OTKRIĆE KOJE (BUKVALNO) OSTAVLJA BEZ DAHA…

Novi kristal krade kiseonik iz vazduha i otvara put za dugo, dugo ronjenje

Danski naučnici su izmislili revolucionarni kristalni materijal, koji može da apsorbuje i sačuva velike koncentracije kiseonika. Jedna posuda takvog materijala može da isisa vazduh iz prostorije, a potom oslobodi tamo gde je potrebno, što bi moglo potencijalno da potpuno izbaci iz upotrebe tešku ronilačku opremu i maske za kiseonik.

Kristal menja boju kada apsorbuje kiseonik ili ga oslobađa. Kristal ima crnu boju kada je potpuno zasićen kiseonikom a ružičasto je obojen kada je kiseonik ispušten. (Slika: sdu.dk)

Zamislite da možete da se oslobodite od ogromne boce za kiseonik koju nosite kada ronite. Sada zamislite bilo kakav posao gde je neophodno skladištenje i pravovremeno oslobađanje kiseonika kada je apsolutno neophodno.

E za to imate novi kristal razvijen na Univrzitetu u Južnoj Danskoj uz pomoć Univerziteta u Sidneju u Australiji.
Nekoliko mikroskopskih kristala daje dovoljno vazduha da jednom udahnete, ali posuda zapremine 10 litara u stanju je da usisa sav kiseonik iz jedne prostorije.

“U laboratoriji smo videli kako ovaj Kristal apsorbuje kiseonik oko nas” – rekla je profesorka Kristin Mekenzi, koja je vodila ovu studiju.
Različite materije različito reaguju kad se izlože kiseoniku, od vina i od hrane do mikroorganizama, na to utiču mnogi faktori koji suštinski menjaju njihove osobine: pritisak, temperatura kao i vreme u kome su bile izložene njegovom delovanju. Međutim, ono što se dobija sa novim otkrićem je način da se kontroliše količina kiseonika ali bez reakcije sa njim. Ovaj kristalni materijal je pregledan pomoću X-zraka da bi se ispitalo kako izgleda kada je pun kiseonikom i kada je prazan.
“Važan aspekt ovog novog materijla je da ne reaguje ireverzibilno sa kiseonikom, iako apsorbuje kiseonik takozvanom hemapsorpcijom. Materijal je istovremeno senzor i receptor tako da možemo da ga koristimo kao materijal koji vezuje, skladišti i transprotuje kiseonik – kao čvrst veštački hemoglobin”- kaže Mekenzi.
“Zanimljivo je da ovaj materijal može da apsorbuje i otpušta kiseonik više puta, a da ne izgubi sposobnost i karakteristike. To je kao kada sunđer potopimo u vodu, on upija vodu i stiskanjem ga cedimo i vodu izbacimo, a to možemo da ponovimo mnogo puta” – nastavlja ona.

Slika iz sdu.dk

Sve što treba uraditi da bi se kiseonik oslobodio je da se materijal zagreje ili da se izložiti pritisku. I to su prirodni načini da se materijal isprazni. Mekenzi sada traži nove metode da se to uradi.

“Mi sada pokušavamo da otkrijemo da li je moguće da svetlost bude okidač za oslobađanje od kiseonika, ovo ima perspektivu na rastućem polju veštačke fotosineze” – kaže ona.

Za neke će biti veoma iznenađujuće da saznaju da je proces skladištenja kiseonika sasvim prirodan. Ključna komponenta u novom materijalu je metal kobalt (Co). Ovaj molekul poseduje prirodni kvalitet za apsorbciju i „daje novom materijalu upravo takvu molekularnu strukturu koja omogućava apsorbciju kiseonika iz okoline”.

Postavlja se takođe pitanje vremna i brzine: različiti uslovi mogu različito da utiču i tako se mogu dobiti različite verzije materijala. To je od ključnog značaja, za primenu ovog materijala, gde je potrebno da se kontroliše oslobađanje količine kiseonika, kao na primer u gas maskama ili ronilačkoj opremi. Slojevi materijala, i način pakovanja sprečiće njegovu nekontrolisanu sposobnost apsorbovanja kiseonika iz vazduha ili vode.
“Kada je ovaj materijal potpuno ispunjen kiseonikom, možemo ga uporediti sa bocom koja sadrži čist kiseonik pod pritiskom, samo je razlika u tome što ovaj materijal može imati 3 puta više kiseonika” – rekla je Mekenzi.
Ovo bi bilo veoma korisno za plućne bolesnike, koji sada moraju da vuku velike boce sa kiseonikom. Ali i ronioci mogu jednog dana da zaborave na svoje boce za ronjenje i da pomoću ovog materijala “filtriraju” kiseonik iz okolne vode.
Za Srbski FBReporter prevela: Ljiljana Jovanović

Izvori:facebookreporter.org i rt.com/news/

_______________________________________________________________________________________________

 

SRPSKA PRINCEZA: POSLEDNJA VIZANTIJSKA (RIMSKA) CARICA…

Priča o srpskoj princezi koja je šest decenija sedela na konstantinopoljskom prestolu i bila majka dvojice poslednjih istočnorimskih careva.

Carica Jelena Paleologina (1364-1450), Majka Konstantina XI, poslednjeg vizantijskog (rimskog) imperatora, i njegovog starijeg brata (i prethodnika na prestolu) Jovana VIII, srpska princeza iz porodice Dragaš-Dejanović, direktni izdanak svetorodne loze Nemanjića (pod starost zamonašena s imenom Ipomonija), gotovo šest decenija sedela je na carigradskom prestolu.

Iz duge povorke likova koji su tokom 1.123 godine sedeli na konstantinopoljskom prestolu, jedan bismo želeli posebno da osvetlimo: zaboravljeni lik što nas promatra iz sumraka Carstva čije je sunce već gotovo sasvim zašlo i zore svetosti čiji su zraci neugasivi – lik carice Jelene Paleologine.

„Gospodarka Rimljana“ postala je udajom za Manojla II Paleologa, kao jedna od retkih carica slovenskog i jedina srpskog porekla. Njen suprug, najplemenitiji avtokrator Manojlo II Paleolog, zaista hrišćanski Car i filosof, bio je nadaleko poznat po svojoj učenosti i obrazovanju. Jednom je njegov zakleti neprijatelj Bajazit „Munjeviti“ rekao je za Manojla: „Čak i onaj ko ne bi znao ko je on, samo na osnovu njegovog držanja mogao bi da zaključi kako bi mu pristajalo da bude car“.

Jelena, direktan potomak srpskih vladara Stefana Nemanje i Stefana Prvovenčanog, te kraljeva Uroša, Milutina i Stefana Dečanskog, prema sačuvanim svedočanstvima savremenika bila je ukrašena svakom vrlinom, a ponajviše blagošću i smirenjem. Među žiteljima Konstantinopolja (Carigrada, danas Istanbula) carica je uživala izuzetno i nepodeljeno poštovanje: hroničar tri generacije dinastije Paleologa i svedok poslednjih decenija Vizantije Georgije Sfrances naziva je „svetom gospođom“, a jedan od otaca renesanse, filosof Georgije Gemist Pliton, za nju veli da je „dobrotom ograđena duša“. Nabrajajući vrline koje je Jelena posedovala, one koje se inače najređe javljaju – ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrotu, veru, krotost i uzdržanje – budući patrijarh Georgije Sholarije za nju kaže da ih je imala „gotovo jedina među ljudima“ i naziva je „najsvetijom među caricama“.

Princeza Jelena rođena je 1364. godine. Njen otac bio je Konstantin Dragaš, mlađi sin sevastokratora Dejana, gospodara severo-istočne Makedonije i jednoga od najuglednijih srpskih velikaša iz vremena Dušanovog carstva, kome je car osim titule, dao i ruku svoje mlađe sestre Teodore.

