Južno od čuvenog turističkog odredišta Kosta Smeralda na Sardiniji, smešteno je usamljeno ostrvo Tavolara, na kome ne postoje ni hoteli ni putevi.
Foto: Profimedia
Tavolara se izdiže iz jezera poput razuđene planine, a upravo na ovom ostrvu, koje je dugačko pet kilometara i široko jedan kilometar, pronaći ćete 83-godišnjeg Antonija Bertoleonea, poznatijeg kao Tonino, koji poseduje jedini restoran na ovom ostrvu i jedini upravlja ostrvom, što Tavolaro čini najmanjim naseljenim kraljevstvom na svetu, piše BBC.
U poslednje 22 godine, Tonino upravlja ovom malom monarhijom na pet kvadratnih kilometara u šortsu i sandalama.
„Ja sam verovatno najobičniji kralj na svetu. Jedina privilegija u kojoj uživam su besplatni obroci“, kaže Tonino.
Kraljevstvo Tavolara uskoro slavi 180 godina postojanja, a priča je počela davne 1807. godine, kada je Toninov čukundeda Đuzepe Bertoleoni, postao prvi stanovnik tada nenaseljenog ostrva. U knjizi „Tavolara, ostrvo kraljeva“ Bertoleoni je opisan kao pola pastir, pola pirat, koji se kao imigrant iz Đenove oženio dvema sestrama i spas od zakonske kazne zbog bigamije pronašao upravo na Tavolari.
Đuzepe i njegov mali harem su ubrzo shvatili da rajsko ostrvo dele sa retkom vrstom divljih koza, čiji su zubi obojeni u zlatno žutu boju. Kada je ova vest došla do vladara Sardinije, Karla Alberta, on se 1836. godine uputio na ostrvo u potrazi za ovim retkim životinjama. Đuzepeov sin Paolo, 24-godišnji mladić je tada vodio lovačke ekskurzije.
„Kada se iskrcao, kralj se Paolu predstavio rečima Ja sam Karlo Alberto, kralj Sardinije, na šta je mladić odgovorio Ja sam Paolo, kralj Tavolare“, priča sa setom Tonino.
Nakon što je ubijeno nekoliko koza i priređena gozba u Paolovom domu, Karlo Alberto je bio toliko oduševljen da je rekao Paolu da je on zaista kralj Tavolare. Bilo da je reč o šali ili nije, Karlo Alberto je potvrdio kasnije da udaljeno ostrvo zaista nikad nije bilo deo Sardinijskog kraljevstva, a Paolu poslao svitak kraljevske porodice Karla Alberta potvrdivši mu da je zadobio status monarha.
Novopečeni kralj je uskoro osmislio grb porodice Bertoleoni i oslikao ga na zidu svoje kuće. Takođe je nacrtao kraljevsko porodično stablo i na ostrvu sagradio groblje za sebe i svoje naslednike. Želeo je da, kada umre, bude sahranjen sa krunom zacementiranom nad njegovim nadgrobnim spomenikom, onom koju nikad nije nosio za života.
U narednim godinama vesti o samostalnom ostrvu su se proširile Mediteranom i Tavolara je čak stvorila veliki broj političkih alijansi, između ostalih sa Đuzepeom Garibaldijem, Vitorijom Emanuelom II Savojskim, kao i sa britanskom kraljicom Viktorijom.
Nakon 126 godina, NATO je 1962. na Tavolari uspostavio bazu, okončavši time nezavisnost kraljevstva i učinivši četvrtinu ostrva nedostupnom stanovnicima. Ipak, Tavolara nikada zvanično nije pripojena Italiji, što Tonina čini petim kraljem kraljevstva koje svet više ne priznaje.
Ovih dana, kada ne lovi lignje, njegovo visočanstvo upravlja zajednicom od 11 građana, 100 koza i nekoliko vrsta ugroženih sokolova koje žive na vrhu krečnjačke stene.
„Moja porodica ima divnu prošlost. Ali, dosta radimo i živimo jednostavno, baš kao i svi ostali“, kaže Tonino.
Ostrvo opstaje pretežno zahvaljujući turizmu. Jedna je od najatraktivnijih lokacija za ronjenje, gde posetioci u podvodnim lepotama Mediterana uživaju plivajući uz kornjače, kitove i ajkule rušljoribe.
