Zoološkom vrtu grada Frenklina, na Novom Zelandu, prenosi „Dejli mejl“. Susret je bio dirljiv: nežan zagrljaj surlama preko metalne ograde. Kako stručnjaci za slonove kažu, trljanje i preplitanje surli predstavlja uobičajen način komunikacije među afričkim slonovima, pri čemu važnu ulogu igra i njihovo vrlo razvijeno čulo mirisa. Pored neveselog boravka u cirkusu, Milin život je obeležio i tragični incident. Slonica je, naime, 2012. nesrećnim slučajem zgnječila čuvarku kojoj je bila veoma privržena i koja se zalagala da se velika životinja vrati među pripadnike sopstvene vrste. Ova tragedije je, međutim, zoološki vrt Frenklina navela da pokrene akciju prikupljanja novca za Milino premeštanje u drugi zoo vrt, u kom bi bila okružena slonovima, a ne samo ljudima. Prikupljen je 1,5 milion dolara, dovoljno da slonica bude premještena u Zoološki vrt San Dijega u SAD, koji ima šest afričkih i indijskih slonova, starih od 33 do 49 godina. Drugim rečima, pravi drugari za Milu, a pošto je Meri vođa ovog malog krda, čuvari su procenili da će upoznavanje sa njom predstavljati najbolji prvi korak za uvođenje Mile u društvo.  (blic.rs)

---

I slonovi teše jedni druge

Slonovi ne samo da prepoznaju kada su članovi njihove grupe pod stresom, već teše jedni druge i to dodirima i cvrkutavim zvucima.

Svi za jednog, jedan za sve. I slonovi to znaju.

Empatija i uteha su retke među životinjama.

Samo psi, šimpanze i ljudi imaju ove osobine. Ali, istraživači sa Tajlanda, koji su izučavali azijske slonove, uočili su da i slonovi mogu da se pridruže ovoj grupi.

Kada jedan slon pokaže znake stresa, drugi se skupe oko njega kako bi mu dali svoju podršku. Ostali slonovi stavljaju delove tela u usta slona kome je teško, ispuštaju određene zvuke, dodiruju genitalije napaćenog (ali ne na taj način)…

 „Dodirivanjem genitalija, slonovi se identifikuju, a na taj način slonovi uoče probleme u ponašanju drugog slona“, rekao je jedan od koautora studije.

  Ova saznanja, kažu naučnici, mogu pomoći u očuvanju slonova, kao i približavanju prirodnog staništa čoveka i slona.

---

 

---

Priredio: Bora*S

PRIČA O MARI, ANDRIJI, JELICI, LJUBAVI, STIPENDIJI…

TAMOiOVDE_______________________________________________

ILI, O UMEĆU  DAVANJA

Kjara i Dušan su se u decembru 2011, doduše ne svojom voljom, sreli u borskom Zoološkom vrtu.

Ona, zgodna brineta, On, mlad, poseban,  reklo bi se, aristokrata, čak… Beli lav, sav od grive,  oči mu gore…

U kavezu novom svom, provodili su zajedničke dane i noći. Zbog leptirića. Ili, nemajući kud.

Pogledi suseda i znatiželjnih posetilaca  nisu ih  naročito zanimali, niti doticali.

Posle nekoliko meseci, u junu 2012, Kjara postaje ponosna majka a Dušan, sigurni otac.

Na ovaj svet su došla dva  lepa potomka.

Nekoliko dana nakon što je na svet donela dva lavića, mama Kjara je jedno mladunče iz samo njoj poznatih razloga, odbacila, a otac Dušan je potom izvršio čedomorstvo.

Nedugo potom i drugo mladunče je ostalo bez majčinske nege i zaštite. Odbačeno i iz roditeljskog doma izbačeno.

Da se ne bi ponovio slučaj sa prvim mladunčetom, uprava i zaposleni u zoo-vrtu,  su sklonili bebu lavicu od roditelja i spasili je   sigurne smrti.

Andrija Radojčić, veterinarski tehničar zoo-vrta preuzima ”starateljstvo” nad  bebom lavicom.

Malenu neguje u svom stanu, hrani je specijalnim mlekom za mačke na svakih šest sati i ona se uspešno oporavlja. Iz dana u dan,  napreduje.

Priseća se Andrija prvih dana brižnog i celodnevnog negovanja umiljate lavice:

“Lavica je danju volela da spava, a noću je uglavnom bila budna, no bila je tiha i mirna i nije pravila nikakve probleme.

Redovno sam se budio oko dva sata posle ponoći i u pet izjutra kako bih je nahranio, a onda smo zajedno nastavljali da spavamo u mom krevetu.”

Nakon nekoliko nedelja, mala ljubimica dobija ime, gleda crtane filmove, boji se mraka i samoće… Andrija joj ugađa, izvodi je redovno u šernju, upoznaje sa drugim životinjama. I ljudima.

Odu tako i do televizijskog studija, bivaju specijalni gosti na prigodnim događajima i postaju lokakne zvezde. Svi bi da vide, ugoste i maze Maru.

No, ona se drži Andrije, ili pak gleda svoja posla.  Rekao bih da je i njen zaštitnik i mentor Andrija „profitirao“, makar kod ženskog dela publike.

Prolaze tako dani, odrastanja Marinog. Posle tri meseca, Mara dobija sopstvenu kućicu sa dvorištem u ZOO- vrtu i vreme je da otpočne sa osamostaljivanjem.

No, Andrija, sada već izuzetno vezan za mladu lavicu, prvih nekoliko dana i noći provodi u njenom novom staništu. Spavao je u njenoj kućici, kako bi se bez trauma postepeno privikavala na nove uslove života.

U međuvremenu  Mara i Andrija izazivaju sve veće interesovanje posetilaca, ali  i medija. Mara postaje maskota borskog Zoološkog vrta.

Njeno odrastanje uz zaposlene u vrtu, posebno uz Andriju, nije promaklo ni  Jelicu Vranić, devojci koja živi u Cirihu. Jelica je nakon saznanja putem interneta, odlučila da poseti Maru krajem 2012. godine.

