IZA PRVOG UGLA
Iza prvog ugla neki đavo čuči
neka muka čeka da čoveka muči.
Foto ilustracija: Bora*S
Iza prve gore pa u drugoj gori
čeka neka mora da čoveka mori.
Na životnom putu pa iza krivine
čeka neka briga da čoveka brine.
Tamo gde u travi cveta ljutić žuti
čeka neka ljutnja da čoveka ljuti,
Kad bi čovek znao za sve što ga čeka
ne bi se ni rađao u liku čoveka.
Već bi bio ptica ili vredna pčela
ili samo bagrem negde nakraj sela.
Ljubivoje Ršumović
„Brak“ – Branislav Nušić
Moja trinaesta ljubav, to je – moja žena. Ja sam odavna znao da je broj trinaest malerozan, ali nisam znao da to u ljubavi važi. Da sam znao, ja bih trinaestu ljubav preskočio i odmah bih se četrnaesti put zaljubio, ili bih možda trinaestu ljubav uveo u spisak pod 12a.
Ali, i to 12a kadro je gdekad da napravi velike zbrke. Sećam se jednoga hotela u banji gde je hotelijer, hoteći da ugodi predrasudama gostiju, preskočio sobu broj 13, pa je obeležio dve sa dvanaest: 12a i 12b, koje su zauzele dva bračna para i počela u početku pogrešno da ulaze jedno drugom u sobu, a zatim se tako izmešali, tako među sobom banjski zbrkali, da se najzad morao i sam policijski komesar umešati da raspravi ko od njih pripada sobi a, a ko sobi b. Ali, najzad, to još i razumem: zbog sobe koja nosi broj 13 upasti u tuđ brak, ali zbog tog fatalnog broja upasti u svoj sopstveni brak to se moglo samo meni desiti.
Upao sam tek što sam se oslobodio tamnice, tako da ja nisam ni osetio ono zadovoljstvo koje osuđenik oseti kad se dočepa slobode. Iz škole u vojsku, iz vojske u tamnicu, a iz tamnice u brak. Izgleda kao da bi to i imalo biti red stvari u životu: u školi pribiraš potrebna znanja za život, a u vojsci i tamnici se vežbaš za brak. U vojsci se naučiš disciplini i bezuslovnoj poslušnosti prema komandi, a u tamnici se naučiš da kroz prozor, iza rešetaka, posmatraš život, ali ti da ne učestvuješ u njemu.
To upoređenje braka sa vojskom i tamnicom, koliko je pakosno toliko je još i netačno. Najzad, moglo bi se još i dopustiti da između vojske i braka može biti i neke sličnosti, ali ne i između tamnice i braka. U vojsci, na primer, sem bezuslovne poslušnosti, učiš još da ideš u korak, što je neobično važno za brak; pa onda, učiš da se na komandu okrećeš levo i desno, što takođe ima svoje primene u braku; pa se učiš da čuvaš stražu, što može vrlo često da ti zatreba u braku; učiš se još da budeš hrabar prema neprijatelju, što ti ipak ne smeta da mu okreneš, i leđa, što takođe biva i u braku, i učiš se, najzad, šta je to čarkanje, šta sukob, prepad, a šta otvorena borba, šta iznenađenje, šta brza obrana, bočni napad, uzbuna, i šta noćna služba. A sve su to pojave tako česte i u braku.
Za tamnicu se već ne može reći da ima toliko sličnosti sa brakom, jer, na primer, za tamnicu ne bi mogla da važi ona reč koja važi za brak: „To je kavez kod kojega bi ptica koja je unutra volela da je napolju, a ono koja je napolju volela bi da je unutra“. Pa ipak, između tamnice i braka ima jedno upoređenje koje bi moglo donekle, ali samo donekle, da se primeni. To je ono po kome je brak robija, i to: prvih pet godina robovanja u teškom okovu, drugih pet godina u lakom okovu, trećih pet godina robije bez okova, dok četvrtih pet godina osuđenik postaje slobodnjak, koji se inače slobodno kreće, a samo uveče dolazi u tamnicu na noćivanje.
Ima još jedna veća razlika između braka, tamnice i vojske, pa i između škole i braka, i prema toj razlici očigledno je da se brak ne može ni upoređivati niti tražiti u njemu kakve sličnosti sa ovim ustanovama. I škola i vojska i tamnica imaju svoj određeni rok službe, dok ga brak nema. U školi se zna, na primer, koliko godina imaš da učiš, i ti zapneš pa je svršiš, i kad se dočepaš diplome, ti nemaš više posla sa školom. To isto i kod vojske, kod koje je jasno i zakonom propisano otsluženje roka, a to isto najzad i kod tamnice. Osude te, izreknu ti presudu, pa makar ona glasila i na dvadeset godina, tek ti znaš rok i dogledaš kraj svojoj nevolji ma koliko dalek on bio. Kod braka toga roka nema, i samo se tako može razumeti onaj grešnik koji je, o dvadesetpetogodišnjici bračnog života, dakle prilikom srebrne svadbe, ovakvu prigodnu reč održao svojoj ženi: „Vidiš, ženo, da sam ja tebe pre dvadeset i pet godina, na dan naše svadbe ili, recimo, sutradan, ubio, ja bih odležao svojih dvadeset godina robije i sad bih već pet godina bio slobodan, a ovako… !“
I odista, ako bi budućnosti bilo namenjeno da izvede kakvu reformu braka, onda bi prva briga te reforme bila da u braku odredi rok.
Ako je brak neka vrsta duga čovečanstvu, dug je samo onda dug kad ima određen rok. I što je glavno, kada bi imao određen rok, brak bi se možda mogao i urediti na bankarskoj osnovi. Svake godine bi se izvršilo inventarisanje, izveo bilans, utvrdila aktiva i pasiva, i – ako je pasiva veća od aktive, predali bi se ključevi trgovačkom sudu i gotova stvar. Dok tako ne bude, brak odista liči na akcionarske društvo gde dividendu vuku gdekad punice, svekrve i svastike, a gdekad i kakav kućni prijatelj.
Ako je ipak brak jedna dužnost prema otadžbini, onda bi ga bar trebalo tako udesiti da se država oduži priznanjem za dobro i savesno vršenje te dužnosti. Ne mislim da bi država imala darivati medalje za hrabrost, za građanske zasluge i za revnosnu službu, iako bi takva odlikovanja bila vrlo podesna i u braku, ali da nađe možda koji drugi način kojim bi se odužila onima koji do kraja života ispune svoje dužnosti.
Jedan moj prijatelj, baveći se mislima o odnosu države prema braku, došao je bio na srećnu ideju kako bi se na taj način čak dala izvesti i najkonkretnija reforma braka kada bi se zaveli ukazni brakovi. Ja ne znam kako bi, po njemu, izgledali ti ukazni brakovi, ali svakako da bi tada važilo ne samo ukazno sklapanje brakova, već i premeštaji, unapređenja, stavljanje u penziju, otpuštanje iz službe zbog nesposobnosti, pa možda čak i pomilovanja od daljeg izdržavanja braka.
Bili bi to neobično zanimljivi ukazi kojima bi se muževi premeštali po potrebi službe, čime bi se bar ozakonila pojava koja se i inače u životu tako često dešava; pa ukazi kojima se muževi, na osnovu § 70. stavljaju u stanje pokoja, čime bi se takođe ozakonila pojava koja se i inače u životu često dešava, i najzad, otpuštanje iz državne službe, čime bi se takođe ozakonila pojava koja se i inače u životu tako često dešava.
Ja lično nisam se nikada bavio mislima o reformi braka, ubeđen da je on već davno i reformisan i deformisan. Po mome mišljenju, najviše ako bi se moglo što učiniti za brak, to je potreba da se pristupi njegovoj reparaciji. Da se održi jedna zgrada koja je zidana na kamenim temeljima, mora se opravljati, prepokrivati, krečiti, dograđivati i zamazivati, a brak koji je nazidan samo na međusobno datoj reči, pred sveštenikom, pa se nikad ne reparira. O ovome bi morali povesti ozbiljno računa svi pobornici održavanja današnjega braka i postarati se da se i brak ponekad prepokrije, dogradi, okreči i zamaže.
Uostalom, teškoća reforme braka leži i u tome što niko ni do danas nije načisto s tim šta je to brak. Malo je pojava u životu o kojima je tako mnogo razmišljano i tako mnogo kazano kao što je brak, i malo je pojava o kojima postoje tako raznolika i protivrečna mišljenja koja jedno drugo potiru i isključuju. Počevši od onoga banalnoga: da je brak pakao, i protivnog mu mišljenja da je brak raj zemaljski, i sva ostala mišljenja kreću se između takvih krajnosti. Zavisi, izgleda, od toga čija su to mišljenja: neženjenih ili oženjenih, očaranih ili razočaranih. Pokušaj nauke da se i ona uplete u objašnjenje braka kao pojave, sveo se na gole reči i prazno filozofiranje. Ili se zar može smatrati za rešenje problema jedno ovakvo mišljenje jednog filozofa: „Brak je moralna zajednica zasnovana na nemoralnim odnosima; težnja za održavanjem svoga ja zasnovana na odricanju svoga ja; udvostručavanje svojih dužnosti na bazi prepolovljenih svojih prava“.
Ili vi, možda, mislite da bi druge nauke, svaka sa svoga gledišta, umele što pouzdanije reći od filozofije? Ja mislim, kada bi ih konsultovali, da bi njihovi odgovori glasili ovako otprilike:
Istorija: Brak je jedna od retkih istorijskih pojava kod koje se osvajač potčinjava pobeđenome.
Matematika: Brak je zbir dveju nepoznatih količina iz kojih treba izvući koren. Rezultat bi imao biti minus, a ako se ipak u braku pojavi jedno plus, onda se takva jednačina svršava brakorazvodnom parnicom.
Literatura: Brak je interesantna priča, gdekad i roman, sa neobično lepim početkom koji liči na lirsku pesmu, ali često sa rđavom sadržinom i još češće sa neočekivanim svršetkom.
Gramatika: Brak je imenica muškoga roda koji se životu potčinjava zakonima ženskoga roda. U gramatici ima, ali u životu nema jednine, a množina se samo onda da podneti kad je ne čine više od dva lica.
Geometrija: Brak čine dve paralelne linije koje polaze uporedo u život i nikad se ne mogu da sretnu.
Fizika: Brak je pojava kod koje dva tela imaju za održavanje ekvilibriteta zajednički, no zamišljeni, oslonac, te usled toga vrlo lako gube ravnotežu.
Hemija: Brak je jedinjenje dva elementa, od kojih ipak svaki zadržava svoje osobine. Jedna kap strane kiseline, kanuta u to jedinjenje, vrlo ga lako nagriza i razdvoji u sastavne delove.
Geografija: Brak su dva pola koja zbližena dostižu tropsku, a udaljena vraćaju se svojoj ledenoj temperaturi.
Kao što vidite, ni ovi odgovori nisu nas nimalo približili rešenju pitanja, te bi možda opravdanije bilo da se okanemo nauke i da se obratimo ljudima. Brak je ipak ustanova koju čovek stvara, a čovek i preživljuje, pa zašto on ne bi imao i najprečega prava da o njemu da svoje mišljenje. Razume se, teška je to stvar obratiti se svakome pojedincu, ali kada bi se obratili pojedinim profesijama, ja bar mislim da bi njihovi odgovori ovako izgledali:
Trgovac: Brak je ortačko preduzeće koje može uspevati samo onda kada ga ne potkradaju mlađi.
Vojnik: Brak je osvojena varoš koja nikad nije dovoljno obezbeđena od upada neprijatelja.
Sveštenik: Brak je svakodnevno „oče naš“ kod kojega treba izgovarati samo reči: „No izbavi nas od lukavoga“, a biva ipak da mnogi dodaju i još: „I ne navedi nas vo iskušenije“.
Lekar: Brak je zaraza, koja već sama u sebi sadrži antitoksin. Bolesnici se najbolje osećaju pri velikoj temperaturi, a naprotiv rđavo pri normalnoj.
Dijeta nije za preporuku, jer ona samo pogoršava bolest.
Sudija : Brak je privremeno poravnanje dveju parničnih strana.
Apotekar: Brak je pilula spravljena po jednom zastarelom receptu: uvaljana u šećer da bi se lakše mogla progutati, pa ipak često zasedne u grlu.
Novinar: Brak je lep samo kao uvodni članak, kad je, što je neminovno, bez štamparskih grešaka koje mu kvare smisao.
Knjižar: Brak je knjiga koja se rado čita u prvome izdanju, ređe u drugome, a kad zastari i postane klasična, onda gubi svaku vrednost.
Železničar: Brak je u prvi mah, dok prolazi kroz tunel, prijatan voz za šetnju; nešto docnije, on postaje putnički voz, a još docnije nesnosni, teretni voz. Sudari se gotovo redovno dešavaju na skretnicama.
Poštar: Brak je preporučeno pismo, obično pogrešno adresovano, koje je interesantno samo dok je zatvoreno.
Telefonistkinja: Brak je spoj dveju numera koje se sve dotle dobro razumeju dok kakav dodir spolja ne prekine vezu, ili, što je još češće, dokle se neko treći ne umeša.
Sportista: Brak je skok kod kojega nije važno do koje si visine skočio, već kako si se dočekao na noge. Ima ih koji se dočekaju snažno i čvrsto, ima ih koji poklecnu na jednu ili obe noge, ima ih koji posrnu, ali je najčešći slučaj da se dočekaju onim delom tela koji je propisan za sedenje.
Glumac: Brak je komad koji se ne igra pred publikom, a kad ipak doživi aplauz, to znači samo da je rđavo igran. Rđavoj igri su najčešće krivi reditelj, koga publika i ne vidi, ili sufler, koji gdekad suflira i reči kojih nema u tekstu. Glavne role u komadu – protivno svima literarnim pravilima – u prvom činu su emotivne, i pune izraza, i zahtevaju svu snagu i talenat glumčev; u daljim činovima malaksavaju i završavaju se bez ikakvog efekta, pa je stoga i bolje ne igrati komad do kraja.
Eto samo nekoliko mišljenja, pa koliko raznolikih pogleda i koliko malo odgovaraju na postavljeno pitanje šta je to brak. Vele da je ipak najbolje obratiti se iskustvu, da je ono jedino kadro dati odgovor najbliži istini. Otišao sam dakle jednoga dana iskustvu i upitao ga:
– Šta je to brak?
– Brak, da bi bio ono što se želi, treba da ima troje…
– Znam; muž, žena i kućni prijatelj.
– Ne prekidaj me! – izbrecnu se na mene iskustvo. – Brak čini troje: ljubav, poverenje i strpljenje. Jesi li, dakle, imao ljubavi?
– Imao sam je prema svim ženama.
– To je više no što treba. A poverenje?
– Kod moje žene nisam uspeo nikad da ga stečem.
– Uostalom, ljubav i poverenje i jesu nešto sporednije stvari, više dekor braka. Glavno je strpljenje.
– To sam imao!
– E pa eto ti odgovora: brak je strpljenje.
Ja sam strpljenje odista imao, ali moram ovde učiniti priznanje da su me tome strpljenju naučili i privikli moji kritičari. Naime, mene su kritičari uvek tako ženski grdili da sam u braku stupio sa već utvrđenom navikom da podnosim grdnje. Na taj način i doživeo sam da, gotovo jednovremeno, proslavljam jubilej rada na literaturi i na braku, samo ne i sa istim rezultatima.
Branislav Nušić
Izvor: vizionarski
FINGALOVA PEĆINA: GEOLOŠKO ČUDO ZAPADNE ŠKOTSKE
Fingalova pećina nalazi se na nenaseljenom ostrvu Stafa, na zapadnoj obali Škotske. Pod tim imenom postala je poznata po Fingalu, junaku epske pesme iz 18. veka koju je napisao škotski pesnik i istoričar James Macpherson.
Struktura ove pećine je jedinstvena u svetu. Neobična pećina nastala je kao rezultat delovanja lave koja je hlađenjem formirala šestougaone bazaltne stubove, a njena lepota leži u veličini, bojama i zvucima koja pravi.
Upravo veličina i njen prirodno izbočeni krov kreiraju atmosferu nekakve prirodne katedrale, a eho talasa koji udara u zidove pećine stvara jezivu muziku koja je inspirisala brojne umetnike, pisce i kompozitore.
Ova turistička atrakcija, koja spada u red morskih pećina, svakog dana oduševljava sve veći broj ljudi. Posetioci mogu da zađu dublje hodajući po stubovima koje je lava formirala, dok se sa obale ostrva Stafa mogu uočiti delfini, foke, ajkule ali i kitovi.
Samo ostrvo, koje je otkriveno u 18. veku, promenilo je veliki broj vlasnika, a danas je u vlasništvu Nacionalne fondacije Škotske zbog svog geološkog karaktera koji je od izuzetnog značaja za nauku.
Izvor:kafenisanje.rs
__________________________________________________________________________________
Romani i priče srpskog pisca Aleksandra Tišme žive i dalje kao univerzalni primeri onoga što čoveka čini čovekom.
Roman Upotreba čoveka je veoma uzbudljiva, potresna, gorka i složena knjiga o čovekovom tragičnom udesu u ratu. Naslov knjige je indikativan, sa etičkim pitanjima u sebi, sa upozorenjima da se nešto tragično u čoveku i sa njim zbiva – upotreba čoveka.
Rene Magrit – Primenjena dijalektika
Aleksandar Tišma u romanu Upotreba čoveka polazi od pretpostavke da je rat nasilje nad čovekom i da ga njegova atmosfera u svemu razara, ograničava njegovu slobodu, čini ga nesigurnim, ispunjava ga raznim oblicima straha, otupljuje u njemu ljudska osećanja, i kao takvog obezvređuje i upotrebljava u svoje svrhe.
On pokazuje da su uzroci rata razni interesi, ideologije, niske strasti i brojne nagonske pobune u miru. I svi ovi uzroci mogu biti usmereni na upotrebu čoveka.
U središtu romana su tri porodice koje vezuje isto mesto, isti vremenski i životni kontekst. Iako su odvojene i svaka od njih zivi u svojoj ulici, međusobno se dodiruju i preko pojedinih članova i u određenim situacijama zbližavaju, da bi na kraju došlo do njihovog potpunog rasejanja. Razlažući životne sudbine porodica Kroner, Lazukić i Božić, Tišma je kritički rasvetlio crni dosije rata.
Realizam života u romanu polako, ali sigurno nagriza ratna psihoza. Pojedinci različito reaguju na pojave prvih simptoma rata, različito se uključuju u tu psihozu koja ostavlja tragove u njima. Njihove različite životne situacije se veoma široko otvaraju kroz splet ratnih zbivanja. Naslikane su najsloženije unutrašnje veze u njihovom psihičkom životu. Kronerovi kao Jevreji bivaju izloženi nacističkom uništavanju, Lazukići pod teretom malograđanskih manira i klasnih isključivosti skliznu u pogrešne istorijske tokove, Božići se ne snalaze i tragično se utapaju u svom idealizmu.
Upotreba čoveka je roman o ljudskim nesrećama, o zlu, o ponižavanju čoveka, o padu morala, o hipokriziji, o traženju puta na totalnom bespuću. Ovaj roman u svemu gorka knjiga, tamna u slojevima, kritička, ali i slika dramatičnog ljudskog udesa. Iako su neke ličnosti u opštoj situaciji romana poražene, iako su isključene iz novih slobodnih tokova života, to nije njihov poraz, to je poraz epohe koja ih je učinila takvima.
O tome sam Aleksandar Tišma kaže: „Ako su moje ličnosti imale trpnu ulogu to je sigurno zato što sam ja rat tako doživeo…“ On naglašava i da čovek ne može da opstane, ako u sebi nema čvršćih uporišta i jasno definisanu misao kako da savlada prepreke na koje nailazi.
Izvor: artnit.net
Luka Mičeta
ALEKSANDAR TIŠMA
Aleksandar Tišma rođen je u Horgošu 1924. godine. Objavio je više romana i zbirki priča. Dobitnik je brojnih nagrada, među kojima su i NIN-ova nagrada za roman godine, austrijska Državna nagrada za evropsku književnost i nagrada Sajma knjiga u Lajpcigu za evropsko razumevanje.
Književnost je, kao što kaže Žan Rikardu, u svojoj dvostrukoj funkciji pisanja i čitanja, jedna od retkih čovekovih distinktivnih osobina.
Tišma će u ranoj mladosti napisati da želi da postane pisac ili ništa. Težnja da se odvoji.
Da li samo želja za pisanjem može stvoriti pisca?
Danilo Kiš će na slično pitanje odgovoriti:
“Pisac se ne postaje slučajno: podmuklo dejstvo biografije jeste prvi i najveći podsticaj. A u jednoj biografiji preovlađujuće je osećanje različitosti, ‘sramni pečat’ različitosti je detonator mašte. Pisac ili budući pisac pita se o sopstvenom postojanju, pokušava da objasni poreklo te različitosti i njenu vezu sa svetom. Kada sami sebi postavljamo pitanja, time činimo i prvi korak prema književnosti, koja, kao što kaže Bart, i nije ništa drugo do postavljanje pitanja samom sebi”.
Pisac Aleksandar Tišma takođe postavlja ta pitanja.
“Svaki romanopisac želi”, kaže Fokner, “najpre da piše pesme; vidi da ne može, i onda proba kratke priče, koje posle poezije zahtevaju najviše talenta. A kada ni to ne uspe, onda se tek ogleda u romanu”.
Da li to važi za Tišmu?
Pojavio se u našoj književnosti pripovetkom “Ibikina kuća”. Prva objavljena knjiga bila mu je knjiga poezije “Naseljeni svet”. Međutim, slavu postiže tek svojim romanima.
Ali, prvo o “podmuklom dejstvu biografije”, o tom “detonatoru mašte”.
U svačijem životu, naročito u životu muškarca, posebno mesto i ulogu ima otac. Kakav je bio vaš otac Gavra Tišma? Koliko je bio inspirativan za identifikaciju budućem piscu?
– Moj otac je rođen u Lici u mestu Visuća u blizini Ogulina. Majku je izgubio jako rano. On i petorica njegove braće svi su se raselili. Patriotske organizacije iz Hrvatske – koja je tada bila u sastavu Austrougarske – moga oca, koji je bio dobar đak, poslale su na školovanje u Karlovačku gimnaziju. Tada se o toj deci iz srpskih krajeva vodilo računa. Završio je četiri razreda gimnazije i bilo je predviđeno da uči za sveštenika. Međutim, on to nije hteo.
Zbog čega?
– Nikada ga to nisam pitao, niti je on našao za shodno da mi to ispriča, objasni. To u velikoj meri objašnjava i naš celokupni odnos.
Bio je trgovac.
– Da, bio je, moglo bi se reći, čak i, relativno, uspešan trgovac. Ali on nije bio trgovac po vokaciji. On je postao trgovac jer nije hteo da postane sveštenik. Onda ga je “Privrednik”, takođe jedna patriotska organizacija, posle završetka gimnazije poslala u Segedin kod jednog trgovca na veliko.
Otac je tu naučio perfektno nemački i mađarski. I to po potrebi bez školovanja.
Da li Vam je nametao svoja gledišta?
– Nije. Šta god da sam želeo da radim ili da budem on bi rekao: u redu. Njemu je bilo važno samo da ja budem zadovoljan. Međutim, iz majčine porodice došla je ideja, pošto mi je otac trgovac, da i ja postanem trgovac. Otac je to takođe prihvatio.
Upisujete u Budimpešti ekonomiju. Fakultet koji nema mnogo sličnog sa književnoću, pisanjem.
– Da, usred rata, 1942. godine, upisujem taj moj prvi fakultet. Nikada nisam imao želju da završim bilo koji fakultet, samo sam na pisanje mislio. Međutim, pod uticajem mamine sestre i njenog muža, koji je bio racionalan čovek, počeo sam da studiram ekonomiju u Pešti. I ne samo to, već me je i zaposlio. Skoro godinu dana sam radio u jednom privatnom trgovinskom preduzeću koje se zvalo Mađarski opšti centar za snadbevanje. Bilo je to komotno zanimanje, ali sam posle nekog vremena osetio da bi moglo da bude opasno ako se na to priviknem. Da svakodnevna kolotečina može da zasmeta mojoj ambiciji da postanem pisac. Jednostavno sam im jednog dana rekao: više neću to da radim.
Nešto slično kao vaš otac kada je odbio da uči za sveštenika?
– Da, ali ja se nisam ugledao na njegov primer. Meni je bilo jasno: kakva trgovina, to je glupost. Taman posla. Nisam mogao otvoreno da se opirem, jer nisam imao, tada, nikakvih dokaza da mogu da budem nešto drugo, a pogotovu ne pisac.
Tako da sam posle, mislim, jednog semestra ekonomije upisao nove studije francuskog jezika i književnosti. Iako sam francuski još kao dete učio u Novom Sadu, nisam ni ovim studijama pristupio mnogo ambicioznije. Opet sam sigurno znao da ne želim da završim kao nekakav profesor francuskog jezika.
Međutim, iz jednog drugog razloga bilo je važno da sam student: studenti su za vreme okupacije imali drugi status, bolji u svakom slučaju, od nekoga ko se tek tako muva po Budimpešti.
Kada vaš otac upoznaje vašu majku Olgu? Koliko se ona razlikovala od vašeg oca trgovca? Je li bila sklonija umetnosti i literaturi?
– Ni ona nije imala umetničkih sklonosti. Njeni roditelji su takođe bili trgovci. Ali, za razliku od mog oca koji je bio prvi građanin u familiji majka je odrasla kao kći seoskog trgovca. Istina njen otac je bio čak i manje trgovac od moga oca, iako je bio Jevrej.
Jevrej, pa slab trgovac. Nije baš uobičajeno?
– Ima toga, još kako ima. Moj deda po majci je bio takav izuzetak. Jednom, kada je trebalo da zbog nekog sitnog prestupa bude u zatvoru tri dana, spremao se da se ubije. Spasla ga je žena, izmolivši da ga kazne novčano. Ta njegova žena, moja baba Terezija Miler, mnogo sposobnija od njega, držala je sve poslove u svojoj ruci, tako da je ipak sve nekako funkcionisalo.
Moja mati je imala još dve sestre. Jedna sestra je stradala u Aušvicu. Jedino je ona nasledila nešto od sposobnosti moje babe.
Moja mati pak kao i njena druga sestra, nisu bile žene velikih sposobnosti i nekog širokog vidokruga. Bile su to obične devojke koje su odrastale i čekale udaju.
Moja mati se udala za oca kada se vratio iz rata.
Gazda iz Segedina ga je, kao novopečenog Jugoslovena, poslao u Horgoš, dakle u Jugoslaviju da likvidira gazdine podrume vina, da to vino ne propadne. Kada je došao u Horgoš, uzeo je sobu kod tetke moje matere. Tu su se moji roditelji upoznali, zaljubili i venčali.
Bilo je to 1923. godine. Kada je završio posao zbog kojeg je došao u Horgoš, otišao je sa mojom majkom u Zagreb. Ubrzo dolaze u Novi Sad u kome se moj otac zapošljava kod trgovca Dimovića. Pošto je uvek težio samostalnosti, napustio je Dimovića i osnovao agenturu za posredništvo u uvozu južnog voća. Otvorio je i veletrgovinu južnim voćem.
Ona mu je posle Drugog svetskog rata bila nacionalizovana. Dobio je nešto novca kao odštetu za koju je kupio vinograd, naivno misleći da će moći samostalno da se bavi vinogradarstvom. Nažalost, od toga nije moglo da se živi pa se zaposlio u jednom izvoznom preduzeću. Bavio se istim poslom kao i pre rata samo ovaj put za račun države. Sve je to uticalo da se relativno rano razboli i umre.
Izgleda, na osnovu ove priče, da vam je najviše pomogla vaša baka Terezija Miler?
– Ona je bila jedna čudna žena, vrlo jaka ličnost. Čak je napisala i autobiografiju i to na moj predlog. Ona je ceo svoj život provela u radu, vezla je goblene, pravila raznovrsne ručne radove itd. Imala je dobrano preko 90 godina kada mi je rekla da nema više šta da radi, pošto više ne vidi dobro i pošto je svima toliko svojih ručnih radova ispoklanjala da im je postala dosadna. Kažem joj onda: sedi i napiši svoju biografiju. I ona pristane. Kupim jednu debelu svesku i dam joj. Pošto je bila veliki radnik brzo je posao i obavila.
Jednoga dana dođe ona fijakerom kod nas, donese nam dva velika goblena, oko dva metra skoro, na poklon, jer je, eto, jako stara i to joj više ne treba. I njoj su posle rata svu imovinu oduzeli. Faktički je samo te goblene imala i donela ih je. Posle ručka ona nam kaže: “ Sada ću da vam čitam moju biografiju”. Sedne i svojim jakim glasom počne da čita. Kad se umorila, a mi i pre nje, legla je na kauč i odspavala.
Kakav je utisak na vas ostavila ta autobiografija?
– Kao i svaka autobiografija, ona je jako zanimljiva. Naročito rane godine.
Može li se reći da je ona uticala na vas da postanete književnik?
– Ne. Baba je bila vrlo praktična osoba. Nije me ni mogla nagovoriti na nešto tako maglovito. Međutim, bila je otvorena prema svemu. Recimo, kupovala je knjige, prva je u selu uvela radio sa slušalicama, pa bi uveče kad ona i deda legnu, imala običaj da s njim sluša radio. Volela je i operu, pozorište, iako je od obrazovanja imala samo osnovnu školu koju je završila u Horgošu. Imala je i klavir koji je dobila od svoga oca. Nije to bila mala stvar da jedan seoski trgovac ima klavir i da njegova žena svira na njemu. U nedelju posle ručka svi bi posedali i ona bi svirala. Deda je to poštovao i u svemu je slušao. Moja mati, kao ni te moje tetke, nikada nije naučila da svira klavir. Eto, nije svako za sve.
Koliko sam uspeo da saznam, baba je sa vama živela u Novom Sadu. Kada odlazi u Budimpeštu?
– Ona je otišla u Budimpeštu posle januarske racije u Novom Sadu 1942. godine. I nju su bili izveli na Dunav. Preživela je samo zbog toga što nije došla na red dok racija nije bila zaustavljena. Možete samo pretpostaviti kakav je šok preživela žena od preko sedamdeset godina na minus 25 stepeni, dok je stajala u redu za klanje. To ju je toliko potreslo da više nije htela da živi u Novom Sadu, pa je otišla kod ćerke u Budimpeštu. Iako joj u Budimpešti život nije bio ugrožen, prošla je, kao i svi tamošnji Jevreji, glad i getoizaciju.
Gde ste vi bili za vreme racije? Kako ste je vi preživeli?
– Kada smo se preselili u Njegoševu ulicu iz Nikolajevske, tu je u dvorištu imao svoj stan jedan mađarski berberin. Zvao se Terek Pal. Tada su patrole upadale u kuće, legitimisale i određivale ko ide u smrt. Postojala i je jedna komisija od deset Mađara koja je određivala ljudske sudbine.
Tri vrste patrola su obilazile kuće i legitimisale. Bile su to: žandarmske, vojne i policijske. Miletićevu ulicu, recimo, obilazila je žandarmska patrola i tu su svi Srbi i Jevreji pobijeni. Našu ulicu je obilazila vojna patrola. Upali su u naš stan, sve pretresli, pogledali dokumenta i rekli da sačekamo. Otišli su kod komšije Tereka. Nisu nas likvidirali. Očigledno naš mađarski komšija ništa nepovoljno nije rekao o nama. Da jeste, sigurno bismo drugačije završili.
On je bio dobroćudan čovek koga politika nije interesovala i koji je voleo po koju da popije. Mom ocu je posle racije rekao da ga je sramota što je Mađar. Verovatno nam je on spasao život.
Zar ga nikada niste pitali?
– Ne, niko od naših nikada o tome nije sa njim razgovarao.
Napisali ste da 1943. godine niste znali da postoji Ivo Andrić. Ali, čitali ste Prusta, Tomasa Mana…
– Da.
…U Dnevniku iz te godine beležite: “Ne osećam se privučen nekim uglednim mestom u našoj literaturi, već žudim ka velikim u daljini”. Kako gledate danas na ovu misao jednog devetnaestogodišnjaka? Može li se u “velike daljine” bez poznavanja sebe, vlastitog literarnog nasleđa?
– Odrastao sam u mešanskoj familiji sa dva jezika. Vrlo rano, kao što sam vam ispričao, naučio sam i tri strana jezika. Tako da sam čitajući naše pisce uporedo čitao i strane u originalu. Mene je tada u literaturi pre svega zanimala radnja i ta daljina u kojoj se radnja odigrava. Uvek su me privlačili nepoznati svet i mogućnosti proširenja svog života.
S druge strane, bio sam potrešen našom zaostalošću, zaostalošću ove sredine.
Kao mladić, već?
– Kao dečko, kao dete. Kad sam imao deset godina.
Mislite na našu literaturu?
