DOBROTVOR SRPSKE PROSVETE…

ILIJA MILOSAVLJEVIĆ KOLARAC

U selu Kolari rodio se oko 1800. godine Ilija Milosavljević, poznatiji po nadimku Kolarac koji je dobio prema imenu svoga rodnog sela.

U to vreme glavni drum od Beograda za Carigrad nije vodio ka Smederevu već se od Grocke povijao na desno prema selu Kolari pa dalje preko Palanke, Batočine, Bagrdana i već dalje ka Jagodini. U svim ovim naseljima pored Srba u to vreme živeli su i Turci. Iz putopisa koje su nam ostavili stranci, koji su tuda prolazili, saznajemo da su Srbi, a naročito oni u Kolarima, „trpeli velika zla“.

Ilijin otac beše abadžija te su ga zvali Aba-Milosav. U jurišu na Beograd 1806. godine bio je teško ranjen u čelo što je jedva preživeo ali mu doživotno ostade veliki ožiljak. Ti ožiljci su tada i bili jedino srpsko ordenje koje je ratnike krasilo posle Prvog i Drugog ustanka. Majka Ilijina, Jovanka, kao i većina žena toga vremena, bila je za svoju decu u teškim trenucima borbe protiv Turaka glavni a često i jedini autoritet i oslonac pošto su očevi više od deset godina proveli ratujući.

Kada su Srbi prvi put osvojili Beograd od Turaka, Iliji se, iako ne zna koliko mu je tada bilo tačno godina, urezala u pamćenje slika seljaka koji su, vraćajući se iz boja, donosili u Kolare dolame, ćurkove, silave i druge stvari koje su zaplenili od beogradskih Turaka.

Ilija je osnovnu školu po svemu sudeći učio u svom rodnom mestu i to mu je bilo jedino redovno školovanje. Ko mu je bio učitelj i u kom periodu, nije zapisano, tek pouzdano se zna da je bio onoliko pismen koliko mu je za to vreme bilo potrebno.

Ilijino pamćenje je uskoro bilo „obogaćeno“ novim slikama. Godine 1813. Turci sa svih strana nezadrživo nadiru u Srbiju. Srpskoj raji jedini spas se činio u prelasku preko Save i Dunava, jer do šuma i zbegova se i nije više moglo. Na taj put spasenja kreću i Ilijini roditelji sa svom svojom decom. Negde iznad Smedereva skela je bez prestanka prevozila izbeglice na drugu obalu.

Ilija je kasnije pričao da je tom prilikom njegov otac Aba-Milosav hteo da na obali ostavi ždrebe, koje su takođe poveli sa sobom, jer nije mogao da ga ukrca na ionako prepunu skelu. Ilija je tada toliko plakao i kukao zbog ždrebeta da mu ga je otac najzad privezao za skelu. Tako se i to ždrebe plivajući za skelom spaslo od Turaka. Ova grupa izbeglica nastanila se u Crepaji i duž Dunava ne želeći da ide dublje u Austriju. Ilija je potom s tim ždrebetom i nekakvim taljigicama raznosio ribu, koju je kupovao od ribara, i prodavao prebeglim Srbima.

Uskoro Turci objaviše amnestiju te se mnoge izbeglice vratiše na svoja ognjišta. Tako se i Ilija ubrzo vrati u Kolare gde se ne zadrža dugo. Nemirna duha, on se otisnuo za Beograd koji je pružao znatno veće mogućnosti. Sam Ilija je o tome svom prvom dolasku u Beograd pričao:

– Kada sam ušao u Beograd, imao sam samo 30 para. Od te svoje imovine odvojim 2 pare te kupim lepinje da ručam. Jedući, sve sam mislio šta ću činiti kad potrošim i onih 28 para?

U Beogradu se tada kratko zadržao. Prelazi u Pančevo kod rođaka Đorđa Jovanovića – Servijanca koji ga šalje u Vršac u trgovinu. Tu je naučio sve što trgovački momci uče i mogu da nauče u to vreme.
Pričalo se da je taj rođak poslao Iliju u Vršac, jer je zapazio mladićevu žustru, nezgodnu i prgavu narav, te ga je radije dao u drugu radnju no da ga zadrži kod sebe.

Negde već oko 1817. Ilija je opet u Beogradu gde je služio u više trgovačkih radnji a najduže kod Milutina Radovanovića, najviđenijeg beogradskog trgovca u ono doba. Ilija se i oženio kćerkom ovog svog gazde, Sinđelijom. Uskoro po ženidbi otvara samostalno dućan, tzv. „boltu“, kako se onda govorilo, u vlastitoj kući na Zereku.

Sinđelija je bila izuzetna žena za svoje doba. Ravnopravno i gotovo samostalno, koliko je to tada za srpsku ženu bilo moguće, vodila je njihovu boltu. Što bi se reklo „k’o apoteku“. Ilija je izuzetno cenio i poštovao svoju ženu. Uvek i svugde je i njeno ime upisivao kao i svoje. Kada je poručivao i kupovao knjige Matice srpske, redovno je kupovao i za nju. Takav odnos prema ženi u Srbiji je bio izuzetak. Dok se u to vreme sa ženama postupalo neravnopravno i strogo, Ilija je prema Sinđeliji bio izuzetno blag i pažljiv. Kada se pedesetih godina prošlog veka teško razbolela, dovodio je lekare i iz „velikog“ sveta pa kako joj nisu mogli pomoći, odveo je u Peštu na lečenje gde i umire. Njeno telo nije hteo da ostavi u tuđini već ga prenosi i sahranjuje na beogradskom groblju. Za njega je to bio nenadoknadivi gubitak. Kako nisu imali dece, osećao je i govorio prijateljima da je za njega sve završeno i da nema više razloga da živi. Nikad se nije ponovo oženio.
Kada je postao svoj gazda, doveo je u Beograd i svoju braću, Tasu, Mitu i Ranka koji, takođe, uzeše prezime Kolarac. Svu trojicu upućuje na zanat ili u kakve druge poslove, ali ih ne zadržava kod sebe u radnji.

Maja 1828. Ilija M. Kolarac ponovo prelazi u Pančevo. Za to je od beogradskog vezira dobio teskeru – neku vrstu potvrde u kojoj je pisalo da je Ilija beogradski građanin, da mu je 28 godina, da je oženjen, da je srednjeg rasta, kose, obrva i očiju crnih, lica duguljasta, da se nosi servijanski, da je zanimanjem trgovac i da je, prema svom kazivanju, preneo iz Beograda u Pančevo 12.000 forinti u srebru.
Tri su verzije njegovog odlaska u Pančevo. Prema jednima, knez Miloš je naredio kažnjavanje svih mladih ljudi koji su nosili kape sa zlatnim širitima. Kažnjavao ih je sa po 25 batina te je Ilija pobegao iz straha od kazne. Po drugima, Ilija je kupio nekakvu kuću koja se dopala knezu Milošu te mu je ovaj uzeo. To je Iliju toliko naljutilo da je onako preke naravi, kakve je bio, odmah napustio Beograd. U Pančevu se pričalo da je došao samo zato da bi razvio svoju trgovinu.
U Pančevu je trgovao hranom i svinjama. Ta trgovina se odvijala preko Siska, Đera i Pešte sve do Beča. Najpre je trgovačke poslove vodio sa rođakom Đorđem Jovanovićem – Servijancem a kasnije i sa Đorđem Vajfertom, dedom čuvenog beogradskog pivara. Ilija M. Kolarac postaje poznat u mnogim trgovačkim centrima Austrije.
Zbog svoje preke naravi, koje je bio svestan, često je imao neprilika. Zadesi se jednom na pančevačkoj ulici koja je bila veoma blatnjava. Na sokaku su napravljene nekakve ćuprije da se ljudi ne bi kaljali. Na takvu jednu ćupriju naiđe Kolarac baš kad i jedan austrijski general na konju. Kolarac štapom zaustavi konja rekavši:

– Ti si gospodine na konju a ja idem peške, lakše ti je no meni, zato gledaj te se ukloni ili teraj po blatu.

Ta ga je drskost posle stajala mnogo muka i novca dok se izbavio iz nevolje, ali protiv svoje naravi nije mogao.
Kolarac je 1842. zatražio austrijsko podanstvo. Tom prilikom je u izveštaju pančevačke policije stajalo da je iz Beograda doneo 12.000 forinti u srebru i da je svojim radom tu sumu utrostručio. Tu je takođe stajalo da je kupio kuću broj 11 na Žitnoj pijaci za 10.500 forinti.
Carski i kraljevski dvorski ratni savet svojim Reskriptom od 27. septembra 1842. godine dopustio je da se Ilija Milosavljević Kolarac može primiti u austrijsko podanstvo. Kolarac je 1847. postavljen za vanjskog savetnika, neku vrstu odbornika pančevačkog Magistrata.

U Beograd se vraća posle ženine smrti 1856. godine. Trguje solju. Nabavlja za državu šalitru. Interesuje se i finansira geološka istraživanja, naročito u valjevskom kraju.

Kao dobar poznavalac života u Beogradu, kupovao je nepokretna imanja na prometnim mestima u gradu, kao što su ona u okolini Varoš-kapije i Stambol-kapije. Blizina Turaka mu nije smetala, kao drugim Srbima koji su od njih još uvek zazirali. Kolarac je bio svestan da tursko vreme prolazi i odlazi u nepovrat. U periodu od turskog bombardovanja Beograda 1862. pa do 1872, kada ga Turci i napuštaju, sva njihova nekretnina prelazi u državne ruke. Kolarac je otkupljivao i nasipao šanac koji je opasivao grad i na tom mestu sazidao kuću, podigao baštu, apoteku i dućan.

Što je više zalazio u godine, Kolarac je sve više smanjivao svoje trgovačke poslove, tako da je pri kraju života živeo uglavnom od rente. Tada se svakodnevno mogao videti ispred svoje kuće kako s brojanicama u ruci otpozdravlja mnogobrojnim prolaznicima. Predveče bi odlazio u kafanu „Srpski kralj“ na partiju preferansa. Te partije su bile čuvene u Beogradu. Oko Kolarčevog stola okupljali su se najugledniji ljudi tadašnje Srbije.

Karte je igrao uvek sa istim partnerima. I prilikom kartanja do izražaja je dolazila Kolarčeva prgava narav. Ljutio bi se i zbog sitnice „koja ne vredi ni groša“. Planuo bi i na najbolje prijatelje, ne birajući pri tom reči, što je za ono vreme bila retkost među starim uglednim Beograđanima. Jedini čovek u tom društvu kome ni u igri, ni inače u kakvoj raspravi, nikada nije uputio nijednu ružniju reč bio je dr Kosta Cukić. Čak i onda kada bi se Cukić u kakvoj raspravi opredelio za Kolarčeve protivnike, on ne bi praskao već samo kratko prokomentarisao:

– Zar se i ti gospodin Kosta povodiš za lolama?

Na ovog blagog, odmerenog, pametnog čoveka koji je doktorirao filozofiju u Hajdelbergu, bio profesor na Velikoj školi, potom ministar finansija u vladi Ilije Garašanina, jednostavno nije mogao da podigne glas.
Živeći godinama „preko“, kako se tada govorilo za Austriju, Kolarac je voleo i rado nabavljao razne zanimljivosti. Tako jednoga dana na verandi njegove kuće u Beogradu osvanu čudna šarena ptica. Papagaj.
Ponosni Kolarac istrajno je pokušavao da je nauči bar poneku reč. Satima joj je ponavljao Kolarac, Kolarac, Kolarac… Ptica je uporno ćutala, gledajući ga svojim crnim okom. „Čas“ se obično završavao ljutitim Kolarčevim uzvikom „magarac“.
Kroz nekih mesec dana vraćajući se kući jednog popodneva, Kolarac zapazi da mu se pred kućom okupila vesela gomila sveta čiji je smeh nadjačavao kreštavi glas papagaja „Kolarac-magarac, Kolarac-magarac…“
Na veliku žalost Beograđana, Kolarčeva ptica posle tog „incidenta“ nije dugo živela.

