PRAZNINA
Pod čelom mi
strašna praznina cveta
ne znam reći
šta joj korenje hrani
da li osmeh
iz bivšeg deteta
ili pisak jastrebova preteći
dok se gnezdi
na paklenoj grani.
Tag Archives: rezultat
SAMO TE ZANOS MOŽE UČINITI SREĆNIM…
“Nemoj razmišljati da li je tvoj cilj imao smisao ili svrhu; ni život tvoj, ili bilo čiji, nema ga – jedino što je za tebe od važnosti, to je dejstvovanje koje će te sprečiti da tragaš za razlozima za život, ili da razmišljaš o neizbežnostima iščeznuća.
Foto ilustracija: Bora*S
Živi u zanosu, u huku; ostvaruj svoje namere. A kad ih realizuješ – zaboravi ih. Stremi nepoznatom, ne osvrći se za već viđenim; ne vagaj postupke, ni svoje ni tuđe. Ne laskaj sebi i ne zavidi drugima. Trudi se da ti svaki trenutak mine što dalje od otrovnog trnja dosade.
Samo te zanos može učiniti srećnim.”
(iz Dnevnika Živojina Pavlovića )
ČULO KOJE NEMAJU SVI…
”Prakaš” na sanskritu znači ”svetlost” pa je ovim imenom nazvan projekat koji, prema rečima Pavana Sinhe, treba da vrati svetlost u živote indijske dece ali i da osvetli nauku novim saznanjima
Dugogodišnji život bez boja i vizuelnih opažanja. Jedino razlikuju tamu od svetlosti i uče da upoznaju stvarnost pomoću drugih čula.
Znaju kako izgleda dodirnuti stolicu, pomirisati lotosov cvet, znaju glas svojih roditelja ali ne znaju kako bilo šta od toga izgleda.
A onda jednog dana, entuzijastičan naučnik sa medicinskim timom dolazi u njihov život i nakon brojnih pregleda i lečenja, dobijaju još jedno čulo – vid.
Na početku je to samo zbrka senzacija, igra boja i svetlosti bez ikakvog reda i smisla, a šta se kasnije događa, pitanje je koje postavlja Pavan Sinha.
Nakon završenih studija kompjuterskih nauka u Nju Delhiju, Pavan Sinha je doktorirao na MIT–u (Massachusetts Institute of Technology) gde danas radi kao profesor na Odeljenju za mozak i kognitivne nauke, a pre 12 godina je započeo jedan neobičan projekat. ”Prakaš” na sanskritu znači ”svetlost” pa je ovim imenom nazvan projekat koji, prema rečima Sinhe, treba da vrati svetlost u živote indijske dece ali i da osvetli nauku novim saznanjima.
Pesimistični podaci
Najveći procenat slepe dece živi u Indiji, pesimistični su podaci Svetske zdravstvene organizacije. Još pesimističnija je činjenica da oko 40 odsto ove dece ima slepilo koje je izlečivo, ali ne i priliku da se leči. Od lepšeg pogleda na svet ih ne odvajaju samo siromaštvo, loši uslovi života, velika udaljenost od medicinskih centara, nedostatak bolnica u kojima mogu da se leče osobe ovog uzrasta, već i predrasude.
Neke od njih nisu raširene samo među neobrazovanim stanovništvom već i među naučnicima. Među oftamolozima je dugo vladalo mišljenje da tinejdžeri koji su slepi od rođenja nakon operacije neće moći da progledaju i da njihov mozak nije u mogućnosti da primi nove čulne senzacije čak ni onda kada su oči zdrave.
Ovakav zaključak je izveden iz eksperimenata koje su šezdesetih godina sprovodili nobelovci Torsten Vizel i Dejvid Habel na mačkama i majmunima. Oni su došli do značajnih otkrića i između ostalog utvrdili da ako mozak ovih životinja ne dobija vizuelne signale u kritičnom periodu života, njihov vid se ne može više vratiti. Međutim, prema mišljenju Pavana Sinhe, vrlo brzo je analogijom zaključeno da ovo važi i za ljude pa je malo odraslih koji su operisani.
Na svom putovanju kroz Indiju na kom je želeo da sazna zašto je ovo zemlja slepe dece, Sinha je susreo i nekoliko ljudi koji su operisani kao tinejdžeri i mogu da vide. Taj broj deluje beznačajno u odnosu na broj slepe dece koje u ovoj zemlji ima između 200.000 i 700.000 ali je bio dovoljan razlog da Sinha pokuša da vraća svetlost i započne projekat Prakaš.
Znao je da nije lako ubediti fondacije da novac ulože u lečenje tako velikog broja dece, naročito ako ona žive daleko od država koje upravljaju ovim novcem, pa je odlučio da humanost spoji sa naukom koja je potrebna svima. Fenomen dece koja u svojim tinejdžerskim danima dobijaju novo čulo, savršeno se uklapao u potragu za odgovorom na pitanje ”Kako učimo da vidimo?” koje je i ranije zanimalo Sinhu i njegove kolege.
Projekat Prakaš je zbog svog naučnog i humanitarnog aspekta dobio podršku i novac, a Pavan Sinha je sa svojim timom počeo da postavlja medicinske kampove u delovima Indije sa najlošijim uslovima za život. Upravo tu su deca zbog problema kao što je katarakta, koji bi u nekom drugom dela sveta bio izlečen u prvim mesecima života, odrastala uskraćena za jedno čulo. U ovim kampovima je više od 40.000 dece prošlo kroz preglede, istraživanja a oni kod kojih je pronađeno da se uzrok slepila može ukloniti, odlazili su na lečenje u Nju Delhi.
Projekat je započeo 2004. godine i još uvek traje, a Pavan Sinha veruje da će broj dece kojoj će pomoći sve više rasti. Oko 2000 njih je već progledalo zahvaljujući ovom naučniku a njihovo iskustvo je uzdrmalo neuronauke novim saznanjima, ali još mnogo ciljeva Sinha ima pred sobom. Finansije projekta pokrivaju sve troškove pregleda i lečenja, kao i boravka u kampu i putovanja, a u naučnim istraživanjima učestvuju samo ona deca čiji roditelji daju saglasnost, dok medicinske usluge dobijaju svi.
Optimistični rezultati
Osim što svojim radom Sinha omogućuje lečenje siromašnoj deci i širi svest da je lečenje moguće, značajni su i naučni rezultati do kojih je doveo rad sa ovom decom. Pavan Sinha i ljudi iz njegovog tima su primetili da mozak tinejdžera koji su rođeni slepi zaista ne može odmah nakon operacije da primi vizuelne opažaje i da im da smisao.
