ŠUMSKI BOGOVI I ŽRTVENE ŽIVOTINJE…

tamoiovde-logo

Ovo je poslednji paganski narod u Evropi 

Marijci su poslednji paganski narod u Evropi, a njihova religija zasniva se na poštovanju sila prirode i verovanju da sve na svetu ima dušu. Oni ne idu u crkve, već se poklanjaju svojim bogovima u šumi prinoseći im žrtvu

2521776 11/02/2014 An old woman by a prayer / gift table in a sacred grove in the Novotoryalsky District., Image: 209808800, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Simbol religije Marijaca – poslednjeg paganskog naroda u Evropi

U središtu Rusije, na levoj obali reke Volge između Kazanja i Nižnjeg Novgoroda, žive Marijci ili Čeremisi.

Ovaj ugrofinski narod ima sopstveni vrlo mek i melodičan marijski jezik, kao i veoma neobičnu i staru religiju.

Marijci su poslednji paganski narod u Evropi, a njihova religija zasniva se na poštovanju sila prirode i verovanju da sve na svetu ima dušu. Oni ne idu u crkve, već se poklanjaju svojim bogovima u šumi prinoseći im žrtvu u vidu hrane ili životinja.

2521771 11/02/2014 An old woman by a prayer/gift table in a sacred grove in the Novotoryalsky District., Image: 209808655, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Marijaca ima jedva 700.000, od čega polovina živi na selu nazvanom kao i njihova autonomna pokrajina u sastavu Ruske Federacije – Mari El.

Otprilike ta ista polovina se oduprela pokrštavanju i rusifikaciji, te i dalje poštuje drevne običaje i učestvuje u žrtvenim ritualima. Postoji nekoliko svetih marijskih šumskih gajeva, a neki od njih su pod zaštitom države.

Ovi gajevi predstavljaju prave oaze netaknute prirode, a prema marijskom običaju u njima je zabranjeno seći drveće, pušiti, psovati, lagati, graditi ili čak brati bilo kakve plodove.

2521780 11/02/2014 Followers of Traditional Mari religion pray in a sacred grove in Novotoryalsky District., Image: 209804141, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Kod Marijaca ne postoji posebno versko obrazovanje. Vrhovni sveštenik, koji prema verovanju poseduje uvid u budućnost svog naroda i čovečanstva, preko sveštenstva prenosi svoje znanje o svetu bogova i tradiciji na mlađe naraštaje.

Sveštenici su jako važni članovi marijskog društva, naročito zbog toga što predstavljaju možda najviši autoritet kojem se ljudi obraćaju za pomoć i savet.

Ovi razgovori odvijaju se u privatnosti šume, najčešće pod zaklonom dima koji se diže sa ritualne lomače.

2521785 11/02/2014 Pagan priests congratulate those who came to a sacred grove in the Novotoryalsky District on the holiday., Image: 209804157, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

U vreme žrtvenih svetkovina, Marijke obučene u slikovitu tradicionalnu nošnju ukrašenu srebrom postavljaju razne „drangulije“ na drvene žrtvene štandove u šumi, kojom se prostire miris palačinki, peciva i kvasa.

Muškarci su za to vreme obično zauzeti žrtvovanjem ovce ili bika čije se iznutrice poklanjaju vatri.

Meso, konjsko i ovčje, jede se samo na žrtvenim i verskim svečanostima. Od pića oni prave pivo, medovinu i rakiju od slada i raži poznatu kao „kumiška“.

Marijska molitva pred žrtvovanje traje od zore do popodneva i duža je od bilo koje hrišćanske službe. Tek kada se okonča molitva može da počne žrtvovanje koje će umilostiti bogove da čuju reči sveštenika i pruže mir i prosperitet marijskom narodu.

2521772 11/02/2014 An old woman by a prayer/gift table in a sacred grove in the Novotoryalsky District., Image: 209808668, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Najviše marijsko božanstvo predstavlja Jume, dobri nebeski bog čije ime znači „nebo“. Tu je još čitav niz duhova i božanstava (oko 70) kojima se u složenim ceremonijama prinose žrtve. Poznati su šumski duhovi Targeldeš i Ovda, sa nogama okrenutim unazad. Oni su nastali od duša ljudi poginulih u šumi. Postoje još bogovi groma, munje, vetra, oblaka, i drugih prirodnih sila i pojava.

Marijske porodice su patrijarhalno uređene, a nekoliko srodnih porodica obično naseljavaja jedno selo koje nosi ime po njima. Žene nisu potpuno ravnopravne, i ne mogu učestvovati u svim svetkovinama, a nekada čak mogu biti i ustupljene nekom rođaku dok je muž odsutan.

2521782 11/02/2014 Ritual meal after a prayer in a sacred grove in Novotoryalsky District., Image: 209804150, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Postoji i običaj da devojke sakrivene u kući trubljenjem u rogove najavljuju da je u kući udavača spremna za udaju. Svadbe su im veoma svečane, a svatovske povorke kreću se na kolima. U starija vremena kod Marijaca je bilo i otmica, a za devojku se davala otkupnina.

Uz svadbene, veoma su im zanimljivi i pogrebni običaji, od kojih neki podsjećaju i na slovenske. Mrtvaca skidaju s kreveta na slamu i čuva ga mrtvačka straža, dok se prilikom odlaska povorke na pragu kolje kokoška. Svoje mrtve Marijci odvode na sankama, čak i leti.

Mrtvi na drugi svet odlaze s darovima koji se sastoje iz hrane, oruđa, posuđa i svega što će im biti potrebno u zagrobnom životu.