Kada se u februaru 1391. godine upokojio car Jovan V Paleolog, njegov sin i savladar Manojlo trebalo je da se oženi i primi krunu. Jedanaestog februara 1392. on se u Svetoj Sofiji venčao sa srpskom princezom Jelenom Dragaš. Sačuvan je detaljan opis ovog čina koji je dao ruski putopisac Ignjatije iz Smolenska. U noći između 17. i 18. decembra iste godine, Jelena i Manojlo su dobili prvo od desetoro dece, a Carstvo Romeja – prestolonaslednika.

U novoj domovini carica je, osim podizanja dece, imala mnoge javne dužnosti kojima se odmah predano posvetila, pre svega obilazeći bolnice, sirotišta i staračke domove koji su se nalazili pri carigradskim manastirima i obezbeđujući sredstava za njihov rad. Pomagala je takođe i svetogorskim manastirima i slala im vredne poklone. Tako se u manastiru Dionisijat do danas čuva zlatni krst savršene umetničke izrade.

Ispod raspetog Hrista sitnim grčkim slovima ugraviran je natpis: „Poklon Jelene, vladarke Romeja, Paleologine, žene cara Manojla Paleologa, ćerke Dragaša, kneza srpskog“.

Povodom smrti svog oca Jelena je u oktobru 1395. godine zajedno sa mužem priložila prestoničkom manastiru Svetog Jovana Preteče pet stotina zlatnih perpera, za dušu, kako je ostalo zabeleženo, „blaženog i velikoslavnog gospodara Srbije, gospodina Konstantina, oca moćne nam i svete gospodarke i vladarke“.

Da bi obezbedio pomoć za carstvo, koje su Turci opasno ugrožavali, Manojlo je putovao na Zapad. Jeleni je po povratku pripovedao o tome kako su ga dočekali u Kenterberiju i Londonu, kao i na dvoru engleskog kralja u Eltamu gde mu je Henri IV za Božić priredio svečanu gozbu sa nadmetanjem oklopnika. Profesor kanonskog prava sa Oksforda, Adam iz Uska, povodom Manojlovog dolaska na dvor Henrija IV zabeležio je sledeće razmišljanje: „Kako je tužno što su ovog velikog hrišćanskog vladara Saraceni nagnali s krajnjeg Istoka do ovih zapadnih ostrva da potraži pomoć protiv njih. O Bože! Gde si sada stara slavo Rima?“

Manojlo je takođe pričao o svom boravku u Šarantonu kod Šarla VI i o vremenu koje je proveo u Parizu (gde je za njega preuređeno jedno krilo dvorca Luvr). Tu se susretao sa uglednim francuskim teolozima, profesorima sa Sorbone, i vodio učene rasprave koje su za glavnu temu imale razlike između istočno-pravoslavnih i rimokatolika po pitanju ishođenja Duha Svetoga.

Kao uspomenu na svoju posetu, Manojlo će kasnije iz Konstantinopolja poslati opatiji Sen Deni na poklon bogato ukrašeni rukopis dela svetog Dionisija Areopagita. U rukopisu se nalazi i slika carske porodice na kojoj su Manojlo II, Jelena Dragaš, i njihovi sinovi Jovan, Teodor i Andronik. Pokraj lika Jelene Dragaš stoji natpis: „Jelena, u Hristu Bogu verna Avgusta i Avtokratorisa Romeja Paleologina“.

Manojlo i Jelena su kao što smo rekli imali desetoro dece, ali dve ćerke i dva sina umrli su vrlo mladi. Tako su im ostala šestorica sinova: Jovan VIII Paleolog (1392-1448), prestolonaslednik, koji će 1421. godine postati očev savladar, a Imperator Romeja biće od 1425. do 1448. Ženio se tri puta i nije imao dece. Zatim Teodor (1395-1448), despot, gospodar Mistre na Peloponezu od 1407. do 1443. godine, a kasnije gospodar Selimvrije. Pa Andronik (1396-1429), despot, gospodar Soluna, kasnije se povukao u manastir Pantokrator kao monah Akakije. Tu je i legendarni Konstantin XI Dragaš Paleolog (1405-1453), poslednji romejski car (vasilevs), herojski poginuo u odbrani Carigrada. Onda i Dimitrije (1408-1470), despot u Mesemvriji, od 1449. na Peloponezu; umro u Adrijanopolju kao monah David. I na kraju Toma (1409-1465), nakon pada Carigrada pod Turke još neko vreme vladao Morejskom despotovinom, da bi poslednje godine života proveo u Italiji.

Godine 1425. upokojio se Manojlo II Paleolog pošto je na dva dana pred smrt zamonašen sa imenom Matej. Sahranjen je u porodičnoj grobnici Paleologa, u prekrasnom, sveštenom, carskom manastiru Pantokrator (koji je i sam, u više navrata, bogato darivao).

Za Manojlovog života Jelena je, može se reći, uglavnom bila u senci svog carskog supruga. No, još za vreme njegove bolesti, a naročito nakon smrti, caričino prisustvo u javnosti i uticaj na rešavanje važnih državnih pitanja značajno su porasli. Tokom dvadeset pet godina koliko je poživela kao udovica i izvan granica Carstva bilo je poznato kako velik ugled ona uživa u Konstantinopolju i kolika je njena moć na dvoru.

I kasnije, kada je rešila da se povuče iz sveta kako bi se posvetila Bogu i pripremanju duše za prelazak u večnost, carica-majka je silom prilika nastavila da igra značajnu ulogu u svim političkim zbivanjima. Na monašenju dobila novo ime: Ipomonija. Svakome ko ju je poznavao odmah je bilo jasno odakle ono: reč „ipomoni“ na grčkom označava postojanost i trpljenje, a kod carice Jelene, koja je bez sumnje bila puna vrlina, oduvek se posebno isticala upravo vrlina trpljenja.

U osamdesetšestoj godini života naglo je oslabila i pala u postelju. Disala je retko i kratko, govorila sa naporom, ali njen izgled otkrivao je nadzemaljsko spokojstvo. „Dok sam ja još bio u Iviriji – sećao se Georgije Srfances – dvadeset i trećeg marta 1450. godine umrla je, ostavši nezaboravna u blaženim uspomenama, sveta carica“.

Pošto je, dakle, mnogo pretrpela u životu, nakon što je kao Carica nadživela dvojicu careva (ne samo svog supruga, nego i najstarijeg sina), pošto je takođe sahranila sedmoro svoje dece, monahinja Ipomonija je lako izdahnula, ugasivši se tiho, poput sveće kada dogori na svećnjaku. Sahranjena uz voljenog supruga, visoko nad morem, u seni zlatnih kupola Pantokratora.

U Grčkoj je kanonizovana kao svetiteljka, njene mošti se čuvaju u manastiru Svetog Patapija u Lutrakiju na Peloponezu, gde privlače mnogobrojne poklonike.

A u Srbiji, zemlji njenih predaka, retko ko da je i čuo za nju, mada je svojim životom i vrlinama svakako zaslužila da bude i opisana i opevana i dostojno proslavljena.

Piše: Mladen Stanković

Izvor:intermagazin.rs

---

 

---

Priredio: Bora*S

---

NAUČI ME KAKO DA ZAŠTITIM VRT…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Zaštita biljaka bez hemije

Bio-vrtlarstvo je za mnoge izlaz iz vrtloga sumnji izazvanih upotrebom hemijskih sredstava.

Potpunim prestankom upotrebe hemijskih sredstava poboljšavaju se zemljište i plodovi. Sredstva potrebna za zaštitu ugroženih biljaka u vrtu možete sami pripremiti od bilja, koje većinom sami uzgajate ili mogu da se nađu u prirodi.
Za domaća sredstva za prskanje i đubrenje potrebne su sledeće biljke: kopriva, preslica, gavez, pelin, vratić u cvetu, rabarbara i razno drugo bilje kao što su valerijana (odoljen), luk i beli luk, list paradajza, kamilica, hajdučka trava.