– Ne, naravno. Na život, na okruženje i uslove u kojima smo živeli. Vrlo rano mi se javilo pitanje: šta ja tražim tu? Ovo nije život.
Komšiluk koji sam poznavao bio je zaostao. Jedan komšija mi je bio mesar koji se obogatio i podigao veliku kuću. S druge strane naše kuće živeo je krojač koji je još jeo slaninu iz ruke. U sredini, među njima, moj otac koji trguje. Ta njegova trgovina i te njegove narandže, sve je to izgledalo, bar meni, jako, jako jadno. A tamo negde u Kombreju – Marsel Prust…
Mamio Vas je svet?
– I te kako. Mislim da me je u literaturu odvela ne toliko sklonost ka pisanju koliko želja da se pobegne od te i takve stvarnosti.
Sve je to bilo skopčano i sa lošom ekonomskom situacijom. Doba kada ja odrastam, su tridesete godine, vreme je velike ekonomske krize. Vidim da se otac muči, vidim da ne može da nabavi dovoljno novca za kuću i porodicu. To baca još tamniju senku na taj svekoliki jad.
Literatura je za mene tada pre svega bilo čitanje, pa tek onda pisanje. U tome sam video izlaz iz besmisla svakodnevnog novosadskog života.
Žudeli ste za svetom a svet je došao kod vas. Počinje rat. Okupacija. Vi se tada interesujete samo za žene i knjige. Vrlo lepa interesovanja, ali dosta neobična za ratno vreme. Ili nam se to samo čini?
– Meni je, kao nekoj vrsti idiota, nedostajala ta politička perspektiva.
Mislite, niste je imali?
– Da, nisam je imao. Sav sam u knjigama koje čitam. Uglavnom trivijalna literatura.
Prust i Man nisu baš trivijalna literatura…
– Naravno, ali ja sam njih čitao zbog toga što su zanimljivi, a ne zbog toga što sam znao da su to neka kvalitetna dela. Taj svet me je potpuno bio zaokupio kao da stvarnosti nema.
Kako biste to objasnili?
– Ne znam. To je prosto neki manjak, neki centar je kod mene faličan. Vidite, i moj otac je bio apolitičan, nije se nikada nešto naročito opredeljivao i bio je podsmešljiv u odnosu na politiku. Možda je i to uticalo na moj stav. To je jednostavno kod mene jedno šuplje mesto. Nema političkog, društvenog interesovanja i tačka.
To što su me interesovale žene mislim da je to normalno kad neko ima devetnaest godina. Mada su mene žene interesovale više nego druge.
Volite žene?
– Ne, naprotiv. Bežim od njih. Čim žene čim počnu svoju ličnost da ispoljavaju i nameću, postaju nesnosne, i to je strašno. U to doba niti sam ih voleo niti sam bio neki seksualni udarnik. Težio sam ženama iz istog razloga iz kojeg sam težio knjigama. Bežao sam od stvarnosti. Sve je to kod mene tada bilo prenaglašeno baš iz tog očajanja.
To me je udaljavalo od drugih. To me je izolovalo. Jer naša sredina je jako ratoborna a ja sam postao punoletan 27. marta.
Vi niste vikali “Bolje rat nego pakt” i slične parole?
– Naravno da nisam. Za mene je to bilo isto kao posle jogurt revolucije. Ljudi viču, hoće nasilne promene. Za to nisam imao i nemam smisla.
Ulazite u NOV. U Dnevniku pišete, odnosno pitate se: šta mi je bolje? da li da se dobrovoljno prijavim ili da čekam da me mobilišu? Otkud toliko racionalizma kod jednog mladića? Kažete za jednog vašeg junaka Sergeja Rudića: “Opredelio ga je život, mladost koju je imao kao svako što je ima, koja je za trenutak zasvetlela ognjem zapaljenog žita, a onda odmah i zgasnula, zatrpana kricima i leševima”. Gde je bila vaša mladost “koju svako ima” ? Nedostaje li u vašoj mladosti trenutak kada zasvetli ognjem zapaljeno žito?
– Ja sam radio suprotno od tog mog junaka Rudića. Nije mi bilo ni na kraj pameti da palim žito. Gledao sam samo kako da se iz toga izvučem. Video sam da je to lud svet koji srlja ne žaleći život i impulsivno uleće u pogibiju. Video sam to već 1941. godine – vrlo jasno.
Imao sam veliku sreću da sam imao školskog druga koji me je spasao te dileme. Zvao se Slobodan Radujkov. Nije više među živima. Sreo me je i pozvao da se prijavim u orkestar pri III armiji, gde je on već bio primljen.
Koji instrument svirate?
– Nijedan. To sam i njemu rekao. Doduše, mene je majka slala na neke časove, ali nijedan instrument nisam naučio da sviram. On mi kaže: nema to veze, udesićemo nešto. Poslušao sam ga i pristupio sam tom orkestru u okviru III armije.
Napisali ste: “Kada je došlo oslobođenje, osećao sam se bedno”. Koliko je takvo raspoloženje bilo rasprostranjeno među vašim drugovima, među Novosađanima? I možete li – mada ste samo jednom rečju objasnili svoj osećaj – malo detaljnije da kazujete o oslobođenju, o oslobodiocima?
– Mislim da sam bio potpuno usamljen. Nisam naišao ni na jednog čoveka koji je delio moja osećanja. Naravno, ja sa svojim osećanjima i nisam baš paradirao. Vladalo je opšte oduševljenje.
Moj profesor, recimo, Bogdan Čiplić – koji je čitao moje rane radove, koji me je podržavao u literarnim naporima i pomagao mi na mojim počecima – kada sam došao kod njega sa tom svojom dilemom koju ste vi naveli u pitanju, on mi je rekao: idi na front, svi naši najbolji ljudi su tamo.
Dakle, neko ko me je dobro poznavao, ko je znao za moja opredeljenja i ambicije tako je reagovao. Na front. I njega je bilo uhvatilo to revolucionarno oduševljenje.
Bio je brat Miloja Čiplića, koji je kao simpatizer komunista stradao u logoru na Banjici. Sam Bogdan je postao jedan od rukovodilaca u posleratnoj kulturi Novog Sada. Bio je upravnik i pozorišta.
A Vama je prporučivao front?
– Tako je tada bilo. Bio sam jako usamljen.
Mnogi su kao i ja, od straha cvokotali četiri godine rata. Neki i više jer su bili stariji i svesniji situacije u kojoj smo se nalazili.
Ali, posle rata su mnogi odjednom promenili fizionomiju obukavši partizanske uniforme, mašući partizanskim i komunističkim zastavama. Devojke iz grada koje su sve vreme okupacije gledale da se zabave, pa i sa mađarskim oficirima ako su bili lepi. Odjedanput su navukle narodnu nošnju i ljubile se sa ovim partizanskim seljačinama. Jer žene prve osete ko će napredovati.
Kao neki Gajgerov brojač?
– Da, da. Hoću da kažem da me je to sve ispunjavalo gađenjem. A ruska vojska, koja je ušla na seljačkim kolima delovala je zastrašujuće. A ni mentalitet pobednika mi nije odgovarao. Nisam imao ničega zajedničkog sa njima. Distancirao sam se. U tom mom distanciranju bilo je dosta i osvetništva.
U kom smislu osvetništva?
– Bio je tada u Novom Sadu neki Lazić, sin velikog trgovca, koji je bio apsolutni buržuj i po vaspitanju i po svemu ostalom. Godine 1944. on je rekao: idem u partizane da kupim ulaznicu za budućnost.
Da li je uspeo?
– Jeste.
A ja sam sve to posmatrao sa nekom skepsom. Postao je čovek od uspeha. I u tome je bila moja osveta.
Pre nego što ćete se dobrovoljno prijaviti u NOV, bili ste kao student na prinudnom radu u Transilvaniji? Kako je došlo do toga?
– Kada je Nemačka 1944. godine konačno okupirala Mađarsku, jer je Mađarska htela da iskoči iz rata, jedna od mera nove kvinsliške vlade bila je ta da studente pokupi u radne logore. Nije bilo lako, ali nije bilo ni opasno. Nisu nikoga ubili niti tukli. Spavali smo pod šatorima i to je bilo najteže.
Šta ste radili?
– Kopali smo protivtenkovske rovove. Oni su, navodno, hteli da studente sklone iz Pešte da se ne bi eventualno politički organizovali. A i da ih prevaspitaju. No za to više nisu imali vremena. Stigla je Crvena armija.
Postajete novinar. Četiri godine ste u “Slobodnoj Vojvodini” i “Borbi” (1945-1949). Nije li to bila svojevrsna uvertira u kojoj Aleksandar Tišma otkriva sebe kao pisca? Ovo vas pitam iako znam da ste u jednom intervjuu rekli: “Znao sam već odavno, otkako sam pročitao prvu knjigu, da moram postati pisac ili ništa”. Kada ste pročitali prvu knjigu? Koja je to knjiga bila? Šta vas je toliko fasciniralo da pomislite da morate postati “pisac ili ništa”?
– Fascinirala me je mogućnost stvaranja sveta koji nije trivijalan kao svet u kome sam živeo. Naravno, nisam ja to tada sebi tako formulisao ali sam osećao da je to jedini svet kojim se treba baviti. Da sve ostalo nije ništa.
Ne mogu da se setim naslova knjige koju sam prvu pročitao. Verovatno neka knjiga Edgara Valasa. Neki kriminalistički roman. Takve sam knjige tada čitao. Nisam čitao Žila Verna, niti me je zanimala fantastika.
Ništa nije fantastičnije od stvarnosti?
– Ispostavilo se da je tako bar kada je o meni reč.
Da li ste čitali Karla Maja?
– Jesam. Prva knjiga koju sam pročitao mogla je lako biti njegova.
Na osnovu onoga što ste mislili i pisali kao mladić čini se da se to nije baš uklapalo u lik novinara komunističke “Borbe” koji treba da objašnjava, popularizuje, sprovodi komunizam? To su prelomne godine, da pomenemo samo Informbiro. Da li ste se i tada osećali bedno?
– Bedno sam se osećao isto kao što sam se osećao bedno za vreme okupacije, tada zbog svoje fizičke ugroženosti kao Srbina i polujevrejina. Sada sam se osećao bedno jer sam opet bio ugrožen kao čovek koji drugačije misli od onoga kako piše.
Da li ste se upitali tada zašto to radite?
– Kako da ne.
Kakav je odgovor?
– Naravno da mi to nije bilo prijatno ali ja sam se s tim mirio, prvo zato Što sam znao da kod nas slobodne štampe nema i neće skoro biti i drugošto je za mene moj rad u novinarstvu bio sredstvo da preživim a ne neka lična ambicija. Mom ocu su sve nacionalizovali i više nije mogao da me izdržava, niti da mi pomaže. Morao sam nešto da radim. Na studije uopšte nisam pomišljao sem kao vanredni student, što sam i postao i kao takav diplomirao. Želeo sam samo da pišem i ništa više. Tada se opet pojavljuje Bogdan Čiplić koji je u “Slobodnoj Vojvodini” bio urednik kulturne rubrike. Preporučio me je kao pismenog čoveka i tako sam ušao u novinarstvo. Vrlo rado sam pristao jer mi je bio potreban posao. Povremeno sam mislio da i u novinarstvu čovek može da ispolji talenat pisca što na kraju krajeva nije netačno.
Bio sam dopisnik iz Sremske Mitrovice, a onda iz Subotice. Pisao sam o svemu što je tada bilo aktuelno. O kolektivizaciji, nacionalizaciji, elektrifikaciji, traktorskim stanicama itd.
Sigurno znate da se o svemu tome tada nije moglo pisati kritički niti bi takve tekstove tada neko objavio. Nisam bio toliko moralan da kažem ja o tome neću pisati.
Glava bi se izgubila?
– Ne bi, možda, glava, ali bi čovek mogao lako da ode u polubesprizorne. To meni ne bi odgovaralo.
Opet je prevladao racionalizam?
– Da, jer sam ja imao svoj cilj. Nisam želeo da postanem rukovodeći novinar. Čak ni da pišem o kulturi. Bio sam dovoljno praktične pameti da što manje svoju kulturnu potrebu čuvam za buduće knjige. U “Borbi” sam uglavnom pisao o snadbevanju, o pijacama i sličnom, a jedno vreme i vodio rubriku napisa iz sovjetskih novina, kada je “Borba” želela da dokže da Jugoslavija nije protiv SSSR-a.
Kada ste se osetili piscem? U letopisu Matice srpske objavljena vam je pripovetka “Ibikina kuća”. Godine 1956. objavili ste prvu knjigu, zbirku poezije “Naseljeni svet”.
– Ja sam i tada znao da sam pre svega prozni pisac. Pesme su mi poslužile u krizama da lakše dođem do nekih svojih književnih formulacija. Pesmu je lakše napisati nego knjigu. Ali sam i tada osećao da u prozi mogu više da postignem. Ali dok proza nije krenula kako treba, pisao sam i drame, pesme, prevodio, pisao prikaze. Sve sam to radio sa velikom upornošću iako nijednog trenutka nisam poželeo da postanem prevodilac, književni kritičar ili bilo šta drugo što nije – prozni pisac.
Vašom literaturom, uglavnom, dominiraju ratne teme. U stvarnom životu to vas nije zanimalo. Nije li to svojevrsni paradoks? Doduše, da podsetimo, posle “Ibikine kuće” slede pripovetke “Koncert”, “Najveći znalac na svetu”, gde ste mimoišli ratnu tematiku. Međutim, onda slede vaše najjače knjige. Da navedemo samo: “Knjiga o Blamu”, “Upotreba čoveka”, “Kapo”… Sve o ratu. Zašto?
– To je interesantno pitanje. U početku se ratna tematika kod mene nije ispoljila. “Ibikina kuća” tretira, doduše, ratno vreme ali u potpuno neratnim uslovima. Sve se dešava u javnoj kući. Rat je tu uzgredan. A moj prvi roman “Za crnom devojkom” je ljubavni roman.
Kako je došlo do toga preloma, do zaokreta ka ratnoj tematici?
– Desilo se to šezdesetih godina na jednom putu za Poljsku. Odjedanput sam ponovo došao u kontakt sa tim strašnim pogibijama koje sam ranije registrovao ali sam bežao od njih da bih ostao živ, da bih sebe sačuvao.
Tada ste verovatno posetili i Aušvic?
– Da. Nisam to posebno želeo nego je bilo u programu naše izdavačke posete Poljskoj. Nisam više radio kao novinar već sam bio zaposlen u “Matici srpskoj” i išli smo u posetu poljskim izdavačima. Onda sam prošao i kroz Mađarsku. Bilo mi je to prvo putovanje posle rata jer nisam mogao da dobijem pasoš sve do 1957. godine, kada su ga svi dobili.
To nedobijanje pasoša bilo je važno u mom životu i još me je više zagnjurilo u osećanje bespomoćnosti i promašenosti.
Dakle, Mađarsku sam video prvi put posle okupacije.
Svu onu stvarnost sam ponovo preživljavao. Sada, međutim, nisam imao razloga da bežim od nje. Shvatio sam da je to moja sudbina, da sam time obeležen. To sam ja.
Znači li to da tada shvatate da je to vaša tema, da ćete to obrađivati u svojim knjigama?
– Da. Shvatio sam da je to moja tema i da ja od toga ne mogu pobeći kao da se nikada nije desilo. Sve mi se otvorilo ali ne baš u potpunosti i na način na koji sada razgovaramo. Prvo su mi se počeli pojavljivati neki likovi, nekada živi ljudi, situacije koje sam mislio da sam zaboravio. Recimo, setio sam se racije u Novom Sadu kada sam i ja bio tu sa dignutim rukama pred puškama mađarskih vojnika, kada sam mogao lako biti ubijen. Sve sam to izbegao ali mi se vratilo kao doživljaj.
Znači, suočio sam se sa svojom sudbinom i seo da pišem.
“Kapo” je tu, čini se, posebno zanimljiv. Da li ste pomišljali nekada da je to ljubavni roman?
– Nikada to nisam pomislio. To jeste roman o čoveku željnom žena. Možda se to može tumačiti kao ljubav.
Asocira na radnju filma Lilijane Kavani “Noćni portir”?
– Jeste. Kada sam video taj film, pomislio sam da ima dosta sličnosti sa mojim “Kapoom”.
Nisu li najjače ljubavne veze patološke veze?
– Mislim da ne. Ljubav, naravno, može biti i patološka ali da je patološka ljubav najjača – ne verujem. Ljubav može biti snažna čak i bez telesnih dodira.
Kao ljubav Šopena i Žorž Sandove?
– Da. Znate, libido koji u nama radi traži svoje puteve. A oni mogu biti i u onom najnevinijem ali i u patološkom, u incestu, homoseksualnosti.
Pariski “Mond” je oktobra 1985. napisao o vama: “Ono što ga zaokuplja jeste intimna drama svih tih protivurečnih ljudi, žrtava i dželata, junaka i gadova, koji su odreda poniženi i uvređeni. Kao kod Dostojevskog, oni idu teturajući se između radosti i bolova, između kukavičluka i zločina, ka jednoj razigranoj vedrini, ka jednom drugom svetu gde za Boga nema mesta”. Vaš junak Dulič u “Školi bezbožništva” uzvikuje: “Bože, hvala ti! Tebe nema… Hvala ti!” Koliko su zločin i nasilje imanentni čoveku? Šta je razlog da tako precizno, minuciozno i duboko pišete o zločincima?
– Mene zločin fascinira, mada lično nisam sklon zločinu. Čak ni ne osećam mržnju prema ljudima koji su mi zlo učinili. Da ne govorim o tome da bih, recimo, pomislio na zločin ili sanjao o tome kako nekog maltretiram, kažnjavam…
Sadistički poriv?
– Da, ne mogu reći da to postoji u meni. Međutim, sve te zločine koje sam u životu video izgleda da su ostavili traga na meni, da ja to nekako razumem, osećam. Znači ja, ipak, verovatno imam dovoljno sadizma u sebi kada to sve mogu dobro da shvatim. Tu su moj sluh i intuicija dobro izoštreni. To je jedna moja tema iako ja kada je o tome reč nemam nikakvog iskustva.
Lik kapoa Vilka Lemiana smatra se najnegativnijim junakom srpske proze. Kako ste gradili taj lik? Otkud ideja?
– Privlačile su me osobe koje su u tolikoj meri sklone surovosti. Privlačilo me je da ih odgonetam. Pročitao sam mnogo dokumenata sa suđenja nacističkim zločincima, sa suđenja esesovcima koji su upravljali logorima. Sve sam to detaljno proučavao, svašta sam tu nalazio. Imao sam predstavu da bi bilo vrlo zanimljivo opisati jednog kapoa, dakle logoraša koji upravlja drugim logorašima. Kada je esesovac surov, to je nekako prirodno. On je Nemac i njega su tako vaspitali. Ali kapo je logoraš.
O Vašem junaku kapou Lamianu kažete na jednom mestu: “Da je bio esesovac kao Šranke, možda ne bi tako postupio. Možda bi bio dobar, jer bi znao da je na zlo prisiljen poreklom, a ne odlukom da preživi”.
– Sigurno je da bi mu bilo lakše. Njemu su to naredili, Nemac mora da bude surov. Himler je njima rekao: vi vršite jednu veliku žrtvu, vi se žrtvujete jer ćete činiti najveće surovosti. Jevrejinu kao što je Lamianto niko nije rekao. On samo hoće da preživi i postaje deset puta gori. Sam se stavlja u taj položaj.
Dugo sam tragao za takvim likom. U dokumentima sam našao da je jedan zagrebački Jevrejin bio kapo u Aušvicu. Tek kada sam to pročitao, odjedanput mi je sve sinulo i rasvetlilo se. Zbog toga je kapo Zagrepčanin i dobar deo radnje se odvija baš u tom gradu. Nisam hteo ništa da menjam. Da nisam na to naišao u dokumentima, verovatno ne bih napisao taj roman.
Negde sam pročitao da je Pekić rekao da nigde policajac ne izgleda tako verno kao u vašim delima?
– Ljudi koji pišu često pisanjem nadoknađuju ono što nemaju. Francuski pisac Žilijen Grin, koji je sada u dubokoj starosti, piše i dnevnik i romane. Kada su ga pitali nešto slično ovome što vi mene pitate, on je odgovorio: “Romani su ono što mi se u stvarnosti dešava a dnevnici su ono što izmišljam”. To jeste paradoksalno, ali ima tu nekog vraga. Ja izmišljam te policajce, recimo tog Duliča, a sa njima nemam ama baš ničeg zajedničkog.
Može biti da čovek mnogo toga nadoknađuje pisanjem jer traži drugi svet.
Vi ste tražeći drugi svet došli u svoj svet, svet koji ste živeli. Preko literature ste došli u svet iz koga ste bežali?
– Eto, bežeći od stvarnosti stigao sam baš u nju.
“Hiljadu i druga noć” je pripovetka, ako se ne varamo koja, pored ostalog, govori i o rasnoj diskriminaciji u kojoj jedan bračni par ne dobija sobu u hotelu zbog toga što su Cigani. O muci diskriminisanih vratićete se kroz jevrejstvo. Tu je posebno upečatljiv lik kapoa Vilka Lamiana, ali i Miroslava Blama. Ima li tu, donekle, i vlastitog preispitivanja?
– Tu ima mnogo vlastitog preispitivanja. Kao dete sam se suočio sa činjenicom da sam drugačiji, pa sam se pitao da li sam stvarno drugačiji. Onda, do koje mere? Sve me je to zaokupljalo. To je sada takođe jedna od mojih tema. To je komponenta moga dela, kao što je komponenta moje ličnosti.
Roman “Za crnom devojkom” je ljubavni roman u kome vi, čini nam se, problematizujete smisao ljudskog života kao moguće ljubavi pri čemu destruišete tradicionalnu viziju tog ideala. Tu pripovedate u prvom licu. Zašto? Prvom licu ćete se vratiti opet u “Širokim vratima”, dosta kasnije.
– “Široka vrata” su napisana još pre romana “Za crnom devojkom”, samo su objavljena dosta kasno. To je jedno od objašnjenja. Pišući svoje prve romane oslanjao sam se na prvo lice kao lakši i za pisca sigurniji okvir. Ne pokušavate ništa objektivno da prikažete. Ništa ne znate sem onoga što zna pisac. Veliki je napredak kada izađete iz prvog lica. Sledeći iskorak je kada pisac pokušava da bude bog i da kaže šta je šta. Što ne znači da čovek ne može da piše u prvom licu u starosti.
Ali vi ste me pitali o smislu ljudskog života kao moguće ljubavi.
O toj mogućnosti u knjigama.
– To je opet samo jedno pražnjenje. Mogućnost dostizanja ideala preko knjiga, literature.
O “ambisu divljanja u krvi” govori i vaše možda najpoznatije delo “Upotreba čoveka”. Na jednom mestu kažete: “Zacarila je svetom mistika, kult krvi i nasilja, tama, žudnja za prošlošću, nacionalizam”. Tim romanom dali ste nam jednu mračnu, ali, ako smemo da kažemo, realnu sliku sredine XX veka. I šta, što bi rekao Krleža? Evo nas opet tu?
– Rat u kome sam ja učestvovao bio je u znaku dva totalitarizma – nacionalsocijalističkog i komunističkog, utopističkog recimo. Ali ja sam samo stigao da pišem o nacizmu. Ono što se desilo devedesetih godina, više nije moja tema.
Ako se izuzme potreba za dramaturgijom, dnevnik Ane Dretvenšekove smeštate na sam kraj romana. Do dnevnika nas dovode kratke i efektne sekvence koje sevaju kao fleševi.
Kako ste se osećali kada ste završili pisanje “Upotrebe čoveka”? Da li ste bili upotrebljeni?
– U svim knjigama čovek je upotrebljen. Pisac je sličan medijumu. Dok piše on je kao i medijum u stanju izvrnute stvarnosti, mora da se razstvari da bi mogao da piše. On se prebacuje u neki drugi svet. On dozvoljava da preko njega taj drugi svet piše. To je sposobnost slična onima koje imaju medijumi, ekstrasensi.
Bogom data sposobnost?
– Bogom data bolest. Jer medijum je i bolesno biće pošto je u stanju da radi stvari koje normalan svet ne može.
Neki kritičari su vaš roman “Vere i zavere” doživeli kao roman apsurda. Da li je Vama on apsurdan ili, baš, logičan? Ima li danas išta logičnije od apsurdnosti?
– Meni on nije apsurdan. On je, u stvari, istina. Gotovo sve što sam tu napisao zasniva se na činjenicama iz moje okoline. Život sam dovodi do takvih apsurdnosti, ako je to apsurd. Sada je najveći apsurd da ljudi koji su se kleli u komunizam i internacionalizam postaju nacionalisti. Šta ćete većeg apsurda i veće istine! I tu nije ništa nelogično. Taj razvoj je potpuno logičan. On je, u stvari, zakonomeran, što bi rekli marksisti. Jer jedan fanatizam može lako da pređe u drugi oblik, drugu vrstu fanatizma. Čak on i nije nov fanatizam. To su ljudi koji ne mogu da žive bez vere, jer se osećaju slabima, bednima i ne znaju šta će sa sobom.
Bez obzira na to da li je reč o veri u čovečanstvo, ili o veri u svoju naciju, ili u svoju ulicu… Sve je to ta pogubna vera.
U “Širokim vratima” vraćate se u vreme posle Drugog svetskog rata. Sremski front. Pratite sudbinu jednog “saputnika revolucije i rata”. Na jednom mestu glavni junak kaže: “Sad pošto sam okusio rat, video sam koliko su bile zaludne ambicije kojima sam se bio stavio u službu, video isto koliko je on, rat, manje zagonetan, pa čak i manje opasan nego što sam zamišljao”. Iako se niste stavljali u “službu”, može li se reći da u ovom vašem romanu ima najviše autobiografskog?
– Svi moji romani su autobiografski. I u “Upotrebi čoveka” ima mnogo autobiografskog. Ali ožda ovaj roman sadrži najviše lično doživljenog.
Kratki roman “Koje volimo” zanimljiv je mozaik “žena koje trguju svojim telom”. Iako ste se na neki način te teme dotakli u “Upotrebi čoveka” i u nekim svojim drugim delima, otkud želja za literarnom obradom novosadskih burdelja? Ili je možda sve burdelj? Kako kaže Sioran, nema razlike između crkve i burdelja – jecaj na sve strane.
– Prostitutke su me uvek privlačile.
One su suština ženskog principa?
– Srećan sam što sam kao mlad posećivao prostitutke i razgovarao sa njima. To je tada bilo zakonski dozvoljeno zanimanje. Nisi morao da se kriješ. Sa nekima od njih sam se i družio. Odlazio sam kod njih na razgovore i ostajao po pola dana, jer su one po danu imale vremena. Najzad, volele su da se druže sa mladim muškarcem koji sa njima normalno razgovara.
Koji ih tretira kao ljudska bića?
– Upravo tako. To su neverovatno nežna i inteligentna bića. One su shvatile da do svojih prava mogu da dođu jedino naplaćujući svoje usluge. Postoji i drugi način – brak, ali neću sada da ulazim u to.
Odnos prostitutke i muškarca je jedini odnos u kome žena nije gubitnik pod uslovom da čestito naplati svoje usluge. Njima taj osećaj daje neverovatnu snagu. One su autonomne ličnosti, ali istovremeno i očajnici. Odbacili su ih i porodica i društvo. Oduševljavale su me. I to sam morao da stavim na papir već u prvoj svojoj priči.
Pavle Ugrinov u “Egzistenciji” piše: “Za vreme ručka uglavnom pričamo o literaturi. ‘Samo podzemlje, samo podzemlje!’, ponavlja Tišma dok raspravljamo o temama naših novih romana”.
Da li i dalje ostajete pri svom stavu koji je Ugrinov naveo u ovoj svojoj knjizi: “‘Uveren sam da umetnost izvire iz samog podzemlja!’ ponavlja, želi da precizira (Tišma)”
– Mogu taj stav da potvrdim. Što da ne? Sve što nije podzemlje, što je dakle zvanični, nadzemni život, samo je fasada i nema vrednosti za literaturu.
Nikola Milošević vas je u “Jevanđelju skepticizma” definisao kao suštog skeptika. Nije li ta definicija preblaga? Čini se da ste vi više od skeptika, pa čak i suštog? Mizantrop možda? Jer, recimo, pišete leta 1949. u “Dnevniku”: “samo pišući mogu da doživim zadovoljstvo”.
– Pa jeste. Šta znači skeptik uopšte? Vrlo sam oprezan čovek, možda sam više to. Jednostavno nepoverljiv. Više je to nepoverenje nego skepticizam. Svakoga život uči nečem drugom. Mene je učio da budem nepoverljiv. Nikome ne verujem.
Gavra Tišma
“Bio je ekstrovertan, simpatičan čovek koga su svi voleli. Opet obrnuto od onoga što karakteriše jednog pisca.
Nije kod njega bilo nikakvih analiza, uputstava, a pogotovu ne ispovedanja. Recimo, zna se da svi muškarci vole da pričaju kako su bili u ratu ili vojsci. Nikada mi moj otac nije ni reč rekao niti o ratu niti o svom vojevanju. Iako je bio u Prvom svetskom ratu.
On je bio okrenut sadašnjosti i trenutnom životu. Voleo je da prima u kući goste i da se sa njima uz čašicu druži. Uopšte je voleo ljude i uživao u njihovom prisustvu.
On je, dakle, na mene više uticao kao negativan primer. Bio je sve ono što ja nisam želeo da postanem. Sve ono što je radio i čime se bavio, kako se ponašao jednostavno mi je bilo strano.”
Olga Miler
“Mati je bila ambicioznija od oca. Izučila je dva zanata trudeći se da i sama nešto zaradi. Izučila je rukavičarski zanat, a kasnije i zanat pravljenja midera i korseta. Po ceo dan je radila. Zahvaljujući njenoj ambicioznosti ja sam odlazio na časove jezika. Do kraja gimnazije sam naučio nemački, engleski i francuski. To znanje jezika mi je pomoglo da vrlo rano počnem da čitam strane pisce u originalu.”
Život, knjige i nagrade
Aleksandar Tišma rođen je u Horgošu 1924. godine. U Novom Sadu je završio osnovnu i srednju školu. U Budimpešti je tokom Drugog svetskog rata studirao prvo ekonomiju, a potom francuski jezik i književnost. U Zagrebu upisao medicinu a Beogradu istoriju umetnosti. Najzad je diplomirao germanistiku na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Od 1945. do 1949. godine radio kao novinar u “Slobodnoj Vojvodini” i “Borbi”. U Maticu srpsku dolazi 1949. godine, prvo kao sekretar redakcije, a potom kao urednik gde je i radio sve do penzionisanja 1982. godine. Član redakcije Letopisa Matice srpske bio je od 1958. do 1979. godine, četiri godine glavni urednik.
Dopisni član Vojvođanske akademije nauka i umetnosti postaće 1979. godine, a redovni 1984. Prilikom spajanja VANU i SANU postaje redovni član SANU.
Dela su mu prevedena na sedamnaest jezika. Objavio je dve zbirke pesama: Naseljeni svet i Krčma, zbirke pripovedaka Krivice, Nasilje, Mrtvi ugao, Povratak Miru, Škola bezbožništva i Hiljadu i druga noć; romane Za crnom devojkom, Knjiga o Blamu, Upotreba čoveka, Begunci, Kapo, Vere i zavere, Široka vrata i Koje volimo; knjigu putopisa Drugde, sabrane intervjue Šta sam govorio i Dnevnik.
Prevodio je sa mađarskog i nemačkog.
Nagrade: Brankova nagrada Sremskih Karlovaca, Oktobarska nagrada Novog Sada, Nolitova nagrada, NIN-ova nagrada za roman godine, nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu, nagrada “Karolj Sirman”, Andrićeva nagrada, Nagrada oslobođenja Vojvodine, nagrada Željezare “Sisak”, nagrada Bažalikom za prevode sa mađarskog jezika i nagrada Društva književnika Vojvodine za životno delo. Dobitnik je austrijske državne nagrade za evropsku književnost i nagrade Sajma knjiga u Lajpcigu za evropsko razumevanje.
TAMOiOVDE_______________________________________________
Današnji dan, 15. oktobar, obeležen je rođenjem velikana pisane reči, književnika: Publija Vergilija Marona, Mihaila Ljermontova, Fridriha Ničea, Oskara Vajlda i Milorada Pavića.
Milorad Pavić, srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17. do 19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, profesor univerziteta.
Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1991. godine do smrti. Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac.
Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta.
Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.
Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine.(rts.rs)
__________________________________________________________
MALA PRIČA O VELIKOM PISCU
Milorad Pavić (Beograd, 15. 10. 1929 – Beograd, 30. 11. 2009) jedini je pisac u istoriji srpske književnosti koji je na velika vrata, silovito ušao u svetsku književnost i u toj eliti ostao na izmaku XX veka i sve do smrti.