Izvor: Newsweek.rs

__________________________________________________________________________________________

Advertisements

STARO I NESTALO VOĆE SRBIJE…

tamoiovde-logo
Područje Srbije je oduvek bilo bogato velikim brojem starih, autohtonih sorti voća, posebno jabuka, kruški i šljiva, gajenih stotinama godina, a koje danas nepovratno nestaju.

-TamoiOvde-Staro i nestalo voce SrbijeOtvaranje izložbe Prirodnjačkog muzeja iz Beograda pod nazivom „Staro i nestalo voće Srbije„, 4. marta u Galeriji borskog Muzeja rudarstva i metalurgije, izazvala je veliko interesovanje publike.

Izložba je nastala kao plod višegodišnjeg istraživanja stručnjaka beogradskog Prirodnjačkog muzeja na terenima širom Srbije. Procena je da na teritoriji Srbiji egzistira tri stotine, dok je na ovoj izložbi publici prezentovano tek 64 starih i autohtonih sorti jabuke, kruške i šljive.

Jedan deo izložbe posvećen je upotrebi jabuke i šljive u narodnoj tradiciji i običajima kod Srba, a  predstavljeni su i sveži plodovi voća, kao i herbarski materijal Zbirke voća Prirodnjačkog muzeja, umetnički crteži plodova, autorske fotografije voća sa motivima sela, etnološki eksponati upotrebnih predmeta vezanih za voće, rakiju…

Staro i nestalo voće Srbije-TAMOiOVDE_IMGP0490Srbija spada u retke zemlje sveta sa izuzetno pogodnim geografskim uslovima, odgovarajućim zemljištem i pogodnom klimom za uzgoj voća.

Ti istinski darovi naših predaka, danas se retko mogu videti ne samo na našim trpezama, pijačnim tezgama i trgovinskim policama, nego sve ređe krase naše okućnice, dvorišta, voćnjake, obronke planina ili doline reka.

Osim za zdrave plodove i voćne prerađevine, siromašniji smo i za lepotu predela i bogatstvo ekosistema.

IMGP0505To “staro” voće nije bilo  značajno samo sa aspekta ishrane, ono je deo našeg prirodnog i kulturnog pejzaža, naše istorije, bitan ekonomski činilac u minulim vekovima. Deo je naše tradicije, nasleđa, nematerijalne baštine i našeg kulturnog identiteta.

Stare, autohtone i nestajuće vrste voća značajne su i kao nosioci mnogih osobina značajnih za gajenje voća, među kojima su prirodna otpornost prema bolestima i nepovoljnim uticajima  životne sredine, kvalitet i trajnost, ukus, boja i aroma plodova…

Jabuka, kruška i šljiva su postale istinsko blago našeg područja, bez obzira što se o njihovom poreklu još uvek govori na bazi pretpostavki da su ovde donošene sa drugih geografskih prostora u raznim epohama, tokom mnogobrojnih migracija.

IMGP0500-TAMOiOVDENeke od “dospelih” sorti su ostale nepromenjene, mnoge su se adaptirale i stekle nove osobine u odnosu na svoje ishodne vrste.

No, ima i onih za koje se smatra da su nastale na našem području, poput šljive Ranke ili šljive Dragačevke.

Svakako da ova oblast zahteva detaljna i naučna istraživanja, no najvažnije u ovom vremenu je prikupljati, obraditi, zabeležiti i sačuvati ovo blago za buduće generacije.

IMGP0456

Aleksandra Savić, viši kustos Prirodnjačkog muzeja iz Beograda,autor izložbe i Suzana Mijić, direktorka Muzeja rudarstva i metalurgije

To upravo radi Prirodnjački muzej iz Beograda, koji deo tog nacionalnog blaga, prikuplja, obrađuje i čuva u svojoj Zbirci voća.

Jedan od osnovnih motiva priređivanja ovako koncipirane izložbe je da se starije generacije podsete detinjstva i voća koje su nekada sa užitkom konzumirali, da mlađi upoznaju ”minulo” i nešto novo nauče, a svi zajedno motivisali na očuvanju datog nam neprocenjivog bogatstva, sadnjom i gajenjem makar jedne od ovih voćki.

Izložbu „Staro i nestalo voće Srbije“ u Galeriji borskog Muzeja, posetioci će moći da razgledaju u narednih mesec dana.
Bora*S

_________________________________________________________________________________

EVO JABUKA!

IMGP0507-TAMOiOVDEDobro došla, draga deco!
Neka vam je srećna škola!
Donosim vam puno sreće
i jabuka puna kola:
Narandžaste i rumene,
bele, žute i crvene!
Nemam noža, ni tanjira!
Svak po jednu neka bira!
Svaka od njih — razne boje
ima lepo ime svoje:

IMGP0479-TAMOiOVDEGospođinke i budimke,
i podrinjke i dobrinjke.
I malinke i maslinke,
arnautke i prokupke,
carke, šarke i arapke,

bećanlije, ciganlije,
šećerlije, šerbetlije,
senabije, đulabije,
ovajlije, popadije,
pamuklije, zvorniklije,
poskurije i zlatije,

pepeljuše, rebeljuše,
kolatuše i mekuše,

TAMOiOVDE-Staro i nestalo voce Srbijekiseljajke, koturajke,
i perajke i đulajke,

džemurlike, šarenike,
rumenike, belunike,
i srčike i bedrike,

barizovke i banovke,
grgusovke i mitrovke,
šumatovke i tetovke,

okruglice, mađarice,
i sitnice i ružice,

IMGP0503-TAMOiOVDEi limunke i sladunke!