 Mara svojom umiljatošću i ponašanjem sasvim je osvojila  Jelicu. I ne samo to.

Obezbedila je sebi pristojnu dvogodišnju stipendiju.

Naime, tokom naredne dve godine svakog meseca, Jelica će uplaćivati na račun vrta 100 evra, za troškove Marine ishrane.

 „Putem interneta sam stupila u kontakt sa Andrijom koji tamo radi. U ovom vrtu je rođena lavica Mara, kojoj sam ja želela da pomognem. Zoran i ja smo seli na avion, doputovali u Srbiju i uputili se u Bor..

Proveli smo tamo četiri dana. Sklopili smo ugovor da u naredna 24 mesaca sa 100 evra mesečno stipendiram Maru. Ugovor je stupio na snagu 1. marta”– rekla je tom prilikom Jelica.

Mara sada ima 17 meseci, i teška je preko 80 kilograma. Na pragu je punoletstva.

Andrija i sada svakodnevno brine njoj.  Svakog jutra u sedam sati, odlazi sa porcijom hrane kod Mare, a ona ga nestrpljivo čeka.

Ne toliko zbog hrane, čini se, koliko zbog  blizine Andrijine i igre sa njim.

Autor: Bora*S

Foto: arhiva Andrije Radojčića & Bora*S

---

---

Foto

---

---

PLAČU LI i ŽIVOTINJE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

Uplakano slonče rastužilo svet, ali ne i majku

Džuangdžuang je slonče jednog zoo vrta u Kini koje je majka grubo odbacila, povredivši ga samo pet dana po rođenju

Beta/AP Photo/Hans Punz

 Mladunče je uspelo da preživi fizički napad majke, ali je posle toga plakalo čitavih pet sati.

Fotografija slončeta u suzama, što je izuzetno redak događaj, postavljena je na Internet gde je ražalostila sve one koje su je videli.

Misleći da je posredi bio nesrećan slučaj, veterinari su ponovo spojili životinje kada se slonče oporavilo. Vrlo brzo, međutim, majka je opet napala svoju bebu.

Tužno i uplakano slonče na kraju je odvojeno od majke, a brigu o njemu preuzeo je jedan od čuvara vrta.

______________________________________________________________________

______________________________________________________________________

Da li životinje plaču kada su tužne?

 To se pitanje ponovo postavilo nakon prošlonedeljne vesti o novorođenom slončiću koji je neutešno plakao pet sati nakon što ga je majka nagazila i napustila.

Jams_123/Flickr.com

Slončića nazvanog Zuang-zuang ubrzo je udomio čuvar u Prirodnom rezervatu divljih životinja i mališan dobro napreduje.

„Neki sisari mogu da plaču ako se osećaju napušteno“, objasnio je stručnjak za ponašanje životinja Mark Bekof za Diskaveri njuz.

Ljudska, ali i slonovska novorođenčad, verovatno plaču kada su pod stresom, a ne zbog tuge. „Ali i stres je emocija“, istakao je Bekof.

Rekao je kako su ranije studije pokazale da kokoške, miševi i pacovi pokazuju empatiju, tj. saosećaju sa tuđim bolom, što je još kompleksnija emocija.

Kako bi plakale, životinje moraju da budu društvene prirode, da imaju anatomiju oka sličnu našoj i strukturu mozga koja može da procesuira emocije.

jhoc/Flickr.com

 Pas je jedna od društvenijih životinja, ali naučnici i vlasnici do sada nisu zabežili nijedan slučaj depresivnog, uplakanog psa.

„Međutim, psi i neke druge životinje sigurno pate i prepoznaju patnju drugih“, rekao je profesor evolucionarne antropologije na Univerzitetu Djuk, Brajan Her.

U anketi na stranici „Dognition“, 72 posto ispitanika odgovorilo je da njihovi psi malo do ekstremno pate zbog odvajanja, što uglavnom pokazuju tako što cvile i zavijaju.

„Psi možda ne plaču suzama, ali plaču vokalno kada su uplašeni, pod pritiskom ili usamljeni“, rekao je Her.

Preko polovine ispitanika reklo je da su ih njihovi psi tešili kada su bili tužni i uplakani.

Izvor: b92.net

---

Priredio: Bora*S

OČI TVOJE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Osam paukovih očiju sve vidi!

Paukovi-skakači imaju šest malih i dva velika oka.

Zahvaljujući tome, njihovo vidno polje pokriva 360 stepeni.

 

Oni love po danu i izvanredno uočavaju boje, a plen naročito hvataju koristeći čulo vida.

Pokret detektuju malim očima koje imaju široko vidno polje. Velike oči imaju nešto uže vidno polje, ali zato vide veoma precizno.

Pauk-skakač svoje oči usmerava na objekat tako što pokreće mrežnjaču, dok sočivo ostaje u istom položaju. Pritom se ne menja ni boja njegovog oka, koje je najtamnije kad gleda ispred sebe u žrtvu.

Ova životinja prepoznaje svoju žrtvu na udaljenosti od 30 centimetara. Kad joj se približi, još jednom proceni situaciju, a zatim skoči sa udaljenosti koja može biti 40 puta duža od dužine njegovog tela.

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Kameleon svakim okom vidi drugačije

Kameleon može istovremeno da gleda napred i nazad, pa stoga u svakom trenutku može biti usredsređen na traženje plena ispred sebe i istovremeno motriti da li je bezbedan.

 

Ova životinja ima konusne oči i može nezavisno da ih pokreće, pa jednim, na primer, može gledati na gore, a drugim na dole.

Kad opazi plen, kameleon okrene oba oka u istom pravcu, koncentrišući se na žrtvu.

Vidna polja oba oka se u tom trenutku preklapaju, pa kameleon vidi trodimanzionalno.

On tako može da se koncentriše na plen i sa velikom preciznošću ga pogodi svojim dugim, lepljivim jezikom, a zatim i pojede.

 

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Sipe vide i u potpunom mraku

 Džinovske sipe imaju najveće oči među svim životinjama. Stoga mogu da love i na mestima gde nema nimalo svetla.

