ČULO KOJE NEMAJU SVI…

tamoiovde-logo

”Prakaš” na sanskritu znači ”svetlost” pa je ovim imenom nazvan projekat koji, prema rečima Pavana Sinhe, treba da vrati svetlost u živote indijske dece ali i da osvetli nauku novim saznanjima

pawan-sinhaDugogodišnji život bez boja i vizuelnih opažanja. Jedino razlikuju tamu od svetlosti i uče da upoznaju stvarnost pomoću drugih čula.

Znaju kako izgleda dodirnuti stolicu, pomirisati lotosov cvet, znaju glas svojih roditelja ali ne znaju kako bilo šta od toga izgleda.

A onda jednog dana, entuzijastičan naučnik sa medicinskim timom dolazi u njihov život i nakon brojnih pregleda i lečenja, dobijaju još jedno čulo – vid.

Na početku je to samo zbrka senzacija, igra boja i svetlosti bez ikakvog reda i smisla, a šta se kasnije događa, pitanje je koje postavlja Pavan Sinha.

Nakon završenih studija kompjuterskih nauka u Nju Delhiju, Pavan Sinha je doktorirao na MIT–u (Massachusetts Institute of Technology) gde danas radi kao profesor na Odeljenju za mozak i kognitivne nauke, a pre 12 godina je započeo jedan neobičan projekat. ”Prakaš” na sanskritu znači ”svetlost” pa je ovim imenom nazvan projekat koji, prema rečima Sinhe, treba da vrati svetlost u živote indijske dece ali i da osvetli nauku novim saznanjima.

Pesimistični podaci

Najveći procenat slepe dece živi u Indiji, pesimistični su podaci Svetske zdravstvene organizacije. Još pesimističnija je činjenica da oko 40 odsto ove dece ima slepilo koje je izlečivo, ali ne i priliku da se leči. Od lepšeg pogleda na svet ih ne odvajaju samo siromaštvo, loši uslovi života, velika udaljenost od medicinskih centara, nedostatak bolnica u kojima mogu da se leče osobe ovog uzrasta, već i predrasude.

Neke od njih nisu raširene samo među neobrazovanim stanovništvom već i među naučnicima. Među oftamolozima je dugo vladalo mišljenje da tinejdžeri koji su slepi od rođenja nakon operacije neće moći da progledaju i da njihov mozak nije u mogućnosti da primi nove čulne senzacije čak ni onda kada su oči zdrave.

Ovakav zaključak je izveden iz eksperimenata koje su šezdesetih godina sprovodili nobelovci Torsten Vizel i Dejvid Habel na mačkama i majmunima. Oni su došli do značajnih otkrića i između ostalog utvrdili da ako mozak ovih životinja ne dobija vizuelne signale u kritičnom periodu života, njihov vid se ne može više vratiti. Međutim, prema mišljenju Pavana Sinhe, vrlo brzo je analogijom zaključeno da ovo važi i za ljude pa je malo odraslih koji su operisani.

Na svom putovanju kroz Indiju na kom je želeo da sazna zašto je ovo zemlja slepe dece, Sinha je susreo i nekoliko ljudi koji su operisani kao tinejdžeri i mogu da vide. Taj broj deluje beznačajno u odnosu na broj slepe dece koje u ovoj zemlji ima između 200.000 i 700.000 ali je bio dovoljan razlog da Sinha pokuša da vraća svetlost i započne projekat Prakaš.

Znao je da nije lako ubediti fondacije da novac ulože u lečenje tako velikog broja dece, naročito ako ona žive daleko od država koje upravljaju ovim novcem, pa je odlučio da humanost spoji sa naukom koja je potrebna svima. Fenomen dece koja u svojim tinejdžerskim danima dobijaju novo čulo, savršeno se uklapao u potragu za odgovorom na pitanje ”Kako učimo da vidimo?” koje je i ranije zanimalo Sinhu i njegove kolege.

Projekat Prakaš je zbog svog naučnog i humanitarnog aspekta dobio podršku i novac, a Pavan Sinha je sa svojim timom počeo da postavlja medicinske kampove u delovima Indije sa najlošijim uslovima za život. Upravo tu su deca zbog problema kao što je katarakta, koji bi u nekom drugom dela sveta bio izlečen u prvim mesecima života, odrastala uskraćena za jedno čulo. U ovim kampovima je više od 40.000 dece prošlo kroz preglede, istraživanja a oni kod kojih je pronađeno da se uzrok slepila može ukloniti, odlazili su na lečenje u Nju Delhi. 

Projekat je započeo 2004. godine i još uvek traje, a Pavan Sinha veruje da će broj dece kojoj će pomoći sve više rasti. Oko 2000 njih je već progledalo zahvaljujući ovom naučniku a njihovo iskustvo je uzdrmalo neuronauke novim saznanjima, ali još mnogo ciljeva Sinha ima pred sobom. Finansije projekta pokrivaju sve troškove pregleda i lečenja, kao i boravka u kampu i putovanja, a u naučnim istraživanjima učestvuju samo ona deca čiji roditelji daju saglasnost, dok medicinske usluge dobijaju svi.

Optimistični rezultati

brailleOsim što svojim radom Sinha omogućuje lečenje siromašnoj deci i širi svest da je lečenje moguće, značajni su i naučni rezultati do kojih je doveo rad sa ovom decom. Pavan Sinha i ljudi iz njegovog tima su primetili da mozak tinejdžera koji su rođeni slepi zaista ne može odmah nakon operacije da primi vizuelne opažaje i da im da smisao.

Prolaze dani i meseci a ove osobe ne mogu da prepoznaju objekte i ljude, ne primećuju gde se jedan predmet završava a počinje drugi, ne opažaju jasne oblike, ali vremenom njihov mozak uči da koristi novo čulo. Prema Sinhinom mišljenju te velike promene se odigravaju veoma brzo, a iznenađujuće je koliko je mozak prilagodljiv i promenljiv i dvadesetak godina nakon rođenja.

Među brojnim istraživanjima kako deca reaguju na vizuelne stimuluse, posmatranjima procesa u njihovom mozgu i praćenjima šta je u opažanju urođeno a šta se stiče iskustvom, posebno su zanimljiva istraživanja sa optičkim iluzijama. Rezultati pokazuju da deca odmah nakon operacije reaguju isto kao oni koji vide od rođenja – ove iluzije ih prevare. Za Pavana Sinhu ovi podaci su važni za rešavanje dileme da li su reakcije na optičke varke urođene, ali i za buduća istraživanja njihove uloge i uzroka.

Radeći na projektu ”Prakaš”, Sinha je uspeo da osvetli i jedan paradoks iz 17. veka. Irski filozof Vilijam Moline je postavio pitanje: da li će osoba koja je rođena slepa i koja je naučila da pomoću dodira razlikuje loptu od kocke, kada progleda moći samo pomoću vida da prepozna ova dva predmeta? Skoro četiri veka kasnije Pavan Sinha je nakon svojih istraživanja odgovorio: Ne.

Njegova istraživanja su pokazala da saznanja dobijena preko dodira i drugih čula ne mogu odmah da se prenesu na vid i da osobama koje progledaju nije odmah jasno da je to isti predmet. Međutim, ove osobe će iznenađujuće brzo naučiti da povezuju znanje dobijeno pomoću novog čula sa znanjima koja su već imale što je Sinhu dovelo do zaključka da je naš mozak struktuiran tako da je spreman da uči. I to da uči veoma brzo.

Ovaj naučnik čija istraživanja unapređuju i nauku i svakodnevni život, pred sobom ima cilj da sa svojim timom izleči 500 dece godišnje, ali i da odgonetne kako učimo da vidimo, kako mozak prepoznaje predmete, scene i lica i kako čulne informacije dobijaju značenje. Pored projekta Parkaš, Sinha se bavi i brojnim drugim pitanjima neuronauka i kompjuterskih nauka, ali i uživa u avanturističkim sporotovima, redovno crta strip za MIT novine i jedan je od Ginisovaca nakon što je sa još nekoliko ljudi 2003. godine napravio najmanju knjigu na svetu.

Tekst: Jovana Nikolić

Izvor: elementarium.cpn.rs

___________________________________________________________________________________

JAJA JAPANSKIH PREPELICA…

tamoiovde-logo

Jaja japanskih prepelica priznati za lek i izdavati na recept

Već nekoliko vekova u japanskoj i kineskoj, a kasnije i ruskoj literaturi nalaze se članci i studije o korisnosti jaja japanske prepelice za ljudski organizam, a naročito za:
Krv, krvotok, srce, jetru, bubrege, želudac i mozak.

201512241932581709-55970ea5 Pored korisnosti za nabrojane organe, mora se posebno naglasiti da su jaja japanske prepelice vrlo korisna: za decu koja se razvijaju, za regeneraciju – podmlađivanje organizma, kao korisna hrana za dijetalce, za rekovalescente.

Jaja se uzimaju protiv sledećih bolesti: povišen pritisak, čir u stomaku, bronhijalna astma, malokrvnost, migrena, nervno rastojstvo

Za navedene bolesti potrebno je popiti 240 komada jaja, u presnom (sirovom) stanju. Prva tri dana uzima se po 3 jajeta, a kasnije po 5 jaja, što znači da kura od 240 komada jaja traje 49 dana.

sloDeci ispod 10 godina davati po 4 jajeta na dan, deci ispod 5 godina po 3 jajeta, a ispod 3 godine po 2 jajeta na dan.

Jaja se jedu odjednom i to ujutro na prazan stomak, pola sata pre doručka. Jaja se uzimaju bez dodatka ili sa dodatkom, limunom ili neki drugi sok.

Bolesnici koji boluju od šećerne bolesti treba da izbegavaju zaslađivanje sa šećerom ili medom.

 Tri meseca posle završetka kure, ako se za to vreme ukaže potreba, kura se može, na isti način i sa istom količinom jaja, ponoviti, a preporučljivo je prve godine uzeti 2 kure.

Ova jaja su bogata vitaminima: A, B, C, D, E, mineralima: GVOŽĐA, FOSFORA, KALCIJUMA, CINKA, BAKRA, kao i važnim aminokiselinama, te svaki organizam čoveka može u njima da nađe korisnost.

PREMA STUDIJI NAUČNIKA, lekara – specijalista iz SSSR-a, prepeličja jaja su: dragocen, dijetalan produkt, a njihova upotreba ima višestruko dejstvo. Po svojoj hranljivosti jedno prepeličino jaje odgovara 5 kokošijih jaja.

10689737_1642547389292808_5312107450787048775_n1Lekari sanatorijuma grada Soči Ministarstva odbrane SSSR, stekli su izvesno iskustvo u primeni jaja japanske prepelice kod različitih bolesti.

Japanski naučnici su proučavali dejstvo prepeličinih jaja na ljudski organizam. U jajima se nalaze biološke aktivne supstance – stimulatori zdravlja, a po količini fosforne materije one prevazilazesve vrste produkta. u tom jajetu se nalaze nezamenljive aminokiseline – metionin, koji reguliše razmenu holesterina, fenimalanin, koji igra veliku ulogu u radu višeg nervnog sistema, triptofam i lejuin.

Već sada se može govoriti o njihovom višestrukom korisnom dejstvu. Zapaža se njihovo povoljno dejstvo na centralni nervni sistem, na srce, na sistem krvnih sudova i na metabolizam. Oni stimuliraju krvotok, poboljšavaju dejstvo crevai želuca, kao dijetalni produkt prepeličjih jaja se lako usvajaju od strane organizma i ne izazivaju negativne pojave.

image-4d913a459f201622cae3e2bc666f9d04e8ffea6aac811b266bc96a2c50ffe826-VU RUSIJI SU JAJA PRIZNATA KAO LEK !!!!

„Januara meseca 1968. godine mi smo fomirali jednu grupa od 20 bolesnika koji su bolovali od različitih bolesti i za njihovo lečenje su bila primljena prepeličja jaja.

Za sada naše posmatranje daje nam mogućnost da sa uverenošću tvrdimo da prepeličja jaja ubrzavaju i stimulišu protok žuči i znatno poboljšavaju razmenu materija (metabolizam) u organizmu.

Veći deo tih bolesnika posle dva meseca lečenja tim jajima se mnogo bolje oseća, poboljšao im se apetit, rad creva i sposobnost za rad.

Bolesnici su dobijali svaki dan izjutra 5 prepeličjih jaja na prazan stomak, na 20-30 minuta pre dobijanja hrane. Veći deo bolesnika iz grupe uzete na posmatranje, bolovao je od HRONIČNOG HOLECISTITA (7 bolesnika). Posle 2 meseca lečenja oni su se svi mnogo bolje osećali. Nestala je gorčina u ustima, podrigivanje, bolovi sa desne strane grudi, ispod rebra.

Kod bolesnice koja je patila od BRONHIJALNE ASTME nestali su nastupi kašlja, ona se osećala mnogo bolje, ali ne može se reći da se ona potpuno izlečila od te bolesti. Kod jednog bolesnika, koji je bolovao od BRONHIJALNE ASTME, napadi su se ponavljali ali u lakšem obliku i nisu izazivali kod bolesnika gubitak sposobnosti za rad. Zato da bi se doneo zaključak o efikasnosti dejstva prepeličjih jaja na organizam tog čoveka, trebalo je produžiti kuru (njegovo lečenje).

Grupi bolesnika uzetih za posmatranje pripadali su još i bolesnici koji su bolovali od ARTERIOSKLEROZE, KARDIOSKLEROZE, INFARKTA, MIOKARDITA I ENEMNEZE. Za vreme lečenja prepeličjim jajima napadi stenokardita su se javljali, ali bez gubitka sposobnosti za rad. Slična pojava je bila kod bolesnika koji su bolovali od krize krvnih sudova u vezi sa MIGRENOM.

936816_121576028043533_1472972336_nREZULTAT PRVIH EKSPERIMENATA POTVRĐUJE LEKOVITO DEJSTVO PREPELIČJIH JAJA KOD NEKIH BOLESTI, ali da bi se doneli tačniji zaključci i da bi se dublje proučilo dejstvo tih jaja na ljudski organizam treba još pažljivo da vršimo posmatranje tih bolesnika, koji su počeli kuru lečenja prepeličjim jajima.

Osim toga, treba kod ovih bolesnika vršiti s vremena na vreme kliničke i biološke analize krvi, mokraće i sistematski meriti pritisak krvi.

Neosporno, ovo novo sredstvo lečenja zahteva dublje proučavanje. U vezi s tim mi nameravamo u skorijoj budućnosti da stvorimo od bolesnika koji u jačem stepenu boluje od pojedinih bolesti, grupe radi njihovog posmatranja. Mi nameravamo da u našoj poliklinici proučimo dejstvo prepeličjih jaja još i kod takvih bolesti kao što je BRONHIJALNA ASTMA, ŠEĆERNE BOLESTI (DIJATETIH), HIPERTOMIJA. „

Azurjan i Buldakov

Glavni terapeuti Sočinskog
Sanatorijuma Min. odbrane SSSR-a

 H. TETERINA

Zamenik glavnog lekara medicinskih odeljenja – Centralne poliklinike                                                              Ministarstva zdravlja SSSR

13. januara 1968.

OPŠIRNIJE: prepelice.rs

Izvor: peticije24.com

NAPOMENA: TAMOiOVDE prenosi ovaj tekst kao zanimljivu informaciju, ne preporučujući samim tim poštovanim čitaocima upotrebu jaja japanskih prepelica  bez konsultacije sa lekarima.

__________________________________________________________________________________

IDEALNO JA…

tamoiovde-logo

Gotovo da nema psihoterapijske škole mišljenja koja ne naglašava koliko je važno za kvalitet života i emocionalno zdravlje neke osobe da ona prihvati samu sebe. Prihvatanje sebe nastane nakon što neko oceni samoga sebe da je dovoljno dobro, vredno ljudsko biće. Prihvatanje sebe je temelj ostalih važnih osećanja prema sebi: samoljubavi, samopoštovanja, samopouzdanja…

Ilustracija Srđan Pećenićič

Iako na prvi pogled ne izgleda tako, prihvatanje sebe jeste rezultat socijalnih odnosa. Mlada osoba sebe prihvata ili ne prihvata, na osnovu odnosa prihvatanja ili neprihvatanja koji prema njoj imaju oni s kojima je bliska, roditelji i drugi, a posebno vršnjaci koji čine njenu grupu.

Stiče se utisak da je mladim generacijama sve teže da sebe prihvate. To je povezano s tim što im je sve teže da prihvate vršnjake. Razlog je u tome što im različiti mediji neprestano nude idealne predstave o savršenim, lepim, bogatim i srećnim ljudima i njihovim srećnim životima.

Te predstave bude želju da se bude neko drugi, da se živi tuđim životom. Posledično, rađaju nezadovoljstvo samim sobom. Želeti da se bude neko drugi, da se živi tuđim životom, znači da se ne želi da se bude ono što neko u stvarnosti jeste.

Mladi su se oduvek ugledali na nekoga ko im se sviđa, prema kome imaju pozitivan odnos i žele da budu kao taj neko. Nije isto ugledati se na stvarnog čoveka i za uzor uzimati medijski stvoren imidž neke muzičke ili filmske zvezde. Ta razlika između stvarnog i nestvarnog postaje razlika između ostvarivog i neostvarivog.

Odličan primer su predstave fizičkog izgleda i lepote. Kad mlada osoba gleda lepo lice na fotografiji u časopisu može da se divi lepoti te osobe, potpuno nesvesna da to nije slika stvarnosti, zato što je fotografija ulepšana kompjuterskim programima. A kada je časopis pun fotografija različitih nestvarno lepih ljudi, jedino što većina mladih osoba može da zaključi jeste da su više ili manje ružne.

Posledica ovakvih uticaja jeste da osoba formira predstavu o sebi kakva bi trebalo da bude pa da bude zadovoljna sobom. Ova predstava – idealno Ja – u stalnom je sukobu s manje vrednim stvarnim Ja te osobe. Stepen nepodudarnosti ove dve predstave odgovara stepenu nezadovoljstva sobom. Na najrazličitije načine ljudi pokušavaju da postanu svoje idealno Ja, ali to uspevaju izuzetno retko, ostajući nezadovoljni sobom.

Idealno Ja je skup uslova koje je neko, pod uticajem medija i drugih ljudi, postavio sebi, pogrešno verujući da mora da ih ispuni da bi živeo srećno. Rezultat nije sreća, već borba sa osećanjem niže vrednosti. Najbolje je odbaciti sve te uslove i sebe prihvatiti bezuslovno jer je to najkraći poznati put do srećnog života.

Autor: Zoran Milivojević

Formule življenja

Izvor: politika.rs  /20.12. 2015.

_________________________________________________________________________________

SEBIČNOST I/ILI LJUBAV PREMA SEBI…

tamoiovde-logo

Moderno društvo prožeto je tabuom na sebičnost. Uče nas da je grešno biti sebičan, a moralno voleti druge. Ta je doktrina u flagrantom protivrečju s praksom modernog društva koje se drži stanovišta da je najsnažniji i najlegitimniji poriv u čoveku sebičnost i da pojedinac najviše doprinosi opštem dobru ako sledi taj imperativ.

f9bbdeb62248e2fc4418a6935e64cf4c_mMeđutim, i doktrina koja sebičnost proglašava za vrhunsko zlo, a ljubav za druge najvećom vrlinom još uvek je snažna. Sebičnost se ovde upotrebljava gotovo kao sinonim za ljubav prema samom sebi. Alternativa glasi: ili voleti druge druge, što je vrlina ili voleti sebi, što je greh (…)

Mada nikakav prigovor ne izaziva to što se pojam ljubavi primenjuje na različite objekte, široko je rasprostranjeno mišljenje da je ljubav prema drugima vrlina, a ljubav prema sebi greh.

Pretpostavlja se da u onoj meri u kojoj volim sebe, ne volim druge, da je ljubav prema sebi isto što i sebičnost. Ovo gledište nas vraća daleko u prošlost zapadnog mišljenja.

Kalvin o ljubavi prema sebi govori kao o „pokvarenosti“. Frojd o ljubavi prema sebi govori jezikom psihijatrije, pa ipak, njegov vrednosni sud je isti kao i Kalvinov. Za njega je ljubav prema sebi isto što i narcizam, okretanje libida ka samom sebi.

Narcizam je najraniji stepen ljudskog razvoja, a osoba koja se u kasnijem životu vratila na narcisoidni stepen nesposobna je za ljubav; u ekstremnom slučaju, ona je luda. Frojd je pretpostavio da je ljubav ispoljavanje libida (libido okrenut prema drugima je ljubav, a prema sebi – narcizam). Tako se ljubav i ljubav prema sebi uzajamno isključuju – što je više jedne, to je manje druge. Ako je ljubav prema sebi rđava, onda je nesebičnost vrlina.

Postavlja se pitanje: da li psihološko posmatranje podržava tezu o temeljnoj protivurečnosti izmedu ljubavi prema sebi i ljubavi prema drugima? Da li je ljubav prema sebi isto što i sebičnost ili su one u suprotnosti? Štaviše, da li je sebičnost modernog čoveka zaista briga za sebe kao pojedinca sa svim njegovim intelektualnim, emocionalnim i čulnim mogućnostima? Zar „on“ nije postao privezak svoje društveno – ekonomske uloge? Da li je njegova sebičnost isto što i ljubav prema sebi ili je izaziva baš njeno odsustvo?

Pre nego što počnemo raspravu o psihološkom pogledu na sebičnost i ljubav prema sebi, treba ukazati na logičku grešku u shvatanju da se ljubav prema drugima i ljubav prema sebi uzajamno isključuju. Ako je vrlina voleti svog bližnjeg kao ljudsko biće, onda je i vrlina voleti sebe, jer sam i sâm ljudsko biće. Ne postoji pojam čoveka u koji nisam uključen i ja sam. Učenje koje zagovara takvo isključivanje dokazuje da je u sebi protivurečno.

Ideja izražena u Bibliji „ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe“ podrazumeva da se poštovanje sopstvenog integriteta i jedinstvenosti, ljubav prema sebi i razumevanje sopstvene pojedinačnosti, ne može odvojiti od razumevanja drugog pojedinca, poštovanja i ljubavi prema njemu. Ljubav prema sopstvenom Ja neodvojivo je povezana sa ljubavlju prema svakom drugom biću.

Ako prihvatimo da su ljubav prema sebi i prema drugima u principu povezane, kako da objasnimo sebičnost koja očigledno isključuje svaku istinsku brigu za druge?

Sebična osoba je zainteresovana samo za sebe, želi sve za sebe, nikakvo zadovoljstvo ne oseća u davanju, već samo u primanju. Spoljašnji svet gleda samo iz ugla mogućnosti da iz njega nešto izvuče; njoj nedostaje interes za potrebe drugih i poštovanje njihovog dostojanstva i integriteta. Ona ne može da vidi ništa osim sebe; svaku osobu i svaku stvar procenjuje na osnovu toga koliko joj koriste; ona je suštinski nesposobna da voli. Zar to ne dokazuje da su briga za druge i briga za sebe neizbežna alternativa?

Bilo bi tako kada bi sebičnost i ljubav prema sebi bili isto. Ali, upravo je takva pretpostavka greška koja, u bavljenju našim problemom, vodi mnogim pogrešnim zaključcima. Sebičnost i ljubav prema sebi daleko od toga da su identične, u stvari su suprotnosti. Sebična osoba ne voli sebe previše, več premalo; u stvari, ona sebe mrzi.

Ovaj nedostatak prave naklonosti i brige za sebe koji je samo izraz njene neproduktivnosti, ostavlja je praznu i frustriranu. Ona je nužno nesrećna i teskobno zaokupljena time kako da od života ugrabi zadovoljstva u čijem postizanju sama sebe sprečava. Čini se da ona previše brine o sebi, a u stvari, ona samo bezuspešno pokušava da prikrije i kompenzuje svoj neuspeh u vođenju brige o svom stvarnom pojedinstvu. Frojd drži da je sebična osoba narcisoidna – povukla je svoju ljubav od drugih i usmerila je na sopstvenu osobu. Istina je da su sebične osobe nesposobne da vole druge, ali one nisu sposobne da vole ni sebe.

Sebičnost ćemo lakše razumeti ako je uporedimo sa strasnom brigom za druge koju npr. nalazimo kod suviše brižne majke. Ona je suviše brižna ne zato što svoje dete voli suviše, već zato što mora da kompenzuje svoj nedostatak sposobnosti da ga uopšte voli.

Ova teorija o prirodi sebičnosti rođena je iz psihoanalitičkog iskustva sa neurotičnom „nesebičnošću“, simptomom neuroze koji je posmatran na ne malom broju ljudi. Njih obično ne muči baš taj simptom, već drugi koji je s njim u vezi, kao npr. depresija, umor, nesposobnost za rad, neuspeh u ljubavnim vezama itd. Nije u pitanju samo to što se „nesebičnost“ ne oseća kao simptom; ona je često iskupljujuća karakterna crta kojom se takvi ljudi ponose. „Nesebična“ osoba „ne želi ništa za sebe“; ona „živi samo za druge“, ponosi se time što sebe ne smatra važnom. Zbunjena je što je nesrećna uprkos svojoj nesebičnosti i što su njeni odnosi sa najbližima nezadovoljavajući.

Analitički rad pokazuje da njena nesebičnost nije nešto odvojeno od drugih simptoma, već je jedan od njih, u stvari, najvažniji; da je paralizovana u svojoj sposobnosti da voli ili da u bilo čemu uživa, da je prožeta neprijateljstvom prema životu i da se iza fasade nesebičnosti skriva suptilna, ali ništa manje snažna egocentričnost. Ova se osoba može izlečiti samo ako se njena „nesebičnost“ protumači kao simptom među ostalim simptomima. Tek tada se može ispraviti njen nedostatak produktivnosti u kome je koren kako njene „nesebičnosti“, tako i njenih drugih nevolja.

Priroda „nesebičnosti“ postaje naročito jasna preko svog dejstva na druge, u našoj kulturi najčešče preko dejstva što ga „nesebična“ majka ima na svoju decu. Ona veruje da će putem njene „nesebičnosti“ njena deca iskusiti šta znači biti voljen i za uzvrat naučiti šta znači voleti. Rezultat njene „nesebičnosti“, međutim, uopšte ne odgovara njenim očekivanjima.

Deca ne pokazuju sreću osoba koje su uverene da su voljene; ona su zabrinuta, prenapregnuta, u strahu od majčinog neodobravanja i u brizi da ne žive prema njenim očekivanjima. Ona su obično zaražena majčinim skrivenim neprijateljstvom prema životu koje više osećaju, nego što ga jasno prepoznaju, a najzad i sama bivaju njime preplavljena. Sve u svemu, uticaj „nesebične“ ne razlikuje se mnogo od uticaja sebične majke; u stvari, često je i gore, jer majčina „nesebičnost“ sprečava decu da je kritikuju.

Njihova je obaveza da je ne razočaraju: pod maskom vrline njih uče da preziru život. Ako neko ima priliku da prouči uticaj majke koja sebe istinski voli, može videti da u detetovom sticanju iskustva šta je ljubav, radost i sreća nije ništa poučnije od majke koja voli i sebe (…)

Neuspeh modernog društva ne leži u njegovom principu individualizma, ne u ideji da je moralna vrlina isto što i težnja za vlastitim interesom, već u izopačavanju značenja pojma vlastitog interesa, ne u činjenici da su ljudi previše zauzeti vlastitim interesom, već u tome što nisu dovoljno zauzeti interesom vlastitog ja, ne u činjenici da su suviše sebični, već u tome što ne vole dovoljno sebe i svoje mogućnosti…

E. Fromm, Čovek za sebe

Izvor: kljucnekosti

_________________________________________________________________________________

PRINCIP JEDNOG MINUTA…

tamoiovde-logo

Japanska metoda protiv lenjosti

Od ponedeljka počinjem novi život, ići ću u teretanu, vežbati jogu, raditi sklekove…“ – svako od nas povremeno postavlja neke ciljeve i ne dostigne ih, prenosi ih u sledeći mesec, za nekoliko meseci, za čitavu godinu.

JAPAN-10021

Foto: atma.hr

Ponekad, sa velikom voljom i revnosno počinjemo da radimo ono što smo zamislili, ali vežbavši, recimo, u teretani tri dana nedeljno nekoliko sata, zanemarujemo vežbe na duže vreme.

Zašto se ovo dešava? Zato što je opterećenje veliko, zato što dosadi, a navika još nije razvijena.

Metoda kajdzen ili princip 1 minuta

Postoji japanska metoda kajdzen, u koju je uvršten takozvani princip 1 minuta.

Suština ove metode sastoji se u tome da se čovek bavi konkretnom stvari tačno 1 minut, ali iz dana u dan, u isto vreme.

Minut vremena – to je sasvim malo, samim time, lako izvodljivo za svakog čoveka. Lenjost ne stoji na vašem putu. Te iste radnje koji niste želeli da obavljate pola sata, izmišljajući izgovore i opravdanja, sa lakoćom ćete uraditi za 1 minut.

Skakati na vijači, uraditi trbušnjake, uraditi vežbe za oči, vežbati jogu, pročitati knjigu na stranom jeziku, bilo šta – kada je vreme ograničeno jednim minutom, stvari ne izgledaju teško izvodljivima, a svakako, donose radost i zadovoljstvo.

Praveći male korake, postajete savršeni i postižete odlične rezultate.

Pobeđujete nesigurnost, oslobađate se osećaja krivice i bespomoćnosti, osećate uspeh i slobodu.

Inspirisani osećajem uspeha, postepeno povećavate jednominutne vežbe na petominutne, i tako dalje. Zatim ćete neprimetno stići do polučasovnih vežbi. Napredak je očigledan!

Kajdzen je nastao u Japanu. Ljudima zapadne kulture ova metoda se može činiti neefikasnom, jer je na Zapadu utemeljeno verovanje da se bez mnogo truda ne mogu postići dobri rezultati. Ipak, veliki programi, oduzimajući mnogo snage i energije, mogu slomiti čoveka i biti bez rezultata.

Kajdzen princip odgovara svima, i može biti primenljiv u mnogim životnim sferama.

Japanci, na primer, koriste strategiju postepenog i stalnog unapređenja u sferi menadžmenta.

Ostalo je samo da, prema vašim potrebama, počnete primenu metode kajdzen.

Izvor:uspesnazena

_________________________________________________________________________________________

ČOVEK KOJI JE POMERIO PLANINU…

tamoiovde-logo

Dašrat Mandži je 22 godine proveo prkoseći prirodi i osvajajući je uz pomoć jednostavnog alata.

Falguni Devi, supruga Dašrata Mandžija, povredila se 1950. godine i uputila se ka Gaji, u kojoj se nalazila najbliža medicinska ustanova.

images-2015-10-covek_koji_je_pomerio_planinu_aps_740501253Međutim, od sela Galur, u kom su Falguni i Dašrat živeli, Gaja je bila udaljena čak 50 kilometara kopnenom linijom.

Falguni je na putu ka bolnici umrla.

Ipak, Gaja je od Galura udaljena samo osam kilometara vazdušnom linijom, a između njih se nalazila planina.

Ovo selo, međutim, nije bilo na listi prioriteta za izgradnju puta i nije bilo izgleda da će se to promeniti.

Devet godina nakon Falgunine smrti, Dašrat je odlučio da nešto preduzme kako njegove komšije ne bi dočekala sudbina njegove pokojne supruge.

Zato je prodao koze i od novca koji je tada dobio kupio uže, čekić i dleto. Uputio se ka planini i polako počeo da „kopa“ put kroz planinu.

files.php

Foto: YouTube/Printscreen

„Kada sam počeo da ‘krčim’ planinu, ljudi su me nazivali ludakom“, priznao je jednom prilikom Dašrat, „ali je to samo očeličilo moju odlučnost.“

Iako je Mandžijev podvig zabranjen Zakonom o zaštiti indijske prirode, niko nije ni pomišljao da ga kazni zbog toga što je olakšao život svojim komšijama i porodici.

Nakon 22 godine rada, između Galura i Gaje prostirao se prav put dug jedan kilometar i širok pet metara.

Iako mi se većina na početku rugala, nekolicina njih mi je kasnije pomogla dajući mi hranu i kupujući mi alat“, rekao je Dašrat.

Ovaj neobično odlučan čovek preminuo je 2007. godine od kancera, a iako je za života uglavnom ismevan, savezna država Bihar mu je organizovala državnu sahranu.

Nakon što je 2011. godine snimljen dokumentarni film o njemu nazvan „Čovek koji je pomerio planinu“, ceo svet je čuo za ovog skromnog čoveka i njegov neobičan život.


Izvor:nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________________