Jastrepčanke, kadumanke,
timočanke i trnjaktse,

pegavulje i šarulje,
i zimkulje i dugulje,

kolubarke i kopljarke,
zaječarke i zvečarke
i lešnarke i maslarke

i erdeljke i žuteljke!

IMGP0510-TAMOiOVDEKolačare i kožare
i grožđare i projare,

nikolaje i sretnaje!

Ilinjače, medenjače,
ivanjače i zemnjače,
petrovače, vidovače,

simkovače i tikvače,
kolajnače, prosenjače,
tanjirače, gradinjače,
ovrljače, kotrljače,
i slatkače i rebrače,

mirisavke i resavke!

IMGP0433-VOCESve su divne, sve su sveže
ko ubrane jutros s grana!
Ja sam vam ih, deco, sabro
sa svih naših srpskih strana.

Najvrednijem đaku biće
ona kao krv rumena!
A najveću daću onom
ko zapamti sva imena!
Vojislav Ilić Mlađi

Foto: Bora*S

__________________________________________________________________________________

TREBA ZNATI GRANICE SVOG TELA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Rakijica pre jela, a šetnja posle?
Mnogo je onih koji posle jake hrane, vole da popiju i čašicu rakije ili neko slično alkoholno piće, uvereni da će tako bolje svariti jelo. Da li alkohol zaista pomaže u varenju masne hrane? Za lekare, odgovor je jasan.

0,,16464807_303,00Masno pečenje je ukusno, nema govora – jer mast je „nosilac“ ukusa. Ali, ubrzo posle jela „oglasi“ se želudac.

Preteško, šta da radim? Ako je recimo to masno pečenje bio giros, već vas čeka rakijica na stolu – tradicionalni uzo koji su pravi od anisa. Ne samo na Balkanu postoji običaj da se rakija pije kao lek. Navodno pomaže i pri varenju. Ako i postoji neki pozitivan efekat konzumiranja žestokog pića posle jake i masne hrane, onda je to placebo efekat, a naučne studije ukazuju da alkohol posle jela može čak da deluje suprotno – i uspori varenje.

Fondu od sira za naučne svrhe
Švajcarski naučnici su 2010. sproveli jedno istraživanje i 20 zdravih odraslih osoba „pozvali“ na ukusni Fondu od sira. Mlečni proizvod sa 32 odsto masti pravi je izazov za varenje. Deo učesnika je tokom eksperimenta, dakle za vreme jela, pio crni čaj, drugi su dobili po pola flaše vina (300 ml). Pored toga, neki od učesnika su posle večere dobili po čašicu rakije, drugi su dobili vodu.

0,,15667536_401,00Rezultat ovog eksperimenta bio je sledeći: što više alkohola, tim gore varenje. Već vino je usporilo rad digestivnih organa, a ako je na kraju popijena i čašica rakije – još gore.
„Želudac je u stvari veliki mišić koji kontinuirano pumpa hranu u pravcu creva“, kaže Kristijan Princ direktor Gastroenterološke klinike Helios u Vupertalu. Verovatno alkohol blokira nerve koji želucu daju impulse za pumpanje. „Ja sam veliki neprijatelj rakije posle jela“, kaže Princ. I uopšte ne vidim nikakvo pozitivno delovanje žestokih pića po zdravlje“.

0,,4119268_4,00

Flaše Portugalskog specijaliteta – Porto

Pravi aperitiv može da pomogne
Specijalista za „stomak“ ipak ne želi da demonizuje alkoholna pića. Međutim, važno je popiti pravo piće, i to u umerenim količinama i u pravo vreme. „Najbolje je pre večere popiti šeri (nešto između likera i vina)“, kaže Princ. Alternativno su za probleme sa varenjem, kao aperitivi takođe dobri porto (desertno vino), pivo ili neke vrste penušavog vina.“

Gorke supstance sadržane u napicima stimulišu specijalne ćelije želudačne sluznice, kako bi oslobodile kiselinu. To može da pojednostavi prvu fazu varenja hrane. Taj efekat nema nikakve veze sa alkoholom. Espreso, u smislu gorkih materija, u principu ima isti efekat, kaže Princ. „Međutim, zbog svog intenziteta, espreso može da nam pokvari ukus hrane“.
Oni koji se odluče za aperitiv, najbolje je da ga uzmu pola sata pre jela – kao što je to uobičajeno u Francuskoj. „Posle pola sata možete u potpunosti da uživate u ukusu hrane“, kaže Princ.

Šetnja – najbolje sredstvo za varenje
Čaša vina uz jelo može da bude dobra – ali samo da izazove ili podstakne poseban ukus jela. Sa medicinske tačke gledišta, Princ u ovom trenutku ne vidi još neke prednosti za varenje. On čak izričito kaže da uz jelo ne bi trebalo piti pića na bazi kvasca, piva koja se često služe u Bavarskoj uz svinjsko pečenje. „Kvasac dovodi do akumulacije vazduha u želucu i dodatno ga nadima. To dovodi do još jačeg osećaja napetosti,“ kaže on.

0,,17168103_401,00

Najbolje je posle jela otići u laganu šetnju

Pored toga, svako treba da zna granice svog tela. Prema Princu, zdrava jetra može da toleriše, i to samo povremeno: kod žena do 30 grama alkohola, kod muškaraca maksimum 50 grama. Za poređenje: pivo (330 ml) sadrži 13 grama alkohola, vino (200 ml) 16 grama, šeri (100 ml) takođe 16 grama i viski (20 ml) 7 grama. „Flaša vina je definitivno previše“, kaže Princ.

