„U međuvremenu, postalo je nepristojno da žena za sebe kaže da je domaćica. Na pitanje: “Čime se Vi bavite, gospođo?”, ona će se snebivati, zastati jedan dugi trenutak, pa tek onda izgovoriti to poražavajuće priznanje da je domaćica i da ne radi ništa drugo.
U vreme kada su žene menadžeri, sekretarice, ministarke ili u najmanju ruku pi-arovi kojih ima mali milion, biti domaćica, koja ne radi ništa drugo, poražavajuće je priznanje o uzaludnosti života.
A ima li ičega svetijeg od tog najčešćeg zanimanja u našim krajevima, od tog žrtvovanja karijere i taštine, da bi se služilo bližnjima s ljubavlju koja je sve ređa u našim životima?
Odlaziti na pijacu, birati prstima najbolje voće i povrće, smišljati za svaki dan nove obroke koji se neće ponavljati, a uz to voditi računa da se što manje potroši, kuvati, prati i peglati, čistiti kuću, držati je uvek blistavom i udobnom, plaćati račune za struju, vodu, grejanje i telefon, tražiti od muža sa nelagodom svakog dana pare za sve to, biti sekretar i pi-ar porodice, a često i lekar i negovateljica, a pri tom reći društvu da se ne bavite ničim.
Zato drage moje domaćice, kada vas one osobe dugih, lakiranih noktiju, pitaju čime se bavite, slobodno im recite da se bavite onima koje volite!”
Izložba „Klimt i žene zlatnog doba Beča 1900-1918“ u njujorškoj „Novoj galeriji“ (Neue Gallerie) ove jeseni je na jednom mestu okupila 12 slika, 40 crteža i 40 dela dekorativne umetnosti u kojima glavnu ulogu imaju senzualne, zapanjujuće lepe žene koje su, prema Gustavu Klimtu, bile „otelovljenje Beča s kraja veka“ – ili je, barem, taj izraz koristio kad ih je nagovarao da mu budu muze.
U središnjem delu postavke su dva čuvena portreta Adele Bloh-Bauer, prvi put zajedno posle više od decenije. Adele je jedina žena koju je Klimt zvanično dvaput slikao (njen lik se najverovatnije nalazi i na Klimtovoj toples verziji Judite i na čuvenom „Poljupcu“).
Foto: Wikipedia Adele Bloh-Bauer I, 1907.
Adele Bauer je rođena u Beču 1881, kao ćerka direktora banke i železnice i imala je privilegvano detinjstvo. Sa 19 se udala za Ferdinanda Bloha, 17 godina starijeg šećernog magnata iz Češke.
Adele i Ferdinand su bili mecene umetnosti, ne samo da su skupljali slike već su ih i naručivali, a čudesan Gustav Klimt (1862-1918) bio im je jedan od omiljenih umetnika.
Prvi Adelin portret naručio je njen suprug Ferdinand kao poklon Adelinim roditeljima za godišnjicu braka, nekoliko godina pre nego što je Klimt osnovao Bečku secesiju, i nedugo pošto su ga njegovi skandalozni, navodno, pornografski murali na Bečkom univerzitetu stavili na crnu listu umetnika od kojih su državne institucije naručivale dela.
Taj prvi portret, poznat i kao „Žena u zlatnom“, izložen je 1907. Načinjen u ulju i zlatnim listićima i inspirisan vizantijskim mozaicima, predstavlja Adele koja, razgolićenih ramena, sedi na stilizovanom tronu i gleda u posmatrača sa ranjivošću i ponosom.
Pozadina je bujna eksplozija svetlucavog orijentalnog i erotskog simbolizma – trouglovi, oči, jaja…
– Zlatni prizor Adele Bloh-Bauer me je opčinio još kao studenta – kaže Tobijas Nater, istoričar umetnosti iz Beča i kustos izložbe u Njujorku.
– Za mene je to simfonija u zlatnom, jedinstven trijumf simbola. Danas se smatra remek-delom ar nuvoa (art nouveau) – ističe Nater.
Adelin lik bio je posleratni simbol bečke kulture a nazivali su ga i austrijskom Mona Lizom.
Foto: Wikipedia Adele Bloh-Bauer II, 1912.
Njen drugi portet dramatično je drugačiji.
– Kako je Klimt uopšte mogao da nadmaši onu prvu sliku? – pita se Nater.
– Na drugom portretu, pet godina kasnije, on radi nešto sasvim drugačije, stilska evolucija je očigledna i to zahvaljujući moćnom koloritu – ističe kustos.
