ŠTO JE BILO TO ĆE BITI…

tamoiovde-logo

Taština nad taštinama,
veli propovednik,
taština nad taštinama,
sve je taština.

Kakva je korist čoveku
od svega truda njegova,
kojim se trudi pod suncem?

Naraštaj jedan odlazi
i drugi dolazi,
a zemlja stoji uvek.

Sunce izlazi i zalazi,
i opet hita na mesto svoje
odakle izlazi.

Vetar ide na jug
i obrće se na sever:
ide jednako obrćući se,
i u obrtanju svom
vraća se.

Sve reke teku u more,
i more se ne prepunja;
odakle teku reke,
onamo se vraćaju
da opet teku.

Sve je čudno,
da čovek ne može iskazati,
oko se ne može nagledati,
niti se uho može naslušati.

Što je bilo to će biti,
što se činilo to će se činiti,
i nema ništa novo
pod suncem.

Ima li šta za šta bi ko rekao:
„Vidi, to je novo?
Već je bilo za vekova
koji su bili pre nas.“

Ne pominje se što je pre bilo,
ni ono što će posle biti
neće se pominjati u onih
koji će posle nastati.

KNJIGA PROPOVEDNIKOVA   (2-11)

po prevodu Đure Daničića
GLAS CRKVE, 2007.

Priredio: Aleksandar Mirković

Izvor: srodstvopoizboru


____________________________________________________________________________________________

SVET U ČAMCU…

tamoiovde-logo

Kako izgleda život Šodagora koji žive i rade na brodićima na bangladeškim rekama i kanalima

Foto: Kathrine E. Starkweather

Kad neko na podneblju naše zemlje odnekud izađe i za sobom slučajno ili namerno ne zatvori vrata, verovatno će za sobom začuti: „Zatvori ta vrata, nisi rođen u čamcu!“ Da li u strahu da ga slučajno ne ubije promaja ili iz puke pristojnosti, taj koji je jeknuo možda se makar jednom zapitao šta zaista znači „roditi se u čamcu“, a možda i nije. Kako to izgleda može saznati od Šodagora iz Matlaba, u Bangladešu, koji to znaju bolje od ma kog drugog.

Ako bismo Šodagore morali da svrstamo u neku kategoriju po pokretljivosti, svrstali bismo ih u polunomade, ljude koji žive i rade na malim drvenim brodovima, kojima plove uzduž i popreko bangladeških reka i kanala. Nekada su se selili od dva do tri puta godišnje, dok se danas samo pojedinci sele. Oni koji danas imaju potrebu za promenom sredine u kojoj su do tada živeli, čine to do dva puta godišnje, i tako iz godine u godinu, krećući se u bohorima – u skupinama brodića, koje mogu napuštati iz različitih razloga (želja za bliskošću sa rođacima, želja za boljim poslom, želja mladih za stanovanjem sa ljudima svojih godina i dr.).

No, ma koliko njihovo celoživotno krstarenje zvučalo privlačno, njihov život nije nimalo lak, niti jednostavan, ponajviše zbog jedinstvenih ekoloških okolnosti tog okoliša. Šodagori su, zahvaljujući tim okolnostima, izloženi izvesnim porodičnim i ekonomskim teškoćama, koje ih primoravaju da pažljivo smišljaju svaki svoj korak, iliti zamah vesla, zbog sopstvene i dobrobiti svog potomstva.

Kada je u pitanju potomstvo, roditelji se svakodnevno dogovaraju i donose odluke o tome koliko će ko utrošiti vremena i snage na rad i raspodelu dobara, a koliko na staranje o deci. Dok očevi nastoje da snagu i vreme uliju u snabdevanje porodice namirnicama, majke nastoje da se, koliko mogu, posvete podizanju dece i pripremi hrane. Kako priprema hrane pruža više slobode nego što pružaju druga zaduženja, briga o potomstvu iz praktičnih razloga pada na pleća onih koji se staraju o trpezi.

Šodagori svoja zaduženja dele na različite načine. Hoće li neko ribariti, trgovati ili upravljati brodićem, ili kuvati, praviti kakve alate ili nešto popravljati, zavisi od starosti i društvene klase, mada, zaduženja se, ipak, pretežno dele po pripadnosti muškom ili ženskom rodu. Otuda, ako je već potrebno primeniti jednostavnu, praistorijsku podelu rada: muškarci su mahom lovci, a žene sakupljači, što dalje značajno utiče na njihovu društvenu organizaciju i način na koji se vrši raspodela hrane.

Foto: Kathrine E. Starkweather

Međutim, gotovo polovina ženske populacije posvećena je zaduženjima koja su krajnje nekompatibilna sa staranjem o deci. Žene Šodagora trguju sa drugim ženama koje žive i rade na kopnu: dobar deo dana provode na nogama, noseći teške korpe na glavama, a dok obilaze tržnice, sa sobom nikako ne mogu da povedu svoje najmlađe. One koje ne trguju potpuno se posvećuju domaćinstvu ili pomažu muškarcima u ribolovu. Muškaraci se, inače, skoro isključivo bave ribolovom.

Događa se da se muškarci odreknu ribolova na nekoliko meseci ne bi li se starali o deci na brodićima, dok žene trguju na kopnu. U retkim slučajevima, kad muškarci ožene dve ili više žena, podela rada nije toliko rigidna i svakom članu porodice pruža više slobode: primera radi, dok muškarac ribari, jedna žena se može starati o deci, druga polako pripremati obroke, a treća natenane trgovati na kopnu.

Kad se, pak, muškarci ne odriču ribolova, onda povedu decu sa sobom, što ume da zadaje poprilično brige ako deca još nisu naučila da se snalaze sa vodom, sa rečnim strujama i drugim preprekama koje se skrivaju ispod namreškane vodene površine. Stoga, deca Šodagora već u svojim prvim godinama uče da plivaju, a vrsni plivači postaju već sa pet godina. Pošto nauče da plivaju i ojačaju, postaju i čuvari svoje mlađe braće i sestara i, time, značajno pomažu svojim roditeljima.

U suštini, ne bi li preživeli, ekonomski prosperirali i valjano vodili brigu o potomstvu, Šodagori se služe svojevrsnim strategijama podele rada, koje se mogu skladno podeliti u četiri kategorije:

(1) tradicionalna: žena ostaje u brodiću tokom cele godine, starajući se i o deci, i o trpezi, dok je otac posvećen ribolovu;

(2) prema sezonama: žena radi tokom sušne sezone i tada muškarac brine o deci, dok je tokom kišne sezone obrnuto;

(3) zajednički rad: i žena i muškarac rade zajedno tokom čitave godine i vode decu sa sobom;

(4) ostaviti decu kod kuće: žena i muškarac rade tokom cele godine (što odvojeno, što zajedno) i ostavljaju decu kod kuće.

Godišnja doba i ekologija umnogome utiču na podelu rada Šodagora, kao i na učinkovitost ribolova i trgovine. Žene trguju ponajviše prilikom sušne sezone u Bangladešu (od novembra do aprila), kad su putevi prohodni. Što su putevi prohodniji, trgovina je bolja, jer prohodnost podstiče pad cena. S druge strane, ribolovci češće mogu da se pohvale svojim ulovom kad nastupi kišna sezona, jer tad reke obiluju različitim vrstama ribe. No, kad su ribolovci u pitanju, njima su rečni putevi važni koliko i ženama kopneni: što im je brodić bliži reci Megna, jednoj od tri najveće reke u Bangladešu, to manje na njihov rad utiče smena godišnjih doba.

Mada, koje god da godišnje doba nastupi, Šodagori su tokom čitave godine okruženi vodom – najvažnijim izvorom prihoda za porodicu, a ujedno i najvećom pretnjom. Naime, deci ne gode ekološke prilike u kojima odrastaju, niti roditeljima godi neprestano staranje o njima, pokrenuto i podržano strahom od njihovog pada u vodu i davljenja. U Bangladešu, najčešći uzrok prerane smrti je davljenje, nezavisno od boravka na kopnu ili u brodiću. Međutim, Šodagorima, kojima je sve(t) u čamcu, mnogo je teže nego sunarodnicima kojima se ne ljulja i ne njiše tlo pod nogama, jer stalno moraju držati oko na onim najmlađim, koji još nisu dovoljno stasali da bi shvatili da treba da se paze i, ponajpre, nauče da plivaju.

Tekst: Boban Trifunović

Izvor: elementarium.cpn.rs

____________________________________________________________________________________________

ĆIANDAO: JEZERO SA HILJADU OSTRVA ISPOD KOG SE KRIJU DREVNI GRADOVI …

tamoiovde-logo (1)

Jezero Ćiandao u Kini, poznatije kao Jezero sa hiljadu ostrva, smešteno je u provinciji Džeđang, oko 150 kilometara od glavnog grada Hangdžou. Ova vodena površina koja se ističe svojom neverovatnom lepotom, formirana je nakon izgradnje hidroelektrane na reci Ćinđan 1959. godine kad je dolina reke poplavljena u cilju stvaranja vodenog rezervoara.

jezero-ciandaoJezero Ćiandao je, pored 1078 ostrva, poznato i po svojoj kristalno čistoj vodi i bujnim šumama, međutim, ono što leži ispod njega je interesantnije i vrednije od samog jezera. Pre nego što je dolina poplavljena, u podnožju planine Vu Ši nalazila su se dva veličanstvena drevna grada Ši Čang i H Čang.

Ši Čang izgrađen je pre više od 1.300 godina za vreme vladavine dinastije Tang (618-907) i bio je važan kulturni, politički i ekonomski centar zemlje. H Čang je još stariji – osnovan je 208. godine u doba dinastije Han (206 p.n.e-220 n.e.) i služio je kao poslovni centar pokraj reke Ćinđan.

kina-podvodni-grad Oba drevna grada potopljena su u septembru 1959. godine jer je kineska vlada odlučila da su ovoj regiji potrebni hidrocentrala i rezervoar vode zbog povećanog rasta broja stanovnika u gradu Hangdžou.

Pored dva drevna grada, jezero veličine 573 kvadratna kilometra potopilo je još 27 gradova, 1.377 sela i oko 50.000 hektara obradivog zemljišta. Pod vodom se našlo na desetine hiljada kuća i 290.000 ljudi preseljeno je zbog ovog projekta, a apatija kineske vlade prema očuvanju drevnih gradova šokirala je sve.

ciandao-jezeroDrevni gradovi koje je prekrilo jezero Ćiandao ležali su zaboravljeni na dnu skoro 40 godina, sve dok Ćiu Fong, zvaničnik koji je zadužen za lokalni turizam, nije 2001. godine razgovarao sa ronilačkim klubom iz Pekinga o načinima da se ova zabavna i sportska aktivnost proširi i na Ćindao.

drevni-grad-kinaRonioci su iste godine zaronili u jezero i bili fascinirani otkrićem – gradovi su gotovo netaknuti stajali na dnu, a bile su sačuvane čak i drvene stepenice. O ovom otkriću je obaveštena lokalna vlast i postojale su razne ideje da se gradovi predstave turistima, pa je tako planirano da se oko njih izgrade zidine i gradovi izoluju od vode i isuše, međutim to se ispostavilo kao neizvodivo.

jezero-kinaDrugi plan je bila velika podmornica koja će se spuštati do dna kako bi turisti mogli da razgledaju gradove, međutim lokalni zakoni zabranjuju korišćenje podmornica u vodama van mora. Pored toga, ovaj plan je odbačen zbog rizika da bi strujanje vode koje bi izazvala podmornica trajno oštetilo ovo arheološko blago.

drevni-grad-pod-vodomGodine 2002. predložena je izgradnja takozvanog Arhimedovog mosta, odnosno plutajućeg tunela koji bi se nalazio u jezeru. Izgradnja ovog tunela je izuzetno komplikovana i sedam zemalja je uključeno u istraživanje koje će, ukoliko projekat bude realizovan, omogućiti turistima da posećuju podvodne gradove.

_________________________________________________________________________________

Izvor: kafenisanje.rs

_________________________________________________________________________________

 

SANITARCI REKA I JEZERA…

tamoiovde-logo (1)

Divlje plovke, iz porodice gusaka, sa prilično impozantnim gabaritima

Divlje plovke naseljavaju područja pored malih jezera i bara. S pravom ih nazivaju sanitarcima reka i jezera. U narodu divlju plovku mnogi nazivaju kvaka. Ova ptica pripada porodici gusaka, a poznata je kao ptica sezonskih migracija.

dikaja_utkaOpisujući divlju plovku, posebnu pažnju treba obratiti na njene spoljašnje osobine i karakteristično oglašavanje koje se menja prema godišnjem dobu. Divlja plovka ima prilično impozantne gabarite: veliku glavu i kratak rep.

Dužina tela ženke i mužjaka kreće se u rasponu od 50 do 65 centimetara. Polno zrela jedinka ima raspon krila od 85 do 100 centimetara. Dužina krila kod plovke i plovana je različita. Kod ženki dužina je od 26 do 29 cm, a kod mužjaka od 28 do 31 centimetar. Divlja plovka nema veliku težinu, koja ima vrednosti od 800 grama do dva kilograma.

Plovan i plovka nemaju istu boju kljuna. Kod plovana u sezoni parenja kljun je hrapav i ukrašen znatno tamnijim bojama. Kod odrasle jedinke boja kljuna takođe može biti različita: tamnosiva s narandžastim obrubima na krajevima ili sasvim narandžast. Ženke imaju nekoliko karakterističnih flekica na kraju kljuna.

Kod plovana, kao i kod mnogih drugih vrsta divljih ptica, boja perja se menja u periodu parenja. Radi privlačenja pažnje ženki, perje mužjaka dobija blistav sjaj. Na glavi ono poprima smaragdni preliv, a vrat je uokviren belom ogrlicom. Leđa su mrko-sive boje s neznatnim tamnim nijansama. Perje prema repu postaje tamnije, a rep je sasvim crn. Stomak plovki je sive boje a grudi imaju braonkast odsjaj.

Krila divljih plovaka takođe imaju blistavo perje. Sa gornje strane uočljiviji su sivi prelivi, a na krajevima siva boja prelazi u tamnoljubičastu. Unutrašnji deo krila je sasvim beo. Rep čini mali broj pera za kormilarenje čija boja postaje tamnija kad ptice dostignu polnu zrelost. Ostalo perje na repu je sivo.

Plovani se mitare u letnjem periodu kada njihovo i perje ženi nalikuju jedno drugome. Tokom leta, perje svih ptica postaje mrko. U to vreme plovan od plovke se razlikuje po izrazito blistavom kljunu i upadljivo braon grudima. Noge plovana su crvene, sa plavnim kožicama na krajevima.

Za razliku od mužjaka, ženke tokom godine ne menjaju boju perja. Kod njih preovladava mrka, riđa i crna boja kojima je pokriveno celo telo. To je standardna boja svih predstavnika rečnih ptica. Perje iznad repa i ispod njega je riđe-belo. Grudi su zlataste boje, a iznad očiju se proteže svetli pojas. Njihove noge nisu upadljivo obojene kao kod mužjaka, već su bledo-narandžaste. Svi mladi divljih plovki po boji su slični majkama.