Ako posle jela zaista želite da pomognete svom želucu i crevima, trebalo bi da odete u opuštenu šetnju. Naime, na osnovu jednog drugog istraživanja o uticaju rakije kao digestiva, došlo se do zaključka da je ležerna šetnja posle večere najbolji način da se što brže isprazni stomak. „Pokreti trbušnog zida verovatno imaju direktan uticaj na ćelije koje su zadužene za pumpanje želuca“, kaže Princ.

Zaključak: Klonite se digestiva: više štete nego koristi. Ko želi da se izbori sa osećajem sitosti, umesto da popije rakiju, trebalo bi da ode u kraću šetnju. Takođe, pre jela može da pomogne šeri – ali ne zbog alkohola, već zbog posebnih gorkih supstanci.
Autor Dijana Roščić

Izvor:dw.de

_____________________________________________________________________________________________________

SMISLIM NEKU LJUBAVNU I POEM JE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Deda Nacko je timočki Filip Višnjić

Najdan Ristić (82) iz staroplaninskog sela Štrbac, iako potpuno slep, radi sve seoske poslove i – ređa stihove o svom kraju

 TamoiOvde-Najdan-Ristic-2Slep sto odsto, ali vidi i pamti što niko u Štrpcu, podno Stare planine, pa i  celoj Timočkoj krajini, ne može, niti će moći. Niže stihove u desetercu deda Najdan Ristić (82) o borbama partizana na brdu Karadžin, o predratnim gazdama i poratnim komunstima, o svadbama i veseljima, prelima i igrankama, seoskim vašarima, o životu naroda na Staroj planini. Završio je četiri razreda škole, bio odličan i primeran, vredan i poslušan, i delija sve do 20. godine kad su mu se oči zamutile.

Obnevideo je. Uporan i oran nije posustajao: oženio se, kućio i stvarao imetak, odškolovao sina jedinca za ugled celoj Srbiji.

– Moj Danilo je jedini doktor seizmologije u Makedoniji. Najviše škole završio je u Tokiju, u Japanu. Kada se vraćao iz Japana lađom je stigao kubik i po njegovih knjiga. Priznat je u celom svetu, predaje u Americi, Nemačkoj, Australiji. Naši ga stalno zovu, ima ponude za posao u mnogo zemalja…

Pitajte samo Viobrana, on mi je pomogao da se prvi put zaposli u Knjaževac – govori Najdan držeći za ruku komšinicu Persu koja je uvek uz njega. Ona mu  je, otkako mu je, pre dve godine, supruga umrla jedini zaštitinik. Sa njom deli i dobro i loše, i malu seljačku penziju

– Juče smo po onolikoj žegi, veli Persa, brali pasulj. On jedan, ja drugi red, važno je da oseti da sam blizu. Kad je u njegovom dvorištu i kući, niko mu ne treba. Sam spremi drva, napoji i nahrani stoku, samelje jarmu za svinje. I po noći se snalazi. Naučio je gde je šta, Bog ga takvog dao.

Kasnije je Najdan pred svima demonstrirao mlevenje kukurzne jarme.

Na brdašcu iznad sokaka leto prvodi 84-godišnji Viobran…

Viobran Stanojević, sedamdesetih godina prvi policijac Srbije u vreme Tita i Rankovića.

Najdan i Persa poštuju ga kao najrođeniejg.

TamoiOvde-Persa-5-Persa je stub i jedne i druge kuće. Podmeće leđa gde muškarci ne mogu i neće. Samoća je očvrsla. Najdan joj dođe kao drug i prvi sused kome se mora pomoći, mada se on ne da. Svaki dan je u njivi ili staji, uveče i izjutra sastavlja pesme i kad dođu praznici i nedlejom okupi narod i govori stihove.Verujem da ima na stotine zdravica i narodnih pesmarica, dosetki i umotvorina.

Nekad je imao i gusle. On je Filip Višnjić Stare planine i Timoka. Stalni je učesnik “Susreta sela”, bez njega nisu mogle ni emisije “Znanje imanje”, razne seoske manifestacije – objašnjava Viobran zadovoljan što je Najdan prodao ceo tovar svoje rakije od 400 litara.

-Niko ne može da proda ni akov, a on rasproda i vino i rakiju – dodaje bivši šef srpske policije i Najdanov školski drug ne spominjući svoj vinograd iz kojeg ne izlazi od jutra do sunčeva smiraja.

Najdan žali za starim Štrpcem kada je bilo 180 kuća i oko hiljadu duša. Pamti i 120 volovskih zaprega koje su bile glavni oslonac u gradnji ogromog zdanja Doma kulture. Danas se spalo na 130, 140 starina i samo – jednog đaka koji putuje do susednog Trgovišta.

-Momak će u osmi razred i kad ga završi za godinu, Štrbac, prvi put u svojoj istoriji, neće imati dece u školi. Naša škola je zatvorena pre dve godine – veli Persa.

Deda Najdan, pred rastanak sa gostima, slatko je iskapio čašu vina, izdiktirao svoj, Persin i Danilov telefon, zamolio da mu se javi ako bude na TV i odgovorio na pitanje šta mu je najlepše u životu bilo i ostalo: – Žene nikad ne mogu da zaboravim.

I sad smislim neku ljubavnu pesmu i poem je da svi čuju. Takav sam, pa šta mogu.