Ilija M. Kolarac nastavlja da začuđuje i zabavlja svoje sugrađane. Tako je bilo i prilikom lova koji je organizovao knez Mihailo 18. januara 1865. godine u Topčideru. Prema Milanu Đ. Milićeviću, pored mnogobrojnih zvanica jedan od najuglednijih bio je Ilija M. Kolarac. Sa njim je bio i Kosta Cukić (s naočarima), kako isti autor beleži.
Na zakusci, posle veoma uspešnog lova, italijanski konzul Skovaso nazdravi i to na srpskom jeziku:

– Gospodaru! Za zdravlje srpskog KRALJA Mihaila!

Posle ovakve zdravice nasta opšte oduševljenje, pokliči odobravanja a Ilija M. Kolarac u opštem oduševljenju opali pušku, a za njim se osu preko 300 pušaka, u to ime.
Početkom 1878. bio je optužen za veleizdaju, zatvoren i sproveden u Aranđelovac pred vojni sud. Tu se sudilo oficirima umešanim u Topolsku pobunu koja se dogodila krajem 1877. godine. Mada ni Ilija M. Kolarac ni Aćim Čumić, ugledan pravnik i član Kasacionog suda, nisu pripadali oficirskom koru, niti su na bilo koji način učestvovali u tim događajima, suđeno im je pred vojnim sudom.

Kolarac, pak, iako u dubokoj starosti, uvažen i poštovan od strane svih građana, bez dokazane krivice, okrivljen je za veleizdaju i osuđen na pet godina robije. U Požarevac je sproveden kao osuđenik.
Aćim Čumić je tom prilikom osuđen na smrt, ali je pomilovan na 10 godina robije. Iz zatvora je izašao 1880, kada su naprednjaci došli na vlast, ali se više nije bavio politikom. Mnogo je učinio za uređenje Kolarčeve zadužbine. Umro je 1901. godine.
Ako se ima na umu njihova osvedočena privrženost dinastiji Karađorđevića, onda se i ovo hapšenje donekle može razjasniti.
Iz tog perioda ostao nam je originalni izveštaj koji je za kneza Milana sačinio član beogradskog kvarta koji je izvršio hapšenje. Pored ostalog u tom izveštaju se navodi da je Aćim Čumić bio miran prilikom hapšenja, da nije davao otpor, da je svoju ženu tešio, da ne brine, da će se uskoro vratiti, jer do njega nema krivice. Nasuprot Čumiću, Kolarac je žandare dočekao goropadno, mada ni on nije pružao otpor pri hapšenju, ali ih je grdio i ružio takvim rečima koje iz pristojnosti nisu mogle da uđu u izveštaj.

Posle izricanja presude Ilija M. Kolarac je izjavio:

– Ne priznajem da sam ikada bio veleizdajnik i da za to mogu biti osuđen.

Prijateljima je još pre suđenja govorio da je nevin ali da se ipak plaši „kakvog belaja“. U zatvoru je proveo samo nekoliko meseci. Na dan 10. avgusta 1878. godine proglašena je nezavisnost Srbije te ga je vladar zajedno sa mnogim osuđenicima pomilovao.

U zatvor je Kolarac otišao zdrav i krepak a vratio se bolan i skrhan. Tome se ne treba čuditi jer je tada imao skoro 80 godina i teško je podneo ono kroza šta je sve morao da prođe.
Na dan kada je odveden u Aranđelovac, 26. januara 1878. godine, predat je sudu Kolarčev testament.
Dana 6. oktobra 1878. po podne u 15,30 umire u svojoj kući na Stambol-kapiji Ilija Milosavljević Kolarac.

Ni na samrtnoj postelji Kolarca nije napuštao zdrav duh i realističan način razmišljanja. Jednom prilikom kad su mu dali najbolje vino iz njegova podruma, nadajući se da ga bar ono malo ojača, on im je, srknuvši ga, odmah prebacio da eto i oni, njegovi prijatelji, hoće da ga upropaste kad toče najbolje vino a nije praznik. Ali, i pored šala koje je tako zbijao, prijateljima je savetovao da, kad on umre, njegovo telo odmah prenesu u sobu koju je za tu priliku odredio i najhitnije zapečate sve njegove kase, pa tek onda da se brinu oko njega.

Čim je pročitan testament, rodbina Ilije M. Kolarca pokreće niz sporova kod svih nadležnih sudova da bi se testament oborio a Kolarčevi fondovi među njima razdelili. Sudski sporovi su trajali pune tri godine. Tek kad je Kasacioni sud novembra 1881. doneo konačnu presudu pod brojem 4149, testament je postao pravosnažan i Odbor, koji je sam Kolarac odredio, preuzeo je fondove na dalju upravu.

Prema testamentu, Kolarčevu zadužbinu čine dva osnovna fonda:
Književni fond Ilije M. Kolarca,
i Fond za podizanje srpskog univerziteta.
Prvi dobrotvorni fond I. M. Kolarac osnovao je još za života 1857, zajedno sa vojvodom Tomom Vučićem-Perišićem. Te godine su njih dvojica sumu od 250 dukata predali mitropolitu Petru s ciljem da se obrazuje „Fond za pominjanje onih koji su izginuli za otadžbinu“.
Ideju za osnivanje tog fonda Kolarac je dobio posle parastosa jednom poznatom srpskom ustaniku održanom na beogradskom groblju koje se u to vreme nalazilo pored crkve Sv. Marka. Prolazeći pored uzvišenja sa kojeg je narodu tumačen Hatišerif 1830. godine, shvatio je da polako padaju u zaborav oni koji su svoje živote dali za otadžbinu a kojima više nema ko ni sveću da zapali.
Novac iz tog fonda odmah je dat pod interes sa kamatom od 8%. Uskoro su izrađena i pravila Fonda I. M. Kolarca i Tome Vučića-Perišića koja su glasila:

– Suma od 250 dukata namenjena je crkvenoj kasi, kao poseban Fond, s tim što se izdaje pod interes,
– dobijena sredstva od interesa troše se za parastos palima za otadžbinu, a sve što pretekne uplaćuje se u Fond čija glavnica ne sme da se dira,
– svake će se godine davati veliki parastos u Sabornoj crkvi u Beogradu za pokoj duša izginulih boraca za oslobođenje Otadžbine i to prve subote po Sv. Andreji koji se slavio 30. novembra.

Prvi takav parastos održan je izuzetno 22. februara 1857. godine na zadušnice.
Državne vlasti kasnije prenose održavanje tog parastosa na prvu subotu posle 22. februara kojeg je dana 1890. određena svetkovina „proglas Kraljevine“. Uprava Fonda to odlučno odbija jer je u suprotnosti sa željama osnivača Fonda. O ovom prota beogradski Novica Lazarević, 1. maja 1890, izveštava Konzistoriju i moli za uputstvo o budućem datumu održavanja parastosa.

Pokušano je da se taj parastos premesti i na Vidovdan, ali je konačno, 1909. godine, odlučeno da se parastos održava onda i onako kako su to zaveštali Ilija M. Kolarac i Toma Vučić-Perišić. Ta Zadužbina je dobila i svoj naziv Fond za pomen poginulim Srbima u bojevima za oslobođenje Srbije od 1804. do 1815. godine.
Ministarstvo prosvete Srba, Hrvata i Slovenaca donosi još i zvanično rešenje 10. oktobra 1928. godine, da se svake godine, prve subote po Sv. Andreji, u 10 časova drži ovaj pomen.
Prema izveštaju Uprave Fonda, u julu 1895. godine suma je iznosila 7.122,78 dinara, a 1946. Zadužbina Fonda I. M. Kolarca i T. Vučića-Perišića prijavila je III rejonu u Beogradu ratnu štetu na osnovu izgubljene dobiti u iznosu od 5.464 dinara.
Za života I. M. Kolarac učestvuje u osnivanju još jedne zadužbine u okviru Matice srpske, čije sedište je do 1864. bilo u Pešti. Godine 1861. u Novom Sadu slavila se stogodišnjica Save Tekelije, bivšeg doživotnog predsednika Matice srpske. Tom prilikom je Svetozar Miletić pozvao prisutne da pomognu osnivanje Pravne Akademije u Novom Sadu. Kolarac se odmah odazvao tom pozivu prilažući 400 dukata za tu namenu.

Novcem za taj fond rukovala je Uprava Matice srpske, ali, pored sveg truda i napora, do osnivanja toliko željene Pravne Akademije nije moglo da dođe. Predloženo je da se taj fond ustupi Srpskoj Velikoj Gimnaziji u Novom Sadu koja bi eventualno mogla da preraste u Pravnu Akademiju. Da li je Kolarac odgovorio na ovaj zahtev Matice srpske nije poznato, tek sredstva su ostala u posedu Matice srpske.
Na dan 25. februara 1877. godine Ilija Milosavljević Kolarac je potpisao svoj testament.

Iz tog testamenta izdvajamo:
I Sve svoje imanje zaveštavam na korist mog naroda, i to na ovaj način:
Da se iz svega imanja obrazuje Fond iz koga će se vremenom imati podići srpski univerzitet. Univerzitet treba da se nazove:
UNIVERZITET ILIJE M. KOLARCA OSNOVAN SOPSTVENIM TRUDOM NA KORIST SVOGA NARODA
II Da se od gotovine novca odvoji 10.000 dukata cesarskih i da se dade mome književnom fondu koji već postoji pod imenom:
KNJIŽEVNI FOND ILIJE M. KOLARCA

Ovaj fond, pod ovim imenom, da večito ostane. Kapital ovog Fonda da se daje pod interes pa od tog interesa da se jedna trećina upotrebljava za umnožavanje ovog fonda dokle fond ne naraste na 20.000 dukata cesarskih a ostale dve trećine da se troše na književnost.
Ja želim da ovaj Fond podmiruje najpreče narodne potrebe u književnosti. Zato će Odbor imati dužnost i pravo, da prema potrebama vremena određuje koji će rod književnosti i u kojoj meri potpomagati.
Iz ovog Fonda da se nagrađuju dobra književna dela ne samo Srba iz današnje kneževine, nego dobra književna dela Srba iz sviju predela srpskih, no i to samo dela pisana ćirilicom.
III Ja želim da ove moje naredbe ostanu nepromenjene dok je Srpstva i Srbije, i da ne može ove moje naredbe preinačiti ni zakon, ni vlasti državne, ni ma ko drugi.
Ostavljen amanet učenim Srbima koji će odbornici bivati da ovaj amanet sačuvaju kroz sva vremena, i da se staraju kroz sva vremena ove fondove u dobrom stanju održavati i njima u granicama ovog testamenta tako upotrebljenje činiti, kako će narod srpski najviše koristi imati.
Godišnji računi ovih fondova da se predaju javnosti preko novina.
IV Da se sablja Vučićeva, kao zaslužnog čoveka za narod, preda srpskom muzeumu na čuvanje.
XVI Moje saranjivanje da bude obično. Moj spomenik na mojoj grobnici da se drži u dobrom redu. Na spomeniku da se napiše:
OVDE POČIVAJU ILIJA MILOSAVLJEVIĆ KOLARAC I SUPRUGA NJEGOVA SINĐELIJA ILIJE KOLARCA.
ONI SU CELOG SVOG VEKA TEKLI I ČUVALI DA OSTAVE SPOMEN SVOME NARODU.