Prolaze dani i meseci a ove osobe ne mogu da prepoznaju objekte i ljude, ne primećuju gde se jedan predmet završava a počinje drugi, ne opažaju jasne oblike, ali vremenom njihov mozak uči da koristi novo čulo. Prema Sinhinom mišljenju te velike promene se odigravaju veoma brzo, a iznenađujuće je koliko je mozak prilagodljiv i promenljiv i dvadesetak godina nakon rođenja.
Među brojnim istraživanjima kako deca reaguju na vizuelne stimuluse, posmatranjima procesa u njihovom mozgu i praćenjima šta je u opažanju urođeno a šta se stiče iskustvom, posebno su zanimljiva istraživanja sa optičkim iluzijama. Rezultati pokazuju da deca odmah nakon operacije reaguju isto kao oni koji vide od rođenja – ove iluzije ih prevare. Za Pavana Sinhu ovi podaci su važni za rešavanje dileme da li su reakcije na optičke varke urođene, ali i za buduća istraživanja njihove uloge i uzroka.
Radeći na projektu ”Prakaš”, Sinha je uspeo da osvetli i jedan paradoks iz 17. veka. Irski filozof Vilijam Moline je postavio pitanje: da li će osoba koja je rođena slepa i koja je naučila da pomoću dodira razlikuje loptu od kocke, kada progleda moći samo pomoću vida da prepozna ova dva predmeta? Skoro četiri veka kasnije Pavan Sinha je nakon svojih istraživanja odgovorio: Ne.
Njegova istraživanja su pokazala da saznanja dobijena preko dodira i drugih čula ne mogu odmah da se prenesu na vid i da osobama koje progledaju nije odmah jasno da je to isti predmet. Međutim, ove osobe će iznenađujuće brzo naučiti da povezuju znanje dobijeno pomoću novog čula sa znanjima koja su već imale što je Sinhu dovelo do zaključka da je naš mozak struktuiran tako da je spreman da uči. I to da uči veoma brzo.
Ovaj naučnik čija istraživanja unapređuju i nauku i svakodnevni život, pred sobom ima cilj da sa svojim timom izleči 500 dece godišnje, ali i da odgonetne kako učimo da vidimo, kako mozak prepoznaje predmete, scene i lica i kako čulne informacije dobijaju značenje. Pored projekta Parkaš, Sinha se bavi i brojnim drugim pitanjima neuronauka i kompjuterskih nauka, ali i uživa u avanturističkim sporotovima, redovno crta strip za MIT novine i jedan je od Ginisovaca nakon što je sa još nekoliko ljudi 2003. godine napravio najmanju knjigu na svetu.
Tekst: Jovana Nikolić
Izvor: elementarium.cpn.rs
___________________________________________________________________________________
JAJA JAPANSKIH PREPELICA…
Jaja japanskih prepelica priznati za lek i izdavati na recept
Već nekoliko vekova u japanskoj i kineskoj, a kasnije i ruskoj literaturi nalaze se članci i studije o korisnosti jaja japanske prepelice za ljudski organizam, a naročito za:
Krv, krvotok, srce, jetru, bubrege, želudac i mozak.
Pored korisnosti za nabrojane organe, mora se posebno naglasiti da su jaja japanske prepelice vrlo korisna: za decu koja se razvijaju, za regeneraciju – podmlađivanje organizma, kao korisna hrana za dijetalce, za rekovalescente.
Jaja se uzimaju protiv sledećih bolesti: povišen pritisak, čir u stomaku, bronhijalna astma, malokrvnost, migrena, nervno rastojstvo…
Za navedene bolesti potrebno je popiti 240 komada jaja, u presnom (sirovom) stanju. Prva tri dana uzima se po 3 jajeta, a kasnije po 5 jaja, što znači da kura od 240 komada jaja traje 49 dana.
Deci ispod 10 godina davati po 4 jajeta na dan, deci ispod 5 godina po 3 jajeta, a ispod 3 godine po 2 jajeta na dan.
Jaja se jedu odjednom i to ujutro na prazan stomak, pola sata pre doručka. Jaja se uzimaju bez dodatka ili sa dodatkom, limunom ili neki drugi sok.
Bolesnici koji boluju od šećerne bolesti treba da izbegavaju zaslađivanje sa šećerom ili medom.
Tri meseca posle završetka kure, ako se za to vreme ukaže potreba, kura se može, na isti način i sa istom količinom jaja, ponoviti, a preporučljivo je prve godine uzeti 2 kure.
Ova jaja su bogata vitaminima: A, B, C, D, E, mineralima: GVOŽĐA, FOSFORA, KALCIJUMA, CINKA, BAKRA, kao i važnim aminokiselinama, te svaki organizam čoveka može u njima da nađe korisnost.
PREMA STUDIJI NAUČNIKA, lekara – specijalista iz SSSR-a, prepeličja jaja su: dragocen, dijetalan produkt, a njihova upotreba ima višestruko dejstvo. Po svojoj hranljivosti jedno prepeličino jaje odgovara 5 kokošijih jaja.
Lekari sanatorijuma grada Soči Ministarstva odbrane SSSR, stekli su izvesno iskustvo u primeni jaja japanske prepelice kod različitih bolesti.
Japanski naučnici su proučavali dejstvo prepeličinih jaja na ljudski organizam. U jajima se nalaze biološke aktivne supstance – stimulatori zdravlja, a po količini fosforne materije one prevazilazesve vrste produkta. u tom jajetu se nalaze nezamenljive aminokiseline – metionin, koji reguliše razmenu holesterina, fenimalanin, koji igra veliku ulogu u radu višeg nervnog sistema, triptofam i lejuin.
Već sada se može govoriti o njihovom višestrukom korisnom dejstvu. Zapaža se njihovo povoljno dejstvo na centralni nervni sistem, na srce, na sistem krvnih sudova i na metabolizam. Oni stimuliraju krvotok, poboljšavaju dejstvo crevai želuca, kao dijetalni produkt prepeličjih jaja se lako usvajaju od strane organizma i ne izazivaju negativne pojave.
U RUSIJI SU JAJA PRIZNATA KAO LEK !!!!
„Januara meseca 1968. godine mi smo fomirali jednu grupa od 20 bolesnika koji su bolovali od različitih bolesti i za njihovo lečenje su bila primljena prepeličja jaja.
Za sada naše posmatranje daje nam mogućnost da sa uverenošću tvrdimo da prepeličja jaja ubrzavaju i stimulišu protok žuči i znatno poboljšavaju razmenu materija (metabolizam) u organizmu.
Veći deo tih bolesnika posle dva meseca lečenja tim jajima se mnogo bolje oseća, poboljšao im se apetit, rad creva i sposobnost za rad.
Bolesnici su dobijali svaki dan izjutra 5 prepeličjih jaja na prazan stomak, na 20-30 minuta pre dobijanja hrane. Veći deo bolesnika iz grupe uzete na posmatranje, bolovao je od HRONIČNOG HOLECISTITA (7 bolesnika). Posle 2 meseca lečenja oni su se svi mnogo bolje osećali. Nestala je gorčina u ustima, podrigivanje, bolovi sa desne strane grudi, ispod rebra.
Kod bolesnice koja je patila od BRONHIJALNE ASTME nestali su nastupi kašlja, ona se osećala mnogo bolje, ali ne može se reći da se ona potpuno izlečila od te bolesti. Kod jednog bolesnika, koji je bolovao od BRONHIJALNE ASTME, napadi su se ponavljali ali u lakšem obliku i nisu izazivali kod bolesnika gubitak sposobnosti za rad. Zato da bi se doneo zaključak o efikasnosti dejstva prepeličjih jaja na organizam tog čoveka, trebalo je produžiti kuru (njegovo lečenje).
Grupi bolesnika uzetih za posmatranje pripadali su još i bolesnici koji su bolovali od ARTERIOSKLEROZE, KARDIOSKLEROZE, INFARKTA, MIOKARDITA I ENEMNEZE. Za vreme lečenja prepeličjim jajima napadi stenokardita su se javljali, ali bez gubitka sposobnosti za rad. Slična pojava je bila kod bolesnika koji su bolovali od krize krvnih sudova u vezi sa MIGRENOM.
REZULTAT PRVIH EKSPERIMENATA POTVRĐUJE LEKOVITO DEJSTVO PREPELIČJIH JAJA KOD NEKIH BOLESTI, ali da bi se doneli tačniji zaključci i da bi se dublje proučilo dejstvo tih jaja na ljudski organizam treba još pažljivo da vršimo posmatranje tih bolesnika, koji su počeli kuru lečenja prepeličjim jajima.
Osim toga, treba kod ovih bolesnika vršiti s vremena na vreme kliničke i biološke analize krvi, mokraće i sistematski meriti pritisak krvi.
Neosporno, ovo novo sredstvo lečenja zahteva dublje proučavanje. U vezi s tim mi nameravamo u skorijoj budućnosti da stvorimo od bolesnika koji u jačem stepenu boluje od pojedinih bolesti, grupe radi njihovog posmatranja. Mi nameravamo da u našoj poliklinici proučimo dejstvo prepeličjih jaja još i kod takvih bolesti kao što je BRONHIJALNA ASTMA, ŠEĆERNE BOLESTI (DIJATETIH), HIPERTOMIJA. „
Azurjan i Buldakov
Glavni terapeuti Sočinskog
Sanatorijuma Min. odbrane SSSR-a
H. TETERINA
Zamenik glavnog lekara medicinskih odeljenja – Centralne poliklinike Ministarstva zdravlja SSSR
13. januara 1968.
OPŠIRNIJE: prepelice.rs
Izvor: peticije24.com
NAPOMENA: TAMOiOVDE prenosi ovaj tekst kao zanimljivu informaciju, ne preporučujući samim tim poštovanim čitaocima upotrebu jaja japanskih prepelica bez konsultacije sa lekarima.
__________________________________________________________________________________
IDEALNO JA…
Gotovo da nema psihoterapijske škole mišljenja koja ne naglašava koliko je važno za kvalitet života i emocionalno zdravlje neke osobe da ona prihvati samu sebe. Prihvatanje sebe nastane nakon što neko oceni samoga sebe da je dovoljno dobro, vredno ljudsko biće. Prihvatanje sebe je temelj ostalih važnih osećanja prema sebi: samoljubavi, samopoštovanja, samopouzdanja…
Ilustracija Srđan Pećenićič
Iako na prvi pogled ne izgleda tako, prihvatanje sebe jeste rezultat socijalnih odnosa. Mlada osoba sebe prihvata ili ne prihvata, na osnovu odnosa prihvatanja ili neprihvatanja koji prema njoj imaju oni s kojima je bliska, roditelji i drugi, a posebno vršnjaci koji čine njenu grupu.
Stiče se utisak da je mladim generacijama sve teže da sebe prihvate. To je povezano s tim što im je sve teže da prihvate vršnjake. Razlog je u tome što im različiti mediji neprestano nude idealne predstave o savršenim, lepim, bogatim i srećnim ljudima i njihovim srećnim životima.
Te predstave bude želju da se bude neko drugi, da se živi tuđim životom. Posledično, rađaju nezadovoljstvo samim sobom. Želeti da se bude neko drugi, da se živi tuđim životom, znači da se ne želi da se bude ono što neko u stvarnosti jeste.
Mladi su se oduvek ugledali na nekoga ko im se sviđa, prema kome imaju pozitivan odnos i žele da budu kao taj neko. Nije isto ugledati se na stvarnog čoveka i za uzor uzimati medijski stvoren imidž neke muzičke ili filmske zvezde. Ta razlika između stvarnog i nestvarnog postaje razlika između ostvarivog i neostvarivog.
Odličan primer su predstave fizičkog izgleda i lepote. Kad mlada osoba gleda lepo lice na fotografiji u časopisu može da se divi lepoti te osobe, potpuno nesvesna da to nije slika stvarnosti, zato što je fotografija ulepšana kompjuterskim programima. A kada je časopis pun fotografija različitih nestvarno lepih ljudi, jedino što većina mladih osoba može da zaključi jeste da su više ili manje ružne.
Posledica ovakvih uticaja jeste da osoba formira predstavu o sebi kakva bi trebalo da bude pa da bude zadovoljna sobom. Ova predstava – idealno Ja – u stalnom je sukobu s manje vrednim stvarnim Ja te osobe. Stepen nepodudarnosti ove dve predstave odgovara stepenu nezadovoljstva sobom. Na najrazličitije načine ljudi pokušavaju da postanu svoje idealno Ja, ali to uspevaju izuzetno retko, ostajući nezadovoljni sobom.
Idealno Ja je skup uslova koje je neko, pod uticajem medija i drugih ljudi, postavio sebi, pogrešno verujući da mora da ih ispuni da bi živeo srećno. Rezultat nije sreća, već borba sa osećanjem niže vrednosti. Najbolje je odbaciti sve te uslove i sebe prihvatiti bezuslovno jer je to najkraći poznati put do srećnog života.
Autor: Zoran Milivojević
Formule življenja
Izvor: politika.rs /20.12. 2015.
_________________________________________________________________________________
SEBIČNOST I/ILI LJUBAV PREMA SEBI…
Moderno društvo prožeto je tabuom na sebičnost. Uče nas da je grešno biti sebičan, a moralno voleti druge. Ta je doktrina u flagrantom protivrečju s praksom modernog društva koje se drži stanovišta da je najsnažniji i najlegitimniji poriv u čoveku sebičnost i da pojedinac najviše doprinosi opštem dobru ako sledi taj imperativ.