Još da mi Bog nije uzeo oči…

Autor: B.Filipović /mc.kcbor.net

S KRUNOM O NEBU, SRBIJA MEĐU ŠLJIVAMA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

VREME JE ZA ŠLJIVU

Čiji je to cvet krasio Semiramidine viseće vrtove, jedno od sedam čuda Starog sveta? Šta je to Aleksandar Veliki doneo i, za vjeki vjekov, ostavio ovim prostorima? I zbog čega tako omamljuju zvuci vojvođanskih tamburaša?

O tome, i još koječemu, u priči o voćki koja nas je „održala”…

SLIVA1

I rimski carevi podizali su šljivike u dolini Morave

Šljive oprati, očistiti od koštica, posuti cimetom, naliti hladnom vodom i staviti da se kuvaju. Kuvati na srednjoj temperaturi 10 minuta, a zatim ih propasirati. Dodati med, promešati i služiti uz sitne kockice hleba koje prethodno treba peći 10 minuta na 150 stepeni. Med dodati po sopstvenom ukusu.    Baš ovako glasi jedan od recepata za spravljanje supe od šljiva. Ne od gljiva, nije štamparska greška. Od šljiva, i to onih svežih. Čorba se pravi od sušenih.
A u japanskom predanju šljivin cvet označavao je pobedu proleća nad zimom, ali i pobedu vrline i hrabrosti nad teškoćama. Možda je i zbog toga šljivino drvo bilo znamen samuraja, ratnika koji su proneli slavu ove ostrvske zemlje.

cvet

Po predanju, šljivin cvet označava pobedu proleća nad zimom.

    U vremenu između 1968. i 1977. godine ondašnja Jugoslavija (SFRJ) po broju stabala, kao i po prosečnoj proizvodnji, nalazila se na prvom mestu u svetu. Tada je na naše šljivike otpadalo 17,56 odsto svetske, odnosno 24,68 procenata evropske proizvodnje.
Mnogo pre poeme Oskara Daviča „Srbija” i, među ostalima, stihova   „…Oj, Srbijo, među pesmama, među šljivama…”, krajem 19. veka, dr Đorđe Radić zapisao je:
„Najblagoslovenija od svih naših voćaka, koja može da nas obogati većma no ma koja druga vrsta, to je šljiva. Plod od šljiva u kući nam je preči od drugih, jer je i pitomiji i lekovitiji od drugih vrsta voća i daje se na razne načine zgotoviti za ostavu. Za trgovinu i izvoz nemamo nijednog prečeg voća od šljive, pa bilo da je prodajemo presnu ili osušenu, kuvanu u pekmezu ili pečenu u rakiji.”
Zbog ovoga, ali i još mnoštva drugih primera, pre izvesnog vremena je šljivi, u obliku monografije (na srpskom i na engleskom jeziku), podigao spomenik pisac i aforističar Petar Lazić a sjajnim fotografijama mu pripomogao Željko Sinobad. I sve to u izdanju beogradskog „Službenog glasnika”, s više nego odgovarajućim naslovom – „Šljiva, bre”.

sljiva3

Danas je u svetu registrovano 2500 plemenitih sorti šljiva

Kolumbu na tacni

Sve pristojne priče pristojne su i zbog toga što u svom bagažu imaju i pristojan odeljak predviđen za istoriju. Ni povest o šljivi nije „tikva bez korena”, naprotiv.
Pouzdano je da je od najdavnijih vremena čovek njene plodove koristio za ishranu. O tome, pored ostalog, svedoče i koštice šljive nađene u oblastima Kavkaza i Kaspijskog jezera, ali i u iskopinama na području današnje Švajcarske. Huni i Tatari, tada meštani Kavkaza i priobalja Kaspijskog jezera, očigledno su je imali u izobilju, s obzirom na to da su njom i trgovali. Tako je šljiva, kao dragocena moneta u razmeni dobara, stigla i do Mesopotamije, Egipta i Krita. U Vavilonu je, čim je podigla grad i ukrasila ga palatama i visećim vrtovima, zgrabila legendarna asirska kraljica Semiramida i njom obogatila svoju, viseću, botaničku baštu. Zbilo se to oko 6000 godina pre Hristovog rođenja. Šljiva, bre.

A šta je s nama? Što se šljive tiče, ni mi nismo bili mimo sveta budući da se, po nekim tragovima, ona gajila još u vreme bronzanog doba.   Najzanimljivije je, pak, da je utvrđeno da nam je našu oduvek najpoznatiju sortu – požegaču – darovao Aleksandar Makedonski, još 333. godine pre početka računanja današnjeg vremena.
Vreme pisanih tragova pripada starogrčkim pesnicima Arhiologu i Hiponu, koji su živeli u 6. veku pre naše ere, dok botaničar Teofrast (370-286. godine p. n. e) prvi opisuje tri vrste šljiva. Mnogo kasnije, a opet pre naše ere, i Plinije Stariji u delu „Naturalis historia” pominje već četrnaest sorti. Ni vladari ne dangube, pa Prob i Dioklecijan podižu šljivike u Podravini, Posavini, Bosni i kotlini Morave. Za šljivu znaju i na drugim kontinentima, pa i Kolumba – možda baš nije bilo tako, ali lepo zvuči – severnoamerički Indijanci dočekuju šljivama, verovatno suvim.
Krstaši na svojim brojnim pohodima nisu, zanavek, osvojili Svetu zemlju, ali su opustošili sve krajeve Evrope kuda su prošli, ostavljajući duboke tragove kopita svojih konja. Ali i zasade šljiva, voćke koja se ubrzo našla na trpezi svih zemalja Starog kontinenta.   Koliko je ona postala važna možda ponajbolje svedoči naredba F.  Grimanija, generalnog providura Mletačke republike za Dalmaciju, kojom on – 25. aprila 1756. godine – naređuje da se „na svakom polju zasade po četiri stabla maslina ili krušaka, šljiva ili badema, kestenja ili višanja, maraske ili duda”. A početkom 19. veka hroničari beleže da se kraj Pariza gaji osamdeset različitih sorti šljive.   Šljiva, bre.