Zadužbina I. M. Kolarca priznata je Rešenjem Kasacionog suda br. 4149 od 16. oktobra 1881. godine gde stoji: Zadužbina je namenjena isključivo prosvetnim ciljevima i ne deli dobit među svojim članovima uprave.
Zadužbina Ilije M. Kolarca radila je u smislu volje svoga osnivača, a 1895, prema zapisima M. Đ. Milićevića, Fond zadužbinski je iznosio:

9. oktobra 1878. godine 724.508,60 dinara u zlatu
1. oktobra 1895. godine 1.294.220,09 dinara u zlatu.
Za tih 17 godina postojanja Zadužbine imovina je uvećana za 569.711,49 dinara u zlatu.
Iz Uredbe Odbora Kolarčeve Zadužbine, koja je doneta na predlog člana Odbora Stojana Novakovića, a potvrđena 7. novembra 1881. godine od strane Ministarstva prosvete, proističu sva prava Odbora predviđena Testamentom. U Uredbi Kolarčeve zadužbine u članu 12. stoji:

„Glavna kontrola neće uzimati u ocenu: da li je neko književno delo zaslužilo nagradu koja mu je data, kao ni da li je zgodan način koji je Odbor odabrao za potpomaganje književnosti“.

Glavna kontrola je imala obavezu da proverava:
1. Da li se novci koji su namenjeni Univerzitetskom fondu pridaju glavnici,
2. Da li se Književni fond umnožava po Testamentu.
Kako po Testamentu ostavljeni novac nije bio odmah dovoljan za ostvarenje ciljeva Univerzitetskog i Književnog fonda, to je predviđeno „da se putem kamata umnožava pa makar to trajalo i 30 godina“.
Književni fond je već negde 1900. godine dostigao sumu od 20.000 dukata cesarskih, a Univerzitetski je tek 1927. mogao da počne da ostvaruje odluke Testamenta.
Zadužbinski odbor je u međuvremenu o svom radu redovno preko novina izveštavao javnost.

Sam Kolarac je za života, na sednicama Odbora kojima je predsedavao u svom stanu, dodeljivao iz Književnog fonda nagrade i to ne samo za pojedinačna dela već i za ukupan doprinos srpskoj književnosti pojedinih književnika. Nagrada je dodeljivana ili u gotovom novcu ili su njom isplaćivani troškovi za štampanje spisa. Novčana nagrada je iznosila najviše 100 a najmanje 8 dukata.
Kolarac je, međutim, i direktno pomagao ne samo književnike nego i druga za kulturu zaslužna lica.

U poslednjim godinama svoga života Kolarac je govorio da su u njegovom tefteru zabeležene tačne cifre koje pokazuju koliko je i kad raznim piscima dao „na potporu srpske književnosti“.
Sačuvan je podatak o tome da su u Kolarčevoj zaostavštini pronađena pisma u kojima mu se mnogi Srbi, i ne samo Srbi, obraćaju za novčanu pomoć ili mu se zahvaljuju za već ukazano dobro.
Iz Književnog fonda Kolarčeve zadužbine izdato je do 1914. godine oko 120 knjiga.

Nakon završetka Prvog svetskog rata Kolarčeva zadužbina obnavlja svoj rad. Konstituiše se zadužbinski Odbor u sastavu: predsednik Čeda Mijatović, potpredsednik Slobodan Jovanović i članovi Sr. Stojković, Bogdan Popović, Drag. Prendić, Tih. Đorđević i A. Belić.

Odbor Kolarčeve zadužbine svojim aktom br. 15 od 26. juna 1927. godine donosi Odluku o podizanju Kolarčevog univerziteta u Beogradu. Prema ovoj Odluci, Kolarčev univerzitet bi imao da se shvati „kao ustanova koja bi držala sredinu između Državnih i Narodnih Univerziteta. Sa prvima bi imao sličnosti uređenja, sistematska predavanja, naročite kurseve za vežbanja, polaganje ispita i izdavanje diploma i uverenja, a sa onim drugima što bi mu predavanja i kursevi bili podešeni za širu publiku“.

Književni fond je knjige izdavao u više biblioteka, u kojima su naši najeminentniji književnici i naučnici štampali svoja dela. Između dva svetska rata pored ostalih izdanja ovog fonda valja pomenuti:

• I. Andrić: Njegoš kao tragični junak kosovske misli.
• M. Đurić: Šilerova Marija Stjuart. Euripidova Medeja i njen epski značaj.
• R. Dimitrijević: Alfons Dode i Provansa.
• M. Ibrovac: Alfred de Vinji.
• M. Budimir: O Ilijadi i njenom pesniku.
• A. Belić: Vuk Karadžić. Borba oko našeg književnog jezika i pravopisa. Delo Vukovo.
• I. Sekulić: Punkt i kontrapunkt. Puškin. Milan Rakić. Petar Kočić i savremenost njegova.
• V. Vučković: Muzika od kraja XVI do XX veka.
• V. Ćorović: Karađorđe i Prvi srpski ustanak.
• K. Todorović: Zarazne i infektivne bolesti.
• I. Đaja: Kako se hranimo.
• M. Sekulić: Tuberkuloza u ranim godinama čovečijeg života.
• S. Ristić: Filozofija i nauka.
• P. Tutundžić: Izvori energije u budućnosti.

Naravno da ovo nisu svi naslovi niti ih je moguće na ovom mestu sve nabrojati. Najpopularnije biblioteke Književnog fonda bile su „Redovno izdanje“, „Mala biblioteka“ i „Poučna biblioteka“.
Zadužbina Ilije M. Kolarca dobila je tokom Drugog svetskog rata Komesarsku upravu. Iz izveštaja o radu Književnog fonda za 1943. godinu vidi se da fond nije uopšte korišćen pošto su mu prihodi usled ratnih prilika bili svedeni na minimum. Glavni deo fonda sastojao se od hartija od vrednosti (1.379.382,50 dinara), koje u toku rata nisu donosile kamatu a gotovina u iznosu od 609.773 dinara predratnih nije bila dovoljna za dodeljivanje nagrada. Svi prihodi koji su se tada sticali poticali su od dvorana Kolarčeve zadužbine.

Posle završetka Drugog svetskog rata podnet je Izveštaj o poslovanju Zadužbine Ilije M. Kolarca u 1945. godini koji je potpisao predsednik Kolarčeve zadužbine prof. dr Aleksandar Belić.
Iz tog Izveštaja proizilazi da je, „zahvaljujući svojoj dobro fundiranoj imovini i finansijskoj situaciji“, Zadužbina Ilije M. Kolarca do Drugog svetskog rata sa mnogo uspeha obavljala svoju kulturno-prosvetnu misiju, a da se posle rata Zadužbina našla u takvom stanju da je već u 1945. godini njen dalji opstanak doveden u pitanje.

Pred rat su glavni finansijski izvori Zadužbine bili: 1. nepokretno imanje kod Kneževog spomenika, 2. nepokretno imanje na Kraljevom trgu, 3. poljoprivredno imanje u opštini supskoj i ćuprijskoj, kao i poljoprivredno imanje u Železniku, srez Vračarski, 4. prihodi od interesa na uloge kod banaka, 5. prihodi od hartija od vrednosti pojedinih fondova i 6. prihodi od raznih priredaba i predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu.

Usled razaranja koja je prouzrokovao okupator, nastalih političkih i društvenih promena posle oslobođenja, donošenja novih zakona o agrarnoj reformi i o valorizaciji investicija, nastupile su velike promene u strukturi imovine Zadužbine. Potpuno su uništene zgrade na placu kod Kneževog spomenika (Trg Republike), a plac je eksproprisan od strane opštine. Po novom zakonu o agrarnoj reformi, eksproprisana su, takođe, imanja u opštinama Supska i Ćuprija kao i imanje u opštini Železnik, srez Vračarski.

Prema ovom Izveštaju, Zadužbini su ostale samo neznatne vrednosti, kao npr. u evidenciji publikacija Kolarčevog narodnog univerziteta te 1945. godine nalazilo se još 46 naslova knjiga iz biblioteke „Redovno izdanje“ sa 29.463 sveske, 10 naslova „Male biblioteke“ sa 9.050 sveski i dva naslova „Poučne biblioteke“ sa 95 sveski.

Sačinitelju ovih redova, u septembru 1989. godine, na žalost, u tadašnjoj upravi Kolarčevog univerziteta nisu bili dostupni nikakvi podaci o posleratnom postojanju i funkcionisanju fonda Zadužbine niti bilo kakav trag Testamenta. Ali, zato su se u izuzetno luksuznoj upravnikovoj kancelariji uz slike I. M. Kolarca, Vuka Karadžića i Njegoša u divnom polupraznom bibliotečkom ormanu šepurila dela Josipa Broza, Kardelja i Lenjina. Tu se ne može videti ni jedna jedina knjiga izdata potporom Književnog fonda, iz ma kog perioda njegovog postojanja, a njima je, ruku na srce, i namenjen taj orman.
Napokon, Zadužbina Ilije M. Kolarca dočekala je bolje dane. Na dan 1. aprila 1992. godine vraćen joj je status zadužbine a što se tiče njene nepokretne imovine, postupak za vraćanje je u toku.

Mira Sofronijević: Darivali su svome otečestvu, Beograd, 1995.

Izvor:rastko.rs

______________________________________________________________________________________________

Veliki dobrotvor Ilija Milosavljević-Kolarac zaveštao je celokupno svoje imanje na prosvećivanje naroda.

To imanje čini današnja centralna pošta sa kafanom na uglu Poenkareove ulice i Pozorišnoga trga a zatim ceo niz dućana u redu, koji zavija i u Miletinu ulicu gde izbija kafanska bašta. Tim imanjem koje danas predstavlja ogromnu vrednost upravlja naročiti Odbor Kolarčeve zadužbine koji je želeo da na istome, a na licu prema Pozorištu, koje gleda u Miletinu ulicu, podigne Narodni univerzitet koji se izdržava iz zadužbinskih prihoda.

U domu zgrade iza Kolarčeve pivnice, onamo gde je sad centralna pošta i direkcija Beogradske pošte, bilo je dugo vremena austrijsko poslanstvo koje je zauzimalo sve prostorije na gornjemu spratu a na donjem spratu, gde su sada poštanski šalteri, bila je katolička kapela sve dok nije podignuta nova na Vračaru.
Kafana „Kolarac“ jedna je od starijih građanskih kafana i ponela je svoje ime po sopstveniku zgrade-zaveštaču. Odmah po podizanju zgrade otvorena je tu kafana sa baštom, i građanstvo, a naročito porodice, koje su dotle posećivale Germanovu baštu, sve su se preselile kod „Kolarca“. Oduvek, kao i danas, ta je kafana važila kao vrlo solidna, gde su naročito nedeljom, na podne posle službe božje, a uveče posle šetnje na Kalemegdanu, navraćali otac, majka i sva deca da popiju po čašu piva i da slušaju muziku.

U prvo doba i kafana i bašta bile su manje. Kafana je imala nekoliko soba i jedno odeljenje malo prostranije a bašta nije bila ni za polovinu današnje bašte. Po tim raznim sobama kao i leti u bašti bila je polovina stolova zauzeta za stalne goste („štamtiši“), jer kod „Kolarca“, kao ni u jednoj beogradskoj kafani, bio je najveći broj tih stalnih, tih „večitih“ gostiju.
Za jednim od takvih stolova, u najcvetnije doba ove kafane, kada ju je držao Nikola Praporčetović (sedamdesetih i osamdesetih godina devetnaestog veka), bilo je uvek okupljeno ovo društvo: Miloš Petrović, stari gospodin, Dragomir Brzak, Panta Jovanović blagajnik, Nikola Šilić telegrafista, Uroš Romanović načelnik, Panta Besarić telegrafista, Čekić kasacioni sudija, Nikola Ninić sudija, Manojlo Đorđević „Prizrenac“ i Miloš Popović novinar. Oni su sedeli redovno u manjem salonu za jednim dugačkim stolom na kome je stajao, u piksli od palidrvaca, karton na kome je pisalo: „Gospodsko mesto“.

Bio je u drugoj sali još jedan sto „večitih“ gostiju, oko kojega su se skupljale zanatlije kojima je predsedavao Jovan Sremac limar, brat Stevana Sremca. Jovan Sremac poznat ne samo kao čestit čovek, dobar drug i gost izdašne ruke, važio je još i kao neobično vešt da spravi meze i salatu te su se njegovome stolu, bar dok se ne slisti meze, rado pridruživali i oni koji po profesiji nisu bili zanatlije.

Među gostima, naročito o ručku, viđao se često kod „Kolarca“ i pokojni Kosta Vujić profesor. Poznata je stvar već da je Vujić ručavao na dva-tri mesta. On je znao u kojoj je restoraciji dobra supa i goveđina a u kojoj umokac i pečenje i nije nikad reskirao da u jednoj pojede sve to. Kod „Kolarca“ je, po njegovome uverenju, bila odlična supa i goveđina i on bi to pojeo tu, a zatim bi išao u „Kasinu“ na Terazije, da jede kakav umokac i vraćao se „Ruskom caru“ da završi ručak pečenjem.
Za vreme točenja piva na podne i uveče kretali su se između stolova i dva vrlo zanimljiva tipa. Jedno je bio Pera pekar, koji je pekao vrlo dobre perece i pisao vrlo rđavo stihove i nekada tako poznata jevrejska Perla sa Jalije, koja je pekla jaja na način kako je to kod Jevreja običaj a koja su jaja gosti vrlo rado jeli uz pivo.

Najduže je držao kafanu „Kolarac“ pomenuti Nikola Praporčetović ili, kao što su ga obično zvali, Nikola Praporac. To je bio otmen gospodin i dobar domaćin a vrlo korpulentan čovek sa nelikim trbuhom pred sobom. Među njegovim gostima tada je cirkulisala jedna anegdota o Nikoli Praporcu koji je, kao neki delegat, sa mnogim drugima, odlazio u Moskvu na neku izložbu. Vele tada je i ruski car bio na toj izložbi i rado je primio srpsku deputaciju. Kada mu se predstavio ovaj simpatični kafedžija beogradski i rekao da se zove Praporac, vele, car ga je odmerio onako korpulentnog kakav je bio i rekao:
– No, kad su u Srbiji takvi praporci, kakva li tek zvona moraju biti!

Posle Nikole Praporca preuzeo je na dugoročni zakup lokale g. Đorđe Vajfert, s tim da je ne izdaje pojedincima, no to da bude glavni i centralni lokal za točenje piva iz njegove pivare. Od tada je počelo i renoviranje kafane. Od mnogih soba stvorena su dva paralelna salona, od kojih je jedan bio pivnica i drugi trpezarija a osim toga, uništavajući jedan deo bašte, koja je zatim potisnuta van dotadanjih ograda, g Vajfert je podigao najveću i najlepšu salu u Beogradu. Ta sala, koju je zatim u našem narodnome stilu dekorisao poznati slikar Dragutin Inkiostro, postala je tada središte duhovnoga i društvenoga života prestonice. Tu su priređivane najotmenije zabave (Žensko društvo, Kolo Jahača, Akademska omladina, Trgovačka omladina), tu koncerti i gostovanja, tu predavanja i zborovi, tu svadbe i svi veći banketi. Učiteljsko je udruženje tu održalo jednu svoju godišnju skupštinu, Narodna odbrana nekoliko zborova. Uostalom, Narodna odbrana je i ponikla kod „Kolarca“. To je bilo onih buriih dana kada je Austrija proglasila aneksiju Bosne i Hercegovine. Poznate su one ogromne demonstracije koje je vodio Branislav Nušić. Kako su demonstracije trajale nekoliko dana i s dana na dan hvatale sve šire dimenzije tako da su pretile da se pretvore u nerede širih razmera, Nušić, osećajući da nema više snage ni moći ni autoriteta da takvoj bujici postavi brane, pozove hitno na savetovanje pok. Živojina Dačića i s njim zajedno odluči da pozovu veći broj uglednih građana na savetovanje. Oni zakažu sastanak ovih u maloj sobi kod „Kolarca“ i na taj sastanak dođu kao pozvani: Ljuba Jovanović, Žika Rafajlović, Velisav Vulović, Marko Vuletić i još nekoliko istaknutijih građana.
Nušić im iznese situaciju i potrebu da se ovaj narodni pokret, koji je on izazvao, reguliše i uputi jednim naročitim i po interese otadžbine korisnim pravcem. On im reče još da se lično oseća nemoćnim da to učini; stoga predloži da se obrazuje odbor Narodne odbrane, koji će ubuduće rukovoditi celim pokretom a on će mu i dalje rado služiti. Predlog bude primljen i toga časa postaje Narodna odbrana koja prima zatim na sebe velike nacionalne zadatke koji urađaju blagoslovenim plodom.
Od sviju koncerata i zabava, koje su kroz dugi niz godina priređivane u lepoj i prostranoj sali kod „Kolarca“, odvaja se jedan neobičan koncerat, koji je još potkraj prošloga veka priredila Poštansko-telegrafska zadruga. Te večeri, „Kolarčeva“ sala bila je dovedena u saobraćajnu vezu sa celim svetom i taj neobičan i originalan koncerat predstavljao je pravo čudo svojega doba.
U tome vremenu u Srbiji još nije postojao međugradski telefonski saobraćaj i baš zato je izazvao toliko veću radoznalost kod beogradske i niške publike kad je Telegrafska zadruga objavila da priređuje „jednovremeni telegrafski koncerat Beograd-Niš.“ Drugim rečima, beogradska publika u „Kolarčevoj“ sali slušaće niški orkestar i niško pevačko društvo „Branko“, koje će pevati u sali niškog hotela „Evropa“, a niška publika slušaće beogradski orkestar i pevačku družinu „Stanković“, koja će im pevati u „Kolarčevoj“ sali. Tada su mnoge neverne Tome, i u Beogradu i u Nišu, zavrteli glavom i sa velikom sumnjom u tehnički uspeh jedva su rešili da posete ovaj čudnovati koncerat. I umalo nisu naslutili neuspeh.
Koncerat je trebalo da počne u 9 časova; međutim, telefonska linija, jedina između Beograda i Niša, koja je služila samo za dvor obeju prestonica, i koja je za ovu svrhu bila ustupljena toga večera Telegrafskoj zadruzi, bila je prekinuta u 8 časova i opravljena tek posle dva sata, kada je publika na obadva mesta, uz podsmeh, htela da napusti obadve sale. Ali je na kraju krajeva opet ispalo kako treba.
Te noći sala „Kolarčeva“ bila je pretvorena i u poštu i u telegraf. Za jednim dugačkim stolom, najlepše mis-poštarke tuckale su poštanskim žigom marke na pismima i saobraćajnim kartama. Za ovu svrhu, po rešenju ministra Laze Jovanovića, izdana je naročita emisija maraka i karata u korist telegrafske siročadi, koja je važila svega 24 sata.
U jednom uglu sale bio je postrojen i telegraf.
Publika je imala pravo te večeri da vrši pošiljke i poštanske i telegrafske. Ljuba Krsmanović je odatle telegrafisao svojim prijateljima u Beču, Berlinu, Parizu i Londonu. Odatle je pozdravljen i veliki Srbin Nikola Tesla.
Mnogobrojna beogradska i niška publika otišla je sa ovog koncerta veoma zadovoljna i puna divljenja ovakvom napretku na polju telefona u Srbiji, i ne sluteći šta će dobiti, posle nepune tri decenije, sa radio-telegrafom i telefonom.
Od znatnijih zakupaca već renovirane kafane u Vajfertovoj režiji, najpoznatiji je bio „Brat-Velja“ koji je inaugurisao kod „Kolarca“ krkanluke, mezeta i presan kiseli kupus na podne. U doba Brat-Veljino „Kolarac“ je počeo sve više bivati noćna kafana, gde je rado provodio noći ceo Beograd. Tada je Brana Cvetković preneo svoj orfeum kod „Kolarca“ te postao najomiljenija atrakcija Beograda i svih stranaca koji bi se u Beograd navratili. U to doba, za vreme Braninih predstava, kod „Kolarca“ se gušilo i nije se moglo doći do mesta ni zimi u velikoj sali ni leti u bašti.
Posle Brat-Velje držali su kafanu najpre Đoka Dimitrijević i Garma, zatim sam Đoka Dimitrijević a posle izvesnog vremena uzeo ju je Đoka Cvetković, koji ju je potpuno reorganizovao i renovirao te stvorio jedan od najprijatnijih etablismana u Beogradu.

Branislav Nušić

Izvor:web.archive.org

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PSIHOLOGIJA BOJE…

Kako se crvena boja igra ljudskim umom?

Ljudi nikada neće saznati šta se dešavalo u glavama naših predaka pre nekoliko hiljada godina kada su prvi put uzeli boje i počeli sa farbanjem svog tela, ali je značajno to što su izabrali crvenu, boju krvi – kao podsetnika života, ali i smrti, piše BBC.
Danas, crvena je povezana sa snagom, agresijom i seksom, pa je ta boja odlika britanske kraljevske porodice, ali i kitnjastog reona u Amsterdamu poznatog kao „red-light district“, a te asocijacije ne mogu biti puka slučajnost.

Nova grana nauke pod nazivom „psihologija boje“ je utvrdila da crvena može imati veliki uticaj na naše raspoloženje, percepciju i delanje.

Nošenje crvene odeće može promeniti čoveka psihološki, ali mu može promeniti i ravnotežu hormona, pa se postavlja pitanje šta je toliko moćno u vermilionu, karmin ili skarletno crvenoj?

Nema sumnje da se percepcija crvene poklapa sa jednim od najvažnijih događaja u istoriji evolucije. Mnogi sisari, kao na primer psi, ne prave razliku izmedu crvene i zelene.

Tokom prilagođavanja primata životu u džungli oni su evoluirali novu vrstu ćelije u svojoj mrežnjači koja im je omogućavala da izaberu svetlo, crveno voće između lišća.

Ta poboljšana percepcija se prilagodila i drugim oblicima društvene komunikacije, pa je crvena koža, izazvana pumpanjem krvi blizu površine koža, važan znak dominacije za mnoge vrste primata.

Mandrili majmuni su možda najpoznatiji primer. Oni živopisnim oznakama na licu određuju svoj položaj u strogoj hijerarhiji grupe, što je dominantniji on je i crveniji.

Dva psihologa sa Univeziteta u Durhamu Rasel Hil i Robert Barton su 2004. godine počela da se pitaju da li bi i ljudi reagovali na sličan način i shvatili su da ljudi, iako ne pocrvene kao majmuni, veoma se zarumene u napadu besa.
Stoga crvena odeća možda nosi znak agresije i dominacije. Hil i Barton su pokušali to da istraže, a Olimpijada koja se održavala iste godine dala im je savršenu priliku.

Oni su pratili borbene sportove kao što su boks i tekvondo kada su sportisti nasumično nosili ili crvenu ili plavu opremu i time su omogućavali naučnicima da uporede performanse istih sportista.

Prateći njihov napredak Hil je primetio da su oni u crvenim kompletima imali oko pet odsto više šansi da pobede.

„Crvena ne pretvori takmičara u odlicnog sportistu“, kaže Hil i dodaje da ona samo pomaže kada su ljudi u sličnom rangu.

Ova prva „skarletna studija“ je obuhvatila i niz drugih eksperimenata, pronalazeći slične rezultate sa, na primer, fudbalskih utakmica u kojima je bilo manje verovatno da će igrači postići gol ukoliko golman nosi crveni dres.

Ubrzo, psihologija boja je postala naučna oblast koja se razvila u sopstvenom pravcu.

I van sportskih hala slični misaoni procesi se dešavaju kada je reč o crvenoj boji, pa na primer ljudi će se više kladiti sa crvenim čipovima, nego oni koji ih imaju u drugim bojama.

Takođe, nošenje crvene odeće može da pomogne u intervjuu za posao, dok neki modni stručnjaci sugerišu da se crvena povezuje sa vlašću i dominacijom na radnom mestu.

Verovatno je najviše studija o bojama bilo sa temama želje, zavođenja i greha. Niz eksperimenata je potvrdio da su muškarci i žene pođednako ocenili da su ljudi u crvenoj odeći atraktivniji.

Malo crvenija koža je posledica dobre cirkulacije pa signalizira dobro zdravlje i kondiciju, pa verovatno po navici ljudi crvenu odeću „čitaju“ na isti način.

Kao i sa sportskim rezultatima, tajna možda leži samo u umu čoveka, kao i oku posmatrača.

Percepcija crvene je evoluirala, to je boja zrelog voća, ljutitog lica čoveka ili pak čoveka koji pokazuje seksualno uzbuđenje.

„Na taj način, ona će uvek biti povezana sa opstankom i time se možda samo potvrđuje ono što su naši preci shvatili kada su prvi put počeli da slikaju svoje telo: ne postoji ni jedna druga boja kao što je crvena„, zaključuje Endru Eliot sa Univeziteta u Ročesteru.
 Izvor: pressonline.rs/Tanjug

---

SLASNO KONZUMIRANJE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

Da li će ova buba spasiti svet?

Iako vrlo mala, jedna buba može da nahrani sve gladne na planeti. Potrebno je samo ljudima objasniti kako da je uzgajaju i problem gladi može biti rešen, kažu autori ovog projekta.

Surlaši su male i skromne bube, ali za Muhameda Ašura oni su rešenje mnogih problema u zemljama u razvoju, piše CNN.

Ovi skromni insekti mogli bi da iskorene glad i neuhranjenost, izvuku zajednice iz siromaštva i snize nivo ugljen-dioksida.

Za biće dugačko svega nekoliko centimetara to je veliki učinak ali i moć.

Ašur je s nekoliko kolega studenata s univerziteta Mekgil pokrenuo kompaniju Aspire sa ciljem da predstavi uzgajanje insekata zemljama kojima nedostaje hrane i nutritivnih sastojaka.

Ova ideja je prošle godine dobila nagradu Hult, koju je pratilo milion dolara uloženih u projekat. Nakon što su dobili nagradu, oni su pokrenuli pilot program u Gani, gde je čest problem nedostatka hrane.

Trenutno 75% predškolaca i dve trećine trudnica u Gani pati od anemije, tvrdi Svetska zdravstvena organizacija.

„U ruralnoj zajednici, ishranu uglavnom čine ugljeni hidrati. Zbog nedostatka proteina, kojih ima u ribi i junetini, oni jedu nešto što nije hranljivo“, kaže dr Klement Akotsen Mensag, entomolog i istraživač s Univerziteta u Gani.

Foto: BY-YOUR-⌘/Flickr.com

„Surlaši su odličan suplement“, dodaje on.

U 2013. godini Organizacija za hranu i agrokulturu pri UN-u je objavila izveštaj pozivajući na konzumaciju insekata širom planete.

U izveštaju je zaključeno da insekti imaju vrlo slične nivoe proteina kao i govedina, a pobeđuju u nivoima gvožđa, kalijuma, cinka, fosfora i nekoliko amino-kiselina.

„Tamo gde ima manjka gvožđa, manjka i edukacije i poverenja u vlasti. Ukoliko odete u neko malo selo blizu Akre, teško ćete nagovoriti žene da piju tablete gvožđa ili neke druge suplemente“, tvrdi on.

„Na ovaj način predstavljamo gvožđe i proteine na način mnogo bliži ovoj kulturi“, dodaje on.

U nekim delovima Gane već je prihvaćeno konzumiranje surlaša.

„To nećete videti u svim delovima Gane, ali gde se konzumira, to se čini s velikom slašću“, kaže Ašur.

Proces uzgajanja surlaša nije komplikovan. Neko ko je neobrazovan, ali vredan, može pokrenuti proizvodnju za kratko vreme.

Projekat Aspire cilja na farmere koji žive u ruralnim zajednicama, gde zemlje ima u izobilju. Oni bi obezbedili farmerima alatke i obučili bi ih besplatno, a potom kupili surlaše i distribuirali ih širom zemlje. U planu je i mlevenje brašna od surlaša.

 (B92)

PAMETNICA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

 Žedna vrana moli za malo vode

Vrane su nam još davno dokazale da se svrstavaju među najpametnije stvorove na svetu.

Danas ćete se još jednom uveriti u to.

Glavni akter ovog videa je jedna žedna vrana, koja je odlučila da turiste zamoli za malo vode, što joj je najzad i uspelo.

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

Vrane razmišljaju kao sedmogodišnje dete

Reč nauke

Naučnici se već neko vreme zalažu za tezu da su vrane daleko inteligentnije nego što smo do sada verovali.

Naučni časopis Plos One nedavno je objavio rezultate studije sprovedene na vranama iz Melanezije. One su testirane na nekoliko načina, a među logičkim zadacima koje su im naučnici postavili našao se i test iz Ezopove basne o vrani i krčagu sa vodom.

Pred ptice su, naime, postavljene epruvete napunjene vodom do koje životinje nisu mogle da dopru, zbog oblika i duzine svog kljuna. Pošto nisu mogle da dohvate vodu, ptice su ubacivanjem predmeta u epruvetu podigle njen nivo.

Vrane su uspešno rešile veliki deo zadataka i zadivile naučnike svojim razmišljanjem i odabirom strategije.

– Rezultati studije su neverovatni, jer potpuno menjaju naše mišljenje o ovim zivotinjama. Njihovo logičko razmišljanje blisko je onom kod sedmogodišnje dece – objašnjava Sara Gelbert sa Univerziteta Oklend.

_______________________________________________________________________________________________________

Autor: zivotinje.rs

_____________________________________________________________________________________________________

DA LI JE STVARNO ILI NE…

TAMOiOVDE

Naučnici rešili misteriju vantelesnog lebdenja

Neki ljudi tvrde da su iskusili vantelesni doživljaj ili “astralna putovanja”, osećaj koji predstavlja lebdenje van sopstvenog tela i gledanje u njega spolja.

Foto: Shutterstock

Tim naučnika je pronašao ženu koja tvrdi da to može svesno da uradi i skenirali su joj mozak. Ono što su otkrili bilo je veoma čudno.

Andra Smit i Klod Mesirver sa Univerziteta u Otavi opisali su mogućnosti pacijentkinje: “Bila je u stanju da vidi sebe dok rotira u vazduhu iznad svog tela, leži ravno i okreć se oko svoje horizontalne ravni. Ona je rekla da ponekad gleda u sebe dok se pomera iznad, ali ostaje svesna svog nepomerajućeg “stvarnog” tela. Uz to tvrdila je da ne postoji nikakva emotivna veza sa doživljajem.”

Kako je to moguće? Može li se to zaista dogoditi?

Naučnici su pronašli da se nešto dramatično i konstantno dešava u njenom mozgu: fMRI je pokazao “jaku deaktivaciju vizualnog korteksa” dok se “aktivirala leva strana nekoliko područja koja su vezana za kinestetičku sliku”, koja obuhvata metalnu sliku telesnog pokreta. To je deo mozga koji nam omogućava da budemo u interakciji sa svetom. To je ono što čini da osećamo gde je naše telo u odnosu na svet.

Ovo je prvi put da je ovaj tip iskustva analiziran i dokumentovan naučno. Naučnicima je poznato da vantelesno iskustvo može biti uzrokovano moždanim traumama, senzornom deprivacijom, iskustvima susreta sa mogućnošću umiranja, psihičkim drogama, dehidratacijom, spavanjem i električnom stimulacijom mozga. Međutim, ovo je prvi dokumentovan slučaj da neko može svojevoljno da dospe u to stanje.

Dakle, da li je stvarno ili ne?

Stvarno je u smislu da ona zaista doživljava to. Skeniranje mozga je pokazalo da prolazi kroz ono što tvrdi. Međutim, to ne znači da njena “duša” izlazi iz njenog tela. Nema astralnog putovanja, poput onih koje opisuju mistici. Nema nikakvih paranormalnih aktivnosti.

Činjenica je da, iako ne postoji mnogo naučnih eksperimenata na ovu temu, naučnici veruju da su vantelesna iskustva tip halucinacije izazvan nekim neurološkim mehanizmom. Naučnici koji su radili na ovom istraživanju spekulišu da je ovaj neurološki mehanizam prisutan i u drugim ljudima, te da neki ljudi – poput ove žene – mogu da se “istreniraju” kako bi ga aktivirali. Pacijentkinja im je rekla da je prvi put primetila da se ovo događa kada je bila malo dete, dok je spavala.

Možda će vantelesno iskustvo završiti kao sinestezija, neurološki fenomen koji je bio masovno ignorisan tokom sredine XX veka.

Sinestezija – koja čini da neki ljudi automatski vide boje u svojim mislima dok čitaju ili vide slova, brojeve i reči – danas je potpuno priznata i proučena.

nationalgeographic.rs

---

---

 

PERFIDNOST POROBLJAVANJA ROĐAKA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Fascinantno! No, nešto me podseća na to. Ko je TamoiOvde, ko?

_________________________________________________________________________________________

Nova vrsta: „Nindže“ među mravima!

Naučnici otkrili u SAD mrave koji, koristeći hemijsku kamuflažu, upadaju u tuđa utvrđenja neopaženi odakle u „ropstvo“ odvode druge mrave!

U napad kreću tek četiri jedinke duge svega dva i po milimetra, a posle akcije neutralisano je između pet i 100 odsto napadnute kolonije.

Tim nemačkih biologa otkrio je nedavno u Americi vrstu mrava koja zarobljava druge mrave i pretvara ih u robove, koristeći tehniku infiltracije dostojnu nindža ratnika.

Nova vrsta, tipa Temnothorax, koja obuhvata nekoliko stotina vrsta malih mrava koji žive u drveću i šumskom tlu, nazvana je pilagens, što na latinskom znači pljačkaš, zbog načina na koji upada u tuđe mravinjake kako bi iz njih izvukla mrave.

Za razliku od čuvenih mrava-robovlasnika iz Amazonije, koji kreću u napad sa 3.000 vojnika, Temnothorax pilagens to čine suptilnije, u daleko manjem broju, prikradajući se neprijatelju kao uhode.

„Pljačkaši“ napadaju samo dve druge vrste mrava, s kojima su u srodstvu i koje žive u stablima oraha i žira, pravim utvrđenjima sa čvrstim zidovima i samo jednim uskim otvorom, koji se lako može odbraniti.

Pravi izazov za sićušnog nindža-mrava, dugog svega dva i po milimetra.

Nindža-mrav

Umesto masovnog napada ili duge opsade, koji zahtevaju dosta vremena i „ljudstva“, mali „gonič robova“ više voli tihu infiltraciju.

Akciju obično sprovode četiri mrava. S obzirom na to da su veoma mali, lako mogu da se uvuku u neprijateljsku koloniju, koristeći hemijsku kamuflažu kako bi ostali nezapaženi.

Po pravilu, kada je mravinjak napadnut dolazi do bespoštedne borbe. Biolozi Univerziteta u Majncu i Prirodnjačkog muzeja „Senkenberg“ u Gerlicu nisu, međutim, primetili ništa slično tokom upada nindža-mrava u tuđi mravinjak.

Ne samo da se njihove žrtve ne brane, već puštaju da im neprijatelj odnese larve, pa čak i odrasle jedinke koje će kasnije za „pljačkaše“ raditi kao robovi.

Borba prsa u prsa: „Pljačkaš“ (gore) i „rob“ (dole)

Istraživači, čija je studija objavljena u onlajn časopisu ZooKeys, ustanovili su da nindža-mravi ispuštaju specifičnu hemijsku supstancu koja sprečava njihov plen da ih prepozna kao neprijatelje.

Uprkos hemijskoj kamuflaži, dešava se da uljezi budu demaskirani.

Nindža do kraja, Temnothorax pilagens tada udara tamo gde najviše boli: žaoku upire u deo vrata žrtve koji nije zaštićen oklopom. Ubod uzrokuje momentalnu paralizu i munjevitu smrt.

Ovakvom taktikom, nindža-mravi uspevaju, iako brojčano nadjačani, da unište između pet i 100 odsto kolonije, navode nemački naučnici, dodajući da se napadači gotovo uvek izvuku neozleđeni.

rts.rs

___________________________________________________________________________________________

Naslov i uvodna napomena: Bora*S

KOLIBRIJEV LET…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________

Kako kolibri uspeva da levitira?

  Naučnici su rešili da u njega upere kameru vrednu 15.000 dolara i saznaju.

Kako bi dizajnirali i stvorili bolje leteće robote, tim naučnika sa Stenford univerziteta mora da stvari posmatra na način na koji naše oči ne mogu. Njima je potrebno da posmatraju mnoge interesantne stvari znatno detaljnije nego što smo to u stanju da učinimo prostim pogledom tako da su zgrabili kameru velike brzine i krenuli u potragu za pticama.

Ptice su neverovatno brze životinje, posebno određene vrste kolibrija koje kreću toliko brzo da ljudsko oko ne može da ih detektuje.

Srećom, naši mozgovi i ruke omogućili su nam da izmislimo neverovatne kamere koje snimaju velikom brzinom sa kojima je moguće snimiti i uočiti sve detalje koje ne možemo da primetimo okom.

Kolibri uspevaju da načine vrlo brz i mali trzaj duž kičme, poput mokrog psa koji pokušava da otrese vodu sa sebe, samo što oni to rade u sred leta.

Ovo nikada do sada nije bilo zabeleženo i naučnicima može da pruži dragocene podatke kada je pravljenje robota u pitanju.

 

Izvor:b92.net

___________________________________________________________________________________________

Izuzetno retka prilika se ukazala porodici fotografa Kevina Šenka iz gradića Dejtona (Dayton) u američkoj državi Virdžiniji i, na sreću ljubitelja ptica, oni su je odlično iskoristili. Kevin i njegova porodica inače uređuju magazin Prijatelj prirode (Nature Friend Magazine) i istoimeni internet sajt.

 Časopis je namenjen celoj porodici, uključujući sve tri generacije, a osnovan je 1983. godine kao štampano izdanje. U nastavku ćete imati priliku da pročitate priču o tome kako su nastale fotografije ovog jedinstvenog belog stvorenja. Albino kolibri sa fotografija inače pripada vrsti crvenogrlih kolibrija – Archilochus colubris.

Piše Kevin Šenk (Shank), 27. januar 2012.
Za fotografa živog sveta, važan deo svakog uspešnog snimanja čini pronalaženje subjekta koja se želi fotografisati. Pejsažni fotograf možda tačno zna gde želi da napravi fotografiju, ali mora čekati na pravo svetlo. Mi koji fotografišemo ptice i životinje moramo prvo da ih pronađemo –  i to po mogućstvu kada su raspoložene da „sarađuju“.

Alat koji koristimo u našim potragama za pticama je e-mailing lista za ljubitelje ptica. U pitanju je sistem obaveštavanja gde ljubitelji šalju interesantne, neobične i retke fotografije ili informacije gde su koju vrstu ptica posmatrali. Mi smo prijavljeni na dve takve liste za naš region u državi Virdžinija.

Pre dva dana sam pročitao poruku o albino primerku crvenogrlog kolibrija koji redovno posećuje hranilice u dvorištu jednog čoveka. Lokacija se nalazila oko 30 milja od nas (~50km) tako da smo dečaci i ja otišli da se provozamo do tamo. Prvi korak do prilike za uspešnu fotografiju je napravljen iako još uvek nismo napravili nijedan snimak.

Pretpostavimo da ste vi na našem mestu, i da ste upravo parkirali ispred kuće gde očekujete da ćete snimiti albino kolibrija. Poneli ste fotoaparat i ostalu opremu, što znači da je počatak dobar. Šta dolazi dalje? Da li možete da predvidite prepreke koje se mogu pojaviti?

Nekoliko misli mi se motalo po glavi. Za početak, ovo je možda jedini dan u našim životima da ćemo imati priliku da uslikamo albino kolibrija. Naravno, najviše bi voleli da fotografije ispadnu dobre… Pored toga, sva pažnja mi je bila usmerena na samo pravljenje tehnički kvalitetnih fotografija, na dobru ekspoziciju, tačan fokus, detalje na perju…

Domaćin, g-din Louler (Lawler) nas je dočekao na vratima i pokazao nam svoje hranilice u dvorištu. Od četiri hranilice, ona koju je albino kolibrija najviše posećivao se mogla fotografisati sa otvorenih vrata zaklonjenog trema. Pozicioniranje unutar vrata na tremu bi moglo biti korisno pošto bi to značilo raditi iza zaklona. Tako je i bilo, postavili smo jedan fotoaparat na to mesto. Drugi smo stavili spolja, usmeren prema istoj hranilici iz drugog ugla.

Ekspozicija je bila od najveće važnosti. Da li znate šta beli objekti lako naprave kada se snimaju na jakom suncu? Da bi uhvatili detalje na perju, morali smo da podeksponiramo snimke kako bi se osigurali da belina ne „pregori“ i tako izgubi fine detalje.

Osim toga, nijansa senke drveća iza osvetljene hranilice je bila veoma tamna. Iako to pravi odličan kontrast na fotografijama, da li znate koliko to dodatno komplikuje merenje ekspozicije? Svetlomer fotoaparata meri neutralno sivu. Prema tome, on će od pozadine misliti da je u pitanju neutralna siva tamna površina i podesiti ekspoziciju prema tom očitavanju.

Posvetljavanje tako izmerene slike kako bi se dodali detalji tamnoj ogradi u pozadini, kako bi to svetlomer aparata to pokušao sam da uradi bi svakako značajno osvetlilo fotografiju, ali time i „ispralo“ belu pticu.

Napravili smo probne snimke drugih ne-belih kolibrija i odlučili da podešavanje kompenzacije ekspozicije na – 1.3 verovatno odgovara. Naravno, jedino će snimanje albino kolibrija predstavljati pravi test. Plan nam je bio da počnemo sa ovim podešavajem a da nakon nekoliko snimaka pokušamo i sa još jednim korakom na levu stranu kompenzacije ekspozicije, a zatim i dva koraka na desno… Testiranjem sa trećinom tamnijom i trećinom svetlijom kompenzacijom od početne povećali bi šanse da dobijemo bar neke fotografije sa pravom ekspozicijom. Ovo je uvek dobar način da se osiguraju optimalni rezultati na adekvatnom broju fotografija.

Nakon priprema, bili smo spremni sa akciju. Jedini problem je predstavljala činjenica da se kolibri nije pojavio. Bili smo na početnu sezone migracije i ova ptica je svaki dan mogla nestati. Naposletku, već je dva puta bio na ovom mestu za nedelju dana. Čekali smo, razgovarajući sa našim novim prijateljima… Ćekali smo i čekali…

Odjednom, bez najave, PTICA se stvorila niotkuda i okupirala svoju hranilicu. Nakon par brzih fotografija, albino je nestao istom brzinom kojom se pojavio. Da li će se vratiti?

Pregledali smo napravljene fotografije. Moj stariji sin Šafan je slikao sa trema – fotoaparatom koji se morao suočiti sa tamnom pozadinom ograde. Iako se ptica nije sasvim okrenula ka objektivu, ekspozicije su bile odlične. Da, mali delovi bele jesu „pregoreli“ ali to se moglo očekivati kada se ovako svetao beli objekat presijava na direktnom suncu. Ipak, uglavnom je bilo detalja na perju leđa i repa. Pozadina je ostala tamna, praveći odličan kontrast belim perima.

Tokom narednih sati imali smo joše nekoliko prilika za snimanje. Nakon što su moji sinovi svaki napravili po nekoliko fotografija, ja sam uzeo jedan od fotoaparata. Kada se kolibri odlučio da poseti zumbul uz ivicu dvorišta, jedva sam uspeo da izvučem fotoaparat iz vrata. Namestio sam se najbrže što sam mogao. Leteći od cveta do cveta, levo-desno, gore-dole i napred-natrag, naš kolibri nije mirovao. I mene je takođe naterao da skakućem.

Ovaj grm zumbula je bio u senci. Sasvim druga vrsta problema je trebala biti rešena i to brzo. Koji je adekvatan stepen podeksponiranja u ovom prigušenom svetlu? Koju ISO osetljivost da koristim da kvalitet ostane što je moguće bolji a da istovremeno omogući dovoljno kratku ekspoziciju koja će zaustaviti pokret krila?

Kako i inače često fotografišem sa jednom trećinom podeksponirano kako bi sačuvao svetle detalje koji su manje intenzivni od bele na ovoj jedinstvenoj ptičici, pretpostavio sam da je -2/3 dobra polazna tačka. Nakon što sam napravio nekoliko snimaka na ISO1600, podigao sam osetljivost na ISO2500. Canon 1D Mk4 možda može da napravi prihvatljive snimke sa ovim ISO ali ponekad to znači očekivati previše…

Kraće ekspozicije koje je ISO2500 omogućio su bile dobrodošle, samo sam se nadao da fotografije neće ispasti previše zrnaste…

Fotoaparat je zujao i škljocao. Napravio sam i više nego dovoljno fotografija.

„Klinci, dođite ovde i preuzmite dalje..“, pozvao sam sinove.

Marlin je došao, ubacio svoju memorijsku karticu i nastavio da snima dok sam ja pohitao unutra da pogledam fotografije sa moje kartice. Šta god bilo, Marlinu bi koristilo da čuje kako sam ja prošao. Opet, kompenzacija ekspozicije koju sam podesio je bila uspešna na belom perju. Rekao sam Marlinu da spusti ISO na 2000, ne zbog toga što sam naslutio problem već zato što je i menjanje ISO vrednosti takođe korisno. Brza provera fotografija na aparatu usred posla ipak nije dovoljno precizna kao pregled na računaru. Ako se problem ukaže kasnije, ipak neće sve slike biti napravljene sa istom ISO vrednošću.

To je bilo juče. Sada se nadam da će možda, možda ovaj kolibri tu doći i sutra.

Voleo bih da ga vidi i moja supruga Betani (Bethany).

Izvor:zivotinjsko-carstvo.com/ptice /Pripremio: Goran Ćatić/

---

Priredio: Bora*S

---

 

GRADINAR…

Danas je Đurđevdan(ovde), dan cveća i ljubavi.

Foto: mudremisli.com

 Na današnji dan, 6. maja 1861. godine u Kalkuti se rodio indijski književnik, dramaturg i filozof, Rabindranat Tagore.

„Nesavršenstvo nije negacija savršenstva; konačnost ne poriče beskonačnost.

To se samo celina iskazuje u delovima, to se beskraj otkriva u granicama.“

„Ništa lakše nego u ime spoljne slobode uništiti unutrašnju slobodu čoveka.“

„Cvet sa tugom gubi latice, ali umesto njih s radošću očekuje plod.“

„Do istine možemo doći samo onda ako nam je data sloboda da grešimo.“

 „Samo ono što činimo iz ljubavi činimo slobodno, pa ma koliko patnje iz toga proizašlo.“

  „Nema te poezije koja bi mogla da se vine do onih visina do kojih dopire ljubav.“

„Ono što nam je potrebno da bismo bili slobodni jeste ljubav; ona ima snagu da s radošću nosi breme sveta.“

„Velika srca vole, mala traže da budu voljena.“

 „Zatvoriš li vrata svim greškama, zatvorit ćeš ih i istini.“

***

RABINDRANAT TAGORE(1861-1941)

Foto:www.totalbhakti.com

Veliki indijski pesnik, muzičar, slikar, filozof, humanist. Isticao je ideju o duhovnom jedinstvu sveta, jedinstvu u različitosti; jedna od dominantnih crta njegove poezije je ljubav, koja ide od najintinmijeg do kosmičkog-ljubav prema deci,  ženi,  ljudima, prirodi.

Zalagao se za svojevrsno lirsko pozorište prožeto muzikom, iskazano simbolikom, obavijeno mitom i alegorijom.

Njegova proza je umetnička freska Indije, svedočanstvo, filozofija i kritika. Dela su mu prevedena na mnoge jezike sveta-Sadhana, Stvaralačko jedinstvo, Čovekova religija; drame  Čitra, Pustinjak; romani Brodolom, Dom i svet, Čaturanga; lirika Večernje pesme, Jutarnje pesme, Gradinar, Gitandžali („Pevačeva žrtva“), Labud i druge.

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1913. godine.

Umro je u svom rodnom gradu Kalkuti, 7. avgusta 1941. godine.

***

IZ GRADINARA…

Gradinar 1

Sluga: Sažali se na svog slugu, kraljice!

Kraljica: Svečanost je prošla i sve su me sluge ostavile. Šta ćeš ti tako dockan?
Sluga: Pošto si druge otpustila došao je moj čas. Došao sam da te pitam šta ima tvoj poslednji rob još da uradi.
Kraljica: Šta možeš da očekuješ ovako pozno?
Sluga: Učini me Gradinarom svoga Cvetnjaka.
Kraljica: Kakva ludost!
Sluga: Hoću da napustim svoj stari posao. Baciću mač i koplje u prašinu. Ne šalji me više na daleke dvore; ne kreći me u nove pobede. Učini me Gradinarom svoga Cvetnjaka.
Kraljica: Koje bi ti bile dužnosti?
Sluga: Da te služim u dokolici. Održavaću svežu travu na tvom putu, kojim jutrom šećeš i gde sumorno cveće pri svakom tvom koraku klicanjem pozdravlja stopala tvoja. Ljuljaću te na ljuljašci u hladu saptaparne, kroz čije će se lišće probijati ran mesec da celiva rub haljina tvojih. Puniću ti mirisnim uljem kandilo kraj postelje i čudnim ću ti slikama šarati podnožje pastom od šafrana i sandala.
Kraljica: A kakva će ti biti nagrada?
Sluga: Da smem držati tvoje šačice male kao nežne lotosove pupoljke i preko članaka nogu tvojih navlačiti cvetne lance; da ti smem tabane obojiti crvenim sokom ašokovog cveta i poljupcima otrti trun prašine, koji na njima možda još okleva.
Kraljica: Slugo moja, tvoja je molba uslišena, bićeš Gradinar moga Cvetnjaka.

Gradinar 35

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
Nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
Nikada ne uzimaš što bi trebalo.

Gradinar 39

Celo jutro pokušavam da ispletem venac,

ali mi cvetovi izmiču i ispadaju.
A ti sediš tu, i posmatraš me krišom
iz kutova tvojih budnih očiju,
Pitaj one oči koje kuju mračne zavere
ko je tome kriv.

Pokušavam da pevam, ali uzalud.
Na usnama tvojim kradom drhti osmeh;
zapitaj ga zašto nije uspela pesma moja.
Neka ti usne pod zakletvom kažu
kako mi se glas izgubio u ćutanju
kao pjana pčela u lotosovom cvetu.

Veče je,
i vreme da cveće zatvori čašice svoje.
Dopusti mi da sedim pored tebe,
i da usne moje vrše posao
koji se može vršiti samo
u ćutanju i u blagoj svetlosti zvezda.

Gradinar 24

 Tajnu svoga srca ne zadrži za se,

mila moja!
Kaži je meni krišom, samo meni.
Ti što se osmehuješ tako slatko,
šani tiho,
moje će te srce čuti,
ne moje uši.

Gluva je noć, dom je nem,
ptičija gnezda obavija san.
Poveri mi tajnu svoga srca
kroz uzdržane suze,
kroz drhtavi osmejak,
kroz sladak stid i jad.

Gradinar 41

 Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći

ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.

 

PODSEĆANJA…

KAD JE TAGORE RECITOVAO NA BENGALSKOM U BEOGRADU

Rabindranat Tagore i njegov autograf na fotografiji
objavljenoj u ,,Politici” 16. novembra 1926. godine

„Politika” je pre 85 godina posvetila veliku pažnju boravku slavnog indijskog pesnika i filozofa u jugoslovenskoj prestonici

Veliki indijski pesnik ifilozof Rabindranat Tagore, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1913. godine, umro je na jučerašnji dan 1941. u Kalkuti, gradu u kome je i rođen 1861. godine.

Autor više od 1.000 poema, 24 drame, osam romana, više od 2.000 pesama i velikog broja eseja, Tagore je pre 85 godina, na svojoj evropskoj turneji u novembru 1926. posetio Beograd, o čemu je ,,Politika” iscrpno izveštavala nekoliko dana.

U razgovoru za naš list, objavljenom 14. novembra, Tagore je govorio o kulturama istoka i zapada, o ljudskoj slobodi, o fašizmu i boljševizmu.

,,Sam pokret fašizma skriva veliku opasnost za susede. On je izgrađen na povredi slobode bližih i to mu je greška koja ne može ostati oproštena”, rekao je Tagore, a na pitanje da li ,,nalazi sličnost između fašizma i boljševizma”, odgovorio je sledeće:

,,To ne bih mogao još reći jer ja ne smem govoriti o boljševizmu, pošto nisam video svojim očima njegove posledice”, objasnio je Tagore. Izneo je i mišljenje da ,,način rada sadašnje ruske vlade odbija i nemoguć je, jer poništava naše najveće dobro: slobodu.”

,,Politika” je 15. novembra objavila kratak izveštaj o jutarnjem dočeku Tagore i njegove pratnje na beogradskoj železničkoj stanici tog dana, kao i prvi deo obimnog teksta F. Mirskog pod naslovom ,,Indiski nacionalizam”, čiji je nastavak štampan 16. novembra.

Tagore je, inače, odseo u skromnom apartmanu na četvrtom spratu hotela ,,Palas”, gde je primio i novinare iz beogradskih redakcija, među njima i saradnika ,,Politike”. On je svoj intervju potpisao inicijalom ,,M”, što ukazuje da je s Tagorom, najverovatnije, razgovarao tada mladi, potonji slavni novinar našeg lista Predrag Milojević.

Domaćin velikom indijskom pesniku i filozofu bila je i jugoslovenska sekcija Pen kluba, koja je u ,,Srpskom kralju” priredila ručak za svog uglednog gosta. Na ovoj svečanosti pozdravio ga je rektor Beogradskog univerziteta Pavle Popović, a dat je i predlog da Tagore pored već dogovorenog, održi još jedno predavanje, što je on i prihvatio.

U večernjim satima 15. oktobra Tagore je prvo govorio u novom zdanju Univerziteta, a sutradan na Kolarčevom univerzitetu. U obe prilike se ,,okupio ceo Beograd”.

,,Došao je i običan radnik, koji je jedva načuo za veličinu i vrednost ovoga pesnika daleke Indije, došao je i ozbiljni učenjak da svoja znanja o Tagoru obogati i ličnim impresijama o njemu”, javila je ,,Politika”.

On je govorio o progresu i savremenoj civilizaciji, ali je ,,najlepši deo večeri” bilo pesnikovo recitovanje pesama na bengalskom jeziku, tako da je ,,i taj bengalski jezik svima slušaocima koji su ga prvi put čuli u životu izgledao blizak, poznat i razumljiv”, javila je ,,Politika”.

 Tagore je, govoreći o trenutku tadašnjeg sveta, rekao i ovo:

,,Strasti su poludele. Došla je želja za eksploatacijom i sve veliko i lepo izgubilo se.

 Mi drhtimo u strahu od te Evrope koja hoće da odvoji čoveka od Boga.

 Vojnici i trgovci koji nam danas dolaze, ne donose nam ideale prvih pionira, već samo strast za materijalnim bogaćenjem. Možete li se ponositi civilizacijom koja nosi strah. Savremena civilizacija odvojila je nauku od duha. Nauka stvara discipline, daje snagu, ali bez ideala… Sve što ne crpe snagu duha, nije lepo, nego je ružno. Snagom može da se ponosi lav, tigar, slon. I kad se čovek ponosi snagom, on je kao životinja.”

Sutradan je Tagore održao predavanje o značaju umetnosti, a ,,ovacije pesniku bile su beskrajne”, izvestila je ,,Politika“.

Posle posete Beogradu, slavni pesnik i filozof Rabindranat Tagore je preko Sofije i Istanbula otputovao za Indiju.

——————————————————-

Ptica sa dva gnezda

Tokom posete Hrišćanskoj zajednici mladih ljudi, u njihovom društvenom domu u Vasinoj uloci, gde ga je pozdravio vladika Nikolaj Velimirović, Tagore je rekao:

,,Vrlo sam srećan što mogu da vidim narod koji se mnogo razlikuje svojim osećanjima od ostalih zapadnih naroda. Za vašu ljubaznost ja vam ne mogu izraziti svoju zahvalnost.

Ja volim ovaj narod što ima spontano osećanje, što ima toplo srce koje ume da se oduševi.

Kako je to prijatna stvar biti toliko voljen i poznat u jednom svetu u koji nisi nikad očekivao da dođeš! Ja se osećam kao ptica koja ima dva gnezda na dve suprotne obale. Ja sam srećan što se nalazim u zemlji prebogatoj ljubavlju.”

Slobodan Kljakić (objavljeno: 08.08.2011.)

Izvor:politika.rs/

                   
PRVA BEZIMENA

Foto: bundergroundvoices.runboard.com

 Gazeći travu na stazi začuh: „Poznaješ li me?“
Osvrnuh se, pogledah i rekoh:“ Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice.“
Ona odgovori: “ Ja sam prva velika ljubav tvoje mladosti.“
Njene oči su blistale kao rosno jutro.
Za-utah trenitak, a zatim zapitah: “ jesi li iscrpla sav teret suza?“
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumedoh da je njen plač imao vremena
da nauči govor osmeha.
Nekada prošapta ona: „Govorio si da ćeš uvek voleti svoju tugu.“
Zbunjen rekoh:“ Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav.“
Uzimajući njenu ruku u svoju, dodadoh:“I ti si se promenila, nekadašnji bol postao je vedrina.“
To je samo dete gospodaru.
Ono trči oko tvog dvora, zaboravlja se, pokušava da i od tebe napravi igračku.<

Ne pazi na neuređenu kosu ni na nemarnu odeću koju vuče po prašini.

Zaspi i ne odgovori ti kad joj govoriš –
cvet koji joj daješ ujutru, iz njenih ruku pada u prašinu.
Kad se podigne oluja i kad se nebo smrači,
ona više ne spava, ostavljajući lutke rasturene po tlu, ona se priljubljuje
tebi, iz straha.
Boji se da ti dobro ne služi.
Ali ti posmatraš njenu igru smešeći se.
Ti je poznaješ.
Dete koje sedi u prašini tvoja je žena;
njene igre će se smiriti,
postaće ozbiljnije,
pretvoriće se u ljubav…

    DRUGA BEZIMENA

  Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

 Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.

 TREĆA BEZIMENA
Završiću pesmu svoju, ako ti je tako volja.
Ako srce tvoje ispunjuju nemirom, ukloniću oči svoje sa tvoga lica.
Ako te ne putu prestravljujem, skrenuću i udariću drugim putem.
Ako te zbunjujem dok pleteš cvetne vence, izbegavaću tvoj usamljeni vrt.
Ako je voda ćudljiva i divlja, neću poterati svoj čun pored obale tvoje.

 ČETVRTA BEZIMENA
Volim te, dragane, oprosti mi ljubav moju.
Uhvaćena sam kao ptica koja je zalutala.
Otkako se potreslo, srce moje izgubilo je svoj veo i ogolelo.
Pokrij ga svojim sažaljenjem, dragane, i oprosti mi moju ljubav.

Ako me ne možeš voleti, dragane, oprosti mi bol moj.
Ne gledaj me prezrivo iz daljine.
Povući ću se u svoj kut i sedeti u mraku.
Obema rukama pokriću svoju golu sramotu.
Odvrati svoje lice od mene, dragane, i oprosti mi bol moj.

Ako me volis, dragane, oprosti mi moju radost.
Ako moje srce ponese bujica sreće, ne smej se mom opasnom zanosu.
Ako sedim na svome prestolu i vladam nad tobom tiranijom ljubavi svoje,
ako ti kao boginja poklonim svoju milost,
podnesi oholost moju, dragane, i oprosti mi moju radost.

Priredio: Bora*S

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________

ALEKSANDRIJA, PRESTONICA SEĆANJA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________

PRESTONICA SEĆANJA

Jedan mladić je imao 25 godina kada je na krilima ratničke i osvajačke slave osvojio Egipat 332. godine pre nove ere.

Foto by Ramblurr/Flickr.com

Odlučio je da prestonica novoosvojene zemlje bude na morskoj obali, a kao idealno mesto poslužiće jedna luka na obali Sredozemnog mora sa savršenom klimom i prilazom Nilu u čijem zaleđu je ležalo slatkovodno jezero Mariut. Zapovedio je svom arhitekti Dinokratu da baš tu sagradi zajedničku prestonicu Afrike, Evrope i Azije – tri kontinenta tadašnje civilizacije. Tako je rođena Aleksandrija.

Foto by MrSnooks/Flickr.com

  Aleksandar Veliki nikad neće videti svoj grad. Nova osvajanju su ga odnela dalje i kada je, desetak godina kasnije, umro – njegovo telo će biti prebačeno iz Vavilona i sahranjeno u centru Aleksandrije. Nad grobom je podignut hram Soma, a ljudi i dan danas uzalud tragaju za staklenim kovčegom u kome leži balsamovano i zlatom optočeno telo velikog osvajača. Nadživeo ga je grad koji je osnovao.

 

Aleksandrija je danas metropola sa pet miliona stanovnika koja se prostire na obali Sredozemnog mora u dužini od gotovo sedamdeset kilometara. Iz aviona noću izgleda kao zlatna brazletna na vratu kakve egipatske princeze, danju to je kosmopolitski mravinjak sa svojim kapijama Sunca i Meseca, širokim bulevarima (kornišima), spomenicima što svedoče o vekovima stare slave i čuvaju magiju velikih ljudi, velikih ratova i velikih ljubavi.

Foto by Miriam.Mollerus/Flickr.com

 Tu je čuvena Kleopatra slomila srce rimskim vojskovođama Gaj Juliju Cezaru i Marku Antoniju i tako spašavala svoje carstvo, a kada joj to nije uspelo i sa proračunatim Oktavijanom koji je nameravao da je odvede u Rim i pogubi kao robinju, ona se obavila egipatskim kobrama čiji su je ujedi odveli u večnost i legendu.

Iako na svakom koraku srećete “toponime” savremene civilizacije u vidu restorana brze hrane, fri šopova, prodavnica, univerziteta, samo jedan pogled na njene spomenike vraća vas u vrtlog vekova i podseća da su ljudi prolazni, a ovaj grad večan.
 

Foto by Iyng883/Flickr.com

Foto by Fightung Irish 1977/Flickr.com

Foto by A.M.Kuchling/Flickr.com

Foto by Eviljohnius/Flickr.com

Foto by Derek Keats/Flickr.com

Pompejev stub je jedan od retkih sačuvanih spomenika antičke Aleksandrije napravljen od crvenog granita iz Asuana, visok 22 metra i posvećen Dioklecijanu. Na mestu jedne uklonjene turske tvrđave iskopani su ostaci Rimskog pozorišta sa mermernim sedištima za 700-800 gledalaca u kome se za vremena vladavine Ptolomeja nalazio Panov vrt, a kasnije vile i kupatila. Sa platoa obnovljene čuvene Aleksandrijske biblioteke posmatra vas bista Aleksandra Velikog mermernog pogleda uprtog ka jugu. Ona je , zapravo, bila deo Aleksandrijskog muzeja, filozofske ustanove koju je dao da se sagradi jedan od Ptolomeja, naslednika istoimenog Aleksandrovog generala. U međuvremenu, biblioteka je rušena i paljena mnogo puta, poslednji put je obnavljena krajem prošlog veka.

Ovde su tri veka pre nove ere vršeni proračuni za gradnju čuvenog svetionika Faros na isturenom rtu istoimenog ostrva koje će kasnije sa kopnom povezati nasip Hepstadion ( “dug sedam stadiona”). Svetionik Faros bio je zaštitni znak Aleksandrije i jedno od sedam svetskih čuda antike. Bio je sagrađen od krečnjaka, imao je četiri dela, bio je visok oko 135 metara, a njegova kupa se završavala sedam metara visokom statuom Posejdona – boga mora. On je Arapima, koji su ga zvali El Manara, poslužio kao prototip za minarete, tornjeve pored džamija sa kojih se vernici pozivaju na molitvu. Propadao je postepeno, uništavan ljudskom rukom i zemljotresima, tu je građena džamija, a danas na njegovom mestu stoji tvrđava Kaitbej koju je podigao istoimeni sultan krajem petnaestog veka.

Poseban doživljaj pružaju Montaza vrtovi, kompleks od 50 hektara, koji su danas mondensko letovalište a nekada su bile rezidencije poslednjih egipatskih kraljeva iz dinastije Muhamed Alija. Ovde su u prelepim palatama, okruženi bogatstvom i hiljadama konkubina, živeli Abuz Hilmi, Fuad i poslednji egipatski kralj Faruk koji je abdicirao 1952. godine i sa poslugom i blagom isplovio put Venecije. Danas ove vrtove pohode romantici kako bi prošli njegovim Mostom ljubavi i večno ostali zaljubljeni.

Aleksandriju su osvajali Persijanci, Arabljani, padala je u ruke Evropljana a tragovi ovih potonjih su vidljivi u fasadama građevina izgrađenih u neoklasicističkom stilu i secesiji. Kad je sredinom prošlog veka Naser proglasio nacionalizaciju, stotine hiljada Evropljana napustilo je ovaj grad, ali je pečat starog kontinenta ostao i Aleksandrija ima sve odlike jednog mediteranskog grada.

Aleksandriju valja doživeti i, zašto da ne, ostati u njoj poput velikog grčkog pesnika Konstantina Kavafija (1863-1933). On je u doba najveće slave živeo u stanu iznad jednog bordela, a iza ćoška grčke crkve u današnjoj ulici Šaria Šarm el Šeik i pevao elegije gradu koji ga je zauvek kupio.

“Ti govoriš: Otići ću nekoj drugoj zemlji,
nekom drugom moru
i grad ću pronaći bolji nego što je ovaj…
Al ne, drugu zemlju, drugo more
ti pronaći nećeš.
Ovaj grad će zauvek te pratit…”

www.superodmor.rs

---

 

PTICE, SOMOVI I UBICE…

TAMOiOVDE________________________________________________

Za ovu priliku izdvojio sam tek dva  zanimljiva teksta, od mnogo toga što se može pročitati ili napisati o somovima i “ sominama“. Lovini i lovcima. Plivanju i letenju. Suštinskom i socijalnom.

Bora*S

---

SOMOVI LOVE GOLUBOVE NA OBALI

Grupa ribolovaca iz grada Albi, na jugozapadu Francuske, primetila je neobično ponašanje somova u reci Tarn i prijavila nadležnim institucijama, preneo je magazin “Diskaver”.

Reka Tarn protiče kroz Albi i na njoj se nalazi ostrvce na koje golubovi dolaze da se kupaju i piju vodu. Oko tog ostrva “patroliraju” somovi dugi metar do metar i po. Evropski som najveća je slatkovodna riba starog kontinenta.

Somovi u Tarnu naučili su kako da iskoče iz vode, zgrabe goluba i vrate se nazad da pojedu svoj plen. Tokom lova, oni se nekoliko sekundi zadrže na kopnu.
Žilijen Kušeru sa Univerziteta Pol Sabatije u Tuluzu, nakon što je čuo navode ribara, posmatrao je ponašanje somova sa mosta koji gleda na ostrvce u Tarnu. On je tokom leta 2011. godine snimio 54 napada, od kojih je 28 odsto okončano uspešno (po somove).
S obzirom da se i druga vodena stvorenja ponašaju slično, poput kljunastog delfina iz Južne Karoline koji navodi male ribe na kopno radi lova te argentinskog kita ubice koji pliva do obale da uhvati morske lavove koji se odmaraju, Kušeru kaže da su somovi u Tarnu “slatkovodni kitovi ubice”.

Somovi se odlikuju dugim, osetljivim brkovima na gornjoj vilici, a ovi u Tarnu su podizali svoje na gore tokom lova. S obzirom da su napadali samo golubove koji su se kretali, zaključeno je da ove slatkovodne ribe osećaju vibracije ptica koje prilaze vodi.

Kušeru je sakupio nekoliko somova i tri životinje koje su oni jeli – golubove, rečne rakove i ribice. Svaka od ovih lovina je imala drugačiji nivo ugljenika i azota u telu što je Kušeru upotrebio da pokaže da su se pojedinačni somovi razlikovali na osnovu da li su jeli golubove ili nekoliko ribica.
Kušeru je istakao da ne zna zašto su ti određeni somovi počeli da izlaze na kopno da love golubove ali je ovo, za sada, zanimljiv primer neobičnog ponašanja, piše “Diskaver”.

 Moguće je da su pojeli previše riba i bili prisiljeni da potraže hranu na drugom mestu. Uočeno je takođe da su manji somovi ti koji love golubove, možda zato što je manje verovatno da će ostati nasukani na obali, ili im je potrebno manje energije da se bace nazad u vodu.

Evropski som nije živeo u Tarnu pre 1983, od kada tu obitava.
“S obzirom da ovo ekstremno ponašanje nije zabeleženo kod ove vrste, rezultati studije ukazuju da su neki pojedinačni somovi prilagodili svoje ponašanje kako bi lovili novi plen u novoj okolini”, navodi se u studiji koju prenosi “Diskaver”.

       blic.rs / You Tube

---

***

 SOM – LJUDOŽDER DONEO SLAVU ČEŠKOM RIBOLOVCU

Jedan češki ribolovac postavio je u Indiji novi svetski rekord. Ulovio je najveću, odnosno najtežu ribu na svetu u kategoriji ribolova štapom za pecanje. Jakub Vagner  ekstremni ribolovac je opet uspeo!”  stoji u tekstu objavljenom u praškom dnevnom  listu „ Mlada fronta Dnes“.

    U ovom listu se dalje navodi da je pomenuti tridesetogodišnji ribolovac  iz Češke uhvatio soma – ljudoždera teškog čak 87 kilograma. Ova riba spada u vrstu soma – ubice (Bagarius yarrelli). Indijci ga jednostavno nazivaju vražjim somom. „To je najveća riba na svetu, ikada uhvaćena štapom za pecanje.“  ističe se u članku praškog lista  „Mlada fronta Dnes“.  Vagner je ovim podvigom oborio sopstveni rekord iz 2009. godine, kada je uvatio ribu tešku 75 kilograma.
    „Za soma – ubicu se iz lokalnih priča saznaje da se obično hrani mrtvim ljudskim telima bačenim u  svetu reku, ali da ponekad napada i žive ljude. Meštani ga se toliko boje da bez dinamita i ne idu u ribolov na ovu ogromnu vrstu somova. “  rekao je u svojoj izjavi Jakub Vagner za pomenute novine.  Soma – ubicu nauka slabo  poznaje, pošto živi u velikim dubinama i retko se viđa.        

  www.svastara.rs

---

---