Najpre je osvojio čitaoce u Evropi i obe Amerike, a onda, početkom trećeg milenijuma, osvoja i istočni deo sveta — Rusiju, Kinu, Japan, Južnu Koreju… Naravno, reč je o Hazarskom rečniku, romanu-leksikonu, knjizi koja, po publicitetu, nema premca u srpskoj književnosti — iza njega ostali su daleko i Andrić, i Kiš…
Upoznao sam Pavića u vreme kada je bio jedan od srpskih pisaca koga je zanimala poezija, ali, pre svega, istorija srpske književnosti, vreme baroka, kao i prevođenje Puškina i drugih ruskih pisaca. Jednostavan, skroman čovek koga su prijatelji zvali Cici, a oni drugi su mu tepali — Miša. Razgovarali smo povodom premijere njegovog pozorišnog komada Krevet za tri osobe, pisanu prema motivima njegove zbirke priča Gvozdena zavesa, a u režiji Dejana Mijača. Predstavu je režirao Dejan Mijač u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, ali je završila neslavno — brzo je skinuta sa repertoara kao politički nepodobna… Bilo mi je zanimljivo slušati Pavićevu priču, sasvim nekonvencionalnu, jednostavnu… Veli da se rodio u jednoj od „najružnijih kuća“ u Beogradu, na Dorćolu… I u kasnijim susretima, naročito čestim devedesetih godina, posle Rečnika, u Beogradu ali i na Zlatiboru, u Ribnici, podno Tornika, on je voleo da u svoje pričanje, unosi kalambure, kao što rade slikari — nadrealisti. Sve je pomešano — racionalno i iracionalno.
Naročito se slobodno kretao u XVIII veku — u tom vremenu za njega nije bilo tajni. Odgonetao je, između ostalog, vreme i život „svojih zemljaka“ — kaluđera manastira Rače, prepisivača dragocenih knjiga, koji će se rasuti preko Dunava i Save, čak do Sentandreje, bežeći od turskog zuluma i noseći crkvene relikvije, pa i stare knjige.
I sve do te, 1984. godine, Pavić je bio „jedan od srpskih pisaca“, a onda se dogodilo neviđeno čudo — postao je planetarni pisac! Ili, kako je to u jednom ditirambu rekao sjaj ni (nedavno preminuli) pesnik, Banjalučanin, Đuro Damjanović:
O, bogami,
čudan je taj div,
jedini Hazar
koji je ostao živ!
Prvi čitalac Hazarskog rečnika, urednik „Prosvete“, Milisav Savić, i sam pripovedač od nerva, osetio je da u rukama ima neobično štivo koje, istina, nije naišlo za zanimanje većeg broja izdavača — odbili su ga „kao egzibicionizam“… Istina, zanimljivo je da Pavić u Beogradu nailazi i ranije na prepreke, na nerazumevanje… Na primer, nije mogao da prijavi doktorsku tezu, već je doktorirao na zagrebačkom Sveučilištu, onda nije mogao da postane profesor univerziteta u rodnom gradu, već mu je ruku pružio Mladen Leskovac i pozvao ga da dođe na Filozofski fakultet u Novi Sad (gde će biti biran i za dekana), da bi tek pri kraju radnog veka, došao na Filozofski fakultet u Beogradu i predavao pomoćni predmet! Na Filološkom fakultetu za njega, pisca studije Istorija srpske književnosti baroknog doba, (XVII i XVIII vek) — nije bilo mesta!
I to je došao tek kada je stekao svetsku slavu na Zapadu — kada su Hazarski rečnik objavile nauglednije izdavačke kuće u Francuskoj, Nemačkoj, Americi, Šlaniji, Argentini… Hazarski rečnik je postao kultna knjiga, pored Borhesovih i dela Umberta Eka.
Svestrano obrazovan — govorio je četiri svetska jezika (nemački, ruski, francuski, engleski), studirao violinu, bavio se planinarenjem, igrao tenis, pisao stihove, prevodio… i nije mu bilo teško da komunicira sa celim svetom. Njegov beogradski dom svakodnevno su opsedali novinari iz sveta, a o domaćim da i ne govorimo. Nauglednije novine i književne revije, kao što su Magazin literer ili Tajmsov književni dodatak, objavljivali su na naslovnim stranama fotografije Pavića sa njegovim ruskim hrtovima…
Jedini je pisac sa prostora bivše Jugoslavije koji je čitava dva sata razgovarao sa urednikom kultne emisije francuske televizije „Apostrof“, Bernar Pivoom, kada je znalački tumačio vizantijsku i balkansku civilizaciju, naravno, sa posebnim naglaskom na Srbiju i njenu prošlost, ali i savremenost.
Pavić je bio i ostao jedini srpski pisac za koga su najugledniji izdavači pravili posebne programe boravka. Bio sam na Sajmu knjiga u Frankfurtu na kome je predstavljen njegov Hazarski rečnik na nemačkom štandu (Zurkof) — na sve strane bili su posteri sa Pavićevom slikom i obaveznom lulom… Isto tako, i na štandu francuskog izdavača Belfona. A onda, jedno veče, nemački izdavač priredio je gala prijem u čast Pavića — u elitnom hotelu „Frankfurter hof“ okupila se elita svetskog izdavaštva — pisci, urednici, menadžeri, poslovni agenti… Pavić se u toj dvorani (došao sam na njegov poziv) kretao bez kompleksa, sa lulom, delio je potpise, čas na jednom, čas na drugom, trećem… jeziku.
Putovao je na sve strane sveta — u Francusku, Grčku, Šlaniju, Ameriku, gde ga je čuveni, najčuveniji izdavač „preko bare“, Knof, pozivao na trodnevni boravak, uvršćavajući ga u svoj čuveni katalog velikih pisaca…
Hedonista, Pavić, uživao je u svemu: i u razgledanju muzeja i galerija, ali je zadovoljavao i svoju gastronomsku radoznalost. Evo kako je izgledala večera u čast Pavića u čuvenom restoranu „Kod zlatnog jelena“ u Budimu: srneći gulaš — čorba, s narandžom, palačinke s jelenovinom u vinskom umaku, raški (srpski) paprikaš od veprovine sa crnim vinom iz Tabana, šarena šajkaška gužvara, a pio se samorodni, odležani, mečinjski šardone iz manastira Grabovac (iz hrastove bačve) i Despotov crnjak viljanac iz Baranje… Jelovnik je sastavio njegov prijatelj, poslednji izdanak stare srpske porodice u Mađarskoj — pesnik i istoričar književnosti, Stojan Vujičić.
Pavić je voleo da putuje, da ide u susret svojim čitaocima, jer se kao znalac jezika, kretao bez kompleksa (a to je, inače, kompleks većine srpskih pisaca, njegovih savremenika). A na putovanjima on je od svojih izdavača zahtevao smeštaj u elitnim hotelima. U Parizu ga Belfon smešta u apartman hotela „Pon Rojal“, u kome su odsedali Margaret Jursenar, Alberto Moravija, a stalni gosti bili su i Sartr, sa svojom prijateljicom Simon de Bovoar, pa Fransoaz Sagan… U Stambolu, turski izdavač mu obezbeđuje odsedanje u hotelu na Zlatnom Rogu, u hotelu najluksuznijem u ovom delu Istoka, u kome je odsedala Agata Kristi, ali i Josip Broz… Pavić je dobio, upravo, Brozov apartman, na čijem ulazu stoji zlatna pločica sa ugraviranim Titovim imenom.
Grčki izdavač ga je gostio na čuvenom ostrvu Santoriniju, ali i u Atini, u hotelu u kome odsedaju krunisane glave… Taj jedini naš „planetarni pisac“ (kako je govorio Petar Džadžić), koji je u svojoj knjizi vaskrsnuo jedan iščezli narod — Hazare, nije uspeo da dobije i najviše priznanje — Nobelovu nagradu. Upućeni tvrde da Nobelov komitet nije mogao da mu oprosti neke prosrpske izjave, koje su u drugim bivšim jugoslovenskim republikama žestoko osuđene, a onda emitovane i u svetu.
„Pisac otrovne erudicije“, kako je za Pavića pisao Alen Boske, ugledni francuski pesnik, kritičar i romansijer, kome se divio i Umberto Eko (poslavši mu i svoj roman Fukoovo klatno sa posvetom: „Miloradu Paviću, s divljenjem…“), na jedvite jade ušao je u Srpsku akademiju nauka i umetnosti kao redovan član. Uputio je ultimativno pismo Akademij i — ne dolazi u obzir dopisno članstvo, već odmah redovno… Pošlo mu je za rukom, ono što nije pošlo Milošu Crnjanskom (kada je predložen pisac Seoba, njegov ispisnik, Ivo Andrić, svojim unjkavim glasom kazao je: „Mislim da treba ići redno..“, a Crnjanski je imao sedamdesetak godina!). Istina, pre Pavića tako je izabran samo J. B. Tito.
I na kraju, Pavić je jedan od svetskih pisaca koji je utirao put elektronskoj, kompjuterskoj književnosti, u kojoj čitalac digitalnim putem, pritiskom na dugme, kreira svoj individuali pristup štivu i sopstveni način pri čitanju književnog dela. Pavić je korespondirao sa svetom poslednjih godina isključivo zahvaljujući elektronici i bio sam, neposredno pred njegovu smrt, kod njega u kabinetu, u SANU, kada mi je „skinuo“ gomilu pisama koja su mu elektronskim putem stigla iz Rusije, od Vladivostoka do Petrograda, ali i iz Amerike, Australije, Japana, Koreje…
A Pavić, „taj fini gospodin“, kako je govorio Handke, nalazio je vremena da svojim obožavaocima odgovori na svako znatiželjno pitanje…
Bio je očaran kućom Dobrice Ćosića na Dedinju (odakle se iselio) i kućom Bore Ćosića u Rovinju, pa kućom Nikole Pašića u Francuskoj ulici… i želeo je da ima svoj dom-muzej i grad Beograd mu je to omogućio; i to na Dorćolu, u ulici Braće Baruh, u kojoj se nalazi i ostatak od 40 odsto od rukopisa Hazarskog rečnika — ostao je, kako je jednom prilikom rekao — Bogu!
Kazao mi je jednom prilikom: „Nema nijedne budućosti na čijem kraju ne čeka smrt… Prastara smrt, starija od čovečanstva, starija od rođenja i od Biblije. Smrt je istorija čovečanstva ili planete sažeta u tačku ili u zvezdu, tako da bismo mogli reći: U početku beše smrt…“
Autor teksta: Radovan Popović /riznicasrpska.net
HAZARSKI REČNIK — Milorad Pavić
„Hazari su nezavisno moćno pleme, ratnički nomadski narod koji je u neizvesna vremena došao sa istoka, gonjen nekakvom vrelom tišinom, i u razdoblju od VII do X veka naseljavao kopno između dva mora: Kaspijskog i Crnog…
Zna se takođe da su Hazari između dva mora osnovali moćno carstvo propovedajući nama danas nepoznatu veroispovest. Hazarske žene su posle smrti muževa poginulih u ratu dobijale po jastuk za čuvanje suza koje će proliti za ratnicima. Hazari su se objavili istoriji ušavši u ratove sa Arapima i sklopivši savez sa vizantijskim carem Heraklijem 627. godine, ali je njihovo poreklo ostalo nepoznato kao što su iščezli i svi tragovi koji bi govorili pod kojim imenom Hazare treba danas tražiti.
Za njima je ostalo jedno groblje na Dunavu, za koje se ne zna da li je zbilja hazarsko i jedna gomila ključeva koji su umesto drške nosili srebrni ili zlatni trorogi per-per.
S istorijske pozornice Hazari su nestali zajedno sa svojom državom pošto su preobraćeni iz svoje veroispovesti u hebrejsku, islamsku ili hrišćansku. Ubrzo posle preobraćenja usledio je raspad hazarskog carstva.“
TAMOiOVDE_______________________________________________
„‘Šta je upravo istinski živi čovek, to se danas svakako zna manje nego ikada, te se zato ubijaju u gomilama ljudi, od kojih je svaki dragoceni ogled prirode, koji postoji samo jedanput. Da mi nismo još nešto više nego ljudi koji postoje samo jedanput, da se može svaki od nas puščanim zrnom doista skloniti sa sveta, bez ikakva traga, onda ne bi imalo smisla pripovedati priče.
Ali, svaki čovek nije on sam, nego je on jedinstvena, sasvim osobita, u svakom slučaju važna i znamenita tačka u kojoj se pojave sveta ukrštaju samo jedanput na taj način, i nikad više.
Zato je povest svakog čoveka važna, večita, božanska, zato je svaki čovek, dokle god živi i ispunjava volju prirode, izvanredan i dostojan svake pažnje.
U svakome je otelotvoren duh, u svakome pati stvorenje, u svakome se izbavitelj raspinje na krst.
Malo njih danas zna šta je čovek.
Mnogi to osećaju i stoga umiru lakše. Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštavanje jedne staze.
Nijedan čovek nije bio potpuno on sam, ali svaki teži da to postane; poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi sa sobom sve do konca ostatke svoga rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta.
Poneko ne postane nikad čovek, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav.
Poneko je gore čovek, a dole riba.
…
“ Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog...“
Na današnji dan 1962. godine umro je Herman Hese, nemački književnik.
Izraziti romantičar u svojim prvim književnim radovima, Hese je u proznim delima bio pod uticajem psihoanalize i orijentalne mudrosti. Pisao je lirske pesme, novele i romane od kojih su najpoznatiji: „Stepski vuk“, „Demijan“, „Gertruda“, „Igra staklenih perli“ i „Zaratustrin povratak“. Autor je niza putopisa i eseja, kao i slikar i ilustrator svojih književnih radova. Antinacista i antimilitarista, doživljavao je zabrane svojih knjiga u nacističkoj Nemačkoj. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1946. godine.
Herman Hese
Nemački književnik, nobelovac Herman Hese rođen je 2.jula 1877.godine u Kalvu, Virtemberg, u porodici hrišćanskih misionara.
Po želji roditelja, od 1891. pohađao je Evangelističku Bogosloviju, koju je već sledeće godine napustio. Iste godine dvaput je pokušao samoubistvo i neko vreme proveo u duševnoj bolnici. Krenuo je potom u gimnaziju, ali je i to napustio i sa šesnaest godina definitivno završio sa službenim obrazovanjem.
Zaposlio se kao šegrt u knjižari, i počeo puno da čita, uglavnom teologiju, grčku mitologiju, kao i Getea i Šilera. Počeo je pomalo da piše, i 1903.godine objavljuje prvi roman “Peter Kamencid”, koji ga je proslavio i omogućio mu da se posveti samo pisanju. Oženio se Marijom Bernouli i preselio na farmu, kraj jezera Konstanca. Objavio je još dve knjige, a onda se zainteresovao za teozofiju i budizam. 1911. otišao je na put u Indiju , a po povratku se sa porodicom preselio u Švajcarsku, u Bern.
Početkom Prvog svetskog rata deklarisao se kao pacifista i pozvao svoje sunarodnike da se uzdrže od nacionalizma, što je naišlo na negativne kritike u nemačkoj štampi. U to vreme krenuo je na psihoterapiju i upoznao Junga, koji je na njega imao veliki uticaj. Za samo tri nedelje, 1917. Hese piše svoj čuveni roman “Demijan”, povest o sazrevanju, o relativnosti svih stvari u životu, koji će objaviti po završetku rata. Razvodi se od supruge, sa kojom je imao tri sina, i odlazi u Montanjolu. 1923.godine dobio je švajcarsko državljanstvo i objavio “Sidartu”, priču o Budi. 1924. godine oženio se pevačicom Rut Venger. Ovaj brak od početka nije funkcionisao i brzo se raspao, a Hese tada piše „Stepskog vuka”, i objavljuje 1927. godine. U ovom delu se bavi duhovnom samo-realizacijom pojedinca.
Ubrzo nakon uspeha sa ovim romanom, Hese se odriče usamljenosti i ženi se po treći put, Ninom Dolbin Auslender, sa kojom ostaje do kraja života. Uvidevši kakve užase može doneti nacizam, on ponovo podiže svoj glas, a 1933. godine pomaže Tomasu Manu i Bertoltu Brehtu da odu iz Nemačke. Heseova dela ubrzo su bila zabranjena u nacističkoj Nemačkoj.
1943. godine objavljuje svoj poslednji i najduži roman „Igra staklenh perli”, utopijski roman o budućnosti u kojoj nema ratova ni bede, za koji će 1946. dobiti Nobelovu nagradu za književnost. Po završetku Drugog svetskog rata, Hese piše uglavnom kratke priče, eseje i poeziju.
Umro je 9. avgusta 1962. godine.
Za sobom je ostavio oko 40 knjiga: romana, priča, poezije, eseja…Svoje knjige često je sam ilustrovao. Izraziti romantičar u svojim prvim književnim radovima, Hese je u proznim delima bio pod uticajem psihoanalize i budističke i hindu filozofije, kao rezultat njegovog interesovanja za egzistencijalne, duhovne i mistične teme. Njegova popularnost je obnovljena krajem 1960-tih, kada njegove romane otkriva nova, hipi generacija, koja u njima pronalazi uporište za svoje ideje i potragu za ličnim prosvetljenjem, što je bila i Heseova preokupacija,
U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je sretan,
kada u sebi ima sklada
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.
Herman Hese
Izvor:secanja.com
Prisetio se i priredio: Bora*S
TAMOiOVDE______________________________________________________________________________
ELIJAS KANETI, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1981.godine, rođen je na današnji dan, 25. jula 1905. godine u Bugarskoj.
Studirao je u hemiju u Beču, gde je živeo do 1938. potom odlazi u Englesku, a od 1970. boravi u Švajcarskoj. Umro je u Cirihu, 14. avgusta 1994.godine.
Najpoznatija dela su mu roman „Zaslepljenost“ (Die Blendung) i studija „Masa i moć“ (Masse und Macht).
Uvod:Bora*S
____________________________________________________________________________________________
Igra očiju
Odgađani susreti odigrali su neobično važnu ulogu u mom životu, pa bila reč o mestima ili ljudima, o slikama ili knjigama. Ima gradova za kojima toliko čeznem kao da mi je suđeno da u njima započnem nov život.
Služim se svakojakim lukavstvima da ne otputujem u njih, a svaka nova prilika koju propustim da ih posetim, toliko povećava njihovu važnost za mene da bi se moglo pomisliti da živim još samo radi njih, i da bih već odavno propao da me oni još ne čekaju.
Ima ljudi o kojima tako rado i željno slušam da bi se moglo pomisliti da o njima naposletku znam više nego što oni sami znaju – ali zazirem od njihovih slika i klonim se svake vizuelne predstave o njima baš kao da postoji posebna i opravdana zabrana da upoznam njihov lik.
Isto tako, ima ljudi koje godinama susrećem na istom mestu, o kojima razmišljam, koji mi izgledaju kao zagonetke koje upravo ja treba da odgonetnem, a ipak im se nikad ne obraćam, prolazim ćutke mimo njih kao što oni prolaze mimo mene, samo se upitno gledamo držeći usta čvrsto zatvorena. Zamišljam kako bi tekao naš prvi razgovor i uzbudjujem se pri pomisli koliko bih neočekivanih stvari tada doznao.
I najposle, ima ljudi koje godinama volim a da oni o tome pojma nemaju. Ja starim i malo pomalo postaje sve ispraznija iluzija da ću im to ikada kazati, premda večito zamišljam taj prekrasni trenutak. Ne bih mogao živeti bez tih temeljnih priprema za buduće događaje i, kad dobro promislim, čini mi se da su mi te pripreme isto toliko važne koliko i ona iznenadjenja koja me pogode kao grom iz vedra neba tako da stanem kao ukopan.
***
Masa i moć
Ništa čoveka toliko ne plaši koliko dodir nečega nepoznatog. On želi da vidi, da sazna, ili, bar da na bilo koji način prihvati to što pokušava da ga dotakne. Uopšteno govoreći, čovek izbegava dodir nepoznatog. Noću ili u mraku, strah od neočekivanog dodira prerasta vrlo često u paniku. Čak ni odeća ne obezbeđuje zadovoljavajuću sigurnost – kako se samo lako ona može poderati, kako se samo lako može prodreti do golog, glatkog, bespomoćnog mesa.
Jedino se u masi čovek može osloboditit straha od dodira. To je jedina situacija u kojoj se ovaj strah preokreće u svoju suprotnost. Potrebna je zbijena masa u kojoj se jedno telo stisne uz drugo, masa koja je gusta i po svom duševnom ustrojstvu – i to u toj meri, da se više ne obraća pažnja na to ko je taj ko vrši pritisak. Čim se čovek prepusti masi, više se ne boji njenog dodira. U idealnom slučaju svi su jednaki.
Nije važna nikakva razlika, čak ni razlika među polovima. Ko god da je onaj koji nas gura, isti je kao i mi sami. Osećamo ga kao što osećamo sami sebe. Odjednom, sve se odigrava tako kao da se zbiva unutar jednog tela. Možda je to jedan od razloga zbog čega masa teži da se zbije toliko gusto: ona želi da pojedinca oslobodi straha od dodira koliko god je to moguće.
Što se više ljudi guraju jedni uz druge, to su sigurniji u osećaj da se jedan drugog više ne boje. Ovo iznenadno iščezavanje straha od dodira pripada masi. Olakšanje koje se u njoj širi – o čemu će još biti reči u drugom kontekstu – dostiže upadljivo visok stepen tamo gde je masa najgušća.
***
Srce koje kuca na daljinu
Ostvarenje sna predstavlja pravo ispunjenje, ali se on ostvaruje drugačije no što to izvikani tumači snova zamišljaju. San treba da oživi stvarnost tako što će u nju prodreti na sve moguće načine, iz svih mogućih pravaca, a ponajpre odakle to najmanje očekujemo. Kao jato ptica san se tu i tamo spušta, zatim uzleće i ponovo se vraća, nestaje, i tek što se izgubio ponovo zaklanja svetlost Sunca. Nepojmljiva je kod sna upravo njegova realnost, on, ipak, ima svoj oblik. No, on mora da ga stekne sam ; pošto se uvlači u likove stvarnosti, ne smemo da ga oblikujemo spolja“
***
Igra očiju
Što god je neko dodirnuo, treba da to ponese sa sobom. Ako zaboravi, valja ga potsetiti. Ne radi se tu o ponosu na svoje poreklo, koji je uvek pomalo sumnjiv. Radi se o tome da se ništa preživljeno ne poriče. Vrednost je čoveka u tome da nosi u sebi sve što je doživeo i što doživljava. Tu spadaju zemlje u kojima je živeo, jezici koje je naučio, ljudi čije je glasove slušao. Tu spada i njegovo poreklo, ako može o njemu nešto saznati.“
***
Ima ljudi o kojima tako rado i željno slušam da bi se moglo pomisliti da o njima naposletku znam više nego što oni sami znaju – ali zazirem od njihovih slika i klonim se svake vizuelne predstave o njima, baš kao da postoji posebna i opravdana zabrana da upoznam njihov lik.
Isto tako, ima ljudi koje godinama susrećem na istom mestu, o kojima razmišljam, koji mi izgledaju kao zagonetke koje upravo ja treba da odgonetnem, a ipak im se nikad ne obraćam. Prolazim ćutke mimo njih kao što oni prolaze mimo mene, samo se upitno gledamo držeći usta čvrsto zatvorena. Zamišljam kako bi tekao naš prvi razgovor i uzbuđujem se pri pomisli koliko bih neočekivanih stvari tada doznao.
I najposle, ima ljudi koje godinama volim a da oni o tome pojma nemaju.
Ja starim i malo – pomalo postaje sve ispraznija iluzija da ću im to ikada kazati, premda večito zamišljam taj prekrasni trenutak. Ne bih mogao da živim bez tih temeljnih priprema za buduće događaje i, kad dobro promislim, čini mi se da su mi te pripreme isto toliko važne koliko i ona iznenađenja koja me pogode kao grom iz vedra neba tako da stanem kao ukopan.“
Izvor:livano85.blogspot.com
_________________________________________________________________________________________
MASA I MOĆ (1)
Između spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja
Piše: Elijas Kaneti
Spoljašnji napad na masu može je samo ojačati.
Photo: Stock
Kada se masa fizički rastera, ona oseća još snažniju potrebu da se ponovo okupi. Nasuprot tome, napad iznutra stvarno je opasan. Štrajk kojim su se izborile neke pogodnosti vidljivo se osipa. Napad iznutra apeluje na pojedinačne želje. Masa ga doživljava kao podmićivanje, kao nešto „nemoralno“, što se suprotstavlja njenoj jasnoj i trezvenoj temeljnoj uverenosti.
Svako ko jednoj takvoj masi pripada nosi u sebi jednog malog izdajicu koji hoće da jede, da pije, da ljubi i da ima svoj mir. I sve dok on ove želje zadovoljava usput, i ne pravi od njih suviše značajno pitanje, ljudi ga puštaju na miru. Čim on, međutim, postane glasan, masa počinje da ga mrzi i plaši ga se, jer se tada zna da se polakomio za mamcem neprijatelja. Masa je kao opsednuta tvrđava. Opsednuta u dvostrukom smislu: njen je neprijatelj i pred zidinama i u podrumu.
|
E-novine donose delove iz knjige „Masa i moć“ Elijasa Kanetija, u izdanju novosadskog Mediterran Publishing, uz dozvolu izdavača. Knjigu je sa nemačkog preveo Tomislav Kargačin. Na Sajmu knjiga ova izdavačka kuća pojaviće se pod sloganom: Fuck folk stars, go read books! |
MASA
Neočekivano iščezavanje straha od dodira
Ništa čoveka toliko ne plaši koliko dodir nečega nepoznatog. On želi da vidi, da sazna, ili bar da na bilo koji način prihvati to što pokušava da ga dotakne. Uopšteno govoreći, čovek izbegava dodir nepoznatog. Noću ili u mraku, strah od neočekivanog dodira vrlo često prerasta u paniku. Čak ni odeća ne obezbeđuje zadovoljavajuću sigurnost – kako se samo lako ona može poderati, kako se samo lako može prodreti do golog, glatkog, bespomoćnog mesa.
Svako odstojanje koje su ljudi stvorili među sobom diktirano je strahom od ovog straha od dodira. Čovek se zatvara u kuće u koje niko ne sme da uđe, jer se samo u njima oseća makar do izvesne mere sigurnim. Strah od provalnika ne postoji samo zbog njegove namere da krade, nego i zbog jednog iznenadnog, neočekivanog nasrtaja iz mraka. Kao simbol za ovaj strah uzima se šaka izobličena u kandžu. Ovo stanje stvari sadržano je u dvostrukom značenju nemačke reči angreifen (1). Ona sadrži značenje kako bezazlenog dodira, tako i opasnog napada, a prvo značenje uvek nosi sa sobom konotaciju drugog. Imenički oblik Angriff ograničen je samo na negativno značenje te reči.
Odbojnost prema dodiru ne napušta nas ni onda kada idemo među ljude. Način na koji se krećemo među njima u restoranima, u vozovima i autobusima, diktiran je ovim strahom. Čak i tamo gde stojimo sasvim blizu drugih, kada ih možemo posmatrati i podrobno ispitivati, mi izbegavamo koliko god je to moguće da dođemo s njima u dodir. Ako postupamo suprotno, to znači da nam se neko dopada, a približavanje tad potiče od nas samih.
Spremnost da se izvinimo zbog nenamernog dodira, napetost s kojim se ovo izvinjenje očekuje, žestoka i katkad agresivna reakcija koja sledi ukoliko ono izostane, odvratnost i mržnja koju ljudi osećaju prema „onom koji čini zlo“, čak i onda kada se ne može sa sigurnošću utvrditi njegov identitet – čitav ovaj splet duševnih reakcija na dodir nečega nepoznatog svojom ekstremnom labilnošću i osetljivošću dokazuje da se ovde radi o nečem veoma dubokom, uvek budnom, uvek veoma zapletenom, o nečemu što čoveka više nikako ne napušta čim je utvrdio granice svoje ličnosti. Čak se i san, u kojem je čovek daleko bespomoćniji, može veoma lako poremetiti ovom vrstom straha.
Jedino se u masi čovek može osloboditi straha od dodira. To je jedina situacija u kojoj se ovaj strah preokreće u svoju suprotnost. Potrebna je zbijena masa u kojoj se jedno telo stisne uz drugo, masa koja je gusta i po svom duševnom ustrojstvu – i to u toj meri da se više ne obraća pažnja na to ko je taj ko vrši pritisak. Čim se čovek prepusti masi, više se ne boji njenog dodira. U idealnom slučaju svi su jednaki. Nije važna nikakva razlika, čak ni razlika među polovima. Ko god da je onaj koji nas gura, isti je kao i mi sami. Osećamo ga kao što osećamo sami sebe. Odjednom, sve se odigrava tako kao da se zbiva unutar jednog tela. Možda je to jedan od razloga zbog čega masa teži da se zbije toliko gusto: ona želi da pojedinca oslobodi straha od dodira koliko god je to moguće. Što se više ljudi guraju jedni uz druge, to su sigurniji u osećaj da se jedan drugog više ne boje. Ovo iznenadno iščezavanje straha od dodira pripada masi. Olakšanje koje se u njoj širi – o čemu će još biti reči u drugom kontekstu – dostiže upadljivo visok stepen tamo gde je masa najgušća.
Otvorena i zatvorena masa
Masa koja se odjednom stvori tamo gde pre nije bilo ničega zagonetna je i opšta pojava. Moguće je da na nekom mestu stoji nekolicina ljudi, pet ili deset ili dvanaest, ne više. Ništa nije najavljeno, ništa se ne očekuje. Odjednom se sve crni od ljudi. Sa svih strana pristižu kao da ulice vode samo u jednom jedinom pravcu. Mnogi i ne znaju šta se događa, nisu sposobni da daju odgovor ni na kakva pitanja – pa ipak se žure da stignu tamo gde se nalazi većina. To je upravo odlučnost u njihovom kretanju, koja predstavlja jasnu razliku od izraza obične radoznalosti. Neko bi mogao pomisliti da je pokret to što ljude jedne s drugima povezuje, ali nije samo to u pitanju: oni imaju jedan cilj. Taj cilj postoji pre nego što su reči za njega pronađene, taj cilj je mesto gde se većina ljudi nalazi na okupu.
Može se mnogo toga reći o ovom ekstremnom obliku spontane mase. Tamo gde nastaje, u svojoj jezgri, ona i nije tako spontana kako se to isprva čini. Međutim, uopšteno govoreći, ako zanemarimo pet, deset ili dvanaest ljudi od koje je potekla, ona je zaista spontana. Čim nastane, masa hoće da obuhvati što više ljudi. Potreba za povećanjem prvo je i najznačajnije svojstvo mase. Ona želi da obuhvati svakog ko god joj je dostižan. Ko god ima oblik čoveka može da se pridruži. Prirodna masa je otvorena masa: njeno povećanje nema nikakvih granica. Ona ne priznaje ni kuće, ni vrata, ni brave; svi koji se pred njom sklanjaju, sumnjivi su. „Otvoreno“ ovde treba shvatiti u smislu da je masa otvorena naprosto – svugde i u svim pravcima. Otvorena masa postoji sve dok se povećava. Njeno raspadanje počinje onoga trenutka kada prestaje njen rast.
Masa se raspada isto onako naglo kao što je i nastala. U svojoj spontanoj formi ona predstavlja jednu osetljivu tvorevinu. Otvorenost, koja joj omogućuje rast, ujedno je ono što je ugrožava. Slutnja raspadanja koja joj preti neprestano živi u njoj. Brzim povećanjem nastoji da izbegne raspadanje, sve dok može – ona sve prima u sebe. Ali, baš zato što sve prima, mora da se raspadne.
U suprotnosti spram otvorene mase, koja može da se povećava do beskonačnosti, koja postoji svugde, i koja upravo zbog toga zaslužuje opšti interes, postoji zatvorena masa.
Zatvorena masa najveću pažnju poklanja postojanosti, a ne povećavanju. Ono što kod nje prvo upada u oči jeste granica. Zatvorena masa se utvrđuje. Ona stvara sebi svoj prostor tako što se ograničava. Prostor koji treba da ispuni dat je unapred. Prostor se može uporediti sa posudom u koju se sipa tekućina – tačno se zna koliko u nju može da stane. Tačno se zna i koliko ulaza ima u taj prostor. Nije moguće ući bilo kako. Granica se poštuje. Ona može biti od kamena ili čvrsti zid. Možda je potreban poseban dokument o primanju, možda se mora platiti ulaznica. Kad se prostor jednom popuni, više nikoga ne puštaju unutra. Čak i u slučaju da je prostor dupke pun, najvažnija stvar ostaje gusta masa u zatvorenom prostoru – njoj ne pripadaju oni koji su izvan tog prostora.