Šarac bez pekmeza

Dugo je šljiva na ovim prostorima, posebno u srednjem veku, ljubomorno gledala na stabla kruške, jabuke, oraha i duda. Na manastirskim i feudalnim posedima za nju je bilo mesta tek na okrajcima voćnjaka. Tek za turskog doba preuzima glavnu ulogu. Zbog toga u našim ranijim narodnim pesmama junaci isključivo piju vino – čak i konji, poput glasovitog Markovog Šarca – dok u pesmama iz vremena buna i ustanaka bundžije i oslobodioci češće posežu za rakijom, šljivovicom.
Vino i lozovača, konačno, odlaze u istoriju 1878. godine, kad je većina vinograda u Srbiji uništena filokserom i kad je šljivin cvet zabehario ispod svakog ćuvika, posebno u aleksinačkom, užičkom i valjevskom okrugu. Naprečac se povećava proizvodnja i trgovina šljivom (svežom, sušenom, prerađenom u pekmez), kao i rakijom šljivovicom.
A koliki je značaj krajem 19. veka pridavan gajenju šljiva svedoči i bronzana medalja koju je na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine dobio Kosta Glavinić, profesor Velike škole. Važno je napomenuti i da je 12. i 13. decembra 1928. godine u Beogradu održana i Prva konferencija o šljivarstvu i šljivi.
Brojci od danas u svetu registrovanih 2500 plemenitih sorti šljive, zapažen doprinos dali su i naši stručnjaci koji su stvorili deset vrsta: čačanska rana, čačanska lepotica, čačanska najbolja, čačanska rodna, čačanski šećer, bosanka, korajka, valjevka, jelica i valerija.   Tačno polovina je stvorena u čačanskom Institutu za voćarstvo. Ne čudi stoga ono prvo mesto koje je skoro deset godina držala „ona” država. A onda su i šljivici ograđeni.

Lek zanavek

ruka

Naši stručnjaci stvorili deset vrsta, i to onih najkvalitetnijih.

   Malo je cvetova koji po lepoti mogu da se porede sa šljivinim, ono kad u aprilu behare šest do dvanaest dana, ali zato nema težeg posla od branja zrelih plodova. Najčešće se beru ručno, tako što se tresu a plodovi kupe sa zemlje ili sa cerade postavljene ispod stabla.
„Skupljanje šljiva mi je od detinjstva bio problem. Kad dođe vreme kupljenja šljiva, ja sam se toliko radovao školi, kao nijedan drugi đak. Zbog toga što sam mrzeo da berem šljive, konstruisao sam ovu mašinu”, reči su Marka Lukića, pronalazača koji je na Međunarodnom festivalu inovacija i stvaralaštva „Tesla fest” 2006. godine u Novom Sadu dobio bronzanu medalju za izum „Uređaj za izdvajanje lišća i grančica iz šljiva”.
A kako radi ovaj izum oficira u penziji? Reklo bi se jednostavno: prvo se otrešene šljive sa cerade, postavljene ispod stabla, kupe u kante a onda stavljaju u Lukićev „perpetuum mobile” koji, ipak, ne može bez čovekove pomoći. Mašinu valja ručno pokrenuti i eto ti odvajanja čistih šljiva od lišća, grančica i drugog otpada. I onda šljiva kreće u nov život, mahom onaj čiji je prostor omeđen veličinom trpeze.
Pored uobičajenog pravljenja rakije, pekmeza, slatkog i kompota, u izbirljivim kuhinjama ima ga i u predjelu, već pominjanim supama i čorbama, glavom jelu, salatama i, naravno, svakojakim poslasticama.  

 Prste da poližeš, ako nešto ostane. Međutim, život šljive kad siđe s drveta ne završava se samo u slavu blagoutrobija. Ona je i lekovita i od davnina se koristi u narodnoj medicini, ali je poštuju i upotrebljavaju i u savremenim lekarijama. Zbog sadržaja vitamina takozvanog B kompleksa izuzetan je podstrekač izmene ugljenih hidrata u telu.   Pomaže kod duševnih nemira i poteškoća s koncentracijom, jača srce i imunitet, podstiče probavu, čisti telo i iz njega odstranjuje štetne tvari, te poboljšava rad jetre i popravlja apetit.
I to, naravno, nije sve. Poznato je njeno laksativno delovanje, važno kod savremenog čoveka kome je zbog nedovoljnog kretanja i načina ishrane smanjen rad creva. Njeno veličanstvo šljiva veličanstveno deluje, posebno kod starijih osoba, i na smanjenje šećera u krvi, kao i protiv nevolja s holesterolom.
Nije samo plod šljive na polzu naroda. Ni njeno drvo, tvrd materijal crvenkaste boje, nije za odbacivanje. Sem za ogrev i neke komade nameštaja, bogomdano je za izrađivanje duboreza i, posebno, za pravljenje tela (rezonantnih kutija) pojedinih instrumenata. Teško da bi vojvođanske tamburice imale takav zvuk da, one najbolje, nisu izrađene upravo od šljivinog drveta. Šljiva je to, bre.

cikica

Sem za ogrev i neke komade nameštaja, tvrdo šljivino drvo bogomdano je i za umetnike.

Na ugljenim suncima

Stara dobra i pouzdana voćka zaslužila je važno mesto i u narodnim verovanjima i običajima. Tako je, u mnogim našim krajevima, ostalo nepisano pravilo da kad se bira mesto za gradnju kuće bira se ono gde šljiva najbolje raste. Ako može ona, mogu i ljudi. Suva, nezaobilazna je i za božićne i uskršnje praznike.

Ne čudi stoga što je i mnoštvo prezimena vezano za nju. Primerice: Šljivar, Šljivo, Šljivić, Šljivančanin. Ni toponimi, imena mesta, nisu mogli da joj odole, pa imamo Šljivovice u zlatiborskom ataru, i Šljivovo, između Krupnja i Ljubovije.
A pesnici? Toliko ih je zanela, ne samo pored rakijskog kazana, da su pevali: „u dnu neba sadim šljivu ranku…”, „šljiva ko devojka raspletenih kika”, „šljiva na grobu, mesto spomenika”, „s krunom o nebu, šljiva – a srpska…”, dok detlići „cvile iz šljivinog srca…” „na ugljenim suncima šljiva…”
Za kraj ove nevelike priče o važnoj voćki, „koja nas je održala”, možda nije zgoreg pomenuti razmišljanje poznatog aforističara Branislava Vukomanovića, inače člana naše redakcije, koji se, na uzgredno pominjanje teme koju će grafički da obradi, zapitao šta se to nalazi u korenu reči podnošljivo.

Moguće da nam je to doteklo od predaka, ono kad se na kraju napornog dana opuste i odmor potraže, kud će nego podno šljive.

I nije aforizam. Šljiva je to, bre.

Autor: Petar Milatović ,Ilustrovao: Željko Sinobad / politikin-zabavnik.rs

__________________________________________________________________________________________________________

NA STAROJ PLANINI POČELA SKIJAŠKA SEZONA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________

U ski centru Stara planina juče je zvanično počela  skijaška sezona

00_10344_257281191067050_1261329046_nPokrenuta je gondola, kao i pripadajuće tri staze, a sistemi za veštačko osnežavanje  pušteni u rad.

Kako su najavila Skijališta Srbije, za najmladje i skijaše početnike pripremljen je dečiji park sa pokretnom trakom.

Za vreme „Ski Opening“-a, koji traje od 13. do 16. decembra, Skijališta Srbije odobravaju popust od 50 odsto na cenu ski karte.

Poludnevna ski karta sa popustom od 50 odsto košta 410 dinara, jednodnevni ski pas je 625 dinara, dok dvodnevni, sa popustom iznosi 860 dinara.
Trodnevna ski karta tokom openinga košta 1.285 dinara, a četvorodnevna 1.630 dinara.

4Visina snežnog pokrivača na Staroj planini je oko 50 centimetara, dok je visina utabanog snega na stazama do 30.

Sa povoljnim vremenskim prilikama i niskim temperaturama, sistem za veštačko osnežavanje će raditi i na ostalim stazama koje će biti puštane u rad kako budu stvarani uslovi za bezbedno skijanje.

Kako redakcija Knjaževačkih vesti saznaje danas je prodato 150 karata, dok je još 100 ljudi pratilo nastupe DJ-a i program otvaranja.

Na otvaranju je deljeno besplatno kuvano vino i rakija.
412805_2381026219774_1085753501_o_2_640x480_0Male probleme je u startu pravilo parkiranje automobila  koje je bilo dozvolejno samo gostima obližnjeg Hotela čiji je ujedno i dotični parking.Prema našim informacijama  pokrenut je  postupak eksproprijacije zemljišta za novi parking na Jabučkom ravništu, koji bi rešio ove probleme.

Još uvek je neizvesno puštanje staze Konjarnik u subotu, ali prema zadnjim informacijama vremenske prilike ne idu na ruku organizatorima. 

Ne treba očajavati žimska sezona je tek počela, a prema vremenskim prognozama ova zima će biti duga i obilata snegom.

Tanjug /knjaževacke vesti /foto Ivica A.

PLP- Zahvaljujem Dragici za putokaze.

__________________________________________________________________________________________________________

Skijališne staze na Crnom vrhu kod Bora

Crni vrh-Bor-TamoiOvdeJoš jedno odlično skijalište u ovom delu Srbije uskoro će biti dostupno ljubiteljima skijanja.

Prema nezvaničnim informacijama, na Crnom vhu kod Bora u toku su završne pripreme skijališta, pa se zvanično otvaranje sezone skijanja ovde očekuje posle 20. decembra.

Ono sasvim izvesno je, da će cena jednodnevne ski karte iznositi 300,oo dinara.

No, najpouzdanije i detaljne informacije zainteresovani mogu  dobiti pozivom na broj telefona 030 426 660 ( JP Borski turistički centar).

Bora*S

DEDA ILIJA ČUVA STADO I GRANICU…

tamoiovde-logo

Deda Ilija Petrović (82), jedini čobanin na Kadibogazu, na Staroj planini

Brdo Kadibogaz na srpsko-bugarskoj granici, u dubini Stare planine, nekada je sa okolinom napasalo 50.000 brava, danas se na ovim prostorima na prste ruke može izbrojati po koji čobanin sa po nekoliko ovaca, ne računajući ostarelog Iliju Petrovića (82).

On je odavno u penziji i ne rastaje se od svog nevelikog blaga, trenutno čuva 23 ovce, i tako će, veli, ostati do kraja života.

 -Radio sam u Građevinskom preduzeću „Mile Julin“ u Knjaževcu. Kada se rasformiralo otišao sam u selo Krivelj kod Bora, gde sam šest godina držao tišljersku radionicu. Rudnički kop je proširivan, tako da je i zgrada sa radionicom morala da se ukloni. Pričekalo se i otišao sam u penziju. Imam 10,11 hiljada. Malo, ali mora da se živi. Naučio sam da se mučim.

Ovde je narod siromašan. Kada sam bio u firmi svakodnevno sam putovao 14 kilometara do Minićeva i nazad. I zimi i leti. A u planini ume da naveje i do metar, dva. Bog zna kako sam sve izdržao-govori starina ne ispuštajući iz ruku tranzistor na kome „grme“ najnovije vesti.

 Ilija nije običan čobanin. On godinama sarađuje sa graničarima i policijom.  Imao je i drugara preko brda. Pokatkad su udruživali stada, al on je pre dve godine umro. Nestalo je i njegovo stado. Danas samo Ilija čobaniše napasajući svoje „belke“ sve do same granice. Ne da im da pređu liniju.

 -To nikako. Zna se šta je i čije je i tako će ostati.  Sam sam u planini. Sin i ćerka su u Beogradu. Imam i unuke. Dođu ponekad, obiđu me, pitaju kako mi je, hoću li da se pod stare dane skrasim u centar sela ili u Minićevo.

Ne, ovde je najlepše. Muzem ovce i pravim najbolji sir. Imam mesa i brašna, donesu mi sa granice pivo i vino, ispekao sam i najbolju rakiju na Staroj planini. Čista šljiva-veli Ilija pozivajući namernike da ga posete u njegovoj pojati, oronuloj kući sa okućnicom i velikim dvorištem.

 Spremio je Ilija drva za zimu. Za ovce je dovoljno sena. Pre neku godinu graničari su doveli struju i do njegove pojate. Nabavio je i televizor.

 -Meni je ovo Amerika  i Egleska. Kod svoje sam kuće. U planini sam odrastao, počeo sam kao čobanče, tako ću i da završim. Voleo bih da oživi Kadibogaz i Novo Korito.

Ne verujem da će se deca iz Beograda ili Zaječara i Bora  skoro vraćati u reon Zaglavka i Budžaka.

 Sirotinja je i Bogu teška-reče Ilija i sakupi pune ruke oraha za goste koje je, pri kraju razgovora podno Kadibogaza, dugo, dugo molio da odu do njegove pojate i okrepe se, jer „ima svega i svačega“.

 Srndać za nagradu

Od graničara saznajemo da je Ilija njihova desna ruka. Ni ptica ne može da prođe, a da on ne primeti. Bilo ko da prođe bilo kojim puteljkom i stazom on vidi i odmah dojavi. Nikad nije tražio neku nadoknadu. Za nagradu  svake godine dobije srndaća od Lovačkog društva.

Takav je dogovor.

Autor: B. F.

______________________________________________________________________

KAD ŠLJIV(K)A POTEČE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

KAZANDŽIJA PEČE RAKIJU ČITAJUĆI NOVINE

 Devedesetogodišnji Mile Tomić i nejgov sin Gradimir peku voćnu rakiju u selu Ošljane na Staroj planini i dok kazan ne proteče, svako se zanima na svoj način. Deda Mile se predao komišanju novog kukuruza, a Gradimir – čita najnovije „Knjaževačke novine“.

-I kad šljivka proteče nema puno zebnje. Iskustvo je na našoj strani, tako da je najvažnije brinuti o tome da kazan ne zagori. Dobije se 10, 12 litara jake rakije. Šljiva je zrela, nije joj potreban šećerni dodatak. Ovo je za našu dušu i goste kad naiđu. Pet, šest kazana, puna kapa-kaže Mile, penzionisani sudija za prekršaje borskog Opštinskog suda.

 Autor: B. F.

SUZU PUSTILA LEPA KRČMARICA IZ NAJLEPŠIH OČIJU U ŠAPCU…

TAMOiOVDE__________________________________________________________

BALADA O DŽAMBASU I KRČMARICI

U Šapcu bila mala krčma
U krčmi lepa krčmarica
imala muža na robiji
sa robije dobijala nežna pisma

Vraćao se džambas iz Sremske Mitrovice
jahao neku ostarelu ragu
padala kiša duvao pasji vetar
ledilo se srce skitačko

Stigao u Šabac ušao u krčmu
seo pored peći poručio rakiju
milicajac iza šanka sumnjičavo ga pogledao
bila noć decembarska prvi sneg padao

Sutradan bio pazarni dan raga bila za prodaju
otimarena doterana otišla je za lepe pare
ponovo džambas u krčmu došao
krčmarica ga prepoznala

Donela mu sela pored njega upitala za bratski život
pričao džambas o putevima bez kraja
o kobilama mađarskim o vlaškim ciganima
dopalo se krčmarici zavolela patnju džambasku

Sutradan stiglo pismo iz Požarevca
Putovalo pismo preko snežne zemlje
lepa krčmarica suzu pustila
čitajući pismo iz Požarevca

Spazio džambas suzu u očima
zaigralo njegovo srce lopovsko
zajedno su čitali i tumačili
Nije lako sestro lepa njemu tamo na robiji

Video džambas njegovu fotografiju
gledale ga bratske oči nepoznate
u ruci posle držao njenu ruku
tako da je tu ostao da zanoći

Izjutra poranio, nacepao drva
uneo u naručju založio vatru
bila mećava sneg stresao sa cokula
gledale ga najlepše oči u Šapcu.

Brana Petrović