JAVNO ČITANJE ROMANA „RAT I MIR“…

tamoiovde-logo

Rusija: 60 sati javnog čitanja dela „Rat i mir“ Lava Tolstoja

Javno čitanje dela organizovano je u okviru „Godine knjiženosti“ u Rusiji i odvija se u ruskim pozorištima, muzejima, bioskopskim salama i drugim mestima koje je Tolstoj pomenuo u svom romanu

1440753821_knjiga

Foto: Thinkstock, Ilusracija

Više 1.000 ljudi među kojima poznate ruske ličnosti danas je počelo da se smenjuje u javnom čitanju romana reke „Rat i mir“ Lava Tolstoja na internetu, radiju i televiziji tokom 60 sati.

Oko 1.300 glumaca, političara i sportista, ali i građana počelo je u 10.00 po ruskom vremenu (7.00 GMT) čitanje četiri toma remek dela ruske književnosti.

Čitanje će uživo moći da se prati na nekoliko ruskih televizija i radio stanica kao i na sajtu voinaimir.com.

Javno čitanje dela organizovano je u okviru „Godine knjiženosti“ u Rusiji i odvija se u ruskim pozorištima, muzejima, bioskopskim salama i drugim mestima koje je Tolstoj pomenuo u svom romanu.

knjiga ucenje

Foto: Stock, Knjiga, Ilustracija

„Tolstoj drži našu zemlju na okupu“, rekla je praunuka književnika Fekla Tolstoja koja je incirala javno čitanje „Rata i mira“.

Delo će se čitati u Moksvi, Sankt Peterburgu, Kazanu, Jekaterinburgu, Omsku, Groznom i drugim mestima, javila je agencija Ria novosti i dodala da će čitanje biti organizovano i u Parizu, Beču, Pekingu i Vašingtonu.

U delu, čuvenom po obimnosti, Tolstoj je opisao rusko društvo tokom Napoleonove ere. „Rat i mir“ je jedno od dva najvažnija remek dela ruskog književnika i smatra se jednim od najboljih romana u svetskoj književnosti.

Izvor:newsweek.rs/objavljeno: 08.12.2015.(Beta)

__________________________________________________________________________________________

UZVIŠENOST SANKT PETERBURGA…

1239500_460842757356615_865358823_nTIO

Sankt Peterburg: Venecija na severu

 Petrograd i Lenjingrad samo su dva sinonima za Sankt Peterburg, ali uz ovaj grad jednako tako priliči i – uzvišenost. A ta njegova uzvišenost datira još od davne 1703. godine, kada ga je – kao prozor ka zapadu – osnovao ruski car Petar Veliki.

51120_peterhof-bbm-explorer_af

Peterhov ima najveći kompleks fontana na svetu

  Činjenica da je od početka postojanja imao niz imena govori da je imao nemirnu istoriju, a 2003. godine pompezno je proslavio trista godina postojanja.

 Kada kročite u Sankt Peterburg, imate osećaj da grad ima sopstveni identitet, iako je stvoren voljom ruskog autokrate, koji je želeo da njegov grad ima od svakog evropskog grada pomalo. Takođe je i pun kontrasta – lep i jednoličan, star i nov, i bogat i siromašan, a najbolje vreme da ga posetite jeste tokom belih noći, koje traju od sredine juna do sredine jula, kada sviće oko 3-4 časa ujutru i kada se grad slavi posebnim festivalom.

 Severna Venecija

 56484_84360rusijakanalishutterstock11145130f_hlAko se pitate zašto Sankt Peterburg zovu Venecijom severa, dovoljno je da prošetate duž kanala Moika u čijoj se blizini nalazi Palata prinčeva Jusupov, gde je jedan od njih ubio čuvenog Raspućina. Takođe, prošetate li jednom od obala kanala Gribojedova, dospećete na trg Heno, koji je Dostojevski opisao kao “drugo lice raskošne fasade grada”.

 Možda je najbrži i najbolji način da vidite veliki deo grada tura brodićem po kanalima i zalivu, a traje oko pola sata. S obzirom na to da vodič sve vreme priča na ruskom, trebalo bi da razumete barem neki deo. Možda vam neće biti prijatan prolaz ispod nekoliko mostova jer su vrlo niski, pa ćete morate da se sagnete u brodiću.

Muzej Ermitaž

 56482_84359rusijaermitazshutterstock12343024f1_hlOvaj muzej predstavlja jednu od najvećih, najlepših i najstarijih umetničkih i kulturno-istorijskih muzeja u ljudskoj kulturi. Sastavljen je od šest zgrada, a ima preko trista pedeset sala u kojima je sakupljeno oko tri miliona umetničkih i istorijskih eksponata.

 Obavezno pratite grupnog vodiča koji će vas zamoliti da se odlučite šta vas zanima pre nego što krenete u obilazak: slike Rubensa, Monea, Pikasa ili Faberžeova jaja, carske kočije, odeća Petra Velikog ili mumije, jer ne možete sve. Kako je nama vodič rekao, ako biste se ispred svakog eksponata zadržali po jedan minut, trebalo bi vam deset godina da vidite svaki, ako računamo obilazak u trajanju od 12 sati svakog dana! Zato dobro proučite ponudu muzeja i izaberite jedan delić koji ćete uspeti da pažljivije osmotrite.