Granica sprečava nekontrolisani rast i istovremeno otežava i usporava raspadanje. Ono što masa gubi u pogledu mogućnosti povećavanja, dobija u pogledu stabilnosti. Ona je zaštićena od spoljašnjih uticaja koji bi za nju mogli biti neprijateljski i opasni. Ona naročito računa na ponavljanje. Masa se može, izgledima na ponovno okupljanje u nedogled, zavaravati u pogledu svog raspadanja. Zgrada je čeka, ona je tu radi nje, sve dok je ona tu – svi će se na isti način ponovo okupiti. Prostor joj pripada, čak i onda kada je u njemu oseka, kada svojom prazninom podseća na vreme plime.
Rasterećenje
Najvažniji proces koji se odvija u masi je rasterećenje. Masa zapravo i ne postoji pre toga, nju rasterećenje tek stvara. To je trenutak u kojem se svi koji joj pripadaju oslobađaju iz svojih različitosti i osećaju se jednakima.
Pod različitostima treba podrazumevati naročito one razlike koje su nametnute spolja – razlike u položaju, staležu i imovini. Ljudi su, kao pojedinci, uvek svesni ovih razlika. One ih opterećuju i jasno međusobno razdvajaju. Na nekom određenom sigurnom mestu čovek stoji i posredstvom delotvornih i propisanih postupaka drži podalje od sebe sve što mu se približava. Kao vetrenjača na ogromnoj visoravni, čovek je tu, izražajno i u pokretu, a do sledećeg mlina nema ničeg. Čitav se život, takav kakvog ga on poznaje, zasniva na distancama. Kuća u koju zatvara sebe, svoju imovinu, mesto na kome radi, položaj kome teži – sve to služi da stvori distancu, da se ona učvrsti i uveća. Sloboda svakog dubljeg kretanja od jednog čoveka ka drugom je zaprečena. Pokreti i protivpokreti presušuju kao u pustinji. Niko ne sme da se približi ili da se uzvisi do drugoga. Čvrsto etablirane hijerarhije u svakom području života ne dozvoljavaju nikome da dotakne onoga koji je više, niti da se spusti, osim prividno, do onih koji su niže. Ove su distance u različitim društvima na različit način izbalansirane. U nekima je težište na razlici i poreklu, u drugima na razlikama u zanimanju ili imovini.
Photo: Stock
Ne radi se ovde o tome da se te hijerarhijske razlike okarakterišu u pojedinostima. Od suštinskog je značaja da one postoje svuda i da su se svuda učvrstile u svesti ljudi, određujući na odlučujući način njihovo ponašanje jednih prema drugima.
Zadovoljstvo koje neko nalazi u tome što u hijerarhiji zauzima više mesto nego neko drugi nije obeštećenje za gubitak slobode kretanja. Okamenjen u distancama – čovek vene. On vuče ovaj teret, ali nije u stanju da se pomeri s mesta. Zaboravlja da ga je sam uzeo na svoja leđa i istovremeno čezne za tim da ga se oslobodi. Ali, kako sam da se oslobodi? Što god da učini, bio u ma kojoj meri odlučan, on će se naći među drugim ljudima koji će osujetiti njegova nastojanja. Dokle god se ljudi drže svojih distanci, neće se ni najmanje približiti drugima.
Samo se svi zajedno mogu osloboditi svojih distanci. Upravo je to ono što se događa u masi. U rasterećenju se odbacuje sve što ljude razdvaja, svi se osećaju jednakima. U ovoj gužvi jedno je telo pritisnuto uz drugo, među njima skoro i da nema mesta. A svako je svakom drugom isto toliko blizu koliko i samom sebi. Ovo je olakšanje ogromno. Radi ovog srećnog trenutka, kada niko nije više od drugog, niko nije bolji od drugog, ljudi postaju masa.
Ovaj srećan trenutka rasterećenja, međutim, za kojim se toliko žudi, krije u sebi naročitu opasnost. On pati od jedne temeljne iluzije. Ljudi koji se trenutno osećaju jednakim nisu u stvarnosti i zauvek postali jednaki. Oni se vraćaju u svoje odvojene domove, ležu u svoje krevete da bi spavali, zadržavaju svoju imovinu, ne odbacuju svoje ime, ne odriču se svojih rođaka, ne napuštaju svoje porodice. Samo u ozbiljnim preobraćenjima ljudi napuštaju stare veze i ulaze u nove. Takve saveze, koji po svojoj prirodi mogu primiti samo ograničen broj članova i koji moraju svoj opstanak obezbediti pomoću strogih pravila, nazivam kristalima mase. O njihovoj funkciji biće više reči kasnije – u posebnom odeljku.
Masa se raspada. Ona oseća da će se raspasti i boji se tog raspadanja. Masa može opstati samo ako se proces rasterećivanja nastavi, uz pomoć novih ljudi koji se pridružuju. Samo prirast mase sprečava njene pripadnike da otpuze nazad pod svoje privatne terete.
Strast za razaranjem
Često se govori o strasti mase za razaranjem. To je ono što se kod nje najpre uočava i što nije moguće poreći da postoji svugde u najrazličitijim zemljama i kulturama. Ona je ustanovljena i osuđivana, ali nije nikada stvarno objašnjena.
Masa najradije uništava kuće i predmete. Budući da se radi o lomljivim predmetima, kao što su prozori, ogledala, posuđe, grnčarija i slike, čovek je sklon da veruje da je upravo lomljivost tih predmeta to što masu izaziva na uništavanje. Sigurno je tačno da buka pri razaranju, razbijanju posuđa, zvečanje stakla, značajno doprinose radosti – to su glasni zvukovi života jednog novog stvora, plač novorođenčeta.
Omiljenost ove buke samo povećava to što ju je lako izazvati. Svako urla sa svakim drugim. Zveket lomljave je aplauz stvari. Čini se da posebna potreba za ovakvom bukom postoji na početku događaja, kada je masa još malobrojna i kada se dogodilo tek nešto neznatno ili uopšte još ništa. Buka obećava pojačanje, a tome se čovek nada jer predstavlja povoljan znak za predstojeće akcije. Bilo bi, međutim, pogrešno verovati da je odlučujuća stvar ovde lakoća kojom se uništavanje vrši. Navaljivalo se i na skulpture od tvrdog kamena i niko se ne bi smirio sve dok one ne bi bile osakaćene do neprepoznatljivosti.
Hrišćani su uništavali glave i ruke skulptura grčkih bogova. Pristaše reformacije i revolucionari skidali su slike svetaca, ponekad i sa visina opasnih po život, a kamen koji su nastojali da unište bio je ponekad toliko tvrd da su samo delimično mogli ostvariti svoju nameru. Uništavanje slika koje nešto prikazuju predstavlja uništavanje hijerarhije koja se više ne priznaje. Tako se krše opštepriznate, svima vidljive i svuda važeće distance. Čvrstoća kamena bila je izraz trajnosti ovih distanci koje su postojale dugo – nekima se čini oduvek – čvrste i nedodirljive. Prosto je bilo nemoguće da im se čovek približi sa neprijateljskim namerama. Ali, sada su srušene, i leže u krhotinama. Ovim činom ostvareno je rasterećenje.
Razaranje, međutim, ne ide uvek tako daleko. Razaranje u običnom smislu, o kojem je bilo reči u početku, nije ništa drugo do napad na granice. Prozori i vrata pripadaju kućama i predstavljaju najosetljiviji deo razgraničenja od spoljašnjeg sveta. Kada se oni razbiju, kuća gubi svoju individualnost. Svako po želji može da uđe i niko i ništa unutra nije zaštićeno. Veruje se da se u ovim kućama obično skrivaju oni koji se pokušavaju izdvojiti iz mase – njeni neprijatelji. Sada je sve ono što ih od nje razdvaja uništeno. Ništa više ne stoji između njih i mase. Oni mogu izaći i pridružiti se masi, masa ih može pokupiti.
Ali, ima tu još nešto. Čovek pojedinac ima osećaj da u masi prevazilazi granice svoje ličnosti. On oseća olakšanje zato što su prevaziđene sve distance koje su ga vraćale samom sebi i koje su ga zatvarale u sebe samog.
Ukidanjem opterećenja distance, on se osetio slobodnim. Sloboda je prekoračenje tih granica. Ono što se dogodilo njemu treba da se dogodi i drugima, od njih on očekuje isto. Zemljani lonac ga izaziva jer nije ništa drugo do granica. Na kući ga izazivaju zaključana vrata. Rituali i ceremonije, sve ono što održava distance, ugrožavaju ga čineći mu se nepodnošljivim. Uvek se, i svuda, nastoji raspršenu masu vratiti nazad u ove unapred napravljene posude. Masa mrzi svoje buduće tamnice koje su oduvek i bile njene tamnice. Goloj masi sve izgleda kao Bastilja.
Vatra je najupečatljivije sredstvo razaranja. Vidi se nadaleko i privlači druge. Ona uništava nepovratno. Posle vatre ništa nije kao što je pre bilo. Masa koja podmeće vatru je neodoljiva. Svi će pohrliti njoj dok se vatra rasplamsava. Sve što je neprijateljsko vatra će uništiti. Vatra je, kao što ćemo pokazati, najsnažniji simbol za masu koji postoji. Isto kao što se i masa jednom mora raspasti, tako se i nakon svakog razaranja vatra mora ugasiti.
Erupcija
Otvorena masa je masa u pravom smislu te reči, ona koja se slobodno prepušta nagonu za rastom. Otvorena masa nema jasan osećaj ili sliku o tome koliko velika bi mogla da postane. Ona nije vezana ni za kakvu zgradu, na primer, koja bi joj bila poznata i koju bi morala ispuniti. Njena veličina nije određena. Ona hoće da se povećava do u beskonačnost, a ono što joj je za to potrebno jeste sve više i više ljudi. Masa je najupadljivija u tom golom stanju. Ipak, ona sadrži nešto neobično i, budući da se stalno raspada, nikada se ne shvata potpuno ozbiljno. Možda joj se ne bi ni posvećivala pažnja koju zaslužuje da ogroman porast broja stanovnika i brzi rast gradova, što su karakteristike našeg modernog doba, nisu pružali sve više prilika za stvaranje mase.
Zatvorene mase iz prošlosti – o kojima će još biti reči – postale su dobro poznate institucije. Svojstveno stanje u kojem su se njeni pripadnici često nalazili činilo im se kao nešto prirodno. Ljudi su, naime, uvek bili zajedno podređeni nekom određenom cilju, bio on religijskog, prazničnog ili ratnog karaktera, a cilj izgleda da je opravdavao to stanje. Onaj ko je prisustvovao nekoj propovedi sigurno je čvrsto verovao u to da mu je do same propovedi stalo, pa bi se začudio, a možda i razljutio, da mu je neko počeo dokazivati kako mu upravo veliki broj prisutnih pruža veće zadovoljstvo nego propoved sama.
Ceremonije i pravila koja su deo takvih institucija teže za okruženjem mase. Bolje je sigurna crkva puna vernika, nego ceo jedan nesigurni svet. Redovnost odlaska u crkvu, pažljivo ponavljanje određenih poznatih rituala obezbeđuje masi nešto kao pripitomljeni doživljaj same sebe. Vršenje obreda u tačno određeno vreme postaje zamena za potrebe dublje i žešće prirode. Možda bi ovakvi običaji i bili dovoljni da je broj ljudi ostao manje-više isti. Ali, u gradovima je bilo sve više ljudi, broj stanovnika poslednjih stotinak godina ubrzano je rastao, što je dalo podsticaj za stvaranje novih i većih masa, tako da ni najiskusnije i najrafiniranije vođe nisu bile u stanju da ih, pod ovim pretpostavkama, zaustave.
Sve pobune protiv tradicionalnih ceremonijala o kojima istorija religije izveštava usmerene su protiv ograničavanja mase koja ponovo želi da oseti svoj rast. Treba se prisetiti propovedi na Gori u Novom zavetu. Ona se odvija na otvorenom, hiljade ljudi mogu da je slušaju i nema nikakve sumnje da je ona uperena protiv zatvorenog vršenja obreda u službenom hramu. Treba se setiti tendencije pavlinskih hrišćana da prevaziđu nacionalne i rodovske granice jevrejstva eda bi postali univerzalna vera za sve ljude.
Treba se setiti prezira koji je imao budizam za kastinsku podelu u ondašnjoj Indiji. Unutrašnja istorija pojedinih svetskih religija bogata je sličnim događajima. Hram, kasta i crkva uvek su preuske. Krstaški ratovi vodili su stvaranju masa takve veličine kakvu nijedna crkva tadašnjeg sveta ne bi mogla prihvatiti. Čitavi su se gradovi pretvarali u posmatrače bratstva bičevalaca (2) koji su tada putovali od grada do grada. U osamnaestom veku Vesli (3) zasniva svoj pokret na propovedima na otvorenom. On je potpuno svestan značaja velike mase svojih slušalaca, pa u svojim dnevnicima ponekad računa koliko ga je ljudi ovaj put moglo čuti. Izbijanje iz zatvorenih obrednih lokaliteta znači da masa obnavlja staro zadovoljstvo naglog, brzog i neograničenog povećanja.
Photo: vachal.cz
Nazivam erupcijom nagli prelaz jedne zatvorene u otvorenu masu. To je čest proces, ali se ne sme shvatiti prostorno. Često, naime, izgleda kao da se masa preliva iz jednog prostora, u kojem je bila dobro zaštićena, na trg ili ulice nekog grada gde, vukući sve za sobom i bivajući svemu izložena, postaje razuzdana. Od ovog spoljašnjeg procesa važniji je njemu odgovarajući unutrašnji proces – nezadovoljstvo masa ograničenošću broja učesnika i nagla volja da se ljudi privuku, strasna odlučnost da se dopre do svih.
Od Francuske revolucije ove erupcije su dobile oblik koji smatramo modernim. Možda baš zato što se masa u velikoj meri oslobodila sadržaja tradicionalnih religija, pa je od tada možemo lakše videti golu, moglo bi se reći biološki, bez transcendentnog davanja smisla i ciljeva koji su joj ranije bili usađivani. Istorija poslednjih sto pedeset godina zaoštrila se u sve veću učestalost ovakvih erupcija. U njih su uključeni i ratovi, koji su postali masovni ratovi. Masa se više ne zadovoljava pobožnim uslovljavanjima i obećanjima. Ona hoće sama da doživi najveći osećaj svoje životinjske snage i strasti, i u tu svrhu ona iskorišćava sve što joj nude društvene slobode i ograničenja. Važno je shvatiti da se masa nikada ne oseća sitom. Ona oseća apetit sve dok postoji ijedan čovek kojeg nije zahvatila. Ne može se sa sigurnošću reći da li bi se to održalo i u slučaju kad bi stvarno obuhvatila sve ljude. To bi se moglo samo naslućivati. Nastojanja mase da se održi ima u sebi nešto bespomoćno. Jedini put koji nešto obećava jeste stvaranje dvostrukih masa, gde se jedna masa suočava sa drugom. Što su bliže jedna drugoj po snazi i intenzitetu, to duže ostaju u životu.
Osećaj progonjenosti
Jedna od najupadljivijih karakteristika masa je ono što bi se moglo nazvati osećaj progonjenosti. To je naročita preterana osetljivost i razdražljivost prema onima koji su jednom obeleženi kao neprijatelji. Bez obzira na to šta oni rade, da li postupaju nemilosrdno ili predusretljivo, saosećajno ili hladno, čvrsto ili blago, svaki će njihov postupak biti objašnjen kao rezultat uporne zlonamernosti, neprijateljstva prema masi i otvorene ili prikrivene namere da se ona uništi. Da bi se objasnio ovaj osećaj neprijateljstva i progonjenosti, potrebno je ponovo krenuti od osnovne činjenice da će se masa, čim nastane, brzo povećavati. Teško je zamisliti snagu i nepokolebljivost kojom se ona širi.
Dok oseća da je u porastu – na primer u revolucionarnim uslovima, u kojima se započinje sa jako malim masama, ali gde vlada velika napetost – sve što se suprotstavlja njenom porastu ona doživljava kao ograničenje. Masu može raspršiti ili rasterati policija, ali to ima samo privremeni učinak, kao ruka koja rasteruje roj komaraca. Ona se, međutim, može napasti i iznutra, i to tako da se udovolji zahtevima koji su doveli do njenog stvaranja. Tada se iz nje izdvajaju slabiji; oni pak, koji su se spremali da joj se pridruže, odustaju na pola puta.
Spoljašnji napad na masu može je samo ojačati. Kada se masa fizički rastera, ona oseća još snažniju potrebu da se ponovo okupi. Nasuprot tome, napad iznutra stvarno je opasan. Štrajk kojim su se izborile neke pogodnosti vidljivo se osipa. Napad iznutra apeluje na pojedinačne želje. Masa ga doživljava kao podmićivanje, kao nešto „nemoralno“, što se suprotstavlja njenoj jasnoj i trezvenoj temeljnoj uverenosti. Svako ko jednoj takvoj masi pripada nosi u sebi jednog malog izdajicu koji hoće da jede, da pije, da ljubi i da ima svoj mir. I sve dok on ove želje zadovoljava usput, i ne pravi od njih suviše značajno pitanje, ljudi ga puštaju na miru. Čim on, međutim, postane glasan, masa počinje da ga mrzi i plaši ga se, jer se tada zna da se polakomio za mamcem neprijatelja.
Masa je kao opsednuta tvrđava. Opsednuta u dvostrukom smislu: njen je neprijatelj i pred zidinama i u podrumu. Tokom borbe ona privlači sve više pristaša. Pred svim kapijama se okupljaju njeni novi prijatelji i snažno lupaju tražeći da ih puste unutra. U povoljnim trenucima udovoljava se njihovoj želji. Ponekad se penju i preko zidina. Grad se sve više puni borcima. Ali, svaki od njih nosi sa sobom svog malog nevidljivog izdajnika koji se na brzinu povlači u podrum. Opsada se sastoji u tome da se pokušavaju pohvatati pridošlice.
Za spoljašnjeg neprijatelja zidine su važnije nego za one unutar tvrđave. Oni koji opsedaju tvrđavu stalno grade zidine koje tako postaju sve više. Oni nastoje potkupiti pridošlice, i ako ih već ne mogu potpuno odvratiti od njihove namere, onda se uvek pobrinu za to da mali izdajnik kojeg nose sa sobom na svoj put u grad ponese dovoljnu količinu neprijateljstva. Osećaj progonjenosti od kojeg pati masa nije ništa drugo do ovaj osećaj dvostruke ugroženosti. Spoljašnje zidine postaju sve tešnje, obruč se sve više steže, dok su podrumi iznutra sve potkopaniji. Sredstva kojima se služi neprijatelj dok gradi zidine otvorena su i očigledna, dok su ona koja se upotrebljavaju u podrumima skrivena i podmukla.
Nedostatak ovakvih metafora je to što one pogađaju samo deo istine. Oni koji pristižu spolja i koji žele u grad nisu samo nove pristalice, podrška, pojačanje, već su i hrana za masu. Masa koja se ne povećava posti. Postoje načini kako da se taj post prebrodi. Religije su u tom pogledu razvile pravo majstorstvo. Pokazaćemo kako svetskim religijama uspeva da očuvaju svoje mase a da ih akutno i značajno ne povećaju.
(1) Angreifen znači dohvatiti, hvatati, latiti se, ali i napasti (prim. prev.)
(2) Bičevaoci ili flagelanti su verski fanatici koji su se radi ispaštanja greha sami bičevali ili su davali da ih drugi bičuju; ovakve sekte su bile masovna pojava u srednjovekovnoj Evropi (prim. prev.)
(3) John Wesley (1703–91), engleski verski reformator. S bratom Charlsom osnovao je metodiste, hrišćansku crkvenu organizaciju u Oksfordu. Najviše pristalica ima u SAD.
MASA I MOĆ (2)
Svi protiv svih
Piše: Elijas Kaneti
Značajno je primetiti kako za onog koji se bori usred mase ona poprima karakter vatre.
Photo: wikimedia.org
Masa je i nastala s neočekivanim pogledom na plamen ili uzvikom „Vatra!“ Ona se poput plamenih jezika igra sa pojedincem koji pokušava da joj izmakne. Ljude koje gura od sebe pojedinac doživljava kao goruće predmete, njihov je dodir za njega neprijateljski i užasava ga na svakom delu njegovog tela. Svako ko mu stoji na putu zaražen je ovim opštim neprijateljskim raspoloženjem prema vatri. Način na koji se vatra širi, kako postepeno okružuje pojedinca, kako konačno potpuno steže obruč oko njega, vrlo je sličan ponašanju mase koja ga ugrožava sa svih strana. Pokreti u masi su nepredvidljivi, pojave neke ruke, šake ili noge su kao plameni jezici vatre koji se iznenada mogu rasplamsati sa svih strana
Obuzdavanje masa u svetskim religijama
Čim su postale priznate, religije sa univerzalističkim pretenzijama vrlo brzo su promenile težište svoje propagande. U početku im je stalo do toga da se domognu i pridobiju sve one koje mogu pridobiti i kojih se mogu domoći. One imaju pred očima masu koja je univerzalna. Važna je svaka pojedinačna duša – ona mora postati njihova. Borba koja im predstoji, međutim, vodi ih postepeno do jedne vrste skrivenog poštovanja prema nekadašnjim protivnicima čije institucije već postoje. Uviđaju koliko je teško održati se. Institucije koje obezbeđuju solidarnost i održanje čine im se sve važnijim. Inspirisani institucijama svojih protivnika, sve preduzimaju da bi i sami osnovali neke institucije, a kad im to pođe za rukom upravo te institucije vremenom postaju najvažnija stvar.
Autonomnost institucija, koje vremenom počinju da žive svoj život, postepeno obuzdava silinu prvobitne propagande. Crkve se grade tako da mogu da prime već postojeće vernike. Povećavaju se nerado i promišljeno, samo ako za to zaista postoji potreba. Postoji jaka tendencija da se postojeći vernici obuhvate u posebnim celinama. Upravo zato što su postali tako mnogobrojni, povećava se mogućnost raspadanja, što je opasnost protiv koje se treba boriti.
Osećaj za ćudljivost mase istorijske svetske religije imaju takoreći u krvi. Njihova ih sopstvena tradicija, koja ima obavezujući karakter, podučava o tome kako su iznenada i neočekivano narasle i one same. Njihove vlastite priče o masovnim obraćenjima čine im se čudesnima – što one i jesu. U jeretičkim pokretima, kojih se crkve boje i koje progone, to se isto čudo okreće protiv njih, a rane koje im zadaju bolne su i njima samima i teško se zaboravljaju. Njihovo nepoverenje prema masi pothranjivano je i jednim i drugim: svojim sopstvenim naglim rastom na početku i ne manje brzim razvijanjem otpadništva.
Ono što oni žele je nešto potpuno suprotno od mase – poslušno stado. Uobičajeno je da vernike smatraju za ovce i da ih hvale zbog poslušnosti. Oni se odriču suštinske tendencije mase – one, naime, brzog rasta. Zadovoljavaju se privremenom fikcijom jednakosti među vernicima, ali ova jednakost nikada nije suviše strogo sprovedena; zadovoljavaju se određenom gustinom koja se održava energičnim upravljanjem u granicama umerenosti. Cilj rado postavljaju veoma daleko – na drugi svet, tu gde čovek ne može stupiti odmah, jer još uvek živi, a pristup tom cilju mora se zaslužiti pokornošću i velikim naporima. Postupno, ovo usmerenje postaje najvažnije. Što je cilj dalje, to su veći izgledi održanja. Na mesto onog drugog principa (prividno) neophodnog rasta, postavlja se jedan sasvim različit: ponavljanje.
Photo: Stock
Vernici se okupljaju u za to određenim prostorima u određeno vreme i pomoću uvek istih obreda dovode se u blaženo stanje mase, koje na njih ostavlja utisak, a da pri tome ne postaje opasno, i na koje se oni onda navikavaju. Osećaj jedinstva posreduje im se dozirano. Od ispravnosti tog doziranja zavisi opstanak crkve. Gde god su ljudi naviknuti na ovaj precizno ponavljani i precizno ograničeni ritual u svojim crkvama i hramovima, oni više ne mogu bez njega.
Zavisni su od njega kao od hrane i od svega ostalog što inače čini njihov život. Iznenadna zabrana njihovog kulta, potiskivanje njihove religije ediktom države ne može ostati bez posledica. Narušavanje njihove brižljivo izbalansirane organizovanosti mase nakon nekog vremena mora dovesti do erupcije otvorene mase. Ona ima sve osobine stihije koje poznajemo. Ona zahvata sve oko sebe. Ona sprovodi stvarnu jednakost umesto fiktivne. Ona ostvaruje novu i mnogo intenzivniju gustinu. Ona za trenutak napušta daleki i teško ostvarljivi cilj na kojem je odgajana, postavljajući sebi cilj ovde – u neposrednom okruženju ovog konkretnog života.
Sve religije koje iznenada postanu zabranjene svete se nekom vrstom posvetovljenja: u erupciji velikog i neočekivanog divljaštva potpuno se menja karakter njihove vere, i to tako da ni oni sami ne razumeju prirodu te promene. Oni je smatraju svojom starom verom i misle da se drže svojih najdubljih uverenja. Međutim, u stvarnosti ona postaje potpuno drukčija, stekavši snažan i jedinstven osećaj otvorene mase koja se sada stvara i iz koje ne želi izaći ni po koju cenu.
Panika
Kao što je već često bilo primećeno, panika je u pozorištu raspadanje mase. Što su ljudi bili u većoj meri povezani tokom predstave, što je zatvoreniji oblik zgrade koja ih drži na okupu, to je žešće njeno raspadanje.
Sama predstava, međutim, ne bi mogla biti u stanju da stvori pravu masu. Često publika nije ponesena predstavom i ostaje na okupu samo zato što se već tamo našla. Ono što nije ostvarila predstava, postiže vatra. Ona je najjači i najstariji simbol mase. Ona je za ljude isto toliko opasna koliko i za životinje. Opasnost od vatre zaoštrava naglo i do krajnosti osećaj zajedništva publike bez obzira na to koliki je on bio do tog trenutka. Zbog opšte i nedvosmislene opasnosti nastaje strah koji je zajednički svima. Zbog toga u publici za kratko vreme nastaje prava masa. Da nisu u pozorištu, ljudi bi mogli zajedno pobeći kao životinjsko krdo u opasnosti i pomoću jednako usmerenih pokreta još i povećati energiju bega. Aktivni masovni strah ove vrste zajednički je doživljaj svih životinja koje žive u krdu i koje se kao dobri trkači zajednički spasavaju.
Nasuprot tome, masa u pozorištu mora se raspasti nasilno. Vrata propuštaju, u nekom određenom trenutku, samo jednog ili nekolicinu. Energija bega sama od sebe postaje energija odbijanja. Između redova može proći samo po jedan čovek. Svaki čovek je jasno odvojen od drugih i svako sedi sam, svako stoji sam i svako ima svoje mesto. Udaljenost od najbližih vrata je za svakog drukčija, jer je pozorište uobičajeno zamišljeno tako da ljude fiksira na mestu i da im ostavlja samo slobodu ruku i glasa. Pomeranje nogu je ograničeno koliko god je to moguće.
Iznenadna naredba da se beži, koju ljudima daje vatra, trenutno nailazi na nemogućnost zajedničkog kretanja. Vrata kroz koja svako mora proći, koja svako vidi, i u kojima svako vidi sebe potpuno odvojenog od ostalih, čine okvir slike koja ubrzo obuzima svakog pojedinca. Zbog toga se masa mora nasilno raspasti dok je još na vrhuncu. Promena se najsnažnije izražava u nastojanjima pojedinca – čovek se gura, udara i divlje gazi sve oko sebe.
Photo: EPA/ORESTIS PANAGIOTOU
Što se čovek više bori „za svoj život“, to jasnije postaje da se bori protiv drugih koji mu smetaju sa svih strana. Drugi tamo stoje kao stolice, balustrade, zaključana vrata, ali s tom razlikom što nas ovi drugi napadaju. Oni nas guraju ovamo i onamo, kako njima odgovara, ili tamo gde guraju i njih. Niko ne štedi ni žene ni decu ni starce, niko ih ne razlikuje od muškaraca. Ustrojstvu mase pripada to da su svi jednaki. Dok se pojedinac više ne oseća kao masa, ona ga još uvek potpuno okružuje.
Panika je raspadanje mase u masi. Pojedinac se od nje odvaja i nastoji od nje da pobegne zato što je ona kao celina ugrožena. Međutim, budući da je on fizički još uvek deo nje, mora da se okrene protiv nje. Prepustiti se masi sada bi značilo propast pojedinca, budući da i samoj masi preti propast. U takvom trenutku pojedinac neprestano hoće da naglasi svoju posebnost, guranjem i udarcima izaziva guranje i udarce. Što više udaraca deli, to ih više i dobija i jasnije oseća sebe, pa se jasnije za njega ponovo utvrđuju granice njegove sopstvene ličnosti.
Značajno je primetiti kako za onog koji se bori usred mase ona poprima karakter vatre. Masa je i nastala s neočekivanim pogledom na plamen ili uzvikom „Vatra!“ Ona se poput plamenih jezika igra sa pojedincem koji pokušava da joj izmakne. Ljude koje gura od sebe pojedinac doživljava kao goruće predmete, njihov je dodir za njega neprijateljski i užasava ga na svakom delu njegovog tela. Svako ko mu stoji na putu zaražen je ovim opštim neprijateljskim raspoloženjem prema vatri. Način na koji se vatra širi, kako postepeno okružuje pojedinca, kako konačno potpuno steže obruč oko njega, vrlo je sličan ponašanju mase koja ga ugrožava sa svih strana. Pokreti u masi su nepredvidljivi, pojave neke ruke, šake ili noge su kao plameni jezici vatre koji se iznenada mogu rasplamsati sa svih strana.
Vatra kao šumski ili kao stepski požar jeste neprijateljska masa i ovaj se intenzivan osećaj može probuditi u svakom čoveku. Vatra kao simbol mase ušla je u duševno ustrojstvo pojedinca i predstavlja njegov nepromenljivi sastavni deo. Ono mahnito gaženje ljudi, koje se često može primetiti pri izbijanju panike i koje se čini tako besmislenim, nije ništa drugo nego gašenje vatre nogama.
Panika kao raspadanje može da se izbegne tako što se produži prvobitno stanje jedinstvenog masovnog straha. To se može postići u crkvi koja je ugrožena: ljudi se mole u zajedničkom strahu, pred zajedničkim bogom, koji ima moć da vatru nekim čudom ugasi.
Masa kao prsten
Dvostruko zatvorenu masu susrećemo u areni. Važno je ispitati ovu neobičnu karakteristiku.
Arena je jasno razgraničena prema spoljašnjosti. Obično je vidljiva izdaleka. Opštepoznat je njen položaj u gradu, prostor koji zauzima. Uvek se razabire gde se ona nalazi, čak i ako se na nju ne misli. Galama iz nje dopire daleko. Ako je odozgo otvorena veliki deo života koji se u njoj odvija prenosi se u grad koji je okružuje. Ma kako bili uzbudljivi znaci tog života, neograničen priliv ljudi u arenu nije moguć. Broj sedišta je ograničen. Njenoj je gustoći postavljen određeni cilj. Sedišta su postavljena tako da se ljudi ne guraju previše. Ljudima je potrebna udobnost u areni. Treba dobro da vide – svaki sa svog mesta – i ne smeju da smetaju jedan drugom. Izvan, prema gradu, arena pokazuje beživotan zid. Prema unutra nju čini zid od ljudi, prisutni gradu okreću leđa. Oni su se izdvojili iz povezanosti grada, njegovih zidova, njegovih ulica. Za vreme boravka u areni ne zanima ih ništa što se događa u gradu. Njihovo je zajedništvo u velikom broju na izvesno vreme osigurano. Obećano im je uzbuđenje – ali pod jednim odlučujućim uslovom – masa mora da se rastereti prema unutra.
Redovi su postavljeni jedan iznad drugog, tako da svi vide šta se dole događa. Posledica toga je, međutim, da masa sedi samoj sebi nasuprot. Svako pred sobom ima hiljade ljudi i glava. I sve dok je čovek tamo, tamo su i svi drugi. Ono što uzbuđuje njega, uzbuđuje i njih – i on to vidi. Oni sede ponešto udaljeni od njega, a pojedinosti koje ih razlikuju i koje ih čine pojedincima nestaju. Svi oni postaju veoma slični i slično se ponašaju. Pojedinac na njima primećuje samo ono što i njega samog ispunjava. Vidljivost njihovog uzbuđenja pojačava i njegovo.
Masa koja na ovaj način izlaže pogledu samu sebe nigde nije prekinuta. Prsten koji ona stvara je zatvoren. Njoj ne izmiče ništa. Prsten fasciniranih lica, koja su postavljena jedno iznad drugog, ima u sebi nešto neobično homogeno. On obuhvata i zadržava sve što se dole događa. Ne ispušta nikoga i niko ne želi da ode. Svaka praznina u ovom prstenu mogla bi upozoriti na raspadanje, na kasnije razilaženje. No, nikakve praznine nema: masa je prema napolje i u sebi zatvorena, dakle zatvorena na dvostruki način.