U prirodi divlje plovke tiho gaču i na taj način ne privlače pažnju. Ženke se oglašavaju kao i domaće plovke, a mužjaci se umesto gakanja oglašavaju šištanjem. Kada je ptica uznemirena njeno oglašavanje je prodornije, a kada uzleće, glas joj je tih i ubrzan. 

Tokom perioda parenja, ženka se oglašava glasnije i na taj način doziva mužjaka, a ovaj se odaziva prodornim zviždanjem. Ove ptice, kao i mnogi drugi predstavnici rečne faune, brzo se prilagođavaju uslovima sredine. Hrane se pored vodenih površina i na njima. Hranu pribavljaju tako što kljunom iz vode filtriraju razno rastinje, sitne vodene insekte i ljuskare. Osnovna hrana im je različito rastinje u okruženju, a ne odbijaju ni sitne insekte, ribe, punoglavce i ljuskare.

Divlja plovka u prirodi je u prilici da bira čime će se hraniti. Često se može videti kako duboko gnjuraju glavu u vodu podižući pritom rep naviše. Na taj način plovka nalazi omiljenu hranu na dnu jezera ili bare.

U rano proleće, divljim plovkama je teško da hranu nalaze u ledom okovanim vodenim površinama. U tom periodu nema insekata i plovke se hrane rastinjem koje se pojavljuje na zemlji posle otapanja snega. Početkom zime se hrane stabljikama i semenjem biljaka. Sredinom leta, osim trava, ljuskara i žaba, plovke svoj dnevni obrok obogaćuju jagodastim voćem i plodovima sa obližnjeg drveća i grmlja.

Živeći na jezerima u blizini ljudskih naseobina, divlje plovke često dobijaju hranu i od ljudi.

Treba istaći da su plovke u divljoj prirodi veoma korisne ptice. Njihova životna aktivnost i način ishrane igra veoma važnu ulogu u formiranju ekobalansa naše planete. Tokom leta, osim rastinja i hrane životinjskog porekla koju divlje plovke nalaze u prirodnim vodnim rezervoarima, one u ishrani koriste i veliku količinu larvi komaraca. Zahvaljujući tome komarci se ne razmnožavaju u ogromnom broju. Na taj način plovke pomažu ljudima i prirodi.

U prirodi divlje plovke naseljavaju stepska i šumsko-stepska područja. U severnim oblastima, gorskim i pustinjskim predelima, divlje plovke je teško naći. Predstavnici porodice divljih plovki naseljavaju uglavnom područja pored malih jezera okružena gustim rastinjem. Pored bistrih reka ili jezera sa obalama bez rastinja divlje plovke se ne mogu naći.

U periodu gnežđenja divlje plovke biraju plitke slatke vodene površine obrasle tršćarom. U šumsko-stepskim zonama pronalaze močvarna staništa i upravo su ona najprivlačnija za život svim vrsta divljih plovki. Ne plaše se ljudi što dokazuje veliki broj ovih ptica u gradskim i prigradskih vodenim površinama. Živeći s ljudima, divlje plovke rado prihvataju hranu koja im se nudi.

Ljubiša Ž. Petrović 

Izvor: zov.rs

______________________________________________________________________________

DUNAVSKA ATLANTIDA…

tamoiovde-logo

 Kako je potonula Ada Kale

Kroz ornamente na prozorima koji oblikuju reči Ada Kale padaju zraci novembarskog sunca, i osvetljavaju veliku prostoriju u kojoj u svakom detalju diše Orijent – u izrezbarenim stolicama, niskim stolovima, pločicama sa arabeskama na podu, lusterima. Vazduh je pomalo težak i ustajao, oseća se da prostorija odavno nije otvarana. Emil Popesku donosi kafu i sipa je u fildžane.

Adakaleh1909

Ada Kale na Đerdapu, 1909.

Širi se miris koji prepoznajem, miris kafe skuvane od zrna koja je neko sam ispekao i samleo u ručnom mlinu. Nisam ga odavno osetio, ali ostao mi je u nozdrvama pre četrdeset godina. Imao sam sedam godina, strina me je povela na pijacu u Višegrad i u posetu kod prijatelja Muslimana.

Kod Turaka, kako se, tada bez zlobe, po srpskim selima sa druge strane Drine govorilo. Tada sam prvi put osetio ujed Orijenta koji mi je zauvek ostao u krvi, goneći me da ga kasnije tražim na svakoj strani sveta.

O mirisima priča i Emil Popesku: „Kada sam čuo da će izgradnjom brane potopiti ostrvo, hteo sam da sačuvam bar nešto što je sve nas odavde, iz Turnu Severina, vezivalo za to mesto. Nisam živeo na Adi, ali sam tamo odlazio često dok sam bio dete, pa kao mladić.

Kao da je bilo juče, to je bila korpa cveća na Dunavu, ruže, smokve, grožđe, masline, ljudi… Imao sam tamo mnogo prijatelja, hteo sam i njima da pomognem, da kada ih isele imaju gde da rade ono isto što su tamo radili. Pravili su ratluk, džem od ruža, onu kafu. Poslednji put vodio sam tamo sina kada je imao četiri godine, kaže da i danas sve pamti.“

Ada Kale je nestala 1970. godine. Tada su talasi reke pokrili ostrvo dugo 1750 metara, široko jedva pola kilometra, na kome se nakupilo legendi i istorije dovoljno za nekoliko svetova.

ada_kale_mapaKafanu je otvorio 1968. godine i nazvao je Ada Kale. „Nije tada bila ovde. Ona stara je bila nekako lepša, ali su tu kuću i neke druge srušili kada su pravili fontanu u centru grada, onu veliku, metalnu, videli ste je. Posle sam prešao na ovo mesto, četiri godine sam ga uređivao, svaki detalj.“

Dok priča, Emil pali cigaretu i trese pepeo u veliku, zarđalu džezvu. „Više je ne koristim, a onih godina u njoj se kuvalo po deset kafa odjednom. Dolazili su različiti gosti, zbog kafe, slatkiša, i zbog svega ostalog.

Dolazio je i pun autobus radnika pravo iz fabrike, ali i oni bogatiji, dva predsednika Rumunije su svraćala ovde kada su obilazili Turnu Severin. Radili su moji prijatelji sa ostrva, u turskim nošnjama, sa fesovima. Onda je posao počeo da staje, zatvorio sam konačno 2009, pre tri godine…

Ne verujem da ću ponovo početi, sada su došli i novi zakoni. Da praviš kolače u kući treba ti autorizacija proizvoda, puno dozvola. Mnogi Turci su otišli, ima ih još nekoliko u gradu, stari su i bolesni, kao i ja. Mladi danas traže drugačije stvari, nes, espreso, ma kakva turska kafa.“

Istorija i legenda

bazaar1914

Bazar na Adi Kale, 1914.

Ada Kale je konačno nestala 1970. godine. Tada su talasi reke pokrili ostrvo dugo 1750 metara, široko jedva pola kilometra, na kome se nakupilo legendi i istorije dovoljno za nekoliko svetova.

Predanje kaže da su baš tu, na parčetu zemlje usred Dunava koje je imalo klimu blagu kao njihova postojbina daleko na jugu, Argonauti zastali i prvi put videli maslinu, koju su odatle poneli u antički svet.

Višak istorije bio je logična posledica položaja ostrva. Onaj ko je bio njegov gospodar vladao je donjim tokom Dunava, Ada je bila kapija za plovidbu kroz Đerdap. Priče iz davnih vremena kažu da je rimski car Trajan baš ovde prebacio preko reke svoje legije kada je krenuo u rat sa Dačanima, tako što je spojio čamce i od njih napravio most kome je središte bilo ostrvo. Tu su Mongoli prešli preko zaleđenog Dunava u svom strašnom pohodu na zapad, tu su kroz vekove prolazili Vizigoti, Huni, Sloveni, Mađari, Austrijanci, Srbi, Turci, Rumuni…

Gospodari nad ostrvom su se menjali, a najdužu borbu za kontrolu Ade Kale vodile su Turska i Austrija, potrajala je više od petsto godina. Menjalo se i ime ostrva. Dugo vremena zvalo se Sa’an, a poreklo tog naziva se gubi negde u mraku istorije. Kasnije je bilo poznato i kao Karolina, po austrijskoj tvrđavi, Nova Oršava, po gradu Oršavi na rumunskoj obali, Ada-i Kebir (Veliko ostrvo), na mešavini arapskog, persijskog i turskog. Ime Ada Kale (na turskom Ostrvo tvrđava), pod kojim je i potonulo u Dunav, dobilo je nakon izgradnje velike tvrđave.

Oko Dunava, večite granice svetova, ključala je oduvek previše gusta mešavina naroda i religija da bi iko među njima mogao da povuče jasne linije razgraničenja.

ada_kale_turudic

Foto: Momir Turudić

Utvrđenja je na njemu bilo i ranije, još od Rimljana, ali su tu poslednju, najveću tvrđavu počeli da grade Austrijanci 1689. godine, da bi svoj konačan oblik dobila 1717. Feliks Kanic zabeležio je da je ostrvo imalo „kasarnu, bolnicu, crkvu i jedan tunel ispod Dunava prema srpskoj obali, koji je vodio do obalskog utvrđenja, nazvanog Fort Elizabet po austrijskoj carici“.

Za ostrvo su se vodile teške bitke, više puta su ga Austrijanci i Turci otimali jedni od drugih. Prvi posao koji je svaki pobednik obavljao bilo je obeležavanje teritorije bogomoljom.

Kada su Turci 1738. osvojili Adu Kale, od zgrade austrijske vojne komande napravili su džamiju. Austrijanci su Adu ponovo zauzeli u proleće 1790. i pretvorili džamiju u franjevački manastir, ali posle samo godinu dana mirovnim sporazumom je Ada Kale vraćena Turcima, koji su manastir rutinski preobratili u džamiju. No, uzaludan je bio trud obe strane da ostrvu daju samo jedan, sopstveni pečat.

Oko Dunava, večite granice svetova, ključala je oduvek previše gusta mešavina naroda i religija da bi iko među njima mogao da povuče jasne linije razgraničenja. Sa turskog popisa „poreskih obveznika za varoš Ade Oršava“ iz 1714. godine, žubori čudna poezija imena koja su istovremeno i nacija, vera, zanimanje, osobina, bolest duše: Prvul Bugarče, Stančul Gazibara, Nedeljko Mrzak, Ferenc Fujko, Jovan Boginja, Petre Dugi, Džora Bosiok, Stojo Milko, Petre Ližibure, Jakob Gintuša, Ilija Janoš, Čorka dunđer, Sava pop, Dimitrije bostandžija, Simo terzija, Gina dunđer, Stojan slabouman, Prvul slabouman…

Istorijske stranputice

ada_kale_karta1Na ostrvu i oko njega su se plele čudne priče o naizgled nespojivim savezništvima i izdajama, prijateljstvima i ljubavima među „vekovnim neprijateljima“, koji su se očigledno mnogo bolje poznavali, družili i mešali nego što bi se dalo zaključiti na osnovu suvoparnog popisa ratova i bitaka.

Iz juna 1813. godine potiču srpski zapisi koji govore da su borci Redžep-age, turskog zapovednika Ade Kale, „četiri sela oplenili i u ropstvo u Adakalu poveli“. Redžep-agin najamnik bio je i izvesni hajduk Gica, koji je sa družinom pljačkao i ubijao po srpskim teritorijama. Režep i Gica bili su na neki način rod, Gicina sestra je bila u Redžepovom haremu.

Gica je bio oženjen Jelenkom, pokrštenom Turkinjom, koja je prethodno bila u haremu (!) srpskog vojvode Milenka Stojkovića. Kada je Gica 1813. promenio gazdu i počeo da se bori na strani Srba protiv Turaka, Jelenku je zapazio knez Miloš. Kažu da je Jelenka bila izuzetno lepa, a Miloš je na lepotu ženskog roda bio izuzetno osetljiv. Jelenka je bila prevodilac kada je Miloševa žena Ljubica 1822. bila u poseti kod beogradskog vezira Abdurahmana, jer je govorila turski, srpski i vlaški. Tri godine kasnije, Jelenka se zvanično pojavljivala u javnosti kao Miloševa druga žena i rodila mu je sina Gavrila.

Pomenuti Redžep-aga u srpskoj istoriji nije zabeležen samo kao neprijatelj i zlotvor, naprotiv.

Pomenuti Redžep-aga u srpskoj istoriji nije zabeležen samo kao neprijatelj i zlotvor, naprotiv. Kada su na Adu Kale 1804. godine pobegla četvorica beogradskih dahija, Kučuk Alija, Mula Jusuf, Aganlija i Fočić Mehmed-aga, zbog čijeg terora je i počeo Prvi srpski ustanak, Redžep-aga je odmah o tome obavestio Karađorđa. Izgleda da su se i Redžepu dahije teško zamerile, jer je predložio Karađorđu da ih srpski i turski borci zajedno napadnu i ubiju.

U detaljnom opisu događaja, koji je dao protoprezviter Mihailo Pejić, navodi se da je 50 Turaka i 27 momaka Milenka Stojkovića napalo i ubilo dahije i njihove ljude, i da je bitka trajala osam sati. Pejić piše i da je glave dahija, odrane i napunjene vunom, Milenko predao Redžep-agi, a kada su ih zajedno odneli kod vezira u Beograd, on „ogrnu Redžep agu i sedam njegovih izabranih momaka s bundom i bakšiš dade, a Srbljem ništa nije za znak hrabrosti dato“.

Ada je još bila pod turskom vlašću kada je 1849. na njoj boravio Lajoš Košut. Tamo je stigao na putu za Tursku, gde ga je prognala Austrija posle propasti mađarske revolucije. Na ostrvu je dočekan sa počastima, a predanje kaže da je nosio sa sobom mađarsku krunu koja je četiri godine bila skrivena na Adi Kale, zakopana u zemlju.

Vreme turske vlasti na Balkanu polako je isticalo. Kada je 1867. mirnim putem Srbima predato šest poslednjih turskih tvrđava, srušen je Fort Elizabet na srpskoj obali Dunava, nekada neodvojivi deo adakalske tvrđave. Posle mnogo burnih vekova, Ada Kale je izgubila značaj za velike sile, pa je na Berlinskom kongresu 1878. jedva pomenuta. Upravu nad ostrvom je preuzela Austro-Ugarska, mada su ostrvljani ostali zvanično stanovnici Otomanske imperije, izuzeti od poreza, carina i vojne obaveze.

Novo doba

ada_kale_natpis_arapskim_slovimaKao da je bilo potrebno da sa ostrva spadne teški teret ratnog plena velikih imperija da bi potpuno procvetalo. Posle završetka Prvog svetskog rata, stanovnici su odlučili da se pripoje Rumuniji. U miru, počelo je zlatno doba Ade Kale.