Kopriva je lekovita biljka, a osim mineralnih materija sadrži i kiseonik. Sredstva za prskanje od koprive koriste se za uništavanje mnogobrojnih lisnih vaši, a istovremeno jača biljke, poboljšava im otpornost i đubri ih. Tečno đubrivo od kopriva posebno se preporučuje za lisnato povrće zbog kiseonika, a sadrži niz mineralnih materija.
Gavez sadrži gvožđe, kalijum, kalcijum, fosfor mangan, pa i B-vitamine, te se od njegovih listova i stabljike može napraviti odlično đubrivo koje jača biljke i obogaćuje ih mineralima.
Sredstvo za prskanje od pelina koristi se protiv lisnih vaši, rđe na ribizlima, grinja na kupinama, protiv gusenica i mrava.
Preslica se koristi protiv biljnih bolesti, kao što je plesan, protiv raznih vrsta grinja i crvenog pauka.
Sredstvo za prskanje od vratića u cvetu deluje protiv štetočina na vrtnim jagodama, protiv grinja na kupinama, štetočina na malini, protiv lisnog moljca, rđe na biljkama i plesni.
Sredstvo od listova paradajza koristi se za prskanje kupusnjača od leptira kupusara, a deluje i protiv drugih leptira i gusenica.
Čaj od cveta valerijane deluje kao odlično đubrivo za povrće sa plodovima, vrtne jagode i cvetne biljke, jača biljke, a istovremeno je i odličan dodatak kompostu. Koristi se i za pravljenje aktivatora za kompost.
Sredstvo za prskanje od listova rabarbare deluje protiv moljaca koji napadaju praziluk i nagrizaju mu listove.
Sredstva za prskanje od luka i belog luka koriste se kada se pojave grinje i plesni, npr. na paradajzu, kao i u slučaju da lišće krompira postane smeđe.

Od kuvanih ljuski crvenog luka može se dobiti i sredstvo za prskanje protiv insekata.

_____________________________________________________________________________________________________

Kopriva za zaštitu biljaka u bio-vrtu

U bio-vrtlarstavu kopriva je jedna od najvažnijih biljaka jer ima jako široku primenu, a najviše se koristi za jačanje otpornosti biljaka, kao sredstvo za prskanje protiv štetočina i tekuće đubrivo za biljke.
Kopriva kao tekuće đubrivo za biljke deluje uravnotežujuće i lekovito, podstiče rast i stvaranje hlorofila, i privlači gliste u vrt. Koprivino đubrivo je bogato kiseonikom, a ne vole ga jedino pasulj, grašak, luk i beli luk.
Sredstvo za prskanje protiv lisnih vaši
Sastojci:
– 1 kilogram sveže koprive, ubrane pre nego što procveta
– 10 litara kišnice ili odstajale vode
Kopriva se pomeša s kišnicom u posudi i ostavi da odstoji 12-24 sata – ne duže jer se gube „žareće“ materije koprive. Ova smesa se koristi nerazređena i deluje protiv lisnih vaši.
Ne prskajte u vetrovititim danima – da ne uništite i korisne insekte u vašem vrtu.
Ova smesa ima ograničeno delovanje (ne deluje dugo kao herbicidi) i preporučuje se da se, u slučaju najezde, biljke prskaju zaredom nekoliko dana.
Tekuće đubrivo od koprive I
Koristi se kao sredstvo za prskanje ili zalivanje, za odbranu od štetočinja i jačanje otpornosti biljaka.
Sastojci:
– 1 kilogram sveže ili 200 grama suve koprive, ubrane pre nego što procveta
– 10 litara kišnice ili odstajale vode
Kopriva se pomeša s kišnicom u posudi i ostavi da odstoji 3-4 dana. Posle 3-4 dana, smesa počinje da fermentiše na suncu i tada se koristi kao sredstvo za prskanje, razređena u razmeri 1:50.
Kao đubrivo za zalivanje koristi se razređeno u razmeri 1:10. Pazite da zalivate na tlo u području biljaka, a ne po zelenim delovima biljaka.
Tekuće đubrivo od koprive II
Postupak je isti kao i kod prvog recepta za koprivino tekuće đubrivo, ali se ostavi duže u posudi – spreman je za upotrebu kad poprimi tamnu boju i prestane da peni, a to je otprilike za 1,5 – 3 nedelje. Ta hranjiva smesa, ako je imate u većim količinama, koristi se do kraja vrtlarske godine. Razređuje se u razmeri 1:10, ili ako je napravljena „jača“ smesa, s više aktivnih sastojaka, u razmeri 1:20. Eventualni ostatak na kraju godine može se dodati u kompost.
Za izradu đubriva koristite plastične ili kamene posude, nikako metalne, jer prilikom vrenja može doći do neželjenih hemijskih reakcija đubriva s metalom.
Posudu nemojte puniti do vrha, ostavite malo slobodnog prostora zbog toga što đubrivo prilikom vrenja zapeni. Na vrh posude obavezno stavite nekakvu mrežu ili rešetku da biste sprečili da u posudu upadnu ptice ili druge životinje.

Izvor: srbel.net

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

TAJNE KINESKIH PIRAMIDA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________

Kina krije stotinu gigantskih piramida?

Vlasti u Kini uprkos nepobitnim dokazima već vekovima uspešno kriju postojanje piramida, te se ni dan danas ne zna njihovo tačno poreklo i svrha. Ipak, zahvaljujući snimcima iz satelita, sa sigurnošću se može govoriti o njihovoj brojnosti i impozantnosti.

Satelitski snimak kineskih piramida

Dok je ceo svet upoznat sa grandioznim, prastarim egipatskim piramidama, već vekovima se skriva postojanje izvesnih kineskih piramida, koje su nepoznate široj svetskoj javnosti, a kineske vlasti čak tvrde da je to obična izmišljotina. Međutim, čini se da gde ima dima, ima i vatre, piše sajt Svet piramida (World-pyramids).

Naime, u centralnoj Kini u provinciji Šan-sji u takozvanoj „zabranjenoj zoni“ otkriveno je preko stotinu gigantskih piramida, od kojih je najimpozantnija Bela piramida visine neverovatnih 350 metara, čak dva puta veća od čuvene Keopsove piramide u Egiptu.
Prvi put se fotografija kineskih piramida pojavljuje u američkim vojnim dosijeima i datira iz daleke 1945. godine, a tu je i ostala narednih pola veka.

Uz fotografiju su se kao dokazi nametnule i mnogobrojne priče američkih pilota u vojnika koji su se u misterioznoj regiji našli tokom Drugog svetskog rata. Ubrzo je ova priča zaboravljena i zataškana.
Pedeset godina kasnije, kineske vlasti ipak su dozvolile jednom strancu da zagazi na zabranjeno tlo, doduše isključivo u pratnji tamošnjih arheologa. Nemački pisac Hartvig posvetio se izučavanju piramida čiji su rezultat i dve knjige „Bela piramida“ i „Satelit bogova“.

Brzorastući četinari skrivaju piramide

Hausdorf je velikom mukom uopšte posetio ovu oblast, uz strogu zabranu arheološkog iskopavanja, a kada je ipak objavio snimke sa svoje ekspedicije, Kinezi više nikada nijednom strancu nisu dozvolili da se približi piramidama.

Šta više, u blizini su podigli lansirnu rampu za svoj svemirski program i time zvanično proglasili tu zonu vojno zaštićenom i nedodirljivom.
Ipak, svet je iz Hausdorfove avanture uspeo da sazna bar neke pojedinosti.

U prvoj poseti gradu Ksian u aprilu 1994. godine Nemac je imao priliku da vidi samo šest piramida, ali pri povratku u avgustu iste godine u snimku od 18 minuta, koji je krišom napravio može se prebrojati preko 100 piramida!