  U blizini muzeja će vas zadiviti ogromna statua osnivača grada Petra Velikog, poznata kao bronzani konjanik. Preko puta nje se uzdiže impozantna kupola Isakijevske saborne crkve, najveće crkve u gradu i jednog od najvećih pravoslavnih hramova.

 Ratni brod “Aurora”

 Bajaga se pitao: Da l’ je tako bilo hladno i mornarima sa „Aurore“, na koju možete da se ukrcate. Ovaj ratni brod stoji kao muzejni eksponat, a čuva ga pedesetak vojnika i oficira. Ulaz na brod je besplatan, pa mnogi ne propuštaju priliku da se slikaju na njemu sa mornarima.

Crkva Spasa 

49757_f.stroganov--neka-glavna-crkva_hl

Crkva Spasa

 Gradnja najpoznatije i najlepše crkve u Sankt Peterburgu započeta je 1883. godine na mestu gde je ubijen ruski car Aleksandar II, a završena je 1907. godine za vreme vladavine cara Nikolaja II. Nakon Oktobarske revolucije bila je poprilično uništena, pa je bila zatvorena za javnost do 1997. godine.

 Primetićete da ova crkva po raskošnom i šarenom stilu podseća na crkvu Svetog Vasilija Blaženog, koja se nalazi na moskovskom Crvenom trgu.

 

 Peterhov

56481_84361rusijapeterhofshutterstock37531435f1_hl Ukoliko imate vremena da posetite i periferiju, nemojte da propustite carske dvorce, od kojih je najpoznatiji Peterhov. Okružen je prelepim zelenilom, a na trenutak će vam se učiniti kao da ste u bajci.U vrtu se nalazi najveći kompleks fontana na svetu, a ako dođete preko leta, cvrkut ptica koje se kupaju u fontanama pojačaće bajkoviti ugođaj.

 Tradicionalna kuhinja

51198_vecera-qgil_hlZa potpuni doživljaj posetite neki od mnogobrojnih etnorestorana u kojima se nude raznovrsna jela, od kojih je možda najpoznatija boršč čorba, sa zaprškom i raznovrsnim povrćem i neizostavnom cveklom, a jede se sa kiselom pavlakom. Čitava priča o ruskoj tradicionalnoj kuhinji može da se svede na Tolstojevu rečenicu, “boršč i kaša – hrana naša”, jer je navika da se za doručak jede griz, pirinač, heljda, pšenica ili ječam skuvan na vodi ili mleku.

Izvor:superodmor.rs

______________________________________________________________________________________________________

DOBAR ČOVEK. MORALAN ČOVEK…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Razlika između dobrog i moralnog čoveka

cehov-tolstojDobar čovek. Moralan čovek. Između njih dvojice je ogromna razlika.

Dobar čovek jeste dobar zato što „prihvata“ ljude kakvi oni jesu, „pokriva“ ih svojom dobrotom. Dobrota je prekrasna, nešto najprekrasnije na zemlji.

Moralni ljudi su aktivisti koji su obuzeti težnjom da drugim ljudima nameću principe i „dobro“, i koji lako padaju u osuđivanje, gnev i mržnju.

Turgenjev, Čehov su dobri ljudi. Tolstoj je moralan čovek. U svetu je mnogo morala, a tako malo dobra.

Protojerej Aleksandar Šmeman

Izvor:invia33.wordpress.com/

____________________________________________________________________________________________

RIBARSKA BANJA, KRALJEVSKA I EVROPSKA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Iako bitiše punih 176 godina, Ribarska Banja je pravi procvat doživela za poslednjih pet godina i postala novi, pravi brend srpskog zdravstvenog turizma, spremna da ispuni zahteve najprobirljivijih gostiju iz zemlje i sveta.


ribarskab01_600_400
Prema najsavremenijim standardima rekonstruisani su, adaptirani i osavremenjeni smeštajni kapaciteti, nabavljena najnovija medicinska oprema, izgrađena dva otvorena bazena, centar za male sportove, dve kongresne sale, restorani, infrastruktura, a u sve je uloženo preko pet miliona evra sopstvenih para. Specijalna bolnica za koštano-degenarativne oboljenja Ribarska Banja je lane ostvarila najbolje poslovne rezultate od svog osnivanja i oprihodovala oko pet miliona evra, a sa popunjenošću kapaciteta od 96 odsto je srpski rekorder.

U minuloj godini ovde je noćilo oko 175.000 gostiju, a usluge Rehabilitacionog centra koristilo je još blizu 30.000 pacijenata, koji su konačili po seoskim domovima na proplancima Jastrepca. Zbog povećanog obima posla, Ribarska Banja je prošle godine na neodređeno vrijeme zaposlila 15 novih radnika, uglavnom medicinske struke, a početkom ove godine primljeno je još 39 radnika na određeno vreme.

ribarskab10_345_470Sve je to bio razlog da turistički radnici na prošlogodišnjim sajmovima turizma u Beogradu i Novom Sadu ovu destinaciju proglase za najuspešniju u oblasti zdravstvenog turizma i da joj uz epitet najbolje banje dodele i prestižne nagrade. No, menadžment ove ustanove nije stao na tome, već je nastavio da radi na daljem razvojem banje. U tom smislu, privodi se kraju izgradnja wellness i spa centra na oko 5000 kvadratnih metara, što treba da doprinese da se Ribarska Banja ne samo nađe u vrhu srpskih banja, već i da bude u rangu najboljih na sajtu Udruženja banjskih i klimatskih mesta Evrope. Zato je konačan cilj menadžmenta dobijanje „pečata kvaliteta“, visokog evropskog priznanja sa kojim bi Ribarska Banja ušla u elitu, među tridesetak banja, koliko ih je već ovim epitetom ovenčano u Evropi.