Iako i dalje sa zadovoljstvom dočekuje goste na pristaništu, Toninijev omiljeni deo dana jeste pre njihovog dolaska. U ranu zoru, Tonino posećuje kraljevsko groblje. Otkako je kralj Paolo I preminuo 1886. godine, u njemu je sahranjen svaki plemeniti član kraljevstva, pa tako i Toninova supruga kraljica Pompea, koja je umrla pre nekoliko godina.
„Donosim joj plastično cveće“, kaže Tonino. „Ukoliko bih joj doneo sveže, pojele bi ga koze.“
Kao i većina Bertoleonovih koji su došli pre njega i princa, koji će ga jednog dana naslediti, Tonino je tehnički gledano građanin Italije. Jednom je želeo da uputi molbu Vitoriju Emanuelu IV, sinu poslednjeg kralja Italije i samoprozvanog vojvode Savoje da ponovo prizna Kraljevstvo Tavolara, ali se predomislio.
„Za mene je privilegija da živim ovde. Kome je još potrebna kruna kada imate palatu?„, kaže Tonino.
Razgovor s gejšom Sayuki, jedinom zapadnjakinjom koja je postala deo sveta japanskih gejši
Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa
Profesionalne japanske gejše zabavljačice, deo su japanske tradicije već dugi niz godina. O ovim prelepim, elegantnim i veštim umetnicama snimani su filmovi i pisane knjige, a mnogi ljudi samo su zbog njih krenuli put Japana. Gejše su tradicionalno japanske žene, no, prvi put u tradiciji dugoj 400 godina, zapadnjakinja je primljena u zajednicu gejši u Japanu.
Fiona Graham iz Australije, 2007. godine postala je Sayuki. Bivša novinarka Rojtersa i BBC – a dotadašnji život zamenila je karijerom japanske gejše .
Prvi put u tradiciji dugoj 400 godina , zapadnjakinja je primljena u zajednicu gejši. Kako je sve počelo ? Kada ste počeli da se zanimate za japansku kulturu ?
– Delimično sam odrasla u Japanu i živela sam tamo od svoje petnaeste godine. To je još dovoljno mlado doba da postanete tečni u japanskom jeziku, te sam takođe srednju školu i fakultet pohađala u Japanu. Vrlo su me zanimali Kimoni i japanski antikviteti na prvoj godini fakulteta, no tek mnogo kasnije, nakon što sam postala socijalni antropolog i uređivala antropološke televizijske programe, ponovo sam se zainteresovala za ovakve stvari.
Zapadnjaci često vide gejše u medijima, no ne shvataju u potpunosti njihove obaveze. Možete da objasnite šta je tačno posao gejše, zadaci i obaveze. Šta sve mora znati i savladati da bi zaslužila naslov gejše ?
Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa
– Gejša bukvalno znači “ umetnica „, no posao gejše je prvo i najbitnije biti umetnica i prezentovati umetnost gejši – ples i muziku svojim gostima. Iako gejša redovno nastupa pred velikom publikom, na velikim pozornicama, tradicija gejši je nastupanje na privatnim zabavama i mnogo toga se izvodi u privatnim sobama ekskluzivnih restorana, zbog čega moramo moći da razgovaramo sa gostima i zabavljamo ih na intimnijem nivou. Da bi neko bio “ poput gejše “ mora biti predivan i staložen, mora mu biti prijatno u svakoj društvenoj situaciji i talentovan umetnik.
Šta ste lično morali usavršiti da biste postali deo tradicije stare 400 godina . Je li proces bio različit za Vas ?
– Gejša nikada ne “ usavrši “ svoje umetnosti. Čak i vrlo stare gejše još uvek vežbaju i edukuju se svakodnevno . To je celoživotni proces napretka. Imala sam sreće da bude primljena u Asakusa okrug gejši, jedan od najstarijih u Japanu te mi je omogućeno vežbanje u svakom mogućem smislu, kako bi to radila bilo koja druga gejša.
U stvari je početna ideja bila da snimam televizijski program jednu godinu, no iako se udruženja gejši s time složila, nije bilo moguće snimati dok vežbam, pošto sam morala raditi sve što i bilo koja druga “polaznica”. Bilo je vrlo teško ući unutra i dugo sam uveravala udruženje gejši u to. Ne znam ni jedan drugi okrug u Japanu koji bi pustio strankinju unutra. Veliki uticaj je imalo to da sam delimično odrasla u Japanu i imala vrlo dobre veze.
Zašto ime Sayuki? – Običaj je da nova gejša preuzme jedan deo slova iz imena svoje majke gejše i formira novo ime. Ime moje majke gejše bilo je „Yukiko„- dete sreće, stoga sam uzela deo “ yuki“ i kombinovala ga sa slovima „sa„, što je stvorilo ime „Sayuki“ – transparentna sreća .
Možete nam reći nešto više o životu u okiyi?
– U prvoj godini edukacije , pre nego što nova gejša napravi svoj debi, najčešće mora putovati u okiyi svaki dan i pomagati tamo. Čineći to uči kako treba nositi kimono, gde se stvari drže i sve o tome što njene starije sestre rade svakodnevno. To je vrlo praktičan trening. Sada imam svoju sopstvenu nezavisnu kuću gejši, sa dve mlađe gejše. Dolaze gotovo svakodnevno da pomognu u svemu što radim i praktično se edukuju.
Da li je bilo negativnih komentara od ostalih gejši , ili možda medija zbog svog porekla ?
– Naravno, nova gejša prima mnogo kritika, ali to je potrebno kako bi naučila da bude što bolja. Osnovni proces učenja za gejšu je da bude kritikovana od strane starijih sestara te iz toga da nauči da je opet ne kritikuju. Ali dobro obučena gejša nikada neće govoriti o drugoj gejši u medijima. Japanski mediji su me podržavali i poštovali zbog čega sam im zahvalna .
Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa
Može li se gejša udati ?Nosi li to posledice ?
– Gejša se ne sme udavati prema tradiciji, ali smemo imati ljubavnike, čak i decu. Tradicionalno, gejše su bile radnice i samohrane majke, dugo pre no što je to postalo prihvatljivo na zapadu . Koliko novca može gejša da zaradi ? Jesu li cene iste za svaku umetnicu ?
– Honorar za gejše je određen u okrugu, tako da su plaćene jednako, no ako je neka gejša veoma tražena, češće će biti pozivana na događanja. Odevni predmet kimono veoma je skup, možete nam reći cene .
– Kimono koji gejša nosi može koštati od3000, do 12.000 $ ili više. No oni mogu biti korišćeni generacijama, zbog čega su odlična investicija. Takođe postoji mnogo poklanjanja i primanja između mlađih i starijih sestara. Ja trenutno skupljam kimona dugih rukava za mladu dvadesetogodišnju gejšu iz moje kuće. Njoj je potreban različiti kimono za svaki mesec, obično sa dizajnom baziranim prema godišnjem dobu i 12 setova ukrasa za kosu, od kojih svaki košta oko 500 $ .
Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa
Šta mislite o filmu “ Memoari jedne gejše “ ? Šta profesionalne gejše misle o njemu ?
– Šteta je da su odabrali glumicu koja se nije znala kretati u kimonu, niti hodati i stajati, a niti ponašati se kao prava japanska gejša, zbog čega film nije bio realističan. Frizure i ostali detalji su takođe bili pogrešni. Film nije shvaćen ozbiljno od strane pravih gejši. Jedina pozitivna stvar koju je doneo, pokazao je, da je svet gejši uistinu predivan .
Zašto obuka počinje sa šest godina, šest meseci i šest dana starosti ? Postoji li simbolika ?
– Podučavanje plesa i umetnosti počinjale su tada u ranijim vremenima. To je povoljno vreme za početak, no smatram da je najbitnije da počne mlad. Zašto se gejše često povezuje sa prostitucijom ? Odakle taj stereotip ?
– Samo van Japana gejše su zamenjivane s prostitutkama, Japanci nikada ne prave takve greške. Gejše su prvi put predstavljene zapadu tako što je zapadni fotograf uslikao gole fotografije devojaka sa farmi i nazvao ih gejšama. Takođe su prostitutke za vreme Drugog svetskog rata vojnicima govorile da su gejše. Zbog tih grešaka stereotipa su otišli na zapad .
Možete li ispričati šta se dogodilo 2011. godine kada se razbolela Vaša majka gejša ?
– Moja majka gejša se razbolela i nije mogla da hoda, te je morala da zatvori svoju kuću gejši i penzioniše se kao gejša . Pravila Asakusa nalažu da gejša može prijaviti sopstvenu kuću kada je radila kao gejša 4 godine. Bila sam u Asakusa gejša gotovo 4 godine i prijavila sam se za sopstvenu kuću što sam normalno trebala dobiti , no nekoliko vrlo starih ljudi u udruženju su odlučili da ignorišu sopstvena pravila i ne dozvole strankinji da ima sopstvenu kuću gejši. To nije bila udružena odluka svih gejši i danas još uvek radim sa gejšama Asakusa. Postoji vrlo malo gejši u Japanu koje nisu povezane sa određenim okrugom već imaju sopstvenu kuću gejši, što ja imam danas. Gejša ne mora biti povezana sa određenim okrugom da bi bila gejša. Bitno je da ju je trenirala gejša.
Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa
Bili ste takođe novinarka BBC – a i Rojtersa ?
– Bila sam slobodna novinarka Rojtersa i BBC – a pre no što sam se okrenula rađenju televizijskih dokumentaraca. Još uvek radim za njih, iako se u zadnje vreme češće pojavljujem u programu nego što ga stvaram.
Da li je ijedna zapadnjakinja posle Vas postala gejša? Da li je bilo najteže za Vas pošto ste morali da probijete led i pokažete da se možete uklopiti u tako kompleksnu kulturu ?
– Dve devojke debitovale su na selu gde su standardi veoma različiti od onih u gradu, no ni jedna nije mogla to da učini u okrugu u gradu. Brak nije dozvoljen za gejše, a jedna je već odustala. Nisam “ probila led “ za strankinje pošto je još uvek praktično nemoguće da strankinja postane gejša, pošto je potreban dugotrajan boravak i tečnost u japanskom jeziku. Odrasla sam u Japanu, i nisam različita od ijedne Azijatkinje u Americi koja možda želi da postane operska pevačica ili balerina i ne bi smela biti isključena zbog boje kože .
Koliko gejši ima danas u Japanu ? Mislite li da će tradicija još dugo da potraje ? Ulaže li Japan dovoljno u očuvanje tradicije ?
– Sada ima manje od hiljadu gejši u Japanu. Zemlja ne ulaže baš u održavanje tradicije, kao što to rade za kabuki teatar. No ima znakova promene. Ove godine putovala sam u Veliku Britaniju u društvu pet gejši i sponzorisala nas je vlast grada Tokija. Oduševljena sam novim stvarima u svetu gejši. Volimo da putujemo i moja mlada gejša bi volela ići u istočnu Evropu. Možemo putovati uglavnom u martu, ili tokom leta i rado prihvatamo pozivnice iz inostranstva.
Kabuki glumci i sumo rvači su sponzorisani od strane kompanija, poput sportista i to je moguć put i za gejše. Prihvatam ideju uključivanja u reklame za časopise ili televiziju i smatram da je to dobar način izdržavanja gejši. Ipak ti proizvodi ili usluge moraju biti lepi, skupi i vredni te da pristajaju stilu gejši. Vrlo naporno radim u obezbeđivanju preživljavanja tradicije gejši u modernom dobu i brinem se da se nove gejše obučavaju, stoga, verujem da će tradicija opstati .
Najveći seks šou na svetu:spektakularno pupljenje Velikog koralnog grebena
Tokom nekoliko dana svake godine, veliki deo australijske istočne obale postaje mesto pupljenja korala.
Tih dana se najveći živi organizam na svetu, Veliki koralni greben, razmnožava, priređujući jedinstveni spektakl koji privlači brojne turiste, ali i naučnike.
Kao i svako živo biće i koral se razmnožava posle spoja jajašca i spermatozoida
Ovaj „podvodni vatromet“, kako kako prenosi BBC, odvija se noću, u vreme punog meseca i kada je temperatura mora iznad 26 stepeni Celzijusa.
Grebenski korali se razmnožavaju samo jednom godišnje, kada ispuštaju ogromnu količinu jaja i sperme u more radi spoljne oplodnje.
– To je jedinstveni događaj. Najveći seks šou na svetu – rekao je podvodni kamerman Ričard Ficpatrik koji nije krio zadovoljstvo što je uspeo da snimi pupljenje korala.
– Ove godine su uslovi savršeni – objasnio je on, dodajući da je more mirno, toplo i bistro tako da ispuštena jaja plutaju lagano nagore.
Pupljenje Velikog koralnog grebena pratio je i tim naučnika sa Australijskog nacionalnog univerziteta koji je prikupljao uzorke u okviru studije mapiranja DNK deset vrsta korala. Dosad je mapiran DNK svega dve od oko 1.000 vrsta korala.
Eva Abal, glavni naučnik Fondacije za zaštitu Velikog koralnog grebena, rekla je za radio ABC da je veoma važno analizirati genetski sastav korala kako bi se saznalo da li oni mogu da se prilagode novim uslovima.
Naime, ovom prirodnom svetskom čudu preti lagano izumiranje zbog klimatskih promena, ali i sve gušćeg brodskog prometa.
Veliki koralni greben pruža se na 544.000 kvadratnih kilometara.
Misteriozni strah spopalo je grivaste babune u holandskom gradu Emenu gde su u zoološkom vrtu pet dana prestravljeni sedeli kao kipovi, nisu se pomerali, ništa nisu radili i nisu jeli.
Protest: Babuni u Zoo vrtu
Zaposleni u zoo vrtu bili su zbunjeni misterioznim strahom koji je obuzeo babune.
Babuni, koji su razigrani i prilično aktivni, početkom ove sedmice su se zaledili od straha u svojoj nastambi u zoo vrtu. Mirno je sedelo 112 babuna, ništa nisu radili, nisu se pomerali, nisu jeli.
Zaposleni su morali jednog po jednog da unose i iznose iz „spavaonice“.
Neuobičajeni i neobjašnjivi strah počeo je da ih prolazi tek danas, kada su napokon počeli da grickaju jabuke i ponovo se razigrali.
Biolog Vijbren Landman kaže da to nije prvi put da da je video babune u tom stanju.
Poslednji put se to dogodilo 2007. godine.
„Šta ih je prestravilo? Pojma nemamo, to je potpuna misterija. Ima više ideja, zemljotres, odbegle zmije, grmljavina“, rekao je Landman za BBC.
On je dodao da su se druge životinje u zoo vrtu ponašale uobičajeno.
Landman je rekao da je kontaktirao jednog eksperta za babune, koji mu je rekao da se u divljini ovi majmuni najčešće plaše nekih predatora, ali to obično ne traje duže od dan-dva.
Za razliku od grivastih babuna,zatočenih u ZOO vrtu , slobodni medvedi se,KAD NIKO NE GLEDA, okupljaju oko drveta i…(*)
TAKO SE MEDVEDI UDVARAJU
Medvedi trljanjem svog tela o stablo ostavljaju aromu putem koje komuniciraju sa ostalim medvedima, kojima tim putem javljaju za koju su ženku zainteresovani
Snimak medveda koji se igraju oko svog omiljenog drveta u Alberta parku oduševio je čuvare koji su postavili kamere, pomažući naučnicima u istraživanju životnih navika šumskih životinja, ali istina medveđe igre ima još zanimljivije naučno objašnjenje.
Medvedi trljanjem svog tela o stablo ostavljaju aromu putem koje komuniciraju sa ostalim medvedima, kojima tim putem javljaju za koju su ženku zainteresovani, i ostavljaju im da odluče da li vredi oko toga izazivati tuču.
Oven Nevin, ekolog sa Kumbrija univerziteta u Velikoj Britaniji obavio je dvogodišnje istraživanje o medveđem trljanju o stabla.
Jedna od najpopularnijih televizijskih serija za decu, „Neven“, obeležila je 40. rođendan. Na proslavi u Galeriji RTS-a snimljeni su i poslednji kadrovi filma o reditelju i scenaristi serije Džonu Timotiju Bajfordu. Film će biti prikazan za 40 dana.
Autor filma u produkciji RTS-a i Studija B je Velimir Pavlović, a po jubileju serije i broju dana preostalih do premijere filma, događaj je nazvan „40 godina i 40 dana“.
Generaciji današnjih pedesetogodišnjaka i nešto mlađima od njih, „Neven“ je bila kultna serija za decu. Bilo je to svojevrsno televizijsko čitanje istoimenog časopisa, koji je krajem 19. veka uređivao srpski pesnik Jovan Jovanović Zmaj, u režiji britanskog reditelja Džona Timotija Bajforda.
„Ja sam insistirao da glumci govore tekst apsolutno tačno, kako je bilo napisano. I bio je jedan tekst, Mića Tomić ga je imao, i pretposlednja reč je bila astal, ne sto. I on je uvek rekao sto, a ja sam ga vraćao. I 24 puta smo snimali, dok nije rekao astal“, priseća se Bajford.
Serija „Neven“ bila je rado gledana kako u premijeri, tako i u repriznim terminima.
„Voleo sam je iz više razloga. Jedan od njih je bio što nam je čovek koji je došao iz Engleske približio našeg pisca Jovu Zmaja na jedan beskrajno šarmantan način“, kaže reditelj Dušan Kovačević.
Za rođendan „Nevena“ poklon reditelju je film o njegovom životu. Ugovor o koprodukciji potpisali su direktori RTS-a i Studija B.
„Ovo je posao koji ne priznaje vrednosti, autoritete, niti čuva uspomene na one koji su bili značajni i veliki u našoj profesiji. Zato je retko da neko za života dobije ono što mislim da su zaslužili Ljudmila i Timoti Bajford. Uradili su ogromnu stvar za generacije naše dece“, smatra generalni direktor RTS-a Aleksandar Tijanić.
Direktor Studija B Aleksandar Timofejev ističe da je za njega „čast i zadovoljstvo što Studio B zajedno sa RTS-om učestvuje u koprodukciji pravljenja filma o čuvenom Bajfordu“.
„Timoti Bajford je u suštini bio u toj prvoj ekipi i neka duša najlegendarnije televizijske serije na svetu, Monti Pajton cirkusa. A i nama je napravio ‘Neven’ i ‘Poletarac'“, rekao je autor filma Velimir Pavlović.
Ako ga u duhu naziva filma zapitamo ko je Džon Timoti Bajford, ovaj reditelj kao da ne zna šta se sve može očekivati u filmu.
„Ja jedva čekam da gledam film, da nešto saznam“, ističe legendarni Bajford.
Na odgovor se neće dugo čekati. Film će biti prikazan za 40 dana.
Izvor: RTS
ENGLEZ KOJI JE NAPRAVIO NAJBOLJE SRPSKE TV SERIJE ZA DECU
Englez koji je napravio najbolje srpske TV serije za decu doputovao je pre 40 godina, ostavivši za sobom tek kupljenu kuću i verenicu. Majka ga je naučila štedljivosti i disciplini, a on svoju decu tome da ništa ne uzimaju zdravo za gotovo. I da, treći put se zaljubio sa 60 godina.
Rođendan: 25. 07. 1941.
Porodica: sinovi Džastin, Jovan i Andrej, supruga Zorica.
Karijera: inspicijent, rad na Bi-Bi-Siju, RTS-u, TV Sarajevo, serije „Neven“, „Poletarac“, „Babino unuče“, „Tragom ptice dodo“
Zanimanje: pisac, reditelj
– Ono što sam radio ovde na televiziji nikada ne bih mogao da radim u Engleskoj. Apsolutno sam siguran.
Tamo sam mogao da radim samo emisije koje su urednici odlučili da mogu da radim. Oni su tamo razmišljali samo o tome šta se njima dopada i šta će doneti visok rejting.
Sedamdesetih ovde nije bilo tako. Predložio sam da radim „Neven“ i oni su odmah rekli – fantastično, radi to! To ne može da se desi u Bi-Bi-Siju. Prvo bi morali da urade pilot emisiju, pa bi rekli „biće skupo“, i uvek nešto. Moglo je da prođe šest meseci pre nego što počne bilo šta da se radi. Ovde je odmah naručen scenario, pa kad su videli da je bila uspešna, nastavili smo da snimamo.
Odmah sam zatim radio „Babino unuče“ i „Poletarac“.
„Poletarac“ je dobio nagradu na Međunarodnom festivalu u Minhenu, sve moje kolege iz Bi-Bi-Sija su bile tamo, a nisu dobili nijednu nagradu. Tada je moja bivša urednica iz Engleske uzela sve kasete sa „Poletarcem“ da ponese u Bi-Bi-Si, da pokaže kako bi trebalo da se radi serija za decu. Tri godine kasnije otišao sam u London, da vidim bivše kolege, i svi su gledali „Poletarac“ i rekli su: „Mi ovo ovde ne bismo mogli da snimimo“. Da sam njima rekao da hoću seriju od 13 epizoda, 15 meseci snimanja, oni bi popadali od smeha. Serija nije bila skupa, ali Olga Vražalić je bila odlična urednica, i sve je uspela da organizuje. „Neven“ je bio malo skuplji, kostimiran, scenografija iz 19. veka, sniman je u Novom Sadu. Posle dvanaest godina sam se ponovo sreo sa kolegama iz Londona, oni su svi bili frustrirani jer su imali odlične ideje za serije i emisije, ali niko nije uspeo ništa da snimi. Morali su da rade samo ono što je rekao glavni urednik… – Izvor: Puls
TAMOiOVDE 