U razgovoru sa kineskim arheolozima saznao je i zvanični stav države, koji izričito naglašava da će tek buduće generacije smeti da vrše detaljna istraživanja.
Kako bi zainteresovanu javnost utišali, politički vrh je čak naložio sadnju brzorastućih četinara koji su već prekrili veći deo piramida, tako da se one od gustih šuma kroz par godina neće ni nazirati.
Hausdorf je utvrdio i da je većina piramida orijentisana ka zvezdama i u smeru sever-jug, te da su neke i ruinirane, jer ih je lokalno stanovništvo namerno oštetilo kako bi sagradili kuće. Država ne strepi da će meštani otkriti dobru čuvanu tajnu o piramidama, jer žive izolovani od civilizacije, bez struje, telefona ili interneta.

Lokalno stanovništvo oštećuje piramide

Ono što se kroz istoriju dalo iskopati o ovim piramidama jesu spisi sa početka prošlog veka u kojima se navode tvrdnje budističkih sveštenika da se po prvi put piramide pominju u dokumentima starim pet hiljada godina i već tada se označavaju kao „veoma stare“.
Objašnjenje porekla i starosti piramida smeštenih na površini od 2.000 kvadratnih metara treba potražiti na artefaktima i hijeroglifima pronađenim na njihovim zidovima i u neposrednoj blizini.
Aktuelna kineska vlast i dan danas uspešno sakriva činjenice o drevnim piramidama, ipak satelitski snimci dokazuju da piramide zaista postoje i nisu plod mašte pojedinih radoznalaca.
Izvor: rts.rs

_______________________________________________________________________________________________________________

DALEKO JE SUNCE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 Norveški gradić prvi put obasjalo Sunce

Tehnika je učinila čudo za stanovnike Rjukana, norveškog gradića udaljenog 150 kilometara zapadno od Osla

Foto Tanjug

 Smeštena u dnu doline, ova varoš bila je stalno u senci tokom dugih zimskih dana, ali zahvaljujući džinovskim ogledalima, stanovnike sada greju sunčevi zraci.

 Često se zimi žalimo na manjak sunčanih dana, ali to nije ni približno problemu s kojim se suočavaju pojedine oblasti u skandinavskim zemljama.

 Slučaj Rjukana je bio posebno akutan. Ovaj industrijski i turistički grad nije imao ni tračak sunca od septembra do marta kada su sunčevi zraci previše niski da bi se probili preko planinskog lanca na koji je grad naslonjen.

 Ovako duga i tmurna zima negativno je uticala na moral stanovnika, ali je i odvraćala potencijalne turiste.

  Pre oko sto godina, jedan od građana Rjukana predložio je da se visoko u planini postave ogledala od kojih će se odbijati sunčevi zraci direktno na grad. Čak je u tu svrhu pripremio detaljne nacrte.

Projekat je bio intersantan, ali zbog tehnoloških razloga nikada nije ostvaren.

U međuvremenu je izgrađena žičara, kojom su stanovnici lakše mogli da odu po neophodni melanin u predele pod suncem.

 

Senoviti gradić je tonuo sve dublje u depresiju sve dok vlasti nisu odlučile da prekopiraju projekat pomoću kojeg se jedan italijanski grad rešio sličnog problema.

Ogledal, postavljena na vrh planine, kontroliše kompjuter koji ih pomera u zavosnosti od položaja sunca, tako da grad uvek bude obasjan svetlošću. Solarne ploče, pak, obezbeđuju potrebnu energiju za automatsko pranje ogledala i njihovo daljinsko manipulisanje.

Stanovnici Rjukana kažu danas da im se život potpuno promenio. Centar grada postao je omiljeno mesto okupljanja, na kojem se deca rado igraju.

„Zaista je poseban osećaj osetiti tople sučeve zrake dok šetate trgom. Sve to smo učinili za naše bledunjave mališane„, kazao je u izjavi za londonski „Telegraf“ gradonačelnik Rjukana.

Izvor:novosti.rs/Tanjug | 24. oktobar 2013.

OTIMANJE ZEMLJE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Novi biznis „otimanje zemlje“

Milioni hektara zemlje u Africi, Aziji i Latinskoj Americi prelaze u ruke investitora a to „otimanje zemlje“ najviše pogađa zemljoradnike i stanovnike sela.

Foto: (sxc.hu)

 Trajanje ugovora je 99 godina, pa i više, kamate za zakup su vrlo niske – delom niže od jednog evra po hektaru godišnje.

 Proteklih godina je 33 miliona hektara zemlje u državama u razvoju i državama ubrzanog razvoja dato u zakup inostranim investitorima ili je prodato, piše Dojče vele pozivajući se na procene međunarodnih nevladinih organizacija.

 O dodatnih 54 miliona hektara se trenutno pregovara.

 Fenomen „otimanje zemlje“ naglo se proširio od 2008, kada su cene životnih namirnica na svetskom tržištu trostruko porasle, a sa njima i interesovanje za jeftinu poljoprivrednu zemlju.

 Među zainteresovanim „otimačima“ su i zemlje sa nedovoljno sopstvenih namirnica, kao što su Saudijska Arabija ili Indija, a koje na agrarnim površinama u inostranstvu žele da uzgajaju poljoprivredne proizvode za sopstveno stanovništvo.

I veliki koncerni životnih namirnica zakupljuju ili kupuju hiljade hektara velikih površina i proizvode u industrijskom stilu – na primer pirinač, soju ili biljke za gorivo. Tu su i finansijski investitori koji jeftinu zemlju vide kao mogućnost za dobitke putem špekulacija s rastućim cenama.

Posledice za stanovništvo su najčešće duboke. Oni moraju da se odvoje od zemlje na kojoj su izgrađena njihova sela.

Stotine hiljada malih poljoprivrednika zbog toga je već izgubilo egzistencijalnu osnovu.

Svetska banka i Organizacija UN za hranu i poljoprivredu (FAO), ipak i dalje ističu šanse za te regione na osnovu investiranja u zemlju. Poručju da investitori donose tehnologije i stručno znanje u ciljne države, što malim poljoprivrednicima omogućava da uče o metodama velikih agrarnih preduzeća, i poboljšava infrastrukturu zemalja.

Stvarnost je drugačija.

Mnoge države su pre svega zainteresovanje za punjenje državnih kasa sa „otete zemlje“, a mnogo manje za progres.

Izvor: b92.net (Tanjug)

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 EVO KAKO JE PODELJENO SVETSKO BAGATSTVO

Piramida svetskog bogatstva

Ova piramida koju je izradio je Kredi Svis prikazuje kako je raspodeljeno svetsko bogatstvo, kao i ogroman jaz između bogatih i siromašnih.

Ova mala piramida prikazuje kako je raspoređeno svetsko bogatstvo između ultrasuperbogatih, superbogatih, bogatih, kao i svih ostalih.

Piramida koju napravio Kredi Svis pokazuje kako 32 miliona ljudi, odnosno 0,7 odsto svetske odrasle populacije, kontroliše 98,7 biliona dolara ili oko 41 odsto svetskog bogatstva .

Na dnu piramide vidimo da 3,2 milijarde ljudi, odnosno 68,7 odsto svetske odrasle populacije, kontroliše samo tri odsto svetskog bogatstva, ili oko 7,3 biliona dolara.

Izvor: b92.net (Tportal)

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

The Cult – Saints Are Down

 

I’m so blind, I cannot see

You’re so warm to me

I’m not there and you are here

Please take me

 

Yeah, the saints are down

Oh, the saints are down

The saints are down

The saints are down

 

Life’s so long, or short should I say?

I am here to get it on with you today

Girl, you should know that I love you more than I can say

Sometimes I fear all those things that come down on us anyway

 

But I gotta tell ya that my

My saints are down

That my saints are down

Let me tell you why

Saints are down

The saints are down

 

Hey, pretty good, what do you got to say?

Whose fucking life is it anyway?

Don’t you know anything about anybody else?

You’re so wrapped up in your tiny self

 

Oh, let me tell ya

Saints are down, yes they are

Your saints are down

Your saints are down

The saints are down

 

They’re down

And they’re not coming round

Yeah, they’re not easily found

Buried

And they’re buried in the ground

Yeah, they’re buried upside down

 

Saints are down

Saints are down

Saints are down

Saints are down

Saints are down

 

The saints are down

Yes they are

Yes they are, well

You’ll never see them again, no

 

Your saints are down…

 _________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

AZIJSKA ZEMLJA ČUDA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________

Čisto more, peščane plaže, mnogo ostrva, ali i kišne šume, plantaže čaja, ruža i leptira, kao i stotine šarenih festivala, sve to možete naći u Maleziji.

Ova multikulturalna zemlja koja je u ekspanziji omiljena je destinacija mnogobrojnih turista iz celog sveta.

foto: Andylawson/flickr.com

  Malezija je mlada država koja je nezavisnot stekla 1963. godine, nalazi se u jugoistočnoj Aziji na obali Južnoj kineskog mora. Iako je vidljiv uticaj nekadašnjih evropskih kolonijalista, Malezija je sačuvala svoj specifičan duh i šarm, kao i raznovrsnost.

Zemlja je podeljena na dve teritorije, Zapadnu koja se nalazi na poluostrvu Malezija, a koja je odvojena Južnim kineskim morem od Istočne Malezije, koja obuhvata Sabah i Saravak na ostrvu Borneo i ostrvo Labuan. Malezija se graniči sa Tajlandom, Singapurom, Indonezijom i Brunejom.

 

foto: Rameez Sadikot /flickr.com

Jedna od glavnih atrakcija ove zemlje su upravo kontrasti i različitosti, kako u narodima i rasama koji tu žive, tako i u prirodi, koja obiluje predivnim plažama, skrivenim ostrvima, čistim morem sa bogatim živim svetom, ali i gustim prašumama koje kriju drugu vrstu uzbuđenja.

Većinu stanovništva u Maleziji čine Malajci, oko 60 odsto, slede Kinezi i Indusi, a prisutne su i druge etničke grupe.

Kuala Lumpur

Kuala Lumpur l foto: Jakub Michankow/flickr.com

  Glavni i najveći grad je Kuala Lumpur, u kome svakodnevno niču nove moderne zgrade od metala i stakla. Poznat je po kulama Petronas, visokim 452 metra, kao i visokom telekomunikacionom tornju Menara Kuala Lumpur, odakle se pruža fenomenalan pogled na grad.

Kampung Baru l foto: BasL/flickr.com

U gradu je očuvana i najstarija četvrt Kampung Bahru iz 1899. godine, u kojoj se nalaze autentične drvene malajske kuće, čist kontrast modernim neboderima.

 

Kuala Lumpur je i grad za šoping, a pravo mesto za to je centralni market, gde se može naći originalna muzika, rukotvorine i zanimljiva umetnička dela različitih etničkih grupa. Upravo u centru grada se nalaze luksuzni hoteli, veliki šoping centri i moderne zgrade.

Tržni centar l foto: Roberto Dangelo/flickr.com

Ako želite da pobegnete u neki drugi svet, posetite četvrti Mala Kina i Mala Indija, koje su potpuno drugačije od ostatka grada.

U glavnom gradu Malezije treba videti i Kraljevsku rezidenciju, najstariju džamiju u gradu Jamek  i zatvor Pudu.

  Ako ste u prilici posetite Batu pećine, popularnu turističku atrakciju u mestu Selangor, severno od glavnog grada. Postoje tri glavne pećine do kojih vodi 272 stepenika.

  Veliku atrakciju predstavlja i statua Hindu božanstva koja se nalazi ispred stepenica. Tu se svake godine tokom praznika Thaipusam okupi više hiljada vernika. Pećine su na visini od 100 metara, a dok se penjete stepenicama zabavljaće vas majmuni, koji traže hranu.

 

Cameron Highlanding Resort

Na oko 3,5 sata vožnje od Kuala Lampura, u Pahangu, nalazi se Cameron Highlands Resort, na nadmorskoj visini od 1500 metara. Prošetajte divnim selima, obiđite farme leptira, jagoda i pčela, kao i plantaže čaja. Možete sesti u jednu od stilizovanih kafana i opustiti se uz šolju čaja i pecivo. 

Foto: Sham Hardy/flickr.com

 Mnogobrojni parkovi su utočište ugroženim životinjskiom vrstama. U parku Kuala Gandah postoji sirotište za slonove, gde ako želite možete da ih hranite, kupate ili jašete. U centru Mantang u Savaraku, organiztuju se pešačke ture gde avanturisti mogu da iskuse izazove i lepote divljeg sveta.

Penang
Jedna od 13 malezijskih država je i Penang, ostrvo severozapadno od Malezijskog poluostrva. Ono je pravi izbor za ljubitelje feonmenalnih plaža sa belim peskom, okružene zelenim palmama i drugim tropskim rastinjem.
Kaže se da ostrvo ima najstarije džungle na svetu.

Georgetown l foto: Achilly Family/flickr.com

Glavni grad je Džordžtaun preko koga je ovo ostrvo mostom povezano sa malezijskim poluostrvom. Grad je 2006. godine uvršten na UNESKO-vu listu svetske baštine. Bio je važan trgovinski centar, a u njemu je vidljiv kolonijalni britanski stil, pomešan sa budističkim i hindu hramovima.

Kek Lok Si l foto: Phalinn Ooi/flickr.com

U skoro svakoj ulici možete uživati u prelepoj arhitekturi zgrada i hramova, a najpoznatiji je budistički hram Kek Lok Si. Tu se nalazi sedmospratna pagoda Deset hiljada buda, posvećena kineskoj boginji milosrđa Kvan Jin, posetite i Hram zmija, a ako želite da dobijete proročanstvo idite do Hrama sudbine. U mnogobrojnim radnjama možete kupiti neki suvenir, prodaje se srebro, čipka, skulpture, indijski začini i drugo.

Langkavi

Langkavi l foto: Khalzuri Yazid / flickr.com

Najposećenija turistička destinacija je ostrvo Langkavi, koje se nalazi u istoimenom arhipelagu, na jugozapadu Malezije. Neke od najlepših plaža na svetu se nalaze upravo na ovom ostrvu, a jedna od njih je i plaža sa crnim peskom. Možete rentirati skuter ili automobili i obići ostrvo, ili se popeti žičarom na planinu Mačinang, drugu najvišu na ostrvu.

 

foto: Jelle Oostrom/flickr.com

Zaronite u bogat mosrki svet u vodama oko ostrva, a izuzetna destinacija za ronjenje je ostrvo Sipadan.

Ne treba propustiti ni posetu nacionalnom parku Kinabalu, u malezijskoj državi Sabah na ostrvu Borneo, koji predstavlja fascinantnu geološku istoriju. Većina turista poseti i centar za orangutane u Sepiloku, ostrvo kornjača i naravno centar za kišne šume, gde možete videti neverovatne primerke retkog bilja od orhideja, begonija, do raznih vrsta ananasa i kaktusa.

 Ko želi može i da prošeta stazama kroz kontrolisanu džunglu, bez straha od opasnih životinja. Tu možete videti razne vrste drveća i mnogobrojne ptice. Ako ipak želite nešto mirnije i urbanije, posetite neki od mnogobrojnih akva parkova.

  Kuhinja

foto: Charles Haynes/flickr.com

Ne propustite da probate njihove specijalitete, jer mnoštvo različitih rasa pruža i raznolikost ukusa.  Osnova Malezijske kuhinje je pirinač, a razni začini čine da jelo bude veoma ukusno. Ovde se jede i raznovrsno meso.

 

Samo ne zaboravite da dok malezijski muslimani izbegavaju svinjetinu, dok je Kinezi često koriste. Piletina je pristupačna i jeftina. Piletina “kampung”  se gaji i priprema na poseban način u seoskim domaćinstvima.

  Popularna je i govedina, osim kod hinduističke i budističke populacije.

Kozje meso je na ceni, a od njega se prave umaci, kari i supe. Ne treba zaboraviti ni morske plodove, kojih ovde ima u izobilju od škampa, račića, puževa, hobotnica, lignji do sveže ribe, koje se mogu naći na lokalnim pijacama. 

Durian l foto: Hafiz Issadeen/flickr.com

 Zbog stabilne i povoljne klime voće i povrće je dostupno tokom cele godine. Uživajte u voću i povrću koje nikada niste probali. Okusite durianu, liči, mango, longanu i rambutanu.

  U Maleziji će naročito uživati ljubitelji šopinga, jer se ovde mogu naći dobro urađene kopije garderobe, patika i ostalih “krpica” poznatih marki po niskim cenama.

superodmor.rs/ A.Vasic

EL ATENEO, NAJBOLJA KNJIŽARA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________

U LOŽAMA KNJIGE, NA SCENI KAFIĆ: Najbolja knjižara na svetu

 U poslednjih nekoliko godina na samom vrhu svetskih listi najboljih knjižara neizostavno je El Ateneo u Buenos Airesu, Argentina.

Ne samo zato što ovde uđe više od milion ljudi godišnje, već i zato što je kupovina knjiga poseban događaj – nekadašnje pozorište iz 19.veka, pre nekoliko godina preuređeno je u knjižaru.

Enterijer je ostao ’pozorišni’, ali bez stolica koje su zamenile police. U ložama se prelistavaju knjige, a na nekadašnjoj sceni sada se nalazi kafić.

El Ateneo godišnje proda blizu milion knjiga.

____________________________________________________________________________________________________________________________

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Izvor:bizlife.rs

OSVAJANJE KANJONA DRINE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________

Plovni put Drinom od Perućca kod Bajine Bašte do Višegrada otvoren je posle 22 godine. Time je i kanjon Drine dostupniji posetiocima, pa u Bajinoj Bašti očekuju veće prihode od turizma.

 Prvi put posle 22 godine otvoren je plovni put Drinom od Perućca kod Bajine Bašte do Višegrada. Ovaj značajan doprinos turističkoj ponudi dve regije, učinio je dostupnijim i jedan od najlepših kanjona Evrope.

Kanjon Drine se smatra jednim od najlepših i najdubljih kanjona Evrope. Na pojedinim mestima visina njegovih litica je i 1.000 metara.

Drina je kod Bajine Bašte ukroćena 60-ih godina izgradnjom hidroelektrane. Jezero je dugo 52 kilometra i do Višegrada se putuje turističkim brodom oko tri sata. Domaćini u Višegradu su turističke organizacije.

Ono što posetioce očekuje u gradu Andrićevog detinjstva je drevni most Mehmed-paše Sokolovića i već čuveni Andrićgrad.

Projekat Tara-Drim je početak realizacije ideje o formiranju turističkog kruga kojim bi turisti iz Bajine Bašte, preko Tare, stizali u Mokru goru.

Iz Mokre gore bi se „ćirom“ putovalo do Višegrada, a iz Višegrada turističkim brodom do Perućca i opet do Bajine Bašte.

U Bajinoj Bašti se očekuje da bi realizacija ovog projekta povećala broj u gostiju bajinobaštanskom kraju, koji je sada od 300 do 400 hiljada godišnje.

Taj puni turistički krug, kako se očekuje, značajno bi uvećao turistički prihod obe regije.

Izvor:.planinatara.rs

MOJE VREME SA PRINCEZOM I PRINCOM…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________

 Na Čegru, brdu iznad Niša, juče sretoh njihova kraljevska visočanstva princa Vladimira Karađorđevića i princezu Brigitu.

Princ Vladimir Karađorđević, najstariji je sin princa Andreja, brata kralja Petra drugog.

Sa suprugom Brigitom živi u Nemačkoj .

Uvod i foto: Bora*S

________________________________________________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________________________________________________

_______________________________________________________________________________________________________________________________________

_______________________________________________________________________________________________________________________________________

Princ Vladimir za „Blic“: Žalim braću i sestre, ali ih ne mrzim

Princ Vladimir Karađorđević, sin kraljevića Andreja i unuk kralja Aleksandra I, ekskluzivno za “Blic” govori zašto se protivio da zemni ostaci njegovog oca sada budu preneti iz SAD u Srbiju i, kako kaže, izdaji njegove braće i sestre.

Foto: M. Šurjanac

Zašto niste bili za to da vaš otac bude sahranjen na Oplencu?

 – Ovo je prekretnica u poslednjih 78 godina srpske istorije i zaista istinski dobra volja mnogih da isprave ono što je učinjeno Karađorđevićima. Ali, plašim se da mnoga pitanja još nisu rešena, niti u potpunosti shvaćena. Na neki način, postoji potencijalna opasnost od stavljanja “kola pre konja”.

 Na šta tačno mislite?

– Nisam želeo da vratim svog oca u vreme velikog previranja u Srbiji. Zar porodica nije mogla da bude ljubazna i zar se nije moglo sačekati da se patnja i sav taj pritisak na srpski narod smanji, pre nego što sam doneo svog dragocenog oca kući? On će biti sahranjen u porodičnoj grobnici na Oplencu, zaostavštini kralja Petra I. Ali, prethodne vlade, čak i posle brojnih sudskih sporova još od 1991. godine, 90 odsto zemljišta i imovine na Oplencu još nisu vratile zadužbini. Karađorđevići moraju da spavaju po hotelima u Topoli, umesto da spavaju u imovini njihovih predaka. Uprkos počasti koja će biti odata vraćenim i izgnanim članovima porodice Karađorđević 26. maja, u koji to ustavni kapacitet ih mi, živi naslednici, zapravo vraćamo? Ja sam lično obećao ocu mnogo više od toga i to je razlog zašto sam toliko ogorčen i razočaran time što su drugi članovi moje porodice odlučili da idu iza mojih leđa i dovedu mog oca u Srbiju sada!

S obzirom na to da ste ipak prisustvovali pomenu, jeste li uspeli da rešite problem sa članovima porodice?
– Iako sam ljut i razočaran mojom braćom i sestrom zbog izvršenja ovog čina izdaje, ne gajim animozitet prema njima. Osećam sažaljenje jer su mislili da je ovo jedini način na koji bi oni mogli da ostvare svoje privatne ciljeve. Jedini razlog zbog kojeg sam došao na pomen je želja da pozdravim očeve posmrtne ostatke jer sam bio primoran i da se izvinim njegovoj duši zbog ove neukusne epizode.

Kako se osećate sada, kada su posmrtni ostaci vašeg oca vraćeni u Srbiju?
– Šta je urađeno, urađeno je. Osećam se oslobođeno znajući da moj otac zna da nisam ja bio taj koji je išao iza leđa drugih članova porodice sa namerom da ostvari svoje lične ciljeve. Voleo bih da sam mogao da odam počast svom ocu onako kako sam planirao, ali činjenica je da je on sada u Srbiji.

Milka Radović | 26. 05. 2013.

PLAVA PRINCEZA I LEPI ZEKA…

TAMOiOVDE

NEMOGUĆA SITUACIJA…

Istorija diplomatije to neće zabeležiti, a dogodilo se ovako: Unila, ćerka Prvog ministra na dvoru jedne severne kraljevine, ludo se zaljubila u lepog Zeku, seljaka sa Uba, dok je ovaj čekao da se vrati u domovinu posle zarobljeništva.

Niko ne zna gde su se upoznali, ni kako, ni na kom jeziku; niko ne zna gde su vodili ljubav i koliko dugo, a dogodilo se ovako: u maju 1945. Zeka iz Uba, koga je rat bacao tamo-amo po čitavoj Evropi, kosio je travu na imanju Prvog ministra, zajedno sa još pet zemljaka i jednim Italijanom iz San Benedeto del Tronta.

I baš kad je seo da prezalogaji sa drugarima ispod divljeg kestena, u leđa mu udari mala lopta. „Šta je ovo, pobogu, braćo?“ – povika zeka iz Uba, koji nije nikada video kako se igra golf. Toliko se naljutio što ga posle bombi i metaka gađaju, povrh sveta, i nekakvim lopticama da lepo sede na nju i nastavi da doručkuje.

Uskoro, dotrčaše i igrači, a među njima i Unila. Tražili su svuda oko kosača, tražili i tražili, a Zeka sve vreme lepo sedeo i pravio se nevešt. Na kraju, posle jedno sat i po vremena, njemu se sažali plavokosa Unila, pa joj pruži lopticu i tako im se prvi put dotakoše prsti.

Nevolje započeše onoga dana kad lepi Zeka otputovao prvim transportom kući, u Ub. Unila prestade da jede i ne progovori više ni jedne jedine reči. Posle izvesnog vremena njen otac poseti jugoslovenskog ambasadora, koji je još nosio ratnu uniformu, nagorenu na više mesta. Ispričao mu je čitav slučaj.

Takva i takva stvar, kaže, očajni smo, jedinica nam je, pomozite ako Boga znate! Sa svoje strane, ja ću učiniti sve da bilateralni odnosi, koji zbog politike naše Konzervativne partije nisu ni izbliza na nivou mogućnosti naših zemalja, dostignu nivo robne razmene u smislu povećanja rasta od sedam i po procenata u odnosu na 1939, ako kao indeks uzmemo sto, a videćemo i šta se može učiniti sa dugoročnim kreditima koje ste nedavno tražili od konzorcijuma crne metalurgije…

– Kako se zove taj čovek? – skoči ambasador.

– Zeka iz Uba! – promuca Prvi ministar.

– Ništa vi ne brinite, ekselencijo! – reče ambasador. – Iskopaćemo ga mi, pa taman da je igla u plastu sena…

I tako, poleteše teleksi i diplomatski kuriri na sve strane, a Unila samo sedi u kuli, ćuti, tuguje i kopni iz dana u dan. Drž’ tamo, drž’ vamo, pronašli lepog Zeku kako pije pivo ispred zadruge u Ubu. Najpre nije ništa priznavao, ali trećeg dana ipak progovori: jeste, veli, bila je jedna mala, a vi sudite kako znate i umete; ja ne mogu više!

Tu ga odmah odvedu na podšišavanje i kupanje, a nokte na nogama i rukama lično mu je sređivao predratni kraljev pedikir. Posle ga obuku u Diplomatskom magacinu od glave do pete, ni majka rođena ga ne bi prepoznala! Tri dana je pola državnog protokola učilo lepog Zeku da jede nožem i viljuškom i da se briše salvetom, a ne rukavom.

– Pa, dobro, bre, Zeko – pitao ga neki čovek iz protokola – kako si razgovarao sa ministrovom ćerkom kad ne znaš ni jedne jedine reči, ni jednog jezika na svetu?

– Šta tu ima da se razgovara? Dam joj tumača u ruku i gotovo.

I tako, trećeg dana, kada se završila skraćena obuka u lepom ponašanju, Zeka je useljen u jednu ispražnjenu vilu na Senjaku, a umesto posluge služili su ljudi iz protokola, preobučeni u majordomuse. Iste večeri, specijalnim, kraljevskim avionom, stiže u Beograd i Unila. Nije se malo zaprepastila kad vide kako živi tipičan jugoslovenski zemljoradnik, koji je, umesto volova, u vrtu imao samo bele ponije.

Ljubljenju nikad kraja! Nisu izlazili iz postelje sve do idućeg dana u podne, a onda su doručkovali kladovski kavijar sa šampanjcem. Istina, lepom Zeki su cevanice bile modre od muvanja, jer su ga majordomusi neprestano udarali ispod stola kad nešto pogreši. Zaslepljena ljubavlju, Unila nije primećivala ništa čudno u ponašanju svoga dragana, a sve što bi promucao prevodilac bi ulepšavao, tako da je stalno ispadao fin i poetičan.

I tako, posle telefonskog razgovora sa tatom, Prvim ministrom, robna razmena između naše dve, ne baš prijateljske zemlje, skoči preko noći za sedam i po procenata u odnosu na 1939.

Ali sve ima svoj kraj, pa i ova nemoguća situacija. Petog dana, u trenutku nepažnje šefa ceremonijala, dok su večerali uz zapaljene šestokrake svećnjake u baroknoj trpezariji (a baš su jeli škampe), Zeka ispi vodu iz srebrne zdele u kojoj je plivala kriška limuna, pa ćerci Prvog ministra najzad posta sve jasno! Pravila se još te noći da ništa nije primetila, ali već sutradan ujutro je otputova natrag, u svoju severnu kraljevinu.

Veliko je pitanje dokle bi Zeka iz Uba dogurao da su ga naučili da ne pije vodu iz srebrnih zdela u kojima pliva kriška limuna! Možda bi odigrao značajnu ulogu u međunarodnoj politici? Ovako, još kraljevski avion nije bio ni na kraju piste, a njega iseliše iz one vile. Eno ga, živi još na Ubu, oženio se i ima troje dece i čopor unučića.

A vi, pazite šta radite, ako želite da se oženite ćerkom Prvog ministra neke severne kraljevine!

Ona voda sa limunom služi, naime, za pranje prstiju, a ne za piće.

Momo Kapor

Vesti Online

---

MEDUZE – JEDINSTVENE PO JEDINSTVENOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Svaka biološka vrsta je neponovljiva kreacija “majke prirode“, ali je istovremeno bliži ili dalji rođak drugoj vrsti organizama.

Čovek je jedinstven po inteligenciji, ali je i pripadnik grupe sisara; orao može da leti, ali je “brat“ noja, ili petla; kornjače imaju koštani oklop, ali su bliska“rodbina“ zmijama i krokodilima; žabe su jedinstvene po skokovima, a drage su “sestre“ daždevnjacima… Možemo ovako ići “unatrag“, odnosno u pravcu suprotnom od onog u kome se dešavala evolucija [1] i doći do najjednostavnijih među pravim višećelijskim životinjama [2] do – MEDUZA. Tačnije rečeno, doćićemo do tipa životinja nazvanog žarnjaci [Cnidaria] [3]. Zašto smo dolazili do njih? Po čemu su meduze tako jedinstvene? Idemo redom…

Lepe su, zar ne?

 Sve u superlativu: najprostije, “najvodenije“, najstarije i među najlepšim bićima

 Meduze imaju oblik kišobrana [otvorenog, naravno!] izgrađenog od samo dva sloja ćelija [sve ostale prave višećelijske životinje su troslojne] između kojih se nalazi želatinozna, pihtijasta masa tzv. mezogleja.

Mezogleja je “cement“ koji povezuje te slojeve i istovremeno daje čitavom telu čvrstinu neophodnu da se odupru jakim udarima morskih talasa. U unutrašnjosti je duplja sa samo jednim otvorom koji je istovremeno i usni i analni [bljak!]. Oko tog otvora nalazi se venac pipaka [4] koji su prisutni i na obodu kišobrana. Meduze su životinje kod kojih se prvi put javlja nervni sistem, naravno, u najprostijem obliku – tzv. mrežast nervni sistem. Sastoji se od zvezdastih nervnih ćelija međosobno povezanih u mrežu. Ako meduzi dotaknete samo jedan pipak, ona će se čitava zgrčiti jer se nadražaj ovom mrežom preneo kroz čitavo telo.

 Sadrže najviše vode od svih životinja. Ako meduza dospe na kopno i osuši se, od nje ostaje sićušna grudva koja je oko hiljadu puta lakša od žive meduze [preko 95% njihovog tela čini voda]. Ovako jednostavne životinje uspele su da prežive period od, smatra se, 650 miliona godina. [Poređenja radi, starost savremenog čoveka, Homo sapiens sapiens, procenjuje se na oko 35 – 40 000 godina.] Dakle, s’ pravom im pripada titula najstarijih eumetazoa. Titula bi mogla da im pripadne i po lepoti jer se neke od njih živo obojene svrstavaju među najlepše životinje.

  Roditelji međusobno “isti“, a potomci ne liče na roditelje

 Koja je ovo sad zavrzlama, sigurno se pitate?! Bez panike – vrlo je jednostavno. Meduze su odvojenih polova, odnosno postoje mužjaci i ženke ali se oni, posmatrani “golim okom“, međusobno ne razlikuju [5] . Razlika se ogleda u tome što mužjaci proizvode spermatozoide, a ženke jajne ćelije. Obe vrste polnih ćelija se izbacuju u vodu gde se izvrši oplođenje da bi se iz oplođene jajne ćelije razvila trpeljasta larva [planula]. Posle određenog vremena ova larva pada na dno mora, pričvrsti se za njega i razvija u polip.

polipi

meduze

   Osim po građi, polip se od roditeljske meduze razlikuje po svemu ostalom:

•    po obliku – ima oblik cilindra;

•    po načinu života – jednim svojim krajem pričvršćen je za podlogu, sesilan; i

•    prema načinu razmnožavanja – polip se razmnožava bespolno, pupljenjem [6], dok se meduze razmnožavaju polno.

 Zoolozi su ih upravo zbog polipa sve do druge polovine XIX veka označavali kao biljne životinje ili Zoophyta.

Dobri plivači bez pravih mišića                                                                                                                           

 Oba sloja ćelija [spoljašnji i unutrašnji], od kojih se sastoji njihovo telo, izgrađena su u osnovi od epitelo-mišićnih ćelija. One nisu ni prave epitelne [7] ni prave mišićne, već imaju ulogu i jednih i drugih. Sastoje se od jednog proširenog dela koji ima ulogu epitelijalne ćelije i na njega se nastavlja izdužen deo – mišićno vlakno. Kontrakcijama mišićnih vlakana u spoljašnjem sloju dolazi do izduživanja i skraćivanja tela i pipaka. Kontrakcije mišićnih vlakana unutrašnjeg sloja izazivaju skupljanje i širenje tela. Ovi jednolični pokreti su dovoljni da se čitavog života neumorno kreću lebdeći i plivajući ispupčenom stranom “kišobrana“ okrenutom u pravcu kretanja.

 Love plen “harpunima“, a hranu vare bez želuca

Posebna osobina ovih životinja jesu žarne ćelije ili knide po kojima su i dobile latinsko ime – Cnidaria [gr. knide=žara, kopriva]. Oni koji su imali “bliski susret“ sa meduzom najbolje razumeju značenje ovih pojmova! Žarne ćelije su skoncentrisane najviše oko usnog otvora i na pipcima. Sastoje se se iz sićušne kapsule u kojoj je spakovan končić na čijem se kraju nalazi bodljica sa ulogom harpuna [zabada se u telo žrtve]. Ove ćelije luče parališuću otrovnu supstancu koja može biti fatalna i za čoveka [u pitanju su neke tropske meduze]. Žarne ćelije koje su jednom upotrebljene brzo propadaju i zamenjuju se novim. [Savet pisca teksta: ako želite da ulovite meduzu ne dozvolite da ona “ulovi“ vas, odnosno, podmetnite joj neki predmet na koji će “ispucati“ svoje harpune. Savet dat na osnovu ličnog iskustva, jao! kad se samo setim…]

 Paralisan plen pomoću pipaka pomeraju do usnog otvora i gutaju. Mogu da progutaju plen koji je nekoliko puta krupniji od njih samih. Varenje započinje u duplji, gde se plen razlaze na sitne čestice, a zatim njih zahvataju posebne ćelije [nazivaju se ameboidne [8] u kojima se varenje dovodi do kraja. Svarena hrana se iz ameboidnih ćelija prenosi do svih ostalih ćelija procesima difuzije [9] . Dakle, varenje počinje kao vanćelijsko, a završava se kao unutarćelijsko. Nesvareni deo plena i proizvodi samog varenja se istim onim otvorom [moram opet da kažem bljak!] izbacuju u morsku vodu.

 Meduza koja je podarila ime meduzi

 Meduze su ime dobile po ličnosti iz grčke mitologije Meduzi, jednoj od tri nakazne kćeri morskog boga Forkija. Priča kaže da je Meduza bila prelepa devojka sa dugom, talasastom kosom dok je boginja Atena nije pretvorila u nakazu, a njenu kosu u zmije otrovnice. Svako ko bi je ugledao skamenio bi se od straha [10]. Uviđate sličnosti sa životinjama meduzama?

 Meduze su, dakle, do kraja ostale dosledne u svojoj jedinstvenosti jer se jako malo životinja može “pohvaliti“ da im je ime pozajmio lik iz grčke mitologije.

 [1] preovlađujuće je mišljenje da se evolucija dešavala po principu: od evolutivno prostijih nastajali su složeniji organizmi

 [2] prave višećelijske životinje [stručan naziv je Eumetazoa] su one kod kojih su razvijena tkiva i organi

 [3] ovaj tip životinja je dugo bio označavan kao dupljari [Coelenterata]

 [4] pipci ili tentakule [‘’ručice“]

 [5] za tu osobinu se stručno kaže da ne postoji polni dimorfizam [di= dva; morpha =oblik]

[6] pri pupljenju se obrazuju izbočine, pupoljci koji se odvoje od roditeljskog organizma i nastavljaju samostalan život ili ostanu na roditeljskoj jedinki pa grade koloniju>

 [7] epitel je površinski sloj kože

 [8] ameboidne ćelije obrazuju izbočine nazvane pseudopodije [“lažne nožice“] kojima zahvataju sićušne čestice i unose ih u ćeliju

 [9] difuzija je kretanje neke materije kroz ćelijsku membranu iz mesta gde te materije ima više ka mestu gde je ima manje

 [10] koga interesuje priča do kraja može je naći na http://www.mitovi.beotel.yu

 Snežana Trifunović, dipl. biolog /www.zivotinjsko-carstvo.com

ŽIVOT ISPISAN NA LICU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________

PORTRETI pluS

Izvor fotografija:najslike.geek.hr

KAŽU DA JESTE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________________

 BUGARI ISKOPALI NAJSTARIJI GRAD EVROPE

Karbonskom analizom je utvrđeno da kuće potiču iz eneolitskog doba između 4700. i 4200. godine pre nove ere, što je više od 1.000 godina pre grčke civilizacije.

Praistorijski grad čiji su ostaci iskopani na istoku Bugarske, najstarije je urbano naselje do sada nađeno u Evropi, rekao je arheolog Vasil Nikolov. Profesor Nikolov s bugarskog Nacionalnog arheološkog instituta rekao je da kameni zidovi koje je iskopao njegov tim blizu grada Provadija, potiču iz perioda između 4700. i 4200. godine pre nove ere.

On je rekao da se veruje da zidovi visine tri, a debljine dva, predstavljaju najstarije i najmasivnije utvrđenje praistorijske Evrope.

„Počeli smo iskopavanja 2005, ali smo tek posle ove arheološke sezone sakupili dovoljno podataka da podržimo tu tvrdnju“, rekao je Nikolov.

Njegov tim je do sada iskopao ostatke naselja s jednospratnim kućama koje je u prečniku imalo oko 100 metara i bilo okruženo utvrđenim zidom. Nađeno je i više jama koji su korišćene za rituale, kao i delovi kapije. Karbonskom analizom je utvrđeno da potiču iz eneolitskog doba između 4700. i 4200. godine pre nove ere, što je više od 1.000 godina pre grčke civilizacije.

Nikolov je rekao da su uzorci iskopina poslati na Univerzitet u Kelnu na dalja ispitivanja. On je dodao da je u naselju kod Provadije živelo oko 350 ljudi koji su verovatno kopali so iz obližnjeg rudnika i trampili je za drugu robu s okolnim plemenima.

kurir-info.rs