Ribarska banja nekad...
ribarskab06Ribarska Banja je počela svoj razvoj još u rimsko doba, kada je ovde bilo legionarsko naselje. Pravu ekspanziju doživela je  u vreme Nemanjića. Naime, u 12. veku Ribarsku Banju i dolinu Ribarske reke sve do ušća u Južnu Moravu, Stefan Nemanja, rodonačelnik loze Nemanjića dobio je kao dar za svoje punoletstvo. Ovde su potom dolazile i dvorske dame kneginje Milice da izbele svoje lice i napiju se lekovite vode iz 46 geotermalnih izvora Ribarske Banje.

 Ipak, najverniji posetilac i pacijent tog lečilišta bio je kralj Petar I Karadjordjević, koji je svečano otvorio banju 1904. godine i koji se ovde lečio od reumatizma. On je bio veliki donator i Ribarskoj Banji je poklonio 70-80 hektara šume i imanja. U znak zahvalnosti meštani su za njega napravili specijalne stepenice, duplo kraće od normalnih, jer je  bolovao od reume i imao smanjenu pokretljivost zglobova, a voleo je da se šeta. Kralj Petar je uvek odsedao na prvom spratu Vile “Srbija”. U čast kralju, u banji je podignut i bronzani spomenik u prirodnoj veličini.

Ribarska Banja se svrstava u kraljevske, jer su ovde boravile sve krunisane srpske glave. Sada je pravi zaljubljenik u banju princeza Jelisaveta. Kada je Jelisaveta Karađorđević otkrivala spomenik svom stricu Petru, došla je na dva dana, a oduševljena ambijentom ostala dvadeset. Od tada redovno dolazi i postala je zaštitno lice banje. 
Prva hemijska analiza vode na ovim prostorima je urađena 1834. godine, neposredno nakon oslobođenja od Turaka, u labaratorijama Medicinskog fakulteta u Beču. Ta godina se oficijelno uzima kao godina početka rada Ribarske Banje. No, tek od 1852., kad je Ribarsku Banju posetio knjaz Aleksandar Karađorđević, ovom prirodnom lečilištu pridaje se veći značaj. Banja je od 1847. godine imala sezonskog lekara (prvi je bio Ljubomir Radivojević, kruševački okružni fizikus), a stalnog od 1854. godine.
Ribarska Banja ima šest izvora mineralne sumporovite i slabo alkalne silinične vode   (38° C), jedan izvor hladne vode (16° C) – jedina akratopega na Balkanu, i jedan mlake sumporovite (28,1°C).

Vode Ribarske Banje koriste se za lečenje, kupanje, pijenje ili ispiranje.
Sve ukazuju na to da su termalne vode banje koristili i Turci za vreme svoje vladavine na ovim prostorima, jer je na temeljima  starog turskog kupatila 1853. po naredbi knjaza Aleksandra Karađorđevića izgrađeno novije. Ribarska Banja je potom, više puta stradala u raznim ratovima. Turci su je 1876. ponovo razorili i sa zemljom potpuno sravnili sve, osim glavnog kupatila.
Moderno uređenje Ribarske Banje počelo je 1904. godine, kad je Vračarska štedionica iz Beogradu dobila koncesiju za podizanje novih objekata. Tada počinje njena intenzivnija izgradnja. U periodu od 1904. – 1911. godine, u Ribarskoj Banji su izgrađeni novi objekti za smeštaj i lečenje gostiju – vila Srbija (1904.), Bosna (1905.), Hercegovina, Crna Gora (1907.), Slavonija (1905.). Sve do Drugog svetskog rata Ribarska Banja je imala sezonski karakter.

 Po završetku Drugog svetskog rata više od dve decenije korišćena je kao odmaralište i za rehabilitaciju plućnih bolesnika.
Tek 1967. godine otvoreno je Odeljenje za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju koje je preraslo u moderan Zavod za lečenje i rehabilitaciju obolelih od ortopedskih, koštanozglobnih i degenerativnih oboljenja „Ribarska Banja“.