Međutim, i doktrina koja sebičnost proglašava za vrhunsko zlo, a ljubav za druge najvećom vrlinom još uvek je snažna. Sebičnost se ovde upotrebljava gotovo kao sinonim za ljubav prema samom sebi. Alternativa glasi: ili voleti druge druge, što je vrlina ili voleti sebi, što je greh (…)
Mada nikakav prigovor ne izaziva to što se pojam ljubavi primenjuje na različite objekte, široko je rasprostranjeno mišljenje da je ljubav prema drugima vrlina, a ljubav prema sebi greh.
Pretpostavlja se da u onoj meri u kojoj volim sebe, ne volim druge, da je ljubav prema sebi isto što i sebičnost. Ovo gledište nas vraća daleko u prošlost zapadnog mišljenja.
Kalvin o ljubavi prema sebi govori kao o „pokvarenosti“. Frojd o ljubavi prema sebi govori jezikom psihijatrije, pa ipak, njegov vrednosni sud je isti kao i Kalvinov. Za njega je ljubav prema sebi isto što i narcizam, okretanje libida ka samom sebi.
Narcizam je najraniji stepen ljudskog razvoja, a osoba koja se u kasnijem životu vratila na narcisoidni stepen nesposobna je za ljubav; u ekstremnom slučaju, ona je luda. Frojd je pretpostavio da je ljubav ispoljavanje libida (libido okrenut prema drugima je ljubav, a prema sebi – narcizam). Tako se ljubav i ljubav prema sebi uzajamno isključuju – što je više jedne, to je manje druge. Ako je ljubav prema sebi rđava, onda je nesebičnost vrlina.
Postavlja se pitanje: da li psihološko posmatranje podržava tezu o temeljnoj protivurečnosti izmedu ljubavi prema sebi i ljubavi prema drugima? Da li je ljubav prema sebi isto što i sebičnost ili su one u suprotnosti? Štaviše, da li je sebičnost modernog čoveka zaista briga za sebe kao pojedinca sa svim njegovim intelektualnim, emocionalnim i čulnim mogućnostima? Zar „on“ nije postao privezak svoje društveno – ekonomske uloge? Da li je njegova sebičnost isto što i ljubav prema sebi ili je izaziva baš njeno odsustvo?
Pre nego što počnemo raspravu o psihološkom pogledu na sebičnost i ljubav prema sebi, treba ukazati na logičku grešku u shvatanju da se ljubav prema drugima i ljubav prema sebi uzajamno isključuju. Ako je vrlina voleti svog bližnjeg kao ljudsko biće, onda je i vrlina voleti sebe, jer sam i sâm ljudsko biće. Ne postoji pojam čoveka u koji nisam uključen i ja sam. Učenje koje zagovara takvo isključivanje dokazuje da je u sebi protivurečno.
Ideja izražena u Bibliji „ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe“ podrazumeva da se poštovanje sopstvenog integriteta i jedinstvenosti, ljubav prema sebi i razumevanje sopstvene pojedinačnosti, ne može odvojiti od razumevanja drugog pojedinca, poštovanja i ljubavi prema njemu. Ljubav prema sopstvenom Ja neodvojivo je povezana sa ljubavlju prema svakom drugom biću.
Ako prihvatimo da su ljubav prema sebi i prema drugima u principu povezane, kako da objasnimo sebičnost koja očigledno isključuje svaku istinsku brigu za druge?
Sebična osoba je zainteresovana samo za sebe, želi sve za sebe, nikakvo zadovoljstvo ne oseća u davanju, već samo u primanju. Spoljašnji svet gleda samo iz ugla mogućnosti da iz njega nešto izvuče; njoj nedostaje interes za potrebe drugih i poštovanje njihovog dostojanstva i integriteta. Ona ne može da vidi ništa osim sebe; svaku osobu i svaku stvar procenjuje na osnovu toga koliko joj koriste; ona je suštinski nesposobna da voli. Zar to ne dokazuje da su briga za druge i briga za sebe neizbežna alternativa?
Bilo bi tako kada bi sebičnost i ljubav prema sebi bili isto. Ali, upravo je takva pretpostavka greška koja, u bavljenju našim problemom, vodi mnogim pogrešnim zaključcima. Sebičnost i ljubav prema sebi daleko od toga da su identične, u stvari su suprotnosti. Sebična osoba ne voli sebe previše, več premalo; u stvari, ona sebe mrzi.
Ovaj nedostatak prave naklonosti i brige za sebe koji je samo izraz njene neproduktivnosti, ostavlja je praznu i frustriranu. Ona je nužno nesrećna i teskobno zaokupljena time kako da od života ugrabi zadovoljstva u čijem postizanju sama sebe sprečava. Čini se da ona previše brine o sebi, a u stvari, ona samo bezuspešno pokušava da prikrije i kompenzuje svoj neuspeh u vođenju brige o svom stvarnom pojedinstvu. Frojd drži da je sebična osoba narcisoidna – povukla je svoju ljubav od drugih i usmerila je na sopstvenu osobu. Istina je da su sebične osobe nesposobne da vole druge, ali one nisu sposobne da vole ni sebe.
Sebičnost ćemo lakše razumeti ako je uporedimo sa strasnom brigom za druge koju npr. nalazimo kod suviše brižne majke. Ona je suviše brižna ne zato što svoje dete voli suviše, već zato što mora da kompenzuje svoj nedostatak sposobnosti da ga uopšte voli.
Ova teorija o prirodi sebičnosti rođena je iz psihoanalitičkog iskustva sa neurotičnom „nesebičnošću“, simptomom neuroze koji je posmatran na ne malom broju ljudi. Njih obično ne muči baš taj simptom, već drugi koji je s njim u vezi, kao npr. depresija, umor, nesposobnost za rad, neuspeh u ljubavnim vezama itd. Nije u pitanju samo to što se „nesebičnost“ ne oseća kao simptom; ona je često iskupljujuća karakterna crta kojom se takvi ljudi ponose. „Nesebična“ osoba „ne želi ništa za sebe“; ona „živi samo za druge“, ponosi se time što sebe ne smatra važnom. Zbunjena je što je nesrećna uprkos svojoj nesebičnosti i što su njeni odnosi sa najbližima nezadovoljavajući.
Analitički rad pokazuje da njena nesebičnost nije nešto odvojeno od drugih simptoma, već je jedan od njih, u stvari, najvažniji; da je paralizovana u svojoj sposobnosti da voli ili da u bilo čemu uživa, da je prožeta neprijateljstvom prema životu i da se iza fasade nesebičnosti skriva suptilna, ali ništa manje snažna egocentričnost. Ova se osoba može izlečiti samo ako se njena „nesebičnost“ protumači kao simptom među ostalim simptomima. Tek tada se može ispraviti njen nedostatak produktivnosti u kome je koren kako njene „nesebičnosti“, tako i njenih drugih nevolja.
Priroda „nesebičnosti“ postaje naročito jasna preko svog dejstva na druge, u našoj kulturi najčešče preko dejstva što ga „nesebična“ majka ima na svoju decu. Ona veruje da će putem njene „nesebičnosti“ njena deca iskusiti šta znači biti voljen i za uzvrat naučiti šta znači voleti. Rezultat njene „nesebičnosti“, međutim, uopšte ne odgovara njenim očekivanjima.
Deca ne pokazuju sreću osoba koje su uverene da su voljene; ona su zabrinuta, prenapregnuta, u strahu od majčinog neodobravanja i u brizi da ne žive prema njenim očekivanjima. Ona su obično zaražena majčinim skrivenim neprijateljstvom prema životu koje više osećaju, nego što ga jasno prepoznaju, a najzad i sama bivaju njime preplavljena. Sve u svemu, uticaj „nesebične“ ne razlikuje se mnogo od uticaja sebične majke; u stvari, često je i gore, jer majčina „nesebičnost“ sprečava decu da je kritikuju.
Njihova je obaveza da je ne razočaraju: pod maskom vrline njih uče da preziru život. Ako neko ima priliku da prouči uticaj majke koja sebe istinski voli, može videti da u detetovom sticanju iskustva šta je ljubav, radost i sreća nije ništa poučnije od majke koja voli i sebe (…)
Neuspeh modernog društva ne leži u njegovom principu individualizma, ne u ideji da je moralna vrlina isto što i težnja za vlastitim interesom, već u izopačavanju značenja pojma vlastitog interesa, ne u činjenici da su ljudi previše zauzeti vlastitim interesom, već u tome što nisu dovoljno zauzeti interesom vlastitog ja, ne u činjenici da su suviše sebični, već u tome što ne vole dovoljno sebe i svoje mogućnosti…
E. Fromm, Čovek za sebe
Izvor: kljucnekosti
_________________________________________________________________________________
PRINCIP JEDNOG MINUTA…
Japanska metoda protiv lenjosti
„Od ponedeljka počinjem novi život, ići ću u teretanu, vežbati jogu, raditi sklekove…“ – svako od nas povremeno postavlja neke ciljeve i ne dostigne ih, prenosi ih u sledeći mesec, za nekoliko meseci, za čitavu godinu.
Foto: atma.hr
Ponekad, sa velikom voljom i revnosno počinjemo da radimo ono što smo zamislili, ali vežbavši, recimo, u teretani tri dana nedeljno nekoliko sata, zanemarujemo vežbe na duže vreme.
Zašto se ovo dešava? Zato što je opterećenje veliko, zato što dosadi, a navika još nije razvijena.
Metoda kajdzen ili princip 1 minuta
Postoji japanska metoda kajdzen, u koju je uvršten takozvani princip 1 minuta.
Suština ove metode sastoji se u tome da se čovek bavi konkretnom stvari tačno 1 minut, ali iz dana u dan, u isto vreme.
Minut vremena – to je sasvim malo, samim time, lako izvodljivo za svakog čoveka. Lenjost ne stoji na vašem putu. Te iste radnje koji niste želeli da obavljate pola sata, izmišljajući izgovore i opravdanja, sa lakoćom ćete uraditi za 1 minut.
Skakati na vijači, uraditi trbušnjake, uraditi vežbe za oči, vežbati jogu, pročitati knjigu na stranom jeziku, bilo šta – kada je vreme ograničeno jednim minutom, stvari ne izgledaju teško izvodljivima, a svakako, donose radost i zadovoljstvo.
Praveći male korake, postajete savršeni i postižete odlične rezultate.
Pobeđujete nesigurnost, oslobađate se osećaja krivice i bespomoćnosti, osećate uspeh i slobodu.
Inspirisani osećajem uspeha, postepeno povećavate jednominutne vežbe na petominutne, i tako dalje. Zatim ćete neprimetno stići do polučasovnih vežbi. Napredak je očigledan!
Kajdzen je nastao u Japanu. Ljudima zapadne kulture ova metoda se može činiti neefikasnom, jer je na Zapadu utemeljeno verovanje da se bez mnogo truda ne mogu postići dobri rezultati. Ipak, veliki programi, oduzimajući mnogo snage i energije, mogu slomiti čoveka i biti bez rezultata.
Kajdzen princip odgovara svima, i može biti primenljiv u mnogim životnim sferama.
Japanci, na primer, koriste strategiju postepenog i stalnog unapređenja u sferi menadžmenta.
Ostalo je samo da, prema vašim potrebama, počnete primenu metode kajdzen.
Izvor:uspesnazena
_________________________________________________________________________________________
ČOVEK KOJI JE POMERIO PLANINU…
Dašrat Mandži je 22 godine proveo prkoseći prirodi i osvajajući je uz pomoć jednostavnog alata.
Falguni Devi, supruga Dašrata Mandžija, povredila se 1950. godine i uputila se ka Gaji, u kojoj se nalazila najbliža medicinska ustanova.
Međutim, od sela Galur, u kom su Falguni i Dašrat živeli, Gaja je bila udaljena čak 50 kilometara kopnenom linijom.
Falguni je na putu ka bolnici umrla.
Ipak, Gaja je od Galura udaljena samo osam kilometara vazdušnom linijom, a između njih se nalazila planina.
Ovo selo, međutim, nije bilo na listi prioriteta za izgradnju puta i nije bilo izgleda da će se to promeniti.
Devet godina nakon Falgunine smrti, Dašrat je odlučio da nešto preduzme kako njegove komšije ne bi dočekala sudbina njegove pokojne supruge.
Zato je prodao koze i od novca koji je tada dobio kupio uže, čekić i dleto. Uputio se ka planini i polako počeo da „kopa“ put kroz planinu.
Foto: YouTube/Printscreen
„Kada sam počeo da ‘krčim’ planinu, ljudi su me nazivali ludakom“, priznao je jednom prilikom Dašrat, „ali je to samo očeličilo moju odlučnost.“
Iako je Mandžijev podvig zabranjen Zakonom o zaštiti indijske prirode, niko nije ni pomišljao da ga kazni zbog toga što je olakšao život svojim komšijama i porodici.
Nakon 22 godine rada, između Galura i Gaje prostirao se prav put dug jedan kilometar i širok pet metara.
„Iako mi se većina na početku rugala, nekolicina njih mi je kasnije pomogla dajući mi hranu i kupujući mi alat“, rekao je Dašrat.
Ovaj neobično odlučan čovek preminuo je 2007. godine od kancera, a iako je za života uglavnom ismevan, savezna država Bihar mu je organizovala državnu sahranu.
Nakon što je 2011. godine snimljen dokumentarni film o njemu nazvan „Čovek koji je pomerio planinu“, ceo svet je čuo za ovog skromnog čoveka i njegov neobičan život.
Izvor:nationalgeographic.rs
_________________________________________________________________________________________
POSEBNE I PRELEPE…
RUŽE PENJAČICE
Jedna od traženijih vrsta ruža na tržištu su svakako ruže penjačice. A šta treba da znate o ovim lepoticama!
Izvor fotografije:rosemai
Prvenstveno da postoje dve vrste ruža penjačica i u mnogočemu se razlikuju. To su :
1. Rambler penjačice – ruže penjačice mekanih grana, sitnijih listova i cvetova koje se same mogu penjati ili po plotu ili po drvetu ili im pak grane povezujemo uz zidove i slično. Grane su im podatnije pa ih možemo i svijati oko šipke. Cvetaju u sitnim cvetovima u grupi .
Postoje sorte koje cvetaju jednom u sezoni (Amnerican Pillar, Dorothy Perkins, Bonny i sl.) i njihov rast je jako bujan i brz, a postoje i sorte koje cvetaju tokom cele sezone (Martha, Super Dorothy, Elmshorn) i njihov rast nije tako bujan i brz.
Rambler penjačice koje cvetaju jednokratno u sezoni tokom godine dosežu visinu i do 5 m, dok sorte koje obiluju cvetanjem cele sezone dosežu visinu od oko 2-2,5m.
2. Climbing penjačice – odlikuju se dugačkim ravnim granama koje su debele i čvrste, a cvetaju u srednje velikim ili velikim cvetovima, pojedinačno ili u grupi zavisno o sorti. I kod ovih ruža ima sorti koje cvetaju jednom u sezoni (tzv. «majske ruže»), ali danas obilujemo sortama koje cvetaju od maja do novembra.
Njihova je karakteristika da im grane moramo voditi i povezivati, nisu savitljive kao kod rambler penjačica, ali su puno robusnije i dosta su krupnije od rambler penjačica.
Kod odabira sorte penjačice, ljubitelji ruža svakako moraju znati šta žele jer je izbor sorti dosta bogat, ali nećete sa svakom postići željeni efekt.
Postoje sorte penjačica koje su napravljene baš za sadnju uz lukove (Sympathie, Golden showers, Parure d’or, itd ), kao i one koje stvaraju lepe, ali ne prerobusne grmove i bujno cvetaju pa kao takve idealno služe za prekrivanje ograda (Handel, Schwanensee, Gruss an Heidelberg, itd).
Postoje i sorte koje rastu uspravno i od njih je najlakše napraviti cvetne stubove (Freisinger morgenrote, Westerland, Grandhotel, itd).
Foto: canalblog.som BAGATELLE PARIZ
Navedene sorte su naravno ,samo primeri jer postoji još puno sorti, a i malo mašte može učiniti čuda. Ako ste imali sreće i našli se u jednom od najlepših i najpoznatijih ružičnjaka na svetu – Le Bagatelle u Parizu, znate o čemu je reč. Malo mašte, a rezultat kao iz bajke!
Zato su ruže penjačice posebne jer nam pružaju puno mogućnosti. Takođe je od njih najlakše napraviti živu ogradu i odvojiti svoje dvorište od neželjenih pogleda. Ako se pravilno posade, prekriće celu ogradu ne ostavljajući nimalo slobodnog prostora. Kao samostalno postavljeni cvetni stubovi svojim cvetanjem od zemlje pa do samog vrha biljke ostaviće svakog posmatrača bez daha.
Ako se odlučimo saditi penjačice kao živu ogradu, preporučuje se sadnja u više boja tako da nam se na ogradi uvek nešto događa. To, naravno, ponajviše zavisi od vešeg ukusa.
Često se ljudi pitaju za sadnju penjačica uz drvo. Ako je drvo živo i vegetira, ne preporučuje se saditi ružu ispod njega. Ruži je potrebno direktno sunčevo svetlo i neće biti srećna ovako posađena. Pustiće duge grane, boreći se za svetlost pa će eventualno cvetati na granama koje su se probile kroz krošnju. Svakako nam tako posađena ruža neće imati prilike pokazati ni upola od svoje lepote ni bujnog rasta. Ali, kad je reč o drvetu koje je odumrlo ili staroj voćki kojoj smo odsekli krošnju, moći ćemo joj grane vezati uz postojeće drvo i tako posađena ruža će takvo stablo ,,obući,, i imaćete predivan ukras uz malo truda.
Ponavljamo, ruže penjačice zaista su posebna priča među ružama i stvarno nam pružaju svakakve mogućnosti. Kod sadnje ruža penjačica važno je znati da, kao i sve vrste ruža uostalom, vole mesta sa što više sunčevog svetla. Minimalno je da imaju 6 sati direktne svetlosti dnevno. Razmak kod sadnje je minimalno 120 cm jedne od druge. Kod sadnje uz stubove, lukove i sl. sadnicu moramo odmaći minimalno 30 – 40 cm, a kod sadnje uz zidove 40 cm i više.
Prve tri godine, u doba vegetacije, pazimo da grane pravovremeno usmeravamo u željenom smeru pa samo sklanjamo ocvale cvetove nakon cvetanja. U 4. godini i svake sledeće godine, ružu u proleće obavezno čistimo od starih grana i ostavljamo samo kvalitetne mlade grane. Na taj način postižemo da nam je ruža uvek u dobroj formi, a to znači da bujno cveta od dna pa do vrha grma , pa se na taj način pomlađuje. Kao i kod drugih ruža, najveća je greška žaliti i ne orezati ružu.
Ruže penjačice sade se i na stablo I tako stvaraju posebnu sortu ruža stablašica – pendulaste ruže stablašice. U ovom slučaju se sade kao dominantni, samostojeći soliteri, na sredini vrta ili travnjaka, a grane puštamo da slobodno padaju prema zemlji i tako naprave prekrasnu formu. Neke od najzahvalnijih sorti pendulastih ruža stablašica su Bonny, Super Dorothy, Sympathie, Rosarium uetersen i sl.
Uživajte u vašim ružičnjacima!
Izvor: srbijuvolimo.rs
___________________________________________________________________________________
Saznajte Ovde: JA SAM OGGOVORAN ZA SVOJU RUŽU…
PREOBRAŽENJE VODE I VATRE…
Dani Brestovačke banje
Brestovačka banja uz druge mnogobrojne prirodne i ljudskim delanjem stvorene dragulje koji se nalaze na teritoriji borske opštine, predstavlja izuzetan resurs za dalji rast i razvoj turističke privrede.
Ova, 2014. je jedna od onih godina kada se obeležava i slavi godišnjica vredna pažnje – 180 godina je od prvog dolaska knjaza Miloša Obrenovića u ovo mesto.
Dogodilo se to nakon oslobođenja i ukidanja turskog spahijskog sistema 1833. godine i priključenja ovih krajeva matici zemlji.
Dolazi Knjaz
Već 1834. Miloš obilazi ove krajeve, pa tako dolazi i u ovo mesto, poznato po termomineralnim vodama, čija je blagotvornost na ljudski organizam bila poznata još od vremena Rimljana.
Ubrzo nakon ove posete, po naredbi Knjaza, 1837. godine podignuta je reprezentativna građevina Milošev konak, a nakon toga i nekoliko drugih objekata. No, možda značajniju činjenicu, na uspostavi ovog mesta kao banjskog, predstavljaju izvanredni rezultati o lekovitosti voda koji dolaze iz Beča posle izvršenih analiza na Bečkom medicinskom fakultetu.
Čuveni baron Herder pored ostalih istraživanja bavi se i ispitivanjem brestovačkih voda i potvrđuje njihovu izvanrednu lekovitost.
Ova saznanja doprinose uspostavljanju, brzom i uspešnom razvoju Brestovačke banje. Slovi za jednu od najstarijih, a pri kraju 19. i s početka 20. veka zauzimala je sasvim zasluženo mesto u samom vrhu najposećenijih i najuređenijih srpskih banjskih lečilišta.
Osvrni se na mene
Turističke manifestacije svojim sadržajima i kvalitetom privlače posetioce, nezavisno od nekih drugih turističkih atrakcija koje se nalaze u blizini mesta održavanja manifestacije. Ukoliko se one održavaju na prostoru koji sam po sebi predstavlja turističku atrakciju, kao u konkretnom slučaju, eto dodatnog motiva za povećan broj turističkih kretanja ka ovoj destinaciji.
Homoljska pastirica
Mnogobrojni, raznovrsni i kvalitetni programski sadržaji, dobar odziv izlagača i takmičara, veliki broj izvođača programa, izuzetni koncerti ansambla „Legende“, Braće Teofilović i Ivane Pavković, idealne vremenske prilike i izuzetna posećenost, samo su neki od pokazatelja da je manifestacija „Dani Brestovačke banje“ uspešno kreirana i realizovana.
Ovogodišnji “Dani ” su održani minulog vikenda, 23, i 24. avgusta, na ambijentalno prelepom prostoru, u srcu ovog od davnina poznatog lečilišnog i izletničkog mesta, koji je bio od jutra do ponoći ispunjen učesnicima i posetiocima.
Tako je lepoti krajolika udahnut i život.
Prizori koje bi voleli da što češće ovde viđamo.
Manifestacija “Dani Brestovačke banje” utemeljena pre dve decenije, čuva od zaborava nešto od vremena minulih, ali u svom razvoju prati aktuelne kulturne i turističke trendove. Iz godine u godinu, dobija nove i zanimljive sadržajne forme, kako bi privukla što širu lepezu kategorija posetilaca.
Gergine
Otud na ovoj manifestaciji tradicionalnog prikaza “Dolazak knjaza Miloša u Brestovačku banju”, paljenja Preobraženjske vatre, Zlatnih ruku (priprema tradicionalnih jela, izložbi predmeta starih zanata,suvenira i ručnih radova, nastupa Kulturno umetničkih društava, vokalnih i instrumentalnih solista, grupa, orkestara ali predstava za decu, likovnih kolonija, sportskih i enigmatskih nadmetanja, izbora lepotice Banje i kvalitetnih muzičkih koncerata.
Papa Pavlović kuva, tradiciju čuva
Ovogodišnje, 23. avgustovsko jutro otpočelo je paljenjem vatri na ognjištima i pokazivanjem umeća u pripremanju tradicionalnih i zaboravljenih jela, otvaranjem izložbeno prodajnih štandova sa suvenirima i predmetima izrađenim tehnikom starih zanata i početkom rada likovne kolonije.
Potom su otvorene izložbe i postavke u Letnjikovcu kneza Aleksandra Karađorđevića, Konaku kneza Miloša i Hamamu.
Manifestacija je svečano otvrena u 12 časova, nastupom Kulturno-umetničkog društva “Bor”, čiji su članovi izveli stare srpske igre i pesme a nakon toga je prisutni narod priredio doček knjazu Milošu i knjeginji Ljubici.
Kad Ona priča i Knjaz ćuti
Bio je ovo simboličan dolazak Knjaza, a onaj pravi, istorijski, desio se davne 1834. godine.
U ulogama Knjaza i Kneginje poznati glumci Branko Jerinić i Katarina Vićentijević su kroz pozorišne monologe opisali istoriju Miloševe vladavine i duh vremena u kome je uspostavljena Brestovačka banja, koja je ubrzo nakon toga postala omiljeno odredište mnogobrojnih znamenitih ličnosti ali i ljudi koji su za svoju boljku ovde tražili leka.
Knjaza su iz Banje ispratile „Zlatne trube “, trubački orkestar iz Knjaževca koji je ujedno otvorio kulturno umetnički blok CEN. U okviru ovog prekograničnog projekta nastupili su još i ansambl „ Gmza“ iz bugarskoga Novog sela ( Vidin), negotinska etno grupa „Gergina“ i KUD “Sesalac” iz Sokobanje.
Spletove narodnih kola, igara i pesama izveli su kulturno-umetnička društva brestovački „Đido“ i „Petrovačka družina“ iz Bačkog Petrovca. Svoja umeća pokazali su vokalni solisti Jela Marjanović i Ćama Ćirić, instrumentalisti, pripovedači i zdravičari.
Posebno sastavljen žiri ocenio je čije su to ruke „zlatnije od zlatnih“ u takmičarskoj programskoj celini “Zlatne ruke”. Najboljima su dodeljeni pehari, prigodne nagrade i diplome.
Legende
Celovečernji koncert, poznate grupe „Legende“, popunio je publikom čitav centralni banjski prostor koja je uživala u sjajnoj muzici ovog legendarnog ansambla a do ponoći prisutnu publiku je u dobrom raspoloženju zadržala pevačica Ivana Pavković.
Nedeljni dan, 24. avgusta protekao je u znaku sportskih, enigmatskih i takmičenja u lepoti i znanju, pozorišne predstave za decu “IN PIN ČARAPIN” koju je odigrala glumačka tupa „Tricikl“iz Beograda“ i nastupima kulturno-umetnička društava iz Krivelja, Krepoljina, Zlota, Brezonika i Šarbanovca.
Usledilo je potom proglašenje pobednika, uručivanje prigodnih nagrada za najbolje u svim nadmetanjima .
Po prvi put na manifestaciji izabrana je i „Lepotica Brestovačke banje“.
Od 13 prijavljenih kandidatkinja, lepotom i znanjem, krunu i lentu lepotice zaluženo je ponela Marija Ivković.
U 20 časova upaljena je “Preobraženjska vatra”, a potom je usledio koncert Braće Teofilović, čijim su pojanjima okončani 21. Dani Brestovačke banje.
Tako su i ovi „Dani“ potvrdili da su još jedan od borskih turističkih potencijala na koji treba ozbiljno računati, koji treba pažljivo negovati , uobličavati, uz zadržavanje dosadašnjih kvalitetnih, dodavati nove sadržaje, dobro upakovati i svakako još agresivnije plasirati na turističko tržište, pa samim tim i ekonomski valorizovati.
Bora Stanković
________________________________________________________________________________________________
LJUBAVNI JADI MLAĐANOG PASTIRČETA (Foto priča)
________________________________________________________________________________________________
LAVIRINT DUŠE…
Da li ste emocionalno inteligentni?
|
NAUKA I FUDBAL…
TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________
Uporedo sa Svetskim prvenstvom u Brazilu, Centar za promociju nauke organizuje naučnopopularnu tribinu „Nauka i fudbal“, u četvrtak, 26. juna, u 19 časova, u Velikoj sali Studentskog kulturnog centra. Naučnici će tom prilikom pokušati da objasne šta se zapravo događa tokom fudbalske utakmice. Da li se nauka krije i u fudbalu?
Kakva je fizika fudbala?
Fizika većeg dela same igre je manje-više jednostavna. Igrači u mestu ili u pokretu predaju izvestan impuls lopti koja može imati neograničen broj pravaca i brzina na terenu. Fudbalska lopta, ispucana nekom početnom brzinom, padaće kao i svako drugo telo u gravitacionom polju, tako da će njena putanja uvek imati oblik parabole, uz korekcije koje nastaju zbog otpora vazduha. Kao i oko bilo kakvog objekta koji leti u vazduhu, oko lopte se stvaraju vazdušni frontovi koji se kreću različitom brzinom oko lopte tokom njenog leta.
Prema Bernulijevim jednačinama, zbog takvih brzina oko lopte vladaju različiti pritisci vazduha. Međutim, pošto lopta nije posebno aerodinamična, iza nje nastaju turbulencije koje usporavaju samu loptu ili njenu rotaciju. Već kada se lopte kreću brzinom većom od 20 kilometara na čas, stvari počinju da se komplikuju.
Šta je Magnusov efekat?
Ono što čini zanimljivom fiziku fudbala, ali i sam fudbal, jeste spin ili rotacija lopte tokom leta. Lopta sa „efeom“, ako je dovoljno brza, može da skrene i puna četiri metra sa početne putanje. Brže lopte koje prete da ugroze golmana najčešće imaju spin od osam do deset rotacija u sekundi. Ova pojava se naziva Magnusov efekat i izazvana je strujanjem vazduha oko lopte koja u letu rotira.
Promena brzine rotacije je jedan od glavnih uzroka nastanka Magnusovog efekta. Zbog rotacije, brzina vazduha u odnosu na površinu lopte na jednoj njenoj strani nije ista kao na drugoj. To znači da ni pritisci vazduha koji struji oko lopte nisu jednaki, pa zbog te razlike sa jedne i druge njene strane nastaje bočna sila koja skreće loptu sa osnovne putanje. I ponekad je odvede u rašlje gola.
Zašto fudbalski tim ima 11 igrača?
Kad je početkom XIX veka moderni fudbal počeo da se razvija po školama Engleske, toliki broj igrača je već postao uobičajen. Naime, isključivo muška odeljenja su brojala po deset đaka, razredi su igrali jedan protiv drugog, a u svakom timu je igrao i jedanaesti fudbaler – učitelj. Već u to doba je bilo jasno da je baš to optimalna postava u fudbalskoj igri, što se može i naučno dokazati. Za to može da posluži veličina koja se naziva srednji slobodni put i u fizici se koristi da opiše kretanje čestica pri haotičnim sudarima. On se može izračunati kao polovina kvadratnog korena iz količnika broja igrača i površine terena: λ = 1⁄2√(N/A), gde je N broj igrača jednog tima, a A površina terena. Deljenjem sa srednjom brzinom, srednji slobodni put omogućuje da se odredi srednje vreme između kontakta dva igrača. Prema propisanim merama terena, jednostavnim računom se dobija da je ovo prosečno vreme veće za manji broj igrača, a kada igrača ima previše, vreme je prekratko.
Kako se prima lopta?
Kada se lopta zaustavlja nogom, mnogo toga zavisi od takozvanog koeficijenta restitucije. Noga pri prijemu mora da se kreće brzinom lopte pomnoženom sa e/(1+e), gde je e oznaka za koeficijent restitucije. Ako on iznosi 2/3, za zaustavljanje lopte brzine 50 kilometara na čas, igrač će morati da pomeri nogu brzinom 20 kilometara na čas.
Kako se udara glavom?
Lopta se može šutirati nogom, ali i glavom. Pošto je glava igrača najčešće nekoliko puta teža od lopte, brzina kretanja glave iznosi svega deseti deo brzine koja se tom prilikom „saopštava“ lopti. Pri udarcu glavom moguće je i zaustaviti loptu. Tada se ceo impuls predaje glavi igrača. Ako se lopta kretala brzinom od 80 kilometara na sat, glava se pri ovakvom prijemu kreće nekoliko centimetara, ali na nju deluje sila koja odgovara ubrzanju od 50g. Pri većim brzinama, ovakav udarac može da izazove nesvesticu.
CPN tribina „Nauka i fudbal“
Četvrtak, 26. jun, u 19 časova
Velika sala Studentskog kulturnog centra
Učesnici:
Dr Duško Latas, Fizički fakultet, Beograd
Dr Nenad Vukmirović, Institut za fiziku, Beograd
Dr Voin Petrović, Institut za nuklearne nauke Vinča
Miloš Šaranović, sportski novinar
Izvor:nationalgeographic.rs/vesti/
______________________________________________________________________________________________________
VIŠE O PROCESU A MANJE O REZULTATU…
TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________
Stvara neverovatna umetnička dela na plaži pomoću grabulja
Andres Amador je umetnik koji ne slika ili stvara skulpture.
On koristi ogromno “platno”: peščanu plažu za vreme oseke.
Za njegovu umetnost su dovoljne grabulje.
Andres provodi sate stvarajući zamršena remek-dela, znajući da će plima uskoro doći i oprati sav njegov rad.
Za njega je umetnost “više o procesu, a manje o rezultatu”.
Izvor: Magazin.ba
___________________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE 