„Neprestano otkrivam da nikako ne mogu da otkrijem ljude.
Foto ilusracija: Bora*S
Ono što kažu, nije ono što čine, da li je ono što misle?
Možda to ni oni sami ne znaju.“
Meša Selimović (Tvrđava)
NI ONI SAMI NE ZNAJU…
Tag Archives: tvrđava
STRAŽAR NAD DOLINOM GRUŽE…
Sa Boračkog krša se na lepote gružanskog kraja, pruža pogled za nezaborav!
U centralnom delu Gruže na 14 kilometara od Knića nalazi se selo Borač. Ono što ga čini posebnim i atraktivnim je što se nad njim nadvija Borački krš,vulkanski breg u kojem su prirodne sile izvajale đžinovske figure neverovatnih oblika.
SPOMENIK PRIRODE „BORAČKI KRŠ“
Nad pitomom, zelenom dolinom Gruže, izdiže se kao mrki stražar vulkanski breg nezemaljskog izgleda-Borački krš.
Borački krš
Strahovite prirodne sile su na strmoj južnoj litici brega izvajale fantastične skulpture od okamenjene lave.
Iza njihovih leđa, na severnoj strani brega nalaze se ostaci drevnog Borča.
Borački krš je živi muzej naše nacionalne i tragične istorije. Na njegovim dominantnim i teško pristupačnim vrhovima nalaze se ostaci temelja, pored antičkih zidina srednjevekovnog grada Borča.
Vekovima je bio izložen napadima raznih naroda sa svih strana. Naši stari srpski hroničari ga često pominju. Istorija kaže da su oko njega vođene duge i krvave borbe, tako da se njegovo ime Borač, koje je veoma staro, može jedino izvesti iz glagola „boriti se“.
Prepoznatljiv Borački krš po svom grebenu, oblika džinovske kreste izuzetno je privlačan za ljubitelje aktivnog odmora, planinare, alpiniste, rekreativce, izletnike…
Pored krsta koji predstavlja simbol ovog srednjevekovnog grada, pogled koji se pruža sa njegovih nestvarnih vrhova ostavlja bez daha. Višegodišnja je inspiracija brojnih pesnika i slikara. Duh vekova odiše ovim mestom i poziva svakog ko se na njemu nađe da se priseti svojih korena i drevnih vremena.
Zbog očuvanja stena izuzetnih geoloških i geomorfoloških karakteristika i karakteristične flore i faune od kojih su mnoge vrste zaštićene na osnovu nacionalnog zakonodavstva, Uredbom Vlade Republike Srbije stavljen je pod zaštitu kao prirodno dobro od izuzetnog značaja, odnosno I kategorije kao Spomenik prirode „Borački krš“.
Izvor teksta i fotografija: Katalog To opštine Knić
FOTO – PLUS
Borački krš, izvor: Zavod za zaštitu prirode Srbije
Fotografija: Vladimir Jovanovski / Izvor: http://www.knicturizam.org.rs
Priredio: Bora*S
TVRĐAVA STALAĆ…
Tvrđava Stalać
Srednjevekovni grad Stalać nalazi se nedaleko od današnjeg Stalaća, na visokom brdu iznad sastava Južne i Zapadne Morave i severnoistočnih ogranaka Mojsinjskih planina.
Tvrđava Stalać
Grad se pominje u vreme kneza Lazara kada je pod njim bio panđur tj. podgrađe, a predpostavlja se da je podignut u 14. veku.
Strateški položaj grada, na prostranom platou omogućavao je kontrolu komunikacija u pravcu zapada.
Konstantin Filozof beleži da je grad 1413. godine protiv vojske turskog sultana Muse branio velikom hrabrošću jedan od vlastelina despota Stefana, sve dok nije sa svojim ljudima u njemu izgoreo (u narodnim pesmama to je bio vojvoda Prijezda, dok narodno predanje vezuje grada za nekog Todora od Stalaća).
Tvrđava Stalać
Nakon turskog razaranja grada, on se više ne pominje u turskim i ugarskim izvorima te je vremenom izgubio na svom strateškom značaju i ostao u zaleđu turskih osvajanja.
Sačuvana je samo glavna kula grada, koja je branila prilaz sa najpristupačnije strane. Kula je tipičan donžon sa ulazom tek na gornjem spratu. Otvor ovoga ulaza je donekle i dekorativno obrađen, što je inače retko u Srbiji.
Izvor:arheo-amateri.rs
__________________________________________________________________________________
VARDŽIJA, BLAGO KRALJICE TAMAR…
Srednjovekovni podzemni grad isklesan u stenama: Vardžija, blago kraljice Tamar
U drugoj polovini XII veka, u padinama planine Erušeti na levoj obali reke Kura, izgrađen je pećinski grad, manastir i tvrđava, a ceo kompleks Vardžije je sadržao 13 nivoa i 6.000 stanova.
Foto: Profimedia
Vardžija je naselje pećinskog manastira u južnoj Gruziji, iskopan u padinama planine Erušeti na levoj obali reke Kura, 30 kilometara od Aspindža. Glavni period kontrukcije se dešavao u drugoj polovini XII veka.
Podzemne dvorane planinske kraljice, isklesane su od čvrstog kamena, a Vardžija svojim izgledom podseća na ambijent iz filma Gospodar prstenova.
Međutim, ovaj kompleks pećine, manastira i palate koji nisu sagradili patuljci, već Gruzijci za svoju bajkovitu kraljicu Tamar.
Ponekad iz teških okolnosti nastaju podvizi mitskih razmera. Kasnih 1100-ih godina, srednjovekovno kraljevstvo Gruzije je pružalo otpor navali mongolskih hordi, najrazornijoj sili koju Evropa nije videla to tada. Kraljica Tamar je naredila izgradnju ovog podzemnog svetilišta 1185. godine i kopanje je počelo na planini Erušeti, koja se nalazi južno od zemlje blizu grada Aspindža.
Kada se završila izgradnja, ova podzemna tvrđava je sadržala 13 nivoa i 6.000 stanova, sobu za kraljicu prestola i veliku crkvu sa spoljnim zvonikom. Pretpostavlja se da je jedini pristup ovom uporištu preko skrivenog tunela čiji se ulaz nalazi u blizini obale reke Kura. Međutim, 1283. godine, samo jedan vek nakon što je Vardžija izgrađena, zemljotres je bukvalno razorio ovo mesto. Razbijen je planinski nagib i uništeno je više od dve trećine grada.
Ipak, manastir je postojao sve do 1551. godine kada ju je Tahmasp razorio.
Danas ovo mesto održavala mala grupa monaha. Oko 300 stanova i dvorana se i dalje može posetiti, a u nekim tunelima sa starim cevima za navodnjavanje i dalje može da se pije voda.
Izvor: nationalgeographic.rs
MALU SVETU GORU ČUVA 800 SELJANA…
Meštani Zabrege, nedaleko od Paraćina, godinama spasavaju srednjovekovnu srpsku baštinu. U kanjonu ostaci pet manastira i pet crkava koje su gradili monasi izbegli sa Sinaja i Atosa
Selo Zabrega sa 150 živih kuća i 800 duša čuva bez ičije pomoći dragocenu srednjovekovnu baštinu „male Svete Gore“ u klisuri reke Crnice!
Foto: ucionicaistorije.wordpress.com
U njoj se nalaze ostaci pet manastira i pet crkava koje su vešto sagradili u 14. i 15. veku na malim proširenjima uskog kanjona monasi sa Sinaja i Atosa, izbegli pred Osmanlijama.
Naseobine kaluđera sinaita posvećenih tihovanju i prepisivanju knjiga štitila je moćna tvrđava Petrus, srce Petruškog krajišta, granične oblasti srpske države od vremena Nemanje.
Tu je bilo sedište petruškog vojvode Crepa Vukoslavića, koji je slomio tursku invaziju 1381. i koga knez Lazar u poveljama naziva bratom. Pretpostavlja se da su zajedno poginuli u Kosovskom boju.
Uspomene na veliku prošlost čuvaju žitelji Zabrege, ugnežđene u proširenju klisure pod obroncima Kučajskih planina, na 18 kilometara od Paraćina. Skriveno selo je ušlo u legendu u Velikom ratu, kad austrougarski vojnici nisu uspeli da ga nađu pa su raportirali štabu: „Zabrege na karti ima, a na zemlji je nema“.
Meštani kažu da bi selo bilo kraj sveta da nema Društva za negovanje tradicije, kulturu i umetnost „Petrus“, koje je uz pomoć skromnih sredstava i truda Zabrežana uspelo da očisti Stazu petruških monaha i organizuje umetničke kolonije i smotre narodnog stvaralaštva.
Osnivači „Petrusa“ Dragan i Vladan Vučković su entuzijasti koji pored svakodnevne borbe za preživljavanje nalaze vremena da čuvaju i promovišu srpsku nacionalnu baštinu. Ipak, brine ih da li će i u budućnosti imati šta da pokažu.
– INSTITUCIJE zadužene za zaštitu baštine ne haju za naša upozorenja i molbe – kaže Vladan Vučković. – Ne samo što neke crkve i manastiri nikad nisu istraživani, već i one koje su otkrivene a nezaštićene, pa ih uništavaju kiše i snegovi. U Zavodu za zaštitu spomenika kulture kažu da nemaju para, pa su Zabrežani predložili da petruške svetinje sami stave pod krov. Iz Zavoda su upozorili da će u tom slučaju podneti krivične prijave protiv nas zbog uništavanja spomenika kulture.
Ostaci kule nad klisurom Crnice. Foto: sr.wikipedia.org
Zabrežani se vajkaju da su njihove svetinje ni na nebu ni na zemlji: zakonom zaštićene od onih koji bi da ih sačuvaju, ali ne i od vlage koja ih razara. Da bi nam pokazali lepotu petruške Svete gore i nebrigu koja je ugrožava domaćini su nas poveli drevnom stazom kroz klisuru.
– Narod je vekovima čuvao sećanje na petruške svetinje, a retki naučnici koji su dolazili u naš kraj potvrdili su istinitost predanja – kaže Vučković.
Tako se od srednjeg veka održala tradicija saborovanja kraj ostataka manastira Petruše posvećenog Ognjenoj Mariji, podignutog na ogromnoj steni u podnožju tvrđave Petrus.
Do njega se stiže uskom stazom pribijenom uz liticu klisure i gaženjem kroz reku. Iako je u divljini, u crkvi Petruši često gore kandila koja pale meštani okolnih sela. Oni dolaze da se mole na mestu kome pripisuju isceliteljske moći, kao i okolnim izvorima.
– PETRUŠU nazivaju i „malim Hilandarom“ zbog njene arhitekture specifične za Atos – kaže Vučković. – Crkva, zaštićeni spomenik kulture, nije se videla od šikare dok je Zabrežani, od najstarijih do dece, nisu sami očistili.
Manastir Petruša Posvećeno Ognjenoj Mariji. Foto: paracin.autentik.net
Od Petruše vodi strema staza do vrha brda kroz žbunje koje krije tvrđavske zidine debljine i do 2,5 metra. Put se završava na platou gde se nalazi divovski megalit zvani Krstata stena okružen ostacima kula stražara nad ponorom. Na samom vrhu brega su ostaci velike vlastelinske citadele, zarasle u šipražje i pune rupa koje su iskopali tragači za blagom.
O ovoj važnoj tvrđavi, koja je čuvala granicu srpske države od upada iz moravske doline, malo je pisanih podataka, a sistematska arheološka istražovanja nikada nisu obavljena. Prvo sigurno svedočanstvo je povelja cara Dušana koji poklanja „Petrušku pustinju“ na upravu vlastelinu Vukoslavu i njegovim sinovima Držmanu i Crepu, koga docnije Knez Lazar imenuje za vojvodu. Vukoslavići su od nesigurne krajiške oblasti stvorili bezbedan prostor gde su utočište našli monasi sinaiti koji obnavljaju i grade manastire i isposnice.
– Srednjovekovni grad prekopavaju divlji arheolozi, a i ono malo obavljenih pravih istraživanja napravilo je mnogo štete, jer otkriveni zidovi nisu konzervirani i ruše se – kaže Vučković. – Najveća šteta što malo Srba zna za grad vojskovođe Crepa koji je na Božić 1381. kod Dubravice porazio Turke u njihovom prvom pohodu na Srbiju posle Maričke bitke.
NAJVEĆI deo sinaitskih naseobina formiran je u bezbednoj klisuri uzvodno od tvrđave, kojoj je najbliži Manastir Jovana Glavoseka, kako narod naziva Svetog Jovana Preteču. Utemeljen je još u doba ranog hrišćanstva, a od njegove crkve raškog stila danas su ostali samo zidovi pocrneli od čađi bezbrojnih sveća koje vekovima pale vernici.
– Sećanje na ovu svetinju takođe je vekovima održavao sabor – kaže Vučković. – Društvo „Petrus“ je 2010. našlo donatore i zajedno s opštinom Paraćin dalo novac Zavodu za zaštitu spomenika u Kragujevcu da iskopa ostatke manastira – Želeli smo da ga potpuno obnovimo i stavimo pod krov, ali sad kažu da ne može, jer je reč o spomeniku kulture.
Pogled na Krstatu stenu i pećinu ispod Petrusa. Foto: sr.wikipedia.org
Zabrežani su, čekajući institucije, sami uredili manastirski plato i sagradili mostić preko Crnice, pa iz sela sad lako stiže do Petrusa.
Obnovili su i srednjovekovnu seosku crkvu Petkovicu raškog stila, od koje se zabreški amfiteatar među bregovima ponovo sužava u klisuru koja počinje kod ruševina manastira Namasije, velikog srednjovekovnog duhovnog i zanatskog centra. Od njega su ostali samo delovi zidova, crkvica posvećena Svetom Nikoli i poslednji sačuvani srednjovekovni mutvak – višenamenska peć visine jednospratnice, koju opasno ugrožava vlaga.
– Ipak mi ne odustajemo, posle nekoliko vekova probili smo staru monašku stazu kroz gornji deo klisure – naglašava Vučković. – Ona vodi pored ostatka još nekoliko crkava koje uopšte nisu istraživane do manastira Sisojevca, gde je iguman bio Sveti Sisoje sinait, po predanju duhovnik kneza Lazara.
VATRE ZA UZBUNU
Petrus je podignut na brdu gde se od gvozdenog doba podizana utvrđenja sa zadatkom sprečavanja vojski koje su marširale dolinom Morave da kanjonima prođu ka crnorečkom kraju ka Zaječaru ili dolinom Mlave stignu do Dunava.
Reč je o jednoj od najvećih brdskih tvrđava srednjovekovne Srbije, bio je praktično nepoznat široj javnosti dok entuzijasti iz Zabrege nisu sami raščistili šumske staze i počeli da dovode goste koji su ostajali bez daha na ostacima kula koje se nadnose nad ponorom klisure.
Legende kaže da su plamenovi paljeni na njima bili signal za uzbunu koji se prenosio preko Gradine na planinini Babe, kule Todora od Stalaća i grada Koznika dižući Srbiju na oružje.
Boris Subašić | novosti.rs
Izvor:magacinportal.org
__________________________________________________________________________________________
Preporuka: MOJE VREME U SISEVCU
NESREĆNA DESPOTICA JERINA…
Istina o prokletoj Jerini: Da li je unesrećila Srbiju i svoju porodicu?
Tek se pre par godina počelo da spekuliše o pozivnoj strani ličnosti nesrećne despotice Jerine Branković.
Foto: Wikipedia
Pet vekova je narod slušajući o njoj uz gusle stekao utisak da je ona unesrećila Srbiju i svoju porodicu, a zapravo Jerina je u jednom trenutku za svoju državu žrtvovala nešto najdragocenije što je imala – svoju decu.
Rođena u grčkoj porodici Kantakuzina, na samom početku petnaestog veka, Jerina se sa samo petnaest godina udala za srpskog despota Đurđa Brankovića. Iako je bio dvadeset godina stariji od nje, neki izvori tvrde da je par imao mnogo zajedničkih interesovanja koja su dovela do toga da se u braku između Đurađa i Jerine razvije jaka ljubav.
Prvi sin im je preminuo kao trinaestogodišnjak, pored njega imali su još Grgura, Stefana i Lazara, kao i ćerku Katarinu. Što se tiče njihove ćerke Mare, nije poznato da li je ona njihova ćerka ili pak kći iz prvog braka despota Đurđa.
Period Jerinine vladavine bio je jako težak za Srbiju. Ugari su je pritiskali sa severa, a Turci sa juga. Pošto je bio prinuđen da Ugarima ustupi Beograd, Đurađ je morao da premesti svoju prestonicu. Tako je dobio dozvolu da počne sa izgradnjom Smedereva.
Veliku ulogu u izgradnji imala je sama despotica, koja je dovela neimare iz Grčke da tvrđavu grade po uzoru na carigradske, a u tome je pomagao i njen brat Toma. Kako je narod bio prinuđen da gradi, mnogima se u startu nije dopadalo što će učestvovati u ovom poduhvatu. U izgradnji su korišćena jaja kao vezivni maretijal, što se ionako gladnom stanovništvu nije dopadalo.
Kako bi smirili strasti sa Ugarima, Brankovići su svoju kćer Katarinu udali za grofa Urliha II. Turcima se nije dopao ovaj savez i odmah su zatražili drugu kćer, Maru. Jerini je jako teško pao ovaj rastanak, kao i velikom broju Srba u to vreme, pogotovo jer je Mara odlazila u harem.
Ipak mnoge srpske princeze vaspitavane su tako da svojom udajom i uticajem na svog muža pomažu porodici i Srbiji, pa ni Mara nije bila izuzetak. Dugo je vršila uticaj da sultan Murat II pomaže njenoj braći, čak je i podučavala njegovog naslednika Mehmeda II, koji ju je veoma poštovao. Takođe sultan joj je dozvolio da zadrži svoju veru. Marina predaja samo je dodatno opravdala mržnju prema Jerini.
Istoričarima nikada nije bila sasvim jasna ova mržnja prema despotici, s obzirom da je kneginja Milica, koja je takođe udala svoju Oliveru za sultana ispala mučenica i svetica.
Iako su njeni sinovi bili prinuđeni da ratuju za Turke (Grgur je čak i pomagao da se osvoji Solun, rodni grad njegove majke i njegova ujčevina), Turcima to nije bilo dovoljno. Da bi Turci bili sigurni da Brankovići neće sklopiti savez sa Ugarima, Grgur i Stefan su poslati sultanu kao taoci. Uprkos Marinom uticaju i molbi da ih poštedi koja je stigla prekasno, Grgur i Stefan su oslepljeni.
Ovo je bio još jedan udarac za nesrećnu Jerinu. Nakon toga morala je da beži na Svetu goru od kuge, a ona i Đurađ su veliki deo svog bogatstva trošili otkupljujući pravoslavne robove od Turaka, ne bi li bar delimično spasili svoj narod. Turska vojska, je uprkos kakvom-takvom savezu odlučila da uđe u Srbiju i osvoji Smederevsku tvrđavu. Grad se predao uglavnom zbog gladi, ne zbog toga jer je tvrđava bila lako osvojiva. Bračni par Branković je pobegao u Zetu, odakle je Đurađ pokušao da traži pomoć od Ugara, ali je i ovaj plan propao.
Kraj života Jerina je dočekala kao monahinja na Rudniku. Posle Đurađove smrti, najmlađi sin Lazar, tada već naslednik i njegova žena Jelena proterali su porodicu iz Smedereva, smatrajući da se od njih krije blago porodice Branković.
Jerina je preminula u maju 1457. godine. Smatra se da je otrovana od strane svog najmlađeg sina Lazara. Ne zna se gde je sahranjena, a ne zna se ni kako se Srbijom proširio loš glas o Jerini koja je u narodu, poput svog svekra Vuka Brankovića, ostala prokleta i izdajica.
Izvor: stil.kurir.rs
_______________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE FotoPlus
_______________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S
UPOZNAJTE KOVLON…
TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Najprljaviji, najopasniji i najgušće naseljen grad na svetu!
U utvrđenom gradu u Kovlonu, u Hongkongu, živelo je gotovo 50.000 ljudi, zbijenih u samo nekoliko blokova, odnosno 350 zgrada, izgrađenih na površini od 210 x 120 metara.
Kada se napravi računica, to je gustina naseljenosti od 1.270.000 stanovnika po kilometru kvadratnom.
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Ovaj grad ima dugu istoriju koja se proteže čak do dinastije Song (960-1279), kada je na ovom mestu napravljena ispostava za upravljanje trgovinom solju.
Međutim, ona nije bila održavana narednih nekoliko vekova, a od 1668. godine tamo je stalno bilo stacionirano 30 stražara. Kasnije, tokom raznih ratova, grad je pripadao Britancima, koji su izgradili i ojačali odbrambeni zid oko njega, ali je potom grad-tvrđava ustancima ipak vraćen u kinesku kontrolu.
_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Međutim, 1898. godine potpisan je ugovor kojim je Hongkong iznajmljen Britaniji na 99 godina. U ovom gradu je tada živelo oko 700 stanovnika, a Kini je dozvoljeno da raspolaže Utvrđenim gradom pod uslovom da se ne meša u odbranu britanskog Hongkonga. Iako su Britanci tvrdili da oni imaju pravo na korišćenje grada, nikada se nisu previše mešali u to šta se dešava u njemu. Pred Drugi svetski rat grad je potpuno uništen od strane Japana, ali je Kina nakon kapitulacije Japana uspela na silu da povrati svoja prava na ovo naselje, tako što se mnoštvo kineskih izbeglica uselilo u grad i britanske vlasti nisu uspele da ih isele, te su rešili vremenom da se drže podalje od njega.
_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Tada u gradu počinje da vlada totalna anarhija. U okolini Kovlon je bio poznat kao “grad tame”, jer su u njemu bez vlasti (kineske i britanske) i sa minimalnim mešanjem policije, počeli da cvetaju kriminal, kocka i prostitucija, i njime su vladale kriminalne grupe, trijade. Policajci su u grad ulazili samo u velikim grupama, a početkom sedamdesetih godina, organi reda iz Hongkonga izvršili su preko 3500 racija, i pritom uhapsili preko 2500 kriminalaca i zaplenili nekoliko tona narkotika. Nakon toga, snaga trijade počinje da slabi, a 10 godina kasnije, stopa kriminala je stavljena pod kontrolu.
_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Grad je najveću izgradnju doživeo upravo kada su u njemu vladale trijade. Sve objekte je vodom napajalo samo osam cevi, a toliko je gusto i visoko bio izgrađen da u neke delove sunčevi zraci nikada nisu dospevali. Grad je u periodu bezvlašća bio poznat i visokoj stopi samoproklamovanih lekara i stomatologa, koji su mogli da rade bez straha od krivičnog gonjenja usled neadekvatnog lečenja i grešaka.
_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Međutim, iako je grad bio smrdljivo, odvratno mesto, gde su se pacovi slobodno šetali, i gde je kanalizacija neprestano curila, meštani su ga branili do poslednjeg dana. Veliki procenat stanovnika nije se bavio kriminalnim radnjama i trudio se da poboljša uslove života u naselju, te su i pokušavali da vode sasvim normalne živote i bave se svojim zanatima.
___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Ali, 1987. godine napravljeni su planovi da se Utvrđeni grad ipak uništi, što je učinjeno do kraja 1994. godine, kada su i poslednji stanovnici pristali da se presele.
Naredne godine na ovom mestu otvoren je istoimeni park. Grad nije u potpunosti sravnjen, i danas su vidljivi samo neki delovi starog grada-tvrđave.
___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Bivši stanovnici ovog grada kažu da im najviše nedostaje prijateljstvo koje je ovde bilo veoma snažno.
Članovi porodice Heung, koja je brojala šest članova, nakon preseljenja sa ove lokacije izjavili su: “Živeli smo siromašno, ali smo bili srećni“. A najstarija ćerka istakla je: “Najbolje vreme smo proveli u prvoj kući, iako su sobe bile toliko male da nismo imali mesta ni za sto za ručanje. Jeli smo sa daske koja je bila postavljena preko mašine za štrikanje i kreveta. Svi smo se slagali, i bilo je super imati toliko dece sa kojima možete da se igrate.”
Tekst:Life Content/ Izvor: svet.rs
KAKVI SMO LJUDI…
TAMOiOVDE________________________________________________
Foto: frama.ba
“Sve će proći. Ali, kakva je to utjeha? Proći će i radost, proći će i ljubav, proći će i život.
Zar je nada u tome da sve prođe?”
MEŠA SELIMOVIĆ (Tuzla, 26. april 1910 – Beograd, 11. jul 1982)
Bio je istaknuti srpski i jugoslovenski pisac iz Bosne i Hercegovine, koji je stvarao u drugoj polovini 20. veka.
Biografija
Rođen je 26. aprila 1910. godine u Tuzli. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1930. upisao se na studijsku grupu srpskohrvatski jezik i jugoslovenska književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je 1934. godine, a od 1935. do 1941. godine radi kao profesor Građanske škole, a potom je 1936. postavljen za suplenta u Realnoj gimnaziji u Tuzli.direktor drame Narodnog pozorišta, glavni urednik IP „Svjetlost“.
Prve dve godine rata živeo je u Tuzli, gde je bio uhapšen zbog saradnje sa Narodnooslobodilačkim pokretom, a u maju 1943. godine prešao je na oslobođenu teritoriju. Tada je postao član Komunističke partije Jugoslavije i član Agitprop-a za istočnu Bosnu, potom je bio politički komesar Tuzlanskog partizanskog odreda. Godine 1944. prešao je u Beograd, gde je obavljao značajne političke i kulturne funkcije. Od 1947. godine živeo je u Sarajevu i radio kao:profesor Više pedagoške škole, docent Filozofskog fakulteta, umetnički direktor „Bosna-filma“,
Godine 1971. je penzionisan i preselio se u Beograd.
Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Priznanja i nagrade
Bio je biran za:predsednika Saveza književnika Jugoslavije, bio je počasni doktor Sarajevskog univerziteta (1971), redovni član ANUBiH i SANU.
Dobitnik je brojnih nagrada od kojih su najznačajnije:
NIN-ova nagrada (1967), GORANOVA nagrada (1967), Njegoševa nagrada (1967), potom Dvadesetsedmojulska SRBiH, nagrada AVNOJ-a, itd.
Dela
Posle prve knjige, zbirke pripovedaka „Prva četa“ (1950), s temom iz NOB-a, objavljuje roman „Tišine“ (1961). Slede knjige, zbirka pripovedaka „Tuđa zemlja“ (1962) i kratki poetski roman „Magla i mjesečina“ (1965).
„Derviš i smrt“ (1966) kritika je odmah oduševljeno pozdravila kao izuzetno delo. Ovaj roman je napisan kao reakcija na tadašnji Titov režim koji se vrlo često obračunavao sa političkim osuđenicima. I sam Mešin brat je bio na Golom otoku, što je bio dodatni motiv. Radnja romana zbiva se u 18. veku u nekom mestu u Bosni. Glavni junak je Ahmed Nurudin, derviš mevlevijskog reda. To je delo snažne misaone koncentracije, pisano u ispovednom tonu, monološki, s izvanrednim umetničkim nadahnućem, povezuje drevnu mudrost s modernim misaonim nemirima. Ono počinje od religioznih istina kao oblika dogmatskog mišljenja da bi došlo do čovekove večne upitanosti pred svetom, do spoznaje patnje i straha kao neizbežnih pratilaca ljudskog življenja. Knjigu je posvetio supruzi Darki, koja mu je celi život bila verni pratilac, prijatelj i podrška.
Pisci iz Bosne i Hercegovine predložili su da se Meša ovim romanom kandiduje za Nobelovu nagradu za književnost.
Roman „Tvrđava“ (1970) vraća nas u još dublju prošlost, u 17. vek. „Tvrđava“ je tu i stvarnost i simbol, a kao simbol ona je „svaki čovjek, svaka zajednica, svaka ideologija“ zatvorena u samu sebe. Izlazak iz tvrđave istovremeno je ulazak u život, u haotičnu stvarnost sveta, početak individualnog razvitka, otvaranje mogućnosti susreta s drugima i upoznavanja istinskih ljudskih vrednosti. Kao i prethodni roman, i „Tvrđava“ je ispunjena verom u ljubav, koja je shvaćena kao most što spaja ljude, bez obzira na različitost uverenja, civilizacija i ideologija.[1]
Nakon romana „Ostrvo“ (1974) koji obrađuje teme iz savremenog života, slede dela: „Djevojka crvene kose“, „Pisci, mišljenja i razgovori“, „Za i protiv Vuka“, „Krug“ i „Sjećanja“ (1976). Ovo poslednje delo je autobiografsko. U njemu Meša S. opisuje mnoge važne događaje i ličnosti koje su na njegov život uticale i ostavile neizbrisiv trag.
Nacionalna pripadnost
U svojoj knjizi Prijatelji Dobrica Ćosić, na sto osamdeset osmoj strani, prenosi deo testimentalnog pisma Meše Selimovića Srpskoj akademiji nauka i umetnosti iz 1976.
Selimović piše: „Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog književnog jezika. Jednako poštujem svoje poreklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebu da dokazujem. Znali su to, uostalom, i članovi uređivačkog odbora edicije ‘Srpska književnost u sto knjiga’, koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti, i sa mnom su zajedno u odeljenju jezika i književnosti: Mladen Leskovac, Dušan Matić, Vojislav Đurić i Boško Petrović. Nije zato slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti sa izričitim zahtjevom da se ono smatra punovažnim biografskim podatkom.“.
Spisak dela:
Uvrijeđeni čovjek (1947), Prva četa (1950), Tuđa zemlja (1957), Noć i jutra (filmski scenario) (1958), Tišine (1961), Magla i mjesečina (1965), Eseji i ogledi (1966), Derviš i smrt (1966), Za i protiv Vuka (1967), Tvrđava (1970), Ostrvo (1974), Krug (1983). Izvor:sr.wikipedia.org
CITATI i ODLOMCI
* “Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je da ne postoji, da ne boli. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se merio onim što više ne postoji. Ovako se mešaju utvare i život, pa nema ni čistog sećanja, ni čistog života.”
* “Ljudi preziru sve one koji ne uspiju, a mrze one koji se uspnu iznad njih; Navikni se na prezir ako želis mir, ili na mržnju ako pristaneš na borbu…”
* “Ljubav je valjda jedina stvar na svetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razlog.
* “Krijemo ljubav, tako je i ugušimo.”
* „Moral je zamisao, a život ono što biva.Više je štete nanešeno životu zbog sprečavanja grijeha, nego zbog grijeha.“
* “Tako je bolje, bez slatkih riječi, bez praznog smiješka, bez varanja. Sve je lijepo dok ništa ne tražimo, a prijatelje je opasno iskušavati. Čovjek je vjeran samo sebi.”
* “Nekad i sad – to su dva čovjeka.”
* “Teško je dok se ne odlučiš, tada sve prepreke izgledaju neprelazne, sve teškoće nesavladive. Ali kad se otkineš od sebe neodlučnog, kad pobijediš svoju malodušnost, otvore se pred tobom neslućeni putevi, i svet više nije skučen ni pun prijetnji.”
* „Stvari ne mogu da se kažu dok ne postoje. Pitanje je samo, treba li da se kažu.“
KAKVI SMO LJUDI
Čudan svijet, ogovara te a voli, ljubi te u obraz a mrzi te, ismijava plemenita djela a pamti ih kroz mnoge pasove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada. Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve između toga. A povrh svega moji su i ja njihov, kao rijeka i kaplja, i sve ovo što govorim kao o sebi da govorim.
Pametni su ovo ljudi.
Primaju nerad od Istoka, ugodan život od Zapada; nikuda ne žure, jer sam život žuri, ne zanima ih da vide šta je iza sutrašnjeg dana, doći će što je određeno, a od njih malo šta zavisi; zajedno su samo u nevoljama, zato i ne vole da često budu zajedno; malo kome vjeruju, a najlakše ih je prevariti lijepom riječi; ne liče na junake, a najteže ih je uplašiti prijetnjom; dugo se ne osvrću ni na što, svejedno im je što se oko njih dešava, a onda odjednom sve počne da ih se tiče, sve isprevrću i okrenu na glavu, pa opet postanu spavači, i ne vole da se sjećaju ničeg što se desilo; boje se promjena jer su im često donosile zlo, a lako im dosadi jedan čovjek makar im činio i dobro.
Čudan svijet, ogovara te a voli, ljubi te u obraz a mrzi te, ismijava plemenita djela a pamti ih kroz mnoge pasove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada. Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve između toga. A povrh svega moji su i ja njihov, kao rijeka i kaplja, i sve ovo što govorim kao o sebi da govorim.
Mislio sam nema ko da sluša!?! Ima kako nema, sluša moja duša!!!
A mi nismo ničiji, uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Zar je onda čudno što smo siromašni? Stoljećima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ni tko smo, zaboravljamo već da nešto i hoćemo, drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoje nemamo, mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo, najtužniji vilajet na svijetu, najnesretniji ljudi na svijetu, gubimo svoje lice a tuđe ne možemo da primimo, otkinuti a ne prihvaćeni, strani svakome i onima čiji smo rod, i onima koji nas u rod ne primaju. Živimo na razmeđi svjetova, na granici naroda, svakome na udaru, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije, kao na grebenu. Sila nam je dosadila, i od nevolje smo stvorili vrlinu: postali smo pametni iz prkosa.
Šta smo onda mi? Lude? Nesrećnici? Najzamršeniji ljudi na svijetu. Ni s kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama. Do jučer smo bili ono što želimo danas da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kamo da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog rješenja. Preziru nas i braća i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Htjeli smo da se sačuvamo, a tako smo se izgubili, da više ne znamo ni šta smo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje.
A sve se plaća, pa i ova ljubav.
Zar smo mi slučajno ovako pretjerano mekani i pretjerano surovi, raznježeni i tvrdi, veseli i tužni, spremni uvijek da iznenadimo svakoga, pa i sebe? Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav, jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti? Zar bez razloga puštamo da život prelazi preko nas, zar se bez razloga uništavamo, drukčije nego Ðemail, ali isto tako sigurno. A zašto to činimo? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno, znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka nam čast našoj ludosti!
foto:pismenizadaci.blogspot.com
* „Čovek nije drvo i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vezujući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor i on će počinjati iznova.
Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promeni mesto i nametnute uslove. Kuda i kako da ode? Nemoj da se smešiš, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože menjamo. I opet se vraćamo, smireni, utešljivo prevareni.– Ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje?
– Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi voleo ni nju ni drugi svet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigde. A nisi nigde ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro.
Treba da misliš, da čezneš, da voliš.“
Povodom godišnjice rođenja Meše Selimovića,
priredio : Bora*S
PRINCEZIN „PUT RUŽAMA POSUT“…
TAMOiOVDE………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………
Kako je princeza Olivera završila u Bajazitovom haremu
Snimanje prvog dokumentarnog filma, sa igranim delovima, o srpskoj princezi Oliveri Lazarević počelo je na lokalitetima na Smederevskoj tvrđavi, saopštio je fond „Princeza Olivera“.
Foto:vesna.atlantidaforum.com
Film pod nazivom „Put ružama posut“ prati sudbinu kćerke kneza Lazara i kneginje Milice koja je nakon Kosovske bitke predata Turcima kao zalog za mir i poslata u harem sultana Bajazita.
Autorski tim za ovaj srednjemetražni film okupio je fond „Princeza Olivera“. Reditelj je Marko Novaković. Scenario je, prema monografiji „Princeza Olivera, zaboravljena srpska kneginja“, napisala Olivera Šaranović, a dramaturški ga je uobličila Nataša Drakulić.
Narator je Milan Caci Mihailović. U igranim rekonstrukcijama pojavljuju se u ulozi princeze Olivere – Vesna Stanojević i Aleksandra Manasijević, kao i Tanja Bošković (kneginja Milica), Dragan Mićanović i Ljubomir Bulajić (Despot Stefan), Ivan Jevtović (Bajazit Prvi), Aleksandra Nikolić (Jela Balšić).
U filmu će biti korišćena bogata arhivska građa, umetnički predmeti, inserti iz dokumentarnih i igranih filmova, mape.
Snimaće se na autentičnim lokacijama širom Srbije (Beogradska tvrđava, crkva Ružica, Konak kneginje Ljubice, Saborna crkva, crkva Lazarica, ostaci Lazarevog grada u Kruševcu, tvrđava u Baču, manastiri Manasija, Studenica, Ravanica.)
Film govori o životnom putu princeze Olivere koju su iz rodnog Kruševca u harem Bajazita Prvog, koji je pogubio njenog oca, Srbi ispratili bacajući pred nju pupoljke ruža.
Priča o sudbini princeze Olivere neodvojiva je od priče o njenim roditeljima, bratu despotu Stefanu, sestri Jeli Balšić, sestriću Đurađu Brankoviću, pa će film biti prilika da se oživi ovaj nedovoljno istražen deo srednjovekovne srpske istorije, ističu producenti.
Princeza Olivera je uspela da se dostojanstveno izbori sa nedaćama koje joj je život na turskom dvoru doneo, da uz to pomogne Srbiji, da se u nju vrati i nastavi da pomaže vladavinu svog brata Despota Stefana. Autorski tim filma i fond „Princeza Olivera“ dobili su blagoslov patrijarha srpskog Irineja za snimanje ovog filma. Premijera se očekuje na leto.
(tanjug.rs /08.04.2013)
POD SEDAM VELOVA
Životna priča princeze Olivere, najmlađe kćeri kneza Lazara i kneginje Milice, ostala je maglovita. Pomagala Srbe utičući na sultana
Car Lazar i njegova porodica, Pavle Čortanović, 1860.
ŽIVOTNA priča princeze Olivere, najmlađe kćeri kneza Lazara i kneginje Milice, ostala je maglovita. Njoj su dodeljeni tek manji odeljci u literaturi koja se bavi srednjovekovnom epohom ili porodicom Lazarević.
Žrtva koju je podnela odlaskom u harem Bajazita I ističe se kao njena najveća istorijska zasluga. Pre svega zato što je svoj uticaj na turskog sultana koristila za dobrobit Srbije i srpskog naroda. Po majci, kneginji Milici, Olivera je poreklom od samih Nemanjića.
Kneginja Milica je čukununuka kralja Duklje, Vukana Nemanjića, najstarijeg sina velikog župana Stefana Nemanje i starijeg brata kralja Stefana Prvovenčanog i Svetog Save. Po ocu, knezu Lazaru, Olivera je unuka izvesnog Pribca (ili Pripca) Hrebeljanovića iz Prilepca kod Novog Brda. Pominje se da je on bio u službi cara Stefana Dušana i imao titule peharnika, logoteta i velikog sluge. Pripadao je nižoj vlasteli.
Po nekim naznakama, Lazar je navodno bio samo posvojče Pribčevo, a zapravo vanbračni sin Dušanove polusestre Teodore ili možda samog cara Dušana, pa time i sam Nemanjić. Na to ukazuju, mada ne precizno, “Pećki rodoslov” ili Dukina “Tursko-Vizantijska istorija 1341-1462. godine”. Čak i da su ovi podaci istiniti, Lazar i Milica su bili više nego dovoljno srodnički udaljeni, tako da se njihov brak nikako nije mogao smatrati rodoskrnavljenjem.
Knez Lazar i kneginja Milica imali su sedmoro dece: Maru, Draganu, Teodoru, Jelenu, Oliveru, Stefana i Vuka. Olivera je, nesumnjivo, bila najmlađa kći, ali nije konačno utvrđeno da li je bila i najmlađe dete kneževskog para.
O Oliverinom rođenju, detinjstvu i ranoj mladosti gotovo da nema neposrednih podataka. Godina njenog rođenja nigde u izvorima nije precizno zabeležena. Neki autori rodoslova Lazarevića smatraju da je rođena 1373. ili 1376. godine. Sa druge strane, na osnovu nekih savremenih genealogija, rukovodeći se podatkom da je despot Stefan, Oliverin brat, rođen oko 1377, može se izvući zaključak da se u tom slučaju mogla roditi između 1378. i 1380. U slučaju da je rođena između 1373. i 1376. godine mogla je imati između četrnaest i osamnaest godina kada je otišla u harem.
U razdoblju pre Kosovske bitke, život kneževske dece odvijao se u sjaju neke vrste političke i kulturne renesanse. Kneževa deca, pa i sama Olivera, imala su prilike da se sretnu sa mnogim umnim ljudima, umetnicima i zanatlijama i da se upoznaju sa lepotom njihovih dela.
Svet zabave bio je takođe lako dostupan. Na očevom dvoru ili na gradskim trgovima, mogli su da vide putujuće glumce, propovednike, muzičare i mađioničare. Bili su u prilici da posmatraju i mnogobrojne viteške igre, nalik viteškim turnirima na Zapadu.
Njihovo obrazovanje bilo je temeljno. Učili su strogu dvorsku etikeciju, čitanje, pisanje, matematiku i pevanje. Pored maternjeg jezika, morali su tečno govoriti latinski i grčki. Proučavali su i hrišćansku teologiju i filozofiju. Čak i ženska deca morala su, bar delimično, biti upućena u pravila i tajne diplomatije.
Lazareve i Miličine kćeri bile su lepo vaspitane, ambiciozne, pametne, obrazovane, samosvesne i energične žene, prave vladarke nalik svojoj majci. Potvrda za ovo je i obrazovanje Jelene Balšić, čija se pisma smatraju izvanrednim dometom srpske srednjovekovne epistologije. Dokaz su i vladarske karijere, kako Jelene Balšić, tako i njene sestre Mare Branković, pa i čitava sudbina princeze Olivere.(Nastaviće se)
ZA SPAS NARODA
POLITIČKI brak bio je uobičajena pojava u srednjovekovnoj Srbiji. Svi brakovi vladara iz dinastije Nemanjića, bili su politički. Milica dala Bajazitu najmlađu kćer
Srpske zemlje krajem 14. veka
POLITIČKI brak bio je uobičajena pojava u srednjovekovnoj Srbiji. Svi brakovi vladara iz dinastije Nemanjića, od Stefana Nemanje do cara Uroša I, bili su politički. Kralj Milutin je sklopio čak pet takvih brakova.
I brak kneza Lazara i Milice, visokog dvorskog službenika i kneginje – Nemanjine potomkinje bio je usmeren politikom. Njihove četiri starije kćeri bile su, takođe, u političkim brakovima. Mara je udata za Vuka Brankovića, Dragana za bugarskog cara Jovana Šišmana, Teodora za palatina na ugarskom dvoru Nikolu Gorjanskog (Garevića, Garu), a Jelena za gospodara Zete – Đurađa Balšića.
Ni osmanlijski vladari iz tog doba nisu ostali imuni na posezanje za brakom kao političkim sredstvom. Sultan Orhan, otac Muratov i deda Bajazitov dobio je od pretendenta na vizantijski presto i kasnijeg cara Jovana Kantakuzena, njegovu kći Teodoru za ženu (1346. ili 1347). Kantakuzen je, u sukobima oko vizantijskog prestola, privoleo Turke na svoju stranu i na kraju bio krunisan za cara. Nije prošlo mnogo vremena, a sultan Murat je za ženu uzeo jednu hrišćansku princezu. Kada je car Jovan, koji je kontrolisao južni deo Bugarske, izgubio Drenopolj (Jedrene), a potom i Filipopolj (Plovdiv) morao je pristati na vazalstvo Muratu. Izvori kažu da je sam Murat kao zalog tražio Jovanovu sestru Tamaru.
Dvadesetak godina kasnije slična sudbina zadesila je i princezu Oliveru Lazarević. Kako navodi teolog Nikola Giljen njeno venčanje sa Bajazitom pokazalo se u datom istorijskom trenutku kao najracionalnije rešenje za opstanak srpskog naroda i srpske države.
Nedugo posle kosovske tragedije, koja se dogodila na Vidovdan 1389, nastali su sukobi među Srbima koji su bili za primirje sa Turcima i onih koji su bili za dalji otpor. Srbijom je u to vreme, s mukom, ali uz svesrdnu pomoć malobrojne preživele vlastele, a u ime maloletnog sina Stefana, upravljala kneginja Milica. Miličinoj vlasti se suprotstavljao njen zet Vuk Branković, koji je odbijao njenu prevlast u porodičnom savezu.
Milica je nameravala da se sa decom, Stefanom, Vukom i Oliverom skloni privremeno u Dubrovnik. Mađarski kralj Žigmund je saznao za to i želeći da iskoristi njeno odsustvo prodro je u severnu Srbiju. Dok su mađarske trupe pljačkale po Šumadiji, a turske po jugu Srbije, Bajazitove posade već su bile zaposele nekoliko srpskih gradova. Kneginja Milica promenila je odluku, ostala u Srbiji i sklopila mir sa Turcima prihvatajući vazalnost Bajazitu. Tu odluku Milica je donela uz saglasnost vlastele, državnih činovnika, patrijarha i arhijereja srpske crkve.
Mir je pre svega podrazumevao veliki novčani danak Turcima i pomoć u ljudstvu za potrebe turske vojske. Kao zalog za ispunjenje ovih obaveza, Milica je dala svoju najmlađu i jedinu neudatu kćer Oliveru u harem sultana Bajazita, čoveka koji joj je pogubio oca.
Vreme Oliverinog odlaska u Bajazitov harem, Stojan Novaković povezuje sa kanonizacijom kneza Lazara i prenosom njegovih moštiju iz Prištine u Ravanicu. Taj događaj odigrao se 28. juna 1391. godine, zbog čega Novaković Oliverin odlazak u harem smešta u proleće te godine. Pre sklapanja mira Turci nisu dozvoljavali prenos moštiju, a to je bio jedan od uslova da ga Srbi prihvate. Ne može se pouzdano reći da je ovaj Novakovićev zaključak tačan. Prenos moštiju kneza Lazara mogao se dogoditi, posle duže pripreme, na Vidovdan, naredne godine.(Nastaviće se)
SULTAN SE PROPIO
Odlaskom Olivere Lazarević u harem sklopljen je mir između Srbije i Osmanske imperije. Bila je dovoljno mudra da zna granicu
Biblijska Jestira (Tatjana Kilibarda)
DATA je Bajazitu! Odlaskom Olivere Lazarević u harem sklopljen je mir između Srbije i Osmanske imperije. Konstantin Filozof ovom događaju daje epsku crtu. Zapaža da je Olivera data Bajazitu “da bi bilo spaseno hristoimenito stado od vukova koji su ga klali”.
Vekovima kasnije, Vladimir Ćorović zaključuje da je majka Milica “morala pristati na to”.
Olivera je otišla onome ko je pogubio njenog oca, kneza Lazara! Ako već nije mogla podeliti teret majčinske tuge, kneginja Milica je sa srpskom vlastelom i crkvom podelila teret ove teške odluke.
Bajazitu su Oliveru odvela braća, kneževići Stefan i Vuk. Bilo je to njihovo prvo vazalsko putovanje na poklonjenje novom gospodaru. Harem se nalazio u tadašnjoj evropskoj prestonici Osmanlija, u Drenopolju (Jedrenu), na reci Marici, oko 250 kilometara istočno od Kruševca.
Oliverina sudbina za trenutak je promenila tok istorije njenog naroda. Nije bila ni prva hrišćanka, ni prva plemkinja u tom haremu. Prema navodima Željka Fajfrića, nijedna sultanija pre Olivere, koja nije prešla u islam, nije uspela da postane toliko uticajna. Olivera je bila “dovoljno mudra da zna do koje granice sme da ide i šta može da dobije”. Njene želje nisu prerastale u hirove i neuočljivo se mešala u političke događaje. Za svoju porodicu “umela je da izbori šta se moglo”.
Odlazak u Bajazitov harem i novo životno okruženje bili su stresni i surovi za nju, zapaža teolog Nikola Giljen. Na njenoj strani su bili prirodna snalažljivost, karakter, obrazovanje i vaspitanje. To joj je pomoglo da se lakše uklopi i brže prilagodi uslovima haremskog života. Malobrojni pisani izvori iz tog doba otkrivaju da je Olivera s vremenom stekla poseban položaj i snažan uticaj na Bajazita. O tome svedoči Konstantin Filozof u “Žitiju Despota Stefana”.
Drugi izvor, turska “Hronika” Ašik-paše Zade puna je velikih grešaka u godinama i imenima, a provejavaju i nesimpatije prema sultaniji hrišćanki. On čudno pripoveda o miru sklopljenom između Srba i Turaka iz 1390. godine. Po njemu, na poklonjenje Bajazitu nije došao sam Stefan, već njegov izaslanik sa “sestrom njegova oca”, što je mogla biti samo Dragana, žena čelnika Muse, koja je umrla pre 1389. godine. Sasvim je nejasno da li je taj izaslanik sa sobom doveo princezu Oliveru ili je po nju, naknadno, došao Bajazitov emisar. Olivera se nigde ne spominje imenom, već isključivo kao “Srpkinja devojka” i “Kaurka devojka”.
Iz rečenice: “Kada se devojka sastade sa Hanom, ostvari se što se želelo”, ne može se zaključiti da li hroničar govori o miru između Srba i Turaka ili sklapanju braka između Olivere i Bajazita. Isto tako se ne zna da li je Ašik-paša mislio na Oliverin uticaj na Bajazita u korist Srba ili na ispunjavanje bračnih dužnosti, kada je zapisao: “Kada je devojka poodrasla, poslužila je za ono što joj je dužnost bila.”
Što se tiče Oliverinog uticaja na Bajazita, tu se Ašik-paša, kao pravoverni musliman, usredsredio isključivo na činjenicu da se turski sultan propio zbog njenog negativnog uticaja. Masovne pijanke u haremu odvijale su se, tobože, uz odobravanje i podsticanje velikog vezira Ali-paše, po nekim izvorima Srbima nimalo naklonjenog. Ove tvrdnje se ponavljaju nekoliko puta, pa i u stihu, sa očekivanim zaključkom o štetnosti brakova osmanskih vladara sa hrišćankama.
I iz ovih zapisa zaključuje se da je Olivera bila uticajna, u većoj meri nego što je bilo dozvoljeno. Bila je jedna od njegove četiri šerijatske supruge-kadune. (Nastaviće se)
MILJENICA SULTANA
PREMA turskim izvorima, Olivera Lazarević bila je vanredno lepa, otmena i imala veliki uticaj nad strastima odanog sultana. Zadobila i održala ljubav besnog Bajazita
Harem prema starim gravirama
PREMA turskim izvorima, Olivera Lazarević bila je vanredno lepa, otmena i imala veliki uticaj nad strastima odanog sultana Bajazita. Pripisuju joj da je sultanova strast prema alkoholu samo manji deo njenih grehova. Najveći greh joj je, ipak, po njihovom mišljenju, to što je neprestano šaputala sultanu u korist svog brata despota Stefana Lazarevića.
Nije bilo lako, u velikom haremu u kome se neprekidno odvijala intrigantna diplomatska borba među ženama, postati miljenica sultana. Olivera je to uspela. Harem je bio složeno, opasno i zatvoreno društvo, izolovano od stvarnosti i spoljašnjeg sveta. Većinom su ga činile robinje, zarobljenice ili kupljene žene. Bilo je tu i po nekoliko stotina žena. Prostorije je čuvala straža sačinjena od evnuha – crnaca uškopljenika, pod komandom harem age. Nadzirala ga je sultanova majka, koja je pazila da se neka od žena harema previše ne dodvori sultanu.
Tek pristigle žene imale su rang adžamije, odnosno početnice, a vremenom su prelazile, u zavisnosti od svojih sposobnosti, ali i sultanove volje, put od džarija (obične robinje), preko šagirdi (šegrtica) i gediklija (u rangu kalfi), do usti (majstora za različite dužnosti prema sultanu). Uste koje su obavljale ono što se danas naziva „bračnim dužnostima“ nazivale su se hasećijama. Samo četiri hasećije, koliko je propisivao šerijat, mogle su stupiti u šerijatski brak i nazivane su kadunama, a ako rode sinove baš-kadunama.
Prema nekim izvorima, žene za harem birane su prema turskom osećanju za žensku lepotu, pa su tako na ceni osim Turkinja bile i žene sa Kavkaza, Gruzijke i Jermenke, uglavnom punije građe i crnomanjaste. Turski sultani ženili su se, međutim, i hrišćanskim princezama – Grkinjama, Bugarkama, Srpkinjama i Ruskinjama. Tako je bilo i u Oliverinom vremenu.
Sa inovernim princezama sultani su sklapali šerijatske brakove. One nisu morale da prihvate islamsku veru, postajale su kadune ili sultanije. Neke od njih su ne samo ostajale u pravoslavnoj veri, već su pored muževljevih džamija gradile crkve. Hrišćanske kadune imale su znatan politički uticaj. Ruskinja Rokselana, poznatija kao Hurem-sultanija, imala je uticaj čak i u nasleđivanju vlasti. Zbog toga su takvi brakovi od druge polovine DžVI veka bili zabranjivani.
Olivera je vrlo brzo shvatila sistem funkcionisanja harema. Vešto izbegavajući intrige i strogu hijerarhiju našla je put do Bajazitovog srca. Kao njegova miljenica uspela je da pomogne svojoj zemlji. Ovakvim ponašanjem pokazala je izuzetnu diplomatsku mudrost.
PozivajuĆi se na ranija istorijska iskustva, Stojan Novaković povezuje Oliverin uticaj na Bajazita sa preimućstvom koje su Lazarevići imali nad ostalom srpskom vlastelom, pre svega nad buntovnim Brankovićima. „Udajom Olivere, slučajem što je njoj pošlo za rukom da u dvoru Bajazitovom i nad Bajazitom samim zadobije znatan uticaj, i viteškim i plemićkim osobinama Stefana Lazarevića, novoga kneza,
Lazareva je porodica, kako se iz naših savremenih spisa vidi, zauzela vrlo povoljan položaj na dvoru Bajazitovom. To je mnogo doprinosilo i utvrđenju njenom u samim srpskim zemljama.“ Kao posledica toga, odmah po Vukovoj smrti (1398.) sve zemlje Brankovića ušle su u sastav države Lazarevića.
Politika mira sa Turcima dala je svoje najzrelije plodove po Srbiju. Zasluge za to Novaković pripisuje upravo princezi Oliveri, podsećajući da je ona „u sultanskome haremu uspela da održi prvo mesto, zadobije i održi ljubav besnog Bajazita (Nastaviće se)
GLAS ZA BRATA
Zahvaljujuči Oliverinom uticaju na turskog sultana, porodica Lazarevića dobila je preimućstvo nad ostalom srpskom vlastelom. Spasila Stefana od sultanovog gneva
Stefan Lazarević
ODLAZAK Olivere Lazarević u harem sultana Bajazita doneo je Srbima preko potreban mir.
Zahvaljujući njenom uticaju na turskog sultana, porodica Lazarevića dobila je preimućstvo nad ostalom srpskom vlastelom, pre svega nad buntovnim Brankovićima. Lazareva porodica, kako se vidi iz savremenih spisa, zauzela je vrlo povoljan položaj na turskom dvoru.
To je doprinelo njenom utemeljenju u srpskim zemljama, a zemlje Brankovića su ušle u sastav države Lazarevića 1398, odmah po smrti Vuka Brankovića.
Negde u to doba, u sklopu osvajačkih pohoda na Balkanu, Turci su poslali jake vojne odrede u Bosnu. U tom pohodu sa svojim trupama učestvovao je knez Stefan Lazarević. Usled nezapamćeno jake zime doživeli su krah, a Stefan je, uz pomoć Ugara, pokušao da to iskoristi za oslobođenje od turskog vazalstva.
Srpski plemići, koji su želeli da se osamostale, pripremili su zaveru protiv Stefana. Poslali su Bajazitu signale o Stefanovoj tobožnjoj odgovornosti za neuspeh u Bosni i njegovim vezama sa Ugrima. To je poljuljalo Stefanov ugled kod Bajazita i pretilo da ozbiljno ugrozi srpsku državu. Mada se neuspeh bosanske misije nije neposredno mogao povezati sa Stefanom, to je zbog njegove prougarske politike podsećalo na izdaju, zaključuje teolog Nikola Giljen.
Jedan od trojice urotnika, Novak Belocrkvić, Nikola Zojić i izvesni Mihailo (ili Mihalo), otkrio je Stefanu zaveru. Ubrzo je Stefan pogubio Belocrkvića, a Zojića proterao sa čitavom porodicom u manastir Ostrovica. Da bi ispravile štetu, kneginja Milica (tada već monahinja Jevgenija) i njena rođaka, monahinja Jefimija, otputovale su sultanu Bajazitu. Istoričar Vladimir Ćorović navodi da je to bila prva naša diplomatska misija koju su vodile žene.
Prema istorijskim izvorima, njih dve su otišle Bajazitu sa zvaničnom molbom da im dozvoli da prenesu mošti svete Petke iz Trnova u Vidin, kako bi njihove čudotvorne moći pomogle srpskoj zemlji i narodu, a Stefanovo pravdanje od optužbi za izdaju, spomenule su samo usput. Istoričari kažu da Bajazit nije poverovao monahinjama da je Stefan nevin, ali nije posumnjao da je njihov dolazak povezan sa moštima.
Usledila je Stefanova poseta Bajazitu. Hroničari smatraju da je Oliverino “šaputanje u bratovljevu korist” tada odigralo ključnu ulogu i spaslo ga sultanovog gneva. Bajazit ne samo da je oprostio Stefanu, već je prema njemu zauzeo još blagonakloniji, gotovo očinski stav.
Konstantin Filozof prenosi da je Stefan, iskreno se kajući, tada rekao Bajazitu: “Gospodaru, umesto da me ko ocrnjuje pred tvojom moći, sam ću izneti sagrešenje moje, koje carstvu tvome neki za mene behu saopštili, kako sam odstupio od službe tvojoj državi i da sam drug Ugrima. Rasudivši opet da je stvar neumesna, setih se vaspitanja, tvoje moći i zakletve, i dođoh. Evo, život je moj pred Bogom u tvojoj ruci, šta hoćeš, učini.” Prema istom izvoru, Bajazit je svog vazala nazvao “najstarijim i vazljubljenim sinom” i ukazao mu na jalovost i štetnost paktiranja sa Ugrima.
Proročanske Bajazitove reči da treba da pričeka njegovu smrt i borbu njegovih sinova za vlast, pa da to iskoristi za osamostaljivanje i proširenje države, piše Giljen, možemo uzeti sa rezervom, jer su one svesna ili podsvesna posledica Konstantinovog poznavanja kasnijih događaja. Ipak, takve tvrdnje ukazuju da je Bajazitov odnos prema Stefanu mogao biti krajnje dobronameran. Nema sumnje da je na takav odnos Bajazita prema Stefanu uticala Olivera.
Dragana Matović (01.- 05. novembar 2009)/www.novosti.rs
Priredio: Bora*S
ALEKSANDRIJA, PRESTONICA SEĆANJA…
TAMOiOVDE________________________________________________________________________
PRESTONICA SEĆANJA
Jedan mladić je imao 25 godina kada je na krilima ratničke i osvajačke slave osvojio Egipat 332. godine pre nove ere.
Foto by Ramblurr/Flickr.com
Odlučio je da prestonica novoosvojene zemlje bude na morskoj obali, a kao idealno mesto poslužiće jedna luka na obali Sredozemnog mora sa savršenom klimom i prilazom Nilu u čijem zaleđu je ležalo slatkovodno jezero Mariut. Zapovedio je svom arhitekti Dinokratu da baš tu sagradi zajedničku prestonicu Afrike, Evrope i Azije – tri kontinenta tadašnje civilizacije. Tako je rođena Aleksandrija.
Foto by MrSnooks/Flickr.com
Aleksandar Veliki nikad neće videti svoj grad. Nova osvajanju su ga odnela dalje i kada je, desetak godina kasnije, umro – njegovo telo će biti prebačeno iz Vavilona i sahranjeno u centru Aleksandrije. Nad grobom je podignut hram Soma, a ljudi i dan danas uzalud tragaju za staklenim kovčegom u kome leži balsamovano i zlatom optočeno telo velikog osvajača. Nadživeo ga je grad koji je osnovao.
Aleksandrija je danas metropola sa pet miliona stanovnika koja se prostire na obali Sredozemnog mora u dužini od gotovo sedamdeset kilometara. Iz aviona noću izgleda kao zlatna brazletna na vratu kakve egipatske princeze, danju to je kosmopolitski mravinjak sa svojim kapijama Sunca i Meseca, širokim bulevarima (kornišima), spomenicima što svedoče o vekovima stare slave i čuvaju magiju velikih ljudi, velikih ratova i velikih ljubavi.
Foto by Miriam.Mollerus/Flickr.com
Tu je čuvena Kleopatra slomila srce rimskim vojskovođama Gaj Juliju Cezaru i Marku Antoniju i tako spašavala svoje carstvo, a kada joj to nije uspelo i sa proračunatim Oktavijanom koji je nameravao da je odvede u Rim i pogubi kao robinju, ona se obavila egipatskim kobrama čiji su je ujedi odveli u večnost i legendu.
Iako na svakom koraku srećete “toponime” savremene civilizacije u vidu restorana brze hrane, fri šopova, prodavnica, univerziteta, samo jedan pogled na njene spomenike vraća vas u vrtlog vekova i podseća da su ljudi prolazni, a ovaj grad večan.
Foto by Iyng883/Flickr.com
Foto by Fightung Irish 1977/Flickr.com
Foto by A.M.Kuchling/Flickr.com
Foto by Eviljohnius/Flickr.com
Foto by Derek Keats/Flickr.com
Pompejev stub je jedan od retkih sačuvanih spomenika antičke Aleksandrije napravljen od crvenog granita iz Asuana, visok 22 metra i posvećen Dioklecijanu. Na mestu jedne uklonjene turske tvrđave iskopani su ostaci Rimskog pozorišta sa mermernim sedištima za 700-800 gledalaca u kome se za vremena vladavine Ptolomeja nalazio Panov vrt, a kasnije vile i kupatila. Sa platoa obnovljene čuvene Aleksandrijske biblioteke posmatra vas bista Aleksandra Velikog mermernog pogleda uprtog ka jugu. Ona je , zapravo, bila deo Aleksandrijskog muzeja, filozofske ustanove koju je dao da se sagradi jedan od Ptolomeja, naslednika istoimenog Aleksandrovog generala. U međuvremenu, biblioteka je rušena i paljena mnogo puta, poslednji put je obnavljena krajem prošlog veka.
Ovde su tri veka pre nove ere vršeni proračuni za gradnju čuvenog svetionika Faros na isturenom rtu istoimenog ostrva koje će kasnije sa kopnom povezati nasip Hepstadion ( “dug sedam stadiona”). Svetionik Faros bio je zaštitni znak Aleksandrije i jedno od sedam svetskih čuda antike. Bio je sagrađen od krečnjaka, imao je četiri dela, bio je visok oko 135 metara, a njegova kupa se završavala sedam metara visokom statuom Posejdona – boga mora. On je Arapima, koji su ga zvali El Manara, poslužio kao prototip za minarete, tornjeve pored džamija sa kojih se vernici pozivaju na molitvu. Propadao je postepeno, uništavan ljudskom rukom i zemljotresima, tu je građena džamija, a danas na njegovom mestu stoji tvrđava Kaitbej koju je podigao istoimeni sultan krajem petnaestog veka.
Poseban doživljaj pružaju Montaza vrtovi, kompleks od 50 hektara, koji su danas mondensko letovalište a nekada su bile rezidencije poslednjih egipatskih kraljeva iz dinastije Muhamed Alija. Ovde su u prelepim palatama, okruženi bogatstvom i hiljadama konkubina, živeli Abuz Hilmi, Fuad i poslednji egipatski kralj Faruk koji je abdicirao 1952. godine i sa poslugom i blagom isplovio put Venecije. Danas ove vrtove pohode romantici kako bi prošli njegovim Mostom ljubavi i večno ostali zaljubljeni.
Aleksandriju su osvajali Persijanci, Arabljani, padala je u ruke Evropljana a tragovi ovih potonjih su vidljivi u fasadama građevina izgrađenih u neoklasicističkom stilu i secesiji. Kad je sredinom prošlog veka Naser proglasio nacionalizaciju, stotine hiljada Evropljana napustilo je ovaj grad, ali je pečat starog kontinenta ostao i Aleksandrija ima sve odlike jednog mediteranskog grada.
Aleksandriju valja doživeti i, zašto da ne, ostati u njoj poput velikog grčkog pesnika Konstantina Kavafija (1863-1933). On je u doba najveće slave živeo u stanu iznad jednog bordela, a iza ćoška grčke crkve u današnjoj ulici Šaria Šarm el Šeik i pevao elegije gradu koji ga je zauvek kupio.
“Ti govoriš: Otići ću nekoj drugoj zemlji,
nekom drugom moru
i grad ću pronaći bolji nego što je ovaj…
Al ne, drugu zemlju, drugo more
ti pronaći nećeš.
Ovaj grad će zauvek te pratit…”
MORE, ĆU SE KAČIM…
TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________
VELIČANSTVENE STENE BELOGRADČIKA
Subota, 28. jul 2012. godine.
Dvadeset članova Društva „SOKO“, kreće u pohod ka galeriji prirodnih fenomena u susednu Bugarsku.
Prvo odredišno mesto-grad Belogradčik.
Tvrđava i stene Belogradčika.
Nije mi ovo prvi „susret“ sa veličanstvenim stenama.
No, svaki novi susret i doživljavanje ovog nestvarnog, prirodnog fenomena ostavi me bez daha.
Dok povratim dah, delovi doživljavanja i preživljavanja bajke, zabeleženi okom kamere u rukama Jordanovim.
Bora*S
video: by Jordan D
MAGLIČ, KAMENA KRUNA NAD REKOM…
TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________
I dok je klisura Ibarska skoro u polumraku, okupan novembarskim suncem, na jednom od zapadnih ogranaka Stolova, 20 kilometara uzvodno od Kraljeva, u klisuri reke Ibar, 150 metara iznad nivoa reke, uzdiže se grad Maglič.
Poseban, izuzetan.
Poželite li da ga „osvojite”, kad ga ugledate ovakvog i dopadne vam se na prvi pogled ili vam se dopao još ranije, neophodna vam je odvažnost, spretnost upornost i strpljenje. Da.
Uostalom, znate kako to već ide sa posebnima. I izuzetnima.
__________________________________________________________________________________________________________________________________________
Do Magliča, sa pozicije na kojoj sam se nalazio, vodi dotrajali i ne baš bezbedan viseći most preko brzog i moćnog Ibra, a potom, nešto od kilometra duža , strma, krivudava i uska „kozja” staza.
Čak šta više, zbog dotrajalosti- upotreba mosta je i zabranjena.
Dakle, ako ipak na sopstven rizik osvojite ovaj utvrđeni grad, uverićete se da je baš zahvaljujući teškoj dostupnosti, uspešno preživeo sve nevolje, ratne, prirodne i druge nepogode, tokom više od 700 godina postojanja.
U unutrašnjost utvrđenja ulazi se kroz dve kapije, koja ima izduženu osnovu, prostire se u pravcu severozapad-jugoistok, zahvata površinu od 2.190 metara a opasana je visokim bedemima koji povezuju 8 kula.
Na severoistočnom kraju nalazi se šanac usečen u stenu. Iznad šanca uzdiže se „Donžon-kula“ sa malim gradom. Na suprotnom kraju, smeštene su jedna uz drugu tri kule koje se uočavaju sa velike udaljenosti. Sa ovih su držaoci utvrđenja kontrolisali ulaz u i izlaz iz klisure Ibra, čije je korito nekoliko kilometara pre Magliča gotovo pravolinijsko, što je omogućavalo izvanrednu preglednost.
__________________________________________________________________________________________________________________________________________
Ko i kada je podigao ovo srednjevekovno utvrđenje- nije sasvim pouzdano utvrđeno. Od nekoliko pretpostavki navodim dve-moguće najverovatnije.
Po jednoj, grad je podigao Stefan Prvovenčani da bi štitio svoju zadužbinu Žiču sa jedne i Studenicu, zadužbinu Nemanjinu, sa druge strane.
Druga pretpostavka-Maglič je podigao njegov sin Uroš II, kako bi sprečio najezdu i prodor Mongola kroz Ibarsku klisuru i tako zaštitio Sopoćane i Studenicu.
Širenje srednjevekovne srpske države doprinelo je da Maglič izgubi na svom prvobitnom značaju „čuvara“granice, pošto se našao u srcu te države.
No, gubeći na jednom, dobija na drugom-postaje sedište srpskog arhiepiskopa Danila II, koji odavde upravlja crkvenim i državnim poslovima.
Otud i prve tragove o njegovom postojanju nalazimo u zapisima arhiepiskopa Danilo, koji potiču iz 1337. godine.
Sudeći po tome, najverovatnije da je grad podignut u 13. veku.
No, ako činjenica o tačnom vremenskom periodu njegovog nastanka nije sasvim poznata, očigledno da je Maglič imao sasvim jasnu funkciju a ta je, pre svega kontrola i zaštita karavanskog i vojnog puta koji vekovima unazad prolazi ovuda, kroz klisuru duž toka reke Ibar.
Autor: Bora Stanković
MOJE POLUVREME U TVRĐAVI „GOLUBAČKI GRAD“…
TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________
Da li će tvrđava- Golubački grad, za koju godinu, postati još jedno u nizu atraktivnih turističkih mesta na Dunavu?
Verujem da hoće, barem sudeći po najavama, da će krajem godine početi rekonstrukcija ovog spomenika kulture od izuzetnog značaja. Svi planirani radovi na obnovi će trajati tri godine.
Imajući u vidu da glavna Đerdapska saobraćajna magistrala, prolazi kroz samu tvrđavu, te da motorna vozila a posebno autobusi u teški kamioni decenijama ugrožavaju ovaj značajan kulturno-istorijski objekat, predviđeno je, da se najpre izgradi obilaznica, koja će eliminisati odvijanje saobraćaja kroz tvrđavu. Tek potom bi otpočela rekonsrukcija i dogradnja.
Tako će postojeći tuneli u utvrđenju nakon izmeštanja saobraćaja postati atraktivni klub restorani.
Donji delovi tvrđave i kule koje se nalaze nižim zonama dobili bi sadržaje, dostupne svim posetiocima, poput recimo muzeja Golubačkog Grada u kojem bi posetioci mogli da vide stotinak arheoloških eksponata koji su iskopani baš na ovoj lokaciji.
Sadržaji namenjeni mlađim posetiocima i onima sa ekstremnim turističkim interesovanjima, poput vidikovaca bili bi urađeni u kulama na višim kotama.
Amfiteatar, keramičarski i slikarski ateljei, Vizitorski centar, bazen sa prečišćenom vodom iz Dunava, prostori za viteške turnire, male i sportove na vodi, apartmani, marina, riblji restorani, Ribarsko selo i drugi savremeni sadržaji, oplemeniće ovo i sada jedinstveno mesto.
Naravno, sve ovo će biti urađeno po uzoru na arhitekturu iz doba kada je tvrđava nastala.
A nastala je?
O tome, istorijatu, značaju, kulama ovog u svoje vreme strateškog utvrđenja i još po nečem u sledećoj objavi.
Za one nestrpljive, koji bi pre toga da lično dođu do novih saznanja, evo putokaza.
Srednjevekovni Golubački grad nalazi se na desnoj obali Dunava, 4 kilometra nizvodno od današnjeg naselja Golubac u Nacionalnom parku Đerdap.
Građen je na visokim liticama stena koje izranjaju iz vode, na mestu na kojem se Dunav naglo sužava, gde počinje svoj divlji i divni ples kroz fascinantnu, neponovljivu i 100 kilometara dugačku Đerdapsku klisuru. Pored Lepenskog vira, Donjeg Milanovca,Tekije…
Sve do Kladova.
Autor: Bora Stanković
GADNO MI JE I DA GOVORIM…
TAMOiOVDE
TVRĐAVA
“Za čime je čeznuo svih dvadeset godina, pobogu si brate?
Za ovom siromašnom zemljom, za pakošću što u nama živi duže i jače od materinske ljubavi, za neodoljivom potrebom da činimo zlo kad god možemo, za našom divljom turobnošću?…
Eto! Sve čemer, sirotinja, glad, nesreća. A ljudi? Gadno mi je i da govorim. A zašto je tako?
Ne znam. Možda zato jer smo po prirodi zli, što nas je Bog obilježio. Ili što nas nesreće neprestano prate, pa se bojimo glasno smijati, bojimo se da ćemo naljutiti zle sile, koje stalno obilaze oko nas.
Zar je onda čudo što se uvijamo, krijemo, lažemo, mislimo samo na današnji dan i samo na sebe, svoju sreću vidimo u tuđoj nesreći. Nemamo ponosa, nemamo hrabrosti. Biju nas a mi smo na tom zahvalni…
Utjeha je samo što će oni koji budu poslije nas živjeli, preturiti preko glave još teža vremena i pominjati naše dane kao sretne.“
Meša Selimović
MOJE VREME U ĐAVOLJOJ VAROŠI…
TAMOiOVDE_______________________________________________________________________
Od Niša (89 km), preko Prokuplja i Kuršumlije ( 27 km) odličnim putem i uz pomoć veoma dobre saobraćajne i turističke signalizacije, dolazim do Đavolje varoši za stotinak minuta.
Vremenske prilike nisu baš bile idealne. Radan planinu “zabeleo” je prvi sneg .
No, osim na kvalitet fotografija, to nije uticalo na moje doživljavanje ovog jedinstvenog prirodnog fenomena, sada već planetarno poznatog.
Šta je zapravo Đavolja Varoš ? Čudo prirode, Avetinjski grad, Skamenjeni grešni svatovi…
Podno mistične Radan planine na oko 600 m. nadmorske visine, redak prizor. Đavolja Varoš .
Oko 200 zemljanih figura-stubova, odnosno, kamenih glavutaka ili kula, kako ih narod zove, koji rastu i nestaju. Rađaju se i umiru. Neprekidan proces kreiranja prirode-majke. Visoke od 2 do 15 a široke od pola do 3 metra, sa kamenom „ kapom“ na vrhu, raspoređene u dve grupacije, čine dve „mahale”- Đavolju i Paklena jarugu. Nastale su viševekovnim erozivnim procesima zemljišta. Slična pojava zabeležena je samo još u Bašti bogova u Americi.
No, nisu samo “građevine” fascinantne u Đavoljoj Varoši. Kakva bi to varoš bila bez izvora vode, crkve, tunela…
Nedaleko od ulaska u Varoš, kada krenete uz Žuti potok , idući uzanom,uređenom šumskom stazom – sa obe strane potoka možete videti nekadašnja rudarska okna gvožđa i zlata saskih rudara iz 12 veka.
U Paklenoj jaruzi, nalazi se „Đavolje”, a nešto niže, na zaravni, još jedan prirodni fenomen – Crveno vrelo. Ovo je izvor „ visoko gvožđem mineralizovane vode koja je poprimila izrazito crvenkastu boju sa indeksom mineralizacije od čak 17mg. po litru. Voda nije za piće, a ukus je izrazito kiseo i gorak. Meštani tvrde da je voda sa ovog vrela lekovita i da se njome treba umivati, ispirati oči, bolesna mesta i slično. Ja vam to ne bih nikako preporučio.
Na samom obodu Varoši, na temeljima iz 13. veka podignuta je crkva Crkva Svete Petke. Verovanja kažu, da parče platna treba umočti u lekovitu vodu, potom, preći više puta preko rane a na kraju vezati ovu tkaninu na neko od predviđenih mesta u crkvi.Tako će bolest ostati zavezana u crkvi. Otuda na hiljade vezanih parčića i smotuljaka platnenih u neposrednoj okolini crkve. Osim ovih verovanja, brojne legende ispredaju se o Đavoljoj Varoši. Za ovu priliku samo dve.
Jedna od legendi govori da na ovom mestu bejaše utvrđeni grad. Živelo je u gradu srećno stanovništvo svih starosnih dobi- mlađi i stariji, žene i deca. „Življahu i radovahu se životu. Na nesreću, čitavim krajem tada vladaše okrutni aga, čiji zulum nikog nije štedeo.
Da šuruje sa nečastivima, odavno se znalo. Ali, šta sve može da učini – nije se dalo ni naslutiti. Jednoga dana, kaže legenda, aga okupi silnu vojsku, razruši naselje, a sve njegove stanovnike pretvori u kamene kule. Prošli su vekovi, a ove duše zarobljene u kamenu i danas žive, rastu, pomeraju se i nestaju”.
Po drugoj legendi, figure su zapravo okamenjeni svatovi koji su krenuli da venčaju brata i sestru. Ne dopustivši da načine greh- Bog ih je skamenio.
Ovo je samo tek deo priče o retkim prirodnim fenomenima na Radan planini, u jugoistočnom delu Srbije.
Lokalitet „Đavolja Varoš“ stavljen je pod zaštitu države još 1959. a 1995. godine Uredbom Vlade Republike Srbije proglašen je za prirodno dobro od izuzetnog značaja i stavljen u prvu kategoriju zaštite – Spomenik prirode. Zaštićeno 67 ha površine.
Iako je nauka objasnila uzrok i način nastanka Đavolje varoši, kada sve to pogledate izbliza, čujete verovanja i legende, možete pomisliti da tu, zaista, „nečeg ima…”.
Autor: Bora Stanković
TAMOiOVDE 