…i sad
Ribarska Banja danas predstavlja moderan centar za lečenje oboljenja lokomotornog aparata, reumatskih i neuroloških oboljenja. Banja je pogodna i za porodični odmor i rekreaciju. Dva bazenana na otvorenom, pešačke staze, netaknuta priroda i brojni rastorani, sa autentičnom domaćom kuhinjom i lokalnim specijalitetima, uz veoma povoljne cene, doprinose da boravak u svojevrsnoj oazi prirode bude interesanta i ispunjen.

ribarskab04_600_450Ribarska Banja je, iako u srcu Srbije, omiljeno mesto jugonostalgičara. Ovde i dalje postoje Bosna i Hercegovina, Dalmacija i Hrvatska, Slavonija, Vojvodina,  i Srbija… naravno u nazivu vila, koje su jedna lepša od druge i koje su i dalje u funkciji. U stvari, imena ovih vila su nastala još 1910. godine kada nije bila formirana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, pa ovu istorijsku činjenicu  u Ribarskoj Banji nisu hteli da menjaju, što se pokazalo kao odličan marketinški potez.
Radi podizanja kvaliteta lečenja pacijenata i ukupne turističke ponude, u proteklih pet godina investirano je više od tri miliona evra u rekonstrukciju, adaptaciju i proširenje smeštajnih kapaciteta ove vazdušne banje. U adaptaciju vile „Crna Gora“, rekonstrukciju bazena za kupanje i turskog kupatila, proširenje restorana „Srndalj“, kongresne sale, kao i u izgradnju terena za male sportove, pešačke staze, nabavku savremene medicinske opreme i mnogo toga drugog investirano je preko milion evra.
U naredne dve godine u nove sadržaje Ribarske Banje biće uloženo još pet miliona evra, što će po obimu investicija predstavljati najveći investicioni poduhvat u ovom kraju Srbije. Samo ove godine Ribarska Banja uložiće u rekonstrukciju i izgradnju novih objekata oko milion evra svojih sredstava i 600.000 evra iz fondova Nacionalnog investicionog plana Vlada Srbije.

Kapaciteti Specijalne bolnice su 510 ležaja, dok oko 400 postelja postoji u privatnom smeštaju. Smeštaj bolesnika i ostalih gostiju moguć je u objektima Specijalnog zavoda – stacionar i hotel Pogled (B kategorije – raspolaže sa 590 postelja u komfornim sobama), vilama-hotelima i u privatnim kućama.
Od ukupnog broja ležajeva 200 u sistemu fonda Zdravstvene zaštite dok su preostali na slobodnom tržištu. Sobe su jednokrevetne i dvokrevetne, kompletno renovirane: sa televizorima i kablovskom televizijom, kupatilima, mini-kuhinjama i terasama. U vili „Pogled“ su apartmani uređeni po najvišim standardima koji pružaju potpuni konfor i udobnost.
U Specijalnoj bolnici Ribarska Banja radi 150 lekara specijalista fizikalne medicine. Bolnica je opremljena savremenim aparatima za fizikalnu medicinu i medicinsku rehabilitaciju pa se primenjuju najsavremenije metode lečenja pacijenata, uključujući masaže u kupatilima i saunama sa geotermalnom vodom ( hidro terapija, foto terapija, laser terapija, magnetna terapija, kinezi terapija, termo terapija, sono terapija i radna terapija). Od 2009. godine Specijalna bolnica Ribarska Banja je postala nastavno-naučna baza beogradskog Medicinskog fakulteta.

Trpezarijski prostor prima 600 gostiju, a tu su još i kafe-bar „Vidikovac“ sa veličanstvenim pogledom na celu banju, kafe-bar u terapijskom bloku kao i otvorena bašta kafane „Vojvodina“. Kamin sala i novi eko-etno restoran su uređeni po svetskim standardima. Terapijski blok, smeštajni kapaciteti i restoranski deo spojeni su sistemom toplih veza (toplim podzemnim hodnicima) čime se omogućava maksimalan efekat terapija. U okviru banje posluju: banka, pošta, apoteka, marketi, pijaca, bioskopska dvorana, kongresna sala, biblioteka, čitaonica i kiosci.

Ribarska dolina je prava ekološka oaza, jer u prečniku od tridesetak kilometara ne postoji ni jedna fabrika. Zato ovde dolaze i zdravi ljudi da udahnu čist vazduh i uživaju u čarima prirode ili prisustvuju brojnim manifestacijama u okviru tradicionalnog „Kulturnog leta“, kojom prilikom se održavaju pozorišne predstave, muzički koncerti i sportska takmičenja. Kroz čuveno „Kulturno leto“ prodefiluje preko 3.000 raznih stvaralaca, a priredbe gleda na desetine hiljada ljudi.

Tradicionalni Etnofestival starih jela, zanata i muzike je prilika da se predstavi članovi iz brojnih udruženja iz cele Srbije, koja poštuju i neguju tradiciju naših predaka. Na trpezi se tada nađu svakojake đakonija, od pogače od pasulja, sataraša, červiša do gibanice iz crepulje, raznih pita, grancli, puslica…  Pored domaćih jela, na ovoj smotri posetioci mogu da vide i čuju gajdaše, frulaše, pevače i igrače zaboravljenih igara, umešnost grnčara, tkalja, vezilja i drugih etno stvaralaca, koji otimaju od zaborava umeće naših predaka.

Posetiocima Ribarske Banje su na raspolaganju tereni za košarku, fudbal i odbojku, kao i otvoreni bazeni. Ovde se igra najveći turnir u malom fudbalu u Srbiji, na kome se okupljaju najelitnije ekipe.
Organizuju se obilazak manastira u Đunisu, Svete Bogorodice, gde je najveće hodočašće Srba iz svih krajeva, i Svetog Romana, manastira iz devetog veka, u čijoj je porti sahranjen Aleksej Vronski, junak Tolstojeve „Ane Karenjine“.
Gostima Ribarske banje nudi se mogućnost splavarenja Južnom Moravom klisurom između Mojsinjske i Poslonske planine.

ribarskab09_600_400 Splavarenje od Đunisa do 14 kilometara udaljenog Stalaća, postalo je pravi hit među ljubiteljima reke, prirode i poštovalaca naših svetinja. U ovom kraju, poznatijem kao Mojsinjska Sveta gora, se nalazi 77 crkava i crkvišta, a do mnogih je najlakše doći upravo rekom, koja u ovom delu pravi čudesne meandre.

Za ljubitelje lova se organizuje čuvena „Hajka na vuka“. To je redovna turistička ponuda u okviru koje se ide u lov na vukove i lisice, a u otvorenim i zatvorenim lovištima lovi se krupna i sitna divljač (jelen, divlja svinja, zec, fazan).
Gosti se organizovano vode i u sakupljanje lekovitog bilja i šumskih plodova i pečuraka.
Na centralnom platou se tokom leta tradicionalno održava izbor za „mis Banje“.
Prvog vikenda u septembru 2010. godine u Ribarskoj banji je lane održan novoosnovani festival srpskog horor filma, sa ciljem da postane tradicionalan.
Ljubitelji i posetioci Ribarske banje mogu će da uzivaju i u obilasku novootvorenog zoo vrtu. Nalazi se preko puta restorana Vojvodina, na početku puta koji vodi u Srndalje. Svoj dom su okviru ovog vrta pronašli paunovi, srne, patke, emui, fazani i druge životinje, a planirano je da stanari postanu i divlje svinje i vukovi.
Mnogo je i onih koji su, željni odmora i dobrog zalogaja, česti gosti banjskog etnorestorana „Vodenica“, na Srndaljskoj reci, u nedrima Jastrepca, do koga se stiže pešačeći čuvenom „stazom zdravlja“. Tamo se služi zdrava hrana iz okolnih sela koja se sprema na stare načine.

Pored šetnji po romantičnoj okolini Ribarske banje koja raspolaže sa 4,6 hektara zemljišta , gosti imaju mogućnost izleta do Jastrepca (brojna odmarališta, hoteli, veštačko jezero, lovni rezervati…), Kruševca, Vrnjačke i Kuršumlijske banje, Lomničkog i Topličkog kiseljaka i do srednjovekovnih manastira u okolini Kruševca – Naupara (XIV vek), Veluće (XIV) i Pokrov presvete Bogorodice (XIX).
Vrhunska zdravstvena usluga, evropski standard, ekološka hrana i drugi savremeni sadržaji, razlozi su što je Ribarska Banja postala privlačna za domaće, ali i za mnogobrojne goste iz inostranstva. Ovo podjastrebačko lečilište veoma je cenjeno u ambasadorskim krugovima, koji ovde često dolaze na odmor. Gosti banje su bili ambasadori Rusije, Kine, Turske, Austrije, Holandije, Malezije… Interesovanje stranih turista je postalo još veće sa približavanjem roka za otvaranje novog welnes i spa centra. Turističke kompanijama iz Kuvajta, Sirije, Francuske i Norveške već su najavile organizovani dolazak prvih grupa inostranih turista u Ribarsku Banju tokom 2011. 
Ipak, jedan od najvažnijih razloga što gosti ovde dolaze i što se vraćaju, leži u činjenica da se podjednako vodi računa o svakom gostu. Izgradnjom novog welnes centra i povećanjem broja kreveta, ovaj cilj će biti lakše ispuniti.

topsrbija.com

___________________________________________________________________________________________________

LU SALOME, MUZA NIČEA I RILKEA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________

Na dan 12. februara 1861. godine u Sankt-Peterburgu, u porodici Gustava fon Salomea, rođena je dugoželjena kćerka. Dadoše joj ime Lujza, a tepali su joj mala Lu ili samo Lu.

To je bilo prvo žensko dete u porodici Salome i najmlađa od šestoro dece. Sa petoricom braće Lujza se osećala zaštićenom, ali nikada nije bila razmažena. Nije nikada zahtevala da joj roditelji kupuju skupe i lepe stvari. Istina, tražila je nešto više: slobodu da postupa po sopstvenom izboru.

Svi autoriteti su poklekli

Još u detinjstvu Lu je ispoljavala neverovatnu tvrdoglavost; da li iz kaprica, da li zbog posebnog sklada uma, ali joj se po svojevoljnosti teško moglo naći ravne u celoj prestonici velike Ruske imperije. Svi autoriteti morali su da pokleknu pred snažnom voljom te devojčice.

Religiozna porodica nemačkog porekla slala je jedno za drugim, kako je koje prispevalo, svako od šestoro dece u najstariju nemačku školu Sankt-Petrerburga, Petršul, a sa 16 godina Lujza je počela da pohađa nastavu za konfirmaciju pri protestanstkoj, evangelističko-reformatorskoj crkvi. I upravo je tu njena nezavisnost zablistala svim spektrom jarkih boja.

Samo se Lujza suprotstavila strašnom pastoru Daltonu

U protestantskoj crkvi konfirmacija je služila kao simbol svesnog prihvatanja vere, pa je za pripremu za nju bila nepohodna obuka. Lujza, koja se od ranije interesovala za pitanja filosofije, religije i nauke, pripremu je pohađala kod pastora Daltona, čoveka oštrog, autoritativnog i potpuno lišenog bilo kakve nežnosti. Pričalo se da su se Daltona svi bojali, a da je samo Lujza smogla snage da mu se usprotivi: “Za vreme jednog od prvih konfirmacionih časova kod tog netolerantnog pastora, ona ga je, čuvši u njegovoj propovedi ‘da nema takvog mesta na kome Bog nije prisutan’, prekinula rečima: ‘Postoji takvo mesto – pakao’”, piše Larisa Garmaš, biografkinja Lujze Salome.

Ratno stanje s nemilosrdnim Daltonom

Od toga momenta nemilosrdnom pastoru Daltonu jedna devojka je objavila rat. I prestala je da pohađa časove konfirmacije, čime je ogorčila svoje pobožne roditelje.

Nije se tu uopšte radilo o ateizmu: jednostavno je njen intetelektualno radoznali um očekivao odgovore na duboka pitanja na koja Dalton nije bio u stanju da odgovori. Ona je tražila učitelja koji bi mogao da razvije njene sposobnosti, da bude njen nastavnik i ispovednik. I uskoro se čovek takvog kapaciteta našao. U jednoj crkvi devojka je slušala propoved holandskog pastora Hendrika Gijoa. To je bio u to vreme poznat intelektualac koji je, moglo bi se reći, pripadao društvenoj eliti: čak ga je i sam car Aleksandar II izabrao za nastavnika svojoj deci. Gijo je po svom duhu bio svetski čovek, sjajno obrazovan, i za razliku od Daltona, odlikovao se harizmom. Njegove propovedi u luterijanskoj crkvi u Peterburgu uvek su privalačile inteligenciju prestonog grada.

Pismo pastoru Gijou

Lujza je bila očarana. Savki mudar čovek obdaren darom posmatranja zapazio bi da se u tom momentu dogodilo i nešto drugo: pastor Gijo je nije privlačio samo umešnošću propovedanja i intelektualnim duhom, nego i kao muškarac, bez obzira na to što je bio od nje 25 godina stariji i već imao kćerku njenog uzrasta. U maju 1878. godine Lujza je skupila hrabrost i poslala mu pismo: “…Piše Vam, gosodine pastore, 17-godišnja devojka, koja je jedinica u svojoj porodici i u sredini svog okruženja, jedinica u tom smislu što je usamljena u svojim shvatanjima, niko ne deli s njom iste vrednosti, da ne govorimo o tako ozbiljnim, dubokim pitanjima”, citira Garmaš u svojoj knjizi Lujzino pismo. Na njeno veliko iznenađenje, pastor joj je odgovorio, pa je čak i zakazao sastanak… Tako je i počela njihova ljubavna veza, zvanično pokrivena pripremama za konfirmaciju. Da li je 42-godišnji muškarac primetio zanos mlade devojke, da li je shvatio šta on znači? Naravno, da. A da li je pritom, pored čitanja religioznih tekstova nameravo da osvoji Lujzu svojom erudicijoim? Da li mu je to bio krajnji cilj kada je s njom raspravljao o istoriji religije, logici i filosofiji, kada joj je davao da čita dela Kanta, Lajbnica, Rusoa, Voltera? Zbog čega je uopšte i pristao na te sastanke koji su se održavali krijući od njenih roditelja?

Očeva smrt

Gijo je sve više gubio glavu i počeo da se ponaša na način nedostojan jednog pastora i uopšte odraslog i ozbiljnog čoveka. Lujza je zapisala u dnevniku da mu je nekoliko puta sedela u krilu. Začuđujuće i to što je pastor dozvoljavao 17-godišnjoj devojci da mu piše propovedi. Jedna od takvih propovedi pročitana je pred pastvom, neoprezni i nekontrolisani tekst koji je Lujza napisala umalo da izazove skandal. Nema sumnje da je Gijo zbog ljubavi izgubio pamet. Opraštao joj je njena peckanja i čak se u tajnosti pripremao za razvod.

Nekako tada umire već vremešni general Salome, Lujzin otac. Njegova smrt ubrzava rasplet događaja: Gijo moli devojku da kaže majci o svojim “časovima”. On se po svemu sudeći nadao da će se ostvariti njegovi planovi. “Pristajući na njegove zahteve, Lu je to izvela na svoj način – otvorenom neposrednošću ona je uveče rekla majci: “Vraćam se od Gijoa…”, ne želeći ništa više da doda. Nisu pompgle ni majčine histerične suze, zapomaganja i preklinjanja, sve se dogodilo kao što je Gijo o planirao: da dođe do “roditeljskog sastanka majke i učitelja”.

Šok pastorovom prosidbom

Lu je iza vrata prisluškivala razgovor iz koga je zapamtila samo dve rečenice: “Vi ste krivi pred mojom kćerkom”, vikala je majka. “I hoću da budem kriv pred tim detetom”, odgovorio je Gijo, a ovaj dijalog navodi Larisa Garmaš u svojoj knjizi. Susret je završen Gijomovom molbom gospođi Salome za srce i ruku njene kćeri. Ali se Lujza nije obradovala – bila je šokirana. Za nju je Gijo bio autoritativna ličnost, slična Bogu ili ocu, ali da se uda za njega… Njen mir koji je već bio pomućen očevom smrću konačno se srušio. “Kada je došao odlučni i neočekivani momenat, kad je on meni ponudio da osetim najveću nasladu zemnog života, osećala sam se potpuno nespremnom za takvo iskušenje. Onaj koga sam smatrala za božanstveno biće, u jednom trenu je nestao iz mog srca, i postao mi tuđin”, analizirala je ona kasnije svoja osećanja u dnevniku.

