RASAD SLOBODE U TAMNOJ ŠUMI ROPSTVA…

tamoiovde-logo

Dva su velika, za srpsku državu bitna događaja, „zaslužna“  da  15. februar bude  ustanovljen kao nacionalni praznik Srbije.

Sretenje – Dan državnosti Srbije

Na ovaj dan 1804. godine, u Orašcu je na velikom narodnom zboru doneta  odluka o početku Prvog srpskog ustanka –ustanka za konačno oslobođenje od viševekovnog turskog ropstva.

Neposredan povod za ovu, ispostavilo se istorijsku odluku, bila je „seča knezova“, odnosno ubistvo četvorice srpskih prvaka u januaru te godine.

„Seča knezova“ imala je za cilj da zastraši srpski narod, ali ispostavilo se da je izazvala sasvim suprotan efekat- silno ogorčenje nekoliko vekova porobljenog i tlačenog naroda, ali i odlučnost da se konačno stane na put, pre svega janičarskom teroru i zulumima.

Ustanak je u početku i imao karakter borbe protiv janičarskih zulumćara, ali već podignuta na oružje „raja“ nije htela da isto položi, ni nakon što je portin izaslanik iz Bosne, Bećir-paša u avgustu naredio ubistvo četvorice glavnih dahija u nastojanju da smiri bunu.

Pod Karađorđevim vođstvom  u narednih nekoliko godina, ustanička vojska je postigla značajne pobede u čuvenim bitkama kod Ivankovca, Deligrada, Mišara, na Suvodolu i drugim mestima. Gotovo da je oslobodila celu teritoriju tadašnjeg Beogradskog pašaluka.

Na nesreću, 1813. godine Prvi srpski ustanak je ugušen.


Na isti dan, ali 1835. godine u Kragujevcu, ondašnjoj srpskoj prestonici , na zasedanju Narodne skupštine usvojen je prvi Ustav  kneževine Srbije, poznatiji kaoSretenjski Ustav“.

Naslovna strana Sretenjskog ustava

Velika narodna skupština je zasedala u porti pravoslavne crkve, na crkveni praznik Sretenja gospodnjeg, kojim se proslavlja uvođenje Isusa Hrista u Jerusalimski hram, 40 dana po njegovom rođenju.    Hroničari beleže da je njeno zasedanje „živo očekivano i od naroda i od starešina, da je stiglo blizu 2.500 zvaničnih predstavnika i oko 10.000 znatiželjnika iz varoši i okoline, a u čast donošenja Ustava, grad je uveče obasjao vatromet.”

Uzroci donošenja Ustava od 1835. godine  leže u nezadovoljstvu karakterom vladavine Miloša Obrenovića, koji je nakon 2. srpskog ustanka uz tursku podršku uspeo da se uzdigne na rang „baš kneza“ iliti prvog kneza. Apsolutizam Milošev doveo je, ne samo do nezadovoljstva, nego i dizanja mnogobrojnih buna, koje su imale za cilj da Milošu ograniče vlast. Neposredan povod za donošenje Ustava bila je jedna od takvih buna, „Miletina buna“ s kraja 1834. i samog početka 1835. godine.

Nacrt Ustava sačinio je čuveni i učeni Dimitrije Davidović, po uzoru na francuske ustavne povelje iz 1814. i 1830. i belgijski ustav iz 1831. godine.

Sretenjski ustav imao je 14 glava i 142 člana koji Srbiju definišu kao nezavisnu kneževinu podeljenu u okruge, srezove i opštine. Ustav je regulisao položaj kneza, državnog Sovjeta i Skupštine, a celo jedno poglavlje bilo je posvećeno građanskim pravima.

Sretenjski ustav je prvi moderni srpski i jedan od prvih evropskih demokratskih ustava. U njemu su izražene potrebe tadašnjeg srpskog društva: razbijanje feudalnih ustanova, nacionalna emancipacija i ograničenje autokratske vladavine.

Bio je to najviši pravni akt, koji je prvi ukinuo feudalizam u Evropi.
Smatrajući ga isuviše liberalnim, velike sile, poput Rusije, Austrije i Turske, svaka iz svojih razloga odnosno interesa,  silno su protestvovale sa namerom (a u tome su i uspele), da izdejstviju opoziv Sretenjskog ustava. Taj istorijski, pravni kamen temeljac moderne srpske države konačno je ukinut 11. aprila te iste godine, što znači da je bio na snazi svega 55 dana.

Da, ukinut je zato što je bio prvi „rasad slobode u tamnoj šumi ropstva“, ili kako je Rusija tada rekla ,,francuski rasad u turskoj šumi“.

Ukinut je ali ne i zaboravljen.

Ovde možete pročitati  Сретењски устав Књажества Сербије

_______________________________________________________________

EDUKATIVNI OBILAZAK DUBAŠNICE…

tamoiovde-logo

Povodom obeležavanja Svetskog dana biodiverziteta i Evropskog dana parkova u okvi ru Ekoloških dana Bora 2016. u subotu 11. juna, realizovan je  je edukativni izlet na Dubašnicu za nagrađene učesnike martovskog programa obeležavanja svetskih dana voda, šuma i meteorologije.

TAMOiOVDE-Dubašnica-IMGP0794Na izletu su bili učenici nižih razreda OŠ „3. oktobar“, četvrtog razreda prehrambenog smera Tehničke škole Bor i vršnjački edukatori i saradnici Društva mladih istraživača Bor.110620161529ma

Teme edukativnog izleta bile su geodiverzitet Dubašnice (Kameni most, Čika Jovina pećina) i biodiverzitet šuma, livada i vodenih tokova Dubašnice.

110620161548Na kraju izleta za učesnike je u objektu Šumske sekcije na Dubašnici organizovan ručak – naravno vojnički pasulj.

TAMOiOVDE-Dubašnoca-IMGP0839

Prevoz učesnika  obezbedio je Bortravel, a  organizatori su bili : Društvo mladih istraživača, Fondacija „Dr Berislav Ristić Berko“, OŠ „3. oktobar“, Tehnička škola, Šumska uprava Bor i Turistička organizacija „Bor“.

Izvor teksta: MIBOR/ foto: Bora*S

________________________________________________________________________________

FotoPlus


____________________________________________________________________________________

POSTOJI (LI) ŠUMA KOJA DIŠE…

tamoiovde-logo

Da li biste smeli da obiđete šumu koja diše?

Snimak koji se brzinom munje širi društvenim mrežama. Šta li se to sa ovom šumom dešava?

suma

Foto: Youtube

Brajan Nutal je svojim mobinom telefonom zabeležio neobičnu pojavu u jednoj šumi u Kanadi. Naime dok je šetao šumom Brajan je snimio kako se tlo šume pomera tako da se čini da ona diše.

On je svoje otkriće objavio na Fejsbuku i u veoma kratkom roku veliki broj ljudi je lajkovao i šerovao njegov snimak.

Odmah su se kako pojavili i teoretičari zavera koji su ponudili mnogobrojne odgovore od kojih je najeziviji bio da mrtvaci pokušavaju da ustanu iz groba. S obzirom da snimak datira od 31. oktobra (Noć veštica) kod mnogih je ovaj video izazvao strah od zombi apokalipse.

Međutim, nije prošlo mnogo kako su prirodnjaci otklonili sve sumnje i objasnili da u pomenutom fenomenu nema ničeg neobičnog, već da je reč o sasvim normalnoj prirodnoj pojavi ulegnuća velikog drveća koja se često dešava.

Ipak, dobar deo internet zajednice nije bio zadovoljan naučnim pristupom i logičnim objašnjenjem, pa su nastavili da šire teorije zavere među kojima je najpopularnija ta da će se na tom mestu otvoriti crna rupa i da će sve progutati

Na kraju bilo kako bilo snimak izgleda veoma čudan, misteriozan i neobičan, uverite se i sami:


Izvor: prva.rs/Zanimljivosti dana

_____________________________________________________________________________________________

ŠUMSKI BOGOVI I ŽRTVENE ŽIVOTINJE…

tamoiovde-logo

Ovo je poslednji paganski narod u Evropi 

Marijci su poslednji paganski narod u Evropi, a njihova religija zasniva se na poštovanju sila prirode i verovanju da sve na svetu ima dušu. Oni ne idu u crkve, već se poklanjaju svojim bogovima u šumi prinoseći im žrtvu

2521776 11/02/2014 An old woman by a prayer / gift table in a sacred grove in the Novotoryalsky District., Image: 209808800, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Simbol religije Marijaca – poslednjeg paganskog naroda u Evropi

U središtu Rusije, na levoj obali reke Volge između Kazanja i Nižnjeg Novgoroda, žive Marijci ili Čeremisi.

Ovaj ugrofinski narod ima sopstveni vrlo mek i melodičan marijski jezik, kao i veoma neobičnu i staru religiju.

Marijci su poslednji paganski narod u Evropi, a njihova religija zasniva se na poštovanju sila prirode i verovanju da sve na svetu ima dušu. Oni ne idu u crkve, već se poklanjaju svojim bogovima u šumi prinoseći im žrtvu u vidu hrane ili životinja.

2521771 11/02/2014 An old woman by a prayer/gift table in a sacred grove in the Novotoryalsky District., Image: 209808655, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Marijaca ima jedva 700.000, od čega polovina živi na selu nazvanom kao i njihova autonomna pokrajina u sastavu Ruske Federacije – Mari El.

Otprilike ta ista polovina se oduprela pokrštavanju i rusifikaciji, te i dalje poštuje drevne običaje i učestvuje u žrtvenim ritualima. Postoji nekoliko svetih marijskih šumskih gajeva, a neki od njih su pod zaštitom države.

Ovi gajevi predstavljaju prave oaze netaknute prirode, a prema marijskom običaju u njima je zabranjeno seći drveće, pušiti, psovati, lagati, graditi ili čak brati bilo kakve plodove.

2521780 11/02/2014 Followers of Traditional Mari religion pray in a sacred grove in Novotoryalsky District., Image: 209804141, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Kod Marijaca ne postoji posebno versko obrazovanje. Vrhovni sveštenik, koji prema verovanju poseduje uvid u budućnost svog naroda i čovečanstva, preko sveštenstva prenosi svoje znanje o svetu bogova i tradiciji na mlađe naraštaje.

Sveštenici su jako važni članovi marijskog društva, naročito zbog toga što predstavljaju možda najviši autoritet kojem se ljudi obraćaju za pomoć i savet.

Ovi razgovori odvijaju se u privatnosti šume, najčešće pod zaklonom dima koji se diže sa ritualne lomače.

2521785 11/02/2014 Pagan priests congratulate those who came to a sacred grove in the Novotoryalsky District on the holiday., Image: 209804157, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

U vreme žrtvenih svetkovina, Marijke obučene u slikovitu tradicionalnu nošnju ukrašenu srebrom postavljaju razne „drangulije“ na drvene žrtvene štandove u šumi, kojom se prostire miris palačinki, peciva i kvasa.

Muškarci su za to vreme obično zauzeti žrtvovanjem ovce ili bika čije se iznutrice poklanjaju vatri.

Meso, konjsko i ovčje, jede se samo na žrtvenim i verskim svečanostima. Od pića oni prave pivo, medovinu i rakiju od slada i raži poznatu kao „kumiška“.

Marijska molitva pred žrtvovanje traje od zore do popodneva i duža je od bilo koje hrišćanske službe. Tek kada se okonča molitva može da počne žrtvovanje koje će umilostiti bogove da čuju reči sveštenika i pruže mir i prosperitet marijskom narodu.

2521772 11/02/2014 An old woman by a prayer/gift table in a sacred grove in the Novotoryalsky District., Image: 209808668, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Najviše marijsko božanstvo predstavlja Jume, dobri nebeski bog čije ime znači „nebo“. Tu je još čitav niz duhova i božanstava (oko 70) kojima se u složenim ceremonijama prinose žrtve. Poznati su šumski duhovi Targeldeš i Ovda, sa nogama okrenutim unazad. Oni su nastali od duša ljudi poginulih u šumi. Postoje još bogovi groma, munje, vetra, oblaka, i drugih prirodnih sila i pojava.

Marijske porodice su patrijarhalno uređene, a nekoliko srodnih porodica obično naseljavaja jedno selo koje nosi ime po njima. Žene nisu potpuno ravnopravne, i ne mogu učestvovati u svim svetkovinama, a nekada čak mogu biti i ustupljene nekom rođaku dok je muž odsutan.

2521782 11/02/2014 Ritual meal after a prayer in a sacred grove in Novotoryalsky District., Image: 209804150, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Postoji i običaj da devojke sakrivene u kući trubljenjem u rogove najavljuju da je u kući udavača spremna za udaju. Svadbe su im veoma svečane, a svatovske povorke kreću se na kolima. U starija vremena kod Marijaca je bilo i otmica, a za devojku se davala otkupnina.

Uz svadbene, veoma su im zanimljivi i pogrebni običaji, od kojih neki podsjećaju i na slovenske. Mrtvaca skidaju s kreveta na slamu i čuva ga mrtvačka straža, dok se prilikom odlaska povorke na pragu kolje kokoška. Svoje mrtve Marijci odvode na sankama, čak i leti.

Mrtvi na drugi svet odlaze s darovima koji se sastoje iz hrane, oruđa, posuđa i svega što će im biti potrebno u zagrobnom životu.

Izvor: Newsweek.rs

__________________________________________________________________________________________

KUPANJE U ŠUMI…

tamoiovde-logo

Odvojite pola sata i zaštićeni ste dva meseca

Šetajući šumom barem jednom u svom životu, svako je uživao u lepotama prirode. To je razlog zašto neki ljudi biraju da žive u šumama ili pored njih, i zašto drugi ljudi putuju hiljade kilometara da šetaju u šumama Redvuda, prašumama Kostarike ili Ekvadora.

suma-BalkansPress.com_800Međutim, naučnici iz Japana su otkrili da je tradicija koja se naziva Shinri-ioku ili „kupanje u šumi“ i dalje jaka, a zašto je to tako, razlozi su biohemijske prirode.

Naime, istraživači su ustanovili da boravak u šumi popravlja prirodni imunitet, koji je važan za sprečavanje raka kao i drugih hronične bolesti.

Kako se to događa?

Kada su naučnici testiralii ljude pre i posle dvočasovne šetnje šumom, pronašli su kod svih, sem kod jedne osobe, 50% i više T-zrnaca. Imali su niži krvni pritisak, osećali su smirenost, kao i bistrinu u glavi.

Istraživači su objasnili fenomen:

Šumsko drveće i biljke emituju u okolinu „antimikrobna isparljiva organska jedinjenja biljnih derivata, koji se nazivaju fitoncidi, da bi istrebili gljivice i bakterije“.

Gljivice i bakterije mogu biti problem za naš imuni sistem, a ispostavlja se da ih ni drveće ne voli.

Šumska stabla su često stotine, ako ne i hiljadama godina stara. Drveće i druge biljke, usavršile su zaštitu, odnosno jedinjenje koje može da ubija gljivice i bakterije. Kada hodate šumom, vaš dah se sjedinjuje sa ovim komponentama. Efekat traje oko 2 meseca.

Recimo, kada hodamo šumom mi se kupamo u njenom prirodnom imunitetu. Uronjeni  smo u „fitohemijski“ imuni sistem šume.

Profesor King Li iz odeljenja za higijenu i javno zdravlje Nipon medicinske škole u Tokiju, predstavio je ovu priču američkoj naučnoj spisateljici Ani Leni Filips.

U članku postoje preciznije informacije o efektima na specifične hormone, uključujući  efekte noradrenalina i DHEA na stres i adiponektin. Naime, niži nivo adiponektina je povezan sa dijabetesom tipa 2 i gojaznošću.

Studija je objavljena u European Journal of Applied Phisiology.

Izvor:balkanspress.com (WebTribune.rs)

_______________________________________________________________________________________

PRIRODNI FENOMENI…

tamoiovde-logo

 Znate li koji organizam je najveći na planeti?

Ovaj živi organizam se prostire i preko korenja drveća u šumi Malher u Oregonu i zahvata 965 hektara. Možete li da pretpostavite o čemu je reč?

thumbnail.php

Foto: Profimedia

U pitanju je medna gljiva, čije su spore praktično nevidljive pod mikroskopom, a koja se razvija već oko 2.400 godina, ubijajući sve drveće koje raste u njenoj blizini.

„Kada se nalazite na zemlji, nećete primetiti gigantsku pečurku, već samo mrtvo drveće“ , kaže botaničarka Tina Derzbah.

Gregori Filip, profesor saradnika na Državnom univerzitetu u Oregonu kaže da za sada nije utvrđeno da je ijedan živi organizam veći od ove pečurke. Pre ovog, najveći živi organizam bila je pečurka pronađena 1992. godine u Vašingtonu.

Ova gljiva pronađena je sasvim slučajno. Naime, kako bi se razrešila misterija mrtvog drveća i kako bi se zaštitile šume, Ketrin Parks, je uz pomoć fotografija snimljenih sa visine uočila izumrlo drveće, potom je prikupila uzorke njegovog korenja i došla do zaključka da je reč o gljivi. Ova gljivica se manifestuje na površini u vidu pečuraka zlatne boje koje niču posle kiše. Neverovatno je da ove pečurke nisu otrovne.

Naučnici pretpostavljaju da je suva klima u Oregonu idealna sredina za razvoj ovih organizama, koji se sporama šire neverovatnom brzinom zahvatajući nezamislive površine.

Izvor:nationalgeographic.rs

____________________________________________________________________________________

Veličanstvena priroda: Sablasna lepota pečuraka

Strast šezdesetosmogodišnjeg Tejlora Lokvuda nije uobičajena, ali je veoma zanimljiva i od nje zastaje dah – on svoje dane provodi putujući po svetu i fotografišući neverovatne fluorescentne pečurke.

U svetu se može naći 65 vrsta bioluminiscentnih pečuraka, koje noću sjaje gotovo nestvarno, a Lokvud je ovekovečio najlepše primerke koje je naišao u Brazilu, Kini i na Madagaskaru.

Kako on objašnjava, fotografisanjem pečuraka počeo je da se bavi slučajno – nakon što se iz Nju Orleansa preselio u Kaliforniju, jednog dana je kroz prozor ugledao neverovatne pečurke kako sijaju u mraku.

„Iste nedelje sam kupio foto-aparat, a ostalo je istorija“, kaže Lokvud. „Tokom svih ovih godina, napravio sam mnogo fotografija – previše da bih ih se svih setio. Ali se, bez sumnje, jedno od najboljih večeri dogodilo kada sam fotografisao bioluminiscentnu pečurku Mycena lucentipes pod sjajem punog meseca u Brazilu.“

Pogledajte fotografije: nationalgeographic.rs

____________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S

POVEZIVANJE PRIRODE I ČOVEKA…

tamoiovde-logo

Kuće u obliku jelke usred šume

Ekološka kuća Primeval Symbiosis (promitivna simbioza) na četiri sprata koja svojim oblikom podseća na jelku namenjena je ljubiteljima prirode koje žele da žive daleko od grada u „šumskim predgrađima“.

476357311556d7376eb678903783457_v4 big

YouTube Printscreen

Arhitekta ovog ambicioznog projekta koji ima za cilj ponovno povezivanje čoveka i prirode je danski student Konard Vojcik.

Ovaj mladi Danac smatra da je neophodno usporiti urbani razvoj koji je, delimično, kriv za seču šuma.

„Čovek je uspeo da za jedva 200.000 godina prisustva na zemlji uništi što je priroda stvarala stotinama milijardi godina“, napisao je autor ove ekološke kuće na svom sajtu.

U kući mogu živeti dve do četiri osobe. Zidovi su potpuno prekriveni solarnim panelima, što omogućava značajnu uštedu energije.

Konstrukcija kuće je u potpunosti od drveta, opremljene prirodnim rashladnim sistemom i biorazlagačem, što omogućava snabdevanje stana biogasom. Gas se pravi od metana i fermentacijom organskim životinjskih materija u odsutvu kiseonika. Zamisao arhitekte je da se iz ovih rezidencija uopšte ne emituje ugljendioksid.

Ovakav ekološki mehanizam napravljen je po uzoru na funkcionisanje drveća koje se hrani iz svoje okoline koju za uzvrat ne zagađuje.

Kuća je površine 61 metar kvadratni i može potpuno da bude reciklirana kad joj istekne rok trajanja, prenosi list Figaro.

Prema planovima arhitekte, kuće treba da budu raštrkane u prirodi kako bi se izbegao pogled na komšije.

Mnogi zainteresovani kupci kontaktirali su Vojcika koji još uvek nije istakao cenu prvog prototipa kuće-drveta.

Izvor: b92.net/Tanjug

_____________________________________________________________________________________

DAMA ŠUME…

tamoiovde-logo

Betula verrucosa – Obična breza

Breza je listopadno drvo koje pripada familiji Betulaceae. U prirodi je rasprostranjena u zapadnoj, severnoj i južnoj Evropi, Maloj Aziji, na Balkanskom poluostrvu, Sibiru i Kavkazu.

thumb_betula-pendula-250x190Drvo je visine do 30 metara, sa nepravilno jajastom prozračnom krošnjom. Starije grane su uspravne, dok su mlade viseće i spuštaju se gotovo do zemlje.

U martu, pre listanja, krase je žuto zelene cvetne rese. Tokom zime izuzetno lepo izgleda jer joj je kora na stablu i starijim granama sasvim bela i može se ljuštiti na listiće tanke poput papira. Dostiže starost do 100 godina.

Vrsta je koja voli svetlost. Vrlo je otporna na mraz. Na sušu i vrućine osetljiva je samo u prvim godinama života. Prve godine raste lagano, a posle se rast naglo ubrzava.

Drvo breze se upotrebljava u stolarstvu, kolarstvu, tokarstvu i rezbarstvu. Koristi se i za furnire,pravljenje veštačke svile i vune. Kod nas je poznata i prilikom izrade metli koje se koriste u poljoprivrednim i seoskim domaćinstvima.

Breza je omiljeno dekorativno drvo. Dekorativna je uvek – zimi zbog bele kore i povijenih grančica, u proleće pre listanja, kada su razvijene viseće muške cvasti, a u toku vegetacije zbog lepih oblika listova i prijatnog izgleda čitavog stabla. Pogodna je za pojedinačnu i sadnju u grupama, kao i za kombinaciju sa drugim vrstama, naročito četinarskim – smrčom, jelom, borom.

Lekovito dejstvo

Kao lekoviti delovi upotrebljavaju se list, pupoljci, rese i kora. Lišće se bere mlado, već u proleće, kada je u potpunosti razvijeno, ali može i tokom vegetacije. Lišće je specifičnog gorkog i oporog ukusa i mirisa koje treba osušiti u hladu i prozračnom mestu. Sok se iz drveta vadi krajem februara i marta. Kora se prikuplja u proleće i jesen.

Listovi i pupoljci breze sadrže saponin, tanine, eterična ulja, saharoze, betulin, smole, vitamin C. U brezinom katranu nalaze se gvajakol i krezol – supstance koje imaju lekovito i antiseptično delovanje, pa se često koriste protiv kožnih bolesti.

Breza je najcenjenija kao diuretik te se koristi za pospešivanje mokrenja, protiv kamenaca i bubrežnih bolova. Leči bolesti bešike.

Listovi breze smanjuju holesterol, čiste krv i deluju protiv bolesti jetre. Srčani edemi uzrokovani oslabljenom cirkulacijom, arterijskom hipertenzijom i aterosklerozom takođe se leče uz pomoć breze.

Breza se preporučuje i u lečenju gripa, prehlade i hroničnih upala sinusa. Snižava temperaturu, ublažava glavobolje i jača imuni sistem. Čajevi od lista breze su odlični protiv povišenog krvnog pritiska.

Razni biljni preparati od breze poboljšavaju cirkulaciju i razgrađuju trombove.

Breza se upotrebljava i kod bolesti izazvanih radijacijom.
Čajevi od listova i pupoljaka uspešno podmlađuju tkivo i ubrzavaju zaceljivanje bez ožiljaka čak I kod dubokih rana. Breza takođe poboljšava koncentraciju, jača pažnju i ojačava organizam.

Zanimljivosti

Religija starih Kelta zasnivala se na verovanjima u prirodne i natprirodne sile koje su u formi duhova nastanjivale staro drveće. Nadalje, verovali su da drveće dobija snagu i moć od sunca, koje se smatralo vrhovnim bićem. Kelti su drvo breze smatrali „damom šume“, a predstavljala je ponovno rođenje, početak i obnovu jer je breza drvo koje prvo dobija lišće nakon zimskog mrtvila. Takođe, brezu su povezivali s čistoćom i nevinošću. Izradili su i horoskop, a znakovi nose imena drveća. Osobe rođene u periodu od 24. decembra do 20. januara pripadaju znaku Breze.

Prema srpskom narodnom verovanju breza je prokleto drvo jer su Spasitelja šibali brezovim granama.
Od suve kore breze se prave lile – ritualne baklje koje se pale na Ivanjdan ili Petrovdan.
Iz debljeg drveta breze se u rano proleće toči sok koji se pije umesto vode.
Izvot: zelenasrbija.rs

____________________________________________________________________________________

LJUBAV JE ROPSTVO PO SOPSTVENOJ VOLJI…

tamoiovde-logo

NAJČUDNIJA PRIČA O „PLATONU IZ ŠUME“

 “Ljubav je rosptvo po sopstvenoj volji“. Ovaj citat portugalskog pesnika Luiša de Kamoiša najbolje opisuje život Milije Stojaovića (74) iz sela Drešnice nedaleko od Blaca, koji je razočaran zbog nesrećne ljubavi pre 18 godina napustio civilizaciju i preselio se u šumu. Tamo i danas živi u skromnoj kućici na drvetu.

suma-drvo-kuca1Ako poželite da do Milije stignete, odmah da znate, to ćete morati da uradite – pešaka! Šumskim stazama pored vodopada Golijske reke, stiže se do drveta u čijoj se krošnji nazire mala daščana udžerica.

U njoj starac duge sede brade već dve decenije vida ljubavne rane. Milija je ekipi “Informera” poverio svoju životnu priču:

– Iako sam rodom iz Drešnice, gotovo sam 15 godia živeo i radio u Skoplju. Tamo sam zavoleo jednu prelepu crnku Packanu Gerovsku. Ona je pre mene imala dvoje dece, ali meni to nije smetalo i ubrzo smo se uzeli. Imali smo dogovor da mi rodi samo jedog naslednika – kaže Milija i setno nastavlja:

– Ali, avaj, sva moja ljubav je bila uzaludna, pošto nije mogla da mi uzvrati. Posle godinu dana moja Packa me je ostavila i razvela se od mene. Skrhan i razočaran, vratio sam se u rodno selo, a tamo sam doživeo još veću bol, pošto su mi u kratko vreme od bolesti umrli brat, sestra i majka. Ostao sam sam u praznoj kući – prča Milija za ovaj devni list.

Porodična tragedija i čijenica da ljubav svog života ne može da preboli nagnali su Miliju da se odmetne od ljudi i lek za dušu pronađe u bukovoj šumi.

– Razočarao sam se i u život i u ljude i pobegao sam u šumu. Napravio sam ovu kolibu, imam nešto posuđa, izdubljeno stablo za čuvanje hrane, i tu sam već 18 godina. Sve što čujem su žubor vode i cvrkut ptica i mogu vam reći da nema veće slobode od samoće. Srce me i dalje boli, moju ljubav verovatno nikada neću prežaliti, ali sam ovde našao mir i ne želim nikada više da se vratim među ljude. Na neki sopstven način, ovde sam srećan – ubeđuje ovaj starac.

– Milija jedini kontakt sa civilizacijm ima kada ode u Blace u biblioteku. Voli da čita filozofiju i psihologiju, pa su ga meštani zato prozvali Platon iz šume.

– Čitam svakodnevno već 18 godina, a najviše mi leže Platon i Šopenhauer. Uz to sam veliki zaljubljenik u rusku književnost, pogotovo u Tolstoja i Dostojevskog, koji je imao težak život kao ja. Mnogi ljudi misle da imaju bogatiji život od mene jer žive u urbanoj sredini, a ja ću ih samo podsetiti na jedas citat Maksima Gorkog: “Na praznom licu i ožiljak je ukras”. Odnosno, džaba im sve to ako su prazni, a moja duša je i dalje puna emocijama, iako je bolom skrhana – kaže ovaj večiti romantik.

Kao pravi šumski čovek, ovaj starac se hrani samo onim što može da nađe u šumi i uprkos tome je izuzetnog zdravlja:

– Jedem sve oo što priroda nudi – biljke, pečurke, puževe, zmije, kornjače, rakove, ali i ribu koju ručno hvatam u reci. Nije to ništa preterano ukusno, puževi su na primer puni oe sluzi, pa može da ti pripadne muka, rakovi tvrdi, a kornjača mora dugo da se kuva na vatri. ali meni to prija i hvala bogu izuzetnog sam zdravlja, nijedom se nisam obratio lekaru za sve ovo vreme – jasan je Milija.

Govoreći o tome kako ga nije strah da noću spava u šumi, Milija otkriva jednu veliku istinu: “Divlje zveri ikada nikog ne povređuju bez povoda. To na ovom svetu čine samo ljudi.”

Izvor:web-tribune.com

___________________________________________________________________________________

GRAD BEZ PRISTUPNIH PUTEVA…

tamoiovde-logo

Ikitos, najveći grad na svetu do kojeg se ne može doći putem

1---800px-iquitosbynasa-wikimedia-nasa

FOTO: WIKIMEDIA, NASA

Zamislite da živite u gradu kojeg sa jedne strane okružuje voda, a sa druge gusta Amazonska šuma, pa jedini način da odete iz njega je, da odletite

Postoji i mogućnost da putujete brodom, ali to traje nekoliko nedelja dok su vrućine, ali i vlaga Amazona nesnosni.

Ipak Ikitos je veoma bitan lučni grad za Amazon, a ujedno je i najveći grad u Džungli u Peruu.

2---wikimedia-viault

FOTO: WIKIMEDIA, VIAULT

U njemu živi 422 hiljade ljudi i najveći je grad do kojeg se ne može doći putem.

Kao što to i inače biva, ovaj grad nastao je tako što su ovo područje nastanila plemena koja su se uglavnom bavila lovom i ribolovom koji je zbog šume, ali i reka koje okružuju grad Nani, Amazon i Itaja veoma pogodan.

Jedna od priča vezana za ovaj grad kaže i da su ga prvi pronašli jezuitski misionari u 18. veku, druga pak kaže da je grad otkriven jedan vek kasnije.

3---flickr-paul-hessell

FOTO: FLICKR, PAUL HESSELL

Koja god da je priča tačna jedno je jasno, ovaj grad nisu počeli da naseljavaju doseljenici sve do 19. veka kada je pronađena guma.

Hiljade imigranata širom sveta, uglavnom mladih muškaraca bez porodice koji su se nadali lakom bogaćenju od gume, došlo je u Ikitos.

Razvijanje automobilske i srodnih industrija još je više povećalo potražnju gume.

4---flicker-pierre-pouliquin

FOTO: FLICKER, PIERRE POULIQUIN

 Neki od imigranata postali su uspešni trgovci i bankari i uspeli da se obogate od gume i tako ostvare svoj san.Mnogi od pridošlih Evropljana oženili su se domorotkinjama i zauvek ostali u Peruu.

Tako je došlo do mešanja kultura pa u Ikitosu možemo da primetimo i evropsku arhitekturu.

Nakon 1912. godine proizvodnja gume je drastično opala pa se tako i broj stanovinika u Ikitosu smanjio, ali se duh nekadašnjeg bogatsva i dalje može osetiti.

6---flickr-bill-bumgarner

FOTO: FLICKR, BILL BUMGARNER

Iako bez pristupnih puteva, Ikitos nikako nije bez automobila, mada se u najvećoj meri mogu primetiti motorcikli.

Svake godine oko 250 hiljada turista poseti Ikitos kojima je glavna atrakcija amazonska prašuma koja okružuje grad sa svih strana.

5---wikimedia-sascha-grabow

FOTO: WIKIMEDIA, SASCHA GRABOW

Oni u njemu imaju osećaj opuštanja, relaksacije ali i pravi osećaj izdvojenosti od svakodnevnih problema.

 

Izvor:prva.rs

________________________________________________________________________________

PREDEO SLIKAN ŽADOM…

tamoiovde-logoTo je zemlja žada. To je postojbina četiri nacionalna parka u kojima se nalaze najviše planine, najduži glečeri i najviše šume Novog Zelanda.

To je Te Vaipounamu – predeo slikan žadom.

images-2013-MM8180_130406_05452_539075116

Fotografija: Majkl Melford

Džef Mahuika se iznenada saginje. Među hiljadama rečnih oblutaka pod našim nogama on je primetio nešto što je mome oku promaklo. Hvata prstima ivicu jednog kamena i nežno ga čisti od šljunka koji ga je gotovo sakrivao od pogleda. To je komad pounamua – zelenog kamena, žada – dužine prsta, koji se, dok ga on drži na suncu, presijava ledenim sivozelenim sjajem.

Predaje mi ga i ja dodirujem njegovu površinu koju je uglačala reka. „Kod nas je običaj da se prvi koji se nađe ne zadržava”, kaže. „Zato ti ga dajem.” Onda mi sinu. Mahuika je majstor za graviranje žada. Vraćam mu kamen i kažem: „Ako probušiš rupu u njemu, nosiću ovaj pounamu oko vrata da me podseća na ovo mesto.”

Te Vaipounamu, prestonica žada. Četiri nacionalna parka u jugozapadnoj rubnoj zoni Novog Zelanda, i oblasti koje ih povezuju, od 1990. godine uživaju status svetske baštine. Od svih divljih predela u mojoj zemlji ovome se vraćam najčešće, da bih udisao njegov planiski vazduh, da bih gazio njegovim rekama, pešačio njegovim šumama i upijao njegovu atmosferu.
Nakon sat vremena pešačenja od mesta na kome se južno od Hasta završava put uz obalu, graver i ja ulazimo u dolinu Kaskejd. Iza naših leđa planinsko-brdski venac Red Hils blista na popodnevnom suncu. Sa tih brda potiče pounamu u rekama. To kamenje je nastalo pod dejstvom istih tektonskih sila koje su stvorile i te planine.

Pešačimo duž rečnih obala pognutih glava poput barskih ptica, gledajući, ali ne tražeći; jer Maori veruju da se pounamu ne pronalazi – on se sâm otkriva.
To otkrivanje je, međutim, zakomplikovano činjenicom da tu ima mnoštvo zelenog kamenja koje nije žad, ili nefrit, kako ga nazivaju geolozi. Otkrivam da sam stručnjak u pronalaženju tih kamenčića koji samo liče – slaba uteha za tragača za žadom.
Povremeno se zaustavljam i uzimam poneki lep sivozelen kamičak.

„A ovaj, Džefe? Je li nefrit?”

„Ma kakvi”, kaže, „batali.”

Kada su ovim predelima gospodarili Maori, nijedan resurs nije bio toliko visoko cenjen kao pounamu. Jednim delom status ovog kamena potiče od činjenice da je potrebno veoma mnogo vremena da bi se on uobličio u alaktu ili ukras jer je pounamu čvršći od čelika. Pošto je na njemu radio nedeljama ili mesecima, ovaj kamen je postajao prožet duhom svog vlasnika. Po jednom običaju, kada Maori umru, njihovi dragoceni komadi žada se sahranjuju zajedno sa njima, da bi kasnije bili iskopani i predati potomcima. Na taj način pounamu transcendira vreme, povezujući generacije u svetom zagrljaju.
Autor: Kenedi Vorn
Izvor:nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________________

PRIZORI SADAŠNJI I POTONJI…

TAMOiOVDE-logoBioluminiscentne pečurke

images-2013-Lockwood_2133542_398246450Na desetine bioluminiscentnih pečurki, čije zelene stabljike sijaju obasjane svetlom punog meseca, klija iz mrtvog debla.
Ova vrsta – Mycena lucentipes – raste na stablima cvetajućeg drveća u prašumama Brazila i Portorika.

Nepoznato je da li je jestiva.
Izvor:nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________________

Večno svetleće gljive odnosno Micena lukaeterna rastu u ostacima Atlantske šume u blizini Sao Paola, Brazil. Emituju vrlo jarku žutozelenu svetlost 24 sata dnevno iz svojih gelom obloženih pora. Uzorak DNK te vrste gljiva koji je zapravo sinteza gena što potiču iz pet različitih regija omogućava naučnicima razumevanje porekla i razvoja bioluminiscentnih gljiva. Od 1.5 miliona vrsta gljiva na zemlji, samo je 71 vrsta poznato po svetlećim svojstvima, a Micena lukaeterna je jedna od vizuelno najupečatljivijih među njima.
Izvor:dnevno.hr

______________________________________________________________________________________________

DA LI STE ZNALI: SVETLEĆE PEČURKE

svetlece_pecurke_2-150x150

foto:neobično.rs

svetlece-150x150

foto:neobično.rs

svetlece_pecurke_5-150x150

foto:neobično.rs

„Lisičja vatra“ (Foxfire), takođe ponekad nazvana „vilinska vatra, vrsta je gljive koja svetli u mraku.
Iako nije poznato koja je svrha ovog svetla, pretpostavlja se da ono ima za cilj da privuče insekte da prošire svoje spore, ili da deluje kao upozorenje gladnim životinja, pa bi svetlost upućivala na to da je gljiva otrovna.

Na sugestiju Bendžamina Frenklina, ove su gljive bile korišćene kao osvetljenje na jednoj od prvih podmornica.
Zanimljivo je da je prvi pisani dokument o ovoj gljivi zabeležio još Aristotel, 382. godine pre nove ere, gde je opisao da je, za razliku od vatre, svetlost ove gljive hladna.
Iako je svetlo uglavnom slabo, u nekim slučajevima može biti dovoljno jako da pod njim može da se čita.
Ako vam je stigao visok decembarski račun za struju, ove svetleće pečurke dobar su način da smanjite potrošnju svoje električne energije.
Izvor:pokazivac.com

______________________________________________________________________________________________

Svetleće pečurke koje rastu u Japanu

timthumb.phpTokom kišnih sezona u delovima Japana po raznim šumama počinju da rastu svetleće pečurke. Hemijska reakcija u njima proizvodi enzim koji im omogućava da emituju svetlost. Naučnici još nemaju pravo objašnjenje za ovaj fenomen jer je skoro otkriven.

Izvor:neobicno.com

______________________________________________________________________________________________

Svetleće biljke bi mogle da zamene ulično osvetljenje
339850_svetleca-biljka_ffAmerički naučnici su genetski modifikovali biljke kako bi svetlele u mraku i koje bi uskoro mogle da zamene ulično osvetljenje, prenosi “Dejli mejl”.
Genetičari su u biljke preneli gene iz svitaca koji su zaslužni za svetljenje ovih insekata.

Naučni tim iz Kalifornije se nada da će uskoro moći da modifikuje i veće biljke i drveće kako bi u budućnosti predstavljali prirodnu alternativu električnim svetiljkama.

Za dobijanje svetlećih biljaka naučnici su iskoristili enzim luciferaza ( od latinskog lucem ferre – nosilac svetla) koji se nalazi u genima bioluminescentnih bića kao što su svici, neke vrste meduza, gljiva, bakterija…

Oni su zatim pomoću posebnog softvera u laboratoriji dizajnirali nove sekvence DNK sa ovim enzimom, koje su ubacili u agrobakterije – bakterije koje mogu da prenesu svoje gene na biljke.

Na taj način su naučnici uspešno napravili male biljke koje svetle, ali su im potrebna dodatna novčana sredstva kako bi genetski modifikovali velike biljke.
I. Kešanski

Izvor:blic.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

U SAMOĆI SMO LJUDI…

TAMOiOVDE-logo

U ČOVEČANSTVU SMO METEŽ

VUK

I

Kao da će kraj avgusta.

Nebo se kruni i odranja žute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama.
Umotavam se u lišće. Tako smo blizi vetru. Osećam ga u kičmi i u dubinama očiju. To je moj skroviti način vajanja ovog sveta.
Dobro je u gorskom kraju što, i kad nema pljuskova, leto miriše na plodnost, na hleb i materinstvo.

Nešto sveže i hranljivo useljava se u mozak i pomaže mi da mislim.
Kroz nebrušeno staklo naprsle mesečine lepo mogu da čujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom.
To ne otiču doba. To misli postaju bistrije.

II
Dišu uz mene zvuci drukčije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan.
To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoća.
Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje.
U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež.

Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani.
To plače najveci vuk koji je ikada viđen u ovim krajevima.
Rekli su mi pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera da je to čudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse.
Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.

III
I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli.
U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime: zemlja – zvezda života i razuma, večito se ubijaju.
Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom životinja. Pa što ne vrište dok žvaću? Zar misle da je bol nešto što samo njima pripada?
Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustoši ? Ili vapaj za pomoć?
Ne, moje doba, izgleda, još nije spremno za zvezde.

IV
Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom.
A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga.
Uši sam zalepio lišćem.
Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati poštenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo naručje. Drveće krošnjama njuški brsti zalutala jata.
Duša večernje rose postaje moja duša. Telo večernjeg umora postaje moje telo.
Ne, ovo doba jos nije spremno čak ni za zemlju.

V
Boli me pod ljuskom lobanje dok slušam kako vuk urla, osakaćen i žedan, gore na visoravni, i kolje čopore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita.
Niz kanjon protiče reka.
Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sići, bar da se pre smrti okupa.
Hteo sam da ga vidim.
Prepoznao sam nešto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je čudesno nalik na moj plač u detinjstvu.
Ti pamtis, tršava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mučili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu.
Potpuno isti jecaj, samo sad šuplje izobličen i umnožen kroz odjeke.

VI
Ne, nisam ga se bojao. Znao sam da se muči. Naleteo je na zasedu, a nešto nije dovršio, nešto važno i veliko, shvatljivo samo njemu.
I ostao je zagrcnut, sa vrelim parčetom želje, pregrizenim i presnim, zaglavljenim u grlu. Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi.
Presvlačio je život da ga ne vuče na ledjima, izgužvan i u ritama.
Postoji umešnost nadmoći. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran. Postoji veština opreza. Možda je taj vuk sanjar?
Postoji kultura venjenja. Još je imao vremena. Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio. Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt događa drugima.

VII
Zašto sam se usudio da pokušam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muči da ne umre?
Izuvijaš li metal, on pamti i vratiće se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal.
Odreži glavu drvetu. Ono pamti i listaće i dalje u pravcu svetlosti istrajnošću i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo.
Ma kakvo nasilje vršio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomiš izvor ili zajaziš potok, bilo da zadaviš reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubiće korito tamo gde su i počeli. Ako su prava voda.
I vuk je nešto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

VIII
U sebi sam ponavljao:
“Ta pokipela vatra što mu je načela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je načas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve će se vratiti, mirno, na svoje mesto.”
To sam ja tešio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne može umreti.
Kao što ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne može umreti grimizni točak promene, koji nema početka i ne znas gde se završava.
Kako mu izgleda dan? Na sta mu liče noći? Jer strašno je i grešno je kad te neuko odstrele u nečem gde si pravedan, pa ti se zamrse žile u čičak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos više od vuka.
Ko je taj što je pucao? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću?

IX
Da nema takvih u planini, i kamen bi se smekšao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli.
Da nema takvih u planini, i noći bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio.
Veliki vladaru zverinja, veličanstvena nakazo, osakaćena lepoto i prelomljena vitkosti, čekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike što više nikada neće zarasti u ovom vazduhu.
Ostaće ranjiva obzorja. Ostaće zauvek žive duboke naprsline u naborima neba.
Ostaće gorčina što kljuje ne samo iz vašeg mesa, nego sad i iz moga.
I ja ričem sa vama. I krzam se. I krunim.
Znam, sići ćete ovamo. Mi se moramo sresti.

X
Neka beže pastiri, goniči karavana i zbunjeni hajkači. I ja sam vučjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode?
Otkako postoji svet, kažnjavaju nas i tamane što nismo kao ostali. Rugaju nam se, smeju, proganjaju nas i žigosu.
Vuče, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Naš san je: nemoguće, a nepoznato – nas zavičaj.
Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svečano naježen i razdragano krilat, kao kad zaklopim oči i zamišljam da lebdim. Stvarno vas duboko poštujem. Evo me u klisuri. Čekam vas.

XI
Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.
Od rođenja se mučimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde počinje zagrljaj.
I neki nevidljiv osmeh večito nam se gužva na onim najmekšim mestima gde započinje čuđenje.
Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoči u lice. Nijedan nije smeo da mu skoči za vrat.
Pratili su ga režeći. I kadgod podigne njušku, usrče nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamišljajući tako da su i sami vukovi.
Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reči, kao da smo se sretali u zarđaloj prošlosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

XII
Vuk je mahao glavom kao da nešto otresa.
Hteo je da kaže: ” Sreća je u samrtnom času sresti u ovom bespuću nekoga ko je u sebi sačuvao pra-govor. Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike, ko zna kad izumrle. Mislim da me razume jedino možda još vazduh, jer je u sebi sačuvao mladost i svetlucanje pamćenja. Zemlja se skamenila. Ogrezla je u gips. U krečnjak, krv i šalitru.”
I hteo je da kaže: “U ponekom još potoku prepoznam svoju poruku. To me prevodi voda.
Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala što ste razumeli moj neobični govor, videli mojim vidom i čuli mojim sluhom.
I hvala što ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema ništavnom”.

XIII
Jos uvek na sebi osećam taj pogled vučji, uporan, opor, težak i istinit. Kao da mi preneo u bore svoj namučen lik.
Hteo je da mi kaže: “Neću izdržati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu”.
Hteo sam da mu kažem: “Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne mrze oni vas, nego je velika tuga sto misle da, ako odgrizu i komad vašeg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuče, psi su sekta.
Već to, kad uzdišu vazduh koji vi udišete, čini ih uzvišenima. Već to, što idu pravcem kojima se vi batrgate, čini im čast i slavu. Psi nisu čak ni čopor. Oni su menažerija”.

XIV
I hteo sam da kažem: “Vidite kako bi želeli da vam poloču mozak i isisaju srce, da dosegnu vaš um, vašu snagu i gordost.
Zamislite tu nesreću kad neko ne ume da bude ono što zaista jeste, i da u tome što jeste bude i svećan i uspravan, nego vam stalno zavidi što ne zna da bude: vi ”.
Hteo je, valjda, da kaže: “Ne laju oni na mene, nego se uporno trude da širom otvore vilice i otpevaju himnu za koju nemaju sluha”.
I hteo je da kaže: “Molim vas, ubijte me, samo me ne dajte njima. Položite me u vodu, neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u more ulijem lišen sramote i čist”.

XV
Hteo sam da mu kažem: “Ne mogu ja vas ubiti. Nisam ni lovac ni pravednik. Ja sam nešto sa strane, nesto čime se staklo umotava da ne prsne.
I najzad, ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi, vuče, besmrtni.
Pustite me da verujem i odem odavde žmureći. Umrite mimo mene”.
Hteo sam da mu kažem, a ništa nisam rekao. Hteo je da mi kaže da me je sasvim razumeo.
I kad sam pomislio da će živeti zato sto je bog neuništiv, on je tako odjednom, tako strašno odjednom, skočio usred vira.
Stajao sam izbezumljen. Umro je najveći vuk koji je ikada živeo na ovom najmanjem svetu.
Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt?

XVI
Spustio sam se, zadihan, na kamen u plićaku.
Bio sam užasno sam, ne samo svojom samoćom, vec i samoćom vuka, koju sam na sebe primio kao žig zaveštanja.
Kao čast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu.
Stvarno i dalje verujem da ono, što je vučje, ne može u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja.
Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio.
Poznaje se na meni. Vidim u psećim očima. Vidim kako me vide. Već ulaze u mene. Već lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duše.
Gladni su vučjeg u meni. Muči ih da shvate šta nosim, čime mislim i volim, sanjam, čekam i nalazim.

XVII
Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan.
Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da čuvam tajnu kako se biva nad drugima viši snagom i umom.
Lako je meni sa psima.
Ali naslednik vuka i sam je divljač van zakona. Dižu na mene potere i čekaju me u zasedi isti oni pastiri, gonici karavana i hajkači sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju dopola. Sad sam ja na nišanu.
Neko će ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svratiću da vidim ko će.
Svratiću, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim,
da sam ikada ovuda prolazio i sanjao.
Miroslav Antić

_________________________________________________________________________________________

BAJKOVITA, PLAVA ŠUMA…

TAMOiOVDE-logo

Verovali ili ne, ova bajkovita šuma zaista postoji!

suma-beglija-halerbos-printscreen-yt-1403880635-524429Razlog zbog kojeg ova šuma izgleda kao da je plod mašte, jeste činjenica da je prekrivena gustim tepihom plavog i ljubičastog cveća, koja je u kontrastu sa zelenim lišćem

Ova magična šuma se zove Halerbos i nalazi se u Belgiji na oko 30 minuta od Brisela.

U pitanju je veoma stara šuma, oko 300-400 godina, što se najbolje može oceniti zahvaljjući gustom cvetnom pokrivaču, koji imaju šume te starosti.

suma-beglija-halerbos-printscreen-yt-1403880635-524431Razlog zbog kojeg ova šuma izgleda kao da je plod mašte, jeste činjenica da je prekrivena gustim „tepihom“ plavog i ljubičastog cveća.

Ovaj prizor moguće je videti samo krajem proleća i početkom leta, kada je u punom cvatu.

<

p style=“text-align:justify;“>Klima je uglavnom nešto svežija, a može biti i maglovito, što otežava pristup profesionalnim fotografima, kojih je ovde na svakom koraku, ali dodaje magije na ovaj već mistični predeo.

Autor: EPK,Foto: Printscreen

Izvor:kurir-info.rs/

_______________________________________________________________________________________________