Svojstva mase
Pre nego što pokušamo da izvedemo podelu mase, sažeto ćemo izložiti njena glavna svojstva. Potrebno je istaći četiri karakteristike:
1. Masa hoće uvek da raste. Njenom rastu, u suštini, nisu postavljene nikakve granice. Tamo gde su granice veštački stvorene, dakle u svim institucijama koje se upotrebljavaju u svrhu očuvanja zatvorenih masa, erupcija je, sledstveno tome, uvek moguća, što se s vremena na vreme i događa. Ne postoje institucije koje bi jednom zauvek mogle sprečiti rast mase i koje bi bile potpuno sigurne.
2. Unutar mase vlada jednakost. Ona je apsolutna i neosporna, sama masa je nikada ne dovodi u pitanje. Ona je toliko suštinski važna da bi se stanje mase gotovo moglo definisati kao stanje apsolutne jednakosti. Glava je glava, ruka je ruka, razlike među njima nisu važne. Masa i postoji zbog te jednakosti. Ono što bi od nje moglo odvratiti pažnju – zanemaruje se. Svi zahtevi za pravednošću, sve teorije jednakosti, u krajnjoj liniji crpe svoju energiju iz tog doživljaja jednakosti, koji je svakom pojedincu na određen način poznat iz mase.
3. Masa voli zgusnutost. Ona nikada ne može biti previše gusta. Ništa ne može stajati između, ništa ne može upasti između, gde god je moguće, svuda, treba da bude ona sama. Osećaj najveće zbijenosti mora da ima u trenutku rasterećenja. Kasnije ćemo biti u mogućnosti pobliže odrediti tu zgusnutost i izmeriti je.
4. Masi je potrebna usmerenost. Ona se kreće i kreće se uvek prema nečemu. Pravac koji je svim pripadnicima zajednički pojačava osećaj jednakosti. Cilj koji je izvan svakog pojedinca, i koji je za sve zajednički, potiskuje različite privatne ciljeve koji bi za masu značili smrt. Cilj je neophodan za njen opstanak. Strah od raspadanja, koji je u njoj uvek živ, omogućava da se ona usmeri prema određenim ciljevima. Masa postoji sve dok ima neostvaren cilj. U njoj, međutim, postoji još jedna mračna tendencija kretanja koja vodi ka novim i višim povezanostima. Često nije moguće predvideti prirodu ovih povezanosti.
Od ova četiri svojstva svako može biti prisutno u većoj ili manjoj meri, i u zavisnosti od toga na koje od njih obratimo pažnju dolazimo do jedne od nekoliko mogućih podela mase.
Photo: Stock
Bilo je reči o otvorenim i zatvorenim masama, gde smo razjasnili da se ova podela odnosi samo na njen rast. Masa je otvorena sve dok se njen rast ne sprečava. Zatvorena je čim se rast ograniči.
Postoji još jedna razlika, razlika između ritmičke i mase u zastoju, o čemu ćemo još govoriti. Ona se odnosi na dva glavna svojstva, naime jednakost i zgusnutost – i to na obe istovremeno.
Masa u zastoju živi u očekivanju rasterećenja. Ali, ona je sigurna u rasterećenje, pa ga odgađa. Ona želi relativno dug period zgusnutosti, eda bi se pripremila za trenutak rasterećenja. Moglo bi se reći da se ona zagrejava kroz svoju zgusnutost, a da rasterećenje odgađa koliko je to moguće. Proces mase kod nje ne počinje sa jednakošću, već sa zgusnutošću. Jednakost je glavni cilj mase, koji se konačno i postiže. Jer, svaki zajednički povik, i svako zajedničko očitovanje, izražava tu jednakost.
Ritmička masa je dijametralno suprotna masi u zastoju. Kod nje se već u početku zgusnutost i jednakost podudaraju. Sve zavisi od kretanja. Unapred su određeni svi telesni nadražaji koji će slediti i koji će biti izraženi kroz ples (ritam). Izmicanjem i ponovnim primicanjem svesno se oblikuje zgusnutost. Jednakost, pak, predstavlja samu sebe. Osećaj mase se veštački stvara simulacijom zgusnutosti i jednakosti. Ove ritmičke tvorevine nastaju brzo, a okončava ih samo fizički umor.
Sledeći par pojmova sačinjavaju spora i brza masa. Ovi se pojmovi isključivo odnose na osobine cilja mase. Sve upadljive mase – o kojima obično govorimo i koje sačinjavaju bitan deo našeg običnog života, političke, sportske i ratničke mase, koje danas imamo svakodnevno pred očima – brze su mase. Od njih su potpuno različite religiozne mase, mase onoga sveta ili hodočasnici, čiji je postavljeni cilj u daljini, a put do istinskog stvaranja mase je dugačak. On se pomiče u neku daleku zemlju ili u carstvo nebesko. Od ovih sporih masa mi vidimo samo pritoke, jer su krajnja stanja kojima one teže nevidljiva i – za one koji nisu vernici – nedostižna. Spora masa se okuplja sporo i sebe kao postojanu vidi u velikoj daljini.
Sve ove forme, čiju smo suštinu ovde skicirali, moramo pobliže razmotriti.
Ritam
Ritam je izvorno ritam nogu. Svaki čovek hoda i, budući da hoda na dve noge, stopalima naizmenično udara o tlo. Napredovati može samo ako neprestano udara o tlo. A tako nastaje ritmički šum bez obzira na to da li je on proizveden namerno ili ne. Stopala nikada ne stupaju istom snagom. Razlika između njih može biti veća ili manja, u zavisnosti od ličnih sklonosti pojedinca ili od raspoloženja. Čovek može hodati brže ili sporije, može trčati, iznenada zastati ili skočiti.
Oduvek je čovek osluškivao korake drugih ljudi i veću je pažnju obraćao na njih nego na svoje vlastite korake. Životinje takođe imaju svoj dobro poznati hod. Mnogi su životinjski ritmovi bili bogatiji i uočljiviji nego ritam ljudskih koraka. Kopitari su bežali u krdima, što je odjekivalo poput regimente bubnjara. Najstarije čovekovo znanje bilo je poznavanje životinja koje su ga okružavale, ugrožavale i koje je lovio. On je naučio da ih prepoznaje po ritmu njihovog kretanja.
Prvo pismo koje je naučio bili su tragovi. To je bila neka vrsta ritmičkog notnog pisma koje je oduvek postojalo. Ono se samo urezivalo u meko tlo i čovek koji ga je čitao povezivao je s njim šum njegovog nastanka.
Mnogi od tih tragova stopala pojavljivali su se u gusto zbijenom mnoštvu. Ljudi, koji su isprva živeli u malim hordama, mogli su čak i pri mirnom posmatranju takvih tragova postati svesni razlike između svoje malobrojnosti i veličine nekih krda. Bili su gladni i stalno u potrazi za plenom. Što je veći bio plen, to bolje za njih. No, oni su hteli da i njih bude više. U čoveku je oduvek postojao jak osećaj za vlastito razmnožavanje. To se nipošto ne sme shvatiti samo kao ono što se obično na neodgovarajući način nazivalo nagonom za produženjem vrste. Ljudi su hteli da budu mnogobrojni – sada, na tom određenom mestu, u tom određenom trenutku. U njihovom su se osećanju na poseban način objedinili broj životinja u krdu koje su lovili i njihov vlastiti broj koji su hteli da povećaju. To je došlo do izražaja u određenom stanju zajedničke egzaltacije koju ću nazvati ritmičkom ili konvulzivnom masom.
Za to stanje prvo izražajno sredstvo bilo je ritam njihovih nogu. Kad hoda većina, pridružuju se i ostali. Koraci koji se brzo ponavljaju iza drugih koraka ostavljaju utisak većeg broja ljudi, iako se oni ne miču s mesta, već stalno plešu na istom mestu. Zvuk njihovih koraka se ne gubi, već se ponavlja, duže vreme ostajući jednako glasan i živ. Koraci intenzitetom nadoknađuju malobrojnost. Kad se stupa snažnije, onda to zvuči kao da ih ima više. Na sve ljude u njihovoj blizini koraci deluju kao privlačna snaga koja ne popušta sve dok se ples ne okonča. Sve što živi u dosegu tog zvuka hrli njima i ostaje na okupu. Bilo bi prirodno da njima hrle stalno novi ljudi, ali budući da novih ljudi više nema, prisutni moraju simulirati porast sami, iz svog ograničenog broja, krećući se tako kao da ih ima sve više. Njihovo uzbuđenje raste i pretvara se u mahnitost.
Kako oni nadoknađuju ono što ne mogu ostvariti u smislu brojčanog porasta? Od suštinskog je značaja da svaki od njih radi isto. Svako stupa nogama i svako to radi na isti način. Svako maše rukama, svako mrda glavom. Jednakost učesnika grana se u jednakost njihovih udova. Sve ono što se na čoveku može micati dobija svoj vlastiti život, svaka noga, svaka ruka, živi kao da je za sebe. Svi se udovi poklapaju. Nalaze se sasvim blizu, često se oslanjajući jedan na drugoga. Tako se njihovoj jednakosti pridružuje zgusnutost, a zgusnutost i jednakost postaju jedno te isto. Konačno, pred nama pleše jedno jedino stvorenje sa pedeset glava, sa stotinu nogu i stotinu ruku koje se sve kreću na potpuno isti način i u istoj nameri. Na vrhuncu uzbuđenja ljudi se osećaju zaista kao jedno, i samo ih fizička iscrpljenost obara s nogu.
Upravo zahvaljujući ritmu koji u njima vlada, sve konvulzivne mase imaju u sebi nešto slično. Izveštaj koji treba da nam predstavi jedan ovakav ples potiče iz prve trećine devetnaestog veka. Radi se o plesu haka Maora sa Novoga Zelanda, koji je izvorno bio ratnički ples.
„Maori su stali u dugačak red po četvorica jedan iza drugoga. Ples koji se naziva haka morao je da ispuni užasom i strahom svakog ko ga je doživeo prvi put. Čitava zajednica, muškarci i žene, slobodni i robovi, bili su pomešani bez obzira na položaj. Osim što su nosili fišeklije, svi muškarci su bili potpuno goli. Bili su naoružani puškama ili bajonetima, koje su pričvršćivali na vrhove kopalja i štapova. Mlade žene, uključujući i poglavičine, učestvovale su u plesu razgolićene do struka. Strogo su se pridržavali ritma pesme koja je pratila ples. Bili su neverovatno gipki. Iznenada bi, u istom trenutku, svi skočili kao da sve plesače zajedno okreće jedna volja. U istom bi trenutku zavitlali oružje i izobličili lica tako da su svojom dugom kosom – koju muškarci kod njih nose isto tako često kao i žene – ličili na armiju gorgona. Pri doskoku su svi istovremeno sa obe noge udarili u zemlju. Taj su skok ponavljali često i sve brže.
Crte lica bi izobličavali onoliko koliko to dopuštaju mišići ljudskog lica, i svi bi plesači istovremeno napravili istu novu grimasu. Kada bi jedan od njih izopačio lice kao da ga je zavrteo vijkom, svi bi ga odmah oponašali. Kolutali su očima tako da su se ponekad videle samo beonjače i činilo se kao da će im oči istog trenutka ispasti iz duplja. Razvlačili bi usta od uha do uha i svi bi istovremeno isplazili jezik, tako da ih u tome ne bi mogao dostići nijedan Evropljanin. Tome su se naučili ranim i dugotrajnim vežbama. Lica su im izgledala stravično. Bilo je pravo olakšanje odvratiti pogled od njih.
U tom kretanju svaki deo njihovog tela bio je odvojen, prsti na rukama, prsti na nogama, oči, jezici, isto kao i ruke i noge. Zatim su se glasno udarali dlanom, čas po levoj strani grudi, a čas o bedra. Buka njihove pesme bila je zaglušujuća. U plesu je učestvovalo više od trista pedeset ljudi. Možemo samo zamisliti kakav je učinak ovaj ples imao u doba rata, koliko je povećavao hrabrost i kako je zaoštravao neprijateljstvo zaraćenih strana do vrhunca.“
photo/kultura/vesti/mediterran_publishing/mediterran_publishing_logo_01_t_961200785.jpg
Kolutanje očima i plaženje jezika znakovi su prkosa i izazova. Iako je rat, uopšteno govoreći, stvar muškaraca – i to slobodnih muškaraca – svi se prepuštaju uzbuđenju koje donosi haka. Masa ovde ne poznaje ni pol ni starost ni položaj – svi se ponašaju kao jednaki. Ono, međutim, po čemu se ovaj ples razlikuje od drugih koji imaju sličan cilj, jeste izuzetna razgranatost jednakosti. Čini se da je telo raščlanjeno na svoje sastavne delove, i to ne samo ruke i noge, jer se to često događa, već i na prste na nogama, prste na rukama, jezike i oči, tako da se u nekom trenutku svi jezici slože i izvode nešto potpuno jednako. Čas su jednaki svi prsti na nogama, a čas svako oko u jednom te istom pokretu.
Ljudi su obuzeti tom jednakošću sve do najmanjeg dela svog tela. I ova jednakost se neprestano prikazuje u nekoj aktivnosti koja se naglo intenzivira. Pogled na trista pedeset ljudi koji istovremeno skoče u vazduh, istovremeno plaze jezik, istovremeno kolutaju očima, mora ostaviti utisak nesavladivog jedinstva. Gustina nije samo zgusnutost ljudi, već i zgusnutost pojedinih udova. Moglo bi se pomisliti da bi se i prsti i jezici, čak i kad ne bi pripadali tim ljudima, isto tako složili i sami borili. Ritam hake ističe svaku od tih jednakosti ponaosob. Intenzivirane i objedinjene, te su jednakosti jednostavno neodoljive.
Sve se, naime, događa pod pretpostavkom da to neko gleda – da ih posmatra neprijatelj. Haka se sastoji u intenzitetu zajedničke pretnje. Čim ples otpočne, on se razvija u nešto više. On se uvežbava od malih nogu, ima različite oblike i izvodi se u svim prilikama.
Ovim se plesom mnogim putnicima izražava dobrodošlica. Pomenuti opis takođe možemo zahvaliti jednoj takvoj prilici. Kad jedna grupa naiđe na neku drugu prijateljsku grupu, pozdravljaju se tako što otplešu jedan haka ples, a pri tome sve izgleda tako ozbiljno da se neupućeni posmatrač plaši da će svakog trenutka izbiti borba. Na pogrebnim svečanostima povodom smrti nekog velikog poglavice, nakon svih faza velikog naricanja i samosakaćenja – koji su kod Maora običaj – nakon svečanog i vrlo obilnog obroka, odjednom svi skaču u vazduh, hvataju puške i započinju ples.
U tom plesu, u kojem mogu da učestvuju svi, pleme se oseća kao masa. Oni plešu svaki put kad osete potrebu da budu masa i da se kao takvi prikažu ljudima. Haka ispunjava svoju svrhu jer je u njoj postignuto ritmičko savršenstvo. Zahvaljujući ovom plesu, jedinstvo mase nikada nije ozbiljno ugroženo iznutra.
Piše: Elijas Kaneti
Hrišćanski srednji vek je ozbiljno razmišljao o broju đavola.
Photo: http://www.vgblogger.com
U Dijalogu o čudima Cezarijus fon Hejsterbah piše kako su đavoli ispunili galeriju crkve tako gusto da su počeli da ometaju pevanje kaluđera. Kaluđeri su tada zapevali treći psalam: „Gospode, koliko ima mojih neprijatelja“. Đavoli su tu leteli s jedne strane galerije na drugu, mešajući se među kaluđere. Ovi više nisu znali šta pevaju, pa je u opštoj gužvi jedna strana pokušavala da nadglasa drugu. Ako se na jednom mestu skupi toliko đavola, samo zato da bi ometali službu božju, koliko ih tek onda mora biti na celoj zemlji! Već Jevanđelje svedoči, smatra Cezarijus, da je cela legija đavola ušla u samo jednog jedinog čoveka
Masa u zastoju je tako gusto zbijena da joj je onemogućeno svako slobodno kretanje. U njenom stanju ima nečeg pasivnog, jer ta masa čeka. Ona iščekuje – jednu glavu koja treba da se pokaže, jednu reč ili da posmatra neku borbu. Ovde je naročito važna gustina. Pritisak koji se oseća sa svih strana može čoveku služiti kao merilo snage tvorevine čiji je deo. Što se više ljudi okupi, to je veći pritisak. Noge se ne mogu ni pomeriti, a ruke su sputane. Slobodne ostaju samo glave eda bi videle i čule. Tela jedna drugima direktno prenose podražaj. Svojim telom pojedinac učestvuje u masi tela zajedno sa telima ostalih ljudi koji ga okružuju. On zna da ima više ljudi, ali se oni nalaze tako gusto zbijeni jedan uz drugog da ih oseća kao jednu celinu. Ovakva zgusnutost ne žuri; njeno delovanje je konstantno tokom izvesnog vremena. Ona je amorfna i nije podređena nikakvom poznatom i uvežbanom ritmu. Dugo vremena ne događa se ništa, ali strast za delovanjem se gomila i jača, da bi konačno izbila još snažnije.
Strpljenje masa u zastoju možda i neće biti tako neobično, ako tačno predočimo značenje koju za nju ima ovaj osećaj gustine. Što je masa zgusnutija, to više ljudi privlači. Prema svojoj gustini ona meri svoju veličinu, jer je upravo gustina podsticaj za daljnji rast. Najgušća masa raste najbrže. Odgađanje rasterećenja je očitovanje gustine. Što masa duže odgađa rasterećenje, to duže oseća i pokazuje svoju gustinu.
S tačke gledišta pojedinaca koji sačinjavaju masu, trajanje odgađanja je trajanje čuđenja; čovek odlaže svoje oružje i štapove kojima je inače dobro naoružan protiv drugih. Dodiruje druge ljude, ali se ipak ne oseća skučenim. Ti dodiri nisu više opasni i čovek više ne oseća strah od dodira. Pre nego što se krene u ma kom pravcu svi hoće da budu sigurni da će ostati zajedno. Sraslost je ta koja zahteva neometanost. Stagnirajuća masa nije sasvim sigurna u svoje jedinstvo, i zato ostaje mirna što je duže moguće.
Strpljenje, međutim, ima svoje granice. Rasterećenje je, na kraju krajeva, neizbežno, jer bez njega se uopšte ne bi moglo reći da li je masa stvarno postojala. Urlanje – kakvo je pre bilo uobičajeno prilikom javnih smaknuća, kada bi krvnik podigao glavu zločinca, ili urlanje koje danas poznajemo sa sportskih takmičenja – jeste glas mase. Spontanost tog glasa izuzetno je važna. Uvežbani povici koji se ponavljaju u jednakim vremenskim razmacima još ne pokazuju da je masa počela da živi sopstvenim životom. Doduše, trebalo bi da oni dovedu do toga, ali to može ostati samo nešto spoljašnje, poput drilovanih pokreta vojne jedinice. Spontani krik, nasuprot tome, koji masa ne može tačno unapred da odredi, nesumnjiv je znak – njegov učinak je ogroman. On može izraziti sve vrste afekata. Često i nije toliko važno o kojim se afektima radi, nego je važan njihov intenzitet i različitosti, kao i njihov slobodan redosled. Oni su ti koji masi daju njen duševni okvir.
Doduše, oni mogu da budu tako snažni i koncentrisani da u momentu rastrgnu masu. Takav efekat imaju javna smaknuća. Jedna te ista žrtva može se ubiti samo jedanput, a ukoliko se radi o nekom za koga se uvek mislilo da je neuništiv, onda se do poslednjeg trenutka sumnja da on može biti ubijen. Sumnja, za koju ovde ima povoda, povećava prirodnu sporost mase. Zbog toga pogled na odrubljenu glavu deluje još upečatljivije i oštrije. Urlanje koje tada sledi biće strašno, ali to je poslednji krik ove određene mase. Može se, dakle, reći da u ovom slučaju masa plaća svoje dugo iščekivanje, kojim se sama najintenzivnije naslađuje, svojom sopstvenom smrću, koja nastupa odmah.
Moderna sportska takmičenja su svrsishodnija. Gledaoci mogu da sede. Opšte strpljenje postaje vidljivo. Oni mogu slobodno lupkati nogama, ostajući ipak na istom mestu. Ruke su im slobodne za aplauz. Određeno vreme predviđeno je za priredbu. U principu, ne treba očekivati da će ovo vreme biti skraćeno. Sigurno je da će bar određeno vreme svi ostati zajedno. Unutar tog vremenskog perioda može se dogoditi svašta. Nikad se ne može znati unapred da li će, kada i na kojoj strani pasti gol. A pored tih, priželjkivanih, glavnih događaja ima i podosta drugih koji izazivaju glasne reakcije. Glasovi se čuju često i u različitim prilikama. Bolni karakter konačnog raspadanja – razilaženja – donekle je ublažen time što je trajanje unapred određeno. Osim toga, pobeđeni će imati priliku za revanš – nije sve gotovo zauvek. Masa se ovde stvarno može raširiti. Ona se gomila na ulazima, a onda miruje na sedištima, viče na sve moguće načine kad za to dođe pravi trenutak, pa čak i kad je sve gotovo, jer se može nadati budućim sličnim prilikama.
Masa u zastoju daleko pasivnije vrste stvara se u pozorištu. Idealan je slučaj kada se nastup odvija pred punim gledalištem. Željeni broj gledalaca dat je od samog početka. Oni se skupljaju sami i, osim manjih redova pred blagajnama, svaki čovek odvojeno nalazi svoj put u dvoranu. Odvode ga do njegovog mesta. Sve je određeno: predstava koja će se izvoditi, glumci koji nastupaju, vreme početka i gledaoci sami na svojim mestima. One koji zakasne dočekuju s izvesnim neprijateljstvom. Ljudi sede kao poređano krdo, tihi i beskrajno strpljivi. Ipak, svako je potpuno svestan posebnosti svoje egzistencije – on je platio svoju ulaznicu i tačno zapaža ko sedi pored njega. Pre početka on u miru posmatra red okupljenih glava, koje u njemu bude prijatan ali ne i previše snažan osećaj zgusnutosti. Jednakost među gledaocima sastoji se, zapravo, u tome da svi moraju prihvatiti ono što će se dogoditi na pozornici. Njihove spontane reakcije su ipak ograničene. Čak i aplauz ima propisano vreme trajanja i ljudi aplaudiraju samo onda kada treba aplaudirati. Iz jačine aplauza može se videti u kojoj meri su se pojedinci pretvorili u masu – aplauz je jedino merilo za to, a tako ga ocenjuju i sami glumci.
Zastoj se u pozorištu u toj meri pretvorio u ritual da se oseća kao blag spoljašnji pritisak koji na čoveka ne deluje dublje i koji jedva da mu daje osećaj unutrašnjeg jedinstva i zajedništva. Ne smemo, međutim, zaboraviti koliko je veliko zajedničko očekivanje s kojim ljudi tamo sede i kako ovo očekivanje traje tokom cele predstave. Retki su slučajevi da gledaoci napuštaju pozorište pre kraja predstave. Čak i kad su razočarani, izdrže do kraja – što, međutim, ne znači da do kraja ostaju na okupu.
Suprotnost između tišine slušalaca i glasnoće instrumenata koji na njega deluju još je očitija na koncertima. Ovde je najvažnija potpuna neometanost. Nepoželjan je svaki pokret, zabranjen je svaki glas. I mada muzika koja se izvodi velikim delom živi od svoga ritma, ne sme se ništa osetiti od delovanja ritma na slušaoce. Afekti koje izaziva muzika u neprestanom izmenjivanju ritmova različiti su i najintenzivnije su prirode. Isključeno je da ih većina prisutnih ne oseća, a isključeno je i to da ih ne oseća istovremeno. Ali, sve spoljašnje reakcije ipak izostaju. Ljudi sede nepomično, kao da ne uspevaju da čuju išta. Jasno je da je nužno bilo dugotrajno umetničko vaspitanje za ovu vrstu zastoja, na čije smo rezultate već navikli, jer, objektivno gledano, u našem kulturnom životu ima malo fenomena koji su toliko neobični kao koncertna publika. Sasvim se drugačije ponašaju ljudi koji dopuštaju da muzika na njih deluje prirodno, a oni koji muziku još uopšte nisu čuli mogu da postanu neverovatno uzbuđeni kada je dožive prvi put. Kada su pri iskrcavanju na Tasmaniju mornari odsvirali domorocima Marseljezu, domoroci su izrazili svoje zadovoljstvo tako neobičnim iskrivljavanjima tela, i tako zapanjujućim pokretima, da su se mornari tresli od smeha. Jedan mladić je čupao kosu, češao se po glavi sa obe ruke i neprestano ispuštao glasne povike.
Jadni ostaci ovog izvornog telesnog rasterećenja sačuvali su se i na našim koncertima. Aplauz je izraz dopadanja upućen izvođačima, haotična i kratkotrajna buka za dobro organizovanu, dugotrajnu buku. Ako aplauz potpuno izostane, ljudi se razilaze isto onako tiho kao što su i sedeli, tako da se osećaju kao da su u sferi religiozne predanosti.
Iz ove predanosti potiče tišina na koncertima. Zajedničko stajanje pred bogom je vežba raširena u mnogim religijama. Ona se odlikuje istim karakteristikama zastoja koje su nam poznate i kod svetovnih masa i koje mogu isto tako da dovedu do iznenadnog i snažnog rasterećenja.
Možda je najupečatljiviji slučaj poznato „stajanje na Arafatu“, koje predstavlja vrhunac hodočašća u Meku. Na ravnici Arafat, udaljenoj nekoliko časova hoda od Meke, tačno određenog, ritualno utvrđenog dana, sakuplja se šeststo do sedamsto hiljada hodočasnika. Oni se grupišu u velikom krugu oko „Brda milosti“, jedne goleti, koja se uzdiže usred te ravnice. Oko dva sata posle podne, kada je najtoplije, hodočasnici zauzimaju određeni položaj i ostaju tako da stoje sve do zalaska sunca. Svi su gologlavi i obučeni u istu belu hodočasničku odeću. Reči propovednika, koji im se obraća s vrha brežuljka, slušaju sa strasnom napetošću. Njegova propoved neprestano je veličanje boga. Hodočasnici odgovaraju jednom formulom koja se ponavlja hiljadu puta: „Čekamo tvoje zapovesti, Gospode, čekamo tvoje zapovesti!“ Mnogi jecaju od uzbuđenja, mnogi se udaraju u grudi, mnogi padaju u nesvest na neverovatnoj vrućini. Ali, od suštinskog je značaja to da u tim užarenim, dugim satima, izdržavaju na svetoj ravnici. Tek kad zađe sunce – daje se znak za polazak.
Ostala zbivanja koja spadaju u najzagonetnije verske običaje obradićemo i protumačićemo u drugom kontekstu. Ovde nas zanima samo ovaj momenat zastoja koji traje satima. Stotine hiljada ljudi stoje u sve većem uzbuđenju na ravnici Arafat i ne smeju, ma šta da se desi, da napuste ovo mesto pred Alahom. Dolaze svi zajedno i svi zajedno dobijaju znak za odlazak. Propoved ih podstiče, a i sami sebe podstiču povicima. U formuli kojom odgovaraju sadržana je reč harren, u značenju čekati i izdržati, koja se ponavlja. Sunce, koje se neprimetno sporo kreće, utapa se u istu blistavu svetlost, u istu jaru. Ovo bi se moglo nazvati otelovljenje zastoja.
Među religioznim masama postoje svi stepeni nepokretnosti i mirovanja, ali najveći stepen pasivnosti koji se uopšte može doseći nameće se masi nasilno – spolja. U borbi jedna masa navaljuje na drugu, svaka želeći da nadjača onu drugu. Ratnim pokličima nastoje dokazati sebi i neprijatelju da su oni zaista jači. Cilj borbe je ućutkivanje protivničke strane. Kada su svi neprijatelji poraženi, njihov je snažni glas, koji se stopio u jedan, zamukao, tako da je pretnja koje smo se opravdano bojali jednom zauvek utihnula. Masa mrtvih neprijatelja najtiša je masa. Što je ona bila opasnija, to nam je draže kad je vidimo nepomičnu na jednoj gomili. Posebnu strast predstavlja želja da ih vidimo bespomoćne kao gomilu leševa, jer su oni pre navaljivali na nas, kao gomila, i kao gomila su vikali na nas. Ova ućutkana masa mrtvaca se ranije nipošto nije doživljavala kao beživotna. Pretpostavljalo se da će negde drugde na svoj način nastaviti život, ponovo svi zajedno, i taj život je u osnovi trebalo da bude sličan onom po kojim su bili prepoznavani. Za posmatrače su neprijatelji, koji su ležali pred njima kao leševi, predstavljali ekstremni slučaj mase u zastoju.
Ali, i ova predstava doživljava još jednu gradaciju. Umesto palih neprijatelja, svi mrtvi uopšte mogu postati oni koji zajedno leže u zemlji i čekaju svoje uskrsnuće. Svako ko umre i bude pokopan – povećava njihov broj. Njima pripadaju svi oni koji su u jednom trenutku živeli, a takvih ima beskonačno mnogo. Njihova je zgusnutost zemlja koja ih povezuje, tako da, čak i kada leže odvojeno, imamo osećaj da su sasvim blizu jedan drugoga. Oni ostaju da leže beskonačno dugo, sve do dana poslednjeg suda. Njihov život je zastao, odgađa se sve do trenutka uskrsnuća, a to je trenutak o kojem će se svi okupiti pred bogom, koji će im suditi. Nema ničega između, oni tamo leže kao masa i kao masa će i uskrsnuti. Nema veličanstvenijeg dokaza za realnost i značaj mase u zastoju nego što je stvaranje ove koncepcije uskrsnuća i poslednjeg suda.
Sporost ili udaljenost cilja
Sporim masama pripada udaljenost cilja. Ljudi velikom upornošću kreću prema određenom cilju, koji je postojan i koji ih tokom puta u različitim slučajevima održava na okupu. Put je dug, prepreke su nepoznate, a opasnosti vrebaju sa svih strana. Pre nego što se cilj dostigne, rasterećenje nije dopušteno.
Spora masa ima formu voza. Ona može od početka da okuplja sve one koji joj pripadaju kao pri izlasku dece Izrailja iz Egipta. Njihov cilj je obećana zemlja, i oni ostaju jedna masa sve dok veruju u ovaj cilj. Istorija njihovog lutanja je istorija ovoga verovanja. Vrlo često su teškoće prevelike, tako da ljudi počinju da sumnjaju. Oni su gladni i žedni, i čim počnu da gunđaju – preti im raspadanje. Čovek koji ih vodi neprestano se trudi da učvršćuje njihovu veru. U tome svaki put i uspeva, a ako on i ne uspe, onda uspevaju neprijatelji koji ih ugrožavaju. Istorija lutanja, koja se proteže preko četrdeset godina, sadrži nagla i akutna oblikovanja masa, o kojima će biti dosta reči kad se za to ukaže prilika. Ali, sva su ova oblikovanja podvrgnuta opštoj predstavi o jednoj jedinoj sporoj masi koja se kreće prema svom veličanstvenom cilju, zemlji koja im je obećana. Odrasli stare i umiru, deca se rađaju i odrastaju, ali unatoč tome što se svi pojedinci menjaju – povorka kao celina ostaje ista. Ne pridružuju im se nikakve nove grupe. Od samog je početka određeno ko im pripada i ko ima pravo na obećanu zemlju. Budući da ova masa ne može skokovito rasti tokom svog lutanja, postavlja se osnovno pitanje: kako sprečiti njeno raspadanje?
Photo: wikimedia.org
Drugi oblik spore mase mogao bi se uporediti sa sistemom vodotokova. Ona počinje malim potocima koji se postepeno slivaju u reku, u koju se, opet, sa svih strana ulivaju druge reke. Ova celina na putu koji prelazi postaje jedan tok čiji je cilj more.
Hodočašće u Meku je verovatno najupečatljiviji primer za ovaj oblik spore mase. Iz najudaljenijih krajeva islamskog sveta upućuju se prema Meki karavani sa hodočasnicima. Mnogi od tih karavana su ispočetka mali, a drugi, koje moćnici raskošno opremaju, treba da služe na čast zemljama iz kojih dolaze. Tokom svog putovanja svi oni nailaze na druge karavane koji imaju isti cilj. Tako sve više rastu, pa se u blizini svog cilja pretvaraju u moćne struje. Meka je more u koje se ulivaju. Suštini takvih hodočašća pripada i to da ostaje dosta prostora za doživljaje koji nemaju nikakve veze sa smislom i ciljem putovanja. Čovek živi svoj svakodnevni život, nosi se sa mnogim opasnostima, a opet, budući da je uglavnom siromašan, mora se pobrinuti za hranu i piće. Život ovih ljudi u tuđini, u krajevima koji se neprestano menjaju, mnogo je više izložen opasnostima nego što je to život kod kuće. To nisu opasnosti koje su isključivo povezane s njihovim pothvatom. Hodočasnici ostaju u velikoj meri individue koje žive odvojeno svaka za sebe, kao što ljudi i drugde žive. Međutim, sve dok se drže svog cilja – a to je kod većine slučaj, oni su uvek deo jedne spore mase, koja postoji i dalje, i koja će – bez obzira na to kako se oni prema njoj budu ponašali – postojati i dalje, sve dok ne stigne na svoj cilj.
Treći oblik spore mase nalazimo u svim onim tvorevinama koje se pozivaju na nevidljiv i u ovom životu nedostižan cilj. Drugi svet, na kome blaženi čekaju sve one koji su zaslužili svoje mesto u njemu, dobro je artikulisan cilj, koji pripada samo vernicima. Oni ga jasno vide pred sobom, tako da se ne moraju zadovoljavati nekim maglovitim simbolom za njega. Život je kao put hodočasnika do tog sveta, a između njih i drugog sveta stoji smrt. U pojedinostima, ovaj put je neobeležen i nepregledan. Mnogi zalutaju i izgube se. U svakom slučaju, verovanje u drugi svet u toj meri prožima život vernika da je opravdano govoriti o sporoj masi, kojoj pripadaju sve pristaše jedne vere. Budući da oni jedan drugog ne poznaju i da žive raštrkani po mnogim gradovima i zemljama, veoma je upečatljiva anonimnost te mase.
Ali, kako izgleda ova masa u sebi i šta je najviše razlikuje od brzih formi mase? Sporoj masi uskraćeno je rasterećenje. Moglo bi se reći da je ovo njeno najvažnije obeležje, tako da je moguće govoriti – umesto o sporim masama – o nerasterećenim masama. Prvi je naziv ipak pogodniji, jer nije istina da se ova masa može potpuno odreći rasterećenja. Ono je sadržano u predstavi o krajnjem stanju. Ono se prebacuje u veliku daljinu – tamo gde se nalazi cilj, nalazi se i rasterećenje. Snažna vizija ovog rasterećenja uvek je prisutna, dok njegova izvesnost dolazi na kraju.
Kod spore mase radi se o tome da je proces koji vodi do rasterećenja ujedno i odgađanje cilja u nedogled. Velike religije su razvile pravo majstorstvo u pogledu ovog odgađanja. Njima je stalo do toga da zadrže sve pristalice koje su stečene, a da bi ih zadržale, te da bi eventualno prikupile nove, moraju se s vremena na vreme okupljati. Kada prilikom tih okupljanja dođe do snažnog rasterećenja, onda se ono mora ponoviti i, po mogućstvu, nadmašiti u pogledu intenziteta. U najmanju ruku, redovno ponavljanje rasterećenja je neophodno onda kada se ne želi izgubiti jedinstvo vernika. Ono što se događa za vreme takve službe božje, koja se odvija u ritmičkim masama, nije moguće kontrolisati na većim distancama. Središnji problem svetskih religija je kontrola nad vernicima, koji se nalaze na velikim udaljenostima. Ta kontrola je moguća samo putem svesnog usporavanja masovnih događaja. Udaljeni ciljevi moraju dobiti na značaju, a oni bliži gubiti na težini da bi se na kraju pojavili kao potpuno bezvredni. Ovozemaljsko rasterećenje nije trajno, postojano je samo ono što je prebačeno u drugi svet.
Cilj i rasterećenje se tako poklapaju. Cilj, međutim, mora biti nepovrediv, jer obećanu zemlju na ovom svetu mogu zauzeti i opustošiti neprijatelji, a narod kojem je ona obećana može biti isteran. Meku su zauzeli i opljačkali Karmati, i odvukli iz nje sveti kamen ćabu, te se tako dugo godina tamo nije moglo hodočastiti.
Drugi je svet, nasuprot tome, sa svojim blaženima izvan dometa svih takvih pustošenja. On živi samo od vere, i može da se nađe samo u veri. Raspadanje spore mase hrišćana počelo je u onom trenutku u kojem se počela raspadati vera u taj drugi svet.
Nevidljive mase
Gde god ima ljudi, na celom svetu nalazimo predstavu o nevidljivim mrtvima. Ova bi se predstava mogla označiti kao najstarija predstava čovečanstva. Sigurno nema nijedne horde, nijednog plemena, nijednog naroda, koji se ne bi u velikoj meri predao razmišljanju o svojim mrtvima. Čovek je oduvek opsednut njima; oni su za njega oduvek bili od ogromnog značaja, a njihov uticaj na žive suštinski je deo samog života.
Ljudi su ih zamišljali sve zajedno, kao što živi žive zajedno; bili su skloni da veruju da ih ima mnogo. „Stari Bečuanci, kao i ostali domoroci južne Afrike, verovali su da je čitav prostor pun duhova njihovih predaka. Zemlja, vazduh i nebo bili su ispunjeni duhovima, koji su po svojoj volji mogli da odlučuju da li će vršiti loš uticaj na žive.“
„Pripadnici plemena Boloki u Kongu veruju da su okruženi duhovima koji im u svakoj prilici rade o glavi, koji nastoje naškoditi u svako doba dana i noći. Reke i potoci su puni duhova njihovih predaka. Šume i grmlje takođe su puni duhova. Oni mogu postati opasni za one putnike koji putuju kopnom ili morem i koji dozvole da ih napolju uhvati noć. Niko nije dovoljno hrabar da noću ide kroz šumu koja razdvaja dva sela, pa ni onda ako postoje izgledi za veliku nagradu. Odgovor na takve ponude uvek glasi: ‘Suviše je duhova u šumi’.“
Ljudi obično veruju da mrtvi žive zajedno, u nekoj dalekoj zemlji ili pod zemljom, na nekom otoku ili nekoj kući na nebu. U jednoj pesmi Pigmeja iz Gabona kaže se ovako: „Kapija pećine je zatvorena, duše mrtvih se guraju tamo u gomilama, kao roj muva koje plešu uveče. Roj muva koje plešu uveče, kad noć postane tamna, kad nestane sunca, roj muva: šuškanje mrtvog lišća, u huku oluje“.
Nije, međutim, sve u tome, da se broj mrtvih povećava, i da osećaj zgusnutosti postaje sve veći. Oni se kreću spremajući se na zajedničke pothvate. Za obične ljude oni su nevidljivi, ali ima ljudi naročitih sposobnosti, šamana, koji se razumeju u prizivanje duhova i koji mogu pokoriti duhove i učiniti ih svojim slugama. Kod naroda Čukči u Sibiru, „jedan dobar šaman ima čitave legije duhova-pomagača, i kad ih pozove, oni dolaze u takvim gomilama da sa svih strana okruže mali šator u kojem se obavlja prizivanje“.
Ono što vide, šamani govore. „Glasom koji podrhtava od uzbuđenosti, šaman zaziva kroz kolibu od snega: ‘Nebeski prostor ispunjen je golim bićima koja putuju kroz vazduh. Ljudi, goli muškarci, gole žene, koji putuju ovamo i raspiruju oluju i snežnu mećavu.
Čujete li kako huje? Šume kao lepet krila velikih ptica gore u vazduhu. To je strah golih ljudi, to je beg golih ljudi! Duhovi vazduha dahom stvaraju oluju, duhovi vazduha raspršuju sneg po zemlji.’“
Ova veličanstvena slika golih duhova u bekstvu potiče od Eskima.
Photo: http://www.utsa.edu
Neki narodi zamišljaju svoje mrtve ili izvestan broj mrtvih kao vojske u borbi. Kod Kelta iz škotskih brda za vojske mrtvih postoji posebna reč – Sluagh. Ova se reč prevodi na engleski kao „mnoštvo duhova“ (Spirit-multitude). Vojska duhova leti ovamo i onamo u velikim oblacima – kao čvorci preko lica zemlje. Oni se uvek vraćaju na mesto svojih zemaljskih greha. Svojim nepogrešivim otrovnim strelama ubijaju mačke, pse, ovce i goveda. Vode borbe u vazduhu kao što to čine ljudi na zemlji. U vedrim, hladnim noćima, moguće ih je čuti i videti, kako se njihove čete povlače i prelaze u napad. Nakon bitke, od njihove krvi stene i kamenje postaje crveno. Reč Ghairm znači vika ili poziv, a Sluagh-ghairm je poziv za borbu mrtvih. Od ove reči je kasnije nastala reč slogan, koja označava poziv za borbu naših modernih masa, a ona potiče od poziva vojski mrtvih iz škotskih brda.
Dva nordijska naroda, koji žive daleko jedan od drugog, Laponci u Evropi i Tlinkit Indijanci na Aljasci, imaju istu predstavu o polarnom svetlu kao borbi. „Kolta Laponci veruju da u polarnom svetlu vide one koji su pali u ratu, koji se kao duhovi još bore u vazduhu. Ruski Laponci vide u polarnom svetlu duhove ubijenih. Oni žive u kući gde se ponekad okupljaju, a onda jedan drugome zadaju smrtonosne ubode tako da je pod pun krvi. Polarno svetlo pokazuje da duše ubijenih počinju svoju borbu. Tlinkit Indijanci na Aljasci veruju da svi koji umiru od bolesti, a ne poginu u ratu, stižu samo u podzemni svet. Samo hrabri ratnici – koji su ubijeni u ratovima – nalaze se na nebu. Nebo se s vremena na vreme otvara da bi primilo u sebe nove duhove. Šamanu se oni prikazuju kao ratnici u punoj vojnoj opremi. Ove se duše poginulih često pojavljuju kao polarno svetlo, naročito kao oni zraci polarnog svetla koji postaju vidljivi kao strele ili snopovi i koji se kreću ovamo ili onamo jureći jedni pored drugih ili izmenjujući mesta, što veoma podseća na način borbe Tlinkit Indijanaca. Oni veruju da jako polarno svetlo najavljuje veliko krvoproliće zato što mrtvi ratnici priželjkuju nove drugove.“
Prema verovanju Germana, ogroman broj ratnika nalazi se zajedno u Valhali. Svi muškarci koji su od početka sveta pali u borbi dospevaju u Valhalu. Njihov broj raste jer rat nema kraja. Oni se opijaju i banče, jelo i piće im se stalno obnavlja. Svako jutro laćaju se oružja i odlaze u borbu. U igri jedni druge ubijaju, ali ponovo uskrsavaju, jer to nije prava smrt. Kroz šeststo četrdeset vrata ponovo ulazi u Valhalu po osamsto muškaraca u jednom redu.
Ne zamišljaju se samo duhovi umrlih u takvim, običnim ljudima nevidljivim gomilama. U jednom starom jevrejskom tekstu piše: „Čovek mora znati i zapamtiti da nema praznog prostora između neba i zemlje, već da je sve puno jata i gomila. Jedan deo njih je čist, pun milosrđa i blagosti, ali jedan deo su nečista stvorenja, štetočine i mučitelji. Svi oni lete kroz vazduh, neki od njih žele mir, a neki traže rat, neki čine dobro, a neki zlo, neki donose život, a neki smrt.“
U religiji starih Persijanaca demoni čine posebnu vojsku koja stoji pod svojim sopstvenim vrhovnim zapovedništvom. Za bezbrojnost tih demona nalazimo u njihovoj svetoj knjizi Zend-Avesti sledeću formulu: „Hiljade i hiljade demona, deseci i deseci hiljada, bezbrojne mirijade“.
Hrišćanski srednji vek je ozbiljno razmišljao o broju đavola. U Dijalogu o čudima Cezarijus fon Hejsterbah piše kako su đavoli ispunili galeriju crkve tako gusto da su počeli da ometaju pevanje kaluđera. Kaluđeri su tada zapevali treći psalam: „Gospode, koliko ima mojih neprijatelja“. Đavoli su tu leteli s jedne strane galerije na drugu, mešajući se među kaluđere. Ovi više nisu znali šta pevaju, pa je u opštoj gužvi jedna strana pokušavala da nadglasa drugu. Ako se na jednom mestu skupi toliko đavola, samo zato da bi ometali službu božju, koliko ih tek onda mora biti na celoj zemlji! Već Jevanđelje svedoči, smatra Cezarijus, da je cela legija đavola ušla u samo jednog jedinog čoveka.
Jedan zli sveštenik na samrtnoj postelji rekao je svom rođaku koji je sedeo pored njega: „Vidiš li onaj veliki ambar preko puta? Pod njegovim krovom je toliko slamki koliko sad ima đavola okupljenih oko mene“. Oni čekaju njegovu dušu da bi je kaznili. Đavoli će svoju sreću oprobati i na samrtnoj postelji pobožnih. Na sahrani jedne dobre igumanije bilo je oko nje više đavola nego što je lišća na drveću u velikoj šumi. Oko jednog umirućeg opata bilo ih je više nego što ima peska na morskim obalama. Ove podatke možemo zahvaliti jednom đavolu koji je lično bio prisutan prilikom ovih događaja i jednom je vitezu, s kim je započeo razgovor, odgovorio na sva njegova pitanja. On nije skrivao razočarenje zbog tih bezuspešnih nastojanja i priznao je da je, kad je Hristos umirao, on sam sedeo na jednom kraku krsta.
Vidimo da je nametljivost ovih đavola isto toliko strašna koliko i njihov broj. Kada je opat cistercit, Rihalm, sklopio oči, video ih je oko sebe gusto zbijene kao prašina. On je dao tačnije procene njihovog broja. Od ovih procena, meni su poznate dve, koje se jako razlikuju. U jednoj se spominje 44.635.569, a u drugoj 11 milijardi.
U velikoj prirodnoj suprotnosti prema ovom stoji predstava koju ljudi imaju o anđelima i blaženima. Tu vlada sveopšti mir, ništa se više ne želi postići, čovek je stigao na cilj. I oni su na okupu, nebeska vojska, „nepregledan broj anđela, patrijarha, proroka, apostola, mučenika, vernika, devica i drugih pravednika“. Oni su poređani u velikim krugovima, stoje oko prestola svoga gospoda kao podanici na dvoru naspram svog kralja. Glava stoji kraj glave, a njegova blizina ih ispunjava blaženstvom. On ih je primio jednom zauvek, i oni ga neće napustiti, isto kao što se neće razdvojiti jedan od drugoga. Oni ga slave potpuno zaneseni pogledom na njegov lik. To je jedino što još rade, i rade to zajedno.
Duh vernika je ispunjen takvim predstavama nevidljivih masa. Bez obzira na to da li se radi o mrtvima, đavolima ili svecima, čovek ih zamišlja u velikim, zbijenim gomilama. Moglo bi se reći da religije počinju ovim nevidljivim masama. Njihov je raspored različit, jer se u svakoj veri za njih stvara posebna ravnoteža. Moguća je podela religija prema načinu raspodele nevidljive mase. Ovakva podela bila bi vrlo poželjna. Više religije – a po tim podrazumevamo one koje su postale opšteprihvaćene – time dokazuju svoju suverenu sigurnost i jasnoću. Strahove i želje ljudi kače na nevidljive mase, održavajući ih u životu u svojim propovedima. Krv vere su nevidljivi. Čim oni izblede, vera je oslabljena i, dok postepeno odumire, na mesto ovih izbledelih likova stupaju neke druge mase.
O jednoj takvoj masi – koja je možda najvažnija – još nije bilo govora. To je jedina nevidljiva masa koja se i nama, današnjim ljudima, čini prirodna, svojoj nevidljivostiuprkos – to je potomstvo. Moguće je da čovek, pojedinac, ima pregled, na dve ili tri generacije, ali dalje potomstvo u potpunosti leži u budućnosti. Upravo zbog svoje bezbrojnosti potomstvo je vidljivo. Zna se da se ono mora povećati, isprva postupno, a onda sve brže. Plemena i narodi vode svoje poreklo od jednog rodonačelnika, dok je iz obećanja koje je on dobio vidljivo kakve potomke – ali pre svega koliko potomaka – želi: „Bezbrojne kao zvezde na nebu, ili kao pesak na morskoj obali“. U Šikingu, klasičnoj kineskoj knjizi pesama, nalazi se pesma u kojoj se potomstvo uspoređuje sa rojem skakavaca.
„Krila skakavaca kažu: guraj – guraj!
O, neka tvoji sinovi i unuci
Budu bezbrojna vojska!
Krila skakavaca kažu: vezuj – vezuj!
O, neka tvoji sinovi i unuci
Slede jedni druge u beskonačnom nizu!
Krila skakavaca vele: spajaj, spajaj!
O, neka tvoji sinovi i unuci zauvek budu jedno!“
Mnogobrojnost i kontinuitet niza – dakle, neka vrsta zgusnutosti tokom vremena – kao i jedinstvo, tri su želje za potomstvom izražene u ovoj pesmi. Broj skakavaca kao simbol za masu potomaka naročito je upečatljiv zato što se ti insekti ovde ne posmatraju kao štetna gamad, nego kao nešto uzorno, upravo zahvaljujući svojoj sposobnosti razmnožavanja.
Photo: http://www.f1fanatic.co.uk
Osećaj za potomstvo danas je isto tako životan kao što je i nekada bio. Pa ipak, predstava masovnosti prebačena je sa vlastitog potomstva na budućnost čovečanstva kao celine. Za većinu nas vojske mrtvih su postale čisto praznoverje. Međutim, nastojanje da se oseti masa još nerođenih, da im se želi dobro, i pripremi bolji i pravedniji život, smatra se plemenitim i korisnim. U opštem strahovanju za budućnost zemlje, osećaj za nerođene od najvećeg je značaja. Moguće je da je zazor od njihovog sakaćenja, pomisao na to kako bi mogli izgledati ako bismo mi danas vodili naše moderne ratove, više doprineo izbegavanju tih ratova, i rata uopšte, nego sve individualne strepnje koje osećamo za nas same.
Ako se zamislimo nad sudbinom tih nevidljivih masa o kojima je bilo reči, možemo reći da su neke od njih velikim delom, a neke potpuno nestale. U ove potonje spadaju đavoli, koje više nigde ne možemo sresti u njihovom poznatom liku, uprkos njihovoj nekadašnjoj mnoštvenosti. Ali, oni su ipak ostavili za sobom tragove. Iz vremena svog procvata, iz vremena Cezarijusa fon Hajsterbaha, na primer, može se dobiti dosta frapantnih svedočanstava o njihovoj malenosti. Od tada su izgubili sve crte koje bi mogle podsećati na ljudski lik i postali su još mnogo manji. Ponovo su se pojavili u devetnaestom veku, potpuno promenjeni i u još većim masama – kao bakterije. Njihov je napad odsad usmeren, umesto na dušu čoveka, na njegovo telo. A za njegovo telo mogu postati veoma opasni. Ima malo ljudi koji su pogledali kroz mikroskop i stvarno ih videli. Ali, svi koji su za njih čuli neprestano su svesni njihove prisutnosti i trude se da s njima ne dođu u dodir, što je, s obzirom na njihovu nevidljivost, u popriličnoj meri uzaludno nastojanje.
Nevidljiva masa, koja je oduvek postojala, ali je kao takva bila priznata tek otkad postoje mikroskopi, jeste sperma. Dvesta miliona spermatozoida istovremeno kreće na put. Oni su svi među sobom jednaki i gusto su zbijeni. Svi imaju jedan cilj, ali na tom putu propadaju svi osim jednog. Moglo bi se reći da oni nisu ljudi i da ovde ne bi trebalo govoriti o masi u dosad opisanom smislu, ali je ovaj prigovor promašen. Svako seme sa sobom nosi sve ono što će ostati sačuvano od predaka. Ono sadrži pretke – ono jeste isto što i preci. Neverovatno je iznenađenje ovde ponovo pronaći, između dve ljudske egzistencije, masu u potpuno promenjenom obliku. Svi se nalaze u jednom sitnom, nevidljivom stvorenju, a opet – ovo se stvorenje nalazi u bezbrojnom mnoštvu.
Vešanje, kamenovanje, spaljivanje
Svako učestvuje u ubijanju. Krivac pada pogođen kamenjem svih ljudi.
Photo: Stock
Niko nije izabran za krvnika, ubija cela zajednica. Kamenje predstavlja zajednicu, ona je znak njene odluke i njenog čina. Čak i tamo gde kamenovanje više nije uobičajeno, još uvek postoji sklonost prema zajedničkom ubijanju. S ovim se može uporediti spaljivanje. Vatra deluje u ime gomile koja je osudila žrtvu na smrt. Nju sa svih strana zahvataju plameni jezici. Žrtvu, moglo bi se reći, dohvataju i ubijaju sa svih strana. U religijama u kojima postoji pakao ovome se pridružuje i još nešto. Smrti u plamenu – vatra je, naime, jedan od simbola za masu – pridružuje se ideja progonstva, odnosno proterivanja u pakao i izručenje neprijateljima u paklu. Plamen pakla zahvata zemlju i jeretike koji na njoj žive
Podela masa po dominantnom afektu
Mase koje smo upoznali ispunjene su najrazličitijim afektima. O vrstama ovih afekata još nije bilo reči. Prvobitna svrha istraživanja bila je podela prema formalnim principima: da li je, naime, masa otvorena ili zatvorena, spora ili brza, vidljiva ili nevidljiva. A ova nam podela malo govori o tome šta masa oseća, o njenom sadržaju.
Samo što se ovaj sadržaj gotovo nikad ne može zahvatiti u čistom obliku. Poznate su nam prilike u kojima masa prolazi kroz čitav dijapazon afekata koji se javljaju brzo jedan iza drugoga. Ljudi mogu provoditi u pozorištu sate i sate, a njihovi zajednički doživljaji mogu biti najrazličitije vrste. Na koncertu, određeni povod još više izaziva njihove osećaje nego u pozorištu, mogli bismo reći da osećaji ovde dostižu vrhunac raznovrsnosti. Ali, to su veštačke prilike. Njihovo bogatstvo je konačni produkt visokih i složenih kultura. Njihov je učinak umeren. Jedna krajnost ukida drugu. Ove institucije služe ublažavanju i smanjivanju strasti kojima su ljudi izloženi na milost i nemilost.
Osnovne afektivne oblike mase treba tražiti mnogo dublje i mnogo ranije. Oni se pojavljuju vrlo rano, njihova je istorija stara kao istorija samog čovečanstva, a u dva svoja oblika još i starija. Svaka od ova dva oblika odlikuje se svojom specifičnom obojenošću, ali njima vlada jedna jedina osnovna strast. Ako ih jedanput jasno shvatimo, nikada ih više nećemo pomešati.
U onome što sledi razlikovaćemo, po afektivnom sadržaju, pet vrsta masa. Najstarije među njima su masa hajke i masa u bekstvu. One se pojavljuju među životinjama isto kao i među ljudima. Verovatno je da je njeno stvaranje među ljudima bilo inspirisano životinjskim uzorima. Nasuprot tome, masa zabrane, masa preokreta i masa koja svetkuje specifične su ljudske tvorevine. Opis ovih pet vrsta veoma je važan, jer njihovo tumačenje može dovesti do dalekosežnih spoznaja.
Mase hajke
Masa hajke stvara se kada se ukaže brzo ostvariv cilj. Cilj je poznat i tačno određen, a osim toga je i blizu. Budući da im je stalo do toga da ga ubiju, znaju ko je taj koga hoće da ubiju. Masa besprimernom odlučnošću kreće ka cilju, stoga nije moguće prevariti je. Dovoljno je objaviti cilj, dovoljno je raširiti glas koga treba ubiti, i već se stvara masa. Koncentracija na ubijanje je posebne vrste, i po intenzitetu je nešto najjače što postoji. Svi hoće da učestvuju, svi udaraju. Da bi mogao zadati udarac žrtvi, svako se gura u njenu neposrednu blizinu. U slučaju da nije u stanju da udari sam, on hoće da vidi druge kako je pogađaju. Sve ruke koje udaraju kao da su ruke jednog te istog stvora, mada one ruke koje pogađaju imaju veću vrednost i važnije su. Cilj je, međutim, sve. Žrtva je cilj i ona je tačka najveće zgusnutosti zato što objedinjuje delovanje svih; cilj i zgusnutost se podudaraju.
Važan osnov za brz rast mase hajke je bezopasnost pothvata. On je bezopasan jer je premoć mase ogromna. Žrtva joj ne može ništa. Ona beži ili je vezana. Ona ne može udariti i u svojoj bespomoćnosti može biti samo još žrtva. Njoj je otvoren put samo u propast. Njena je sudbina određena i niko se ne mora bojati sankcija zbog njene smrti. Dozvoljeno ubistvo nadomešta sva ubistva kojih se čovek morao odreći, budući da bi zbog njihovog izvršenja morao strepeti od strogih kazni. Bezopasno, dozvoljeno, preporučeno ubistvo, u kojem se učestvuje sa mnogim drugima, za većinu ljudi je neodoljivo. Mora se reći da pretnja smrti, koja je zajednička svim ljudima, i koja je delotvorna u različitim manifestacijama, čak i onda ako ljudima nije neprestano pred očima, stvara potrebu da se smrt skrene na druge. Stvaranje mase hajke izlazi u susret ovoj potrebi.
Radi se o toliko lakom pothvatu koji se odvija tako brzo da čovek mora požuriti da bi stigao na vreme. Žurba, uzbuđenje i sigurnost takve mase imaju u sebi nešto stravično. Ovo je uzbuđenost slepca koji je u najvećoj meri slep baš onda kada iznenada veruje da je progledao. Masa žuri u susret žrtvi i smaknuću da bi se oslobodila smrti svih onih koji je čine. Trenutno i zauvek. Ono što im se zapravo dešava je suprotnost tome. Zahvaljujući smaknuću, ali tek nakon njega, masa oseća veću ugroženost od smrti nego pre. Ona se raspada i razilazi u nekoj vrsti bekstva. Što je žrtva bila uzvišenija, to je strah mase bio veći. Ona se može održati na okupu samo ukoliko brzo usledi niz sličnih događaja.
Masa hajke je veoma stara, ona potiče od najstarijeg dinamičkog jedinstva poznatog među ljudima – čopora koji lovi. O čoporima će, koji su inače mali i po mnogo čemu se razlikuju od mase, kasnije biti reči. Ovde će biti govora samo o nekim opštim prilikama koje daju povoda za stvaranje mase hajke.
Photo: Stock
Razlikujemo dve osnovne vrste smrti na koje pojedinca osuđuje horda ili narod. Prva je proterivanje. Bespomoćnog pojedinca ostavljaju tamo gde je izložen divljim životinjama ili gde će umreti od gladi. Ljudi kojima je pripadao više ne žele s njim imati nikakve veze. Niko mu ne sme dati ni utočište ni hranu. Svaki bi dodir s njim zaprljao druge i učinio ih krivcima. Ovde je najteža kazna usamljenost u svom najstrožem obliku, odvajanje od vlastite grupe je muka koju, naročito u primitivnim zajednicama, mogu preživeti samo malobrojni. Jedna podvrsta ovakvog izolovanja jeste izručivanje neprijatelju. Ono se – kada se radi o muškarcima i kad do njega dođe bez borbe – doživljava kao nešto izuzetno okrutno i ponižavajuće, kao dvostruka smrt.
Drugi oblik je zajedničko ubijanje. Osuđenika izvode na polje i kamenuju ga. Svako učestvuje u ubijanju. Krivac pada pogođen kamenjem svih ljudi. Niko nije izabran za krvnika, ubija cela zajednica. Kamenje predstavlja zajednicu, ona je znak njene odluke i njenog čina. Čak i tamo gde kamenovanje više nije uobičajeno, još uvek postoji sklonost prema zajedničkom ubijanju. S ovim se može uporediti spaljivanje. Vatra deluje u ime gomile koja je osudila žrtvu na smrt. Nju sa svih strana zahvataju plameni jezici. Žrtvu, moglo bi se reći, dohvataju i ubijaju sa svih strana. U religijama u kojima postoji pakao ovome se pridružuje i još nešto. Smrti u plamenu – vatra je, naime, jedan od simbola za masu – pridružuje se ideja progonstva, odnosno proterivanja u pakao i izručenje neprijateljima u paklu. Plamen pakla zahvata zemlju i jeretike koji na njoj žive.
Kad se žrtva ubija strelicama, ili kad osuđenog na smrt strelja odred vojnika, smaknuće vrši posebna grupa koja predstavlja zajednicu. Pri zakopavanju ljudi u mravinjake, koje nam je poznato iz Afrike i drugih krajeva, neprijatni zadatak prepušta se mravima, koji predstavljaju mnogobrojnu masu.
Sve forme javnog pogubljenja potiču od starog običaja zajedničkog ubijanja. Pravi je krvnik masa koja se skuplja oko gubilišta. Ona odobrava predstavu, ona užurbano pristiže iz daljine da bi mogla posmatrati predstavu od početka do kraja. Ona želi da se to desi, i ne bi htela da joj žrtva pobegne. Izveštaj o osudi Hrista izražava suštinu tog procesa: „Razapnite ga!“ – uzvik je mase. Ona je stvarni, aktivni element, i u neko drugo vreme ona bi se sama pobrinula za izvršenje kazne i kamenovala Isusa Hrista. Sud, koji se obično odvija pred ograničenom grupom ljudi, zastupa veliku masu koja prisustvuje smaknuću. Smrtna presuda, koja je izrečena u ime prava, zvuči apstraktno i nestvarno, postaje stvarna tek kada je izvrši masa, jer ona je izrekla presudu, a pod javnošću prava se, zapravo, podrazumeva masa.
U srednjem veku smaknuća su se vršila sa raskošnom pompom i odvijala su se što je sporije moguće. Događalo se da žrtva opominje posmatrače strastvenim govorima, jer je zabrinuta za njihovu sudbinu. Oni nipošto ne smeju slediti njen primer. Žrtva im predočava u kom pravcu vodi čoveka takav život. Briga žrtve laska posmatračima. Žrtvi to može pružiti zadovoljstvo – da među njima poslednji put stoji, kao neko, jednak njima, pravednik kao što su oni, čovek koji zajedno s njima odbacuje i osuđuje svoj sopstveni raniji život. Kajanje zločinca ili nevernika suočenog sa smrću, što sveštenici nastoje da postignu svim sredstvima, ima, osim navodnog cilja spasa duše, i ovaj smisao: da pripremi masu hajke za prelaz u buduću masu svečanosti. Svako treba da dobije potvrdu za svoje dobre namere i da veruje u nagradu koja ga očekuje na drugome svetu.
U razdobljima revolucija smaknuća se ubrzavaju. Pariski krvnik Samson ponosan je na to što je njegovim pomoćnicima dovoljan „minut po osobi“. Veliki deo grozničavog raspoloženja mase u takvim vremenima proizilazi iz brzog sleda bezbrojnih pogubljenja. Masi je važno da joj krvnik pokaže glavu ubijenog. To, i ništa drugo, je trenutak rasterećenja. Kome god da je glava pripadala, taj je u tom trenutku degradiran, i u tom kratkom trenutku u kojem zuri u masu – on je samo glava kao i sve druge. Ona je mogla stajati na ramenima kralja – u munjevitom procesu degradiranja kralj je pred očima svih izjednačen sa ostalima. Masa koja se ovde sastoji od glava koje zure postiže osećaj jednakosti u onom trenutku kada odrubljena glava počne da zuri u nju. Što je pogubljeni bio moćniji, što je veća bila distanca koja ga je pre delila od nje, to je veće uzbuđenje pri rasterećenju. Ako se radilo o kralju, ili nekom sličnom vlastodršcu, onda se tome pridružuje zadovoljstvo zbog preokreta. Pravo krvave pravde, kojom je on ranije raspolagao tako dugo vremena, primenjeno je na njega samog. Ubili su ga oni koje je on prethodno osuđivao na smrt. Ne treba potcenjivati značaj ovoga preokreta – postoji, naime, jedna forma mase koja se stvara samo zahvaljujući preokretu.
Učinak glave koja se pokazuje gomili nipošto se ne iscrpljuje u rasterećenju. Kad pripadnici mase sa ogromnom silinom prepoznaju glavu kao jednu od svojih, kada ona, takoreći, padne među njih, i više nije ništa drugo nego oni sami, izjednačujući ih sve, onda svaki od njih u toj glavi vidi sebe. Odrubljena glava predstavlja pretnju. Oni, koji su s takvim zadovoljstvom gledali u mrtve oči, ne mogu se više osloboditi ove slike. Budući da glava pripada masi, ona je sama pogođena njenom smrću. Ona je raspoložena i preplašena na neki tajanstven način. Masa se počinje raspadati. To je neka vrsta bekstva od glave, bekstva u kojem se ona razilazi.
Masa hajke, dokopavši se svoje žrtve, raspada se izuzetno brzo. To je činjenica dobro poznata ugroženim moćnicima. Oni masi dobacuju neku žrtvu da bi sprečili njen rast. U tu su svrhu izvedena mnoga politička smaknuća. S druge strane, vođe radikalnih stranaka često uopšte nisu svesni toga da postizanjem svoga cilja, javnog pogubljenja nekog opasnog neprijatelja, više štete sebi nego protivničkoj strani. Može im se dogoditi to da se, nakon takvog smaknuća, masa njihovih pristalica razbeži i da nikada više ne dosegne svoju staru snagu. O razlozima za ovaj preokret biće više reči kada budemo govorili o čoporima, a naročito o čoporu oplakivanja.
Photo: Stock
Zazor od zajedničkog ubijanja novijeg je datuma, ali ne treba ga potcenjivati. I danas svi učestvuju u javnim smaknućima, ali preko novina. Samo što je to učestvovanje daleko udobnije. Čovek sedi u miru svoje kuće i može se, suočen sa stotinama pojedinosti, zadržati kod onih koje ga naročito uzbuđuju. On izražava svoje odobravanje tek kada je sve gotovo. Ni najmanji trag krivice ne kvari mu užitak. On nije ni za šta odgovoran – niti za presudu, niti za svedoke, niti za njihove iskaze, a pogotovo ne za novine, koje su izveštaj štampale. Čovek o tome zna više nego što je znao u ranijim vremenima, kada je satima morao ići ili stajati da bi, na kraju, video samo malo. Masa hajke održala se u životu u, doduše, ublaženom obliku kao publika čitalaca novina. Ali, zbog svoje distance koju ima prema događajima, ona je još neodgovornija, čak bismo mogli reći da je čitalačka publika masa hajke u svom najodvratnijem i istovremeno najstabilnijem obliku. Budući da se čak ne mora ni okupljati, ona izbegava raspadanje, dok se za raznovrsnost pobrinulo svakodnevno izlaženje novina.
Mase bekstva
Masa koja beži stvara se pojavom pretnje. Za nju je karakteristično da sve povlači za sobom – da sve beži. Opasnost koja preti zajednička je za sve. Opasnost se koncentriše na jednom određenom mestu. Ona ne pravi nikakve razlike. Može da ugrožava stanovnike jednog grada koji su pripadnici jedne vere, ili sve koji govore jednim jezikom.
Ljudi beže zajedno zato što se tako brže beži. Motiv je isti, energija jednog povećava energiju drugog, ljudi guraju jedni druge u istom pravcu. Sve dok su ljudi zajedno, osećaju da je opasnost podeljena. Praiskonska je predstava da je opasnost koncentrisana na jednom mestu – dok se neprijatelj dočepa jednog, drugi mogu da mu umaknu. Krila su prilikom bekstva otvorena, ali razvučena, tako da nije verovatno da će opasnost istovremeno pogoditi sve. U takvoj gomili svako misli da sam nije žrtva. Budući da je cilj kretanja svih spas, svaki pojedinac prožet je osećanjem dostižnosti tog cilja.
Kod masovnog bekstva najupadljivija je snaga njegove usmerenosti. Masa se takoreći potpuno pretvorila u određeni pravac koji je u suprotnom smeru od opasnosti. Budući da je važan jedino cilj, koji za ljude znači spas, put koji vodi do njega, distance koje su ranije postojale među ljudima postaju irelevantne. Ovde se, iznenada, mogu naći zajedno vrlo čudnovata i različita stvorenja koja se nikada nisu približila jedni drugima. U begu se, doduše, ne ukidaju razlike među njima, ali se ukidaju sve distance. Od svih formi mase, masa bekstva je najobuhvatnija. Međutim, neujednačena slika koju pruža masa u bekstvu nije određena samo učestvovanjem svih bez izuzetka. Ona postaje još složenija zbog različitih brzina kojom se ljudi daju u beg. Među njima ima mladih, starih, jakih, slabih, manje ili više opterećenih. Šarolikost ove slike može zbuniti posmatrača koji stoji sa strane. Ona je slučajna i – ako se uporedi sa nadmoćnom snagom usmerenosti – potpuno beznačajna.
Energija bekstva se uvišestručuje ako se učesnici uzajamno poznaju: dok je dopušteno druge gurati napred, nipošto nije dopušteno izgurati ih. U trenutku kada pojedinac počne misliti samo na sebe, a one oko sebe doživljavati kao puku prepreku, karakter masovnog bega se pretvara u svoju suprotnost – on se pretvara u paniku, u borbu pojedinca protiv svih koji mu stoje na putu. Do preokreta najčešće dolazi onda kada se neprestano ometa pravac bega. Dovoljno je da se masi prepreči put da bi ona pojurila u drugom pravcu. Ako se put neprestano preprečuje, onda ona ubrzo više ne zna kuda treba da se okrene. Masa više ne zna svoj pravac kretanja i zbog toga gubi svoju konsistentnost. Opasnost, koja je masu dosada ubrzavala i ujedinjavala, suočava sada pojedinca s drugima kao neprijateljima, jer svako pokušava spasti sebe.
Za razliku od panike, masovni beg crpi svoju energiju iz jedinstva i sve dok se masa ne može rasterati, sve dok ustraje u svojoj nepodeljenosti i sve dok ostaje moćna struja koja se ne deli, strah koji je tera ostaje podnošljiv. Kad krene svojim tokom, masovni beg se počinje odlikovati izvesnim osećanjem uzvišenosti – radi se o osećanju uzvišenosti zajedničkog kretanja. Niko nije manje ugrožen od drugih i, mada svako trči ili jaše iz petnih žila da bi stigao na sigurno mesto, on ipak ima svoje mesto u celini, mesto koje poštuje i kojeg se drži usred sveopšteg meteža.
Tokom bega, koji može trajati danima i nedeljama, neki zaostaju, bilo zbog toga što ih izdaju snage ili zbog toga što ih pogađa neprijatelj. Onaj ko je pogođen postaje žrtva prinesena opasnosti. Sudbina koja ga je zadesila ne pogađa ostale. Ma koliko je pojedinac bio važan drugima kao saučesnik u bekstvu, kada biva pogođen – postaje još važniji. Pogled na njega daje onemoćalima snagu za daljnji beg. On je bio slabiji od njih, pa se opasnost okomila na njega. Izolacija u kojoj on ostaje, i u kojoj ga ostali još kratko vreme mogu videti, povećava ovima vrednost njihovog jedinstva. Ne može se dovoljno naglasiti značaj palog saučesnika za konsistentnost bekstva.
Prirodni kraj bekstva je dostizanje cilja. Čim oseti da je na sigurnom, masa se ponovo razilazi. Opasnost se, međutim, može ukinuti na njenom izvoru. Kad se proglasi primirje, grad iz kojeg su ljudi pobegli više nije ugrožen. Oni se vraćaju odvojeno, iako su bežali zajedno; svi su isto onako odvojeni kao što su i ranije bili. Postoji, međutim, još i treća mogućnost. Možemo je nazvati presušivanjem bekstva u pesku. Cilj je predaleko, a okolina neprijateljska, ljudi su izgladneli, postaju slabi i klonuli. Ne samo jedan, već stotine i hiljade njih – padaju. Ovo fizičko raspadanje nastupa postupno, a izvorno kretanje održava se beskonačno dugo. Ljudi puze napred i onda kada je nestao i poslednji izgled za spas. Od svih oblika mase, najžilavija je masa koja beži, jer i poslednji učesnici ostaju zajedno do poslednjeg trenutka.
Ima zaista mnogo primera masovnog bekstva. Naše vreme je postalo vrlo bogato ovakvim primerima. Pre iskustva svetskih ratova, čovek bi najpre pomislio na sudbinu Napoleonove velike armije prilikom njenog povlačenja iz Rusije. To je izvanredan primer: sastav ove vojske, koju su sačinjavali ljudi iz različitih zemalja, različitih jezika, užasna zima i ogromna udaljenost koju je većina prešla peške – to je povlačenje koje se moralo izroditi u masovno bekstvo koje je poznato u svim pojedinostima.
Bekstvo čitave jedne metropole svet je prvi put doživeo kada su se Nemci 1940. približili Parizu. Ovaj poznati „egzodus“ nije trajao dugo, jer je vrlo brzo sklopljeno primirje. Ali, intenzitet i opseg ovog kretanja je bio takav da je za Francuze postao zajednička uspomena iz Drugog svetskog rata od centralne važnosti.
Nije potrebno gomilati primere iz novijeg vremena. Oni su živi u sećanjima svih nas. Ipak, čini se da je vredno istaći da je masovno bekstvo ljudima već bilo poznato i onda kada su živeli zajedno u sasvim malim grupama. Ono je igralo ulogu u njihovim predstavama još pre nego što je to bilo moguće u brojčanom smislu. Setimo se samo verzije eskimskog šamana: „Nebeski prostor ispunjen je golim bićima koja putuju kroz vazduh. Ljudi, goli muškarci, gole žene, koji putuju ovamo i raspiruju oluju i snežnu mećavu. Čujete li kako huje? Šume kao lepet krila velikih ptica gore u vazduhu. To je strah golih ljudi, to je beg golih ljudi!“
Mase zabrane
Posebnu vrstu mase stvara zabrana. Mnogi ljudi ne žele više da rade ono što su do sada radili kao pojedinci. Zabrana je iznenadna – oni je nameću sami sebi. To može biti neka stara zabrana koja je već pala u zaborav, ili neka koja se s vremena na vreme obnavlja. Ali, to može biti i potpuno nova zabrana. U svakom slučaju, ona deluje ogromnom silom. Bezuslovna je kao zapovest, ali je kod zabrane odlučujući njen negativni karakter. Uprkos tome što može zadobiti privid spoljašnjosti, ona uvek dolazi iznutra. Zabrana uvek potiče iz neke potrebe onih koje pogađa. Čim je zabrana izgovorena, masa počinje da se stvara. Ljudi oklevaju da čine ono što od njih svet očekuje. Odjednom nipošto ne žele da rade ono što su do sada bez mnogo ustezanja radili, kao da je to prirodno, kao da im ne pada teško. Njihovu uzajamnu pripadnost moguće je spoznati u njihovoj odlučnosti da se kolebaju. Negativnost zabrane masa spoznaje u trenutku njenog rađanja i ona ostaje dominantna karakteristika sve dok masa postoji. Iz tog razloga moglo bi se govoriti o negativnoj masi. Nju stvara otpor: zabrana je njena jedina granica i brana. Ništa ne može preći tu granicu ili probiti tu branu. Jedan čovek nadgleda drugog da bi video da li je on još uvek deo te brane. Onaj ko popusti i prekrši zabranu biva kažnjavan od strane drugih.
U naše vreme najbolji primer za negativnu masu ili masu zabrane je štrajk. Radnici su navikli da redovno i u određeno vreme vrše svoj posao. Njihov se posao razlikuje, jedan mora da radi ovo, a drugi nešto sasvim drugo. Ipak, oni dolaze na posao u isto vreme i u isto vreme napuštaju svoje radno mesto. Jednaki su s obzirom na zajednički trenutak počinjanja i završavanja radnog vremena. Većina obavlja rad rukom. Oni su bliski još po nečemu, a to je da za svoj rad dobijaju naknadu. Ipak, budući da im se posao razlikuje, razlikuje se i nadnica. Njihova jednakost, kao što se vidi, nije dalekosežna. Ona sama nije dovoljna da dovede do stvaranja mase. Kada, međutim, dođe do štrajka, radnici postaju na jedan određeniji način jednaki – po odbijanju da dalje rade. Čovek postaje u potpunosti obuzet ovim otporom. Zabrana rada stvara jedno akutno raspoloženje koje omogućuje otpor.
Photo: Stock
Momenat obustave rada je značajan trenutak, slavljen u radničkim pesmama. Osećanju olakšanja koji nastupa sa štrajkom doprinosi mnogo toga. Fiktivna jednakost radnika o kojoj se priča, ali koja se u stvarnosti svodi na to da za rad svi upotrebljavaju ruke, odjedanput postaje stvarna. Sve dok su radili, morali su raditi različite stvari koje su im bile zadate. Tog trenutka kada obustavljaju rad svi rade isto. Čini se kao da su svi spustili ruke u istom trenutku, kao da moraju sve snage trošiti na to da ih više ne podignu, bez obzira na to koliko su gladni. Obustava rada čini radnike jednakim. Njihovi zahtevi, kada se uporede sa učinkom ovoga trenutka, gube na težini. Cilj štrajka može biti povećanje nadnice, i sigurno je da se, s obzirom na ovaj cilj, štrajkači osećaju jedinstveni. Ali, sam cilj nije dovoljan da ih pretvori u masu.
Ruke koje se spuštaju deluju zarazno na druge ruke. Celoj zajednici se pokazuje da one ne rade. Štrajk, koji se, zahvaljujući „simpatijama“ dalje širi, onemogućuje i drugima, koji isprva nisu mislili na obustavu, da obavljaju svoj posao. Smisao štrajka je u tome da niko ne treba da radi sve dok radnici ne rade i – što u većoj meri uspevaju da ostvare svoju nameru, to su veći izgledi na pobedu u štrajku.
U okviru samoga štrajka važno je da se svako drži parole o zabrani. Iz same mase spontano se stvara jedna organizacija. Ona ima funkciju države koja nastaje potpuno svesna kratkotrajnosti svog života. U njoj važi samo nekoliko zakona, koji se, međutim, najstrože poštuju. Stražari čuvaju prilaze do mesta s kojeg je potekla njihova akcija – radno mesto je zabranjeno područje. Zabrana pod kojom se nalazi radno mesto ukida njegovu svakodnevnost, prozaičnost i daje mu posebno dostojanstvo. Odgovornost koju radnici za njega snose pretvara ga u vlasništvo svih. Kao takvo, ono je ispunjeno višim smislom i uživa posebnu zaštitu. Ono ima u sebi, u svojoj praznini i tišini, nešto sakralno. Svako ko mu se približi mora položiti računa o svojim namerama. Ko dolazi sa profanim namerama – ko hoće da radi, postaje neprijatelj ili izdajnik.
Organizacija se brine za pravednu raspodelu životnih namirnica ili novca. Zalihe treba da traju što je moguće duže. Važno je da svako dobije jednako malo. Jačem neće pasti na pamet da zatraži više. Čak i lakom čovek postaje umeren. Budući da obično ima vrlo malo za sve, i da se raspodela odvija pošteno, odnosno javno, ona već i svojim načinom doprinosi jačanju ponosa mase na svoju jednakost.
Takva organizacija ima u sebi nešto ozbiljno i vredno poštovanja. Ovog osećanja odgovornosti i dostojanstva tvorevine koja je nastala iz same mase moramo se setiti svaki put kada se govori o divljaštvu mase i njenoj želji za razaranjem. Razmatranje mase zabrane je neophodno upravo zbog toga što pokazuje potpuno drukčije karakteristike mase, gotovo suprotne onima koje su uobičajene. Sve dok ostaje verna svojoj suštini, ova masa oseća odbojnost prema svakom razaranju.
Istina, nije lako održati je u ovom stanju. Ako stvari krenu loše, i oskudica dostigne nepodnošljive razmere, ali osobito ako se oseti napadnutom ili opkoljenom, negativna masa se obično pretvara u pozitivnu i aktivnu. Štrajkačima, koji su tako iznenada sami sebi zabranili uobičajene delatnosti svojih ruku, može nakon nekog vremena postati vrlo teško da ustraju u neaktivnosti. Čim osete da je jedinstvo njihovog otpora ugroženo, postaće skloni razaranjima, i to najpre razaranjima u sferi svoje sopstvene poznate delatnosti. Tu se javlja najvažniji zadatak organizacije. Ona mora očuvati čistoću karaktera mase zabrane i sprečiti svaku pozitivnu pojedinačnu akciju. Ona, takođe, treba da zna kad je došao trenutak da se ukine zabrana kojoj masa zahvaljuje svoje postojanje. Ako se njihov uvid podudara sa osećanjem mase, ona se sama mora rasformirati čim ukine zabranu.
Mase preokreta
„Dragi, dobri prijatelju, vukovi su oduvek proždirali ovce. Da li će ovaj put ovce proždirati vukove?“ Ova rečenica se nalazi u jednom pismu koje je za vreme Francuske revolucije gospođa Žilijen pisala svome sinu. Ona sadrži, svedena na sažetu formulu, suštinu preokreta. Dosad su malobrojni vukovi napadali mnogobrojne ovce. A sada je vreme da se mnogobrojne ovce okrenu protiv malobrojnih vukova. Zna se da ovce nisu mesožderi, ali uprkos prividnoj besmislenosti, ova rečenica je bogata značenjem. Revolucije su vremena u kojima dolazi do preokreta. Onima koji su dugo bili bespomoćni odjednom rastu zubi. Svojom mnogobrojnošću oni moraju nadoknaditi nedostatak iskustva u činjenju zlodela.
Preokret pretpostavlja raslojeno društvo. Razgraničenost određenih klasa, od kojih jedna ima više prava nego druga, mora postojati neko određeno vreme pre nego što nastane potreba za preokretom. Viša grupa poseduje pravo da izdaje naređenja nižoj, bilo zato što je osvojila njihovu zemlju i zavladala stanovnicima, bilo zato što je do razdvajanja došlo zbog unutrašnjih procesa.
Svaka zapovest ostavlja u onome kome je nametnuto da je izvrši bolnu žaoku. Kasnije će biti više reči o prirodi ovih žaoka koje su neuništive. Ljudi kojima se mnogo zapoveda i koji su puni takvih žaoka, osećaju snažan nagon za tim da ih se oslobode. Oslobađanje je moguće na dva načina. Jedan je da se naredbe koje su dobijene odozgo proslede podređenima koji su spremni da ove naredbe izvrše. S druge strane, ljudi mogu i svojim pretpostavljenima vratiti istom merom ono što su od njih dugo trpeli i gomilali u sebi. Pojedinac koji je slab i bespomoćan teško da će ikada imati sreću da mu se ovakva prilika ukaže. Ali, ako se mnogo njih okupi u masi, moglo bi im uspeti ono što im je kao pojedincima bilo nemoguće. Zajedno se mogu okrenuti protiv onih koji su im do tada naređivali. Revolucionarnu situaciju možemo posmatrati kao stanje takvog preokreta, a masu, čije se rasterećenje uglavnom sastoji u zajedničkom oslobađanju od žaoka naredbi, možemo nazvati masom preokreta.
Početkom Francuske revolucije smatra se napad na Bastilju. Revolucija je, međutim, počela već ranije jednim krvoprolićem među zečevima. U maju 1789. sastali su se predstavnici pokrajina u Versaju. Oni su raspravljali o ukidanju feudalnih prava, među kojima je bilo i pravo plemstva na lov. Mesec dana pre napada na Bastilju, 10. juna, Kamij Demulen, koji je kao poslanik učestvovao u raspravi, pisao je u jednom pismu svom ocu: „Bretonci za sada sprovode neke stavke iz svoje knjige žalbi. Ubijaju golubove i divljač. U ovom kraju pedeset mladića sprovodi neviđen pokolj među zečevima i kunićima. Tvrdi se da su pred očima čuvara ubili četiri do pet hiljada divljači u dolini Sen Žermen“. Pre nego što se usude da napadnu vukove, ovce napadaju zečeve. Pre preokreta koji se okreće protiv samih pretpostavljenih, ljudi se okreću protiv najnižih koji nisu opasni, protiv životinja koje se love.
Pravi događaj je dan Bastilje. Ceo grad se opskrbljuje oružjem. Pobuna je uperena protiv kraljevskog sudstva utelovljenog u napadnutoj i osvojenoj tvrđavi. Oslobađaju se zarobljenici, koji se potom pridružuju masi. Zajedno sa svojim pomoćnicima smaknut je i guverner koji je bio odgovoran za odbranu Bastilje. Na ulične svetiljke vešaju se i lopovi. Bastilja je sravnjena sa zemljom, nije ostao ni kamen na kamenu. Sudstvo u oba svoja glavna aspekta – smrtnoj kazni i pomilovanju – prelazi u ruke naroda. Tako je preokret privremeno završen.
Ova vrsta mase stvara se pod najrazličitijim uslovima. To mogu biti ustanci robova protiv gospodara, vojnika protiv oficira, obojenih protiv belaca koji žive u njihovoj sredini. Ali, uvek su duže vreme jedni izvršavali naredbe drugih. Pobunjenike podstiču na delovanje njihove žaoke, stoga uvek treba da prođe izvesno vreme pre nego što se počne s delovanjem.
Veliki deo onoga što se zapaža na površini revolucije odvija se već kod masâ hajke. Organizuje se lov na pojedince, ljude koje, kad ih uhvate, svi zajedno ubiju, nakon suđenja ili bez presude. Ali, to nipošto ne znači da se revolucija sastoji iz ovoga. Stvar ne završava sa masama hajke, jer njima vrlo brzo dolazi prirodan kraj. Preokret koji je jednom započeo stalno se nastavlja. Svako nastoji da dođe u položaj u kojem se može osloboditi svojih žaoka – a svako poseduje mnoštvo njih. Masa preokreta je proces koji zahvata celo društvo, koji se, iako možda na samom početku ima uspeha, ipak okončava vrlo sporo i teško. Kao što se brzo razilazi masa hajke – budući da se nalazi na površini – isto se tako sporo odvija preokret koji dolazi iz dubine, u mahovima.
Preokret, međutim, može biti još mnogo sporiji – on može biti predmet obećanja onoga sveta. „Oni koji su poslednji, biće prvi.“ Između ovog poretka i onog stoji smrt. Na drugom svetu čovek će ponovo živeti. Onaj ko je ovde bio najsiromašniji i koji nikakvo zlo nije učinio, na drugome svetu vredi najviše. On egzistira kao novi čovek u boljem položaju. Verniku je obećano oslobađanje od žaoka, ali ništa se pobliže ne govori o okolnostima ovoga oslobađanja. Kada svi budu kasnije na okupu u onostranosti, o masi kao supstratu ovog preokreta ne kaže se zapravo ništa.
U centru ove vrste obećanja stoji misao vaskrsavanja. Jevanđelje izveštava o slučajevima u kojima je Isus vaskrsavao ljude u ovom svetu. Propovednici čuvenih revival-pokreta u anglosaksonskim zemljama primenjivali su na svakojake načine ovaj učinak smrti i vaskrsavanja. Okupljenim grešnicima pretili su najstrašnijim mukama u paklu, tako da su ovi zapadali u stanje neopisivog straha. Pred sobom su videli plameno jezero i sumpor i ruku Svevišnjeg koji se spremao da ih baci u strašan ponor. Za jednoga od tih propovednika kaže se da je učinak svojih žestokih opomena povećavao izobličavanjem lica i grmljavinom svoga glasa. Ljudi su pristizali iz mesta koja su 40–50–100 milja udaljena da bi čuli ove propovednike. Muškarci su dovodili svoje porodice u natkrivenim kolima i opskrbljivali se posteljinom i hranom za nekoliko dana. Oko 1800. godine jedan je deo države Kentaki zapao u stanje ovakve grozničavosti zahvaljujući jednoj takvoj skupštini. Skupštine su se održavale na otvorenom jer nijedna zgrada tadašnjih Sjedinjenih Američkih Država nije mogla da primi tako ogromnu masu. U avgustu 1801, na skupu u Kejn Ridžu, okupilo se 20.000 ljudi. Sećanje na ovaj skup u Kentakiju nije se ugasilo ni čitav vek posle toga.
Propovednici su zastrašivali slušaoce tako dugo dok ovi ne bi popadali i ostajali ležati kao mrtvi. Pretilo im se božjim zapovestima. Od ovih zapovesti dali bi se u beg i potražili spas u nekoj vrsti prividne smrti. Propovednik bi svesno i jasno izrekao svoju nameru da ih želi srušiti. Sve je izgledalo kao na bojnom polju. I desno i levo čitavi su redovi padali na zemlju. Ovo poređenje sa bojnim poljem isticali su sami propovednici. Smatrali su da je najveći užas neophodan za moralni preokret koji su želeli da izazovu. Uspeh propovedi meren je brojem „palih“. Jedan očevidac, koji je to tačno beležio, izveštava da je tokom ovog višednevnog skupa tri hiljade ljudi, gotovo šestina svih prisutnih bespomoćno ležala na zemlji. Svi koji su pali odneseni su u obližnju prostoriju iza skupštine. Sve vreme je više od polovine poda bilo pokriveno ljudima koji su tamo ležali. Mnogo, veoma mnogo ljudi je tamo satima mirno ležalo i nije bilo u stanju da se pomakne, niti da progovori. Ponekad bi na nekoliko trenutaka dolazili k svesti i duboko uzdisali, da bi potom ispustili prodoran krik ili izrekli usrdnu molitvu kao zahvalnost za milost što su još živi.
Neki su lupali petama o pod, drugi su vikali kao u smrtnim mukama i bacakali se kao ribe žive izvučene iz vode. Neki su se satima kotrljali po podu. Bilo je nekih koji bi iznenada skočili preko govorničkih bina i klupa uzvikujući: „Izgubljen! Izgubljen!“, i otrčali potom u šumu.
Kad su oni koji su pali došli ponovo k sebi, bili su to drugi ljudi. Ustali bi i povikali: „Spas!“ Bili su preporođeni i mogli su početi dobar i čist život. Svoj stari grešni život ostavili su za sobom. Preobraćenje je, međutim, samo onda bilo uverljivo ako mu je prethodila neka vrsta smrti.
Bilo je i manje ekstremnih pojava, čiji je smisao bio isti. Jedna je cela skupština briznula u plač. Mnogi ljudi su počeli da se nekontrolisano grče. Neki, obično grupe od četvoro ili petoro, počeli bi lajati kao psi. Nakon nekoliko godina, kada je uzbuđenje poprimilo blaže oblike, najpre je pojedince, a onda celi skup, spopadao „sveti smeh“.
Sve što se događalo – događalo se u masi. Jedva da su poznate forme koje su napetije i čiji je stepen uzbuđenosti viši nego što su ove.
Preokret kojem se ovde teži razlikuje se od revolucije. Ovde se radi o odnosu ljudi prema božjim zapovestima. Oni su do sada radili protiv boga. Ali, sada ih je obuzeo strah od njegove kazne. Taj strah, koji propovednik pojačava na sve moguće načine, tera ih u stanje besvesnosti. Pretvaraju se da su mrtvi, kao životinje u bekstvu; njihov strah je toliki da od njega gube svest. Kad se osveste, izražavaju spremnost da se drže božjih zapovesti i zabrana. Zato se maksimalno intenzivirani strah postavlja pred neposrednu kaznu. Radi se, takoreći, o procesu pripitomljavanja. Čovek dopušta da ga propovednik ukroti, on postaje poslušni sluga božji.
Ovaj je proces upravo suprotan onom koji se odvija u revoluciji, a koji smo protumačili ranije. Tamo je bilo reči o oslobađanju od žaoka koje su u potpunosti opteretile pojedinca tokom njegove dugotrajne potčinjenosti nekoj vlasti. Ovde se radi o novom podvrgavanju božjim zapovestima, dakle o spremnosti da se na sebe dobrovoljno preuzmu sve one žaoke koje bi ovo potčinjavanje moglo da stvori. Ovim procesima zajednička je samo činjenica preokreta, a duševna pozornica na kojoj se zbivaju – i u ovom i u onom slučaju – su mase.
Mase svečanosti
Petu vrstu masa nazvao bih masama svečanosti.
Na ograničenom prostoru ima mnogo ljudi i svi oni koji se na tom određenom području kreću mogu da učestvuju. Plodovi bilo koje kulture izloženi su velikim gomilama. Tu leži stotinu svinja vezanih u jednom nizu. Naslagana su brda voća. U ogromnim posudama pripremljeno je omiljeno piće koje čeka na uživaoce. Ima više nego što bi svi zajedno mogli potrošiti, i sa svih strana pridolaze ljudi koji dolaze da bi trošili. Oni uzimaju sve dok ičega ima, pa se čini kao da ovom nema kraja. Ima obilje žena za muškarce i obilje muškaraca za žene. Ništa i niko ne preti i niko ljude ne tera u bekstvo. Za vreme svečanosti zajamčen je život i užitak. Mnoge zabrane i razlike su ukinute, dopušta se i omogućuje neobična bliskost. To je atmosfera opuštanja a ne rasterećenja za svakog pojedinca. Ne postoji cilj koji bi za sve bio isti i koji bi morali svi zajedno ostvariti. Svečanost je cilj i on je već ostvaren. Gustina je velika, a jednakost je dobrim delom stvar proizvoljnosti i uživanja. Ljudi se mešaju, a ne kreću se jedan pokraj drugoga. Stvari, koje tu stoje nagomilane, i od kojih nešto dobijaju, čine suštinski deo zgusnutosti, njeno jezgro. Te su stvari ljudi najpre sakupili, a tek onda, kada su sve skupljene, oko njih se okupljaju ljudi. Ponekad prođu i godine pre nego što sve bude prisutno i možda se mora pretrpeti dugi period odricanja radi ovog kratkotrajnog izobilja. Ali, čovek živi imajući pred očima upravo ovaj trenutak koji svesno priprema. Neki, koji se inače retko viđaju, svečano se i zajednički pozivaju. Susreti pojedinih grupa obeležavaju se posebno i naglo povećavaju opšte veselje.
U toj situaciji određenu ulogu igra i osećaj da se zajedničkim uživanjem u ovom slavlju obezbeđuju i mnoga druga kasnija slavlja. Ritualnim plesovima i predstavama obnavlja se sećanje na ranije prilike iste vrste. Njihova je tradicija sadržana u sadašnjosti ovoga slavlja. Bez obzira na to da li se slavi sećanje na začetnika ovih svečanosti, ili mitski začetnici užitaka kojima se čovek raduje, ili preci, ili jednostavno bogati pokrovitelji kao što je to slučaj u kasnijim daleko suzdržanijim društvima, pojedincu se u svakom slučaju jamči buduće ponavljanje sličnih događaja. Jedno slavlje priziva drugo i zahvaljujući obilju stvari i ljudi, širi se život.
(KRAJ)
Zahvaljujem se g-dinu Tomislavu Markoviću iz E- novina, za ljubaznost da delove iz knjige „MASA i MOĆ“ Elijasa Kenetija objavim na TAMOiOVDE.
Priredio:Bora*S
TAMOiOVDE_______________________________________________
NAJLEPŠA MALA MESTA
Odmor na selu možda ne zvuči primamljivo i glamurozno kao u nekom otmenom letovalištu, ali ovih deset mesta će vas potpuno razuveriti.
Portal Global Grashopper istražio je koja su najlepša manja mesta u Evropi:
Eze, Francuska
1. Eze, Francuska
Eze je smešten na Azurnoj obali, a istovremeno je i odlična alternativa prenatrpanim odmaralištima na jugu Francuske. Njegov smeštaj na 428 metara visokoj steni pruža spektakularan pogled na more.
2. Pitigliano, Italija
Lepote Toskane su poznate u celom svetu, a Pitigliano je poseban jer je smešten na rubu litice. Posebna atrakcija su grobnice iz doba Etrušćana, koje su povezane tunelima i prolazima, a i danas se koriste za čuvanje vina.
3. Polperro, Engleska
Slikovit okrug Cornwall odavno je poznat među Englezima kao mesto za odmor, a Polperro je posebno zanimljiv zbog svojih uskih uličica i minijaturne ribarske luke.
4. Hallstatt, Austrija
Za Hallstatt se godinama priča da je jedno od najlepših mesta u Evropi. Ovo mesto se nalazi na zapadnoj obali jezera Hallstättersee, a poznato je po proizvodnji soli.
5. Obidos, Portugal
Ovaj gradić je toliko očarao kraljicu Isabel da joj ga je njen suprug poklonio, a danas turiste privlači srednjevekovnom arhitekturom.
6. Deia, Mallorca
Deia je poznata po kamenim kućama s krovom od terakote, kao i po velikom broju umetnika, pisaca i pesnika koji tamo žive.
7. Ravello, Italija
Cela obala Amalfi je kao s razglednice, a posebno je vole slavni. Ravello je poznat po neverovatno strmim ulicama, elegantnim vrtovima i raskošnom pogledu na Sredozemno more.
8. Pučišća, Hrvatska
Ovo prelepo mesto na severu Brača poznato je po međunarodnoj školi muzike, kao i po Klesarskoj školi, gde se uči obrada legendarnog bračkog kamena.
9. Autoire, Francuska
Autoire je već proglašeno najlepšim mestom u Francuskoj, a posebno je po tome što se malo toga promenilo u 800 godina postojanja.
10. Mittenwald, Nemačka
Pravi duh Bavarske i dalje živi u Mittenwaldu, obogaćenom prelepim fasadama, šarmantnim prodavnicama i naravno, kobasicama.
Izvor: S Media
TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________
PISCI JURE ČITAOCE
foto:kurir-info.rs
Pisci jure čitaoce
čitaoci beže kroz hodnik
a pisci za njima!
Čitaoci se spuste liftom
a pisci niz stepenice trčećke.
Bradati pisci jure
golobrade čitaoce sa kačketima natraške okrenutim.
Kliču:
-Budite čitaoci!
Čitalac kroz baru
pisac za njim
Maše zbirkom pripovedaka
Ukoričenom spiralom.
Ušli mladići i devojke u nekakav hol.
Pisci tuda redom prolaze
diskove s PDF-verzijpm pronose
recitujući linkove.
Čitaoci u kafiću
pisci za susednim stolom
mrmljaju dok čitaju pićovnik
šalju sublimirane poruke.
Čitaoci vode ljubav
pisci ni tad ne posustaju.
I dalje pišu, pišu
pišu, pišu
do kasno u noć.
Natalija Ž .Živković/scribd.com
TAMOiOVDE……………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………..
RAZGLEDNICA: LONDON
Ono što je Ist Said Side za Njujork, Beverli Hils za L.A ili 16 Arondisement za Paris, to je Čelsi za London.
Čelsi je nastao u osmom veku kao malo blatnjavo saksonsko selo na obalama Temze.
Sam naziv potiče od saksonskih reči Cealc Hythe. Početkom 16 veka, ova mala čaršija počinje da bude magnet za buržuje, što bi ga zvali u to vreme Selo Palata.
Počev od Kralja Henrija VIII, pa do kraljice Elizabete I svi su žuljali kočije kroz zemljani Kings Road, jednu od današnjih glavnih ulica punu lukzunih butika i restorana, odakle i sam naziv ulice potiče.
Kako je Kraljevina počela da se širi sa kolonijama, tako je vremenom i Čelsi počeo da akumulira bogatstvo. Kap znoja svakog roba oblila je svaku crvenu ciglu u Čelsiju do dana današnjeg.
Danas, cena prosečne kuće je ovde preko milion funti. Ovaj kraj je poznat i po piscima koji su proveli deo svojih života ovde. Oskar Vajld, Mark Tven, Henri Džejms… bili su samo jedni od mnogobrojnih koji su pisali u miru i tišini u najbezbednijem naselju na svetu.
U novije vreme Stonsi, Bitlsi i Erik Klepton imali su ovaj deo Londona kao adresu u ličnoj karti, čak štaviše Britanski pank se rodio ovde.
Kings Road je neko vreme bio privatna ulica Kralja Džordža. Čak se i izmišljeni Džejms Bond vodi pod adresom ovde. Sedamdesetih godina su pankeri, muzičari, slikari i pisci potisli buržuje iz Čelsija. Danas je ovo mesto bankara, investitora, bivših političara gde može da se nađe poneki glumac koji je napravio pare u Hollivudu, kao Hju Grant ili Majkl Kejn.
Ako si žedan, vodu možes kupiti samo u nekom ekskluzivnom restoranu ili Kartier radnji pod uslovom da kupiš nešto kod njih. Nema nikakvih radnji za običan svet.
Zavukao sam se u francuski bistro sav od keramike, i gledam kako se svetske pare vrte ukrug. Na stolu leži današnji Figaro, Cajtung i ostale evropske top novine. Ovaj deo grada je privukao dosta buržuja iz Evrope. A u isto vreme Erl Kadogan, koji drži skoro celi Čelsi, šamara ih po ušima počev od rente pa do lizinga i to sve na „kratak period“. On praktično ništa ne prodaje. U njegovim rukama je najskuplji deo ove planete. A nije ni čudo kad je njegova familija osnovala agenciju za nekretnine još u 16 veku.
Što se tiče pridošlica, odnosno stranih tajkuna, investitora je u zadnje vreme sve više.
Uglavnom svi slede stari engleski pravilnik.
Oni prvo ošišaju svoju domovinu, pa kad dođu ovde, onda njih šiša Kraljica.
I na kraju svi su srećni i zadovljni.
Aleksandar Mitrović / danas.rs
TAMOiOVDE______________________________________________________________________________
„Ja i sve prijatelje smatram tragom, jer da nije tako ne bih se uopšte bavio pisanjem. Čak i pisac ma koliko se pravio skroman, kako ja kažem u jednoj pesmi, osvrćemo se na svoj život drag s tajnom nadom, da smo ostavili trag. Cela stvar i jeste u tome što je pisačka želja primarna da ostavi trag o svom postojanju i o ljudima koji su postojali u vremenu dok je on postojao.“
BRANISLAV CRNČEVIĆ
(Kovačica, 08.02.1933 — Beograd, 14.04.2011)
Brana Crnčević je bio književnik, aforističar, novinar, scenarista. Rođen je 8. februara 1933. godine u Kovačici. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju karijeru je započeo kao službenik predstavništva zrenjaninske pivare u Novom Sadu, a zatim je usledila novinarsko-urednička faza. Bio je dugogodišnji urednik „Ježa“ i rubrike za kulturu u listu „Duga“. Objavljivao kolumne u raznim listovima i časopisima, među kojima su „NIN“, „Politika“ i „Pečat“.
Prvu knjigu za decu „Bosonogi i nebo“ objavio je 1963. godine, a potom i prvu zbirku aforizama Piši kao što ćutiš.
Na književnu scenu je stupio pod pseudonimom Vinon Rumski i Branislav BIP. Tokom svoje karijere duge bezmalo pola veka, objavio je tridesetak knjiga za decu, romana, priča, televizijskih drama, zbirki pesama i aforizama…
Dobitnik je nagrade „Zmajevih dečijih igara“ za izuzetan stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu 1987. godine.
BIBLIOGRAFIJA:
1963. Bosonogi i nebo;1963. Cipelice od krokodilske kože; 1963. Njen prvi čaj; 1965. Devojka sa tri oca; 1965. Kafanica, sudnica, ludnica; 1965. Piši kao što ćutiš; 1968. Dunavo; 1967 – 1971. Zanati; 1971. Kapetan i lula; 1971, 1981, 1989, 2006. Dnevnik jednog… 1978. Peta strana sveta; 1982. Sibiri; 1982. Emigrant i igra; 1984. Mrav dobra srca; 1985. Snovi bez tumačenja; 1990, 2006. Srpska posla; 1992, 2006. Srpska i hrvatska posla; 1994. Glasnik; 1997. Crni đavo, crveni rep I, II ; 2001. III; 2001. Pesme; 2003. Zaštitnica umetnosti i druge pripovetke; 2005. Zemlja nadimaka; 2006. Knjiga zadušnica; 2006. Obećani svet; 2007. Sedam mokrih majica i drugi zapisi; 2008. Ima da nas nema; 2009. Čuvari pepela; 2010. Šta ima.
Tekst: Aforizmi
Od kako sedim od kako sivim, ne stižem da se molim i kajem,
u tvojoj ruci moja živi,
u tvome srcu moje traje.
. . .
Odrobovao sam sve slobode,
i bio žrtva mržnje svake,
i ne dam da me iz tebe vode,
u brodolomce i ludake.
. . .
A kada počnu košmarne zime,
ako se spoji decembar s majem,
šapni u sebi moje ime,
i ja ću znati da još trajem.
KAD BI MENI DALI
Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.
Igrali bi, pričali bi nešto,
trčali bi, skakali bi vešto
ja i dobar, a slučajno sam.
Kad bi meni dali kišobran,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.
Kišilo bi, dok mi koračamo,
pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kišobran
ja i dobar, a slučajno sam.
Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
KRIK
U pesme skriven ko u šume,
u lišću reči i travi duše,
ja čekam da i zver razume
u mome grlu krik ugušen.
Kricima mrtvim zvona zvone,
mozak, ko nebo, naoblačen.
Suze mi kao zveri gone
a nemam kome da ih plačem.
I čujem svoje krike nove,
probijaju se kroz sve straže.
Dobro je što ih u grlu love
jer nemam kome krik da kažem.
BRANISLAV, BRANIK DECE
Branislav Crnčević, satiričar i humorista, pisac komedija i tužno-smešnih priča o životu ljudi. Čovek sa tucetom oštrih pera i jezikom koji ne prašta; čovek koji ismeva ludosti odraslih.
Branislav, branik je dece, stvaralac koji se klanja detinjstvu i ume da ga, u svojim pesmama i pričama, uznese iznad života odraslih. Njima Crnčević traži crno pod noktima, smatrajući da je higijena, čistota čovekove duše, najvažnija u životu. A decu voli, zabavlja ih, zasmejava do suza. Svu decu smestio je u svoju knjigu Bosonogi i nebo.
Onako velik, onako krupan, onako snažan, onako visok, onako rukat, onako kosat, onako plećat, onako nogat a, u stvari, Mrav dobra srca.
Brana zna odakle dolazi kiša, gde sve pada kiša, na koga pada kiša, zna čak i kako je kiša stala:
A, evo, kako je kiša stala:
Zamislila se: gde bi još pala?
Pa nije znala.
Kod Crnčevića nema šale, kad su u pitanju odrasli. Ali kod Crnčevića ima šale kada se obraća deci. On ume da se igra, zato ga deca često primaju u igru, a on ume igru da rasplamsa, da je produži, da je zasmeje, da je zavrti, a u centru svake igre je dete-čovek. Njegova pesma Igra počinje predivnim stihovima u slavu ljudskog roda:
Hajde da izaberemo dan.
Hoćete vi da ga izaberete?
Dobro.
Izaberite dan lep da kao čovek u pesmi stoji…
Dragan Lukić: „Moji savremenici“/Izvor:riznicasrpska.net
MRAV DOBRA SRCA
Tri miliona i jedan mrav žive, rade i spavaju
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu.
Oni imaju kuće na sprat, na tri, na devet spratova,
oni navijaju budilnike na pet, da bi se na vreme probudili.
Tačno u pet zazvoni milion satova,
tada mravi ustaju, galame, prave zbrku,
oblače se, peru zube u trku,
kada zazvoni šest nema nikoga u gradu;
svi su na radu.
Ujutro mravlje starešine po spiskovima prozivaju:
mrav taj i taj.
Mravi se po imenima odazivaju.
Svak mora da kaže: Tu sam! I: zdrav;
kada se javi tri miliona i jedan mrav
tada je spisku kraj.
Pri tri dana, tek što se jutro zaplavilo,
mravi se tri puta u grupe prestrojavali
i tri puta se prebrojavali.
Starešine su iz spiskova prozivali:
mrav taj i taj.
Mravi se, po imenima, odazivali.
Kako god okreneš: tri miliona mrava!
I kraj!
Šta je sa jednim mravom? Zar spava!
Sutradan isto, i prekosutra isto,
tri miliona mrava trese glavom:
Tu ima nešto čudno! Tu nešto nije čisto!
To zanimljivo postaje,
zašto, i koji mrav nedostaje?
Nema mrava koji je najviše pevao i galamio,
on se, zbog nečeg, osamio.
Šta mu je? — čude se tri miliona mrava
u mravljem gradu,
ispod velike kruške u hladu.
Šta mu je?
Zašto samuje?
Tri dana nije ni reč prozborio,
mravi koji sa posla kući hitaju
njegovu majku pitaju:
Da li se odobrovoljio? Da li je progovorio?
Tri dana ništa nije ručao,
sam je po gradu lutao
i zamišljeno ćutao,
ili na stepeništu čučao.
Svi se pitaju: Šta mu je?
Šta mu je? Zašto samuje?
Sve je u mravljem gradu zbunio.
Mrvicu keksa su mu nudili,
a on se uzjogunio:
nije ni prstom maknuo, niti je taknuo.
A jutros, tek što se dan zaplavio,
neko je bučno prozor otvorio
i mravljem gradu javio:
„Progovorio je! Progovorio!“
Zašto je mrav tri dana ćutao?
Što nije ručao?
Što je zamišljen gradom lutao?
I na stepeništu čučao?
— Pre kekoliko dana — veli — moj je tata
oterao gladnog cvrčka sa vrata.
I, sada, neću ni da se maknem,
dok ne dovedete cvrčka da sa mnom ruča
neću ništa da taknem!
Pa sada
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu,
tri miliona mrava trčka i traži cvrčka.
|
LJUTITO MEČE Dole, u šumi, jedno meče „Šta ćeš da radiš“, baka mu veli, „Neću da spavam, neću, i tačka. A onda tiho, tiho reče: Sad mama ćuti i tata ćuti „Uzeću“, kaže, „trotinet, |
TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________
O knjizi „Crnjanski, megalopolis“ Slobodana Vladušića
Miloš Crnjanski je nesumnjivo jedan od najznačajnijih pisaca svetske književnosti dvadesetog veka. Slobodan Vladušić, pak, upravo zahvaljujući studiji o ovom našem književniku, preporučuje se kao vodeći savremeni srpski proučavalac književnosti i kulture.
„Crnjanski, megalopolis“ (2011), Vladušićeva doktorska disertacija ovenčana priznanjem „Isidora Sekulić“, tako, s jedne strane, otkriva Crnjanskog i kao u svetskim razmerama važnog anticipatora predapokaliptičkog užasa globalizacije, dok sa druge strane skreće pažnju na Vladušića kao jednog od retkih srpskih mislilaca koji ima odvažnosti da, proučavajući književni opus značajne istorijske figure, naučno validno i metodološki precizno i dosledno, uobliči istovremeno i provokativnu, „političku nekorektnu“ kritiku civilizacije našeg vremena.
Upravo taj civilizacijski trenutak, obeležen globalizacijom, jeste tačka gde se susreću ova dva naša stvaraoca. Crnjanski, koji je u putopisima pre Drugog svetskog rata (Beč, Pariz, Pešta, Berlin, Stokholm, Madrid), te u romanima napisanim posle rata („Druga knjiga Seoba“, „Kod Hiperborejaca“, „Roman o Londonu“) vizionarski opisao kako transformacijom evropskih prestonica (velegrada) u metropolu, i njenim daljim razvojem, nastaje jedan prostor koji ugrožava državu, naciju, istoriju, tradiciju i duhovnost, i bitno preoblikuje značenje tih pojmova; i Vladušić koji u tom prostoru prepoznaje duh savremenog megalopolisa (kosmopolisa) gde su značenja tih pojmova donekle ispražnjena, i već uveliko dobila negativnu konotaciju.
Vladušićevo tumačenje susreta čoveka, pisca, sa megalopolisom nije samo ukazalo na nova značenja literature Miloša Crnjanskog, nije samo osavremenilo pristup njegovim delima, nego je pokazalo i da su esejistička i književno-umetnička promišljanja ovog našeg pisca svežija i autentičnija, samosvesnija i prikladnija savremenom dobu od promišljanja njegovih potomaka koji danas čine srpsku kulturnu i političku elitu.
PROVINCIJALNI DUH GLOBALIZMA
Šta je to Crnjanski, kada je u pitanju ono što se kasnije označava pojmovima metropola-megalopolis, još dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, za razliku od svojih savremenika spoznao, a za razliku od svojih potomaka imao hrabrosti da napiše? Odnosno, zbog čega je slika evropskih prestonica u njegovim putopisima i romanima tako izraženo negativna?
Važnost knjige „Crnjanski, megalopolis“ je između ostalog i u tome što pokazuje da nije samo romantičarski otpor prema gradu ili zabrinutost pred fenomenom velegrada i njegovim gigantizmom izvorište kritičkog stava Miloša Crnjanskog prema evropskim prestonicama. Ne, Crnjanski metropolu doživljava znatno dublje, uočavajući suptilnu razliku između nekadašnjeg velegrada (prestonice) i onovremene metropole, budućeg megalopolisa.
On ne samo da shvata kako metropola odavno nije više samo „prestonica jedne države, već centar imperijalne države u čiji sastav ulazi mreža kolonija“, nadnacionalna mreža gradova, nego i da takva metropola-megalopolis više nije određena državnim ili nacionalnim identitetom, već velegradskim identitetom, koji je, razvojem urbane svesti, suprotstavljen „tradicionalnom sklopu humanističkih vrednosti“. A Crnjanski u tom radikalnom antihumanizmu urbane svesti, kako objašnjava i pokazuje Vladušić, uočava dalekosežne posledice – velegradski identitet, pored ostalog, isključuje i individualnost kao vrednost, urbani prostor postaje prostor „kontrolisanih zajednica“, a ne, kao u ranijim razdobljima, oaza za ispoljavanje individualnih sloboda.
Pisci Crnjanskovog doba, boraveći između dva svetska rata, u Beču, Pešti ili u Berlinu, nisu bili u stanju da uoče napetost između države i prestonice, odnosno transformaciju nekadašnjih prestonica u metropole. Crnjanski, međutim, jeste. Putujući po Evropi on uviđa, i u svojoj prozi makar implicitno nagoveštava, kako je razlika između nekadašnjih prestonica i budućih megalopolisa u tome što su ove prve svoju unutrašnju povezanost utvrđivale na velikoj naraciji o zajedničkoj prošlosti, a ovi drugi tu vezu ostvaruju zahvaljujući zajedničkom poverenju u budućnost. Jer, kako to primećuje Vladušić:
„Glavni grad može biti centar jedne države, ali ne i centar koji isključuje sve ostale delove države. Megalopolis je međutim takav centar koji provincijalizuje ostatak države, postajući tako centar svega.“
Ali, istovremeno, iskvaren provincijalnim duhom globalizma, i sam postaje provincija.
MEGALOPOLIS, SMRT
Put od velegrada (prestonice), preko metropole, do provincije, karakterističan je za srednjoevropske prestonice, kao što su Beč ili Pešta. To je video i Crnjanski još 1921. godine, i zato uvezao, kako objašnjava Vladušić, bečku dokolicu u formi splina sa idejom nekropolisa, mrtvog grada, podvlačeći time da je austrougarskoj imperiji još pre Prvog svetskog rata odzvonilo. Crnjanski oseća „neku gotovo nekrofilsku radost nad lešinom prestonice propale imperije“, pre svega zbog lojalnosti naciji kojoj pripada. „Otuda“, kaže Vladušić, „i animozitet prema Beču, koji se percipira kao politički centar neprijatelja“ (iz istog razloga slika Pešte u putopisima Crnjanskog gotovo je identična slici Beča).
Ipak, nije samo osećaj neprijateljstva bio odlučujući za ovakav doživljaj Beča Miloša Crnjanskog. Naš pisac uviđa još između dva svetska rata jednu (nepromenljivu) istinu u vezi Beča (i Pešte) koju naši savremeni pisci i istoričari (književnosti) ili ne mogu, ili ne žele da prepoznaju. Mnogo pre, a pogotovo posle završetka Hladnog rata, Beč (i Budimpešta) postaju provincije upravo zato što Srednja Evropa gubi nekadašnji geopolitički značaj. Crnjanski to sluti i implicitno nagoveštava, Vladušić verovatno zna, ali taj višak značenja (ne)svesno prećutkuje.
Pored nacije i istorije, tog bitnog dvojstva koje utiče na Crnjanskovu percepciju (vele)grada, a čije prisustvo, i u Beču i u Budimpešti, onemogućavaju austrijsku i mađarsku prestonicu da se transformišu u megalopolis, negativnom utisku o ovim prostorima doprinosi i nemogućnost individualne slobode koja bi mogla da obezbedi „transformaciju dokoličara u pesnika“.
Dok je boravio u Beču Crnjanski je verovao da je takva transformacija moguća u Parizu. Međutim, dolaskom u Pariz, francuska prestonica se od predmeta obožavanja preobražava u sasvim običan grad.
Po Vladušićevom mišljenju, to je i zato što je Pariz za Crnjanskog važna karika u suočavanju našeg pisca sa suštinom megalopolisa. U Parizu Crnjanski, po Vladušiću, naslućuje jednu bitnu odliku megalopolisa – prazninu centra („Pariz treba da zapali. Tako su mi bar svi rekli. Ali se meni čini da ću i ja od njega odneti samo njegove plave rubove, kako se ocrtavaju na nebesima noću“). Urbanu svest u Parizu, kako ga doživljava Crnjanski, ne određuju, kako je ranije verovao, kultura i civilizacija, već velegradski mediji; i novac. Moć, oličena u pariskoj štampi i francuskim francima, bitno menja identitet prestonice (evropske kulture) i omogućava njeno pretvaranje u megalopolis, lišen nacionalne (francuske) tradicije, religije, običaja, istorijskog pamćenja.
Svest o dominaciji megalopolisa u odnosu na prestonicu, prvi put u srpskoj književnosti, tvrdi Vladušić, pojaviće se 1931. godine, kada u Beogradu izlazi „Knjiga o Nemačkoj“ Miloša Crnjanskog. Otuda je za studiju „Crnjanski, megalopolis“ Crnjanskov doživljaj Berlina jedno od centralnih mesta. Vladušić čak zaključuje da je iskustvo Berlina kao megalopolisa primoralo Crnjanskog da „osmisli svet koji će biti dopuna sumatraizma“.
No, segment o Berlinu, koji Vladušić posebno izdvaja („Do rata ta varoš… pripadala je vojničkoj Pruskoj. Sada ona potpuno vlada svom Nemačkom, i što je više, nervima svih Nemaca na svetu. Još drhti od onoga što je preživela, a ko zna, tek sada – pretovarište Amerike i Azije – šta će tek doživeti“), nije samo najava buduće prijemčivosti Crnjanskog za ratnički kodeks vrednosti, nego svedoči o tome kako je Miloš Crnjanski posle boravaka u nemačkoj prestonici u potpunosti oblikovao svest o razlici između prestonice i megalopolisa. Evo kako to objašnjava Vladušić:
„Crnjanski primećuje da je u odnosu između Pruske (Nemačke) i Berlina došlo do preokreta u odnosu subordinacije između države i njenog glavnog grada. Pre rata, a misli se na Prvi svetski rat, Berlin je bio podređen Pruskoj, a posle rata Nemci pripadaju Berlinu“.
Suštinskih odlika megalopolisa, zbog čega je i zaslužio kvalifikaciju u svetskim razmerama važnog anticipatora predapokaliptičkog užasa globalizacije, Crnjanski je očigledno u potpunosti postao svestan tek kada je evropsko iskustvo obogatio životom u Londonu. „Roman o Londonu“ (1972), između ostalog, upotpunjuje sliku megalopolisa kod Crnjanskog još jednom njegovom osobinom – obeskorenjenošću. Za razliku od prestonice, megalopolis ne pripada onima koji u njemu žive:
„Niti Engleska pripada Englezima, ni London onima koji su rođeni u njemu, ni Rusija njemu iako je toliko voli. Prolaze kroz njih i to je sve“, primećuje Rjepnin, junak „Romana o Londonu“.
„Kada Crnjanski kaže da svi samo prolaze kroz Englesku/London/Rusiju onda se u tom neprekidnom prolaženju razotkriva nespokoj modernog čoveka koji ne može da nađe tačku u kojoj bi mogao da stanuje, pa je tako na svakom mestu podjednako beskućan“, zaključuje Vladušić.
To simboličko beskućništvo, posledica je toga što, sledeći Vladušićevu logiku, megalopolis postaje junak, jer građane lišava volje. Upravo zato što više nije prestonica, već megalopolis, London više ne pripada nikome, odnosno pripada onima koji, poput Rjepnina, „nagriženog imena i lica“ („Njegovo lice“, konstatuje Vladušić, „u ogledalu više ne može da posvedoči njegov identitet, a ime se gotovo neprekidno krivi i deformiše u urbanoj mreži“), ne pripadaju nikome.
Posmatrajući „Roman o Londonu“ kao roman o megalopolisu, a ne kao roman o Rjepninu, Vladušić je na pojedinim mestima i eksplicitno polemisao sa pojedinim proučavaocima proze Miloša Crnjanskog, pre svega sa Milom Lomparom i njegovom interpretacijom poslednjeg Crnjanskovog romana, osporavajući tezu da u ovom delu pisac „konfrontaciju između Grada i junaka svodi na sudar đavola i junaka“. Ovaj Vladušićev dijalog sa Lomparom ostavlja prostor za nova, bitno drugačija tumačenja možda i najvažnijeg dela Miloša Crnjanskog (što je, uostalom, i svrha nauke o književnosti). Vladušićeva analiza poslednjeg paragrafa „Romana o Londonu“, naime, Rjepninov suicid ne vidi isključivo kao nihilistički gest modernog vremena, već kao pokušaj da ljudskost izbavi iz mreža megalopolisa.
DEFANZIVNI ROMANTIČARSKI KOSMOPOLITIZAM
Iako je tematizaciju evropskih prestonica u svojoj prozi Crnjanski zaokružio upravo „Romanom o Londonu“, Slobodan Vladušić studiju „Crnjanski, megalopolis“ završava slikom Beograda iz ranijih dela našeg pisca. Možda i zato da bi ispitao da li je u slici Beograda Crnjanski uspeo da izmiri prestonicu i megalopolis. Pomeranje fokusa interesovanja sa Srbije na Beograd u „Lamentu nad Beogradom“ (1956), možda je zaista, kako pretpostavlja Vladušić, „izraz Crnjanskovog dubokog osećanja promena u duhu vremena“, shvatanja „da jedan nacion može da opstane jedino ukoliko kreativno inkorporira u sebe iskustvo megalopolisa, ukoliko dakle svari megalopolis“.
U kojoj meri je Crnjanski zaista verovao da je neophodno „ukinuti romantičarsku podelu koja nacionalnu tradiciju suprotstavlja gradu, a grad nacionalnoj tradiciji“, i da li se u „Lamentu nad Beogradom“ opozicija između prestonice i megalopolisa zaista shvata dijalektički, ostaće otvoreno pitanje. (Možda bi, u tom smislu, neki budući tumač ove pesme Crnjanskog, mogao više pažnje da pokloni strofi u kojoj se posebno apostrofira saharsko pleme Tuaregi).
Jer, sve i da je u potpunosti tačna Vladušićeva teza da je romantizam u slučaju Crnjanskog bio tek jedan od stvaralačkih impulsa, a ne poetičko opredeljenje, i sam autor knjige „Crnjanski, megalopolis“ zaključuje da je Miloš Crnjanski upražnjavao „defanzivni, romantičarski kosmopolitizam“. I takav romantizam odvaja ga od urbanog diskursa, odnosno ofanzivnog kosmopolitizma megalopolisa.
Smeštanje Miloša Crnjanskog u okvire defanzivnog kosmopolitizma romantizma, za Vladušića je, čini se, značajno iz dva razloga. Prvi je odbrana Crnjanskog od novih potencijalnih optužbi (jer, uistinu, nije daleko dan kada će nosioci urbane evropske svesti proglasiti za dogmu tezu kako između romantizma i nacizma postoji prava linija, te kako od Fihtea nije dalek put do Hitlera); drugi pokušaj da se, preko ovako definisane poetike Crnjanskog, stvori nacrt za buduću nacionalnu kulturnu politiku koja bi podrazumevala da „konstituisanje vlastite kulture kao okvira za stvaranje, ne znači nužno niti njeno izolovanje, niti njenu afirmaciju na račun drugih kultura“. To je moguće ukoliko se planeta posmatra „kao prostor dodira različitih, raznovrsnih kultura, jednako tretiranih kultura“; a ne kao prostor uticaja. Zvuči utopistički. A opet, istovremeno, tako razumno:
„Da bi dodiri između kultura uopšte mogli da imaju nekog smisla, da bi uopšte u tim dodirima prepoznali neko lepo čudo, neko delo ljubavi, pre toga se mora osloboditi sva melanholija koja proizlazi iz osećanja nemogućnosti takvih dodira.“
U svakom slučaju, iz svih ovde pobrojanih razloga – a uz napomenu da se Slobodan Vladušić dokazao i kao izvrsni poznavalac umetničkih vrednosti i poetičkih odlika rukopisa Miloša Crnjanskog, ali i kao proučavalac odlično upućen u najsavremenija kulturološka i sociološka istraživanja, te filozofska promišljanja – knjiga „Crnjanski, megalopolis“ zaslužuje da postane nezaobilazna lektira za nacionalnu kulturnu elitu.
Manje zbog Vladušića, više zbog Crnjanskog, a najviše zbog razumevanja istorije srpske književnosti i kulture; i brige za njihovu budućnost.
____________________________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________
REVOLUCIONAR – najnovija je knjiga Berislava Blagojevića, izašla nedavno iz štampe.
Knjigu, koja sadrži 28 kratkih priča objavila je izdavačka kuća Rende iz Beograda.
Jezički bogate, vešto napisane i što je najvažnije čitljive, priče Berislava Blagojevića vraćaju nadu u opstanak i budućnost kratke prozne forme.
Njegova proza je neodoljiva, velikodušna, istovremeno vedra i surova, duhovita, ponekad apsurdna i pogađa pravo u srce.
Ove priče se bave običnim ljudima i tzv. večnim temama, ljubavlju, slobodom, ali i nemogućnošću da se ta sloboda ili ljubav ostvare, odlikuje ih blagi humor, svestan ironijski otklon, ponekad ljuta satira i utisak gorčine u ustima.
Radnje priča se događaju na različitim geografskim prostorima (Filipini, Nagorno-Karabah, Damask, Boston…), junaci nose različita imena a mogu se zvati bilo kako, jer su njegovi junaci isti, obični, mali, pošteni ljudi koji zbog poremećenih društvenih, socijalnih i moralnih vrednosti nemaju mogućnost da se u potpunosti ostvare već skrušeno i pomirljivo prihvataju ulogu marginalnih likova na ivici života.
Berislav Blagojević kritički ali jednostavno i nenametljivo, često kroz vizuru ličnog i proživljenog, posmatra i prikazuje ljude i svet, sa željom da problem učini vidljivim i jasnim ali bez želje da donosi zaključke ili da nudi rešenja.
Svaka od ovih priča mogla bi da se završi znakom pitanja ili sa tri tačke i da nas ostavi u dubokom promišljanju.
* * *
O KIŠNIM GLISTAMA I LJUDIMA
Kiša je lila gotovo tri dana i činilo se da nikada neće stati. Nebo je bilo monolitni beskraj tamnog mermera bez ijedne svjetlije šare, bez ijedne pukotine. Kad su oblaci konačno iscijedili sav svoj bijesni znoj i kad su rijeke nabrekle do granice pucanja, kišne gliste su izmilile iz zemlje poput snenih i gladnih vampira kad namirišu svježu krv u blizini.
Niko ne zna zašto izlaze nakon kiše. Niko ne zna zašto ih baš ono što im omogućava život dovodi u klopku i pogibelj. Posmatram ih pregažene, pasirane i spljeskane, upola osakaćene i zalijepljene za pločnik, prignječene na nečiju štiklu, zalutale na prometnom putu, putu sigurne smrti. Gledam ih kako mile, kako se uvijaju i gmižu ka spasonosnim travnatim oazama, ostavljajući za sobom suze – jedva primjetan trag sluzi.
Čovjek ne bi bio čovjek kad ne bi pokušao sve da protumači i razumije. Ta glad za smislom i saznanjem, što progoni čovječanstvo od prapočetka, još uvijek je prisutna. Tako su neki pretpostavili da gliste poslije kiše izlaze da bi se razmnožile. Drugi su, opet, izrazili sumnje da kiša ponekad previše natopi i zasiti tlo, pa gujavice moraju izaći na površinu da se ne bi udavile. Postoje i drugačija mišljenja. Ali nijedno od njih ne objašnjava zašto kišne gliste kreću na ove masovne, naizgled samoubilačke, pohode.
Ne znamo. Toliko toga ne znamo, a naša umišljena pamet i izmišljene mudrosti nam zabranjuju da to priznamo. Ne bi bilo sramotno priznanje neznanja, ali je za osudu negiranje tobože sveznajućih umova da išta postoji na ovome svijetu, a da već nije razjašnjeno. Promišljam o tome dok ih gledam kako se grče i razvlače po prljavom betonu. Mora da je strašno biti u njihovoj koži, da te bombarduju najrazličitijim arsenalom obuće, od broja trideset i nešto, do četrdeset i sedam. A sve su prilike (ne mogu sa sigurnošću da tvrdim) da gliste ne razumiju zašto su se naprasito obrele tu, što nikako ne umanjuje opasnosti koje im prijete. I sve su prilike da one ne vide sve aveti koje im mogu doći glave. Ali šta je s nama, ubogim dvonošcima? Kako smo mi kraj očiju obnevidjeli? Biće da i mi živimo u tami, baš poput kišnih glista, pa nam oči i ne trebaju sem za strijeljanje podozrivim i milovanje zaljubljenim pogledima. Ako je tako, ne bismo li onda trebali biti svjesni tog mraka?
Nisam siguran koliko puta se pomjerila kazaljka na gradskom časovniku dok sam tako nepomično stajao zamišljen, posmatrajući groblje kišnih glista ispred sebe. Stajao sam i posmatrao. Osvrnuo sam se, prvo lijevo, zatim i desno, i vidio da su neke od njih našle pribježište na vlažnoj zemlji među opalim lišćem. Nagon samoodrživosti je, čini se, jači i od sljepila i od nedostatka razuma i svijesti. Ili je to možda strah? Strah je dobar; strah hrani obazrivost i poji oprez i brižljivost. Pred strahom uzmiču nepažnja, lakomislenost i površnost. Strah je izbavljenje iz ralja neopravdane gordosti. Strah nadima mjehove što raspiruju vatre samoodbrane i opstanka. Zato punih usta i bez trena ustručavanja priznajem: Mene je strah! A vas?
* Iz knjige “Revolucionar“
Izvor: Berislav Blagojević
Uz čestitke i želje da ova knjiga i njen autor dožive što više izdanja, sa velikom količinom zadovoljstva, na ovaj način dajem skroman doprinos afirmaciji stvaralaštva vrednog i talentovanog Berislava Blagojevića.
Bora*S
TAMOiOVDE 
