KLINA
Jedan bude klin drugi klešta
Ostali su majstori
Klešta dohvate klin za glavu
Zubima ga rukama ga dohvate
I vuku ga vuku
Vade ga iz patosa
Obično mu samo glavu otkinu
Teško je izvaditi iz patosa klin
Majstori onda kažu
Ne valjaju klešta
Razvale im vilice polome im ruke
I bace ih kroz prozor
Neko drugi zatim bude klin
Neko drugi klešta
Ostali su majstori
Vasko Popa
Da bi se svet na nov način preuredio, potrebno je da se ljudi sami duševno okrenu na drugi put. Dokle god ti zaista ne postaneš svakome brat, bratstvo neće nastupiti.
Nikad ljudi na osnovu nauke i koristi neće pravično podeliti među sobom i svoja prava. Neprestano će svakom biti malo, i neprestano će roptati, zavideti i uništavati jedan drugog.
Vi pitate kad će se to zbiti? To će se zbiti, ali će se pre toga morati završiti period ljudske usamljenosti.”
“Kakve to usamljenosti?“ – pitam ja njega. „Pa eto, takve kakva danas svuda vlada, naročito u našem veku, ali se sva još nije završila, i još joj nije došao kraj.
Svaki vam danas teži da izdvoji svoju ličnost još većma; hoće da u samom sebi iskusi punoću života; međutim, iz svih njegovih napora izlazi, mesto punoće života, samo potpuno samoubistvo; jer, mesto da potpuno opredele svoje biće, oni padaju u potpunu usamljenost.
Svi su se u naše vreme podelili na jedinke, svaki se povlači u svoju jazbinu, svaki se od drugoga udaljuje, krije se, i što ima skriva, i svršava time da se sam odbija od ljudi i ljude od sebe odbija. Usamljen kupi bogatstvo i misli: koliko li sam ja sad moćan i koliko sam osiguran, a ne zna bezumnik: da što više kupi, tim više tone u samoubilačku nemoć. Jer je navikao uzdati se u sebe samog i kao jedinka se odelio od celine; navikao je svoju dušu da ne veruje u ljudsku pomoć, u ljude i u čovečanstvo, i samo strepi da će mu propasti novac i prava koja je stekao.
Um čovečji sad svuda podrugljivo počinje da ne shvata da se istinsko obezbeđenje ne sastoji u ličnosti, izdvajanju njenih napora, nego u ljudskoj opštoj zajednici. Ali će neizostavno doći kraj i toj strašnoj usamljenosti, i razumeće svi najednom kako su se neprirodno odvojili jedan od drugoga. Takav će tada doći duh vremena, i ljudi će se čuditi što su tako dugo ostajali u tami i svetlost nisu videli. Tada će se pojaviti i znak Sina čovečjeg na nebu…
Ali dotle treba ipak zastavu čuvati, i s vremena na vreme čovek mora, makar i pojedinačno, pokazivati primer i izvoditi dušu iz usamljenosti na veliko delo bratskog opštenja, pa makar i u vidu jurodivog. Samo da ne umre velika misao. “
Eto, u tako plamenim i oduševljenim razgovorima prolazile su naše večeri, jedna za drugom.
Fjodor Mihailovič Dostojevski, Braća Karamazovi
Izvor: psihocose.com
Molim te, poslušaj ono što ne kažem
Nemoj da te zavara izraz moga lica.
Jer, nosim masku, hiljade maski,
maske koje se bojim da skinem,
a nijedna od njih nisam ja.
Foto ilustracija. Bora*S
U pretvaranju sam pravi majstor,
ali ne daj se zavarati.
Za ime Božje, ne daj se zavarati.
Pretvaram se da sam siguran
da je sve med i mleko u meni
i oko mene
da mi je ime samouverenost,
a smirenost moja igra,
da je sve mirno i da sve kontrolišem
i da ne trebam nikog.
Ali, ne veruj mi.
Možda se čini da sam smiren,
ali moja smirenost je maska
uvek promenjiva i koja sakriva.
Ispod nje nema spokoja.
Ispod nje je zbrka, strah i samoća.
Ali, ja to sakrivam.
Ne želim da iko zna.
Hvata me panika na pomisao o mojoj slabosti
i da će me otkriti.
Zato frenetično kreiram masku da bi iza nje sakrio
nonšalantno, sofisticirano pročelje,
da mi pomogne da se pretvaram,
da me zaštiti od pogleda koji zna.
Ali baš takav pogled je moje spasenje.
Moja jedina nada i ja to znam.
Dakako, ako iza njega sledi prihvatanje.
Ako sledi ljubav.
To je jedina stvar koja me može osloboditi od mene samoga,
od zatvora što sam ga sam sagradio,
od prepreka što ih sam tako bolno podižem.
To je jedino što će me uveriti u ono u šta ne mogu da uverim samog sebe,
da uistinu nešto vredim.
Ali ja ti ovo ne kažem. Ne usuđujem se. Bojim se.
Bojim se da iza tvoga pogleda neće uslediti prihvatanje,
da neće uslediti ljubav.
Bojim se da ćeš me manje ceniti, da ćeš se smejati,
a tvoj bi me smeh ubio.
Bojim se da duboko negde nisam ništa, da ne vredim,
i da ćeš ti to videti i odbiti me.
Zato igram svoju igru, svoju očajnu igru pretvaranja
sa sigurnim pročeljem izvana
i uplašenim detetom unutra.
Tako počinje svetlucava, ali prazna parada maski,
a moj život postaje bojište.
Dokono čavrljam s tobom učtivim tonovima površnog razgovora.
Kažem ti sve, a zapravo ništa,
i ništa o onome što je sve,
i što plače u meni.
Zato kad sam u kolotečini,
neka te ne zavara to što govorim.
Molim te pažljivo slušaj i pokušaj čuti ono što ne kažem.
Što bih voleo da mogu reći,
što zbog opstanka moram reći,
ali što reći ne mogu.
Ne volim ništa da krijem,
Ne volim da igram veštačke, lažne igre,
želim da prestanem s igrama.
želim da budem iskren i spontan, te biti ja,
ali mi ti moraš pomoći.
Moraš pružiti ruku
čak i kada se čini da je to poslednje što želim.
Samo ti možeš iz mojih očiju ukloniti prazan pogled živog mrtvaca.
Samo me ti možeš prizvati u život.
Svaki put kad si ljubazan, nežan i kad me hrabriš,
svaki put kad pokušaš razumeti jer uistinu brineš,
moje srce dobije krila,
vrlo mala krila,
vrlo slaba krila,
ali krila!
Sa svojom moći da me oživiš možeš udahnuti život u mene.
Želim da to znaš.
Želim da znaš koliko si mi važan,
kako možeš biti stvoritelj – do Boga pravedan stvoritelj – moje osobe
ako tako izabereš.
Samo ti možeš srušiti zidove iza kojih drhtim,
samo ti možeš ukloniti moju masku,
samo ti me možeš osloboditi moga senovitog sveta panike,
i nesigurnosti, iz mojega usamljenog zatvora,
ako tako odlučiš.
Molim te odluči. Ne mimoilazi me.
Neće ti biti lako.
Dugotrajno uverenje o bezvrednosti gradi snažne zidove.
Što mi bliže priđeš
to naglije mogu uzvratiti.
To je nerazumno, ali uprkos tome što o čoveku kažu knjige,
ja sam često nerazuman.
Borim se baš protiv one stvari za kojom čeznem.
Ali rekoše mi da je ljubav jača od snažnih zidova,
i tu leži moja nada.
Molim te pokušaj pobediti zidove
čvrstom rukom
jer dete je vrlo osetljivo.
Ko sam, možda se pitaš?
Ja sam onaj kojeg znaš vrlo dobro.
Jer ja sam svaki čovek na kojeg naiđeš
i ja sam svaka žena na koju naiđeš.
Charles C. Finn
Original (eng.) : Please Hear What I’m Not Saying
.
Danas je Savindan, praznik posvećen prosvetitelju Svetom Savi. Škole u Srbiji na ovaj dan tradicionalno proslavljuju školsku slavu („Sveti Sava, školska slava“).
Deca su se u srpskim školama vaspitavala da, pre svega, budu dobri ljudi
Deset dužnosti đaka objavljene su u Politici 19. avgusta iz 1910. godine.
Pred početak školske godine trebalo ih je sve upamtiti, i što je najvažnije usvojiti i primeniti.
Čitajući ove zapovesti ne možemo da se ne zapitamo gde je nestalo vaspitanje duha, čovečnosti i plemenitosti u srpskim školama!
Prenosimo vam svih 10 dužnosti srpskih đaka:
1. Škola je mala država. Budi dobar građanin u toj svojoj državi, pa da što valjano uradiš za svoju veliku otadžbinu.
2. Pomisli, da imaš primati veliko nasleđe, i budi zahvalan svima plemenitima, koji su ti ga zaveštali, svima velikim ljudima, koji su radom svoga života stvorili i za tebe neprolazne stvari.
3. Nauči se u malome biti veran, da jednom budeš mogao biti u velikome; uči se spoljnjem redu, koji će ti pomoći za unutarnju valjanost.
4. Teži za istinitošću; nemoj samo po formi da ispunjavaš svoje dužnosti i ne budi zadovoljan spoljnim uspehom. Nemoj učiti drugima za ljubav, nego misli na sebe samog i šta bi ti hteo da vrediš.
5. Nemoj lagati, ni kao robovi, koji nemaju smelosti za istinu, ni kao pritvorice, koji hoće da se izviju u visinu, niti kao varalice u rečima, koji pozajmljeno izdaju za svoje. Tako isto ne smeš biti dvoličan da se izdaješ za smirenoga pred svojim roditeljima, a drzak i neuljudan pred svojim učiteljima i drugovima.
6. Budi dobar drug među svojim parnjacima, pouzdan i veran; ali ne dopuštaj nijednom drugu, koji je gori od tebe, da tobom ovlada. Ne staraj se, da druge u učenju pretičeš samo iz taštog častoljublja, ali pazi, da sve uradiš, što tvoja snaga od tebe traži.
7. Ne zloupotrebljavaj svoju jačinu prema slabima i ne budi ohol prema sićušnima; znaj, da se već i u mladim godinama može dati dokaza o velikom srcu.
8. Gledaj, da budeš valjan i u svima mlađanim igrama i da ostaneš čio i veseo kroz sve mlado doba tvoje. Ljubi prirodu sa svima stvorenjima i ne daj da ti ikakav sobni rad pomuti uživanje u tome.
9. Ne kloni duhom, ako si što pogrešio i morao kaznu otrpeti; otpočni čilo snova, pa ćeš brzo moći utrti sve tragove minuloga. Ne daj da se nepoverenje useli u tebe i ne misli ništa zlo o tvojim nastavnicima; naprotiv, budi vazda ubeđen, da su oni samo tvoji prijatelji.
10. Čini što dobro dragovoljno pored tvoga obaveznog rada, da bi i docnije spadao međ one, što sami sebi postavljaju ciljeve, a ne među polu robove, koji rade samo što im se naloži.
Deco, izučite ovih krasnih deset zapovedi na izust; izučite ih i povinujte im se, pa da vam dobro bude i ovog i onog sveta.