Najveći primerak ovog glavonošca, dužine i do 18 metara, ima oči veće od tanjira.

Sipe žive u dubinama okeana, gde mogu zapaziti i najmanji zračak svetlosti, kakav je, na primer, onaj koji emituju svetleće životinje.

Građa oka sipe slična je građi ljudskog oka.

Sadrži dijafragmu dužice, sočivo sposobno za prilagođavanje i veliku komoru ispunjenu tečnošću. Mrežnjače su drugačije, jer su kod sipa oivičene izduženim čulnim organima koji sadrže vidne pigmente.

Oko sipe je stoga oštrije i preciznije.

Druge vrste morskih sipa pri lovu gledaju levim okom nagore i pri slaboj svetlosti koja dopire s površine vode razlikuju nejasne obrise.

Njihovo desno oko dotle traga za svetlećim organizmima koji žive u morskim dubinama.

Na desnom oku kod sipe nalazi se organ koji pojačava svetlosne zrake.

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Izvor: zivotinje.rs  

Priredio: Bora*S

POJMA NEMAMO, TO SU MISTERIJE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________

ZALEDILI SE OD STRAHA: Babuni 5 dana ko kipovi.

Misterija u zoo-vrtu

Misteriozni strah spopalo je grivaste babune u holandskom gradu Emenu gde su u zoološkom vrtu pet dana prestravljeni sedeli kao kipovi, nisu se pomerali, ništa nisu radili i nisu jeli.

Protest: Babuni u Zoo vrtu

 Zaposleni u zoo vrtu bili su zbunjeni misterioznim strahom koji je obuzeo babune.

 Babuni, koji su razigrani i prilično aktivni, početkom ove sedmice su se zaledili od straha u svojoj nastambi u zoo vrtu. Mirno je sedelo 112 babuna, ništa nisu radili, nisu se pomerali, nisu jeli.

Zaposleni su morali jednog po jednog da unose i iznose iz „spavaonice“.

Neuobičajeni i neobjašnjivi strah počeo je da ih prolazi tek danas, kada su napokon počeli  da grickaju jabuke i ponovo se razigrali.

Biolog Vijbren Landman kaže da to nije prvi put da da je video babune u tom stanju.

Poslednji put se to dogodilo 2007. godine.

„Šta ih je prestravilo? Pojma nemamo, to je potpuna misterija. Ima više ideja, zemljotres, odbegle zmije, grmljavina“, rekao je Landman za BBC.

On je dodao da su se druge životinje u zoo vrtu ponašale uobičajeno.

Landman je rekao da je kontaktirao jednog eksperta za babune, koji mu je rekao da se u divljini ovi majmuni najčešće plaše nekih predatora, ali to obično ne traje duže od dan-dva.

VIDEO

Izvor:kurir-info.rs/02.08.2013.

________________________________________________________________________________________

Za razliku od grivastih babuna, zatočenih u ZOO vrtu , slobodni medvedi se, KAD NIKO NE GLEDA, okupljaju oko drveta i…(*)

 TAKO SE MEDVEDI UDVARAJU

 Medvedi trljanjem svog tela o stablo ostavljaju aromu putem koje komuniciraju sa ostalim medvedima, kojima tim putem javljaju za koju su ženku zainteresovani

Snimak medveda koji se igraju oko svog omiljenog drveta u Alberta parku oduševio je čuvare koji su postavili kamere, pomažući naučnicima u istraživanju životnih navika šumskih životinja, ali istina medveđe igre ima još zanimljivije naučno objašnjenje.

 Medvedi trljanjem svog tela o stablo ostavljaju aromu putem koje komuniciraju sa ostalim medvedima, kojima tim putem javljaju za koju su ženku zainteresovani, i ostavljaju im da odluče da li vredi oko toga izazivati tuču.

Oven Nevin, ekolog sa Kumbrija univerziteta u Velikoj Britaniji obavio je dvogodišnje istraživanje o medveđem trljanju o stabla.

Izvor:kurir-info.rs

---

 Priredio i *nekoliko reči dopisao: Bora*S

TIGROVI(MA) U NARUČJU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________

Budisti i njihove zveri: Tigrovi u naručju smirenih monaha

U Hramu tigrova u Kančanaburiju u Tajlandu budistički monasi žive sa oko stotinu divljih mačaka. Mnogi su došli kao mladunci i odrastali su uz ljude.

Zato su toliko pitomi i mazni da su postali prava turistička atrakcija.

 Neke grupe za zašitu životinja kritikuju postojanje ovog Hrama jer tvrde da je reč o nelegalnom uzgajanju i da se o životinjama ne stara kako treba.

Prvo mladunče stiglo je u hram 1999. kada je ostalo bez majke koju su ubile lovokradice.

Turisti uživaju u društvu tigrova:

Vremenom je populacija tigrova rasla, a centar je postao turistička atrakcija u kojoj posetioci uz određenu cenu mogu da se slikaju uz životinje i maze ih.

Monasi tvrde da su legitimni centar za očuvanje ovih divljih životinja, da se o tigrovima vodi računa i da je cilj da se u budućnosti oni vrate u divljinu.

 Deo iz filma o Hramu tigrova kanala „Animal Planet“:

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=I6Z4gUdqPd4

M.K. | blic.rs

________________________________________________________________________________________________________________________________

Ne bih da kvarim idilično Ovde stanje, no, da mi je znati tek: koliko je u naručju turistkinje, tigru onom,  uživanje ?

Bora*S

POBEĆI NEGDE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________

Jedan od mogućih razloga za bekstvo iz štale ovog  pametnog lepotana, može biti, da je pročitao vest (u prilogu) o događajima u jednom švedskom Zoo vrtu.

Konj jednostavno više nije želeo da bude zatočen u štali, pa je preduzeo konkretne radnje na putu ka slobodi. Prepreke u vidu nekoliko brava nisu predstavljale naročit problem.

No, pored preduzimljivosti i veštine, moj je junak demonstrirao i neverovatnu solidarnost (šta to beše, čoveče?).

Pre nego je sam „otišao u slobodu“, otključao je i vrata  svojih prijatelja.

Bora*S

---

 izvor:You Tube

---

ZAPOSLENI U ŠVEDSKOM ZOOLOŠKOM VRTU POJELI NA ZABAVI DVE DIVLJE ŽIVOTINJE

Direktori zoološkog vrta u Švedskoj, optuženi su da su ispekli i poslužili dve životinje iz vrta na zabavi za zaposlene koju su organizovali. Razlog za ovaj „meni“ je, navodno, finansijske prirode.

Direktori zoološkog vrta „Parken“ u Eskiltunu, zapadno od Stokholma, odlučili su da na meni zabave zaposlenih stave dve divlje životinje iz svog vrta. Razlog za ovaj skandalozni čin je, navodno, finansijske prirode, piše „The Daily Mail“, jer više nisu mogli da priušte da ih drže.

Jedan od radnika ovog zoološkog vrta izjavio je da je video kako njegove kolege kasape životinje, ali nije mu bilo ni na kraj pameti da će ih služiti nekoliko sati kasnije na zabavi.

– Sve je bilo u redu sa mesom i svi smo mislili da je potpuno normalno da ga pojedemo – izjavio je jedan od radnika.

Direktor vrta, Torbjorn Bergaval porekao je ove optužbe rekavši da neko namerno pokušava da zoološkom vrtu stvori loš ugled, jer ovo nije prvi put da se „Parken“ našao na naslovnicama.

Prošle godine, osoblje je optuženo za uzimanje novca od posetilaca za očuvanje ugroženih vrsta, dok su u stvari, taj novac koristili za isplaćivanje dnevnica. Takođe su postojale sumnje da su namerno uspavali dva kuguara, koji su ugrožena vrsta, da bi napravili mesta za neke „spektakularnije“ životinje, prenosi „24 sata„.

Zoološki vrt je kasnije tvrdio da su kuguari uginuli zbog zdravstvenih razloga. 

  izvor:www.nadlanu.com

---

priredio: Bora*S

RIBARSKA BANJA, KRALJEVSKA I EVROPSKA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

Iako bitiše punih 176 godina, Ribarska Banja je pravi procvat doživela za poslednjih pet godina i postala novi, pravi brend srpskog zdravstvenog turizma, spremna da ispuni zahteve najprobirljivijih gostiju iz zemlje i sveta.

Prema najsavremenijim standardima rekonstruisani su, adaptirani i osavremenjeni smeštajni kapaciteti, nabavljena najnovija medicinska oprema, izgrađena dva otvorena bazena, centar za male sportove, dve kongresne sale, restorani, infrastruktura, a u sve je uloženo preko pet miliona evra sopstvenih para.

Specijalna bolnica za koštano-degenarativne oboljenja Ribarska Banja je lane ostvarila najbolje poslovne rezultate od svog osnivanja i oprihodovala oko pet miliona evra, a sa popunjenošću kapaciteta od 96 odsto je srpski rekorder.

U minuloj godini ovde je noćilo oko 175.000 gostiju, a usluge Rehabilitacionog centra koristilo je još blizu 30.000 pacijenata, koji su konačili po seoskim domovima na proplancima Jastrepca. Zbog povećanog obima posla, Ribarska Banja je prošle godine na neodređeno vrijeme zaposlila 15 novih radnika, uglavnom medicinske struke, a početkom ove godine primljeno je još 39 radnika na određeno vreme.

Sve je to bio razlog da turistički radnici na prošlogodišnjim sajmovima turizma u Beogradu i Novom Sadu ovu destinaciju proglase za najuspešniju u oblasti zdravstvenog turizma i da joj uz epitet najbolje banje dodele i prestižne nagrade. No, menadžment ove ustanove nije stao na tome, već je nastavio da radi na daljem razvojem banje.

U tom smislu, privodi se kraju izgradnja wellness i spa centra na oko 5000 kvadratnih metara, što treba da doprinese da se Ribarska Banja ne samo nađe u vrhu srpskih banja, već i da bude u rangu najboljih na sajtu Udruženja banjskih i klimatskih mesta Evrope. Zato je konačan cilj menadžmenta dobijanje „pečata kvaliteta“, visokog evropskog priznanja sa kojim bi Ribarska Banja ušla u elitu, među tridesetak banja, koliko ih je već ovim epitetom ovenčano u Evropi.

Ribarska banja nekad...
Ribarska Banja je počela svoj razvoj još u rimsko doba, kada je ovde bilo legionarsko naselje. Pravu ekspanziju doživela je  u vreme Nemanjića. Naime, u 12. veku Ribarsku Banju i dolinu Ribarske reke sve do ušća u Južnu Moravu, Stefan Nemanja, rodonačelnik loze Nemanjića dobio je kao dar za svoje punoletstvo. Ovde su potom dolazile i dvorske dame kneginje Milice da izbele svoje lice i napiju se lekovite vode iz 46 geotermalnih izvora Ribarske Banje.

 Ipak, najverniji posetilac i pacijent tog lečilišta bio je kralj Petar I Karadjordjević, koji je svečano otvorio banju 1904. godine i koji se ovde lečio od reumatizma. On je bio veliki donator i Ribarskoj Banji je poklonio 70-80 hektara šume i imanja. U znak zahvalnosti meštani su za njega napravili specijalne stepenice, duplo kraće od normalnih, jer je  bolovao od reume i imao smanjenu pokretljivost zglobova, a voleo je da se šeta. Kralj Petar je uvek odsedao na prvom spratu Vile “Srbija”. U čast kralju, u banji je podignut i bronzani spomenik u prirodnoj veličini.

Ribarska Banja se svrstava u kraljevske, jer su ovde boravile sve krunisane srpske glave. Sada je pravi zaljubljenik u banju princeza Jelisaveta. Kada je Jelisaveta Karađorđević otkrivala spomenik svom stricu Petru, došla je na dva dana, a oduševljena ambijentom ostala dvadeset. Od tada redovno dolazi i postala je zaštitno lice banje. 

Prva hemijska analiza vode na ovim prostorima je urađena 1834. godine, neposredno nakon oslobođenja od Turaka, u labaratorijama Medicinskog fakulteta u Beču. Ta godina se oficijelno uzima kao godina početka rada Ribarske Banje. No, tek od 1852., kad je Ribarsku Banju posetio knjaz Aleksandar Karađorđević, ovom prirodnom lečilištu pridaje se veći značaj. Banja je od 1847. godine imala sezonskog lekara (prvi je bio Ljubomir Radivojević, kruševački okružni fizikus), a stalnog od 1854. godine.

Ribarska Banja ima šest izvora mineralne sumporovite i slabo alkalne silinične vode   (38° C), jedan izvor hladne vode (16° C) – jedina akratopega na Balkanu, i jedan mlake sumporovite (28,1°C).

Vode Ribarske Banje koriste se za lečenje, kupanje, pijenje ili ispiranje.
Sve ukazuju na to da su termalne vode banje koristili i Turci za vreme svoje vladavine na ovim prostorima, jer je na temeljima  starog turskog kupatila 1853. po naredbi knjaza Aleksandra Karađorđevića izgrađeno novije. Ribarska Banja je potom, više puta stradala u raznim ratovima. Turci su je 1876. ponovo razorili i sa zemljom potpuno sravnili sve, osim glavnog kupatila.

Moderno uređenje Ribarske Banje počelo je 1904. godine, kad je Vračarska štedionica iz Beogradu dobila koncesiju za podizanje novih objekata. Tada počinje njena intenzivnija izgradnja. U periodu od 1904. – 1911. godine, u Ribarskoj Banji su izgrađeni novi objekti za smeštaj i lečenje gostiju – vila Srbija (1904.), Bosna (1905.), Hercegovina, Crna Gora (1907.), Slavonija (1905.). Sve do Drugog svetskog rata Ribarska Banja je imala sezonski karakter.

 Po završetku Drugog svetskog rata više od dve decenije korišćena je kao odmaralište i za rehabilitaciju plućnih bolesnika.
Tek 1967. godine otvoreno je Odeljenje za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju koje je preraslo u moderan Zavod za lečenje i rehabilitaciju obolelih od ortopedskih, koštanozglobnih i degenerativnih oboljenja „Ribarska Banja“.

…i sad
Ribarska Banja danas predstavlja moderan centar za lečenje oboljenja lokomotornog aparata, reumatskih i neuroloških oboljenja. Banja je pogodna i za porodični odmor i rekreaciju. Dva bazenana na otvorenom, pešačke staze, netaknuta priroda i brojni rastorani, sa autentičnom domaćom kuhinjom i lokalnim specijalitetima, uz veoma povoljne cene, doprinose da boravak u svojevrsnoj oazi prirode bude interesanta i ispunjen.

Ribarska Banja je, iako u srcu Srbije, omiljeno mesto jugonostalgičara. Ovde i dalje postoje Bosna i Hercegovina, Dalmacija i Hrvatska, Slavonija, Vojvodina,  i Srbija… naravno u nazivu vila, koje su jedna lepša od druge i koje su i dalje u funkciji. U stvari, imena ovih vila su nastala još 1910. godine kada nije bila formirana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, pa ovu istorijsku činjenicu  u Ribarskoj Banji nisu hteli da menjaju, što se pokazalo kao odličan marketinški potez.

Radi podizanja kvaliteta lečenja pacijenata i ukupne turističke ponude, u proteklih pet godina investirano je više od tri miliona evra u rekonstrukciju, adaptaciju i proširenje smeštajnih kapaciteta ove vazdušne banje. U adaptaciju vile „Crna Gora“, rekonstrukciju bazena za kupanje i turskog kupatila, proširenje restorana „Srndalj“, kongresne sale, kao i u izgradnju terena za male sportove, pešačke staze, nabavku savremene medicinske opreme i mnogo toga drugog investirano je preko milion evra.

U naredne dve godine u nove sadržaje Ribarske Banje biće uloženo još pet miliona evra, što će po obimu investicija predstavljati najveći investicioni poduhvat u ovom kraju Srbije. Samo ove godine Ribarska Banja uložiće u rekonstrukciju i izgradnju novih objekata oko milion evra svojih sredstava i 600.000 evra iz fondova Nacionalnog investicionog plana Vlada Srbije.

Kapaciteti Specijalne bolnice su 510 ležaja, dok oko 400 postelja postoji u privatnom smeštaju. Smeštaj bolesnika i ostalih gostiju moguć je u objektima Specijalnog zavoda – stacionar i hotel Pogled (B kategorije – raspolaže sa 590 postelja u komfornim sobama), vilama-hotelima i u privatnim kućama.
Od ukupnog broja ležajeva 200 u sistemu fonda Zdravstvene zaštite dok su preostali na slobodnom tržištu. Sobe su jednokrevetne i dvokrevetne, kompletno renovirane: sa televizorima i kablovskom televizijom, kupatilima, mini-kuhinjama i terasama. U vili „Pogled“ su apartmani uređeni po najvišim standardima koji pružaju potpuni konfor i udobnost.

U Specijalnoj bolnici Ribarska Banja radi 150 lekara specijalista fizikalne medicine. Bolnica je opremljena savremenim aparatima za fizikalnu medicinu i medicinsku rehabilitaciju pa se primenjuju najsavremenije metode lečenja pacijenata, uključujući masaže u kupatilima i saunama sa geotermalnom vodom ( hidro terapija, foto terapija, laser terapija, magnetna terapija, kinezi terapija, termo terapija, sono terapija i radna terapija). Od 2009. godine Specijalna bolnica Ribarska Banja je postala nastavno-naučna baza beogradskog Medicinskog fakulteta.

Trpezarijski prostor prima 600 gostiju, a tu su još i kafe-bar „Vidikovac“ sa veličanstvenim pogledom na celu banju, kafe-bar u terapijskom bloku kao i otvorena bašta kafane „Vojvodina“. Kamin sala i novi eko-etno restoran su uređeni po svetskim standardima. Terapijski blok, smeštajni kapaciteti i restoranski deo spojeni su sistemom toplih veza (toplim podzemnim hodnicima) čime se omogućava maksimalan efekat terapija. U okviru banje posluju: banka, pošta, apoteka, marketi, pijaca, bioskopska dvorana, kongresna sala, biblioteka, čitaonica i kiosci.

Ribarska dolina je prava ekološka oaza, jer u prečniku od tridesetak kilometara ne postoji ni jedna fabrika. Zato ovde dolaze i zdravi ljudi da udahnu čist vazduh i uživaju u čarima prirode ili prisustvuju brojnim manifestacijama u okviru tradicionalnog „Kulturnog leta“, kojom prilikom se održavaju pozorišne predstave, muzički koncerti i sportska takmičenja. Kroz čuveno „Kulturno leto“ prodefiluje preko 3.000 raznih stvaralaca, a priredbe gleda na desetine hiljada ljudi.

Tradicionalni Etnofestival starih jela, zanata i muzike je prilika da se predstavi članovi iz brojnih udruženja iz cele Srbije, koja poštuju i neguju tradiciju naših predaka. Na trpezi se tada nađu svakojake đakonija, od pogače od pasulja, sataraša, červiša do gibanice iz crepulje, raznih pita, grancli, puslica…  Pored domaćih jela, na ovoj smotri posetioci mogu da vide i čuju gajdaše, frulaše, pevače i igrače zaboravljenih igara, umešnost grnčara, tkalja, vezilja i drugih etno stvaralaca, koji otimaju od zaborava umeće naših predaka.

Posetiocima Ribarske Banje su na raspolaganju tereni za košarku, fudbal i odbojku, kao i otvoreni bazeni. Ovde se igra najveći turnir u malom fudbalu u Srbiji, na kome se okupljaju najelitnije ekipe.
Organizuju se obilazak manastira u Đunisu, Svete Bogorodice, gde je najveće hodočašće Srba iz svih krajeva, i Svetog Romana, manastira iz devetog veka, u čijoj je porti sahranjen Aleksej Vronski, junak Tolstojeve „Ane Karenjine“.
Gostima Ribarske banje nudi se mogućnost splavarenja Južnom Moravom klisurom između Mojsinjske i Poslonske planine.

 Splavarenje od Đunisa do 14 kilometara udaljenog Stalaća, postalo je pravi hit među ljubiteljima reke, prirode i poštovalaca naših svetinja. U ovom kraju, poznatijem kao Mojsinjska Sveta gora, se nalazi 77 crkava i crkvišta, a do mnogih je najlakše doći upravo rekom, koja u ovom delu pravi čudesne meandre.

Za ljubitelje lova se organizuje čuvena „Hajka na vuka“. To je redovna turistička ponuda u okviru koje se ide u lov na vukove i lisice, a u otvorenim i zatvorenim lovištima lovi se krupna i sitna divljač (jelen, divlja svinja, zec, fazan).
Gosti se organizovano vode i u sakupljanje lekovitog bilja i šumskih plodova i pečuraka.
Na centralnom platou se tokom leta tradicionalno održava izbor za „mis Banje“.

Prvog vikenda u septembru 2010. godine u Ribarskoj banji je lane održan novoosnovani festival srpskog horor filma, sa ciljem da postane tradicionalan.
Ljubitelji i posetioci Ribarske banje mogu će da uzivaju i u obilasku novootvorenog zoo vrtu. Nalazi se preko puta restorana Vojvodina, na početku puta koji vodi u Srndalje. Svoj dom su okviru ovog vrta pronašli paunovi, srne, patke, emui, fazani i druge životinje, a planirano je da stanari postanu i divlje svinje i vukovi.
Mnogo je i onih koji su, željni odmora i dobrog zalogaja, česti gosti banjskog etnorestorana „Vodenica“, na Srndaljskoj reci, u nedrima Jastrepca, do koga se stiže pešačeći čuvenom „stazom zdravlja“. Tamo se služi zdrava hrana iz okolnih sela koja se sprema na stare načine.

Pored šetnji po romantičnoj okolini Ribarske banje koja raspolaže sa 4,6 hektara zemljišta , gosti imaju mogućnost izleta do Jastrepca (brojna odmarališta, hoteli, veštačko jezero, lovni rezervati…), Kruševca, Vrnjačke i Kuršumlijske banje, Lomničkog i Topličkog kiseljaka i do srednjovekovnih manastira u okolini Kruševca – Naupara (XIV vek), Veluće (XIV) i Pokrov presvete Bogorodice (XIX).

Vrhunska zdravstvena usluga, evropski standard, ekološka hrana i drugi savremeni sadržaji, razlozi su što je Ribarska Banja postala privlačna za domaće, ali i za mnogobrojne goste iz inostranstva. Ovo podjastrebačko lečilište veoma je cenjeno u ambasadorskim krugovima, koji ovde često dolaze na odmor. Gosti banje su bili ambasadori Rusije, Kine, Turske, Austrije, Holandije, Malezije… Interesovanje stranih turista je postalo još veće sa približavanjem roka za otvaranje novog welnes i spa centra. Turističke kompanijama iz Kuvajta, Sirije, Francuske i Norveške već su najavile organizovani dolazak prvih grupa inostranih turista u Ribarsku Banju tokom 2011. 
Ipak, jedan od najvažnijih razloga što gosti ovde dolaze i što se vraćaju, leži u činjenica da se podjednako vodi računa o svakom gostu. Izgradnjom novog welnes centra i povećanjem broja kreveta, ovaj cilj će biti lakše ispuniti.

topsrbija.com

---

PRIRUČNI ZOOLOŠKI VRT…

TAMOiOVDE_______________________________________________

KORNJAČA

Kornjačin pol, između dva fišbajna,

Za svakog praktično ostaje tajna.

Snalažljiva je, bogme, i zgodna:

U takvom škripcu-

Ipak je plodna.

 ***

 FENIKS

Odavno beleže

Knjige starostavne

Rodoslov Feniksa,

Te ptice slavne,

Najmudrije ptice

Za koju znate,

Koja odbacuje

Sve mame i tate;

 Jedno jaje snese,

A kad, živi bili,

Na njemu odleži-

Sama se ispili.

***

GUSAN I GUSKA

Gusan se sastoji od kljuna i ljutine,

I zato se čuvajte njegove blizine.

On sav svet mrzi iz dna duše;

Sem guske, svi su za njega šuše.

A nju bezmerno voli-da mlati,

Ako je susedima verovati,

Jel guska srećna? Zaboga ljudi,

Zar vredi da se iko trudi

Da psihoanalizira guskine ćudi!

***

 KRAVA

Ovako ja bih kratko

opisao nju

Na jednom kraju mleko,

na drugom-

Mu.

---

 GOLUPČE

Evo mog priloga progresu- vaša je briga ostalo;

Jedem ovo golupče

Da ne bi golub postalo.

Ogden Neš

---

TO IMA VEZE…

Na današnji dan 1984. godine, u Beogradu je umro književnik i novinar  Duško Radović.

Jedinstvena ličnost naše kulture, Duško Radović se prvi put oglasio na radiju pesmom Bio jednom jedan lav, a zatim radio-igrom Kapetan Džon Piplfoks.

Sledile su knjige za decu: Poštovana deco, Pričam ti priču, Vukova azbuka, Smešne reči, a veliku popularnost stekle su njegove TV serije: Na slovo, na slovo i Hiljadu zašto.

Svojim načinom mišljenja i pisanja Radović je postao rodonačelnik moderne srpske poezije za decu i tvorac novog verbalno-vizuelnog kontakta sa decom. Radio je u listovima Zmaj, Pionir, Kekec i Poletarac i bio urednik dečje redakcije RTB.

Jedan od osnivača Radija Studio B, od 1976. godine, pa sledećih osam godina, Radović je u rubrici „Beograde, dobro jutro“ pozdravljao Beograđane svojim opservacijama, zapisima, aforizmima, satiričnim doskočicama i komentarima. Objavljeno je više izdanja knjige Beograde dobro jutro, koje su trajna svedočanstva o Radoviću i Beogradu.

  ***

– Volite se kad niste zajedno. To je prava ljubav. Ko ume da se voli samo kad je zajedno, taj ne pravi pitanje s kim je.

 – Oni koji mnogo znaju – malo govore. I obrnuto – najviše govore oni koji ništa ne znaju. To ima veze.  Samo mišljenje može čoveka sprečiti da govori.

– Nemojte biti sebični. Udelite malo svojih žena i muževa onima koji ih nemaju.

– Ima mnogo rasparenih ljudi i mnogo neparnih kombinacija.

 – To je česta životna priča. Ili ste sami ili ste suvišni.

 – Malo para kvari telo a mnogo para kvari dušu. Čovek je na velikoj muci. U čemu da čuva dušu ako pokvari telo?  Šta da čuva u zdravom telu ako ostane bez duše?

 – Šta li rade oni naši u Zoološkom vrtu? Možda misle kako smo mi uspeli u životu, a kako su oni ostali tamo gde su i bili.

 – Žene koje su se dobro udale, jutros idu kolima na posao.Voze ih muževi koji su se loše oženili.

Dušan Radović

---

Reference: rts, Beograde, dobro jutro

Napomena: Svi vaši omiljeni aforizmi Duška Radovića, koji kao komentari budu pristigli, biće pridodati ovom izboru, kao specifičan dodatak.

Priredio: Bora*S

---

SPECIFIČAN DODATAK  „VAŠ IZBOR“

Plikog 1. Plava Baklava

– Da li bi ljudi mogli biti bolji? Mogli bi, ali niko neće prvi da počne. Svi imaju loša iskustva. Nismo li se malo puta zaklinjali da ćemo biti bolji? I neki stvarno postanu bolji, pa ispadaju naivni. Jer su oni drugi – postali još gori.

– Moglo bi nam biti mnogo bolje kad to ne bi zavisilo od nas. Nažalost, sva briga o nama prepuštena je nama. Dakle, najgore moguće rešenje. Zbog toga sa ogorčenjem možemo reći – nismo to zaslužili.

– Popustite malo sebi, prekršite neku reč, odreknite se nekog principa. Organizam nije u stanju da izdrži taj grč principijelnosti i doslednosti.

– Evo nas još jednom na početku. Danas ćemo ponovo uvežbavati kompletan program života. Da budemo spremni kad jednom počnemo da živimo.

– Mi umemo ili da želimo sreću ili da je se sećamo.

– Život prolazi, a mi ne znamo šta bismo s njim. Mrzi nas ili ne umemo da živimo.
Najradije bismo ga ustupili nekom drugom i uživali gledajući kako je lep naš život kad ga drugi žive.

– Tako je malo ljubavi među ljudima. Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi.

– Ako vam ne ide škola – udajte se. Ako ne možete da nadjete posao – rodite dete. Manji problemi se uspešno rešavaju većim

– Teško očevima ženske dece kad pomisle šta su sve nekad i sami radili tuđoj ženskoj deci.

– Ženama je potreban samo mali znak, nagoveštaj, jedan mig, nevidljiv detalj, sitan povod, a zatim sve rade same; vole, pate, nadaju se, maštaju i plaču.

– Mnoge žene mogle bi mnogo i lepo da vole, ali nemaju koga. Svi se prave da su već voljeni, sramota ih je da priznaju da nisu.

– Ako ne možete da nadjete izlaz iz ove situacije, promenite situaciju.

– Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji ništa nisu mogli dati.

– Muškarci ne mrze žene onoliko koliko viču na njih, niti žene vole muškarce onoliko koliko ih slušaju i trpe.

– Bolje je ipak da spavate. Sve što prespavate – neće vam se dogoditi.

– Ne morate biti bolji od drugih, budite samo najbolji što možete.

– Neki ljudi nas ponižavaju svojom dobrotom. Odvikli smo se od dobrote. Ne razumemo zašto nam neko nešto čini, ako ne traži nikakvu protivuslugu. Dobrota se ne može vratiti, jer se i ne daje. Dobri ljudi su dobri zbog sebe, a ne zbog drugih.

– Ima žena koje vole samo svoje muževe. Nisu ništa posebno ti muževi, već te žene.

– Da li primećujete da ima struje? Ne primećujete. A čim je nema, vi primetite, je l’ tako? Čudni smo mi. Lakše nam je da primetimo ono čega nema, nego ono čega ima.

– Nasmešite se, sa mnogo dobrote i malo, malo gorčine. Oprostite životu i svetu što nisu savršeni.

---

Prilog 2. Jasmina Cirkovic

-Za ljubav su zgodni: malo vremena, nezgodna mesta, teskoba, niz otežavajućih okolnosti. Tada je ljubav lepa, samo tada cveta.Što je više vremena i prostora i raznih drugih pogodnosti, ljubav gubi draž. Nigde se tako ne mrze kao u velikim, lepo nameštenim i dobro zagrejanim stanovima.

-Nemožemo živeti bez drugih ljudi
Jedni nam stvaraju probleme
A drugi rešavaju probleme.

-Vi vredite samo onoliko koliko ste potreni drugima.

-Imati prijatelja to znači pristati da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.

Prilog 3. srebrnastopaperje

“Na uglu ulica Ivana Milutinovića i Maršala Tolbuhina srušena je prizemna kuća, nečiji dom i draga uspomena.
Ako vam večeras nestane svetla, zapalite sveću za njenu dušu.”

“Danas će profesori ponovo krišom pušiti Zetu da ih ne primete učenici koji puše Kent.”

“Nasmešite se, svetu sa mnogo dobrote i malo, malo gorčine. Oprostite životu i svetu što nisu savršeni.”

“Neki ljudi nas ponižavaju svojom dobrotom.
Odvikli smo se od dobrote.
Ne razumemo zašto nam neko nešto čini ako ne traži nikakvu protivuslugu.
Dobrota se ne može vratiti jer se i ne daje.
Dobri ljudi su dobri zbog sebe a ne zbog drugih.”

“Evo nas još jednom na početku.
Danas ćemo ponovo uvežbavati kompletan program života.
Da budemo spremni kad jednom počnemo da živimo.”

“Ako postoj i druge, razvijenije civilizacije, na nekim drugim planetama, možda je Zemlja njihov pakao.”

“Samo kukavice vole po nekoliko žena.
Hrabri muškarci ne plaše se rizika da vole samo jednu.”

---

 

ZOO VRT BOR – VAŽNE I KORISNE INFORMACIJE…

Nakon otvaranja  ZOO vrta u Boru (23. novembra 2011.) za obilazak ovog sjajnog lokaliteta vlada izuzetno interesovanje, pre svega od strane lokalnog stanovništva.

Radovi na uređenju i „glancanju“ prostora i površina, kako u samom vrtu, tako i u njegovoj neposrednoj okolini i dalje se intenzivno odvijaju.

Zarad informisanosti, preventivne i potpune bezbednosti  zainteresovanih posetilaca, kao i životinja u Vrtu,  evo OVDE nekoliko, meni dostupnih informacija, koje mogu biti od koristi .

KUĆNI RED ZOOLOČKOG VRTA U BORU

“ Prilikom poseta Vrtu ste dužni da poštujete određena pravila koja su ustanovljena radi zaštite životinjskih eksponata, ali i Vaše lične bezbednosti.

-Poseta Zoološkom vrtu je dozvoljena samo tokom radnog vremena i to u zimskom periodu od 10,00 do 15,00 časova, a u letnjem periodu od 10,00 do 20,30 časova;

Nemojte napuštati staze i površine namenjene kretanju posetilaca, ne naginjite se i ne prolazite preko ograda oko kaveza i vodenih površina, ne dodirujte kaveze i ne pružajte ruke prema životinjama;

-Deca mlađa od 12 godina moraju imati pratnju odrasle osobe;

-Posetiocima nije dozvoljeno da ulaze u Vrt motornim vozilima, bicikolom i sl;

Nije dozvoljeno životinje uvoditi i unositi u Vrt;

-U Vrtu je zabranjeno puštati glasnu muziku i upotrebljavati uređaje koji proizvode buku;

-U Vrtu je zabranjeno unošenje i konzumiranje alkoholnih pića kao i pristup licima u alkoholisanom stanju ili pod dejstvom drugih opijata;

-Ne smete da na bilo koji način uznemiravate životinje. Imajte u vidu da i one imaju pravo na odmor i san;

-Vodite računa o biljkama. Nemojte gaziti travu, lomiti granje, čupati lišće, niti brati cveće;

Sve otpadke bacajte samo u kante koje su zato namenjene. Ne dodirujte i ne prljajte stakla;

-Strogo je zabranjeno hraniti životinje! Svako odstupanje od toga može biti veoma štetno, pa čak i pogubno po njih;

-Ukoliko pritom ne uznemiravate životinje, možete ih fotografisati i snimati, ali samo za privatne potrebe. U svakom drugom slučaju dužni ste da zatražite dozvolu od Uprave ZOO vrta.

Uprava i osoblje Vrta ne snose odgovornost za neželjene situacije i nesrećne slučajeve do kojih dovede nepoštovanje našeg kućnog reda.

Molimo vas za razumevanje i napominjemo da će svaki namerni prekršaj ovih propisa imati za posledicu udaljavanje iz Vrta, zabranu daljeg pristupa Vrtu, a u težim slučajevima i pokretanje krivičnog postupka, uz zahtev za nadoknadu prouzrokovane štete.

Knjiga utisaka se nalazi na Biletarnici Vrta, te vas molimo da Vaše utiske, mišljenja i komentare prilikom posete Vrtu u istu upišete.“

UPRAVA ZOOLOŠKOG VRTA U BORU

Ulaz  u ovom promotivnom periodu je  besplatan.

Pravila ponašanja za vreme boravka u vrtu su vidno istaknuta na ulaznoj kapiji  i preporučujem da ih posetioci obavezno pročitaju i poštuju.

Autor: Bora* Stanković

---