Bloh-Bauerova preminula je od meningitisa 1925, kada je imala samo 43 godine. Posle njene smrti njena soba je postala neka vrsta svetilišta, sa Klimtovim portretima u prvom planu.
Osim Adele, na izložbi su predstavljene i druge pripadnice jevrejske buržoazije, koje su demonstrirale društvenu i intelektualnu moć kao domaćice svojih salona: svečanih večera na koje su dolazili čuveni umetnici, kompozitori, naučnici, pisci…
Nakon 1900. Gustav Klimt je slikao isključivo žene. Na njegovim slikama one ne zrače samo očiglednom erotičnošću već i snagom i sampouzdanjem. Likovni kritičari i istoričari umetnosti su Klimtovu umetnost decenijama opisivali kao „frauenversteher“ – onaj koji razume žene – a u Beču se šuškalo da je sa mnogim svojim modelima imao ljubavne afere.
Gertrud Lev
Foto: Wikipedia Gertrud Lev, 1902.
Prelepa 19-godišnjakinja na slici je Gertrud, ćerka čuvenog doktora Antona Leva koji je u Beču vodio privatni sanatorijum (tu su se lečili kompozitori Gustav Maler i filozof Ludvig Vitgenštajn).
Slika je ostala u Beču, kao deo obinme kolekcije Levovih koji su pobegli u SAD dok se obruč nacista stezao oko grada.
U vreme kad je napustila Beč 1939, žena sa slike je bila poznata kao Gerta Felsovanji, jednom razvedena, jednom udovica. Iako joj je sin Antoni već živeo u Americi, njoj je jedva dopušteno da se iskrca sa broda i tek posredstvom Elenor Ruzvelt dobila je dnevnu propusnicu, da sa sinom provede Božić. Američku vizu dobila je 1940, pošto se zaposlila u Kolumbiji kao učiteljica. Preminula je 1964. u Kaliforniji, u 81. godini.
Gertina unuka rekla je jednom prilikom:
– Portret predstavlja hrabru i odlučnu prirodu moje bake. Slika se nalazila u hodniku iza ulaznih vrata porodične kuće mog oca i bila je istaknuta na štafelaju, okrenuta ka vrtu, nije visila na zidu. Otac mi je govorio da Gerta nikad nije spomenula sliku ni duge dragocenosti koje je ostavila u Beču. On je, pak, po dolasku u SAD, u kući držao reprodukciju njenog portreta.
Originalna slika prodata je 2015. na aukciji u Londonu za skoro 35 miliona evra.
Foto: Wikipedia Meda Primavezi, 1912.
Meda Primavezi
Meda je bila devetogodišnja ćerka bankara i industrijaliste Ota Primavezija i glumice Eugenije Buček, koju je Klimt takođe naslikao.
Foto: Wikipedia Serena Lederer, 1899.
Serena Lederer
Rođena je 1867. u Budimpešti kao Serena Pulicer, a kasnije se udala za industrijalca Augusta Lederera.
Ledererovi su bili najveći patroni Klimta od koga su naručili barem 15 portreta raznih članova familije.
Serena je najverovatnije ovaj portret naručila sama za sebe. Bela pozadina ne daje nam nikakve naznake o njenoj ličnosti a bela haljina nesputanog kroja, bez korseta, otkriva da je bila moderna Bečlijka. Zapravo, oni koji su je poznavali nazivali su je najbolje obučenom ženom u Beču.
Foto: Wikipedia Elizabeta Bahofen-Eht, 1914-16.
Elizabeta Bahofen-Eht
Serenina kćer Elizabeta imala je između 20 i 22 godine kad je portret nastajao. Morala je satima da pozira dok ju je Gustav skicirao u raznim pozama i odeći i uvek bi bila nezadovoljna krajnjim rezultatom. Između nje i umetnika često je dolazilo do varnica a Klimt je na kraju urliknuo: „Ja slikam moju devojku onako kako ja hoću i to je to!“
Posle tri godine poziranja Elizabeta je konačno izgubila strpljenje. Otišla je u Klimtov atelje, skinula sliku sa štafelaja i odnela je kući. Kada ju je Klimt ugledao izloženu u porodičnom salonu Ledererovih, ljutito je prokomentarisao: „To uopšte ne liči na nju“.
Foto: Wikipedia Ria Munk III, 1917-18. (nedovršeno)
Ria Munk
Kada je Ria Munk izvršila samoubistvo 1911, zbog ljubavne svađe sa piscem Hansom Hajncom Eversom, njena majka Aranka Munk, sestra Serene Lederer, naručila je od Klimta tri posthumna portreta. Prve dve verzije Munkovima se nisu dopale, a na trećoj Klimt je predstavio devojku postrance, sa licem okrenutim ka posmatraču i smirenim osmehom.
Dok su lice i detalji u pozadini dovršeni, haljina i pod su urađeni kredom u stilu „non finito“, što pokazuje da je Klimt u ovoj fazi svoje karijere bio impulsivan i spontan, te da je crtao direktno na platnu, bez uobičajenih brojnih pripremnih skica.
Klimt je preminuo 1918. u Beču od moždanog udara i upale pluća, kao posledice svetske epidemije gripa. Posle njegove smrti slika je završila u posedu Aranke Munk, u njenoj vili na jezeru Bad Ausze gde se nalazila do 1941. kada su nacisti konfiskovali svu imovinu porodice Munk.
Delo je završilo kod dilera Vilijama Gurlita i on ga je poklonio Novoj galeriji u Lincu 1953. Portet je 2009. predat naslednicima Aranke Munk koji su ga prodali 2010. na aukciji za skoro 25 miliona dolara.
Izložba u Njujorku otvorena je do 16. januara 2017.
Objavljena luksuzna monografija o izuzetnim Srpkinjama u 20. i 21. veku. U knjizi predstavljeno 100 dama koje su ostavile dubok trag u svom vremenu
Olivera Marković
Iz štampe je u izdanju Zepter book world ovih dana izašla luksuzna monografija „Izuzetne žene Srbije 20. i 21. veka“, autorki Nede Todorović i Radmile Stanković.
Reč je o prvoj knjizi u novoj ediciji kuće koja se nimalo slučajno zove „Druga strana istorije“. Jer, kako se ističe u uvodu, postoji i ona druga strana – često nenapisana, manje poznata, manje citirana, ponekad zabašurena…
Po izboru autorki, među koricama knjige našlo se sto biografija naših znamenitih žena tokom prošlog i početkom ovog stoleća, koje su ostavile dubok trag u svom vremenu, često uprkos (ili u inat) otporima i omalovažavanjima sredine u kojoj su ponikle.
Tandem Todorović – Stanković predstavio je u dvojezičnom izdanju (na srpskom i engleskom jeziku) mnoge priznate, ali i osporavane ličnosti iz gotovo svih oblasti: politike, društva, nauke, medicine, arhitekture, književnosti, pozorišta, filma, muzike, sporta, medija. Nisu zaboravljene ni dobrotvorke i prosvetiteljke, od krunisanih glava do onih u monaškoj rizi.
Sve žene predstavljene su kratkim tekstovima, mini-esejima, koji svedoče o poreklu, obrazovanju i, naravno, visokim ostvarenjima u oblastima kojima su posvetile svoj život.
Monografija počinje s Milicom Tomić (1859 – 1944), ćerkom Svetozara Miletića, političarkom, novinarkom, borcem za ženska prava, pa i pokretačem feminističkog časopisa „Žena“ početkom 20. veka. Iza ovog, nažalost, skoro zaboravljenog imena, sledi poznato, ali nikad dovoljno priznato – ratnice i žene s najviše odlikovanja u Srbiji, .
A onda dolazi dugi niz istaknutih žena iz najrazličitijih oblasti života. U onom političkom, svoje mesto našle su, između ostalih, Jovanka Broz, Sonja Marinković, Saša Božović, Latinka Perović i Vesna Pešić.
Mileva Marić Ajnštajn, Milunka Savić
Za poznavaoce naše književnosti nije nedoumica što su među znamenitim imenima iz ove oblasti Isidora Sekulić, Desanka Maksimović, Mira Alečković, Svetlana Velmar Janković ili Milena Marković, a za one koji prate pozorišni i filmski život – Žanka Stokić, Ljubinka Bobić, Ita Rina, Mira Stupica, Marija Crnobori, Olivera Marković, Vida Ognjenović ili Svetlana Bojković…
ZADUŽILE NAUKU
S dužnim poštovanjem i pamćenjem, izdvojene u oblasti nauke su Draga Jočić, prva žena lekar u Srbiji, kao i prva žena arhitekta Jelisaveta Načić; fizičarka Mileva Marić Ajnštajn, filozof i prevodilac Anica Rebac Savić, lingvistkinja Milka Ivić, svetski poznato ime u transplantaciji matičnih ćelija Nada Basara.
…bolje je i misliti pogrešno, nego ne misliti uopšte
Hipatija iz Aleksandrije
U 4.veku, u Aleksandriji je živela Hipatija, ćerka Teona, koji je smatran najučenijim čovekom u Aleksandriji.
Ona je prva žena za koju se sa sigurnošću može reći da je dala značajan doprinos razvoju matematike i o kojoj imamo neko biografsko znanje ili znanje o njenoj matematici.
Iako postoji značajna količina materijala o njoj, dosta toga je nesigurno, izmišljeno ili jednostavno pogrešno, tako da je teško znati tačno na čemu je radila, mada postoje neki specifični istorijski dokazi o njenoj matematici, kao i izveštaji o njenoj užasnoj smrti.
U vreme kada je Hipatija rođena, Aleksandrija je bila kosmopolitski centar, gde su se naučnici iz svih civilizacija okupljali da razmenjuju ideje. Veliki uticaj na njeno obrazovanje imao je njen otac Teon Aleksandrijski, poslednji matematičar koji je radio u Aleksandrijskom muzeju, tako da je Hipatija rasla u atmosferi učenja i istraživanja.
Da je Hipatija bila matematičar, to je van svake sumnje. Iako nemamo baš dokaze o njenim konkretnim podvizima u matematici, ni rukopise koji su zaista njeni, njena reputacija kao vodećeg matematičara i filozofa je potvrđena u starim rukopisima. Prema Sudi pisala je komentere na Apolonijeve Konike, Astronomski Kanon i Diofantovu Aritmetiku.
Najstariji zapisi dolaze od Suda Leksikona ili iz zapisa rane Hrišćanske Crkve, kao i sačuvanih pisama njenog učenika, Sinezisa iz Kirene. Mnogobrojni autori su pretvorili priču o Hipatiji u legendu o prekrasnoj mladoj paganki, naučnici koju su ubili hrišćanski kaluđeri u Aleksandriji. Neki pisci, govore o njoj kao o duhu Platona u telu Afrodite i o tome da se odmah posle njene smrti na Evropu spustilo mračno doba. Bavila se matematikom, astronomijom i filozofijom.
Poznato je da je napisala opširne komentare čuvene Diofantove Aritmetike i Konusnih preseka Apolonija iz Perge, nekoliko dela iz filozofije, a bavila se i sastavljanjem astronomskih tablica. U njene pronalaske ubrajaju se hidromer (instrument za određivanje gustine tečnosti), astrolab (instrument za određivanje geografske širine i položaja nebeskih tela.
U pregledima istorije filozofije i dalje je često neopravdano zaobilaze, ali neosporno je njeno mesto u istoriji matematike kao prve žene koja je imala značajnu ulogu u razvoju ove nauke. Zajedno sa ocem Teonom pomagala je da se očuvaju neka blaga starih Grka iz oblasti matematike i astronomije.
ŽIVOT I LEGENDA
Hipatija je rođena u Aleksandriji, i tragično je stradala 415. godine. Iako nije problem odrediti mesto rođenja, istoričari nailaze na razumljive prepreke pri određivanju datuma.
Opšte prihvaćeno mišljenje je da je rođena oko 370. godine, mada mnogi autori smatraju da je umrla u šezdesetim, što bi značilo da je rođena oko 350. Kao argument za ovo mišljenje se navodi biografija Sinezisa iz Kirene, Hipatijinog učenika.
Iako ni godina njegovog rođenja (370.) nije sigurna, iz njegovih pisama pouzdano saznajemo da je učio od Hipatije oko 390. godine. Pa je logičnije (A. Cameron) da je učio od nekog starijeg, takođe, njegova pisma su puna poštovanja što ne ide uz sliku dvadesetpetogodišnje žene.
Drugi autori smatraju da je rođena oko 370. što bi značilo da je imala oko 40 kada je ubijena. U prilog ovom istoričari navode da ako je Teon je rođen 335. malo je verovatno da je dobio ćerku sa petnaest godina, tako da kasniji datum Hipatijinog rođenja prihvatljiviji. (M.Deakin).
Teon je bio neobično liberalna osoba u vreme kada su muškarci dominirali u intelektualnom svetu, a žene imale tek nešto bolji status od robova. On je ohrabrivao svoju ćerku da razvija svoj um i pomogao joj je da postigne akademsko znanje koje ni jedna žena pre nje nije imala. Teon je nadzirao njeno obrazovanje i kao njen tutor preneo je na nju svu svoju ljubav prema matematičkoj lepoti i logici. Uz matematičku obuku Hipatija je imala i formalno obrazovanje iz umetnosti, literature, nauke i filozofije.
Prema legendi Teon je bio odlučan da od nje napravi savršeno ljudsko biće, što je izuzetno, pošto su u to vreme žene nisu imale nkakva prava i smatrane su samo jednom vrstom vlasništva. Kao deo svog plana Teon je utvrdio režim fizičkih treninga za Hipatiju kako bi bio siguran da će njeno telo biti zdravo kao i njen dobro trenirani um. Takođe ju je savetovao da ne dozvoli nekom strogom religioznom sistemu da zaposedne njen život i isključi otkrivanje novih naučnih istina.
Teon joj je govorio: – Sve religije koje zovemo dogmatskim su van logike i ne bi smele biti bezrezervno prihvaćene od osoba koje drže do sebe.
Veruje se da se Hipatija nikada nije udavala, umesto toga odlučila je da posveti svoj život intelektualnom radu. Postoje dokazi da je opisivana kao fizički lepa i da je nosila dronjavi ogrtač, omiljen od strane akademaca.
Hipatija je putovala u Italiju i Atinu gde je učila u školi Plutarha mlađeg a izučavala je između ostalog i dela Plotina, osnivača neoplatonizma, i njegovog naslednika Jambliha. Kada se vratila u Aleksandriju postala je učitelj matematike i filozofije.
Studenti iz celog sveta dolazili su u Aleksandriju da čuju njena predavanja. Hipatija nije podučavala u Muzeju, već je držala predavanja u svom domu koji je postao intelektualni centar gde su se učenici okupljali da diskutuju o naučnim i filozofskim pitanjima.
Oko 400. god Hipatija je postala upravnik neoplatonističke škole u Aleksandiji. Tamo je podučavala matematiku i filozofiju, a među njenim učenicima bilo je i dosta hrišćana.
Takođe, držala je i javna predavanja o Platonovim i Aristotelovim delima i donela je matematičke i filozofske diskusije u centar grada, gdje je njeno govorništvo i produhovljena mudrost, njena mladost i neverovatna lepota, počela da privlači veliki broj učenika i poštovalaca.
Nije oklevala da kaže šta misli, čak ni u prisustvu muškaraca, jer je imala veliko poverenje u sopstvene sposobnosti i inteligenciju. Iako nikada nije postala savršeno ljudsko biće kakvo je njen otac želeo, bila je svestrani i harizmatični učitelj, omiljena kod učenika i poštovana u intelektualnoj zajednici.
Pripisuje joj se rečenica:
,,Sačuvaj svoje pravo da misliš, jer bolje je i misliti pogrešno, nego ne misliti uopšte.“
Slavna lepotica koja je rušila tabue i čija je smrt i danas jedna od NAJVEĆIH MISTERIJA INDIJE
Smatrana je jednom od najlepših žena svog doba. Vodila je raskošan i razvratan život nikada ne preispitujući svoje odluke i ne okrećući se za sobom. Već u 28 godina bila je mrtva, ali je iza sebe ostavila dela kojima se i danas dive milioni ljudi stvarajući od nje najplaćeniju indijsku slikarku i istoriji.
Amrita Šer-Gil danas se smatra najeminentnijom indijskom slikarkom i jednom od najznačajnijih umetnica sveta s početka 20. veka.
Ponekad je nazivaju „indijskom Fridom Kalo“ čija dale stoje rame uz rame sa najvećim genijima bengalske renesanse.
Ipak, još i više od njenih slika, život Amrite Šer-Gil bio je veoma uzbudljiv i podjednako tragičan.
Rođena je u Budimpešti, u porodici oca Indijca i majke Jevrejke iz Mađarske. Od malena je bila okružena bogatstvom jer je otac pripadao vladajućoj, aristokratskoj kasti u Indiji, a majka bila poznata operska pevačica.
Porodica se preselila u Indiju i devojčica je odrastala pod velikim uticajem kulture te zemlje, a ovo nasleđe će je pratiti do kraja života.
Pre osme godine, Amrita je svirala klavir i violinu, a od devete godine je držala i koncerte zajedno sa svojom mlađom sestrom. Iako je slikala od četvrte godine, od osme je dobila tutore. Jedno vreme je pohađala i umetničku školu u Firenci pa se u njenom kasnijem radu video uticaj italijanskih majstora.
Kada joj je bilo 16 godina Amrita je sa majkom otišla u Pariz da nastavi svoje školovanje. Grad svetlosti je bio sve što je Amrita ikada želela od života. Posećivala je umetničke ateljee, družila se sa slikarima i uskoro otkrila čitav jedan svet raskoši i poroka koji joj je pre toga bio stran. Mnoge slike nastale iz ovog perioda prikazuju njene ljubavnike koje je često menjala tražeći ljubav.
Povratak korenima
Amrita Šer-Gil sa tri svoja dela, Foto: Wikipedia
Međutim, nakon burnih godina provedenih u Parizu, Amrita je krenula da preispituje svoj život. Zapisi govore da ju je mučila velika čežnja za Indijom i da je govorila da samo tamo može zaista da stvara.
– Mogu da slikam samo u Indiji. Evropa pripada Pikasu, Masisu, Braku… Indija pripada samo meni – napisala je u jednom pismu.
Iako je njena porodica bila jako vezana za britansku aristokratiju, bogatstvo i moć, Amritu su više zanimali siromašni, bolesni i očajni.
Bila je jako bliska Gandijevim shvatanjima i njegovoj filozofiji. I tako se do 1937. godina potpuno okrenula slikanju života Indijaca, onakvih kakvim ih je ona videla.
Amrita Šer-Gil se 1938. godine udala za svog rođaka iz Mađarske, doktora Viktora Egana i zajedno sa njim nastanila u Indiji.
Ipak, ovo nije bio kraj njenim mnogobrojnim ljubavnim aferama. Zabeleženo je da je Amrita imala podjednako ljubavnike, koliko i ljubavnice i da ih je sve prikazivala na svojim slikama. Mnogi danas veruju da je na slici „Dve žene“ prikazala sebe sa svojom ljubavnicom Mari Luiz.
Iznenadna smrt koja je i danas misterija
Amrita Šer-Gil fotografisana ’30-ih godina prošlog veka, Foto: Wikipedia
Godine 1941. samo nekoliko dana pre otvaranje njene prve velike samostalne izložbe Amrita Šer-Gil se ozbiljno razbolela i pala u komu. Umrla je oko ponoći 6. decembra 1941. ostavljajući iza sebe ogroman broj dela iako joj je bilo samo 28 godina.
Uzrok smrti nikada nije rasvetljen. Razvratni život, ali i loše odrađen abortus često se pominju kao razlozi. Amritina majka je za smrt ćerke optužila njenog muža, doktora Viktora koji ju je, prema majčinim rečima, iz ljubomore ubio.
Međutim, ove optužbe sticajem istorijskih okolnosti nikada nisu istražene. Naime, dan nakon Amritine smrti, Engleska je objavila rat Mađarskoj i Viktor je poslat u zatvor kao državni neprijatelj.
Amrita Šer-Gil je kremirana 7. decembra 1941. godine. Njen pepeo zauvek počiva u njenoj voljenoj Indiji u kojoj su njena dela proglašena nacionalnim blagom.
U Vatrogasno-spasilačka četa u Boru, među 32 vatrogasca-spasioca, je i jedna žena- Katarina Predić (25) iz Mosne.
Jedina je devojka vatrogasac, koja podjednako obavlja sve teške zadatke i dužnosti zajedno sa kolegama. Iako radi nepune dve godine, među kolegama je omiljena i ravnopravna tako da imaju samo reči hvale za mladu i hrabru koleginicu.
-Mene su oduvek privlačila neobična zanimanja, pogotovo što je ovo human poziv. Od malena sam u neposrednom dodiru sa vatrogasnom službom, jer sam odrastala u selu Mosna, nadomak Donjeg Milanovca, pored samog Vatrogasnog doma.
Prvobitno sam primljena na posao u Negotinu. Međutim, nakon par dana provedenih tamo, premeštana sam u glavnu jedinicu u Boru, kako bih stekla najosnovnija znanja pre početka kursa. Moj mentor, Goran Milojević, trudio se i svakodnevno radio sa mnom četiri meseca da bi mi što više objasnio i pokazao, kako teorijski tako i praktičan, posao koji rade vatrogasci spasioci.
Nakon završenog kursa u Pančevu, na kome sam takođe bila jedina devojka, obučena sam kako se pristupa događaju od samog poziva koji dobijamo u Komandno-operativnom centru, pa sve do izlaska na samu intervenciju i postupka spašavanja ljudskih života, što mi je puno pomoglo u daljem radu-priča Katarina.
Iako je posao vatrogasaca dinamičan i rizičan, zbog okolnosti na koje nailaze ovi humani ljudi, Katarina sebe ne može zamisliti ni u jednom drugom zanimanju.
-U ovom poslu sam u potpinosti ispunjena, iako imam puno odgovornosti za sve što radim, ne mogu prepoznati sebe u bilo kom drugom poslu.
Tome je umnogome doprinela i moja starija sestra Biljana, koja je takođe vatrogasac u Donjem Milanovcu, i slobodno mogu da kažem da je ona moj uzor, jer mi je sa oduševljenjem pričala o poslu koji radi, pa je tako podstakla i mene da se oprobam u ovome i zaista smatram da nisam pogrešila-tvrdi Katarina.
Iako najčešće radi u Komandno- operativnom centru, sa kolegama iz čete učestvuje u svim aktivnostima koje imaju, pa i prisustvovanju na težim intervencijama.
Rad u trećoj smeni je u početku bio naporan za ovu mladu devojku, međutim vremenom se zbog ljubavi prema poslu na sve navikla.
-Povodom nedavnog nestanka struje u Majdanpeku, moje kolege i ja smo danima učestvovali u pružanju pomoći građanima Majdanpeka.
Nije bilo ni malo lako gledati iscrpljena stara lica i malu decu. Radili smo na održavanju agregata, podeli ćebadi i podeli paketa za socijalno ugrožena lica-pojašnjava Katarina.
Kolege su je jako lepo prihvatile i u svemu joj pomažu i trude se da joj što više znanja prenesu, tako da su doprineli da još više zavoli zahtevan posao kojim je odlučila da se bavi.
-Pored moje sestre, kolege su moja najveća podrška i prijatelji. Među nama vlada velika harmonija, svi smo jedna velika porodica i družimo se i pomažemo jedni drugima i van posla. Pozivam sve devojke koje žude za adrenalinom da se odluče na za ovaj plemenit i human poziv, jer pomoći ljudima koji su u nevolji je nešto neprocenjivo za čoveka- uverava nas ova hrabra devojka.
Ako ovih dana žudite da pobegnete u hlad nekog prelepe bašte pune cveća i zelenila, evo prilike da, barem u mašti, „prošetate“ stazama najlepših vrtova Evrope
Moneov vrt Kada se 1883. godine nastanio u malenom Živerniju, Klod Mone, slavni francuski impresionista, verovatno nije ni slutio da će svet opčiniti ne samo svojim slikama, nego i čuvenom, živopisnom cvetnom paletom u prekrasnoj bašti koju je ovde podigao. Vrt je podeljen na dva dela. Jedan se nalazi ispred kuće i karakteriše ga dubina, simetrija i raznovrsnost boja. Od cveća su najzastupljeniji irisi, narcisi, božuri, suncokreti, ruže i livadsko cveće. Na prelazu vrta nalazi se drvo paulovinija i grmovi lavande u kombinaciji sa narandžastim azalejama. Drugi deo krasi asimetrija, jezerce sa ribama, japanski most sa visterijom, žalosne vrbe i bambusi.
Vrt Ninfa Udaljen svega 70 km od Rima, Vrt Ninfa koji se prostire na površini od 105 hektara, sigurno je jedan od najromantičnijih na svetu. Krasi ga 1.300 različitih biljaka, uključujući i retke vrste iz Brazila, Irana i Severne Afrike. Osnovala ga je Engleskinja Ejda Vilbraham, dok je Kaetani, muzičar i štićenik mađarskog kompozitora Franca Lista, osmislio potočiće i vodopade, stvorivši tako božanstvene melodije bašte.
Kaetanijeva supruga, Margerit Čapin obogatila je baštu ružama, irisima, petunijama i bambusima. Banane, američki ljiljani i japanski javor takođe se mogu videti pored ruža koje su obgrlile 21 metar visok čempres. Vrt je od aprila do novembra prepun cveća.
Longleat Hedge Maze (Longlit lavirint) se nalazi u bašti oko dvorca Longleat u Engleskoj, koji se nalazi u blizini sela Horningšam odnosno blizu grada Varminster.
Ovo je najduži lavirint ( od žive ograde) na svetu! Dizajniran je i napravljen još 1975 . godine.
Dužina lavirinta odnosno hodnika je dužine 2,72 kilometara, dok je visna zidova od žive ograde oko 2.5 metra. Takođe ovaj ogormni lavirint se prostire na površini od oko 1,5 hektara zemljišta, a sastoji se od 16.000 engleskih tisa.
Sa ovim brojkama ovo je najduži lavirint na svetu.
Kolika je veličina ovog lavirinta govori i to da je za orezivanje ove žive ograde potrebno skoro više od mesec dana! A orezivanje ograde obavlja se na svakih 6 meseci!
Lavirint u Longlitu ima nekoliko ćorsokaka, dok su na nekoliko mesta postavljeni mali mostovi kako bi posetioci mogli lakše da vide gde se nalaze, a tu je i središnji deo u kojem se nalazi mali toranj.
Nemojte da vas zavaraju ove slike i da vam se ovaj lavirint čini tako malim.
Uzbudljiva šetnja najdužim lavirintom sveta Longlitom može potrajati i do sat i po vremana lutanja.
Naravno u današnje vreme uz GPS uređaj ili Google maps uređaje mnogi su „varali“ u lavirintu, a i u slučaju da zalutate uvek su tu putokazi.
Ipak mislimo da je avanturu mnogo lepše „okusiti“ onako na običan i fer način zar ne?
„Svi mi na našim licima nosimo svoju prošlost i život.
Svaka bora, tačka, mišić, svako stanje na našem licu govore ko smo. Moj cilj je bio da to što je vidljivo naslikam još vidljivije, otvarajući pitanje psihologije realnosti svakog lika“. Jovan Balov, slikar iz Berlina i vlasnik likovne galerije Prima centar, koja godinama okuplja umetnike sa prostora bivše Jugoslavije.
1961 – Rođen u Skoplju (Republika Makedonija), 6. novembra; 1981 – 84 -Fakultet za istoriju umetnosti i arheologiju, Univerzitet „Kiril i Metodij, Skoplje, Makedonija“; 1983 – 87- Fakultet likovnih umetnosti, slikarstvo, Univerzitet „Sv Kiril i Metodij „, Skoplje, diplomirani; 1995 – Vratio se u Berlin. Živi i radi u Berlinu kao samostalni umetnik.
Neobični portreti Balov, koji se od 2007. godine bavi portretom, kaže da je još fasciniran tom temom, jer je svako lice unikatno i to čini rad interesantnim.
Portret njegove majke pokazuje jednu polovinu lica veselu, drugu tragičnu, portret supruge Doroteje ima suzne oči, a usta u iščekivanju, a kod Volfganga Petrika, jednog od najznačajnijih nemačkih umetnika i njegovog ličnog prijatelja, Jovan se poigrao tako što gornja polovina odaje umetnika, a donji deo je skeptični lik profesora. – Problem je samo što slike nastaju sporo, za jednu mi treba tri do pet meseci i zato nisam interesantan za galeriste – kaže uz smeh Balov.
Portreti slikara Jovan Balova, neodoljivo podsećaju na fotografije, ali su zapravo slikarstvo proizašlo iz principa američkog foto-realizma.
Zašto jedno kulturno- istrorijsko dobro ove nam zemlje, podignuto još 1865. godine, spomenik kulture, građevina izuzetnog značaja i sjajne arhitekture, nekada skupštinski dom Knjaževine Srbije, letnjikovac dinastije Obrenović, kasnije reprezentativni hotel i ponos Bukovičke banje u vremenima kada je ova imala više gostiju nego stanovnika-danas propada?
Polomljeni prozori, krov koji prokišnjava i sklon je padu, spoljašnost, unutrašnjost i prostor okolo objekta – ruinirani…
Do bola.
To je ono što se može, onako u prolazu, zapaziti- spolja.
A unutra?
Iako se u ovaj objekat može ući na razvaljena vrata ili kroz isti takav prozor, to nisam učinio. Od prolaznika ili malobrojnih šetača, po inače prelepom banjskom parku-jedinstvenoj umetničkoj galeriji na otvorenom, ne doznajem ništa. Sleganje ramenima, tek.
Kad TAMO, kao naručen, tekst autora Milene Milikić, koji delimično, prenosim iOVDE.
”Telefonska centrala na recepciji je i dalje tu, ali su kablovi pokidani. Nekoliko računa i dalje stoji na recepciji, kao i sveska koja je svojevremeno bila kao knjiga utisaka. Međutim, zbog vlage i dugog stajanja, reči zapisane u knjizi sada nije moguće pročitati.
Hol hotela pun je otpalog maltera i razbijenog stakla. Iznad vrata piše restoran, a ispred na podu je velika tabla sa nekadašnjom dnevnom ponudom jela. Stolica i stolova u restoranu nema, a nema ni radijatora – oni su prema rečima našeg vodiča ukradeni.
Stepenice koje vode na sprat na kome se nekada nalazila balska sala i hotelske sobe nisu obezbeđene i preporučuju nam da, dok se penjemo, idemo bliže zidu.
Balska sala, koja je nekada primala kneževe i u kojoj je prema rečima našeg vodiča Živojin Mišić upoznao svoju suprugu puna je razbijenog stakla, a na podu je i nekoliko dušeka. Vidi se da je ona sada često odredište „nezvanih gostiju“, jer je tu „groblje“ plastičnih pivskih flaša, zgužvanih paklica cigareta i brda opušaka.”
***
Pa eto, preci su sagradili i ostavili potomstvu na dobrobit.
A vrli potomci, uništavaju i dopuštaju da propadne.
U vreme kada su žene menadžeri, sekretarice, ministarke ili u najmanju ruku pi-arovi kojih ima mali milion, biti domaćica, koja ne radi ništa drugo, poražavajuće je priznanje o uzaludnosti života.
TAMOiOVDE 