Izvor: opanak.rs
Sveti Sava je rođen 1169. godine, kao Rastko Nemanjić, sin velikog srpskog župana Stefana Nemanje. Bio je raški plemić iz vladarske porodice Nemanjića, uticajni diplomata i prvi srpski prosvetitelj i arhiepiskop autokefalne srpske žičke arhiepiskopije, zakonodavac, književnik i hodočasnik…
Bora*S
Po koji put se u životu vraćam na tačku iz ostavštine starog Rima: ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori; u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar ali je ćutanje zagonetnije.
Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti.
U životu, čovek je ograničen; u sebi on je neograničen, kraja mu nema. Naravno pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.
Govorom se kažu velike važne divne stvari, ali sve u ograničenjima. Može čitalac produžiti ograničenja u knjizi ako zaklopi knjigu i potone u ćutanje. Ali zašto nije i pisac potonuo? Potonuo je, samo što se ono iz dubokog ćutanja ne da reći.
Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono što ne možemo nikada iskazati.
Jezik sâm je ograničen. Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno danas. Kako je govoreno pre sto godina, to je groteskni dijalekt. Danas, to isto kazalo bi se sasvim drugačije jezikom koji će dakako postati u ime božije takođe groteskni dijalekt. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik, to je knjizi fotografisan pokojnik.
Ćutanje, naprotiv, uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na površini čoveka i stvari. Duboko ćutanje je duhovna suština.
Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir, kao duše Platonove, sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sâm. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijanog uma i genijalnih ruku.
…
Šezdeset sekundi ćutanja dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana.
Sa malim svećicama toga duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha vide oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja.
Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća:
Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti sa više minuta prethodnog ćutanja.
Iz rukopisa Isidore Sekulić
Izvor: srodstvopoizboru
_________________________________________________________________________________________
Naučnici će uskoro moći da „brišu“ strahove iz MOZGA LJUDI
Zašto biste se suočavali sa svojim strahovima kada naučnici mogu jednostavno da ih izbrišu iz vašeg mozga?
foto-ilustracija: pixabay.com
Upravo to je ono što istraživači kažu da bi mogli da urade u studiji objavljenoj u ponedeljak u magazinu “Nature of Human Behavior”.
Većina tretmana za fobije i posttraumatski stresni poremećaj uključuje upotrebu lekova koji mogu da imaju neželjeno propratno dejstvo ili terapiju averzije koja zahteva suočavanje pacijenata sa njihovim strahovima.
Ali, istraživači navode da bi nova tehnika – dekodirana neurološka povratna informacija, nazvana ‘DecNef’, mogla da ‘ukloni određene strahove iz mozga’ putem skeniranja mozga i upotrebe veštačke inteligencije.
Istraživači su kod ispitanika stvorili traumatično sećanje tako što su ih podvrgavali šokovima svaki put kada bi videli određenu boju, piše Gardijan.
Putanje u mozgu koje stvorio novi strah ponekad bi se pojavljivale podsvesno, čak i kada se ispitanici ne bi plašili ili razmišljali o tome.
Kada bi se to desilo, istraživači bi davali ispitanicima nagradu, a strah bi vremenom zamenila druga osećanja, piše Njuzer.
Stručnjaci veruju da bi postepeno uspeli da ublaže fobije ukoliko bi otkrili koje putanje u mozgu su tačno povezane sa uobičajenim strahovima, poput straha od paukova ili zmija.
Doktor Micuo Kavato se nada da će početi sa primenom nove terapije u narednih nekoliko godina.
(B92.net, Newser)
Izvor: vestinet.rs
______________________________________________________________
SPREMALE SU NAPITKE, BILE OZLOGLAŠENE I ZAVRŠAVALE NA LOMAČAMA
Sve su nas, kao decu, plašili vešticama. „Odneće te veštica!„, „Doći će veštica!„. Čuvene rečenice kojima su nas plašili kao male. A ko je bila ta veštica? Redovno zamišljana kao staricakoja ili leti na metli ili kako muti čarobne napitke. Hajde da je malo demistifikujem i šta je ona predstavljala u našoj mitologiji.
Veštica je mitsko biće za koje zna cela evropska civilizacija. Pošto je ona oduvek bila zlo, demonsko biće, česte su bile hajke i lovovi na veštice, a i danas se često za neku osobu ženskog pola, kad želi da se naglasi kaže da je opasna, kaže da je „veštica„. Žene za koje se sumnjalo da su veštice su često završavale na lomačama.
Veštica je pretrpela velike promene u shvatanju ko je ona i šta. Prvo su bile demoni samo jedne uže srodne zajednice, da bi kasnije bile žene koje koje u sebi imaju demoni , koje noću izlaze iz grobova i muče decu. Za razliku od vampira koji siše krv, veštica se hrani ljudskim srcima i džigericom. Uvek su je, u pričama, pratile mačka ili vrana.
Ženski demon sa ovim osobinama nalazi se u kod svih indoevropskih naroda, a posebnu sličnost veštica ima sa grčkim i rimskim strigama. Strige su se javljale u obliku noćnih ptica, dok se veštice javljaju kao leptiri. Reč „veštica“ sa navedenim demonskim osobinama je slovenska i zajednička za sve balkanske Slovene.
U ruskoj mitologiji veštice se dele u dve grupe, dok se našoj mitologiji dele u tri grupe. U prvu grupu spadaju veštice u najprimitivnijem i izvornom značenju. To su ženski demoni koje ustaju iz groblja u kojem žive preko dana, a noću napadaju ljude i decu i vade im srca ili džigericu, kojima se hrane.
Drugu grupu čine demonske žene, koje su sa rođenjem dobile dar da budu veštice ili su moći stekle kasnije, tako što ih je u zanat uputila starija veštica. U treću grupu spadaju starice koje se nazivaju vešticama, ali koje nisu u pravom smislu veštice, nego su obične vračare.
Veštica je uvek bila vezivana za žene. Ona je pandan muškom vampiru. Veštica je htonični demon. Vešticom se postajalo ukoliko bi žena izrazila želju da postane veštica i sklopila dogovor sa ostalim vešticama koje bi je primile u svoj krug. Veštica je mogla da postane i ako bi se dogovorila sa demonskim vladarem, koji je po dolasku hrišćanstva, đavo.
Kako se postaje veštica?
Žena je mogla da postane veštica i rođenjem, ukoliko joj je majka veštica. Devojčica nije odmah postala veštica, već kad napuni određeni broj godina i pošto se uda. Mlade devojkesu mogle da postanu samo more, koje su mučile čoveka. More nisu, kao veštice, ubijale. Da je rođena buduća veštica, to se prepoznavalo ako je dete rođeno u krvavoj košuljici. Babice bi tad spalile ili zakopale košuljicu, jer se smatralo da su vešticai krvava košuljica u vezi.
Verovalo se da će uništenjem košuljice nestati i veštičije moći. Ukoliko bi se rodila veštica, babice su izlazile iz kuće i vikale da je rođena veštica. Smatralo se da veštica tako gubi moć. ovaj čin je moglo da ima negativne posledice po majku, pa se ovo često nije radilo.
Veštice su zamišljane kao žene sa izraženijim kostima ili brkovima. Svoje žrtve bi ubijale čarobnim štapićem, a tim istim štapićem bi im otvorile grudi i izvadile srce. Posle toga bi određivale kad će i pod kojim okolnostima žrtva umreti ili poginuti.
Veštice su mogle da promene oblik u neku pticu, noćnog leptira ili slepog miša. Svoja dela su činile isključivo noću.
Smatralo se da kada zaspi žena koja je veštica, njena duša izlazi iz tela, preobražava se u noćnog leptira i tako napada. Kada bi žena za koju se smatra da je veštica zaspala, okretala bi se tako da joj glava bude gde su joj bile noge, jer se verovalo da duša neće u tom slučaju umeti da se vrati i da će veštica umreti.
Kada bi se uhvatio noćni leptir, malo bi mu se sagorela krila i reklo bi mu se da dođe sutra po malo soli. Verovalo se da će sutradan doći žena sa povređenom rukom da traži so i tako bi se veštica odala.
Evo kako se prepoznavala veštica. Smatralo se da su nekim ljudima i date posebne sposobnosti da mogu da prepoznaju vešticu. Te osobine su sticale pod neobičnim okolnostima. U nekim krajevima su odsecali glavu prvoj ubijenoj zmiji te godine i stavljali belog luka u telo. Telo zmije bi potom zasadili. Kad biljka na tom mestu izraste, osoba koja nosi tu biljku sa sobom bi mogla da prepoznaje veštice.
U Bosni se smatralo da ako se malo sažvaće prvi zalogaj hrane i stavi ispod pazuha, da bi ta osoba mogla da prepozna veštice. Kada su veštice išle u lov na nove žrtve, one bi se mazale posebnom mašću. Ta mast se pravila od ljudske krvi, noktiju, sala, dlaka sa genitalija i kože sa polnog organa obrezanih dečaka. Kada bi se mazala izgovarala bi čarobnu formulu i tad nije smela da pogreši.
Veštice su se sastajale. Njihovi sastanci su bili jednom godišnje, obično ispod nekog oraha. Tada bi se veštice veselile i predstavljale i prihvatale nove veštice. Tokom prihvatanja, nova veštica bi dobila krila slepog miša, crnu odeću i postajala bi jednaka sa ostalim vešticama. Uvek je tu bila glavna veštica. Ona nije morala da žrtvuje nikog. Na ovim sastancima bi glavna veštica učila ostale veštice nekim novim veštinama, a takođe bi delila i zadatke.
Veštica koja bi javno priznala da je veštica, izgubila bi natprirodne moći i više ne bi mogla da ubija, ali ne bi izgubila znanje o lekovitim i otrovnim biljkama. Te bivše veštice bi se bavile lečenjem i pravljenjem lekova.
Zaštita od veštica
Za odbranu od veštica najčešće su korišćene bajalice i protivotrovi.
Najdelotovrniji u odbrani protiv veštica su beli luk i glogov kolac.
Često je upotrebljavan rog koji se palio, a na primorju se protiv sumnjivih veštica „bacaju rozi„, tačnije upiru se ispruženi mali prst i kažiprst, dok su ostali prsti savijeni.
Veštice su obično bile aktivne subotom uveče, a ljudi su tad nosili sa sobom beli luk. Veštice ne podnose pelin i smiljan.
U Bosni se za zaštitu od ulaska veštice u kuću koristio inož zaboden u okvir vrata ili prozora. Veoma efikasni u ovoj borbi su so i pokušaj stvaranja saveza sa vešticom upotrebom eufemizama. „Veštici koja uđe u kuću valja dati parče hleba po kome su posuta tri zrnca soli, pa ne može ništa nauditi„.
Savez sa vešticom je nekad označavala reč „kuma„. Pa vi vidite koga imate za kumu Osim reči „kuma„, upotrebljavani su i drugi eufemizmi koji su nastali iz osećanja velikog poštovanja i straha. I samo ime „veštica“ je eufemizam. Njeno pravo ime nije poznato, mada bi bilo logično da je to „vešta„.
Prema iskazima osoba koje su, navodno, imale susret sa vešticama, stoji da im je sposobnost govora u tom trenutku oduzeta, iako su bile svesne i sve videle.