Preživeli stanovnici ostrva rasejani po Turskoj sećaju se da je bilo ljudi koji su dolazili odasvud, neki i kao izgnanici, begunci, avanturisti, raznih vera i nacija. Pričaju da su živeli zajedno, mešali se, nije bilo neobično da Jevrejku sahrani imam, muslimana pravoslavni sveštenik. Svi su praznovali Hidrelez (Đurđevdan).

Ostrvo je bilo nalik zaboravljenom delu Turske u Evropi, ali nisu ga naseljavali samo Turci. U dokumentarnom filmu reditelja Ismeta Arasana Priče sa Ade Kale, preživeli stanovnici ostrva rasejani po Turskoj sećaju se da je bilo ljudi koji su dolazili odasvud, neki i kao izgnanici, begunci, avanturisti, raznih vera i nacija. Pričaju da su živeli zajedno, mešali se, nije bilo neobično da Jevrejku sahrani imam, muslimana pravoslavni sveštenik. Svi su praznovali Hidrelez (Đurđevdan), bili kao jedna porodica, uzajamno se poštovali, zajednička im je bila i odeća, uglavnom tradicionalna turska. Pilo se svako veče, najčešće domaća dudova rakija, na spavanje se odlazilo otključanih vrata, ne pamti se kada je zabeležena krađa ili svađa.

Rumunski kralj Karolj II posetio je ostrvo 1931. Popio je kafu, iz šoljice iz koje je pio i njegov otac, sa smehom saslušao legendu kako je neko na Adi Kale davno prorekao da će baš te godine doći vladar koji će vratiti privilegije ostrvljanima, i potom oslobodio stanovnike carine na uvoz duvana i četiri vagona šećera, poreza na suvenire. Na ostrvu je postojala fabrika cigara, za koje kažu da su konkurisale kubanskim, pušili su ih i neki članovi britanske kraljevske porodice i sam rumunski kralj.

Desetine hiljada turista dolazilo je svake godine da obiđe uske, kaldrmisane uličice, uživa u ratluku sa lešnicima, džemu od smokava i ruža, alvi, nargilama. Na crno-beloj fotografiji vidi se fudbalski tim, po opremi bi se reklo da su u pitanju pedesete godine prošlog veka. Iza igrališta se nazire Dunav, sećanja kažu da je najveći problem bio što je lopta često upadala u reku, pa su za njom morali da plivaju publika ili igrači.

Na skupu u džamiji, imam Redžep hodža je 1963. godine prvi put pročitao obaveštenje da će Rumunija i Jugoslavija graditi veliku branu Đerdap, i da će ostrvo biti potopljeno.

Na skupu u džamiji, imam Redžep hodža je 1963. godine prvi put pročitao obaveštenje da će Rumunija i Jugoslavija graditi veliku branu Đerdap, i da će ostrvo biti potopljeno. Postojao je plan da se stanovništvo, kompletna tvrđava i veći deo objekata presele na ostrvo Šimijan (nekadašnja Ada Gubavac). Šimijan leži 18 kilometara nizvodno, u blizini Turnu Severina i mesta gde je, pre skoro dva milenijuma, genijalni graditelj Apolodor iz Damaska za rimskog cara Trajana izgradio most preko Dunava.

Rumunski dokumentarni film Poslednje proleće na Adi Kale iz 1968. godine pokazuje kako su, kamen po kamen, delovi tvrđave obeležavani i vađeni da bi bili preneti na Šimijan. Veliki deo tvrđave jeste ponovo podignut na Šimijanu, ali ljudi nisu otišli. Možda zato što je Rumunija zaključila da bi čitav poduhvat bio preskup, možda zato što je premijer Turske Sulejman Demirel stanovnicima rekao, prilikom posete Rumuniji 1967, da su im vrata Turske otvorena, a možda i zato što im je bilo nezamislivo da voljeno ostrvo zamene nekim drugim.

Ljudima sa Ade Kale je bilo ponuđeno da se isele u Rumuniju, Tursku ili Jugoslaviju. Od oko 600 duša, 70 porodica je otišlo u Tursku, nekoliko je izabralo Jugoslaviju. „Jedna porodica se doselila ovde, u Kladovo, posle su i oni negde otišli“, priča Brankica Joković, sedeći na srpskoj obali Dunava. „Malo toga je ovde ostalo od Ade, umrli su skoro svi koji se sećaju. Deda mi je pričao da su on i neki njegovi prijatelji često išli na ostrvo, i pre i posle Drugog rata. Išli su noću, čamcima, krišom. Bila je to granica, bilo je rumunskih stražara na četiri ulazne kapije tvrđave na ostrvu, ali poznavali su ih, pa su ih puštali. Trgovali su, sveće, ratluk, kolači sa ostrva, što naši nisu znali da prave, u zamenu za žito, kukuruz. Moralo se trgovati, ovde na granici je uvek postojala tradicija šverca.“

Od stanovnika ostrva koji su izabrali Rumuniju, najviše ih je otišlo u Konstancu, Turnu Severin, Oršavu. U džamiju u Konstanci prenet je tepih iz džamije na Adi Kale, poklon sultana Abdula Hamida II, dug petnaest i širok devet metara. Porodice su se cepale, jedni su odlazili na jednu, drugi na drugu stranu. Gde god da su otišli, odneli su priče o nestalom raju i tugu za izgubljenom postojbinom.

„Ima legenda da je minaret ostao, da se vidi kada opadne Dunav, ali nije istina, video sam kako pada.“

Tragovi i sećanja

rumunska_karta-ada-kalehDok napolju pod suncem melanholične jeseni promiču svatovi, Emil Popesku i njegov vršnjak Viktor Rusu pričaju o ostrvu koje im je obeležilo život. Isprva uzdržani, sa sve većim uzbuđenjem uleću jedan drugom u reč, ispravljajući greške u sećanju. „Bila je pesma o ljubavi mlade Turkinje i mornara Rumuna, Ajše i Dragomira, negde pedesetih se pevala.

Imala je dva kraja, po jednom su oboje skočili u Dunav jer se porodice nisu slagale sa njihovom ljubavlju, po drugoj su ostali zajedno. Kada bi rumunski turistički brodovi prolazili pored ostrva, uvek bi na najjače puštali tu pesmu.“ „Kada su ih iselili u stambene zgrade, nastavili su da rade ono što znaju. Blokovi su mirisali na džem od ruža i alvu. Durgut je pravio slatkiše kod mene, onda su počeli da odlaze. Ilmas Ombasi, prijatelj, otišao je u Istanbul još ‘69.“

„Pre potapanja i životinje su iseljene, bilo je ovaca, koza. Onda je dinamitom sve sravnjeno, valjda da ne bi štrčalo i ugrožavalo brodove. Gledali smo sa obale kako se ruše čempresi, kuće. Ima legenda da je minaret ostao, da se vidi kada opadne Dunav, ali nije istina, video sam kako pada. Poslednje čega se sećam, dok je voda potapala drveće hiljade ptičijih gnezda počele su da plivaju po površini. Reka ih je lagano nosila, a iznad njih su letela jata izbezumljenih ptica…“

Ostrvo iz duše, švercersko gnezdo, oaza slobode, izgubljeni raj u kome su u miru živele kulture, nacije, religije, potonulo je zauvek u vode Dunava.

Predanje kaže da su stanovnici Ade Kale imali zavet da, gde god umru, budu sahranjeni na ostrvu. Oni koji su ostali u Turnu Severinu sahranjuju se na groblju Skela. Do Skele se stiže kada se u predgrađu Turnu Severina prođu redovi oronulih zgrada iz socijalističkog perioda, sa terasama okićenim vešom i satelitskim antenama, i skrene putem uz brdo. Oko ograde koja opasuje groblje je mnogo smeća, ali sa tog mesta puca pogled na Dunav.

Na hrišćanskom, pravoslavnom groblju, jedan deo rezervisan je za sugrađane druge vere. Ograde među tim delovima nema, jedni uz druge stoje krst, polumesec i zvezda. Na nekim grobovima Turaka su slike umrlih, što nije karakteristično u islamskom svetu, ali na Adi Kale besmislene granice među svetovima jedva da su i postojale. Mnogo je spomenika sa uklesanom maslinovom granom, valjda onom granom Argonauta, ispod koje piše: Ruhuna el fatiha – Izuči fatihu duši, Ahmeta Ali Fuata, 1914–1987; Husrefa Usrefa, 1932–2006; Omera Muzafera, 1929–1991…

Grobovi sa Ade preseljeni su na Šimijan. Među njima, i grob Misčin Babe, za čiji život je teško reći da li je mit ili istina, kao i za mnogo toga što je za ostrvo vezano. Priča kaže da je Baba bio princ u dalekoj Buhari, koji je 1786. godine ostavio tron pošto mu je u snu rečeno da ode na ostrvo na svetoj reci. Mnogo kasnije, princ je stigao na Adu Kale, gde je ostao do smrti. Ostrvljani su ga pamtili po skromnosti, legenda kaže da je izvodio čudesna izlečenja i da je mogao da pretvori vodu u vino. Umro je u 95. godini, a grob mu je postao mesto hodočašća za mnoge muslimane i hrišćane.

Ima nešto zajedničko kod svih koji su zauvek izgubili zemlju ili mesto u kome su rođeni. Nije to samo žal za detinjstvom i zlatnom mladošću, kada je svakome trava bila zelenija i sve nevinije i lepše. Više je neka obogaljenost duše, osećanje da njen nedostajući komad boli kao da još postoji, mada se zna da ga više nema ili da se nepovratno promenio.

Stanovnici Ade Kale dugo godina nisu mogli da obiđu svoje mrtve na Šimijanu. Sve do 1989. godine i rumunske revolucije, na ostrvo je mogla da ode samo vojska. Dunav je i u novom dobu bio granica među svetovima, na njemu je ležala Gvozdena zavesa koja je odvajala Rumuniju od Zapada, koji je u to vreme počinjao u Jugoslaviji.

Mračne dunavske priče iz tog doba kazuju bezbrojni bezimeni grobovi na jugoslovenskoj strani reke, grobovi onih koji su pokušali da se domognu drugog sveta plivajući kroz hladne talase i nisu uspeli. Neki su se udavili, na neke je pucano pre nego što bi stigli do sredine reke i zamišljene granice. Ostala je iz tog doba i legenda o „rumunskom torpedu“, boci sa komprimovanim vazduhom na koju su bile zavarene ručice koja bi, probušena na jednom kraju, odnela begunca do druge strane reke.

Prvi posetioci koji su posle rumunske revolucije otišli na Šimijan zatekli su tvrđavu zaraslu u šiblje i korov, i mnoge nadgrobne spomenike oštećene mecima koje su, valjda u dokolici, ispaljivali graničari.

Ima nešto zajedničko kod svih koji su zauvek izgubili zemlju ili mesto u kome su rođeni. Nije to samo žal za detinjstvom i zlatnom mladošću, kada je svakome trava bila zelenija i sve nevinije i lepše. Više je neka obogaljenost duše, osećanje da njen nedostajući komad boli kao da još postoji, mada se zna da ga više nema ili da se nepovratno promenio. „Kao da je i onu zemlju i onaj Beograd koji sam nekad znao Dunav odneo“, piše iz dalekog sveta prijatelj koji je davno otišao.

ada_moderna„Ostrvo je imalo poseban miris, na svakoj strani je bio različit. Od reke je dolazio gotovo morski miris vode, oko kuća se širio miris voća ili marmelade, kada se ode u čaršiju sretao vas je miris duvana. (…) Svi imaju domovinu, svako može da poseti zavičaj, svako može da se vrati negde. Ja ne mogu.“

Taj bol izbija iz svake reči u Pričama sa Ade Kale. „Ostrvo je imalo poseban miris, na svakoj strani je bio različit. Od reke je dolazio gotovo morski miris vode, oko kuća se širio miris voća, ili marmelade koja se spremala, kada se ode u čaršiju sretao vas je miris duvana. U proleće bi čitavo ostrvo ozelenelo, a uveče, čim bi nastupio sumrak, započinjao je pravi orkestar žabljeg kreketanja…

Svi imaju domovinu, svako može da poseti zavičaj, svako može da se vrati negde. Ja ne mogu da pokažem mužu i deci mesto gde sam rasla.“

„Za decu je posebno bilo kao raj. Tamo smo naučili da delimo sa drugima. Praznici su bili posebni, u Turskoj nismo doživeli tu atmosferu i praznovanje. Imali smo plažu, ali nismo mogli ići mnogo dalje od obale, zbog virova i vrtloga. Ljudi su dugo živeli, jeli ono što su sami zasadili, na čistom vazduhu, nije bilo automobila, stresa. Zahvalan sam Bogu što sam proživeo detinjstvo i mladost u tom rajskom kutku sveta. Da negde ima takvog mesta, ostavio bih sve da živim tamo.“

„Poljubila sam četiri ugla kuće, vrata ostavila otvorena i otišla sa suzama u očima. Kada je konačno potopljena, ljudi su dugo vremena mogli videti ptice kako nadleću Dunav tamo gde je nekada bila Ada Kale.“

Momir Turudić

Tekst je nastao u okviru onlajn projekta „Istorija u reci. Reke kao evropska mesta sećanja“ Nemačke savezne centrale za političko obrazovanje. Preuzet je uz dozvolu redakcije Vremena.
Izvor: klubputnika.org

__________________________________________________________________________________

DRAMA SRCA…

tamoiovde-logo

UBISTVO KOJE JE UŠLO U ANTOLOGIJU POEZIJE

Sve sam gled’o u tami za sobom

Posle smrtonosnih revolverskih hitaca u grudi svoje lepe i verolomne žene, satrven bolom i grižom savesti, Vojislav J. Ilić Mlađi napisao je svoje najbolje pesme i uzleteo u sam vrh srpske ljubavne lirike

drama01Vest je prvo poveravana polušapatom. Ne zbog straha već u neverici. Gosti „Žmurkove kafane” i „Zlatne slavine”, obe na beogradskim Terazijama, jedna preko puta druge, s primetnim nestrpljenjem od svakog pridošlice očekivali su potvrdu onoga što su malopre samo načuli.

— Zar takva lepotica da strada? Kako je moguće da jedan ugledni državni činovnik, pa još i poeta, postane ubica?

Pitanja koja su prestonom varoši lebdela bez pouzdanog odgovora sutradan su, četvrtog dana pretoplog jula 1905, dobila i zvaničnu potvrdu u novinama. Surovo kratku:

„Juče na noć je Vojislav J. Ilić, pisar aleksinačkog prvostepenog suda, ubio svoju ženu u Krivom Viru u srezu boljevačkom gde je ona bila učiteljica. Ilić je, poznat pod pseudonimom Mlađi, bio pesnik i mnogo njegovih pesama štampano je po raznim književnim listovima. Po izvršenom delu, Ilić je pobegao u šumu, te je naređeno traganje za njim.”

Potvrda vesti odjeknula je poput groma iz vedrog neba, posebno u književnim i svešteničkim krugovima. Među prvima jer su, osobito pesnici, oduvek snevali i veličali lepotu žene a ne potezali pištolje na njih, a kod drugih, kod sveštenstva, jer su oboje, i ubica i ubijena, poticali iz porodica koje su služile Crkvi…

Ovaj zločin, izazvan ljubavnom dramom, sem u uobičajenoj policijskoj hronici, ostavio je značajan trag i u istoriji srpske književnosti. Naime, dotad tek pesnik u dokazivanju svog dara, Vojislav Ilić Mlađi, docnije pokajnički ojađen, s neizmernom grižom savesti zbog trenutka sopstvenog bezumlja, ispisao je prelepe potresne stihove koje je uvaženi kritičar Bogdan Popović uvrstio u svoju čuvenu Antologiju novije srpske lirike. Čak tri pesme: „Zvoni…”, „Iz jedne šetnje” i „Noćna svirka”.

SUMNJE

Tragični junak ove priče Vojislav J. Ilić Mlađi ugledao je svet 7. oktobra 1877. godine u selu Oreovci kod Požarevca. Osnovnu školu izučio je u zavičajnom mestu, šest gimnazijskih razreda u Kragujevcu, a Pravni fakultet na Velikoj školi u Beogradu, gde mu je otac Jovan u to vreme bio paroh Crkve svetog Marka na beogradskom Tašmajdanu, kasnije i dvorski prota.

Već kao student počeo je da objavljuje stihove, ponajpre u Brankovom kolu, a zatim u Zvezdi, koju je uređivao Janko Veselinović. I dok je većina saradnika Zvezde gajila potajne simpatije prema urednikovoj kćerki Persidi-Pepi, neki joj čak i pesme ispisivali, dotle se student prava zagledao u komšinicu Darinku, studentkinju Velike škole i usvojenicu popa Miloša Simonovića. Zbilo se to na razmeđu stoleća i venčali su se čim je Vojislav diplomirao.

Dvoje mladih se potom, zbog njegove službe, seljakalo po srpskim varošima i stiglo do Aleksinca, gde je sudskog pisara počela da muči grudobolja. Po preporuci lekara, otišao je na jadransku obalu. Zakratko, jer Darinka, koja je ostala u Beogradu, nije odgovorila ni na jedno njegovo pismo i Vojislav je brže-bolje, nagrizan crvom sumnje, pohitao natrag. Nakon prepirki, zajedno su se vratili u Aleksinac, gde im je rođena kći Julijana koja je dobila ime po Vojislavljevoj majci.

Ubrzo je državnim ukazom od 24. februara 1905. godine Darinka postavljena za učiteljicu u Krivom Viru, selu na putu od Paraćina prema Boljevcu, odnosno Zaječaru. Vojislav je ostao u Aleksincu, daleko od žene i deteta. I opet je sumnja, ali i želja da porodica bude na okupu, počela da ga proganja jer je Darinka njegova svakodnevna pisma i dalje ostavljala bez odgovora. A onda mu je stigao strašan glas — umrla je tromesečna Julijana. Sahranjena je u Krivom Viru. Vojislav je morao natrag u Aleksinac, a Darinka je ostala u selu.

MUZIKANT

Za Uskrs mu se Darinka pridružila u Aleksincu, ali je ta poseta bila pod senkom tragedije koja je pospešila bračne nesporazume. Docnije će jednom svom prijatelju poveriti da ga je posebno pogodilo to što je „bagatelisala šešir koji sam joj kupio”. Mesec-dva kasnije Vojislav stiže u Krivi Vir i, mada već sluteći, skamenjen skuša Darinkino priznanje da ga je kao supruga izneverila.

Pređašnje česte bračne nesuglasice, tragičan odlazak deteta i duge samotne noći u besputnom selu, te naočit učitelj muzike, vešt prebiranju žica na violini, učinili su svoje — pokušala je Darinka da Vojislavu obrazloži preljubu. S početka je sedeo kao oduzet i onda munjevito zgrabio kuhinjski nož rešen da sebi presudi. Jedva ga je nekako odgovorila i do jutra je razgovor poprimio mirnije tonove. Ophrvan još neusahlom ljubavlju pomešanom s opakom ljubomorom, Vojislav se zaputio u Beograd uveren da će među prijateljima naći kakvo-takvo smirenje, možda i dobar savet šta mu dalje valja činiti.

Povratak u Krivi Vir, s čvrstom namerom da Darinki ipak oprosti neverstvo, bio je koban, mada početni razgovor nije naslućivao tragediju. Ona je pristala da proda svilene bube koje je gajila i, pošto je već počinjao letnji raspust, odlučila da s njim ode iz sela. A onda se iznenada predomislila. To je dodatno izbezumilo Vojislava i dovelo do nesreće…

REVOLVER

Desetak dana kasnije, on je to pred istražnim organima ovako objasnio:
„U zoru 3. jula hteo sam bar da se nauživam bračnih slasti, jer sam se bio rešio da sam otputujem. Ona na to nikako ne pristajaše. Pomislivši da sa mnom neće da ide na put zato što se čuva za drugoga, ščepam drvo u razdraženju, udarim je po glavi, krv me njena obli, ona polete k meni, udari me pesnicom ispod oka, i ja, razjaren do vrhunca kao zver, dohvatim revolver koji mi bejaše na stolu i okinem ga na nju baš kad je htela da izađe iz sobe. Pogođena u grudi ona se stropošta… Uh! Tada sam legao na krevet da i sebe ubijem, ali zbunjen nisam mogao okinuti revolver…”

Priča dotekla do naših dana veli da je tada Vojislav J. Ilić Mlađi bezglavo istrčao iz kuće i pojurio kroz šumu zaustavivši se tek podno stene iznad krivovirskog Timoka. Upravo tamo gde je za srećnih dana s Darinkom rado odlazio i to opisao u pesmi „Iz jedne šetnje”. U očajanju je dograbio perorez i njime zasekao vene na levoj ruci.

Upravo tada tuda je slučajno naišao neki seljak kome se čovek u varoškom odelu učinio sumnjiv jer je bio bez kape, što je u to vreme bilo prava jeres. Uz to, bio je neobično zgrčen i nije se ni osvrnuo na došljaka. Seljak je odjurio u Krivi Vir pravo kod pandura koji su, izvršivši uviđaj ubistva seoske učiteljice, odmah naslutili ko je u pitanju. Vojislav je uhapšen i sproveden, bolje reći odnesen, do seoske kancelarije. Malo kasnije, na seoskom groblju sahranjena je Darinka, jer se zbog pretoplog vremena to nije smelo odugovlačiti.

PRESUDA

U tim trenucima, uz pratnju jecaja crkvenog zvona, pandur je na taljigama sprovodio vezanog Vojislava prema sreskom zatvoru u Boljevcu. Docnije je taj potresan trenutak ubica opisao u bolnoj pesmi „Zvoni…”.

Sudski pretres Vojislavu J. Iliću Mlađem, nakon podužih istražnih radnji, održan je pred Zaječarskim prvostepenim sudom u avgustu 1906. godine. Optužnica ga je, pozivajući se na član 156 stav 2 Krivičnog zakonika Kraljevine Srbije, teretila za „delo hotimičnog ubojstva bez predumišljaja”, zato „što je noću između 2 i 3 jula 1905 ubio revolverom svoju ženu Darinku, učiteljicu iz Krivog Vira, u njenom stanu…”

U obrazloženju presude izrečene pretposlednjeg dana avgusta, a do čijeg originala je ovaj novinar došao zahvaljujući potomcima optuženog, „utvrđeno je da je optuženi bez svoje krivice u jarost doveden postupcima i velikim ucenama od strane ubijene, pok. Darinke, delo ovo odmah učinio”. Brojni svedoci su nedvosmisleno potvrdili da je ubijena Darinka bila neverna svom mužu i da je živela u nedozvoljenim odnosima sa Živojinom Stojiljkovićem iz Krivog Vira.

Sud, kojim je predsedavao Mih. Dav. Ginić, dalje je naveo da je „isleđivanjem utvrđeno da pisma kao i saveti njenog muža nisu imali nikakvog uticaja na ubijenu Darinku i ona se nije vratila na put vrline i poštenja već je produžila raniji nemoralni život…” U svojim iskazima svedoci su rekli „da je ubijena sa učiteljem Živojinom Žikom često išla u šetnje i rado se s njim i kod njega zadržavala”. Njen stanodavac ispričao je „da je učitelj Živko redovno, i to krišom, dolazio u stan ubijene i s njom zajedno pio kafu i jurio se, pa čak, šta više, i da ih je video jednom prilikom kad su upalili sveću u sobi Darinkinoj i legli zajedno u njen krevet…”

Sudsko veće je, na osnovu svedočenja i izvedenih dokaza, utvrdilo „da je optuženi voleo svoju ženu i da je bio jako uznemiren i zabrinut kad mu ona nije pisala…” te „da je optuženi poduže vremena bolestan i da pati od razdraženosti živaca u većem stepenu, da pati od nervoze…” Ne čudi stoga što je sud zaključio da je „optuženi ovo delo učinio bez ranijeg prethodnog mirnog mišljenja o istom delu, u uzbuđenom duševnom stanju, izazvan i doveden u to stanje od strane ubijene Darinke i to njenim nemoralnim životom, koji je optuženom bio poznat, iako ne u ovoj meri koliko je napred navedeno…”

Vojislav J. Ilić Mlađi osuđen je na šest meseci zatvora „koja će mu se uračunati od dana lišenja slobode i da plati sudu 20 dinara i pritvorski trošak po računu…” Drugog decembra iste godine Apelacioni sud potvrdio je presudu Zaječarskog prvostepenog suda…

NOV ŽIVOT
drama02Pesnik koji je svoje ponajbolje stihove iznedrio posle tragičnog događaja u Krivom Viru nakon nekoliko godina oženio se Jovankom Prvanović, domaćicom, i s njom izrodio osmoro dece. I u tom braku prerano je izgubio troje dece. Danas je živa jedino Katarina, nastanjena u Mostaru.

Inače, Vojislav J. Ilić Mlađi pisac je četrdesetak knjiga poezije, pripovedaka, antologija, eseja, književne kritike i prevoda. Bio je ugledan pesnik svog vremena o čemu, pored ostalog, svedoči i podatak da mu je 1936. godine probirljivi Geca Kon objavio zbirku pesama na 940 stranica u tiražu od 3065 primeraka, u vreme kad je bilo uobičajeno da se pesme ne štampaju u tiražu većem od 500 primeraka i ne duže od 100 stranica.

Nekoliko njegovih pesama, posebno one nadahnute nesrećom u Krivom Viru, bile su obavezno štivo u čitankama, a nije se mogla zamisliti nijedna svečanost na dvoru bez njegovih „deklamacija”. Uostalom, pripala mu je tada ne mala čast da održi govor nad odrima vojvoda Radomira Putnika i Živojina Mišića.
Umro je 22. maja 1944. godine i sahranjen je u porodičnoj grobnici na beogradskom Novom gorblju.
Nakon Drugog svetskog rata njegovo pesničko ime gotovo je prekonoć iščezlo, da bi tek nedavno stidljivo počelo da se vraća. U Žabarima je Centar za kulturu poneo njegovo ime, a ustanovljena i književna nagrada „Vojislav J. Ilić Mlađi”, prvenstveno za dečju poeziju koju je sam pesnik često i rado pisao.
                                                                                     ***
Ilići pesnici
Počesto se u nas verovalo da su Vojislav J. Ilić i Vojislav J. Ilić Mlađi u srodstvu. Ništa od toga. Jednostavno, imajući isto ime i prezime, čak i srednje slovo, junak ove naše priče je, da bi se razlikovao od svog slavnog prethodnika koji je živeo od 1860. do 1894, sebi dodao pridevak — Mlađi. Zanimljivo je da su obe porodice živele u komšiluku, na beogradskoj Paliluli.

Stihovi na Zejtinliku
Stihove uklesane na istočnoj kapiji ratničkog groblja na Zejtinliku kod Soluna neobavešteni su često pripisivali Vojislavu J. Iliću, bez onog pridevka Mlađi, ispuštajući iz vida da je prethodnik umro dvadeset godina pre početka Prvog svetskog rata.

Stihovi su, dakle, Vojislava J. Ilića Mlađeg i to odabrani nakon državnog (strogo anonimnog) konkursa, a po odluci žirija u kome su bili Bogdan Popović, Aleksandar Belić i Stanoje Stanojević…

Zvoni…
Žureći stazom iz kobnoga sela
Kroz žitna polja, kao zlato žuta,
Ja i moj čuvar, lica nevesela,
Umorni, najzad, sedosmo kraj puta…
… Sumnje i molbe, gnev, nemirnu radost,
Sve sam gled’o u tami za sobom,
I jednu bujnu, verolomnu mladost,
Početu pesmom, završenu grobom…
Gde su sad dani i časovi mili,
Kad bi u šetnji, u šumicu zašli,
I jedno drugo, tobož, izgubili,
Pa bi se opet uz klicanje našli?
… I gle! Moj čuvar skide kapu s glave!
Kud ga to misli daleko odnose?
„Šta slušaš, brate?” upitah, pun strave,
A on mi reče „Zvoni… sad je nose…”…
Pa, napred!… Vozar ludo uzmahuje
I bičem šiba, znojnu kljusad goni.
Stražari ćute… Ah, da l’ se to čuje
Kako odnekud zvoni… zvoni… zvoni?

Piše: Petar Milatović

Izvor:nacionalnarevija

_________________________________________________________________________________________

NOĆNA SVIRKA

Kad lepa „Gospa“, u ponoćno doba,
Sa puno čežnje zavesu otškrine,
Do nje tad dopru zanošljivi zvuci
S „Gospodinove“ tanke violine.
A u toj svirci drkte bol i čežnja,
Zanos pun strasti i ljubavna seta;
Kao da kaže: „Ta zar nismo mladi?
Pustimo ljubav slobodno nek’ cveta.
„Koleginice! ljupka, mlada ženo!
Zašto kopniš tako u odaji sama?
Iziđi da vidiš draž aprilske noći!
Zar ti nije teška samoća i tama?
„Prozori su moji otvoreni vazda.
Unutra postelja ugodna i meka.
Ruka mi nemarno prevlači vrh žica —
Al’ srce… srce… ono na Vas čeka!
„Ta zaboravite prošlost, dužnost, muža!
Dođite amo, lepa mlada ženo!
I u mojim grudm’a žar mlađani tinja,
I moje je srce čežnjom opijeno.
„Il’ mislite, možda, ja sam hladna stena,
Da krv ne teče u žilama mojim;
Ne varajte se! Sit sam selskih cura!
Ja bih da Vašu naklonost prisvojim!
„Dođite amo, lepa mlada ženo,
Da srknete ljubav sred noćnoga mira!
Ne bojte se ništa! Jer ima daleko
Od Vašega muža do Krivoga Vira!“
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
I prestadoše zvuci violine,
Kao da čekaju šta će biti sada…
A na prozoru nerešljivo stoji,
Stoji i misli učiteljka mlada.
Da li da ide? A prošlost? A vernost?…
. . . . . . . . . . . . .
Zar da zaboravi na onog čoveka
. . . . . . . . . . . . .
Koji je na njenim devojačkim grud’ma
Sanjao nebo, Boga, rajske dveri;
I čiju ljubav čistu i duboku
Sva večnost ne bi mogla da premeri.
Zar sve da zgazi?… I ona se misli…
Slatka je neka jeza poduhvata;
Misli — i šapnu: „Oprosti mi, Bože!“
Pogleda u noć, i otškrinu vrata.
I k’o kad ptica, plašljiva i laka,
Raširi krilca u noćnoj tišini,
I ona prhnu i iščeznu nekud,
Preko sokaka — k svojoj „Violini“.
I snažna ruka seoskoga uče
Pojavi se na mah u trenutku tome,
Pridrža pticu, i prozor polako,
Nečujno-tiho, zatvori za njome.
I ptice nesta… ptice moje mile!
— Da l’ ima Boga i sred noćne tmine?
Tišina… Samo iz izbe dopire
Prigušen, sanjiv drhtaj violine,
Kao kad žica o žicu se tare…
— Al’ ćuti, pesmo, dalje ne govori!
Nebo i zemlja spe u tome času!
Samo brz Timok šumi i žubori…

IZ JEDNE ŠETNJE

Gore sjaj sunca, čar zelenoga krša,
Dole iz krila sumorne divljine
Otrgnut Timok bruji, i iskače
Iz crne, hladne, memljive pećine.

„Hajd’mo“ — ja rekoh — „Timokovom vrelu!
Eno okomka kraj obale ove!
Tu ćemo sesti okruženi vodom,
Slušati žubor i sanjati snove!“

„Ne“, — reče ona — „strašim se tog vrela!
K’o grobni zadah da iz njega piri!
No hajd’mo gore, gde je svetlost sunca,
Gde lete orli, vetar, i leptiri!“

„Al’, draga“, — rekoh — „put je tamo strmen…
I dok ja nisam u selu još bio,
Da l’ te je, reci, moj suparnik srećni
Putanjom onom gore izvodio?“

„Ah, ludo moja!“ — začuh prekor nežni —
„Tom večnom sumnjom što žalostiš mene?
Da, put je strmen, al’ hajde, da vidiš
Da ne premaša snagu jedne žene!“

I tada stište s kamena na kamen,
U hitrom skoku — k’o laka gazela.
Oči joj sjahu. Jedan blistav pramen
Beše joj prosut preko lepog čela.

Pred njom se uz put spletahu stostruko
Vinjaga, pavit, i bujad zelena;
Kupina trnjem zadiraše grubo
U njene skute tanušne k’o pena.

Zalud je vraćah! Gvozdeno uporstvo
Sjaše iz njenog zažarenog oka;
Dok, na po puta, jogunica lepa,
Susta i klonu… i dalje ni kroka.

Vetar se titr’o haljinicom njenom,
I zlatnom kosom mekanom k’o svila;
Sunce se baš tad spustilo za brda,
I sva se šuma ućutala bila.

„Dosta! Ne treba!“ — ja rekoh; a srce
Tad mi je bilo, da prsa raskine!
Jedan je slavuj baš tad priželjkiv’o,
U tome času večernje tišine;

A Timok jec’o, teško zaogrnut
Mrakom, k’o adskom zlokobnom haljinom…
„Nad čim uzdišeš?“ — upita me ona.
— „Nad svojom srećom, i tvojom vrlinom!“

_________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

KUKAVICA I VUČJANKA…

tamoiovde-logoPlanina Kukavica i kanjon reke Vučjanke

Kukavica
planina-kukavicaŠumovita planina Kukavica sa kanjonom reke Vučjanke, biser je juga Srbije.

Zbog živopisne prirode i vrednih spomenika istorije ova destinacija je raj za ljubitelje prirode i veliki turistički potencijal Srbije.

Planina Kukavica se prostire na jugoistoku Srbije na levoj obali Južne Morave ,u Pčinjskom i Jablaničkom okrugu. Prema zapadu je ograničena rekom Veternicom.

43131209Spada u Rodopske planine. Kukavica je velika planina koja se nalazi severno od Vranja i južno od Leskovca i padine joj se protežu do ovih gradova. Najviši vrh je Vlajna (1442 m), a slede ga Valjovska čuka (1207 m), Tumba (1192 m), Furnište (1370 m), Tikva (1405 m), Bukovska čuka (1386 m) i Orlova čuka (1306 m).

Venac ovih vrhova, sa dolinom Goleme reke, deli planinu na dva dela – severni, strmiji, deo je bez naselja dok se na južnom, blažem, delu javljaju sela. Na južnom delu planine, iznad Vranja, uzdižu se dva vrha Oblik (1310 m) i Grot (1327 m).

80602696Zbog svojih pravilnih, kupastih, oblika ova dva vrha planine Kukavice se ponekad navode kao zasebne planine.

Na obroncima Kukavice raste i raznovrsno lekovito bilje. Mnogi poznavaoci tog dela Srbije smatraju ovu planinu pravim draguljem, a kao njenu veliku prednost ističu čist vazduh i živopisnu, netaknutu prirodu.

kukavica-e1370642649104Retka seoska naselja na padinama Kukavice sada su gotovo opustela, tek poneko domaćinstvo održalo se u ovoj planinskoj idili.

Nekada stočarski kraj, Kukavica je imala brojna pašnjake koje je, sredinom prošlog veka, vojska pošumila borom, smrčom i jelom. Tako se sada pored guste listopadne, uglavnom biukove, javljaju i delovi četinarske šume, dok su se pašnjaci zadržali samo u blizini naselja.

kukavica-2Listopadno drveće je samoniklo, dok su četinari veštački pošumljeni. Najpoznatija je zlatna bukva, koja je deo istoimenog prirodnog rezervata i ubraja se u najkvalitetnije drvo ove vrste u Srbiji.

Bogat biljni svet uslovljen je i bogatstvom vode koje na Kukavici ima na pretek. Mnoštvo izvora, potoka i rečica se spušta sa svih strana planine.“

vuc48dje-cropKanjon reke Vučjanke

„Severnom stranom planine probija se brza i bistra reka Vučjanka, koja je usekla u stenje svoj kanjon, dubok 300 metara. Njeno korito puno je vodopada, slapova i virova, od kojih su najpoznatiji Đokini virovi.

62095953Izvire na oko 1100 metara nadmorske visine, duga je 18 kilometara i, ulazeći u dolinu uliva se u reku Veternicu.

Plahovita Vučjanka prava je blagodet za ovaj kraj.

Tokom letnjih žega postaje kupalište i mnogi u njenoj hladnoj vodi pronalaze osveženje. U donjem delu toka su brojne stare vodenice, koje i danas melju žito.

14 A poseban biser čitavog kompleksa koji čine planina Kukavica i reka Vučjanka je Hidrocentrala Vučje, druga u Srbiji, sagrađena 1903. godine, koja i sada proizvodi električnu energiju.

Jedna od blagodeti reke Vučjanke je i mekoća njene vode, zbog koje je krajem 19. i početkom 20. veka ovde i začeta tekstilna industrija.

Osnivači prve fabrike tekstila u obližnjem mestu Vučju, članovi porodice Teokarević, prepoznali su prednosti vode iz te reke, zbog čije se mekoće od vune u vučjanskim pogonima dobijao štof izuzetnog kvaliteta.

90297706Porodica Teokarević izgradila je tridesetih godina prošlog veka na obroncima Kukavice, na obali Vučjanke i svoju zadužbinu – crkvu Rođenja Svetog Jovana Krstitelja. Ovaj praznik, koji se obeležava sedmog jula, ujedno je i slava Vučja.

Crkvena porta i sama varošica tog dana posebno ožive zbog brojnih gostiju koji tada pristignu iz okolnih mesta.

6Prema nekim pretpostavkama, na mestu gde je sada crkva nekada se nalazio stari hram, koji se povezuje sa junakom ovog kraja iz turskog doba, Nikolom Skobaljićem.

Po ovom junaku nazvan je i Skobaljić grad, utvrđenje s kraja 14. i početka petnaestog veka, na vrhu stenovitog grebena iznad kanjona, od koga su ostale ruševine.

kukavica6

 

Taj lokalitet, još jedna od vrednosti ovog kraja, proglašen je kulturnim dobrom.

Arheološka istraživanja na tom prostoru, vršena osamdesetih godina prošlog veka pokazala su da je lokalitet višeslojan.

Pronađeni su fragmenti grnčarije iz perioda od trećeg do prvog veka pre nove ere.

br-od1_ieaaocwaIako se sa sigurnošću ne zna kako je Kukavica dobila ime, prema jednoj legendi, naziv potiče upravo iz vremena Turaka i velikog stradanja srpske vojske u boju na Kosovu, posle koga su srpske majke, udovice, sestre dugo kukale za poginulima.“

kukavica1
Izvor:mojgradleskovac.wordpress.com

U KUTKU DIVLJINE…

tamoiovde-logo1Klisura Đetinje pod zaštitom

U kutku divljine nadomak grada obitava 110 vrsta leptira, divljač, retke ptice

Kanjon-reke-Djetinje-foto-S-Jovicic.png

Atraktivni kanjon Djetinje (Foto TO Užice)

Gradsko veće Užica dalo je ovih dana saglasnost na zaključenje sporazuma između ovog grada i zlatiborske opštine Čajetina kojim bi se pod zaštitu stavila klisura Đetinje kao predeo izuzetnih odlika.

Tako su se nadležni konačno setili ovog atraktivnog rečnog kanjona, usečenog u kamena brda iznad Užica na nekadašnjoj trasi „ćirine“ uske pruge. Tu je, nadomak gradskog područja, od naleta civilizacije pravim čudom sačuvano mnoštvo retkih biljnih i životinjskih vrsta, lepih odmorišta, vodopada, virova.

U ovoj rečnoj klisuri prirodnjaci uživaju: ovde su, na primer, mnogobrojne kolonije leptira, ima čak 110, od ukupno 192 vrste koliko ih je nastanjeno u Srbiji. Brzom Đetinjom tu plivaju razne ribe (klen, krkuša, mrena, skobalj), s njima i vidra koja bira samo čiste vode.

Nebom ovde lete sivi soko, jastreb, kobac, orao zmijar, mnoge ptice pevačice. U zabitima kanjona pojave se ponekad i divlje svinje, srne, lisice, a sa liste međunarodno značajnih biljaka ovde rastu 24 vrste, od kojih su šest prirodne retkosti.

Ovaj prostor, mada na svega nekoliko kilometara od grada, imao je nesvakidašnju sreću da ga ljudski nemar ne ugrozi. Unaokolo kuća gotovo da i nema, ovdašnja Staparska banja na tom delu reke nije naročito posećena. Kroz nekadašnje „ćirine“ tunele krstare samo zaljubljenici u nenarušenu prirodu, ribolovci, šetači, tokom leta i hrabriji kupači.

Pre nekoliko godina užičke vlasti, u saradnji sa Nacionalnom službom zapošljavanja koja je angažovala 24 radnika, ulagale su u delimično uređenje ovih zapuštenih terena. S namerom da ih pripreme za korišćenje, promovišu eko-turizam u kanjonu, a da se vrednosti sačuvaju. Ponešto je, isticali su, moguće uraditi i posetioce privući, ali ovaj prirodni sklad nipošto ne treba narušiti, već pronaći ravnotežu između ekonomski isplativog i ekološki prihvatljivog rešenja.

No, ispostavilo se, bila je to akcija kratkoročnog dejstva, nedovoljna da udahne novi život ovako zanimljivom mestu. Korov i drvni otpad opet prekrivaju deo klisure, makadamski put (trasa bivše pruge) kroz kanjon je prepun rupa, a novi posetioci, koji bi u ovim lepotama uživali i prirodu čuvali, ovde još ne navraćaju.

Ostaje da se vidi da li će pomaka i više brige biti ako ovaj kanjon bude proglašen predelom izuzetnih odlika. Podsećamo na raniju ideju da se uredi put kroz kanjon, od brane u Turici sve do vodoakumulacije Vrutci, te da se jedinstvene lepote klisure turistima predstavljaju sa još dve znamenitosti na Đetinji u Užicu: hidrocentralom starom 114 godina i srednjovekovnom tvrđavom.

Svemu bi dodatno pogodovalo ako se obnova uske pruge iz pravca Kremana nastavi ka Bioski i dalje do Vrutaka, a onda bi Mokra Gora, koju svake godine pohodi na desetine hiljada stranih turista, sa Đetinjom i Užicem bila povezana turističkom prugom i putem kroz kanjon.

No nadležni su tu ideju, koja ne zahteva prevelika sredstva, izgleda sasvim zanemarili.
B. Pejović
Izvor:politika.rs

______________________________________________________________________________________________

uzice-s-plaze

Foto:westinfo.rs

______________________________________________________________________________________________

ĐETINJA

Reka Đetinja nastaje na obroncima planine Tare, u Pustom polju kod Kremana, gde se na jednom mestu spajaju reka Bratešina, Konjska reka, Užički potok i Tomića potok. Nakon 75 kilometara toka uliva se u reku Moravicu sa kojom čini reku Zapadnu Moravu. Voda u gornjem toku (iznad Užica) spada u I i II klasu kvaliteta.

djetinja-panorama-500x375

Panorama klisure reke Đetinje

Sve do Užica, reka Đetinja teče jedinstvenom klisurom koja u nekim delovima ima i odlike kanjona.

djetinja-kotlovi-500x375

Najuži deo Đetinje – Kotlovi / Skakavci

 Naizmenično ima miran tok i besomučno skače preko stena praveći slapove, provlačeći se kroz klisuru natkrivena stenovitim liticama.

Na najužem delu, klisura je široka samo 28 metara, a sama reka na mestu koje se zove Kotlovi (neko ga zove i Skakavac) ima svega tri, četiri metra širine.

Područje klisure je pokriveno mnogobrojnim pećinama, vrtačama, škrapama i dugim morfološkim oblicima. Najveća pećina u klisuri je Megara, još uvek aktivna, pristupačna je i interesantna za posetioce.

djetinja-topla-banja-150x150

Topla banja

djetinja-oaza-mira-150x150

Oaza mira

Nizvodno od Užica, kod sela Potpeći, nalazi se poznata Potpećka pećina, sa najvećimulaznim svodom na Balkanu. Pored potoka i izvora pijaće vode u klisuri se nalazi i nekoliko toplih banja – izvora tople vode.

Klisura je značajna i po živom svetu. Veliki je broj retkih i endemskih biljnih vrsta koje su ovde sačuvane. Klisura je poznata kao jedan od prostora najbogatijih dnevnim leptirima, a nije retkost naići na srne, lisice, vidre i druge šumske životinje.

djetinja-brana-vrutci-150x150

Brana na jezeru Vrutci

djetinja-leptir-150x150

Đetinjski leptir

Jezero u Vrutcima, na Đetinji, nastalo je izgradnjom brane 1987. godine. Lučni zid brane napravljen na tesnacu klisure reke Đetinje visok je 77 metara a dug 241 metar. On zadržava oko 54 miliona kubnih metara vode, čineći jezero koje je dugo oko 4 kilometra i dopire do samog mesta Bioska. Ono se koristi za snabdevanje Užica pijaćom vodom, ali i kao zaštita od poplavnih talasa sa okolnih planina. Užičani ga koriste i za ribolov i kupanje leti.

Izgradnjom brane, potopljeno je naselje Vrutci a sa njim i ostaci srednj0vekovnog manastira Rujno posvećenog svetom Đorđu. U ovom manastiru je sredinom XVI. veka, monah Teodosije štampao Rujansko četvorojevanđelje – prvu knjigu štampanu u Srbiji.

Saznavši za to, Turci su manastir i štampariju porušili, a monasi su prebegli u manastir Rača kod Bajine Bašte. Iznad jezera je 2006. godine izgrađen novi manastir Rujno.

djetinja-tunel-150x150

Tunel

Jezero je potopilo i deo trase stare pruge uskog koloseka. Ova pruga je izgrađena 1925. godine spajajući Užice i Vardište. Pruga je uveliko već bila uklonjena pre izgradnje jezera, 1974. godine, ali je umesto nje ostao put, isti onaj koji se danas koristi za obilazak klisure Đetinje i rekreaciju.
Nije slučajno da je pruga prošla baš ovuda. Kroz klisuru Đetinje od davnina se protezao put, koji je spajao jadransku obalu sa istokom.I danas se na mnogim mestima mogu primetiti ostaci tog trgovačkog puta.

djetinja-osvezenje-150x150

Slapovi Đetinje

djetinja-stari-grad-150x150

Tvrđava iznad Užica

djetinja-hidrocentrala-150x150

Hidrocentrala

Na obodu klisure na mestu zvanom Gradina, nalaze se ostaci naselja koje je postojalo u više istorijskih perioda, počev od neolita. Istaživanje ovog lokaliteta je tek u planu.
Na prostoru današnjeg Užica postojalo je rimsko utvrđenje nazvano Kapedunum, mada nije utvrđeno gde se tačno nalazilo.
Tvrđava na brdu iznad grada sazidana je u ranom srednjem veku, nad samim izlazom iz klisure, kao zaštita trgovačkom putu koji je ovuda prolazio. Kasnije je u više navrata dograđivana i ostala sačuvana sve do 1863. godine kada je minirana i porušena.

djetinja-mala-brana-150x150

Mala brana

djetinja-velika-brana-150x150

Velika brana

Prva hidrocentrala u Srbiji, a druga na svetu izgrađena po Teslinim principima, sagrađena je upravo na Đetinji u Užicu 1900. godine, pet godina posle istorijske hidroelektrane podignute na Nijagara vodopadima. Nakon nje, napravljene su još dve. Jedna hidrocentrala je i danas u radnom stanju.

Na Đetinji pored Vrutaka, postoje još tri jezera. Velika i mala brana su napravljene u Turici za potrebe snabdevanja hidroelektrana vodom.
U samom gradu nalazi se jezero sa plažom i šetalištem, koji imaju samo sportsko-rekreativnu svrhu.
Danas je klisura reke Đetinje pod posebnom zaštitom kao prirodno dobro i koristi se za ribolov i rekreaciju.

Izvor:pedja.supurovic.net

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

„TAMO DALEKO” – HIMNA RATNIKA BEZ ZEMLJE…

tamoiovde-logo

Đorđe Marinković, vojnik i umetnik iz sela kraj Kladova, pravi je kompozitor pesme „Tamo daleko“. Pesma malog naroda ostala je popularna u Evropi i posle Drugog svetskog rata

Setnu himnu srpskih ratnika bez zemlje „Tamo daleko“ pevali su od 1917. svi saveznički vojnici na solunskom frontu na svojim jezicima, ali sa obaveznim stihom „Živela Srbija“.

srpska-vojska-orkestarPesma malog naroda u Velikom ratu ostala je dugo popularna u Evropi i posle Drugog svetskog rata zahvaljujući francuskom maestru Žoržu Marinkoviču, koji je nastupao i pod pseudonim Žorž Mariel.

Njemu su 1922. u Parizu priznata autorska prava na pesmu „Tamo daleko“. Katalog Francuske nacionalne biblioteke u Parizu u šturoj biografiji otkriva: „Autor je interpretator i kompozitor, instrumentalista i profesor citre, srpskog porekla, u Francuskoj od 1920. godine, državljanstvo Francuske, rođen 18.., umro 1977. godine“.

Žorž Marinkovič bio je u stvari Đorđe Marinković iz sela Korbova kraj Kladova, izdanak porodice koja je generacijama davala sveštena lica u oblasti Donjeg Ključa u Negotinskoj Krajini, navodi Ranko Jakovljević, saradnik Istorijskog arhiva u Negotinu.
On je otkrio dokumente koji potvrđuju Marinkovićevo autorstvo nad pesmom „Tamo daleko“ u porodičnoj zaostavštini porodice Jovanović. Đorđe je do kraja života ostao u kontaktu sa ratnim drugom Jovanom D. Jovanovićem. Zajedno su prešli Albaniju i oporavljali se na Krfu, gde je Marinković 1916. komponovao pesmu koja je osvojila srca ratnika-izgnanika.

tamo-daleko-ploca– Stela Franklin, australijska književnica, stupila je 1917. u Bolnicu žena Škotske na Solunskom frontu i pišući roman o stradanjima srpskih ratnika ona primećuje šta Srbi pevaju – „Tamo daleko, pesmu o selu, devojci, o zemlji“.

Svi ostali učesnici Solunskog fronta prihvataju ovu pesmu kao svoju; Englezi su je nazivali „Far way over there“, Francuzi „Au loin, au loin sur Corfu“, Česi i Slovaci „Tam v dali“… O njenom kultnom značaju za srpski narod govori i to što je Nikola Tesla na večni počinak po svojoj želji ispraćen ovom pesmom – nabraja Ranko Jakovljević.

Posle prve Marinkovićeve verzije teksta za „Tamo daleko“, posvećene Korbovu na Dunavu, pojavilo se mnogo varijacija na temu, jer su srpski vojnici stihove proširivali imenima svog zavičaja.
– Pevalo se više verzija stihova, prilagođavanih, između ostalog, osećanjima vojnika iz određenih srpskih regija. Verzija koja se pevala na Solunu nabraja čak pet reka i Šumadiju ponaosob i pravi je mali „srpski geografski leksikon“- kaže Jakovljević.

Posle Drugog svetskog rata komunistički cenzori su „Tamo daleko“ dugo vremena držali što dalje od Srbije.
rep-tamodaleko-MALA2– Partijski zvaničnici smatrali su jeretičkim pevanje „Tamo daleko“, budući da asocira na monarhiju i Karađorđeviće. Žarko Petrović, popularni srpski kompozitor, svedoči da su 1970. bile proskribovane njegove interpretacije „solunskih pesama“, u vreme zaoštravanja Titove politike prema „srpskim nacionalistima“. Nijedna srpska gramofonska kuća nije htela da objavi „Tamo daleko“, „Marš na Drinu“, „Kreće se lađa francuska“. Tako se desilo da mnoga domaćinstva u Srbiji u to vreme poseduju dragocenu kolekciju pesama jedino zahvaljujući okolnosti da zagrebački „Jugoton“ sedamdesetih godina proteklog veka nije bio „pod prismotrom“ zbog širenja srpskog nacionalizma – kaže Jakovljević.

Hor Radio Beograda tek 1966. snima jednu verziju „Tamo daleko“, ali bez imena autora.

Usledila je molba iz Pariza ispisana ćirilicom, drhtavom rukom.
Zahvaljujem pevačkom horu iz dubine duše što su snimili moju pesmu „Tamo daleko“… Pesmu „Tamo daleko“ napisao sam na Krfu 1916. godine posle našeg povlačenja preko albanske planine. Zato vas lepo molim da uvek napišete moje ime i prezime na programu posle svakog izvođenja na Radiju… – napisao je Đorđe Marinković u pismu upućenom Radio Beogradu pošto ga je ratni drug Jovan obavestio da je nacionalna radiofonska kuća izdala solunsku pesmu. Marinković je priložio i dokumentaciju koja dokazuje njegovo autorstvo.

tamo-daleko-1Međutim, kao odgovor u štampi su se pojavili navodni naslednici drugog kandidata za autora, koji su priznali Marinkoviću da je napisao muziku, ali ne i tekst. Ponudili su mu nagodbu da ne bi poveli parnicu. Neki politički podobni muzički stručnjaci su „otkrili“ i da je pesma plagijat. U to vreme osporavanje svega što je srpsko bilo je korisno za karijeru. Stvorena je farsa u kojoj su diskreditovani i autor i stari srpski ratnici.

Đorđe Marinković je u Srbiji ponovo gurnut u zaborav, dok je u Francuskoj ostao popularan kompozitor i muzičar. Nekoliko puta je dolazio u rodni kraj i pevao zemljacima pravu verziju „Tamo daleko“, pričali su istraživaču stari Korbovčani.

– U najblistavijoj fazi karijere Marinković je postao evropski sinonim muziciranja na citri. On je odsvirao čuvenu melodiju u filmu „Treći čovek“. Bio je poznat i kao gitarista, svirao je ukupno sedam instrumenata. U Parizu je od 1920. publikovao mnoštvo popularnih kompozicija, od kojih je jedan deo stvoren na osnovu njegovih impresija iz rodnog kraja i izgnanstva na Krfu. Danas je Marinković gotovo zaboravljen u rodnom kraju, dok je na desetine internet-sajtova preplavljeno ponudama prodaje njegovih izdanja, od Francuske, preko Španije, do Nemačke, Velike Britanije i Japana – navodi Jakovljević.

CELA SRBIJA U PESMI / PESMA Đorđa Marinkovića koja je počinjala stihovima
„Tamo daleko, daleko kraj Dunava
Tamo je selo moje, tamo je ljubav moja“
bila je posvećena rodnom podunavskom Korbovu.
Srpski ratnici na Krfu su dodavali nove stihove dok se nije došlo do ove verzije:

Tamo daleko, daleko od mora,
Tamo je selo moje, tamo je Srbija.
Tamo daleko, gde cveću nema kraj,
Tamo su najdraži moji, tamo je moj zavičaj.
Tamo daleko, kraj Save i Dunava,
Tamo je radost moja, tamo je Beograd.
Tamo gde dušman sve ruši i obara,
Tamo su moji dvori, tamo je Kolubara.
Tamo daleko, gde sunce već ne sija,
Tamo je ljubav moja, tamo je Šumadija.
Tamo gde hladna protiče Morava,
Tamo mi ikona osta, tamo je moja slava.
Tamo u brda Đetine gde je put,
Tamo mi suza majke preliva svaki skut.
Tamo gde Timok pozdravlja Veljkov-grad,
Tamo mi spališe crkvu, u kojoj se venčah mlad.
Tamo gde Drina uništen kvasi gaj,
Tamo mi ljubav osta, tamo je moj rodni kraj.
Tamo daleko, gde cveta limun žut,
Tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.
Tamo daleko, gde cveta beli krin,
Tamo su život dali, zajedno otac i sin.
Bez otadžbine, na Krfu živeh ja,
Ali sam klicao uvek, živela Srbija!

Spasao Kralja od Arnauta
Nema svedočanstava o tome kako je i gde Marinković naučio da svira i komponuje. On je „znameniti instrumentalista na citri i diplomirani profesor“, navodi pariski recenzent Marinkovićeve knjige „Nove racionalne i kompletne metode za tirolsku citru“. Tu se pominje da mu je „jednog dana 1916. godine, u planinama Albanije, citra spasila život“, ali ne i kako.
– Đorđe je bio tri puta ženjen, poslednja supruga bila je Francuskinja Magdalena, ali nije imao poroda. U Kraljevoj gardi prvo je bio bubnjar, a potom je sam tako dobro naučio da svira citru da je prilikom dvorskih koncerata muzicirao i na ovom instrumentu. Kako se priča u porodici Marinković, Đorđe je slučajno saznao da grupa Arnauta sprema atentat na kralja, uspeo je da Njegovo veličanstvo o tome bude blagovremeno obavešteno, pa mu je kasnije, kao znak zahvalnosti, omogućen odlazak u Pariz, radi muzičkog usavršavanja – ispričao je 2007. Ljubomir Marinković, kapetan rečnog brodarstva iz Korbova, praunuk Milana – rođenog brata Đorđa Marinkovića.

Boris Subašić
Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

POTOK NEPOZNATE DUBINE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Bolton Strid: Potok čija dubina nikada nije izmerena (i iz kojeg niko nije izašao živ)

Bolton Strid, naizgled bezopasan potočić, je klasični primer prirodne zamke – vuka u jagnjećoj koži, jer se ispod same površine vode kriju brze struje i dubina koja još uviek nije izmerena. Bilo da zagaze u potok u neznanju, ili namerno, iz Bolton Strida još nikada niko nije izašao živ.
Bolton-Strid-1Stopa smrtnosti u ovom potoku iznosi 100%!
Bolton Strid je zapravo samo jedan deo toka bezopasne, oko šest metara duboke reke Wharfe koja teče kroz Yorkshire u Engleskoj, ali kada dođe u područje opatije Bolton, čini se kao da se reka okrene na stranu, a njena širina se pretvori u dubinu. U ovom području reka Wharfe (gde postaje poznata kao Bolton Strid i gde je mnogi zovu potok a ne reka) je široka do dva metra, zbog čega i izgleda kao klasični potok, njezina struja je daleko jača, a dubina još uvek nepoznata.

Bolton-Strid-2Iako oko potoka postoje znakovi koji upozoravaju na opasnosti, s vremena na vreme se dešavaju slučajevi poput onog kada je jedan par otišao da prošeta do njega i zauvek nestao.

Relativno je uobičajeno da ljudi pomisle da mogu preskočiti potok, ili ga preći hodajući preko kamenja, jer se na prvi pogled zaista čini da je poprilično plitak. Ali… nažalost, dovoljna je samo jedna greška da padnu u vodu i izgube život.
U većini slučajeva, tela onih koji su pali u potok nikada nisu pronađena, a pretpostavlja se da takvih ima na desetine…

Izvor: pixelizam.com

_____________________________________________________________________________________________________

CRNA ŠUMA I ZELENA OAZA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________

ŠVARCVALD

Planinski masiv fascinirao je braću Grim, Marka Tvena, britansku kraljicu Viktoriju, cara Vilhema Prvog, kompozitor Štraus je održavao koncerte u Baden-Badenu, a Dostojevski provodio noći u luksuznom kazinu

s-(1)_620x0VELIČANSTVENOM i divljom lepotom, planinski masiv Švarcvald (Crna šuma) u nemačkoj pokrajini Bade-Virtenberg oduvek je fascinirao i inspirisao poznate nemačke književnike, autore najlepših dečijih bajki braću Grim i pesnika Fridriha Helderlina, kao i dobitnika Nobelove nagrade za književnost Hermana Hesea. I zaista, ima li pogodnijeg mesta od Crne šume za susret Crvenkape sa strašnim vukom, da se Ivica i Marica izgube ili Snežana nabasa na kućicu u kojoj živi sedam patuljaka.

Nepregledan niz stoletnih stabala jela, borova i bukava presecaju potoci, reke i gorska jezera, pašnjaci i livade, a u plodnoj dolini su udobno ušuškani ljupki planinski gradići i sela.

Švarcvald je vekovima centar nemačke drvne industrije, ali Nemci su još u 19. veku najveći deo ove planinske oblasti proglasili zaštićenom prirodnom zonom, tako da se stanovništvo uglavnom bavi turizmom. Slobodno se može reći da su prirodne lepote Švarcvalda prvi otkrili i u njima istinski uživali stari Rimljani tokom svojih osvajačkih pohoda. Kada su kročili u ovu, tada prilično nepristupačnu oblast, Rimljani su je zbog gustih krošnji visokih četinara, kroz koji se sunčeva svetlost slabo probijala, nazvali prikladno „Silva negra“, odnosno Crna šuma, Švarc-vald na nemačkom jeziku. Njena lepota ih je na svakom koraku ostavljala bez daha, a naročito su ih oduševili brojni termalni izvori lekovite vode na koje su naišli. U blagodetima tih izvora prvi je, pre gotovo 2.000 godina, uživao rimski car Karakala, koji je i naredio da termalni izvori budu kaptirani. Mnogo vekova kasnije na tom mestu je nikla jedna od najpoznatijih banja na svetu – Baden-Baden.

STECIŠTE KRALJEVA, UMETNIKA, BANKARA

s-(7)

Posle rimskog cara Karakule, na oporavak i osveženje u vodama 12 termalnih izvora u Baden-Badenu, dolazili su pripadnici evropskih kraljevskih porodica, bogati industrijalci, bankari, slavni umetnici. Ovde se rado odmarala i britanska kraljica Viktorija, tu je svraćao i car Vilhem Prvi, česti gosti su bili članovi čuvene porodice Vandetbilt, kao i nemački kancelar Oto fon Bizmark, a Pisac Mark Tven je tvrdio da je baš ovde izlečio reumatizam. U ovom gradiću su redovno boravio i održavao koncerte kompozitor Štraus, a Dostojevski je noći provodio u luksuznom gradskom kazinu, smeštenom u krugu lečilišta, koje je i danas zaštitni znak mesta.

Najveću slavu Baden-Baden je doživeo u 19. veku, kada je bio letnja prestonica Evrope i glavno stecište pripadnika visokog društva toga vremena. I mada je grad vremenom izgubio mnogo od prvobitnog sjaja i glamura, o njegovoj slavnoj prošlosti svedoče raskošne palate i vile, izgrađene u bel-epok stilu, sa savršeno uređenim vrtovima, kao i prelepi parkovi sa tri kilometra dugim šetalištem u aleji Lihtentaler. Kupanje u čuvenom kružnom bazenu Kupelbad, okruženom mermernim stubovima sa karijatidama i kupolastim krovom i danas predstavlja jedinstven doživljaj. Naime, ovaj bogato ukrašeni prostor po svemu više liči na omanju renesansnu katedralu nego na bazen za kupanje u toploj, lekovitoj vodi koja stiže iz dubine od 2000 metara. Baden-Baden je i danas svetski poznato lečilište, ali i centar kulture čije postavke muzeja i brojne manifestacije privlače goste iz čitavog sveta. Stoga i ne čudi da se na dugačkom spisku slavnih posetilaca nalaze američki predsednici, kao i čuvena porodica Bekam.

RAJ U ĐAVOLJEM KLANCU

s-(2)Švarcvald ima neverovatne prirodne kontraste, 18 kilometara istočno od Frajburga počinje posebna oblast. Zmijoliki put koji krivuda kroz Crnu šumu, vodi ka devet kilometara dugom klancu reke Vutah, poznatom kao Đavolji klanac. Samo na ovom mestu i nigde drugde na svetu, ljubitelji prirode mogu da uživaju u jedinstvenoj lepoti oko 1200 retkih i endemskih vrsta biljaka. Među njima je 30 vrsta orhideja, kao i u 100 vrsta ptica i 500 leptirova. Iz ovog uskog klanca, bučna i penušava planinska reka Vutah sliva se u istoimenu dolinu, sirove prirodne lepote, koju zovu i Veliki kanjon Crne šume. Dolina je dugačka 30 km, okružena je strmim stenama sa čijih vrhova se u reku vrtoglavo ili u kaskadama slivaju bučni vodopadi. I dok koračate kroz veličanstveni predeo, u ušima odzvanja melodičan zvuk vode.

Kada se krene ka najvišem vrhu planine Feldberg, na 930 m nadmorske visine nalazi se veštačko jezero Šluhze, okruženo bajkovitom prirodom. Na njegovim obalama smešteno je malo planinsko selo, ali i muzej vredan pažnje – „Hisli“. U tipičnoj planinskoj brvnari, koja je pripadala slavnoj pevačici Heleni Zigfrid, svojevremeno je snimana čuvena TV serija „Klinika Švarcvald“. U muzeju je izloženi brojni zanimljivi eksponati, od simbola Švarcvalda, drvenih satova sa kukavicama, preko rustičnog, bogato izrezbarenog nameštaja i drvenih predmeta, do grnčarije i ukrasa od stakla i porcelana, koji svedoče o bogatoj tradiciji negovanja starih zanata u ovom kraju.

s-(4)Najveća turistička atrakcija Švarcvalda je glečersko jezero Titize. Prema lokalnom predanju, ime je dobilo po rimskom caru Titusu, koji je bio očaran njegovom lepotom. Široko je dva kilometra, dugačko 720 metara, a duboko 40 metara i prema legendi u koju veruje lokalno stanovništvo, svako ko je ikada pokušao da istraži mračne dubine ovog jezera, udavio se u njegovim vodama. Titize i njegovu okolinu svake godine poseti oko dva miliona turista koji preko dana uživaju u bogatoj turističkoj ponudi ovoga kraja: u obilasku brojnih restorana, kafića i prodavnica suvenira, tik uz obalu, pešačenju, vožnji bicikla, jedrenju na dasci, vožnji čamaca i paraglajdingu. Ali, u smiraj dana, najromantičniji obavezno dolaze do obale da vide trenutak kada sunce nakratko pomiluje vrhove borova u izmaglici i spusti se do površine jezera, koja tada sija neobičnom plavičastom svetlošću, a pred očima oduševljenih posmatrača odigrava se čaroban prizor zalaska sunca.

U blizini jezera Titize nalazi se i gradić Donauešingen poznat kao mesto gde nastaje Dunav, najduža evropska reka posle Volge. Reka nastaje u neposrednoj blizini grada, kraj dvorca Firstenberg, na ušću dve planinske rečice Breg i Brigah, i dalje nastavlja svoj 2850 kilometara dug put kroz Evropu, do Crnog mora. U parku ovog dvorca nalazi se fontana iz 19. veka, koja simbolizuje zvaničan izvor Dunava i predstavlja veliku turističku atrakciju.

Obilazak planinske oblasti Švarcvald nije potpun ukoliko ne posetite i „zelena pluća“ nemačkog juga, planinu Feldberg i ne popnete se na njen vrh, na 1493 metara nadmorske visine. Sa najviše tačke u regionu pruža se veličanstven pogled sve do Alpa, na oblast prekrivenu drevnim bukovim i borovim šumama, ispresecanim gusto naseljenim rečnim dolinama, livadama i pašnjacima. U podnožju planine nalazi se jezero Feldse i one koji su prvi put ovde, kao i mnoge pre njih, zasigurno će da zbuni neobičan prizor koji je kroz istoriju inspirisao brojne umetnike – odraz planine na glatkoj površini planinskog jezera koja deluje kao da je utonula u vodu.

SKIJANJE U REZERVATU PRIRODE

s-(6)Planina Feldberg dominira najstarijim prirodnim rezervatom u ovom delu Nemačke. Ova oblast se prostire na 42 kvadratna kilometra, a 1937. godine je proglašena zaštićenom prirodnom zonom jer u njoj živi mnoštvo najrazličitijih biljnih i životinjskih vrsta. Međutim, ma koliko da je njena priroda zaštićena, planina Feldberg je danas najpopularnije nemačko skijalište sa čak 80 km uređenih staza. Tokom zimskih meseci u čarima ove planinske lepotice svake godine uživa oko dva miliona ljubitelja sportova na snegu, ali zabava je ovde zagarantovana tokom čitave godine. U podnožju je smeštena Kuća prirode, gde turiste dočekuju ljubazni vodiči, spremni da im preporuče najbolje šetačke i planinarske staze, organizuju obilazak obližnjih naselja vozom, posetu lokalnim vinskim podrumima i vinogradima, jahanje šumskim stazama ili uzbudljivu potragu za blagom sa dži-pi-es navođenjem! Nisu, naravno, zaboravljeni ni najmlađi posetioci. Nema tog deteta koje se neće oduševiti idejom da u pratnji vilenjaka krene stazom dugom nešto manje od dva kilometra u uzbudljivu i poučnu potragu za Velikim tetrebom, čuvarom vresišta i maskotom Crne šume.

Severnije od planine Feldberg, put vodi do šarmantnog planinskog gradića Bajersborna, ušuškanog u istoimenoj dolini i okruženog idiličnom prirodom u čijoj neposrednoj blizini se nalazi čak pet glečerskih jezera. U ovom delu gornjeg Švarcvalda ljubitelji prirode, željni istinskog opuštanja imaju na raspolaganju čak 550 kilometara uređenih šumskih staza, koje prolaze kroz niz planinskih sela i zaseoka u kojima je sve prilagođeno potrebama posetilaca koji stižu u sve većem broju. U svakom, čak i najmanjem zaseoku sačuvane su i restaurirane stare zanatske radionice u kojima mogu da se kupe prirodno sušene domaće kobasice i šunke, sirevi, pčelinji proizvodi i med, buketi suvog poljskog cveća, proizvodi od lekovitog bilja, ali i domaća rakija i likeri od borovnice i mladih borovih izdanaka. Lokalno stanovništvo se izuzetno trudi da boravak u ovom kraju učini nezaboravnim doživljajem.

FRAJBURG – SREDNJOVEKOVNI DRAGULJ

s-(5)UPRKOS svetskoj slavi Baden-Badena, mnogi svetski putnici slažu se da gradić Frajburg s pravom nosi nadimak „Dragulj Švarcvalda“. Iako je u bombardovanju tokom Drugog svetskog rata bio gotovo u potpunosti razoren, polako i precizno je restauriran do poslednjeg detalja, pa danas važi za jedan od najlepših srednjovekovnih gradova u Evropi. Poznat je i po najvećem broju sunčanih dana u Nemačkoj, ali i po neobičnim, uskim vodenim kanalima, tik uz ulične pločnike, kao i po prelepim trgovima. Frajburg znači doslovno „slobodni zamak“, ime je dobio jer je još u 13. veku dobio status slobodnog grada. Starim jezgrom i glavnim trgom Munsterplacom, dominira gotska katedrala Munster i njen zvonik visok 116 metara, Istorijska trgovačka kuća iz 1532. godine sa tamnocrvenom fasadom, Muzej istorije grada i Gradska kuća podignuta 1559. godine. Međutim, omiljeno mesto okupljanja stanovnika, ali i mnogobrojnih turista je trg Augustinaca sa istoimenim manastirom. Okružen je ostacima kamenih zidina na jednom kraju se nalazi veliko stepenište koje veoma podseća na čuvene Španske stepenice u Rimu zbog „žive“ atmosfere i mnoštva ljudi.

Ž. Dulić| novosti.test.mainstream.rs/ 02.12. 2013.

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

//

DVE PRIČE SA OBALA TISE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Dok roboti ne preuzmu Zemlju, uživajmo u blagodetima prirode i plodovima koje nam daruje…

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Robinzon Kruso sa Tise

 Andraš Kiškomaromi, u rodnom Bečeju poznatiji kao Čuma, poput mnogih svojih kolega iz Fadipa ostao je bez posla a potom i bez porodice.

TamoiOvde-robinzon-sa-tise Andras Kiskomaromi_660x330Vrstan metalostrugar spao je na bednu socijalnu pomoć pa se okrenuo Tisi i šumi.

Borba za život i ljubav prema prirodi navele su me na odluku da ovde napravim malu kuću. Kada sam već ostao na ulici morao sam da se snalazim na ovaj način”, kaže Kiškomaromi.

Bez struje i vode za piće njegov dom je za mnoge, najblaže rečeno neuslovan. Ali ne i za Čumu kome, kaže, to sve ne nedostaje.

“Verovatno svi vole prirodu ali opstati u njoj bez struje i ičega je stvar velike volje i ljubavi”, smatra ovaj “Robinzon sa Tise”.

U svom improvizovanom domu Čuma dočekuje unuke ali i nekadašnje kolege i prijatelje koji utočište od varoške vreve nađu upravo ovde ali bez volje da se i oni okušaju u sjedinjavanju sa prirodom.

“Treba voleti prirodu jer to ne može svako da uradi”, smatra Aleksandar Mišković, Andrašov kolega i bivši glavni kontrolor u Fadipu.

I mi smo se osladili specijalitetom ovog Robinzona sa Tise i setismo reči mudrog Jevreja na samrti kada je sinovima rekao da se riblja čorba može praviti i od ribe.(Izvor:rtv.rs)

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Bečejski dud odoleva vekovima i ljudima

Vremešni dud izrastao na nekadašnjoj obali Tise pamti velike poplave i ratove, naseljavanje i izgradnju Bečeja, lađe i brodove.

TamoiOvde-dud-becej-jpg_660x330Bio je putokaz lađarima ali je posle odbijanja toka reke od varoši ostao uklješten međ kućama nedaleko od centra Bečeja.

Na njegovoj kori vidljivi su ožiljci prošlih vremena ali i danas njegova krošnja daje debeli hlad koji privlači i najbliže komšije ali i slučajne prolaznike.

„Ovde smo se doselili pre petnaest godina i odmah smo prvo zapazili veliki dud.

Bečejci su naročito zainteresovani za njega. Narod priča da je star 400 godina. Verovatno znaju jer se to prenosi s kolena na koleno i verujem da je to i tačno“, kaže meštanka Olga Maksimović.

Najstariji dud je ujedno i jedan od poslednjih. Preživeo je udare groma i uništavanje koje je gotovo istrebilo ovo drvo sa ovih prostora iako je pedesetih godina prošlog veka bio miljenik režima dok je sanjao svilene snove.

Ipak, njegovim modrim plodovima i ovoga leta sladili su se malobrojni srećnici koji žive u njegovoj blizini.(Izvor:rtv.rs)

Priredio: Bora*S

SRBI OPERISALI JOŠ U 12. STOLEĆU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Epohalno otkriće arheologa u selu Mažići kod Priboja – Srbi su još u 12. i 13. veku radili najsloženije operacije na ljudskoj lobanji i to vrlo uspešno.

TamoiOvde-Manastir

Manastir Svetog Georgija u selu Mažići kod Priboja

  Epohalno otkriće arheologa u selu Mažići kod Priboja – Srbi su još u 12. i 13. veku radili najsloženije operacije na ljudskoj lobanji i to vrlo uspešno. U manastiru Svetog Nikole Dabarskog, u Pribojskoj Banji, postojala je velika bolnica sa medicinskim instrumentima, koji se ne razlikuju mnogo od današnjih.

  Istorijska nalazišta na iskopinama manastira Svetog Georgija u selu Mažići kod Priboja, prema onome što je do sada pronađeno i otkriveno i sudeći po tvrdnjama stručnjaka, govore da su Srbi još u 12. i 13. veku radili najsloženije operacije na ljudskoj lobanji i to vrlo uspešno.

  Saznanja govore da su Srbi mnogo pre Nemaca, savremenije i uspešnije lečili ljude, a dokazano je i da je u manastiru Svetog Nikole Dabarskog, koji se nalazi u Pribojskoj Banji, takođe postojalo lečilište.

   Srpski kaluđeri preteče u medicini

   Arheolog i direktor Zavičajnog muzeja u Priboju Savo Derikonjić rekao je da je ono što je otkriveno nakon višegodišnjeg istraživanja zaista epohalno – u manastiru je postojala bolnica, a u njoj medicinski instrumenti, koji se ne razlikuju mnogo od današnjih.

TamoiOvde-Medicinski instrumenti

Neki od pronađenih medicinskih instrumenata

 Donedavno se mislilo da je čuveni turski putopisac Evlija Čelebija, koji je boravio u manastiru u selu Mažići 1620. godine, preterivao u opisu onoga što je video i zatekao, ali arheološki nalazi to sve potvrđuju.

„Ovaj starinski manastir leži na visokom bregu koji okružuje reka Lim. U njemu ima više od pet stotina kaluđera, a okolni stanovnici su Srbi i Bugari. Ušao sam u ovaj divni manastir da bih mogao pažljivo da ga razgledam. U njemu ima jedna ćelija u koju sam takođe želeo da uđem, ali mi, siromahu, jedan mladi duhovnik ne dade da uđem“, napisao je Čelebija u svom putopisu o boravku u manastiru Mažići kod Priboja.

Više je nego jasno i zašto kaluđeri nisu dozvolili Turskom putopiscu da uđe u jednu posebnu ćeliju.

„To je u stvari bio ulaz u manastirsku bolnicu, koja je brižljivo čuvana od radoznalaca. A Evlija Čelebija bio je i turski špijun, koji je davao obilje podataka svojoj carevini koja je u to vreme vladala ovim prostorima“, objašnjava Savo Derikonjić, arheolog i direktor Zavičajnog muzeja u Priboju.

TamoiOvde-Derikonjic Savo

Savo Derikonjić

 „Ono što smo otkrili zaista je epohalno. Uz medicinske instrumente, preteče današnjih hirurških instrumenata koji se mnogo ni danas ne razlikuju od ovih savremenih, pronašli smo ostatke pokojnika istražujući do sada 165 grobova srednjovekovne nekropole i jasno utvrdili da su kod desetina njih vršeni u 12. i 13. veku, ali i kasnije, sve do 18. veka i paljevine manastira, vrlo složeni hirurški zahvati, poput vrlo složenih operacija na ljudskoj lobanji. Neki su lečeni, a nekima su vidane rane nakon teških bitaka i ranjavanja. Imamo dokaze da su mnogi od njih živeli nakon operacija još godinama.

  Prema našim procenama, oko manastirskog kompleksa je najmanje dve hiljade skeleta, a reč je uglavnom o onima koji su tu lečeni i operisani“, naveo je Derikonjić.

 Samo na prostoru jedne sonde registrovano je više od sto skeleta različite starosti i pola. Na tim ostacima, posebno lobanjama pokojnika, vidljive su operacije, kod jednog je pronađeno liveno bronzano dugme koje najverovatnije pripada 12. veku, kao i dva dubrovačka denara iz sredine 13. veka.

 „Pronašli smo instrument za izvlačenje metaka sa svrdlom, koji potiče oko 1520. godine, ovaj instrument iz manastira Svetog Georgija je sedam milimetara duži od sačuvanog analognog primerka koji se nalazi u Germanskom nacionalnom muzeju u Nirnbergu. Zatim, mali hirurški šestar iz 15. veka, i viljušku za amputaciju iz 16. veka.

TamoiOvde-medicinski instrumenti 2Ono što je za nas bilo zaista začuđujuće i epohalan pronalazak su naočare „lenonke“, kakve je nosio čuveni „Bitls“ Džon Lenon. Ove naočare, kao funkcionalno pomagalo u operacijama, potiču iz 15. veka, sa okvirima od profilisanog bakra i malim elipsoidnim alkama za prihvatanje. Očigledno da je reč o najstarijim naočarama lenonkama“, ističe Derikonjić.

Derikonjić kaže da su u poslednje vreme, nakon obnove manastira Mažići, na žalost, stala istraživanja manastirske bolnice.

A stalo se zbog srpskog posla, pošto jedan meštanin na čijem je imanju jednim delom manastirski kompleks traži velike pare i stanove za decu da bi ustupio to parče zemlje arheolozima radi prekopavanja i istraživanja.

Inače, i svet je već pokazao veliko interesovanje za epohalna medicinska otkrića u manastiru Mažići, bila je planirana čak i izložba pronađenih predmeta i medicinskih instrumenata u Budimpešti, ali što zbog nedostatka para, ali i zastoja u nastavku istraživanja, ova otkrića koja menjaju istoriju medicine i u Evropi, ali i u svetu, ostaće još neko vreme tajna.

Izvor: rts.rs

BUĐENJE IZ HILJADUGODIŠNJEG SNA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

SILENE STENOPHYLLA, BILKA IZ PLESTOCENA

fruto-Silene-stenophyllaTim ruskih naučnika je objavio rad u kojem je regenerisao ovu biljku iz fosilnih ostataka koji potiču još iz Pleistocena.

Biljka je regenerisana iz fosilnih ostataka ploda ove biljke koji je pronađen u ledu na desnoj obali reke Kolime u severoistočnom Sibiru.

Fosili vrste Silene stenophylla su nađeni u jazbinama veverica, koje se nalaze 38 metara ispod trenutne površine leda.

Fosilni ostaci koji su poslužili za oživljavanje su stari između 30.000 i 32.000 godina i bili su potpuno zaleđeni u jazbinama tako da je plod bio potpuno izolovan od spoljašnjih uticaja.

Ovo je najstarija biljka koja je ikada regenerisana.

Nakon regeneracije naučnici su utvrdili da postoji značajna razlika između sadašnje vrste i vrste od pre 30.000 godina, posebno u obliku latica i cveta između različitih polova.

TamoiOvde-images

Foto:theguardian.com

Silene stenophylla je biljka iz roda Silene.

Raste u tundri u Sibiru.

Silene stenophylla je višegodišnja, zimzelena cvetnica. Biljka dostiže veličinu od 5 do 25 centimetara. Stabljika se grana na 2 dela. Cvetovi su pojedinačni bledo roze do roze boje, a biljka cveta od aprila do jula. Čašica cveta je relativno velika. Cvet ima 5 kruničnih listića (latica) koji su na vrhovima urezani.

U cvetu se nalazi 10 prašnika od kojih je polovina u bazi kruničnih listića, dok polovina nije povezana sa njima. Prašnici štrče iz cveta, a prašnički konac je dugačak oko 2,4 cm. Na prašničkom koncu se nalazi prašnica koja je dugačka 3 mm. Tučak je dugačak 6 mm, a širok 2 mm. wikipedia.org

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

DA LI JE U DOGLEDNOJ BUDUĆNOSTI MOGUĆE OŽIVLJAVANJE DAVNO IZUMRLIH VRSTA

Poput scenarija iz Spilbergovog filma „, gde se na jednom ostrvu odvijaju  namenjeni obnavljanju davno izumrlih vrsta, naučnici danas pokušavaju da ožive neke biljke i životinje koje su pre nekoliko stotina ili hiljada godina nestale s lica naše planete, a u nekim slučajevima i uspevaju u tome.


TamoiOvde-Zov-06fUpravo se to dogodilo na . Ovo mesto, nazvano Sverdrup Pas, na krajnjem severu Kanade, bilo je prekriveno debelim slojem leda koji je tokom poslednjih sto godina počeo da se povlači pod uticajem globalnog zagrevanja, a od 2004. je sve brže nestajao.

Topio se takvom brzinom da je oslobodio biljke koje su u njemu bile zarobljene još u periodu takozvanog malog ledenog doba, od 1550. do 1850. godine, kad su se temperature na severnoj Zemljinoj hemisferi znatno spustile. Biljke je pronašla grupa istraživača sa kanadskog univerziteta Alberta, u Edmontonu. Pošto su primenili metod utvrđivanja starosti pomoću radioaktivnog ugljenika, naučnici su uspeli da utvrde da su bile pod ledom tokom 400 do 600 godina, tačnije od nastanka malog ledenog doba.

Utvrđeno je da pripadaju nekoj od 60 vrsta briofita, grupe biljaka koja obuhvata i mahovine. Imale su smeđu boju i izgledale su sasušeno, ali na nekima su se videli zeleni prašnici i bočne grančice. To je naučnicima bio znak da su možda još sposobne da proklijaju. Odneli su nekoliko ovih biljaka u laboratoriju, samleli njihovo lišće i seme, a onda ih zasejali na plodnom tlu. I desilo se čudo! Oko 30 odsto je proklijalo i posle više od 400 godina dalo život novim biljkama.
Objašnjenje onoga što se dogodilo sa ovim mahovinama leži u takozvanim totipotencijalnim ćelijama, sposobnim da u povoljnim uslovima obnove celu biljku. Kao da je svaka ćelija programirana tako da može da se vrati u prošlost. Isti fenomen primećuje se i kod matičnih ćelija ljudi i životinja, koje nisu samo u stanju da se vrate u prošlost, nego mogu da preuzmu izgled bilo koje ćelije tela.

Totipotencijalnost je svojstvo biljnih ćelija, posebno briofita, kao što su one pronađene ispod leda na Sverdrup Pasu, ali kako je moguće da su uspeli da ih ožive posle više od četiri stotine godina?

U stvari, briofite imaju još jednu neobičnu sposobnost. U krajnje nepovoljnim okolnostima, njihove ćelije su u stanju da se osuše i da potpuno zaustave metabolizam biljke, koja onda oživi čim nastanu povoljniji uslovi, što se događa i u pustinjama. Ali, naučnici nikada nisu očekivali da će moći da ih ožive posle toliko vremena.

Odbrambeni mehanizmi

Lavanda, maslina, žalfija i morska pepeljuga otporne su na toplotu. Njihovo srebrnasto, zelenkasto-plavo ili pepeljasto lišće prekriveno je dlačicama, pa tako odbija sunčeve zrake, a to biljku štiti od dehidracije tokom letnjih vrućina, tipičnih za mediteranske krajeve.
Borovi i jele dobro podnose hladnoću, jer su razvili mehanizme koji sprečavaju da voda iz ćelija izađe na površinu i zaledi se, a to bi moglo da prouzrokuje dehidraciju i stradanje biljke.
Tokom esktremnih mrazeva, lišajevi, mahovine, breza, jasika i vrba mogu potpuno da zaustave metabolizam i da ga ponovo pokrenu čim se vremenski uslovi poboljšaju.

Malo ledeno doba

Od polovine šesnaestog do polovine devetnaestog veka, globalna temperatura na našoj planeti spustila se za stepen. Ovo je naizgled malo, ali dovoljno da se Temza u Londonu zaledi tokom zima koje su na celoj severnoj hemisferi postale veoma oštre. Ovaj period nazvan je malim ledenim dobom i ne postoji velika verovatnoća da bi mogao da se ponovi. Bila je to lokalna pojava, ograničena na severni Atlantik i Evropu, a izazvana je uzastopnim intenzivnim vulkanskim erupcijama koje su zamračile atmosferu i smanjile osunčanost tla, doprinoseći stvaranju većih količina leda na Arktičkom okeanu i snižavanju temperature vode.

Novi život

Istraživači iz Ruske akademije nauka uspeli su da podstaknu klijanje semena Silene stenophylla, travnate biljke iz arktičkih krajeva. Seme je staro oko 32.000 godina, a bilo je zarobljeno na dubini od 38 metara u permafrostu, večitom ledenom pokrivaču u tundri, skriveno u jednoj fosilizovanoj veveričjoj jazbini. Naučnicima su u ovom slučaju pomogli metodi genetskoj inženjeringa. Prvo su izdvojli placentu, tkivo za koje je bilo pričvršćeno seme, klonirali je i odgajili na plodnom tlu. Posle izvesnog vremena, sve semenke su proklijale, što predstavlja pravo čudo za botaniku. Prethodni rekord u klijanju najstarijeg semena pripada jednoj palmi, čije je seme bilo staro oko dve hiljade godina.

Procena starosti

Datiranje pomoću radioaktivnog ugljenika je naučni metod koji najčešće koriste u geologiji i arheologiji za utvrđivanje starosti organskih materijala u sastavu živih organizama, ili tekstilnih vlakana životinjskog i biljnog porekla koja sadrže ugljenik. Metod je pedesetih godina prošlog veka osmislio američki hemičar Vilard Frenk Libi i za to dobio Nobelovu nagradu, a sastoji se u merenju hemijskog elementa C14, izotopa radioaktivnog ugljenika. On je u stalnoj koncentraciji prisutan u vazduhu i apsorbuju svi živi organizmi, životinje udisanjem, a biljke fotosintezom. Kada organizam ugine, priliv C14 se prekida i elemenat počne da nestaje. Polovina se posle 5370 godina pretvara u azot. Pomoću instrumenta nazvanog spektrometar mase može se izmeriti količina C14 još prisutna u ostacima nekog organizma i odrediti trenutak umiranja i hibernacije, u slučaju mahovine prilikom istraživanja kanadskih naučnika. Ali, životni vek ostataka starijih od 50 000 godina ne može se proceniti, jer sadrže suviše malo ugljenika C14.


Pripremila S. Jovičić/zov.rs/

Priredio: Bora*S