Razoružavajuća samostalnost

Lujza je ispoljava samostalnost koja se sve obeshrabrivala: najpre je odbila prosidbu pastora, a zatim je molila majku da je pošalje na studije u Evropu. Želela je da uči kod Aloisa Bidermana, najvećeg protestantskog teologa epohe. I bez toga već dovoljno slomljena i potresena, gospođa Salome se saglasila. U pratnji majke, Lujza je 1880. otputovala u Švajcarsku, gde je slušala univerzitetska predavanja. Tako su postupale u to vreme mnoge ruske devojke obdarene radoznalim umom: u Ruskoj imperiji u to vreme još nije bilo višeg obrazovanja za žene.

Pokorila i Bidermana

Biderman nije skrivao oduševljenje svojom učenicom čiji je dar upoređivao s brilijantom. Majka je jedno vreme oklevala da dozvoli kćerki da se bavi ozbiljnim životnim pitanjima pod izgovorom zabrinutosti za njeno zdravlje, budući da je od detinjstva imala slaba pluća. U stvari, gospođa Salome se plašila pojavljivanja “novog Gijoa”. Više od svega je želela da joj kćerka ima stabilan, srećan brak i sigurnu budućnost, ali Lujza za tako nešto nije htela ni da čuje. Na kraju krajeva, sve se završilo odlaskom majke sa kćerkom u Rim, gde su Lujzu čekali novi sudbonosni susreti.

Iako je “ženidba filosofski neracionalni poduhvat”, Paul Rej ipak prosi Lujzu

Dospevši u uži krug Malvide fon Mejzenbuh, prijateljice Garibaldija i poznanice Ničea i Vagnera, Lujza se upoznaje s biologom Paulom Rejom. Pomalo smešan, potpuno nepraktičan za život, ali zato načitan i obdaren blistavim umom, Rejo je odmah prigrlio Lujzu. Prva njihova zajednička šetnja po Rimu, prepuna ushićenih razgovora, potrajala je do pred zoru. Bdenja u filozofskim razgovorima su im prešla u naviku i uskoro će Rejo zaprositi Lu. Rejo će to učiniti, kako je zapisala Gramaš, “iako je, od kad zna za sebe, smatrao ženidbu za filosofski neracionalni poduhvat”.

U to vreme Lujza je formirala veoma specifične pogled na odnos prema muškarcima: očigledno da joj je istorija s pastorom ostavila ozbiljnu traumu.

 Umesto braka: čedan život u komuni

Odbila je Reja, ali mu je predložila alternativnu, nestandardnu varijantu: čedan život u komuni u kojoj bi mogli da im se pridruže i drugi momci i devojke koje žele da nastave obrazovanje. Zajedničko bavljenje naukom, razgovori, obavezno odvojene spavaće sobe – takav bi trebalo, po zamisli Lujze, da bude život u budućoj komuni. Rejo je, makar koliko to izlgledalo neverovatno, tu zapanjujuću ponudu prihvatio. Nisu ipak odmah prešli da žive zajedno u komuni, već su putovali po Evropi, posećujući Nemačku i Francusku.

Lu odbija i Ničeovu ponudu za brak

Godine 1882. Rejo je upoznao Lu sa svojim prijateljem Fridrihom Ničeom. Tada se praktično ponovila istorija njenog poznanstva sa Paulom: Niče je isto tako bio očaran i takođe je ponudio brak Lujzi, što je ona, kao i slučaju Rejoa, odbila. Tako je nastala njihova prijateljska trojka o kojoj će se još dugo pričati i prepričavati po celoj Evropi.

Pričalo se da je upravo osećanje prema Lujzi, negova ogromna želja da je osvoji, podstakla književnički potencijal Ničea. Folosof je ne jednom govorio da je ona bila najumnija od svih ljudi koje je poznavao. Na njene stihove Niče je napisao muzičku komediju “Himna životu” i smatra se da je upavo lik Lu Salome iskoristio u “Zaratustri”. Niče je smatrao mladu devojku za svoju rođenu dušu: “Ja mislim da je jedina razlika među nama u uzrastu. Mi živimo jednako i mislimo na isti način”, jednom je u izbezumljenosti izgovorio filosof. Svo troje su živeli u jednoj kući sa odvojenim spavaćim sobama i zajedničkom gostinskom, kao što je Lu i planirala.

 Platonski život u troje

Kod njih troje posla je bilo preko glave: u tom periodu su mngo čitali, diskutovali, stvarali. Ali emotivna strana zajedničkog života bila je uzbudljiva. Sudeći prema dnevnicima i svedočenjima savremenika, njhov odnos je zaista ostao platonski. Međutim, strasti su ipak nezaustavljivo kipele: prijateljska odanost ničim nije umanjivala ljubavne porive. Tome treba dodati da Lujzu od prvog momenta nije volela Ničeova sestra Elizabet, žena despotske prirode, ali vrlo ograničena, od koje je čuveni filosof čitavog života bio zavisan.

Ničeovi zahtevi Lujzi

Elizabeta je stalno podsticala brata protiv Lujze. I bez nje su Niče i Lu ionako počeli da se spore: pošto mu nije uzvratila ljubav, Niče je od nje zahtevao bezgraničnu odanost, pažnju i saučestvovanje u svakoj njegovoj misli, u svakoj ideji. Salome se bunila: to je bio brutalni nasrtaj na njenu individualnost. Zategnutost i napetost između njjih dvoje je rasla. “Svakih pet dana između nas se događala mala tragedija. Sve što sam Vam o njoj pisao, to je apsurd, i nema nikakve sumnje da nije manje apsurdno ni ovo što Vam sada pišem”, izlivao je ogorčenje Niče, otvarajući dušu u prepisci sa prijateljem Peterom Gastuom.

Filosofa je mučila još od ranije sumnja da su Lu i Rejo u dogovoru. Bio je ubeđen da to dvoje vole jedno drugo i da ga obmanjuju… Ali je prošlo još nekoliko meseci dok njihovim odnosima nije došao kraj. Istina, poslednji udarac je ipak nanela Ničeova zla sestrica: ona je Salomi napisala grubo i uvredljivo pismo. Podrobnosti iz njega, kao ni posledice tog sukoba nisu sačuvane, ali je u jesen 1875. Niče sam krenuo na putovanje. Neutešni raskid je utrostručio njegovu stvaralačku snagu: u to vreme on je dopisao drugi deo “Zaratustre “ u kojem pažljivi čitalac može primetiti osećanja odbačenog muškarca (Ideš k ženi – ne zaboravi bič!). Lujza je ostala i dalje sa Rejom, ali njihovi odnosi se nisu promenili – ostali su platonski.

Početak raspleta

Godine 1886. Salome se upoznala sa Fridrihom Karlom Andreasom, univerzitetskim predavačem, ekspertom za istočne jezike. Andreas, kao i mnogi njegovi prethodnici, postao je žrtva Lujzine privlačnosti. Da bi dobio njenu naklonost i ubedio je da se uda za njega, sebi zabo nož u grudi. Tog momenta je 25-godišnja Lujza Salome postupila dugačije nego do tada u sličnim situacijama: pristala je da se uda za Andreasa, ali pod uslovom da nikada ne stupi s njim u intimne odnose. Ona je insistirala da taj uslov bude potvrđenim i njihovim bračnim ugovorom. Iako zvuči neverovatno, ali po svedočenju mnogih biografa, za 43 godine njihovog braka taj uslov nije nijedan jedini put bio narušen.

Preokret

Godine 1892. u životu Lu Salome je nastupio prelomni momenat: ona je ipak rešila da stupi u intimni odnos s muškarcem. Njen ljubavnik je postao Gerog Ledebur, jedan od osnivača socijaldemokarstke partije u Nemačkoj i utemeljivač marksističkih novina “Forvec”, budući član Rajhstaga. Otkrivši dosta kasno tu stranu ljudskih odnosa, Lu se zagnjurila u nju udišući kovitlace koje taj odnos stvara. U to vreme počinju da izlaze njene knjige: “Bitka za Gospoda” (1885), “Fridrih Niče u ogledalu njegovog stvaralaštva” (1894), povest “Ruf” (1895). U knjizi “Erotika” objavljenoj 1910, Salome istražuje prirodu emotivne sfere života.

 Ljubav sa Rajnerom Marijom Rilkeom

Godine 1897. 36-godišnja Lu Salome se upoznaje sa 21-godišnjim pesnikom Rajnerom Mariom Rilkeom. Među njima su se razbuktale ljubavne strasti . Lujza s njim putuje po Rusiji, uči ga ruskom jeziku, upoznaje sa stvaralaštvom Dostojevskog i Tolstoja… Neko vreme Rilke, kao što su to činili i drugi koji su bili zaljubljeni u nju, živeo je s njom u Andreasovoj kući. Međutim, nakon četiri godine i on počinje da ističe sopstvena prava na Lu, ubeđujući je da se razvede. I oni su se rastali, ali su sve do Rilkeove smrti (1926) bili u prijateljskim odnosima i dopisivali su se.

 Eksperimenti sopstvenim životom

Začuđujuća osobenost ove žene da izvodi eksperimente sa sopstvenim životom izražena je čak i u svojevrsnom pokusu materinstva. Svoje dece ona nije imala, ali je 1905. ekonomka njenog muža Andreasa rodila kćerku s njim. Lu ostavlja devojičicu zvanu Marija u svom domu i sa radoznalošću istraživača posmatra sopstvene reakcije.

Do kraja života Salome je uspela da štampa još desetak knjiga, družila se sa Frojdom i Jungom (a posle njihovg razlaza jedino njoj je bilo dozvoljeno da se kreće u krugu obojice nekadašnjih prijatelja, a sada dušmana), izučavala je psihonalizu i zajedno sa Anom Frojd zamislila udžbenik dečje psihologije. I kada je 1937. došlo vreme da Lujza ode na drugi svet, uz njenu postelju našla se iznenada Marija, vanbračna kćer njenog muža kojoj je bilo suđeno da čuje i zapamti poslednje reči ove žene-zagonetke: “Ceo svoj život sam radila i samo radila. Zašto?”

Branko Rakočević/seecult.org