Kad su bile aktivne mogle su se videti u obliku svetlecih iskri.Veštice su napadale najčešće subotom, a rizični dani su bili Božić, Poklade, Đurđevdan, Uskrs i Ivanjske noći. Nisu mogle da naude starijim ljudima, već samo mlađima. Takođe se verovalo da ne mogu da naude nekom ko je rođen u ,“muške dane„’, a to su ponedeljak, utorak, četvrtak i petak. Vreovalo se da su vešticama prepreke kućni predmetipostavljeni naopako.
Veštice u mitologiji
Ponekad je u slovenskoj mitologiji veštica nazivana i Baba Jaga. Ona je čarobnica koja živi u šumi, u kući sa kokošijim nogama. Oko ove kuće bila je ograda od ljudskih kostiju ilobanja, umesto brave bile su vilice oštrih zuba. Reza je bilaljudska noga, a ključ je ruka.
Baba Jaga, smatralo se, jede ljude, a u peći peče decu. Zamišljana je kao ružna starica, ogromnih grudi, slepa ili bolesnih očiju. U nekim pričama se pominje da se njena kuća neće okrenuti i prikazati vrata dok se ne izgovore čarobne reči.
Prema nekim teorijama, koliba na kokošjim nogama vrlo podseća na kuće nomadskih naroda u Sibiru, Uralu i Tunguziji, koje su bile namenjene za čuvanje zaliha od životinja. Koliba bez vrata ili prozora bila je postavljena na visokim stubovima od drveta koji su ličili na kokošije noge.
Spaljivanje veštica
Tokom srednjeg veka, u mnogim katoličkim zemljama u Evropi postojali su zakoni protiv veštičarenja, koji su bili jedan od načina borbe protiv jeretika. Najčešće su osuđivane žene, a kazna je bila spaljivanje na lomači. Prvo veliko spaljivanje veštica dogodilo se 1482. godine u Sevilji.
Kad bi spalili nekog jeretika, grešnika ili „vešticu“ često bi se njihov pepeo i ostaci usitnjavali i razbacivali po đubrištu. Skelet osobe koja je optužena za veštičarenje, a koji je spaljen 1582. godine u engleskom mestu Sveti Osit, otkriven je u relativno dobrom stanju, iako je bio izložen plamenu i velikim temperaturama.
Najpoznatiji „lov na veštice“ desio se 1692. godine, kada je 19 ljudi u američkom gradu Sejlem, u državi Masačusets, osuđeno na smrt. Sejlem je tako postao grad koji se kasnije i u filmovima, pozorišnim predstavama i književnosti koristio kao inspiracija za priče o vešticama, a danas se tamo nalazi i Veštičiji muzej. Artur Miler je 1953. napisao čuveni komad inspirisan vešticama iz Sejlema.
U Keniji je, bez obzira na prisustvo raznih religija, i danas veoma izražen strah od magije. To je sve dožovelo vrhunac u maju 2008, kada je u oblasti Kisii policija uhapsila 19 ljudi osumnjičenih da su spalili 11 ljudi koje su optužili za veštičarenje.
Srpski progon veštica
U Srbiji se progon veštica dešavao u 19. veku. O tome se može suditi na osnovu sačuvanih dokumenata kojih nije mnogo. Ono što se zna jeste da su navodne „veštice“ bile izuzetno ozloglašene u narodu i da se sa njima se veoma okrutno postupalo.
Prema sačuvanim zapisima publiciste Tihomira R. Đorđevića, u selu Žabarima u Pomoravlju su izvesnu Paunu, po Karađorđevoj zapovesti, privezali uz ražanj i pekli je „među dve vatre„.
U vreme Karađorđevog ustanka, Antonije Pljakić, rudnički vojvoda, ispekao je nasred Karanovca neku babu za koju je čuo da je veštica. Osim spaljivanja, dešavalo se da veštica bude ubijena iz pištolja ili noževima, kao što je u to vreme bio slučaj sa maćehom nekog Petra Joksića iz Topole.
Priča se da je u decembru 1846. godine došao turski buljubaša u selo Brdo i da su mu se tamo sujeverni seljacipožalili da im jedna baba „mori“ (muči) decu. Buljubaša je izbatinao babu i njene drugarice, koje je ova, u očaju, odala. Batinama ih je „izlečio“ od veštičarenja, a za trud je buljubaša dobio novčanu nagradu.
U našoj zemlji bilo je mnogo primera gonjenja veštica. Knez Sredoje iz Solutuše je obavestio kneza Miloša da je 1824. godine jedan čovek ubio neku babu, zato što je veštica.
Knez je dobijao izveštaje da su žene zbog optužbi da su veštice prebijane i zabranio je Srbima da tuku žene. Tako je 1822. godine zaštitio izvesnu baba Hristu iz Božurnje, u Kragujevačkoj nahiji, za koju su seljani govorili da je veštica i nameravali da je ubiju. Njegova naredba je bila da niko ne sme da se usudi „da je i najmanje dodirne, a kamoli da je i dalje naziva vešticom, jer ona to nije„.
I u Crnoj Gori je bilo „lova na veštice„. U selu Krnjicama u Crnoj Gori su u 19. veku posumnjali da je jedna žena veštica, pa su je odvezli na jezero i bacili u vodu. Pošto nije potonula, to je bio siguran znak da je veštica.
U svetu krajem 20. veka dolazi do procvata neopaganizma i veštičarstva, da bi seočuvale drevne tradicije. Nasuprot raširenoj predstavi veštica koje vole krv, veliki broj savremenih veštica višee voli životinje i prirodu, pa su zapravo vegetarijanke. Znanje o magijskoj upotrebi bilja je sastavni deo obuke svake veštice.
Noć veštica
Noć veštica (ili na engleskom jeziku Halloween) je svetkovina koja se u zapadnim zemljama proslavlja 31. oktobra, a skraćenica je od rečenice „Sveto veče“ koje se dešava uoči Svih Svetih ili na engleskom All Hallow’s Eve ili Hallow Eve.
Slavi se najviše u Irskoj, SAD-u, Kanadi, Australiji i Novom Zelandu. Više o Noći veštica pročitajte ovde.
Ovaj praznik je karakterističan po kostimima koje oblače deca i idu od kuće do kuće da traže slatkiše od odraslih. Kuće i dvorišta se ukrašavaju izrezbarenim bundevama.
Fotografije: Pixabay, kurir.rs, guoguiyan.com, qz.com, k–k.club, medjimurje.hr,witchpdx.com
Izvor: www.rokselana.com
REPUBLIKA SRPSKA ZABRANILA „NOĆ VEŠTICA“
Ministarstvo prosvete Republike Srpske uputilo je dopis svim predškolskim i školskim ustanovama u kojem navode kako je zabranjeno organizovanje priredbi i drugih aktivnosti povodom „Noći veštica“.
Kako piše Blic, Ministarstvu prosvete Republike Srpske ovaj praznik je problematičan jer nije propisan Zakonom o praznicima republike, te smatraju da nije u skladu s razvojem slobode, demokratije i tolerancije. Takođe, navode kako praznik nije u duhu s tradicijom srpskog naroda.
Ministarstvo je ovu odluku donelo nakon zahteva sedam nevladinih organizacija koje sebe karakteristišu kao tradicionalističke i posvećene porodičnom i verskom identitetu: Društvo prijatelja manastira Hilandar, Udruženje porodica četiri plus, Kolo srpskih sestara, SNP „Izbor je naš“, Balkanološki istraživački centar, Krajiški kulturni klub „Sveti Sava“, te Baštovnik.
Tradicionalisti tvrde da „Noć veštica“ slavi paganski kult smrti i mališane pod plaštom bezazlene dečije igre maskenbala i kolačića, vodi ka sektaštvu i satanizmu, s ciljem da ih, kako navode, od najranijeg doba naviknu na zlo, piše Blic.
Izvor: vesti-gazeta.com/ponedeljak, 30 oktobar 2017
Mira Adamović Njagojević, prva žena vozač teških vozila u RBM-u
U grupi novoprimljenih vozača teških vozila u RBM-u prvi put i jedna žena. – Miru je vožnja oduvek privlačila, a želja iz detinjstva bila je da upravlja damperom
Dvadesetsedmi septembar veliki je dan za pamćenje za Miru Adamović (39), prvu ženu vozača teških vozila u majdanpečkom Rudniku bakra.
Upravljajući moćnim „belazom 4“ nosivosti 220 tona, prvi put sama u kabini grdosije teške oko 120-130 tona, u prvoj smeni po vremenu idealnom za vožnju, završila je radni dan na poslovično muškom, odgovornom i teškom poslu.
– Za mene je ovo stvarno veliki dan, budući da je prvi, kako samostalno upravljam teškim vozilom. Osećaj je divan, teško objašnjiv, jer se u isto vreme osećam srećno i ponosno. Tu je i uzbuđenje i odgovornost, ma, sve – kaže ova dama koja je upravljajući moćnom grdosijom do pauze za doručak tokom koje smo je „ukrali“ na par minuta, odvezla pet tura raskrivke na radilištu Istok 1 Južnog revira, tako da je moglo da se kaže da za sobom ima prvu hiljadu tona na površinskom kopu.
Kolege i pretpostavljeni Mire Adamović su puni hvale za njen rad. Kažu da ni po čemu ne zaostaje za svojim kolegama, kao i da je puna odgovornosti za povereni posao i činjenicu da joj je na upravljanje poverena moćna i više od dva miliona evra vredna mašina.
– Ovo nije posao koji se radi jednostavno, ali je lepo. Koliko god izgledali ogromni, ovi kamioni su pogodni za vožnju, zahtevni koliko i sva druga veća vozila, pritom i udobna, a opet ponosom ispunjava osećaj da upravljate vozilom velikim kao kuća – nedostaju reči Miri da izrazi radost i oduševljenje poslom koji je oduvek privlačio i koji je njen izbor, budući da je do nedavnog zaposlenja u rudniku radila i kao taksi vozač, a kao Majdanpečanka oduvek priželjkivala da upravlja i moćnim damperom.
– Želja mi se ostvarila, a volela bih da mojim primerom krenu i druge pripadnice lepšeg pola, pa da u RBM-u ne budem jedina žena vozač teških vozila – ispričala nam je Mira koja za sobom ima 11 godina vozačkog staža, a i diplomu rukovaoca mehanizacije u površinskoj eksploataciji.
Ona je, inače, samohrana majka 11-godišnjeg Nikole koji kao i većina dečaka tog uzrasta u ovoj sredini, kada odraste, želi da bude vozač teških vozila i krstari rudarskim saobraćajnicama majdanpečkog rudnika.
Autor: Silvija Vukašinović
Izvor: kolektiv.co.rs/septembar 29, 2017
_______________________________________________________________
Priča zbog koje ćemo se svi malo postideti: Plemenitost jača od hendikepa
Ovo je priča koja će vas podsetiti da su ljudska plemenitost i snaga volje jači od fizičkih nedostataka, ma koliko veliki ili teški oni bili. Možda ćemo se nakon čitanja malo postideti samih sebe zbog izgovora koje ponekad iznalazimo kada treba da se pokrenemo i učnimo nešto korisno za druge.
Jia Hajksia od rođenja nije video na jedno oko, a drugo je nesrećnim slučajem izgubio na radnom mestu. Njegovom najboljem prijatelju Jia Venkiju obe ruke su amputirane nakon tragedije koju je preživeo sa samo tri godine.
Ova dva čoveka vezala je tužna životna priča, ali i nesalomiva želja da uprkos svojim fizičkim nedostacima učine nešto lepo i plemenito za svet u kom žive.
Oni su poslednjih deset godina proveli u pošumljavanju nekada neplodnog tla u okolini sela Jeli u severoistočnoj Kini. Od vlade su na korišćenje dobili oko osam ari zemljišta čijim pošumljavanjem žele da sačuvaju selo od poplava. Tokom protekle decenije zasadili su više od 10.000 stabala.
Zajedno su odličan tim i pronašli su način da jedan drugom pomognu da prevaziđu svoj hendikep. Svako jutro se bude u 7 sati i kreću u izvršavanje svog zadatka. Nemaju dovoljno novca za sadnice, pa koriste izdanke sa drveta. Hajksia se penje na drvo kako bi ubrao izdanke, a zatim kopa rupe i sadi ih. Venkui ih zatim zaliva.
Nakon što je ova priču na internetu podelilo dosta ljudi, Hajksia će najverovatnije uspeti da ode na operaciju koja mu može povratiti vid na jedno oko.
Ovo je neosporno tužna, ali divna priča koja treba sve nas da motiviše da učinimo nešto plemenito, lepo i korisno za zajednicu u kojoj živimo.
Izvor: ekokutak.zivotinje.rs
______________________________________________________________
Erih From: Umeće ljubavi i šta nas sprečava da ovladamo njime
„Teško da postoji neka aktivnost, neki poduhvat, koji je započet sa tako ogromnim nadama i očekivanjima, a ipak, koji tako redovno ne uspe, kao ljubav.“
Nemački psihoanalitičar, filozof i socijalni psiholog Erih From, tvrdio je u svom remek–delu „Umeće ljubavi“ da je ljubav aktivnost za koju je potrebno dosta znanja i truda, da se ne događa slučajno, već je za nju potrebno izvesno umeće koje se stiče dugim i upornim delovanjem.
From piše:
„Ova knjiga želi da pokaže da ljubav nije osećaj u koji olako može biti bilo ko upušten, bez obzira na to koliki je stepen zrelosti dosegnuo.
Ona želi da ubedi čitaoca da su svi njegovi pokušaji na ljubav osuđeni na neuspeh sem ako ne pokuša najaktivnije da razvije svoju celokupnu ličnost, tako da postigne produktivnu orijentaciju; to zadovoljenje individualne ljubavi ne može biti postignuto bez kapaciteta da se voli svoj bližnji, bez prave poniznosti, hrabrosti, vere i discipline. U kulturi u kojoj su ovi kvaliteti retki, postizanje sposobnosti da se voli mora ostati retko dostignuće. “
From smatra našu iskrivljenu percepciju ljubavi crno-belom:
„Većina ljudi shvata problem ljubavi prvenstveno u tome kako biti voljen, pre nego kako voleti, u sposobnosti da voli. Stoga, problem za njih je kako biti voljen, kako biti dopadljiv.“
Ljudi misle da je ljubav jednostavna, ali da je pronaći pravi objekat ljubavi – ili biti voljen – teško. Ovaj stav ima nekoliko uzroka ukorenjenih u razvoju savremenog društva. Jedan od uzroka je velika promena koja se dogodila u 20. veku sa poštovanjem izbora objekta ljubavi.“
From pravi razliku između zaljubljenosti i trajnog stanja ljubavi
„Ako dvoje ljudi koji su bili stranci, kao što smo svi mi, iznenada dopuste da se zid između njih sruši i osećaju se blisko, osećaju se kao jedno, ovaj trenutak jedinstva jedan je od najradosnijih, najuzbudljivijih iskustava u životu.
Sve je lepše i čudesnije za osobe koje su bile zatvorene, izolovane, bez ljubavi. Ovo čudo iznenadne prisnosti je često olakšano ako je kombinovano sa, ili inicirano, seksualnom privlačnošću i odnosom. Međutim, ovaj tip ljubavi po svojoj pravoj prirodi nije trajan.
Dve osobe se dobro upoznaju, njihova prisnost sve više i više gubi čudesan karakter, dok njihovi antagonizmi, njihova razočaranja, njihova zajednička dosada ne ubije šta je preostalo od početnog uzbuđenja. Ipak, u početku oni ne znaju sve ovo: u stvari, oni uzimaju osećaj slepe zaljubljenosti, „ono biti lud jedno za drugim“, za dokaz njihove ljubavi, dok to može samo dokazati stepen njihove prethodne usamljenosti.
„Teško da postoji neka aktivnost, neki poduhvat, koji je započet sa tako ogromnim nadama i očekivanjima, a ipak, koji tako redovno ne uspe, kao ljubav.“
From dalje piše:
„Prvi korak koji se preduzima je da se postane svestan da je ljubav umeće, kao što je i življenje umeće; ako želimo naučiti kako da volimo mi moramo postupati na isti način kao da želimo naučiti druga umeća, recimo muziku, tesarstvo ili umeće medicine ili inženjerstvo.
Koji su neophodni koraci u učenju svakog umeća? Proces učenja umeća može biti podeljen na odgovarajuća dva dela: prvi, umeće teorije; i drugi, umeće prakse. Ako želim naučiti umeće medicine, moram prvo znati činjenice o ljudskom telu i različitim bolestima.
Kad imam sva ova teoretska znanja, ja sigurno nisam stručan u medicinskoj umeću. Ja ću postati majstor ovog umeća samo posle dugotrajne prakse, dok se eventualno rezultati mog teoretskog znanja i rezultati moje prakse ne spoje u jedno – moju intuiciju, esenciju ovladavanja svakog umeća.
Ali pored učenja teorije i prakse postoji i treći faktor neophodan da se postane majstor u bilo kom umeću – ovladavanje umećem mora biti stvar ultimativne zanteresovanosti; ne sme postojati ništa na svetu važnije nego to umeće. Ovo je istinito za muziku, za medicinu, za tesarstvo – i za ljubav.
I možda ovde leži odgovor na pitanje zašto ljudi u našoj kulturi retko pokušavaju da uče ovo umeće uprkos njihovim očiglednim neuspesima: uprkos duboko ukorenjenoj žudnji za ljubavlju skoro sve ostalo se smatra važnijim od ljubavi: uspeh, prestiž, novac, moć – skoro sva naša energija je korišćena da se nauči kako postići ove ciljeve, a skoro ništa za učenje umeća ljubavi.“
Preveo i prilagodio: Spasa Vidljinović
Izvor Ovde: kultivisise.rs/12/05/2017
Nadnaslov: Iz teksta izvojio Bora*S
_______________________________________________________________
Doživljaj ljubavi u delima Bore Stankovića, bez obzira na to da li je reč o istinskoj ljubavi ili samo o jakoj strasti, ili i o jednom i o drugom, uvek je punokrvno istinit. Žena i ljubav prema ženi (odnosno ljubav muškarca i žene) nesumnjivo zauzimaju jedno od centralnih mesta u stvaralaštvu ovog pisca. Bilo da je posredi socijalno-ekonomska drama jednog društva, porodični udes ili tragična sudbina pojedinca, šta god da je povod ili posledica određene radnje, u prvi plan uvek izbija ljubavna priča, po pravilu – nesrećna.
U Stankovićevom Vranju, kaže Dučić, kao da se nikad ne spava, nego se ljubi i plače dan i noć, kao nekad u trubadurskoj Provansi. Čini se da je ljubav svemoguća, da može srušiti svaku, i najveću prepreku pred sobom. Ako ne ljubav, onda žena svakako najsnažnije „pomera” čoveka. Borini junaci se, iako retko delaju da bi ono što žele i ostvarili, povode za dramom i čežnjom zaljubljenog srca, zbog koje se čini da je sve izgubljeno, da propada svet.
Analazirajući snagu uticaja ljubavi i žene na ličnost i stvaralaštvo Bore Stankovića, Jovan Dučić piše: „Ja sam dobro poznavao Borisava Stankovića. Duboko moralan lično i krajnje uzdržljiv, Stanković, moj prijatelj, govorio mi je nekad i u običnim mladićskim razgovorima tako jezivo i uplašeno o ženi, kao što se govori samo o zemljotresima i o pomorima.”
Ispratimo li od početka do samog kraja sve, pa čak i epizodne ljubavne priče opisane u delima Bore Stankovića, uvidećemo da se nijedna ne ostvaruje do kraja. Zašto je to tako?
U psihologiji čitavog sveta koji je Stanković u svojom pripovetkama, romanima i dramama oživeo preovlađuje, pre svega, strastvenost. Od strasti niko nije zaštićen, naprotiv. Čak i „božji ljudi” od nje stradaju. Ukoliko je ličnost psihološki kompleksnija, utoliko više je strast u njoj destruktivnija.
Do potpune realizacije ljubavi ne dolazi, i pored snažnih emocija, jer se željena ljubav ne traži dovoljno uporno i predano; junacima nedostaju snaga i volja da se sa preprekama izbore, pa svaki unutrašnji impuls na kraju biva stavljen u drugi plan. Unutrašnje zabrane, prouzrokovane spoljašnjim, deintenziviraju i lagano uništavaju strast i želju za realizacijom ljubavi. Potencijalni ljubavnici i srećnici se za tili čas , prepušteni jednom jedinom izboru, jer bi svaki drugi predstavljao neoprostivi bunt, pretvaraju u istrošene, prazne, izgubljene i u svakom pogledu unesrćene osobe.
Jerotićev tekst, „Erotsko u delu Bore Stankovića” na vrlo zanimljiv način pokušava da da odgovor na pitanje zašto se Borine ljubavi (one iz privatnog života, kao i one predstavljene u njegovim delima) nikada ne ostvaruju. Naime, pretpostavka da je lik majke, snažnog, ali kratkog delovanja, morao biti jako utisnut u piščevom sećanju, ostavljajući u jednom delu njegove Anime idealizovan lik žene uopšte, izgleda sasvim osnovana.
Sa druge strane, suprotnu polovinu piščeve Anime predstavljala je baba Zlata, energična, ambiciozna, samouverena i otresita žena, koja je Boru odnegovala usled ranog gubitka roditelja. Svakako, nije bilo nimalo jednostavno pomiriti i uskladiti u sebi ova dva suprotna lika Anime. Nedostatak snažnih muških likova u Borinom detinjstvu i preovladavanje dominantnih ženskih figura uticalo je neopozivo, kako na Borinu ličnu slabost u sukobu sa životom u Vranju, a potom i u Beogradu, tako i na delovanje njegovih književnih likova.
Snovi o ljubavi, često prisutni kao prateći deo mnogih ljubavnih priča ovog pisca, mogu se posmatrati kao neka vrsta kompenzacije za razna lišavanja, počevši od onih u ranom detinjstvu (gubitak roditelja), do onih u već zrelom dobu (nezadovoljstvo i neispunjenost u ljubavi, sukobi sa okolinom).
Vladeta Jerotić primećuje: „A šta tek treba reći kao psiholog o Borinoj ženi koju je upoznao, prema Siniši Paunoviću, na maskenbalu, maskiranu u mornarsko odelo! Kad se oženio njome bilo mu je dvadeset sedam, njoj trudeset godina. I sada ne znam zašto se njome oženih. Znam da je nikad ne videh radosnu, nasmejanu. Uvek sa stisnutim usnama, kosim pogledom i tihim disanjem (iz Stankovićevog pisma koje se čuva u Narodnoj biblioteci u Beogradu)”.
Po Jerotićevom mišljenju, Borino pisanje, na neki način, predstavlja vid sublimacije erosa. Svaki uspeli lik u njegovom stvaranju lična je sublimacija silne unutrašnje čežnje i tragike neizbežnog promašaja u ljubavi. Povodom Nečiste krvi Jerotić se pita: „Zar svekar Marko u Nečistoj krvi, koji ogromnom snagom savlađuje isto tako ogromnu strast prema Sofki, ali onda sebe uništava, kao u grčkim tragedijama, nije sam pisac koji nadvladava neispunjen eros, ali i onda ne može da izbegne uništavanje sebe, iako postepeno?
Zato se moramo upitati nije li u Marku – Bori bilo nekog viška strasti, godinama nagomilavane, a neiživljene strasti, koja zbog toga nije više mogla ostati samo erotska, već je postala i agresivna strast, opasna za druge (Sofku), otud i samokažnjavanje da se ne bi neko drugi uništio!”.
U životima Borinih ličnosti strast se snažno ispoljava u mnogobrojnim oblicima, počevši od onog zdravog i očekivanog zahteva čovečje krvi i mesa, preko morbidnih prohteva u incestu, svekra prema snaji, pa i oca prema ćerki. Tako se, usled sukoba onoga što jeste i onoga što „bi trebalo”, vodi nepresušna unutrašnja borba između viših čistijih pobuda i najgrubljih čulnih pobuda. Međutim, strast nikada ne trijumfuje; njoj se uvek na putu preprečuju ogromne i fatalne prepreke, koje je na kraju uguše. Tako je čitavo književno delo Bore Stankovića jedna očajna pesma nezadovoljene strasti, otpevana od strane posebno ženskih, ali i muških likova.
Priča o prošlosti, snevanje o njoj, žal za mladost, kao i druge teme sličnog usmerenja, nisu samo uslovi psiholoških i emotivnih pročišćenja u životima neostvarenih ličnosti Stankovićeve proze već i nova mogućnost književne forme. Naime, prošlost kao konrapunktna tema i vrednost omogućavala je Borisavu Stankoviću da svoje junake stavlja u potpuno nove i neočekivane egzistencijalne situacije. Ispovedajući prošlost, Bora Stanković je ostao savremen.
„Niko u srpskoj književnosti pre Borisava Stankovića nije ispoljio stvaralačku spremnost da ide do kraja u razvijanju tabu-motiva seksualnosti. Prvi je on prozreo i prezreo patrijarhalni stid pred Erosom. Prvi južnjak u srpskoj književnosti uneo je u nju, stidljivu i patrijarhalno zazorljivu, ono što se anegdotski veruje za južnjačko poreklo – jaku krv, plotsku veru, erotski naboj, strasnu potrebu za slobodom i radošću seksualnosti. Ali je uneo u nju i južnjački toplu setu što to neponovljivo erotsko bogatstvo mora u ništa da otide pred cenzurama spolja i iznutra. Svu svoju umetnost Bora Stanković je posvetio ljudskoj žudnji za ljubavlju i slobodom. Nadahnut tim idealima, on je naš savremenik, a to će ostati i budućim naraštajima.”
Autor: Danica Petrović
Izvor: pismenica
Usurijski zaliv u Rusiji je u doba SSSR-a bio otpad za staklene flaše i porcelan. Danas, zahvaljujući prirodi, to je plaža sa oblucima kakve nema nijedna druga na svetu.
Taj zaliv u blizini Vladivostoka je godinama bio zatrpavan razbijenim flašama od votke, piva i vina.
Međutim, talasi Severnog Pacifika su uzeli stvar u svoje ruke – višedecenijsko „šmirglanje“ šarenog stakla o morsko dno i kamenje na samoj plaži učinili su ga oblim i bezopasnim, poput pravih belutaka.
I tako je ovo „parčence“ Rusije u koje niko nije želeo da ide postalo turistička atrakcija.
Vlasti su tu zonu na kraju proglasile zaštićenom, a plažu nazvale „Staklenom plažom“.
Sada vrlo rado tu dolazi i lokalno stanovništvo.
Izvor:RTS, BORD PANDA/Sreda, 01. Feb 2017.
Karl Marks
Što za mene postoji pomoću novca, što ja mogu platiti, tj. što novac može kupiti, to sam ja, sam posjednik novca. Kolika je snaga novca, tolika je moja snaga. Svojstva novca su moja – njegova posjednika – svojstva i suštinske snage.
To što ja jesam i što mogu, nije, dakle, nikako određeno mojom individualnošću. Ja jesam ružan, ali mogu kupiti najljepšu ženu. Dakle, ja nisam ružan, jer je djelovanje ružnoće, njena odbojna snaga, uništena pomoću novca.
Ja sam – prema svojoj individualnosti – hrom, ali mi novac pribavlja 24 noge; dakle, ja nisam hrom; ja sam rđav, nepošten, nesavjestan, glup čovjek, ali je novac cijenjen, dakle cijenjen je i njegov posjednik. Novac je najviše dobro, dakle i njegov posjednik je dobar, novac me, osim toga, oslobadja muka da budem nepošten; dakle, unaprijed se pretpostavlja da sam pošten; ja sam bez duha, ali novac je zbiljski duh svih stvari, pa kako bi njegov posjednik bio bez duha?
Osim toga, on može kupiti umne ljude, a onaj koji ima moć nad umnim ljudima, nije li on umniji od umnijih! Ja, koji pomoću novca mogu sve za čim čezne ljudsko srce, ne posedujem li ja sve ljudske moći! Ne pretvara li, dakle, moj novac sve svoje nemoći u njihovu suprotnost?
Šekspir u Timonu Atenskom:
„Zlato? Skupoceno, blistavo, crveno zlato?
Ne bogovi! Nisam uzalud preklinjao.
Toliko toga čini crno bijelim, ružno ljepim;
Zlo dobrim, staro mladim,
plašljivo hrabrim, podlo plemenitim.
Ono mami… Svećenika od oltara;
Bolesnom otima jastuk ispod glave;
Da, ovaj crveni rob razvezuje i vezuje
Posvećene veze; blagosilja proklete;
Kugu čini ljupkom, daje lopovu čast
I daje mu ugled, poštovanje i utjecaj
U vijeću senatora; ostareloj udovici
dovodi mlade prosce;
Nju, odagnanu s gadjenjem iz bolnice,
s ranama otrovnim i gnojnim,
pomladjuje kao melem
U majsku mladost. Prokleti metale,
Ti prosta droljo što zavodiš ljude
I narode.“
Ako je novac veza koja me vezuje za ljudski život, za društvo, za prirodu i ljude, nije li novac veza svih veza! Ne može li on razrješiti i vezati sve veze! Nije li on zato i opće svojstvo razdvajanja? On je prava moneta razdvajanja kao što je i pravo sredstvo veze, kemijska snaga društva.
Šekspir osobito ističe dva svojstva novca:
Što ja ne mogu kao čovjek, dakle, što ne mogu moje individualne suštinske snage, to mogu pomoću novca.
Novac, dakle, čini svaku od tih suštinskih snaga nečim što ona po sebi nije, tj. njenom suprotnošću (…) Ako nemam novaca za putovanje, nemam potrebe, tj. nemam stvarne i ostvarljive potrebe za putovanjem. Ako imam sklonost za studiranje, ali nemam za to novaca, nemam nikakve sklonosti za studiranje, tj, nemam efikasne, istinske sklonosti. Naprotiv, ako ja nemam stvarno nikave sklonosti za studiranje, ali imam volje i novaca, onda imam efikasnu sklonost.
Kao moć koja izopačava novac se pojavljuje i prema individuumu i prema društvenim vezama koje pretendiraju na to da za sebe budu biće. On pretvara vjernost u nevjernost, ljubav u mržnju, mržnju u ljubav, vrlinu u porok, porok u vrlinu, slugu u gospodara, gospodara u slugu, glupost u razumnost, razumnost u glupost.
Budući da novac, kao postojeći djelotvorni pojam vrijednosti, zamjenjuje i razmjenjuje sve stvari, on je opća zamjena i razmjena svih stvari, dakle, izopačeni svijet, zamjena i razmjena svih stvari prirodnih i ljudskih kvaliteta.
Međutim…ako pretpostaviš čovjeka kao čovjeka, a njegov odnos prema svjetu kao ljudski odnos, ljubav možeš zamjenuti samo za ljubav, povjerenje samo za povjerenje itd. Ako želiš uživati u umjetnosti, moraš biti umjetnički obrazovan čovjek; ako želiš vršiti utjecaj na ljude, moraš stvarno biti čovjek koji djeluje potićući na druge ljude.
Svaki od tvojih odnosa prema čovjeku – i prema prirodi – mora biti odredjeno ispoljavanje tvog zbiljskog individualnog života koji odgovara predmetu tvoje volje. Ako ti voliš a ne izazivaš ljubav partnera, tj. ako tvoja ljubav kao ljubav ne izaziva uzajamnu ljubav, ako kao čovjek koji voli ne postaneš kroz životno ispoljavanje voljeni čovjek, tvoja ljubav je nemoćna, ona je nesreća.
Izvor:kljucnekosti
Čudesne moći paukova koje bi mogle da promene tok medicine
Foto: Profimedia
Profesor Fric Folrat drži paukove u luksuznom smeštaju na krovu Univerziteta Oksford. Desetine nezgrapnih zglavkara, pripadnika roda Nephila, prekrivaju tavanicu nekadašnje staklene bašte, baškare se pod tropskom vlagom i između bujnog lišća, a svojim složenim mrežama hvataju poslastice iz uvek prisutnih rojeva muva.
Posle 40 godina rada s paukovima, nemački zoolog razvio je duboko poštovanje prema njihovim gotovo čudesnim moćima.
Paukovi prave mrežu tako što upredaju tečni protein u svilu koja je čvršća od čelika, ali izuzetno fleksibilna.
Folratov cilj je da iskoristi paukove moći za upotrebu u ljudskom telu i proizvodi implantate od paukove mreže koji bi mogli da unesu revoluciju u regenerativnu medicinu.
Kao student Univerziteta Oksford 60-tih godina prošlog veka, Folrat je u početku proučavao golubove, ali ga je radoznalost ubrzo odvela do paukova i njihovim mreža, oblasti koja je bila prilično zanemarena u akademskim istraživanjima.
“Njihova mreža ima složenu, geometrijsku strukturu, a proizvode je od izuzetno prefinjenog materijala. Ne možete da se ne zapitate kako to funkcioniše i prema kojim pravilima”, kaže Folrat.
Prvu studiju o paukovima objavio je 1976. godine, nakon čega je usledilo niz revolucionarnih istraživanja u kojima se bavio jedinstvenim karakteristikama i funkcijama njihovih mreža. Istraživanja na terenu vodila su ga na razne strane, pa je tako stigao do Paname i Papue Nove Gvineje, gde je istraživao egzotične vrste s retkim kvalitetima.
“Mnogo vremena sam proveo samo sedeći na stolici u šumi i posmatrajući paukove šta rade kako bih razumeo njihovo ponašanje”, kaže on. “Ako otkrijete primerak sa neobičnom mrežom, možete da ga secirate kako biste videli žlezdu koja luči protein i vidite na koji način se vlakna upredaju.”
Posledica njegovih otkrića su različite saradnje.
Blisko je sarađivao sa arhitektama radi osmišljavanja zgrada zasnovanih na mrežama, a učestvovao je i u projektima za izradu mreža za hvatanje svemirskog otpada. Američka vojska ga je angažovala da ispita kako različite vrste droga, uključujući i LSD, utiču na paukovo pletenje mreže.
Primena u medicini
Primena u oblasti medicine možda najviše obećava. Još od stare Grčke, različite kulture lečile su rane tako što su ih trljale paukovim nitima, verujući da će na taj način sprečiti gubitak krvi i infekcije. Folrat je testirao ovu tradiciju tako što je u nizu eksperimenata sa životinjama pravio zavoje od paukove mreže. Tada je shvatio da se besprekorno stapaju sa tkivom domaćina.
“Paukove niti su biokompatibilne tako da ih rana ne odbacuje”, kaže on. Pored toga su i biorazgradive, što znači da zavoj naprosto nestaje kako rana zarasta. Čak i kada niti nisu bile očišćene, već su samo uzete iz mreže, zatvarale su ranu i posle toga nismo morali da ih odstranimo”, dodaje Folrat.
U sledećoj fazi, Folrat je analizirao same niti odmah nakon izlučivanja. On je otkrio jedinstveni raspored proteinskih struktura u njima, koje su, kako se ispostavilo, otporne na pritisak i deformacije. To je i razlog jedinstvene snage i elastičnosti paukove mreže.
Saznao je da paukovi iz roda Nephila (zlatosvileni pauk tkač) proizvode sedam različitih vrsta vlakana, pri čemu svako ima različitu namenu. Najčvršća su vlakna na kojima pauk visi i poslužila su kao model za novu vrstu biomedicinskog implantata.
Proizvodnja paukove svile u većim količinama nije bila moguća, zato što se od anesteziranih paukova može dobiti samo jedna nit, a uzgajanje arahnida je nemoguća misija zato što su kanibali.
Zbog toga je Folrat pokušao da iskoristi snagu svilenih buba, čije larve, u industrijskom procesu gajenja i izlaganja vrelom vazduhu ili pari, proizvedu ukupno više od 150.000 tona svile godišnje. Ova metoda se koristi za proizvodnju luskuznih tkanina više od 5.000 godina, prvi put u Kini, u doba neolita.
Vlakna svilene bube, međutim, nisu tako čvrsta kao paukova, osim toga, sadrže otrovni lepak zbog kojeg nisu najpogodnija za primenu u hirurgiji.
Cilj naučnika: Stvoriti implantat
Folrat je otkrio vrstu divljih svilenih buba, čije larve proizvode svilu sličnog proteinskog sastava kao kod pauka. Sekvencirao je te proteine i uporedio ih sa strukturom niti na kojoj visi pauk. Iz produkta ove vrste svilene bube uklonjen je toksični lepak, da bi zatim bio proizveden kao čvrst, čist materijal koji je Folratova kompanija Silk grup (pri Univerzitetu Oksford) nazvala Spidrex.
Njihov napredak je podstakao komercijalno interesovanje, pa je Folrat otvorio ogranak kompanije Oxford Biomaterials, koja se bavi razvojem za primenu u oblasti medicine. Analizirao je mogućnosti korišćenja “Spidrexa” za proizvodnju veštačkih kostiju, a takođe je testirao mogućnosti korišćenja za zavoje. Na kraju su istraživanja koncentrisali na zamenu za kolena. Osnovali su novi ogranak pod nazivom Orthox, koja se bavi primenom “Spidrexa” u proizvodnji materijala koji može da se oblikuje, a koji bi mogao da zameni hrskavicu i posluži kao biokompatibilna rešetka za tkivo koje se obnavlja.
Cilj naučnika je da stvore implantat koji bi u roku od pet godina zamenila originalna hrskavica.
Trenutno se ovi implantati klinički ispituju, a Folrat je zadovoljan rezultatima. “Zadovoljni su i pacijenti i hirurzi”, kaže Folrat i veruje da će implantati biti široko dosupni do 2018. godine.
Mnogobrojna primena paukove mreže
Sličan koncept Folrat primenjuje i u oblasti regeneracije nerava, preko još jednog ogranka kompanije, pod nazivom Neurotex. Tim se nada da će na ovaj način moći da izleči paralizu izazvanu teškim povredama kičme.
Gotovo svakodnevno se objavljuju rezultati novih istraživanja o mogućnostima primene paučine u regenerativnoj medicini. Naučni timovi širom sveta danas proizvode nove materijale koristeći niz kreativnih tehnika, kao što je ugradnja DNK pauka u koze, pa čak i korišćenje kvasaca za dobijanje svile.
Folratov tim radi na izradi kaciga za motocikliste, avionskih instrument-tabli i vojnih uniformi, a proučava i izuzetno efikasan proces tkanja paukove mreže radi korišćenja u hajtek-proizvodnji. Paukova mreža je već poslužila kao model za senzore zagađenja, a sintetička paukova mreža je sve popularnija u proizvodnji odeće.
Posle 40 godina rapidnog napretka, zoolog Folrat uveren je da je tek zagrebao po površini onog što bi stanari na krovu Univerziteta Oksford još mogli da pruže.
„Paukovi postoje milionima godina”, kaže Folrat. “Imamo još mnogo toga da naučimo od njih.”
Izvor: nationalgeographic.rs/Blic
Kamen od 250 tona već 1.300 godina prkosi gravitaciji
Ovaj ogroman kamen se nalazi na nizbrdici i vekovima prkosi gravitaciji. Ukoliko se ne bojite izazova, sedenje u njegovoj senci će vas svakako zabaviti.
Foto:Profimedia
„Krišnina puter lopta“ ili „Kamen nebeskog boga“ kako ga lokalno stanovništvo zove već preko 1,300 godina stoji pod uglom od 45 stepeni na nizbrdici pored grada Mahabalipuram, u indijskoj državi Tamil Nadu.
Zbog ugla pod kojim stoji, kamen izgleda kao da će se svakog momenta skotrljati nizbrdo. Ipak, ono što je zanimljivo jeste da su svi pokušaji da se kamen pomeri sa tog mesta bili uzaludni.
Zbog položaja koji zauzima, kamen predstavlja veliku turističku atrakciju, ali i izazov lokalnom stanovništvu i najhrabrijim meštanima koji vole da sede i fotografišu pod njim.
Prema hinduističkom predanju, bog Krišna je kao mali toliko voleo da jede puter da ga je često krao iz tegle izvlačeći kuglice putera rukama, te je ovaj neobičan kamen okruglog oblika upravo zbog toga i nazvan Krišnina puter lopta.
Foto: Profimedia
Dok stanovništvo Mahabalipurama veruje da su bogovi spustili kamen na to mesto kako bi dokazali svoju snagu i moć, ima i onih koji veruju da su vanzemaljci umešali prste i postavili kamen.
Ipak, naučnici se slažu da je ovde reč o prirodnoj formaciji.
Međutim, geolozi nisu saglasni sa naučnicima tvrdeći da je oblik kamena toliko specifičan, te da verovatno nije dobijen prirodnom korozijom tla.
Kralj Narasimhavaran koji je vladao u oblasti Palava, u južnoj Indiji, od 630. do 668. godine nove ere bio je prvi koji je želeo da pomeri kamen, ali ni njemu a ni mnogima posle njega to nije pošlo za rukom.
Guverner Madrasa Artur Lavli je 1908. godine takođe pokušao da pomeri kamen uz pomoć sedam slonova, ali ni on nije uspeo u tome.
Izvor: nationalgeographic.rs
_________________________________________________________________________________
IZVANREDNE MOGUĆNOSTI MAČIJIH ČULA (1)
Ako se potrudimo da saznamo kako mačke vide, čuju, osećaju mirise i ukuse i koriste čulo dodira, možda ćemo bolje shvatiti njihovu pravu prirodu i sposobnost da se od umiljatog kućnog ljubimca tokom noći pretvore u pravu mašinu za ubijanje.
Mačke čuju zvuke koje mi ne možemo da čujemo, vide ono što nismo u stanju da vidimo i osećaju mirise koji su za nas neuhvatljivi.
Poznato je da su njihove neverovatne sposobnosti rezultat evolutivnog prilagođavanja ulozi usamljenog noćnog lovca, a bolje poznavanje njihovih čula može da nam pomogne da sagledamo svet njihovim očima i da bolje shvatimo njihovo ponašanje.
Vizuelne sposobnosti
Mačije oči mogu biti najrazličitijih boja, ali najčeće su zlatnožute, zelene ili narandžaste, dok su plave svojstvene sijamskim i belim mačkama i mačićima. Poznato je, takođe, da su bele mačke s plavim očima često sklone gluvoći.
Mačke ne moraju da žmirkaju da bi ovlažile oči, a pošto su one postavljene na prednjem delu glave, njihova vidna polja se preklapaju, pa veoma brižljivo moraju da procenjuju daljinu skoka prilikom lova. Mačke imaju i treći kapak, neku vrstu membrane smeštene u unutrašnjem uglu oka, koja je obično uvučena i ne vidi se, a navlači se preko oka da bi ga zaštitila ili navlažila rožnjaču suzama. U normalnim okolnostima, treći kapak se ne vidi, osim kad je mačka bolesna ili neuhranjena. Pojava trećeg kapka često predstavlja rani znak upozorenja da je mačka bolesna.
Zahvaljujući sposobnosti zenica da se šire i skupljaju i tako kontrolišu količinu svetlosti koja ulazi u oko, mačke imaju izvanredan noćni vid. U stanju su da mnogo bolje od nas vide u slabo osvetljenom okruženju, mada ne mogu da vide u potpunom mraku.
Pri slabom osvetljenju njihova dužica se opusti, zenice se rašire, a svetlost prolazi kroz providnu zaobljenu rožnjaču i pada na mrežnjaču na zadnjem delu oka, gde se odbija od specijalnog sloja svetlucavih ćelija, nazvanog „tapetum lucidum“. Ovo stvara utisak da mačije oči svetle u mraku.
Osetljivi mehanizmi u zadnjem delu oka brane se od jake dnevne svetlosti tako što se zenice skupljaju. Ova izuzetna sposobnost, tako korisna za noćnog predatora, ne utiče na dnevni vid. U stvari, mačke su prilično kratkovide, pa se danju mnogo više oslanjaju na miris i sluh, koji su efikasni čak i na razdaljini od 40 metara. Suprotno verovanju koje je bilo na snazi sve do druge polovine XX veka, mačke nisu slepe za boje. Zahvaljujući sve savršenijim instrumentima, utvrđeno je da su u stanju da razlikuju pojedine boje, ali ne toliko jasno kao čovek.
Istančan sluh
Sluh je kod mačke izuzetno dobro razvijen, pa ona podjednako može da čuje visoke tonove koje emituje žrtva, kao i mnoge druge zvuke, gotovo nečujne ljudskom uhu. U stanju je da registruje zvuke čije su frekvencije za 1,6 oktava više nego što može da čuje ljudsko uvo, ali je manje osetljiva na niže frekvencije.
Mačije uši su prilično velike i sposobne da se obrnu za 180 stepeni, kako bi bolje mogle da uhvate zvuk. Od 30 mišića, koliko ima u svakom uhu, mačka koristi više od 12 da bi kontrolisala njihovu pokretljivost, a ova sposobnost pomaže joj da precizno odredi mesto odakle dopire zvuk.
Mačije uvo sastoji se iz spoljnog dela, ušne školjke koja je obično uzdignuta i usmerena napred. Ona je dovoljno savitljiva da može da se pokreće napred, sa strane i natrag, kako bi mogla da uhvati i najmanji zvuk i usmeri vrh prema njegovom izvoru. Ušna školjka hvata zvučne talase i služi kao nekakav levak koji sprovodi zvuke do bubne opne, zategnute preko ušnog kanala.
Tri koščice u srednjem uhu prenose zvuke do puža u unutrašnjem uhu, gde se oni analiziraju i pretvaraju u nervne impulse koji se preko slušnog nerva prenose do centra za sluh u moždanoj kori. Ovde se signali dešifruju i prepoznaju tako što se upoređuju sa zvucima uskladištenim u pamćenju. Oštrina sluha kod mačke može tokom godina početi da opada.
Slobodanka Jovičić
Izvor: zov.rs
Na ćerkama je sproveo zabranjeni eksperiment – i napravio od njih genijalke!
Psiholog Laslo Polgar i otac čuvenih sestara Polgar koje su godinama uspešno igrale šah i očaravale svet postavši prvakinje, javno je izjavio da će njegova deca, koja tek treba da se rode, postati svetski šampioni. I dokazao je da je u pravu. Njegove ćerke su više nego opravdale sve što im je pre rođenja najavljivano.
Sestre Polgar, Foto: Wikipedia
Polgar je bio jedan od zagovornika primene teorije ekspertize, a čak je napisao i radove koji objašnjavaju njegove ideje.
Zauzeo se kod lokalnih vlasti da se akcenat stavi na rad, a ne na talenat i tvrdio da bi to moglo da transformiše obrazovni sistem.
Pošto mu nije bilo odobreno da radi ovaj eksperiment, on je odlučio da ipak to primeni na sopstvenoj deci.
U tom trenutku nije bio oženjen, tako da se bacio u potragu za devojkom koja će da prihvati rad na ovom eksperimentu. To je bila Klara s kojom je dobio Žužanu 1969. godine.
„Trebalo mi je da Žužanin uspeh bude dramatičan, da niko ne dovodi u pitanje autentičnost. To je bio jedini način da uverim ljude da su njihove ideje o izuzetnosti bile pogrešne. A onda mi je sinulo – šah! Zašto šah? Jer je objektivan„, rekao je jednom prilikom Polgar.
Vredno je radio na tome da Žužana nauči da igra šah, da ga zavoli, a kada je napunila šest godina prijavio je na takmičenje. Tako mala fascinirala je svet – pobedila je!
Krajem 1974. godine Klara je rodila Sofiju, a dve godine kasnije i Judit, a već sa pet godina ih je upoznao sa čarima šaha.
Devojčice su čitavo detinjstvo posvećeno trenirale, ali su i uživale u tome. Zašto? Zato što su imale motivaciju.
Uspeh sestara Polgar
Žužana Polgar, Foto: Wikipedia
Kada je napunila 12 godina Žužana je osvojila titulu prvakinje sveta za devojčice ispod šesnaest godina, dve godine kasnije postala je najbolja šahistkinja na svetu, a onda je dosegla status velemajstora.
Do kraja karijere osvojila je svetski šampionat za žene četiri puta i pet šahovskih olimpijada i ostala jedina osoba u istoriji, bilo muška, bilo ženska, koja je osvojila Trostruku krunu.
Danas vodi šahovski centar u Njujorku.
.
Sofija Polgar, Foto: Wikipedia
Sofija je sa pet godina osvojila mađarski šampionat za devojčice mlađe od 11 godina, a onda su se zlatne medalje samo nizale.
Ali, njeno najveće dostignuće bilo je „Čudo u Rimu“, gde je pobedila osam partija protiv najboljih šahista.
Trenutno živi u Izraelu gde vodi šahovski sajt i priznata je slikarka.
Judit Polgar, Foto: Wikipedia
Nakon niza oborenih rekorda u tinejdžerskom dobu, Judit je pobedila na svetskom šampionatu za mlađe od 12 godina.
Sa 15 godina postala je najmlađi velemajstor u istoriji šaha. Judit se vodi kao svetska šahistkinja broj jedan već više od 10 godina.
„Rekli su da je njihov uspeh puka sreća“
Ali ovo je iluzija koja prikazuje samo vrh ledenog brega: posmatrači misle da je učinak posledica posebnih sposobnosti jer su videli samo mali procenat aktivnosti neophodnih da bi se ostvario uspeh.
„Da su samo videli veoma spori napredak, poboljšanje koje dolazi mic po mic, ne bi tek tako lako nazvali Žužanu čudom od deteta„, rekao je jednom prilikom Polgar i dodao da ljudi misle da je uspeh njegovih ćerki puka sreća.
„Kažu da je slučajnost kako je čovek koji je krenuo da dokaže praktičnu teoriju izuzetnih postignuća koristeći šah, eto, baš nekako, dobio tri najtalentovanije šahistkinje u istoriji. Možda neki ljudi jednostavno ne žele da veruju u moć vežbe„, zaključuje on.
Autor: detinjarije.com
Izvor: 24sata.rs
_________________________________________________________________________________
Zbog čega se tetoviramo
Tetoviranje je kao epidemija zahvatilo poznate sportiste, glumce, estradne zvezde, a posle toga sledili su ih njihovi fanovi – danas je teško naći tinejdžera koji na sebi nema bar jedan crtež
Telo mumije stare 5000 godina, takozvanog Ledenog Čoveka – Ocija otkrivenog u italijanskim Alpima 1991, bilo je prekriveno sa preko 50 tetovaža. Početkom ove godine, 1300 godina stara mumija iz Sudana poslata je na skener. Na gornjem delu unutrašnje strane bedra skener je otkrio tetovažu anđela.
Lista sličnih kurioziteta se samo nastavlja. Zapravo, procenjuje se da je u vreme Kolumbovih otkrića više od hiljadu autohtonih društvenih zajednica širom sveta praktikovalo tetoviranje.
Reč tetovaža, odnosono tattoo na engleskom jeziku, potiče od polinezijske reči tatau koja označava trajne oznake na ljudskoj koži nanete ponekad tokom rituala skarifikacije (urezivanje veštačkih ožiljka na koži) a mnogo češće tokom procesa ubrizgavanja mastila u potkožni deo tela.
U današnjem svetu, tetoviranje je poslednjih decenija steklo veliku popularnost. Razlozi su brojni – od jednostavne želje da se telo ukrasi do iskazivanja večne i duboke ljubavi.
Ono što je manje poznato jeste činjenica da se u mnogim plemenskim zajednicama savremenog sveta tetoviranje obavlja u magijske svrhe.
Tetovaža može biti izazovna, ali problem nastaje kad “crtež” dosadi…
Dr Lars Krutak je antropolog koga fasciniraju tetovaže. Toliko, da je poslednjih deset godina proveo putujući svetom i istražujući kako ljudi koriste tetovaže, skarifikaciju i telesne modifikacije da bi kanalisali natprirodnu moć u sopstveno telo.
Svoja otkrića objavio je u knjizi Duhovna koža: magijske tetovaže i sakrifikacija. Krutakova zapažanja prate čudesne fotografije pripadnika animističkih i šamanističkih društava Azije, Afrike, Amerike i Melanezije.
Prvi deo knjige opisuje drevnu veštinu tajlandske tetovaže sak jant svetih monaha koji svoje moći i energiju povlače od samog Bude. Protkano brojnim fotografijama dramatično tetoviranih tela, ovo poglavlje nudi entuzijastima savršen primer ezoterijskog sveta sak jant simbola i njihovog značenja.
Takođe detaljno obrađuje i praksu tetoviranja svernoameričkih i južnoameričkih Indijanaca. Od prerijskih ratnika do amazonskih šamana, tetovaže se nose na telu kao začarani simboli zaštite i sveprožimajuće duhovne moći.
Deo o talismanskoj tetovaži se završava detaljnim opisom pojedinaca koji su stvarali magijske tetovaže i njihovim tehnikama.
Svi domorodački narodi koji su hiljadama godina unazad svoja tela ukrašavali tetovažama praktikovali su šamanizam. Šamanizam se smatra najstarijom duhovnom religijom ljudskih bića. Smrt je prva učiteljica, granica iza koje se završava život i počinje čudo.
Šamanistička religija prožeta je misterijom i magijom, ali je takođe nastala kao deo čovekove potrebe da racionalizuje činjenicu da mora da ubije kako bi opstao: biljku, životinju pa i drugo ljudsko biće koje ugrožava teritoriju i smanjuje mogućnost nabavke hrane. Duše tih ubijenih neprijatelja su imale magijske moći.
Šamanizam je animizam: verovanje da je sveukupni život – ljudski, životinjski ili biljni – prožet duhovnom životnom silom. Žrtveni obredi, posebno žrtve u krvi, bile su poput finansijskih transakcija koje su zadovoljavale duhove. Duhovi su na taj način bili „plaćeni“ zbog svojih usluga čoveku. Krvne žrtve su ponekad prinošene i kao način da se neutrališe kršenje moralnih kodeksa kojih se većina domorodačkih naroda striktno pridržavala.
Na primer, izuzetno tetovirani Iban sa Bornea će poštovati adat – prihvaćeni kodeks ponašanja, komunikacije i života koji upravlja čitavim društvenim bićem njegovog naroda. Adat je čuvar ljudskog i duhovnog života u kome su svi delovi univerzuma zdravi, u miru i izbalansirani.
Kršenje adata dovodi do poremećaja tog kosmičkog blaženstva, pa je potrebno da se pomoću određenih postupaka i rituala ponovo uspostavi balans i da se umiri bes pojedinaca, zajednice i bogova. Po tradiciji, takvi rituali obuhvataju žrtvovanje kokoške, svinje, a u posebnim slučajevima čak drugog ljudskog bića – posebno kada dođe trenutak da se podigne nova duga kuća (u kojoj žive svi pripadnici zajednice).
Diskretno i – umereno…
Osim uloge čuvara plemenske religije, neki šamani su aktivno praktikovali tradiciju tetoviranja na sebi.
Kod Paivana na Tajvanu, Čukčija iz Sibira i Jupigeta sa ostrva Sent Lorens na Aljasci, žene su umetnice tetovaže i šamani koji kanališu natprirodne moći kako bi izlečile pacijente od „gubitka duše“ – stanja koje se pripisuje duhovima što donose bolest, bilo da su oni ljudskog ili životinjskog porekla.
Pravilan tretman obolelog ponekad podrazumeva da se na tačno određenim delovima njegovg tela ucrtaju lekovite tetovaže ili stave „tetovirane trake“ kako bi se identitet obolelog sakrio od zlonamernih entiteta.
Majstori tetovaža naroda Kajan sa Bornea, a to su uvek žene, tetoviraju simbol koji se zove lukut ili drevna perla na zglobove ljudi kako bi se sperčio gubitak duše. Kada je čovek bolestan to znači da je njegova duša pobegla iz tela, a ozdravljenje znači povratak duše.
Da bi se sprečio odlazak duše, čovek će je „zavezati“ oko zgloba pomoću uzice u koju je utkan lukut ispunjen magijom. Naravno, uzica se može pokidati a perla ispasti, pa će je Kajan zameniti tetovažom perle koja će imati iste moći kao i original i braniće ga od bolesti i zlih duhova.
Mentavai sa Siberitskog ostrva takođe nose komlikovane tetovaže perli na spoljašnjem delu šaka. Ne samo da te tetovaže vezuju dušu za vlasnika, već mu pomažu da daleko spretnije i uspešnije koristi svoje ruke u raznim manuelnim poslovima koji zahtevaju preciznost.
Pripadnici naroda Mentavai važe za najtetoviranije ljude savremenog sveta. Oni kažu da njihova prelepo ukrašena tela veoma uspešno drže njihove duše blizu, jer duše vole lepe stvari poput perli, cveća, naoštrenih zuba, obojenih lica, a iznad svega vole tetovaže!
R. Savić
Izvor: treceoko.rs
__________________________________________________________________________________
Zakačena za stenu koja je visoka 12 metara, u podnožju Popovog vrha kod Bele Palanke, u vazduhu visi kućica „Odmori dušu“
Sa terase ovog jedinstvenog graditeljskog objekta ili ploče koja se nalazi na samom vrhu stene vidi se veći deo Oreovačkog polja, celo selo Oreovac koje je udaljeno nekih petnestak minuta hoda od vikendice, selo Divljana, manastir Sveti Dimitrije u Divljani, selo Mokra, jedan deo Bele Palanke, Suva planina…
Za Miroslava Pavlovića iz Bele Palanke, jedna stena u podnožju brda „Popov vrh“, nadomak Oreovca, njegovog rodnog sela, oduvek je bila nešto posebno.
Osamdesetih godina minulog veka, „kad su se stekli uslovi“ Miroslav je kupio stenu. Nakon kupovine stene i okolne šume, odlučio je da na samom vrhu stene podigne kuću za odmor. I to ne bilo kakvu i ne bilo kako.
Da bi dokazao moć svog znanja u graditeljstvu (građevini), Miroslav je načinio neobičan plan i krenuo da ga realizuje na još neobičniji način.
Umesto uobičajenog podizanja od poda do krova, Miroslav je krenuo obrnutim redom, tako što je gradio, „kačeći“ kuću za odmor – od krova ka podu.
Najpre je poravnao vrh stene, odvaljujući ogromne komade teške i preko jedne tone. Potom je izlio betonsku ploču, a za nju pričvrstio krov, za krov zidove, za zidove pod, terasu… I tako je čini se inovirao gradnju „odozgo- nadole“ ili od krova do temelja.
Zadnja strana poda kućice oslanja se na stenu tek 25 centimetara, dok preostala dva i po metra „vise u vazduhu“.
Dve je godine Miroslav uz pomoć mladalačke energije i prijatelja gradio svoj san, svoje arhitektonsko i građevinsko čudo.
Gvožđe, džakove sa cementom i peskom, neophodne alate, materijale, i sve ostalo nephodno za gradnju, iznosili su stazom uz brdo do vrha stene na leđima i u rukama, bez ikakvih tehničkih pomagala.
Ljudima koji su mu prilikom gradnje pomagali, Mika je plaćao, tako što im je rad- radom vraćao.
Stena je visoka 12 metara, dok visina od podnožja stene do poda vikendice iznosi 8 metara.
Unutrašnja, useljiva površina iznosi 12, a ploča (svojevrstan vidikovac) iznad kućice zahvata dodatnih 16 kvadratnih metara . Okačena tako, kućica jednostavno nestvarno, visi u vazduhu.
Iako na prvi pogled ne izgleda lako, do ovog ptičjeg gnezda, i nije teško doći.
U Miroslavljevom stilu gradnje, opisujem i dostupnost objektu.
Od vikendice do makadamskog puta vodi pešačka staza (oko 100m vazdušne linije). Dužina makadamskog (prilaz autom) do asfaltnog puta iznosi kilometar, a potom sleduje par kilometara asfaltnog puta do Bele Palanke .
Ljudi koji su je posećivali prozvali su je „Čardak ni na nebu ni na zemlji“, „Lastavičje gnezdo“ ili “ Kućica u steni“. A pravi naziv je „Vikendica odmori dušu“.
Već je zašao u sedmu deceniju života, no Miroslava ne napuštaju ni snovi, ni ideje a ni želja da uradi još nešto, nešto posebno, nešto što niko drugi uradio nije.
Jedna od velikih ideja, koju želi da realizuje je, da na steni dogradi još jednu ili dve prostorije. Zbog toga ovih dana proširuje stazu koja kroz šumu vodi do kućice kako bi dopremio potreban materijal za dogradnju.
Doduše, fizička snaga nije više onakva kakva je nekad bila. Sam kaže da više nije tako mlad i snažan da bi džakove nosio na leđima, ali da može još dosta toga korisnog , neobičnog, jedinstvenog i lepog uradi.
Miroslav je čovek graditelj . Puno je i svuda naporno radio. Na mnogim gradilištima u Beloj Palanci, Pirotu, Nišu i drugim mestima, bio je tražen i cenjen radenik. Slovio je za izuzetno sposobnog, kreativnog i odgovornog majstora. Radio je uspešno ne samo građevinske nego i poslove vodoinstalaterske, električarske, kamenorezačke… I danas je uspešan projektant i graditelj fontana, dizalica i strugara.
Pavlović s ponosom ističe svoju samoukost, to, da je sve te zanate i rabote naučio sam, ali i svoj trud da preuzete i započete poslove obavlja najbolje što ume i može ali da im pri tom doda sebi svojstven začin, zašto ne reći, majstorsko-umetnički stil i način.
Miroslav je i čovek prirode. Zbog toga je posle teških poslova dolazio Ovde u svoju, kako je nazvao, kućicu „odmori dušu“, da od umora predahne i obnovi snagu za nove ideje i poslove.
Ovde je priroda netaknuta, vazduh čist i okrepljujući, a pogled iz „gnezda“ puca na predivne okolne predele, sve do Sićevačke klisure i Suve planine. Provodio je ovde Miroslav puno vremena i beležio divne trenutke sa porodicom i prijateljima.
Upitah Miroslava, da li bih mogao da na par dana iznajmim ovo ekskluzivno i atraktivno viseće gnezdo.
Odgovor je bio potvrdan. I više od toga.
-Samo se javiš i uzmeš ključ…
Mada mi je za kraj ove priče skromno izrečeno “ i to je to…“, ubeđen sam da sve ovo još uvek nije sve.
Barem što se Miroslava tiče.
Bora Stanković
Za priču i fotografije o ovom izuzetnom Tamo, neizmerno sam zahvalan svojoj znatiželji, Božici Pavlović, divnoj kćeri Mikinoj i svakako glavnom junaku Miroslavu Miki Pavloviću.
___________________________________________________________________________________
FotoPlus
_____________________________________________________________________________________________
IRVASI, KAO DEO LEGENDE O DEDA MRAZU, VELIKA su ZAGONETKA ZA MALIŠANE, ALI I ZA OZBILJNE NAUČNIKE
Zahvaljujući predivnoj legendi o Deda Mrazu, irvasi su još davno postali jedna od najpoznatijih životinja sveta. Bez obzira na to da li svojim debelom, mekanom dlakom prkose snegu u Laponiji ili jurcaju kasom, upregnuti u Deda Mrazove natovarene sanke – decembar je mesec irvasa.
Ovi neprikosnoveni gospodari dalekog severa i danas zadivljuju svojim biološkim sposobnostima. Dok se mališani naivno pitaju kako Rudolf i njegovih osam kompanjona umeju da lete, ozbiljni naučnici i dan-danas pokušavaju da odgonetnu tajne genetske izdržljivosti irvasa.
I jedni i drugi se dive njihovoj lepoti i neverovatnoj sposobnosti da se adaptiraju surovim uslovima u kojima žive.
Biolozi su bez većih poteškoća pobrojali neke od prednosti irvasa. Utvrđeno je da imaju debelo krzno koje ih štiti od hladnoće, ali ne obično, jer je dlaka šuplja i ispunjena vazduhom što donosi dodatnu toplotnu izolaciju.
Ova životinja ima veća kopita od losa ili jelena, a kada je sneg dubok, još ih rašire i na taj način zaustavljaju propadanje.
Irvasi čak mogu da menjaju boju očiju kako bi se efikasnije prilagodili belini koja ih stalno okružuje. Oči irvasa su leti žuto-zelene, a tamnoplave – zimi! Plava boja tokom najmračnijih meseci godine pomaže da bolje vide u tami. Leti, kada je tundra vlažna i meka, jastučići na kopitima postaju sunđerasti kako bi obezbedili dodatno trenje prilikom kretanja.
Duga putovanja
Irvasi su preživari i imaju četvorodelni želudac koji im omogućava maksimalno iskorišćavanje sastojaka. Zimi se pretežno hrane lišajem (Cladonia rangiferina), popularno nazvanim irvasova mahovina. Leti jedu lišće vrbe i breze, kao i travu.
Još jedan trik iz bogatog opusa genetike je predzagrevanje ledenog vazduha pre nego što uđe u pluća. A voda koja se kondenzuje, zadržava se u ustima irvasa i verovatno apsorbuje u krv preko sluzokože jednjaka.
Irvasi su delom pripitomljeni pre oko 3.000 godina. Velika divlja stada mogu da broje i do gotovo neverovatnih 100.000 životinja! Divlji irvasi migriraju između leta i zime, a naučnici su zabeležili da mogu da prevale i više od 5.000 kilometara tokom godine. Osim toga veoma su dobri plivači, što im omogućava da savladaju velike reke i jezera.
Mogu da prežive zimu jedući samo lišajeve, što retko koja životinja može. Leti se hrane lišćem vrbe i breze, kao i travom.
U divljini, irvasi imaju veoma kratku sezonu parenja. Razmnožavaju se u zavisnosti od godišnjeg doba, a sezona parenja počinje u septembru i traje tri do četiri nedelje. Mladunci nakon što dođu na svet mogu da pretrče i po nekoliko kilometara. Inače su genetski predodređeni da stalno budu u pokretu kako bi mogli da izbegnu predatore.
Sporna adresa
Legenda kaže da je njihov dom u Laponiji, najvećoj i najređe nastanjenoj finskoj provinciji, gde prema legendi stanuje i Deda Mraz. Ali je istina da irvasa ima gde god da je zime i snegova. Nastanjuju sever Evrope, Sibir i Severnu Ameriku. Gajenje i čuvanje irvasa kao domaće životinje je vekovna tradicija naroda Saami koji živi na severu Skandinavije.
Odatle potiču i originalne ideje o „tačnoj adresi“ Deda Mraza i njegove fabrike fantazija. Skoro svaka nordijska zemlja tvrdi da mu je postojbina unutar njenih granica. Norvežani su uvereni da Deda Mraz živi u mestu Drobak, Danci kao „tačnu adresu“ navode Grenland u blizini ostrva Umanaka. Konačno, Finci su utvrdili da Deda Mraz živi u blizini Severnog pola, u Laponiji, nedaleko od glavnog grada provincije Lapland. Tamo sunce tokom zime gotovo i da ne izlazi, polarna noć traje skoro mesec dana, a leti sunce ne zalazi od sredine juna do početka jula.
Zahvaljujući toj prirodnoj čaroliji, legenda o Deda Mrazu i njegovim irvasima živi duže nego bilo koja druga poznata bajka današnjice.
Ž. Štrbo
Izvor: zov.rs
__________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE 