NAŠE, VOJVOĐANSKE KUĆE…

tamoiovde-logo

Naša, vojvođanska kuća, mora da bude niska i dugačka poput barke koja plovi Panonskim morem.

509129537809a1db545d550b348f0745Mora da bude napravljena od zemlje jer sve što je rođeno u Panonskoj ravnici, rođeno je iz zemlje i Sunce nam se u Vojvodini iz zemlje rađa i u zemlju po počinku odlazi.

Naša, vojođanska kuća, mora da ima visok i veliki odžak poput jarbola na brodu koji priziva ptice selice i savija gnezda rodama. Streha mora da bude dovoljno duboka da prihvati lastavice koje istu kuću od zemlje prave.

fcfeb1a828a15ae6243abc09a398ad98Mi mirišemo na zemlju, zemlja je duboko pod našom kožom i zato sve što je vezano za zemlju nameće nam se kao sudbina.

Poštujući Panonsku ravnicu gradimo domove koji su tromi, teški, životni i inspirativni, domove koji liče na mače koje spava pored ognjišta.

Narav nam je ista takva, mi lale volimo da je sve oko nas sporo, nigde ne žurimo ali uvek stižemo, radimo temeljno i sa smehom na brku i ljubavlju u srcu.

aa76c010c7000bdb44fa9020ea11af9aPrihvatamo promene otvorenog srca, ali u duši ipak su nam draže naše dedovine.

Naše kuće, od slame i blata, grade ljudi svojim rukama i dahom a ne superobučeni preduzimači, mi pletemo trsku i pričamo priče, okrećemo leđa najjačim vetrovima i ušuškavamo se u toplinu paorske peći.

3485660940f280d569fd91f8dceba2a2Volimo hladovinu, onako kada se u sred leta ogrnete dunjom, jer je u sobi od naboja uvek sveže. Sve nam je nekako stabilno, mi ne gradimo zidove od 15 cm sa super izolacijom od stiropora, mi gradimo prave zidove od pola metra, tada smo samo sigurni da nas košave neće produvati, zima ohladiti a topla leta previše ugrejati.

Naše kuće imaju kong, gonak, gonk, sve jedno je reći, zavisi u kom delu Vojvodine ste se našli.

262cf7e14942d2d2d7923e692145f2d3To je mesto okupano svetlom, koje čuva zid naše kuće od preterane vlage, blago uzvišen kao pozivnica za ulazak u dom.

To je mesto, ponekad otvoreno, ponekad zastakljeno gde nam počinje i završava se dan, na njegove zidove stavljamo stare šerpe u koje sadimo muškatle, petonije i zevalice i puštamo čuvarkuću da izraste iz pukotine na zidu od zemlje, tu sušimo paprike, krompir i luk sveže ubran iz bašte, i gonku sve miriše na selo.

_________________________________________________________________________________

7d89d80ae2b4c59fe58bc0b693741b778f56c4b2249f708137630f8f86a4bf34

_________________________________________________________________________________

db560f050579489506e78b5251e4feafNaše kuće imaju klupu ispred kapije, to nije obična klupa, to je klupa istoriskog nasleđa, mesto mobe kad čistimo grašak ili predemo vunu.

Klupa ispred kuće je mesto odakle posmatramo svatove koji prolaze kroz selo, to je mesto gde po noći šapuću mladi zaljubljeni parovi, to je mesto gde se krišom ostavljaju poruke i cveće za devojke, to je mesto gde nedeljom popodne sedimo i grickamo štrudle, jer se nedeljom odmaramo i ogovaramo.

Klupa ispred kuće je naš, seoski, psihijatar.

10408_-mg-3643_gallery_largePitate se šta još tako čarobno imaju naše, vojvođanske, kuće, rećiću vam, u poverenju. Imaju prozore i senike.

Prozori su uvek dvostruki ili trostruki, veličine taman onolike da možete da vidite šta se dešava na sokaku, veličine da vas čuva od spolja a priziva unutra, veličine da vam da dovoljno svetlosti a malo hladnoće i preterane toplote.

62cd732628c02ba8a9b921e1ec8a881fA senik je mesto na tavanu, prozračno i čisto, to je mesto gde se gricka komadić slame i mašta, mesto gde sve miriše na otavu, na livadu i snove, gde vam se čini da je svet, čitav, ravan, poput vaše zemlje.

U tu našu, vojvođansku, kuću ulazite preko kapije, kapije je uvek velika, ona glavna, kad se otvori čitav svet ulazi u vaše dvorište, onako velikodušno slobodno, a u dvorištu paorska prašina (ko po njoj nije tapkao teško da će razumeti šta ona znači).

5c0ed7894b62c0e1f1daa2199e781cdfOtvorena ili zatvorena kapija je znak da ste spremni da u svakom trenutku prihvatite plodove vaših njiva, goste i veselje.

Naše, vojvođanske kuće, vredne su, vrednije nego što iko od vas može da zamisli i zato čuvajte ih ili gradite nove, onako od blata iz inata, čuvajte ih za vašu decu, jer iako su poslednjih decenija bile zapostavljene, njihovo vreme ponovo dolazi.

One su besmrtne poput naše tradicije i zato čuvajmo ih, te naše Vojvođanske kuće.

_________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________
dipl.ing.arh Ivana Rakarić

Izvor: zzvonkorr.wordpress.com

_________________________________________________________________________________

Saznajte Ovde: SLIKAR VOJVOĐANSKIH PEJZAŽA

_________________________________________________________________________________

PRIČA O MARI, ANDRIJI, JELICI, LJUBAVI, STIPENDIJI…

TAMOiOVDE________________________________________________

tamoiovde-logo

ILI, O UMEĆU  DAVANJA

Kjara i Dušan su se u decembru 2011, doduše ne svojom voljom, sreli u borskom Zoološkom vrtu.

TAMOiOVDE-lavica Mara-581035_3832540846276_1679408217_nvtOna, zgodna brineta, On, mlad, poseban,  reklo bi se, aristokrata, čak… Beli lav, sav od grive,  oči mu gore…

U kavezu novom svom, provodili su zajedničke dane i noći. Zbog leptirića. Ili, nemajući kud.

Pogledi suseda i znatiželjnih posetilaca  nisu ih  naročito zanimali, niti doticali.

TAMOiOVDE-lavica Mara-561183_3832541086282_751731983_nmaeaPosle nekoliko meseci, u junu 2012, Kjara postaje ponosna majka a Dušan, sigurni otac.

Na ovaj svet su došla dva  lepa potomka.

Nekoliko dana nakon što je na svet donela dva lavića, mama Kjara je jedno mladunče iz samo njoj poznatih razloga, odbacila, a otac Dušan je potom izvršio čedomorstvo.


Nedugo potom i drugo mladunče je ostalo bez majčinske nege i zaštite. Odbačeno i iz roditeljskog doma izbačeno.

TAMOiOVDE-lavica Mara-403137_458409834196262_431889427_nmalaDa se ne bi ponovio slučaj sa prvim mladunčetom, uprava i zaposleni u zoo-vrtu,  su sklonili bebu lavicu od roditelja i spasili je   sigurne smrti.

Andrija Radojčić, veterinarski tehničar zoo-vrta preuzima ”starateljstvo” nad  bebom lavicom.

Malenu neguje u svom stanu, hrani je specijalnim mlekom za mačke na svakih šest sati i ona se uspešno oporavlja. Iz dana u dan,  napreduje.

TAMOiOVDE-lavica Mara-564571_470189659684946_2083626498_nPriseća se Andrija prvih dana brižnog i celodnevnog negovanja umiljate lavice:

Lavica je danju volela da spava, a noću je uglavnom bila budna, no bila je tiha i mirna i nije pravila nikakve probleme.

Redovno sam se budio oko dva sata posle ponoći i u pet izjutra kako bih je nahranio, a onda smo zajedno nastavljali da spavamo u mom krevetu.”

Nakon nekoliko nedelja, mala ljubimica dobija ime, gleda crtane filmove, boji se mraka i samoće… Andrija joj ugađa, izvodi je redovno u šernju, upoznaje sa drugim životinjama. I ljudima.

TAMOiOVDE-lavica Mara-404604_475716099127173_1645999448_nTV BOROdu tako i do televizijskog studija, bivaju specijalni gosti na prigodnim događajima i postaju lokakne zvezde. Svi bi da vide, ugoste i maze Maru.

No, ona se drži Andrije, ili pak gleda svoja posla.  Rekao bih da je i njen zaštitnik i mentor Andrija „profitirao“, makar kod ženskog dela publike.

Prolaze tako dani, odrastanja Marinog. Posle tri meseca, Mara dobija sopstvenu kućicu sa dvorištem u ZOO- vrtu i vreme je da otpočne sa osamostaljivanjem.

No, Andrija, sada već izuzetno vezan za mladu lavicu, prvih nekoliko dana i noći provodi u njenom novom staništu. Spavao je u njenoj kućici, kako bi se bez trauma postepeno privikavala na nove uslove života.

TAMOiOVDE-lavica Mara-553439_391251300928375_974436352_nU međuvremenu  Mara i Andrija izazivaju sve veće interesovanje posetilaca, ali  i medija. Mara postaje maskota borskog Zoološkog vrta.

Njeno odrastanje uz zaposlene u vrtu, posebno uz Andriju, nije promaklo ni  Jelicu Vranić, devojci koja živi u Cirihu. Jelica je nakon saznanja putem interneta, odlučila da poseti Maru krajem 2012. godine.

 Mara svojom umiljatošću i ponašanjem sasvim je osvojila  Jelicu. I ne samo to.

TAMOiOVDE-lavica Mara-DSC03794Obezbedila je sebi pristojnu dvogodišnju stipendiju.

Naime, tokom naredne dve godine svakog meseca, Jelica će uplaćivati na račun vrta 100 evra, za troškove Marine ishrane.

 „Putem interneta sam stupila u kontakt sa Andrijom koji tamo radi. U ovom vrtu je rođena lavica Mara, kojoj sam ja želela da pomognem. Zoran i ja smo seli na avion, doputovali u Srbiju i uputili se u Bor..

Proveli smo tamo četiri dana. Sklopili smo ugovor da u naredna 24 mesaca sa 100 evra mesečno stipendiram Maru. Ugovor je stupio na snagu 1. marta”– rekla je tom prilikom Jelica.

TAMOiOVDE-lavica Mara-DSC03806MARA I JAMara sada ima 17 meseci, i teška je preko 80 kilograma. Na pragu je punoletstva.

Andrija i sada svakodnevno brine njoj.  Svakog jutra u sedam sati, odlazi sa porcijom hrane kod Mare, a ona ga nestrpljivo čeka.

Ne toliko zbog hrane, čini se, koliko zbog  blizine Andrijine i igre sa njim.

Autor: Bora*S

Foto: arhiva Andrije Radojčića & Bora*S

____________________________________________________________________________________________

 


_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

LJUDI GOVORE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Kako smo zaboravili da lovimo pogled u prostoriji i gde je nestala ona priča bez ijedne izgovorene reči…

fkajf

Foto: zenskisvet.com

  Jesmo li zaboravili da razgovaramo, da čitamo one  neverbarlne signale na koje smo uvek i pravovremeno reagovali kao mali, jesmo li nemi na tom univerzalnom jeziku s kojim se srećemo svakodnevno.

  Da li šalterska službenica koja vidi uznemireno, oznojano lice, ruke koje grozničavo traže po fascikli zapravo ne razume slika pred sobom.

  Da li žrtva koja moli svog mučitelja sa svim porukama na licu da to ne čini zapravo govori jezikom koji on ne razume i pa zato on nastavlja da na njoj leči sve ono što ga boli od detinjstva?

Nekada je takva komunikacija jedino što ljudi imaju a malobrojnim svedocima takvih razgovora koji umeju da gledaju ili traže takve skrivene poruke to znači buđenje iz mehaničke svakodnevnice.

Takvi retki razgovori promiču nam svakodnevno, eto na primer i na ulici, u gradskom prevozu, u zgradama fakulteta svuda gde, kako bi to Rastko Petrović rekao „Ljudi govore“…

U magnovenju nekih mutnih vremena, neprimerenih okolnosti poštenom čoveku, ali i okolnostima u kojima plivaju oni koji čvrstih okvira kako moralnih tako i fizičkih nemaju.

U takvim vremenima desio se on, Arapin, cenim iz Tunisa jer to sam čula da pominje na lošem engleskom jeziku, ona plavooka Zemunka žedna pažnje i neženosti. Govorio je tiho, s pauzama kao da se tek sada sreću, i kao da sutra ne postoji, govorio je o Beogradu, dok je autobus hitao ka Zemunu i gledao je u ono što mi inače ne viđamo. Ona opijena pažnjom naslonila se na njegovo rame.

Uz čuđenje zbunjene i zbijene autobuske publike, Arapina nije bilo sramota da zapeva, nešto na arapskom. Delovalao je kao intimna pesma, s ličnnom posvetom a zapravo to su mogli biti i stihovi nekog arapskog narodnjaka, u doba paranoje strahujem da je to moglo biti i nešto uvredljivo, tako je delovalo dok nisam primetila na koji način i sa koliko topline on nju gleda. Ta toplina ista je na svim jezicima.

Njegov pogled je govorio više od reči koje njegov engleski nije mogao da savlada, tako su zapravo oči govorile jezikom koji književnost i bilo koja svetska gramatika ne poznaju.

Drugim rečima  mikrosvetovi ipak postoje uprkos krizi, uprkos neizvesnosti, uprkos tački planete na kojoj smo nekoga videli ubeđeni da gledamo u fantaziju. Mikrosvetovi sa mikrojezicima prkose svim pravilima, baš onako kao što i u matematici svaki izuzetak prkosi i potvrđuje ono što je zapisano, onako kako zapravo ljudi govore.

Biljana Jovičić, rts.rs (09. jun 2013)

TREBA NAM SVETLA, SVETLOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Nastanili se  u ove predele i zaredali neki tmurni, snežni i hladani  dani.

05122012344TAMOiOVDEOvojutarnji pogled kroz prozor, nagovešta još jedan takvav u nizu dan.

Potreba nasušna, za makar malo svetlosti i topline, pogled ka spolja, usmerava,  ka unutra.

Da. Rešenje je  Sunce u džepu!

Ispreturah po džepovima, mislima, (o)sećanjima…

Ne, ni njega danas nema.

Da ga nekad, nekom,  nisam dao?

 Do mene li je, Sunca ili džepa? Ko bi to znao.

Glupo je tražiti krivca.  Još mnogo gluplje je, da ga nisam pronašao.

Bora*S

***

Kada se sredinom leta krećete kroz prirodu, sve su šanse da ćete u sumrak ili noću naići na jednog ili više svitaca koji trepere svojim „lampicama“.

svitacKako je pojava bioluminescencije, tj. sposobnosti za emitovanje svetlosti, kod živih bića izuzetno retka, susret sa svicima uvek izaziva prijatna osećanja, čak i kod ljudi koji inače izbegavaju insekte svake vrste. Svetlucanje svitaca je kroz istoriju bilo inspiracija mnogim pesnicima i književnicima što samo potvrđuje ljudsku fascinaciju ovim malim bićima koja samostalno proizvode svetlost.

Svetlost u mraku po pravilu privlači ljude, pa se delimično i time mogu objasniti nepodeljeno pozitivne reakcije ljudi na ove prirodne mini-fenjere.

Ipak, koliko god nam se dopadali magični efekti koje svojim letom kreiraju svici, naša romantična percepcija previđa pravi razlog zbog koga oni emituju ovu jedinstvenu vrstu svetlosti. Kako je u pitanju veoma mali intenzitet svetla, svici svoju nisu u mogućnosti da ga koriste kako bi sebi obasjali put, već to rade kako bi potencijalnim partnerima i drugim jedinkama iste vrste signalizirali svoju poziciju. Noćni život ove vrste insekata se može objasniti defanzivnom strategijom zaštite od predatora, tj. adaptacijom na doba kada je većina potencijalnih prirodnih neprijatelja neaktivna ili u snu.

Na području Balkana i jugoistočne Evrope žive nekoliko vrsta insekata tvrdokrilaca koje nazivamo svicima, iako se u nekim detaljima prilično razlikuju.

Najrasprostranjeniji, Lampyris noctiluca je tvrdokrilac iz roda Lampyris, familije Lampiridae (na grčkom – „koji svetli“), reda Coleoptera, iz klase Insekata. Kod ove vrste je prisutan interesantan seksualni dimorfizam pa tako samo odrasla ženka svetli privlačeći mužjake ali sama uopšte nema krila. Sa druge strane mužjaci ove vrste svitaca nemaju sposobnost bioluminescencije ali imaju krila i lete u potrazi za ženkom.

Životni ciklus svitaca u svom finalnom obliku (odrasle jedinke) traje najviše dve nedelje tokom kojih svetlucanjem traže partnera, pare se, polažu jaja u blizini vodenih površina i umiru. Iz jaja se nakon par nedelja izležu larve koje se nakon godinu ili dve pretvaraju u odrasle insekte.  One žive u vodi i najčešće se hrane manjim puževima, crvićima i stonogama u koje ujedom ubrizgaju supstancu koja parališe žrtvu i započinje proces varenja tako da larva može da „popije“ polusvaren telesni sadržaj svog plena.

roj_svitacaKada porastu i budu spremne za preobražaj u odraslu jedinku, larve izlaze iz vode i u blizini obale kopaju skrovište u zemlji. Svoju rupu oblažu tečnošću koja ojačava zidove kako se ne bi obrušili, a zatim miruju oko 5 nedelja pre nego se začaure. Poslednji preobražaj u odraslog svica traje oko 30 minuta, nakon čega insekt miruje nekoliko dana dok ne ojača i po mraku napusti svoju kolevku u potrazi za partnerom.

Svici imaju sposobnost luminescencije, iako ne istog intenziteta, i u fazi jaja i u fazi larve.

U odraslog insekta se najčešće pretvore početkom leta, nakon čega se uopšte ne hrane več samo traže partnera za produženje vrste, opstajući na zalihama hrane iz perioda larve. Ženke rastu do 2.5cm dok su mužjaci manji od 1 cm.

Kod nekih vrsta svitaca, i mužjak i ženka imaju posobnost svetlucanja i letenja. Kako svici mogu kontrolisati svetlucanje, tj. njegov intenzitet i učestalost, naučnici pretpostavljaju da ovi insekti prenose različite poruke na ovaj način, iako je primarna svrha pronalaženje partnera. Pominju se upozoravanje na predatore i sl.

Određene vrste svitaca, npr. Pteroptyx, koji nastanjuju tropske predele Azije, u krošnjama drveća sinhronizuju svoje treperenje što predstavlja pravi mali spektakl za srećnike kojima se dogodi da prisustvuju ovom „čudu“ prirode.

Kako svici svetle?

Svetlo koje emituju svi insekti koje nazivamo svicima nastaje kao rezultat hemijske reakcije pod imenom BIOLUMINESCENCIJA. Supstance koje proizvode svetlost su enzim Luciferaza i jedinjenje Luciferin a u hemijskoj reakciji učestvuju i joni magnezijuma, adenozim-trifosfat i kiseonik. Svetlost koja nastaje na ovaj način je najefikasnija od svih poznatih, jer se skoro svih 100% nastale energije emituje kao svetlost. Kao poređenje, obična sijalica troši čak 90% energije na toplotu a samo 10% emituje kao svetlost, dok neonske sijalice troše 10% na toplotu dok je 90% svetlo.

Nijanse njihovog hladnog svetla (pošto nema emitovanja toplote) variraju, od svetlo plave do zelene, koja je najčešća.

Da li urbanizacija uništava populaciju svitaca?

sinhronizovano_svetlucanje_svitacaKako su u potrazi za partnerima usmereni na svetlosne signale ženki, sasvim je izvesno da svetlosno „zagađenje“ gradova negativno utiče na ove insekte. U urbanim sredinama se praktično uopšte ne mogu sresti osim u najvećim i najgušćim gradskim parkovima i šumicama sa puno drveća koje zaklanja gradska svetla.

Kako je faza života larve prilično duga, događa se da jedne godine na određenom lokalitetu bude puno svitaca a da ih naredne bude jako malo, što se može i pogrešno protumačiti kao njihov nestanak.

Iako se često u crtanim filmovima može videti kako ljudi skupljaju svice u tegle kako bi ih nosili sa sobom i uživali u njihovom čarobnom sjaju, nemojte uzimati svice sa njihovih prirodnih staništa. Svaki insekt koji bude premešten sa svoje teritorije sigurno neće uspeti da se pari i time će se direktno negativno uticati na njihovu već ozbiljno smanjenu populaciju.
Izvor:www.zivotinjsko-carstvo.com

Ovde možete pogledati izuzetan dokumentatni film o svicima, autora Kristofera Genta (Christopher Gent) sa Univerziteta u Salfordu, u Velikoj Britaniji.

Earth-Born Stars: Britain’s Secret Glow-worms from Christopher Gent on Vimeo

TOPLINA DUŠE I ČAROBNJAŠTVO BRANKA ĆOPIĆA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

NEĆETE MI VEROVATI, POZNAVAO SAM BRANKA ĆOPIĆA

Poznavao sam Branka Ćopića, bio sam mu u kući, bio sam mu u knjigama, pričali smo i smejali se zajedno, držao sam u ruci njegovu ruku koja je mnogo toga napisala.
  Branko je bio otvoren čovek. 

images

foto:www.mudremisli.com

  Čovek bez zidova, bez ograda oko sebe.
 
Sav napolju. Usred života. A opet, sav u svojim knjigama, zajedno sa svima onima koje je u životu sreo.
Čarobnjak smeha, smehoslovac, smehotres, smehmajstor, smehadžija, smeholovac.
Ćopićeve životne bajke su njegova najtoplija lirika. On je kao nekakav dobri duh svake kuće.

Ćopić se čitajući sluša. Njegove knjige su nosači zvuka. Govor, pričanje, to je odlika njegove literature. Pričanjem zavodi slušaoce, izvlači ih iz svakodnevice i odvodi u neke druge svetove koji, ipak, nisu izgubili vezu sa realnošću.
 
Branko vraća ljude prirodi. Njegove priče izviru iz starih ognjišta i zagrevaju ljudsku dušu koja mrzne u ledarama od betona.
 
Dobričina Brane. Braniša.
 
Grmečlija: grmeč i meče i lija. Veliki kao Grmeč, nežan kao meče i lukav kao lija. Grmečlija.
 
Geografija njegovog rodnog mesta i zavičaja prešla je u njegove knjige kao u zemljopis. On je zemljopisac rodnog kraja.
Knjige Branka Ćopića proglasile su Grmeč planinu za planinu sveta, sa najvišim — Ćopićevim vrhom. A njegov Grmečlija je čovek sveta. Brankov Mačak Toša sa rečice Japre poznat je koliko i Mačak u čizmama, kao filmska zvezda Mačak Feliks, kao Tom sa malog ekrana.
 
Branko je, na prvi pogled, odmah, bio drug, prijatelj i prvi sused. Njegova neposrednost u knjigama je potpuna. Izvire iz naroda i uvire u narod. Priča kao što guslar peva.
Nenadano, otputovao je na daleke pute.

Dragan Lukić: „Moji Savremenici“/riznicasrpska.net/knjizevnost

Poznati dečji pisac, književnik i akademik Branko Ćopić preminuo je 26. marta 1984. godine.


***

POHOD NA MJESEC

1048645_mali copic

foto:www.vreme.com

Tek mi je peta godina, a već se svijet oko mene počinje zatvarati i stezati. Ovo možeš, a ono ne možeš, ovo je dobro, ono nije, ovo smiješ kazati, ono ne smiješ. Niču tako zabrane sa svih strana, jato ljutitih gusaka, hoće i da udare.
— Dobićeš ti, mali, po glavi, pa će te proći tvoje budalaštine.

Kako proći! Ujutru, čim otvoriš oči, eto ih odasvud, kljucaju poput vrabaca, pa moram da zapitkujem. Ovaj svijet oko mene šašav je i budalast, a nisam ja.

Stega popušta tek onda kad se pred našom kućom pojavi stari samardžija Petrak, neumorna skitnica. Još nije ni ušao u avliju, a već grakće na mog djeda:
  — Jesi li živ, Rade, stari moj paripe?! Vidi ga, vidi.
Ihi, počelo je! Kad on već djeda smije nazvati paripom, šta li će tek biti sa ostalom čeljadi. Na mene će, vjerovatno, svi u kući i zaboraviti, moći ću da odmaglim preko potoka u ljeskar.

Kad je samardžija kod nas u gostima, onda je meni mnogo štošta dozvoljeno. Penjem se po drveću, zavirujem na tavan, švrljam oko potoka, odem čak i do malog mlina zavučenog podno našušurena gaja. Zgodio bih tako i u Ameriku samo da znam put i da se ne bojim pasa.
— Čekaj ti samo, otići će stari Petrak — prijete mi u kući kad već sasvim prekardašim.
A ti „Petrakovi dani“ u ranu jesen obično su uvijek bili praznični, sjajni i puni šapata, pa me tako povuku i ošamute da ne znam kud bih prije: kroz kukuruze, niz potok, uz brijeg. Čučim tako na vrbi i zurim u nijem svjetlucav riblji roj, a onda se pred mojim zasjenjenim očima odjednom razgrana gusta krošnja pitomog kestena s raskokanim prezrelim čaurama: ih, u kestenar, šta će mi ribetine!
 
Šijem tako čitav dan tamo-amo, a kad me suton opkoli i pritjera kući, evo ti opet nove napasti — mjeseca.

Ispluta on iza rijetka drveća na brijegu, blještav, nadomak ruke, tajanstven i nijem, zlatopera riba. I ja zanijemim sav ustreptao od skrivene lopovske nade:

— Možda bih ga nekako mogao dohvatiti?!
Noću se iznenada trgnem iza sna: viri mjesec kroz prozor, gori čitavo dvorište, a blještavi posjetilac unosi mi se u lice i šapuće:
  — Hajdemo!
Dižem se, lak, opsjednut, ali me već na prvom koraku otrijezni glas vječito budnog djeda:
— Baja, kuda ćeš? Oni mene tako uvijek: taman krenem u nešto, sav ustreptao, iznad zemlje, kad neko podvikne, a ja — coc! — o tvrdu ledinu.
Sva sreća što jednom u godini dodju i Petrakovi razvezani dani kad se mnogo štošta može.
Dodje tako jednom na red i mjesec.
Pekla se kod nas rakija od nekih ranih šljiva pa se poslom zašlo i u noć. Dušu dalo za mene! Prosinula pod kazanom vatra, stric Nidžo zarana se napio i zaspao, a uz ognjište, pod kolnicom, ostali samo djed i Petrak. Djed pazi na kazan, a samardžija mu samo pravi društvo, jer neće da se petlja ni u kakav posao neposredno vezan za ljude. Da konji piju rakiju, hajde de.
Ja se motam oko njih dvojice, više odmažem nego pomažem, prisluškujem njihov razgovor, pa se najzad toliko osmjelim da sjednem sasvim blizu, već gotov i da zapitkujem. Pomenuše mjesec.
— Djede, bi l se mjesec mogao dohvatiti grabljama? — iznenada se oglasih ja.
— Heh, šta njemu pade na um! — dočeka djed nekako s visine i ne obraćajući se meni nego samardžiji. — Hoće da dokuči mjesec.

Samardžija uzdahnu i pogleda me preko čaše.
— Pa neka, ima dječak pravo.
— Šta ima pravo?
— Pa nek oproba. Kamo sreće da sam i ja nekad tako radio, možda bi mi druge tice danas pjevale.
— Ma šta tice, šta… Ti se već napio ko moj veseli Nidžo.
— Jok, pobratime — tmurno dočeka starac. — Sjećam se kao da je večeras bilo: pomoli se mjesec nad gajem, sto metara nad našom kućom, a mene noge same ponesu k njemu. Kuda? — drekne ćaća pa za mašice, za kamdžiju, za… ne bira čime će. Zatuče me tako, utuca, izgubih dušu još od malih nogu. A da sam se jednom oteo i pošao. Rade, brate moj…
— Eno ga sad vidi. Ma nemoj mi tu kvariti unuka.
— E, Rade, Rade … ako je za nas dvojicu kasno, nije za ovoga dječaka. Hajde ti, dušo, ustaj, traži grablje, pa da ja i ti krenemo, eto njega sad iza brda.

Bacam se u ćošak po one naše najduže grablje, a stari samardžija polako ispravlja noge, ispravlja ledja, vrat i okreće se djedu, sjedećivom i začudjenom.
— Nas dva odosmo, a ti čuvaj kazan, staro mlinarsko kljuse.

Djed je toliko zabezeknut da već ne umije ni da se pokrene ni da štogod upita. Drži u ruci praznu čašu i gleda za nama dvojicom: šale se, valjda, šta li.
Sporo napredujemo uz mračan zašaptan brijeg. Nad nama razgoreno nebo najavljuje blizinu najtajanstvenijeg putnika, mjeseca. Ha, tu su grablje, samo ga zakvačimo i povučemo, evo ga začas u krilu.
Iz nizine, od malene tužne djedove vatre, odjekne povik:
— Ehej, budale, vraćajte se!
Žao mi te vatrice u dolini, žao mi vikača, ali požar nada mnom sve je rujniji i širi, a i moj saputnik ohrabri se glasno rugalicom:
— Umukni, ti dolje, kenjac jedan.

Durašno guramo dalje. Ja se već pomalo i pribojavam kako će to biti, licem u lice s onolikačkim mjesecom, a kao za pakost odozdo se opet čuje dozivanje:
— Ehej, magarci, vantazije, ozepšćete, bog vas ubio!
— U štalu, sivonjo stari, pa tamo njači — vraća mu samardžija.
  Još mi u srcu kljuca tuga za dolinom i ostavljenim djedom, ali kad mi kroz krošnjato drveće bukne u susret, sasvim izbliza, ogroman mjesečev požar, ja sve zaboravljam i uzbudjeno protepam:
— Evo ga?
— Aha, vidiš li?

Starac me prima za ruku i sad zajednički savladjujemo posljednju kratku uzbrdicu, a kad stignemo do samog vrha, mjesec iznenada odskače iza drveta pred nama i ukaže se blistav, smanjen i nevino miran iznad susjedne brdske kose.
— Aha, uteče li, je li! — pobjedonosno kliče starac. — Prepao se grabalja, a, lolo jedna.
Samardžija me čvrsto prigrli, ne da mi da se rastužim i kaže sokoleći me:
— Uteko lopov, pa da. Neka, neka. Hajde ti meni nadji dolje u selu dječaka od koga je mjesec klisnuo tako brzo. Nema ga. To si ti, samo ti, a i ja s tobom.
  Hm, nema?! … Pa zaista nema takvog dječaka u čitavoj našoj dolini. Nit sam ga vidio ni čuo za njega. Ta ne dolazi džabe Petrak baš našoj kući. Ja sam tu, ja …
— Delija naša — dodaje Petrak kao da je konačno našao onu pravu, završnu riječ za čitavo moje opčarano mjesečarsko tkanje, od koga mi je glava tako puna da i sama počinje da zrači i svijetli kao žuta bundeva zaostala u požnjevenu kukuruzištu.
— Pametna djedova glava!
Stojim tako u obasjanoj noći, pred hladnjikavim nezemaljskim vidikom kakvi se javljaju samo u snu, pomalo je i strašno i tužno… Dalje se ili ne može ili se ne ide, ako već putnik nije budala i „vantazija“, što bi kazao moj djed, predobri duševni starac čija me ljubav grije i ovdje, na ovoj opasnoj granici gdje se kida sa zemljom i tvrdim svakodnevnim životom.

Pa ipak … ipak hrabro, s prijegorom, gutam ovu gorku kap svoga prvog, dječjeg, raspeća: pored mene je ovaj smjeli, nevezani, koji sve hoće i sve može, njegova je ruka na mom ramenu, a dolje, u toploj dolini, čeka me i misli na mene onaj drugi, dobri, drago gundjalo, koji će do kraja tugovati i pominjati me ako se izgubim u svom čudesnom pohodu.
— Ðede Petrače… — zaustim kroz stegnuto grlo, a stari potukač, pogadjajući moju neizrečenu dječju tugu, spremno nadovezuje:

— Idemo, delijo, idemo. Opet ćemo mi ovamo doći, ima kad.

Nogu pred nogu, naniže, po mjesečini! Kako je drag i pun svaki korak povratka. I kako sve više raste, primiče se i u samom srcu razgara djedova neumorna vatrica. Eno je, bdije, zove i pokazuje nam put.
— He-he, ipak nas čeka stara paripina — rakoli se Petrak. — Ne otpisuju se tako lako ovake dvije delije.
— Evo ih, vraćaju se budalaši! — dočekao nas je djed Rade, čak nam i u susret izlazeći kao da stižemo bogzna odakle, možda čak iz Amerike. — Šta je, dohvatiste li mjesec?
— To tebe ne budi briga — otresa se samardžija. — Ti samo sjedi pod tom tvojom kolnicom i peci rakiju, a nas dvojica znamo svoj posao.

Znamo li — ne znamo, to mi baš nije jasno, ali, onako uzbudjen i premoren od čudesnog noćnog doživljaja, brzo sam zadrijemao medju djedovim koljenima, ja, velika delija, smjeli lovac na mjesec, naoružan grabljama triput duljim od mene. Posljednje što mi je od te večeri ostalo u očima bio je razigran plamičak djedove vatre, koji se neosjetno preselio i u moj san, i tamo se razrastao u moćan i stravičan mjesečev požar.

Djed me je, kažu, na rukama odnio u krevet (kakva bruka za velikog putnika!). Tamo sam svu noć bulaznio, vrtio se i budio brata, svoga suložnika. Djed je grdio Petraka i „njegov benasti konjski mjesec“, mama me je umila ledenom vodom, a kad to nije pomoglo, prišila mi je dvije-tri uz obraze, pa sam se primirio i slatko zaspao.

Sjutradan, u golubije sunčano jutro, sve je već bilo iza mene kao san, samo san. Nit mi se pričalo ni zapitkivalo o tome. Tako je, kanda, bilo i s djedom i Petrakom. Sjedili su kod kazana, a kad sam se ja pojavio, oni ni po čem ne pomenuše sinoćni doživljaj. Kao da im je bilo zazorno da se podsjećaju na nešto daleko od svjetlosti, dana i zdrave pameti, u čem se nije lijepo naći ni kao saučesnik ni kao svjedok.

Jedini stric Nidžo, koji nit je šta vidio ni čuo, nagazio je, onako mamuran, na one moje grešne osvajačke grablje, pa se nadovezao brondati, nikako da sjaše: te ko ostavlja grablje gdje im nije mjesto, te šta trebaju grablje oko rakije, te znaju li „oni, rasipnici“ (koji to oni?) kako je teško nabaviti dobre grablje, te ova se kuća raskućava, te ovo, te ono… Najzad je toliko dosadio svojim zvocanjem da je Petraku prevršilo i on, kao gost i star čovjek, nadje se pobudjen da ga uruži:
  — Daj se već jednom smiri, konjska muvo! Šta smo radili? Skupljali mjesečinu i djeli u stogove, eto šta smo. Mogao si i ti s nama da se nijesi naljoskao.

Odgundja stric kako baš ni „mjesečari“ nijesu bogzna koliko pametniji od pijanaca pa se brzo nekud izgubi. (— Ode da spava — primijeti Petrak.) Ostadoh ja sam, nekako kao ravnopravan i treći, uz dvojicu zavjerenika koji su znali za minuli noćni doživljaj s mjesecom.

I kako tada, tako i do današnjeg dana: stojim raspet izmedju smirene djedove vatrice, koja postojano gorucka u tamnoj dolini, i strašnog blještavog mjesečevog požara, hladnog i nevjernog, koji raste nad horizontom i silovito vuče u nepoznato.
Pa se onda, katkad, žalovito upitam, kao da sam nagazio na one stričeve vile iz djetinjstva:

— Je li pametnije biti mjesečar ili s mirom sjediti kod svoje kuće, pa kad zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan?

Iz knjige: Bašta sljezove boje

BIOGRAFIJA

brankoBranko Ćopić je potekao iz siromašnog sela ispod Grmeča.

Još kao dječačić od 4 godine ostaje bez oca koji umire od španske groznice, tako da brigu o malom Branku preuzima njegova brižna majka Sofija, nježni djed Rade i veseli stric Nikola.

Tako je Branko još od ranog djetinjstva bio obasut ljubavlju koju je sačuvao u sebi do kraja života.

Po crkvenim knjigama stoji da se Branko rodio 1. januara 1915. međutim sam Branko je tvrdio da se rodio 1914. ali kako on kaže „to su bile teške i ratne godine i niko ozbiljno nije mario za tačan upis u knjige rođenih“.

U rodnom selu Hašanima dječak je, u podnožju same planine Grmeč, čuvao na proplanku stoku i provodio slobodne trenutke igrajući se ali i maštajući o Grmeču kojeg je zamišljao kao fantastičnu goru opore, oštre i divljačne ljepote. Planinu naseljenu opasnim životinjama i stanovnicima nevidljivog svijeta.

Sva ta maštanja Branko je preuzimao iz priča njegovog djede koji je kao „lička pričalica i izjelica“ prenosio iskustvo, dobro i zlo, mekotu ljudske duše i širinu njegova srca.

Djeda Rade će ostati malom Branku više nego majka; mit i legenda o ljudskoj nježnosti, a ostali ukućani i cjeli podgrmečki svijet – kao galerija likova za obradu u njegovim književnim djelima.

U školu Branko kreće u svom rodnom selu ali gimnaziju, četiri niža razreda, nastavlja u internatu u Bihaću. Poslije završene gimnazije upisuje se u učiteljsku školu u Banja Luci, potom u Sarajevu i Karlovcu. Razlog čestih prekida učiteljskog školovanja bila je nemirna Brankova duša i potreba da ukaže na nepravilnosti i lošu socijalnu i političku situaciju. Izbacivali su ga zbog naprednih ideja i zbog riječi koje nije mogao da prećuti.

Ipak završava učiteljsku školu u Karlovcu i kao mladi učitelj vraća se u rodno selo Hašane ali bez želje da započne učiteljski posao. Odlučuje da upiše Filozofski fakultet u Beogradu 1934. godine.

Živjeo je skromno a prehranjivao se honorarima za objavljene priče u „Politici“. Marljivo je učio i polagao ispite na vrijeme. Diplomirao je neposredno pred rat 1940. godine. Rat ga je zatekao na odsluženju vojnog roka u Mariboru iz kojeg odlazi u rodnu Krajinu i već 1941. godine priključuje se partizanima. U početku biva običan vojnik ali ubrzo postaje politički komesar pa zatim se uključuje kao stalni saradnik na kulturno – prosvjetnom sektoru kao dopisnik partizanskih novina banjalučkog „Glasa“ i „Borbe“. Ćopiću je omogućeno da piše ne samo ratne izvještaje već i skečeve, pozorišne predstave, da pjeva i bude moralna i duševna snaga partizanskim borcima. Branko ostaje aktivan u NOV do kraja rata. Poslije oslobođenja dolazi u Beograd i tu se nastanjuje.

Prvi posao koji prihvata bio je kao urednik lista „Pionir“. Poslije pet godina napušta taj posao i postaje profesionalni pisac. U statusu slobodnog stvaraoca Ćopić provodi ostatak svog života.

Bio je neumoran književni radnik, izdao je brojna djela. U našoj književnosti on je stekao status književnika sa najviše odštampanih djela i najviše prevedenih djela. Njegova djela su prevedena na više od 30 jezika.

Kao veliki humanista, patriota i humorista Ćopić je dobio brojne nagrade, priznanja i pohvale. Još 1938. godine dobija prvu nagradu Akademije sedam umjetnosti za kratku priču, zatim Rakićevu nagradu (1939), nagradu Srpske akademije nauka i umjetnosti (1940), Komiteta za kulturu i umjetnost (1947, 1948), Vlade FNRJ (1949), Saveza sindikata (1953), Nagradu Zmajevih dječijih igara (1971), Njegoševu nagradu (1972) za zbirku pripovjedaka „Bašta sljezove boje“, Nagradu AVNOJ-a (1972).

Iako po prirodi vedar i nasmijan, Branko Ćopić je tužno i tragično okončao život. Posljednjih godina života se osjetio usamljen, napušten i depresivan odlučuje da sebi oduzme život.

Naveče 26. marta 1984. godine bacio se sa Savskog mosta na kej rijeke. Tako nas je zauvijek napustio i otišao „iz bajke života“ u „bajku snova“.

Ali iza njega je ostalo njegovo djelo veliko kao Grmeč.

Ćopićeva književna djela

Pripovjetke: Pod Grmečom, Beograd, 1938.  Borci i bjegunci, Beograd, 1939.  Planinci, Beograd, 1940.  Bajka o sestri Koviljki, Beograd, 1946.  Rosa na bajonetima, Beograd, 1946.  Sveti magarac, Beograd, 1946. Vratolomne priče, Beograd, 1947.  Surova škola, Beograd, 1948.  Ljudi s repom, Beograd, 1949. Major Bauk, Beograd, 1949. Ljubav i smrt, Beograd, 1953. Doživljaji Nikoletine Bursaća, Sarajevo, 1956.  Bosonogo djetinjstvo, Beograd, 1957.  Gorki med, Beograd, 1959. Krava s drvenom nogom, Beograd, 1963. Bašta sljezove boje, Beograd, 1970. Golubija vremena, Mostar, 1979.

Romani: Prolom, Beograd, 1952. Gluvi barut, Beograd, 1957. Ne tuguj bronzana stražo, Beograd, 1958. Osma ofanziva, Beograd, 1964. Delije na Bihaću, Beograd, 1975.

 Poezija: Ognjeno rađanje domovine, Beograd, 1944. Ratnikovo proljeće, Beograd, 1947. Mjesečine, Beograd, 1977. Seosko groblje, Beograd, 1978.

Književnost za djecu i mlade: U carstvu leptirova i medvjeda, Beograd, 1940. Priče partizanke, Beograd, 1944. Pjesme pionirke, Beograd, 1945. Bojna lira pionira, Beograd, 1945. Bajka o sestri Koviljki, Beograd, 1946. Doživljaji kuma Torbe, Beograd, 1946. Armija odbrana tvoja, Beograd, 1948.  Ježeva kuća, Beograd, 1949. Priče ispod zmajevih krila, Beograd, 1953. Doživljaji mačka Toše, Beograd, 1954. Orlovi rano lete, Beograd – Sarajevo, 1957. Deda Tršin mlin, Sarajevo, 1960. Magareće godine, Sarajevo, 1960. Slavno vojevanje, Sarajevo, 1961. Bitka u zlatnoj dolini, Sarajevo, 1963. Mala moja iz Bosanske Krupe, Sarajevo, 1971. Glava na klancu, noge na vrancu, Sarajevo, 1971. Mamino mudro magare, Sarajevo, 1976. Lijan vodi karavane, Sarajevo, 1981.   Izvor: www.vuksfrj.se/kultura/knjizevnost/branko    

Priredio: Bora*S

RADIONICA ZA IZRADU I POPRAVKU SNOVA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

SATENSKI STIHOVI

Iz zbirke pesama „Satenski stihovi“ Gorana Tadića
Kompozitor, aranžer i izvođač Goran Tadić
Narator Goran Tadić

UZDAH

Tačno znam kada me tvoje misli zapostave.
Zadesi me neko zlo, nevolja, loši ljudi.
Pitam se tada da li te neka briga obuzela
i odvukla misli od mene, pa nema ko da me čuva.
Ne umem sam
i više se uzdam u tvoju brigu za mene,
nego u svoju snagu.
Nju čuvam da mogu da te branim
od sila sa kojima mogu da se nosim
i koje smeju samo na mene,
na tebe nikako.

I kad bi stigle do tebe, ne mogu ti ništa,
jer su ih moje grudi oslabile.
Nije mi žao što, oštećen, teško dišem,
jer znam da će me tvoje misli zakrpiti,
da ću moći da te uzdahnem,
to je dovoljno da prikupim snagu
za borbu sa onima što ne smeju blizu tebe.

Ne znam kako se vazduh natopi tobom,
pa moj uzdah na tebe miriše.
Odjednom je tesno u mojim grudima, al’ ne dam te lako.
Lagano te ispuštam, da mi što duže usne golicaš.

Ponekad uzdahnem, ne znajući da si to ti.
Prepoznam te tek kada mi srce pomeriš.
Nasmešim se, znam da je namerno,
jer želiš da me podsetiš da sam živ.
Promeškoljiš se, raširiš ruke
kao da meriš koliko ima mesta
od srca do najbliže praznine.
Napraviš piruetu i uhvatiš zalet
za odlazak iz mene.

Pokušam usnama da te zadržim,
ali ne uspevam, jača si.
Samo si svratila da me podsetiš na mene
i ostaviš poruku, koju ne razumem.
Možda svaki put kada te uzdahnem.
upiješ nešto toplo iz mene,
nešto od čega nemam koristi,
a tebi ugreje dušu?

Umem da postavim pitanje,
na koje pametniji od mene nemaju odgovor.
Moje misli su znakovi pitanja,
kidaju meso tim kukama,
čekaju odgovor koji se krije u tvojim mislima,
koje me ponekad zapostave,
pa me zadesi neko zlo, nevolja, ili loši ljudi.
Ima ih.

***

l-290x160Satenske riječi..

Dok slušam Massima „daj mi razlog da budem tu“ i čitam Satenske stihove Gorana Tadića čini mi se da pjevač i pjesnik odišu istom nježnošću, pristupačnom i prepoznatljivom.

Ja sam slovoslagač, nepismen i bezimen, vlasnik srz za izradu i popravku snova“, opisuje sebe Goran.

A među koricama pucaju od snage stihovi zapisani perom vrsnog pjesnika, velikog čovjeka i dobrog druga.

Misliš da je teško stihove pisati“ postavlja pitanje Goran čitatelju već u prvoj pjesmi.

 Nije, rekla bih, čitajući dalje. I shvatam da je teško utonuti u sebe tako duboko kao što to Goran radi. Teško je opisati se bez šminkanja, ali njemu je to lako. Goran diše među stihovima, živi sa i u njima, Goran je stih.
Jednostavne svakodnevne situacije Goran majstorski zakomplikuje, pa ih pojednostavi tako da se nađemo licem ka licu i sa vjetrom, i sa kišom, i sa snjegom i sunčanim danom. „Budi tu da manje pušim“ veoma jednostavno, ali i posloženo na način koji malo ko zna.

Nastavite sa čitanjem

VILA SASEČENIH KRILA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

KAKO JE PEVALA MILICA  STOJADINOVIĆ  SRPKINJA

„Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori”, govorio je Njegoš o Milici, a ona za privatni svoj život nije znala.

Kao da se plašila da će joj oduzeti vreme i zanose posvećene Srbiji

04f01-Srpkinja-copy1Šta li joj je sve prolazilo kroz glavu dok je, sama i zaboravljena, lutala beogradskim ulicama? Dok je košava i poslednje nevoljnike terala da pobegnu s kaldrme, da prstohvatom zagrebu malo topline i u nozdrvama zadrže miris svežeg hleba kakve obližnje pekare.

Da li je tada uspevala da iz bunara sećanja prizove lipe u cvatu iz svog Vrdnika, nasluti „prvi izdisaj zelenog leta”? Je li još mogla da, ustreptala od rodoljublja, istisne iz duše ono svoje: „O, Srbijo, al’ si lepa/Lepa kao venac cveća”? Ili je „vrdnička vila”, ona koja se uvek i samo potpisivala početnim slovima svog imena i prezimena uz svugde obavezan dodatak Srpkinja, umela i mogla da peva samo tamo u plavičastoj izmaglici Fruške gore? Tamo gde su je, da bi joj iskazali naklonost, posećivali mnogi umni i važni ljudi ovog dela sveta.

Da li je još umela, želela, da se seća pošto je njen svet sada bio omeđen grobljanskim krstačama, ponajviše kad su zadušnice i daće? Imenjakinja joj Milica Mićić-Dimovska u svom romanu „Poslednji zanosi MSS” ovako je videla njene poslednje dane 1878, godine kad se, kao i svaka vila, uznela na nebo:
    „Nikad je niko ne bi upitao da li je pozvana na parastos i ko ju je pozvao. Propuštali su je sa strahopoštovanjem, izbegavajući fizički dodir s njom, kao da je gubava. Mogla je da napuni torbu hranom, čak je to bila i obaveza njena. U ruke bi joj tutnuli parče hleba i pohovano meso.   Ona je, ne srameći se, uzimala flašu s rakijom i svečano obavljala ceo obred, ne vraćajući više flašu na sto. Dok im je besedila, glas joj je treperio kao da će zaplakati, ali umesto nje zajecale su žene koje su služile okupljene…”

A ne tako davno, na poziv beogradskog mitropolita Mihaila, iz svog Vrdnika konačno se preselila u grad koji je s čežnjom sanjala. Njena već pominjana imenjakinja, koja joj je svojim romanom podigla spomenik i na njega položila travku nezaboravak, ovako je opisala ushićenje pesnikinje kad je s parobroda „Diana” ugledala zidine Beograda:
    „Osećala se kao ponovo rođena, kao vraćena samoj sebi nakon dugog izgnanstva. Pred njom je bila nova domaja. Domaja drevne postojbine, mislila je suznih očiju.”
    Suze su na kraju presušile. Iz njenih „nadzemaljskih očiju” nestalo je zanosa.

Na barikadama

    Milica Stojadinović Srpkinja, „pesmotvorka” i „večna ljubavnica srpstva”, svoju zvezdu ugledala je 1830. godine u sremskom selu Bukovcu, u porodici sveštenika Vasilija. Priča se da je prve pesme napisala kao trinaestogodišnjakinja, na kojekakvim papirićima dok je išla u devojačku školu u Varadinu, a počela je da ih objavljuje četiri godine docnije, prvo u „Serbskom narodnom listu”, pa onda u svim važnijim časopisima. Ona koju „čuvstvo pevati uči” i kojoj „pjesne slaze sa neba visoka” u vreme kad su pismene žene bile retkost vrlo brzo postaje „vrdnička vila”. Centar njenog pevanja postaju rodoljublje i priroda.   Glas o njoj putuje na krilima poezije krcate zanosom. „Stihotvorka” je čvrsto zgrabila uzde svog Pegaza.

Retki su bili oni koji su uživali takvo poštovanje okoline, bar ne oni kojima je reč u stihu bila glavna alatka u borbi za nacionalni preporod. Jer „Srećno da si mi Srpstvo za navek/Ovo je sveg mog života odjek… Sreća ti bila lepa, ko ruža,/Pa neka sudba men’ pelen pruža/Kad će i duša srećna mi biti/Ako mi sreća tvoja grob kiti”. A kad je burna i revolucionarna 1848. godina probudila nadu da će i njen narod posaditi „drveće slobode”, ona je iz svog seoskog dvorišta, obučena u tri narodne boje, hitala na čelu povorke tamo gde su se ulogorili rodoljubi s puškama i čitala Šilerovu „Jovanku Orleanku”.

O njenom beskrajnom rodoljubivom zanosu, kome je teško – čak i tada – naći premca možda ponajbolje svedoči zamerka koju je uputila Njegošu.  Onom istom koji je, po predanju, o mladoj devojci s visova Fruške gore govorio: „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!” Naime, bez trunke sumnje, ona piše: „Ja se srdim na našeg velikog pesnika Njegoša što je kazao da se ne pita kako se ko krsti, već čija mu krvca greje prsi. Nema od toga ništa: ko se kako krsti, onako mu dišu i prsi, tako nas bar iskustvo uči.”
    Ni trunke sumnje niti kolebanja nije bilo ni kad je 1862. godine, u jeku turskog bombardovanja Beograda, pohitala u pomoć. Taj zanos, tu neodoljivu potrebu da jurne tamo gde je vazduh mirisao na barut, ovako je iskazala u pismu svom prijatelju Đorđu Rajkoviću:
    „Nisam mogla srcu odoleti da ne vidim junake srbske, i ne mogu vam rečima predstaviti kako mi je bilo kad sam ih videla. Na svakoj barikadi po njih 50, u svakom vidim junake iz vojevanja Đurđevog i Miloševog, tako svakom iz očiju govori oduševljenje i želja udariti se što pre sa kosovskim vragom. Ja sam ceo dan u Beogradu bila, i provela sam ga samo u obilaženju barikada i u gledanju ratnika oni’. Kad sam u veče polazila, čisto bi’ plakala što odlaziti moram!”
    Njena reportaža iz Beograda, objavljena 1862. godine pod naslovom „Srce i barikade” u „Madžarskom dnevniku”, donela joj je pridevak prve žene ratnog izveštača u nas.

Kneginjin broš
milica2I svet je primećivao tu njenu strast, s početka s izrazitim poštovanjem. Vuk Karadžić je nazivao „moja kći iz Fruške”, Ljubomir P. Nenadović je hvalio njene „lepe pesme” i „čuvstva prava”, Đorđe Rajković joj posvećivao stihove, moćni i nadmeni Jovan Subotić govorio s njom na ravnoj nozi, a Ivan Mažuranić, proslavljeni pesnik „Smrti Smail-age Čengića”, dolazio joj u pohode. Njenoj poetskoj iskrenosti nisu odoleli ni nemački pesnici Johan Gabrijel Sajdl i Ludvig August Frankl posvećujući joj stihove i dopisujući se, dok je sa češkom spisateljicom Boženom Njemcovom dugo razmenjivala pisma. I narod, počesto neuk svet, stizao je na poklonjenje u dvorište njene roditeljske kuće u Vrdniku, listovi su se nadmetali ko će više i lepše da piše o njoj čije se lice blago smešilo s mnogih stranica.
    Njen poštovalac i zaštitnik bio je i knez Mihailo Obrenović koji je i pomogao štampanje prve od tri njene zbirke jednostavno naslovljene kao „Pesme MS Srbkinje”. Bila je, u razgovorima ugodnim i strastveno rodoljubivim, i čest gost na njegovom dvoru. Kneginja Julija joj, u kasno leto 1861. godine, u spomen na te susrete šalje i zlatni broš a uz njega i pismo:
    „Ljubezna Milice! Vaš književni rad stekao Vam je u srpskoj literaturi lepo ime i u srpskom čitajućem svetu odlično uvaženje. Priznajući i ceneći Vaš trud po polju srpske literature i želeći da i u buduće svagda ostanete oduševljeni za napredak i duševni razvitak našega naroda, šaljem Vam jedan spomen kao znak moje blagonaklonosti. Julija”
    Sudbina ovog lepog poklona kao da je bila ukleta, prateći ružnu sudbinu poslednjih dana „vrdničke vile”. Naime, da bi se, bar zakratko, izvukla iz nemaštine koja je pratila poslednjeg njenog zemaljskog leta, 1878, Milica Stojadinović Srpkinja se obratila profesoru Jovanu Boškoviću u želji da proda Julijin broš. Nakit je ponuđen Narodnom muzeju, kao vredan materijalni trag i na pesnikinju i na kneginju, ali se s njegovom procenom odužilo. Smrt je bila brža. Novac je potom iskorišćen za njenu sahranu i isplatu zaostalih dugova.

Narod, jedini ljubavnik

    Za privatni, svoj, život nije znala. Kao da se plašila da će joj oduzeti vreme i zanose posvećene Srbiji, junacima negdašnjim i bojevima sutrašnjim. Kad joj se pružila prilika da se uda za jednog uglednog i bogatog Nemca, nije htela ni da čuje. Na njegovo prosidbeno pismo na, razumljivo, nemačkom, odgovorila je na svom, srpskom, bez obzira na to što je veoma dobro govorila i pisala na nemačkom jeziku: „Ne mogu, ne smem Vas ljubiti…” Posle će zapisati i ovo: „…Danas, kad smo sa litijom oko crkve išli, osećala sam da ni za sav brilijant Brazilije ne bih prestala Srpkinja biti.” U nameri je nije pokolebalo ni ubeđivanje Vuka Karadžića: „Ne puštajte Vi toga Vašega Nijemca ako mu ne nalazite druge mane osim što nije Srbin. I ja sam se oženio Nemicom, no za to ni jednu dlaku nijesam manje postao Srbin, nego što sam prije bio ili što bih bio da sam uzeo makar kakvu Srpkinju, a Vi još možete pridobiti novu zaslugu u Srpstvu ako muža svojega kojom srećom nagovorite, te primi naš zakon.”
    A Ljubomiru Nenadoviću, s kojim se redovno dopisivala, gotovo proročki piše: „…Posle su mi (Nemci, prijatelji u Beču) govorili da im sna’ budem, ali moje srpsko srce nije moglo na taj predlog pristati, jer nema ovaj svet ni titula ni blaga, za koje bi ja otpadnica od mog roda bila, pa ma moja budućnost kako sumorna u mome narodu bila, kao što će i biti.”
    O svom narodu, svom jedinom ljubavniku, piše i Ludvigu Augustu Franklu, pesniku i svom bečkom prijatelju: „On zaslužuje da bude u stranom svetu uzdignut, ma da nije dostigao onaj vrhunac obrazovanja koji su srećni narodi davno dostigli, jer mi je narod stolećima bio opkoljen tamom nesreće, koja još pritiskuje poneki lepi deo srpskoga naroda…”
    U svom lirskom dnevniku „U Fruškoj gori”, izdatom u tri sveske (1861, 1862. i 1866), u kome je sabrala sećanja na ljude i događaje ilustrujući ih pismima i pesničkim beleškama, ona se hvali svojom „selskom prostotom”. Piše o tome kako kao kći seoskog popa radi sve ono što rade devojke na selu: šije, plete, tka, pere… dok noći, uz sveću, provodi u strasnim čitanjima i pisanju. „Malo prije da je došao tko, začuđeno bi pogledao kad mi mama reče: Idi umesi jednu pitu za ručak!    Jer to svetu nije poznato, da ja i sem pisanja što radim i raditi umem, već me prave da sam slepa kod obadva moja lepa bistra srbska oka…”

Mir u vrdničkoj Ravanici

    Šta se dogodilo da „vrdnička vila”, „stihotvorka” koju je Beograd dočekivao kao nijednog pisca pre toga, ostane samo i dugo, dugo zaboravljena?

Istoričari književnosti veruju da su tome doprinela dva važna, po nju sudbonosna, razloga. Prvi je iznenadna smrt, podmuklo ubistvo u Košutnjaku, kneza Mihaila, njenog prijatelja i zaštitnika, a drugi se pripisuje njenom konačnom odlasku iz Vrdnika u Beograd.
    „Smrt kneza Mihaila bila je veliki udarac ne samo za Milicu već i za mnoge druge velikane tog vremena i za samu Srbiju. Kao da mlada, tek zapupela sloboda i kultura, bivaju, smrću kneza Mihaila, presečene. Milica više nikada nije skinula crninu. Anastas Jovanović se povukao iz javnog života i do svoje smrti nije se više javno angažovao, iako ga je knez (potonji kralj) Milan svesrdno nagovarao da ostane pri dvoru. Tih godina umire i niz velikih Srba… Vuk, Branko Radičević (nešto ranije), Ljubomir Nenadović, Jovan Sterija Popović. Iza njih ostaje prazan prostor koji nije bilo lako popuniti.”

04f03--1vrdnik

Bronzani stražar u porti vrdničke Ravanice
Snimio N. Glišić

    Drugi razlog je, po svemu sudeći, njen odlazak s obronaka Fruške gore, „svoje Arkadije”, na koji je bila primorana, jer sve ono što je volela i što je bilo njeno sada su gazile „tuđe noge”. Naime, 1875. godine njen brat prodao je poslednji vinograd i deo roditeljske kuće i ona je videla, znala, da više tu ne pripada. Bol je ponajbolje iskazala rečima: „Moj je duševni život prestao, prestao u svakom smislu, i ja sam mrtva.”

U Beogradu je tada bilo sve manje onih koji su je poštovali i voleli. Kao da je njena reč, pesma, mnogima bila draža, potrebnija, dok je pevala izdaleka, sa svog Olimpa, s Fruške gore, „svetionika s pogledom na Srbiju”. Ostala je sama i zaboravljena, grčevito u ruci u najvećoj nemaštini stiskajući onaj zlatni broš koji joj je kneginja Julija darovala za „književni rad koji je u srpskoj literaturi stekao lepo ime i u srpskom čitajućem svetu odlično uvaženje”.
    Umrla je u četrdeset osmoj godini, 1878. Ni njeni zemni ostaci nisu imali mira. MS Srpkinja sahranjena je u Beogradu, onda (1905) prenesena u Požarevac, u porodičnu grobnicu njenog sinovca Milana LJ. Stojadinovića, tamošnjeg advokata, a danas počivaju u porti vrdničke Ravanice.

Da ne bude posve zaboravljena, skoro sto godina posle njene smrti (od 1975) priređuju se u Vrdniku i Novom Sadu književni susreti pod nazivom „Milici u pohode”. Na njima se okupljaju književnici, slikari, vajari, svi oni umetnici koji pokušavaju da sačuvaju sećanje na ovu izuzetnu ličnost, pesnikinju srpskog romantizma, ali i jednu iz grupe „ukletih pesnika”.
                                                                                             
Autor: Petar Milatović/Ilustrovao: Goran Gorski

www.politikin-zabavnik.rs broj: 3077  2011

UMETNOST DODIRA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Od svih čula DODIR se razvija prvi.

I za ljude i za životinje DODIR je od životne važnosti jer pruža sigurnost, toplinu, zadovoljstvo, užitak i vraća životnu snagu.

DODIR nam kazuje da nismo sami.

DODIR znači vezu – odnos sa onim što je izvan nas, s tlom pod nogama našim.

Naše celokupno spoznavanje stvarnosti temelji se na DODIRU.

Lišavanje DODIRA s drugima je  kazna – najgora od svih.

(massage-beleške, iz čađave sveske)

____________________________________________________________________________________________

PISMO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________

Istorijska činjenica ili literarna imaginacija?

Uz sve rezerve koje se tiču postojanaja i verodostojnosti izrečenog, ovo je verovatno najpoznatiji tekst u svetu posvećen neraskidivoj vezi čoveka i prirode.

Bora*S


Veliki beli poglavica iz Vašingtona Frenklin Pirs, četrnaesti predsednik Sjedinjenih Američkih Država, zamolio je 1854. godine Abrahama Linkolna, vođu novoosnovane Republikanske stranke, da u njegovo ime ponudi indijanskom poglavici Sijetlu otkup zemlje njegovih saplemenika. Za uzvrat, obećao je indijanskom narodu miran i bezbedan život u rezervatima.

Chief_seattle

Verovatno jedina fotografija poglavice Seattlea (snimio E. M. Sammis, 1865)

Kad je primio ponudu od predsednika SAD, mudri Sijetl je zaključio da za indijanska plemena dolazi teško vreme. Odgovor poglavice Sijetl opisan je kao jedan od najlepših i najdubljih, ikada iznetih, izjava po pitanju čovekove okoline. Grad Sijetl dobio je naziv po poglavici čiji je govor bio odgovor na predloženi Ugovor po kome se Indijanci nagovaraju da prodaju dva miliona ari zemlje za 150.000 dolara.

Njegov odgovor Abrahamu Linkolnu, odnosno predsedniku Pirsonu glasi:

 “ Kako možete kupiti ili prodati nebo, toplinu zemlje? Ta ideja nam je strana. Ako mi ne posedujemo svežinu vazduha i bistrinu vode, kako vi to možete kupiti?

Svaki deo te zemlje svet je za moj narod. Svaka sjajna borova iglica, svaka peščana obala, svaka magla u tamnoj šumi, svaki insekt, sveti su u pamćenju i iskustvu moga naroda. Sokovi koji kolaju kroz drveće nose sećanje na crvenog čoveka. Mrtvi beli ljudi zaboravljaju zemlju svoga rođenja kada odu u šetnju među zvezdama. Naši mrtvi nikada ne zaboravljaju ovu lepu zemlju jer je ona majka crvenog čoveka.

Mi smo deo zemlje i ona je deo nas. Mirisno cveće naše su sestre, jelen, konj, veliki orao, svi oni su naša braća. Stenoviti vrhunci, sočni pašnjaci, toplina tela ponija i čovek – svi pripadaju istoj porodici.

Tako, kad Veliki poglavica iz Washingtona šalje glas da želi kupiti našu zemlju, traži previše od nas. Veliki poglavica šalje glas da će nam sačuvati mesto tako da ćemo mi sami moći živeti udobno. On će nam biti otac i mi ćemo biti njegova deca. Mi ćemo razmatrati vašu ponudu da kupite našu zemlju. Ali to neće biti tako lako. Jer ta zemlja je sveta za nas.

Ta sjajna voda što teče brzacima i rekama nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju morate se setiti da je to sveto i morate učiti vašu decu da je to sveto i da svaki odraz u bistroj vodi jezera priča događaje i sećanja moga naroda. Žubor vode glas je oca moga oca.

Reke su naša braća, one nam utoljuju žeđ. Reke nose naše kanue i hrane našu decu. Ako vam prodamo našu zemlju morate se setiti i učiti našu decu da su reke naša braća, i vaša, i morate od sada dati reci dobrotu kakvu biste pružili svakome bratu.

Mi znamo da beli čovek ne razume naš život. Jedan deo zemlje njemu je isti kao i drugi, jer on je stranac koji dođe noću i uzima od zemlje sve što želi. Zemlja nije njegov brat nego njegov neprijatelj i kada je pokori on kreće dalje. On za sobom ostavlja grobove očeva i ne brine se. On otima zemlju od svoje dece i ne brine se. Grobovi njegovih očeva i zemlja što mu decu rađa zaboravljeni su. Odnosi se prema majci-zemlji i prema bratu-nebu kao prema stvarima što se mogu kupiti, opljačkati, prodati kao stado ili sjajan nakit. Njegov apetit prožderat će zemlju i ostaviti samo pustoš.

Ne znam. Naš način je drugačiji nego vaš. Izgled vaših gradova boli oči crvenog čoveka. A možda je to jer crveni čovek je divlji i ne razume. Nema mirnog mesta u gradovima belog čoveka. Nema mesta da se čuje otvaranje listova u proleće ili drhtaj krila insekata. A možda je to jer sam divlji i ne razumem. Buka jedino deluje kao uvreda za uši. I šta je to život ako čovek ne može čuti usamljeni krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari?

Ja sam crveni čovek i ne razumem. Indijanac više voli blagi zvuk vetra kad se poigrava licem močvare kao i sam miris vetra očišćen podnevnom kišom ili namirisan borovinom. Vazduh je skupocen za crvenog čoveka jer sve živo deli jednaki dah – životinja, drvo, čovek. Beli čovek ne izgleda kao da opaža vazduh koji diše. Kao čovek koji umire mnogo dana on je otupio na smrad. Ali ako vam prodamo našu zemlju morate se setiti da je vazduh skupocen za nas, da vazduh deli svoj duh sa svim životom koji podržava. Vetar što je mom dedi dao prvi dah takođe će prihvatiti i njegov poslednji uzdah. I ako vam prodamo našu zemlju morate je čuvati kao svetinju, kao mesto gde će i beli čovek moći doći da okusi vetar što je zaslađen mirisom poljskog cveća.

Tako ćemo razmatrati vašu ponudu da kupite našu zemlju. Ako odlučimo da prihvatimo, postavit ću jedan uslov: beli čovek mora se odnositi prema životinjama ove zemlje kao prema svojoj braći. Ja sam divljak i ne razumem neki drugi način. Video sam hiljade raspadajućih bizona u preriji što ih je ostavio beli čovek ustrelivši ih iz prolazećeg voza. Ja sam divljak i ne razumijem kako dimeći gvozdeni konj može biti važniji nego bizon koga mi ubijamo samo da ostanemo živi.

Štа je čovek bez životinja? Ako sve životinje odu, čovek će umreti od velike usamljenosti duha. Štа god se desilo životinjama ubrzo će se dogoditi i čoveku. Sve stvari su povezane.

Morate naučiti svoju decu da je tlo pod njihovim stopama pepeo njihovih dedova. Tako da bi oni poštovali zemlju, recite vašoj deci da je zemlja s nama u srodstvu. Učite vašu decu kao što činimo mi s našom da je zemlja naša majka. Štа god snađe nju snaći će i sinove zemlje. Ako čovek pljuje na tlo pljuje na sebe samoga. To mi znamo: zemlja ne pripada čoveku; čovek pripada zemlji. To mi znamo. Sve stvari povezane su kao krv koja ujedinjuje porodicu. Sve stvari su povezane. Štа god snađe zemlju snaći će i sinove zemlje. Čovek ne tka tkivo života; on je samo struk u tome. Štа god čini tkanju čini i sebi samome.

Čak i beli čovek, čiji Bog govori i šeta s njime kao prijatelj s prijateljem, ne može biti izuzet od zajedničke sudbine. Mi možemo biti braća posle svega. Videćemo. Jednu stvar znamo, koju će beli čovek jednog dana otkriti – naš Bog je isti Bog. Vi sada možete misliti da ga vi imate kao što želite imati našu zemlju; ali to ne možete. On je Bog čoveka i njegova samilost jednaka je za crvenoga čoveka kao i za beloga. Ta zemlja je draga Njemu i škoditi zemlji jest prezirati njenog Stvoritelja.

Beli će ljudi nestati možda i pre ostalih plemena. Zaprljajte vaš krevet i jedne noći ugušićete se u vlastitom đubretu. Ali u vašoj propasti svetlećete sjajno, potpaljeni snagom Boga koji vas je doneo na tu zemlju i za neku posebnu svrhu dao vam vlast nad njom kao i nad crvenim čovekom. Sudbina je misterija za nas jer mi ne znamo kad će svi bizoni biti poklani i divlji konji pripitomljeni, tajni delovi šume teški zbog mirisa mnogih ljudi i pogled na zrele brežuljke zamrljan brbljajućom žicom. Gde su ptice? Otišle su. Gde je orao? Otišao je. To je kraj življenja i početak borbe za preživljavanje.“

  Izvor I više detalja: http://diurnarius.info/index.php/sr/home

____________________________________________________________________________________________

JOK, NE IZMIŠLJAVAM…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Ženski likovi u „Koštani“ i „Nečistoj krvi“  Bore Stankovića

iz pera  Maje Radoman- Cvetićanin


U V O D

„Kad su mu kao piscu prebacivali da izmišljava,

sam je govorio o svom detinjstvu:

„Jok, ne izmišljavam, ama od nekud pamtim.

Sve sam to slušao, a jesam ponešto i video“[1]

 U sam osvit dvadesetog veka, kada se cela srpska literatura oduševljavala francuskom književnošću i težila pravazilaženju romantičarske folklorne tradicije, jedan srpski pisac, ne priključujući se ni „zapadnjacima“ ni „balkancima“[2], ostaje samo svoj intuitivno osećajući da će samo na taj način ispoljiti autentičan stvaralački zamah i sve obilje kreativne energije koju je nosio u sebi.

Donoseći perom mirise cvetnih bašti, toplih simita i tajnovitih amama što se mešaju sa zanosnim zvucima zurli, tupana i čočeka, Bora Stanković je „od mesta rođenja stvorio čudotvorni izvor poezije. Otkrio je lepote i čari rodnog grada, bogatstvo životnih umetničkih motiva na njegovom tlu. Zavičajno Vranje onako isto kao Bosna Ivi Andriću, ognjište je Bori Stankoviću za stvaranje velike poeme o čoveku i životu sveta.“[3]

Književno delo Bore Stankovića, bez obzira na to u koju ga književnu epohu ili pravac smeštaju njegovi mnogobrojni izučavaoci – nesumnjivo je prevratničko. Bilo da ga posmatramo kao stvaraoca u čijem delu srpska realistička proza doživljava vrhunac i okončava se postajući nešto novo, bilo kao „tvorca nove književne škole“ i pisca koji uspostavlja „unutrašnji dodir s duhovnim i stilskim odlikama evropskog modernizma“[4], Bora Stanković bitno menja srpsku pripovetku, roman i dramu. Po tematici  Bora Stanković je najizrazitiji regionalista među našim realistima, a po psihologiji likova, postupku i stilu jedan od začetnika naše moderne proze.

 Najveću književnu aktivnost razvio je u prvoj fazi svog rada, na prelazu iz 19. u 20. stoleće, kada jednu za drugom objavljuje tri knjige pripovedaka: Iz starog jevanđelja (1899), Stari dani (1902) i Božji ljudi (1902), i dramu Koštana (1902), a započinje rad na romanima Nečista krv (1910) i Gazda Mladen (1927). [5]

Još u ranom detinjstvu ostao je bez oca i majke, a brigu o njemu preuzela je očeva majka, baba Zlata, a mnogo su mu pomagali i znameniti profesori, koje je tadašnja vlast, kao u Sibir, slala na službovanje u unutrašnjost Srbije. Najznamenitiji Borini profesori bili su Jaša Prodanović, Ljuba Davidović, Ilija Vukićević, Radoje Domanović. Prepoznali su talenat i darovitost budućeg velikog pisca i ohrabrivali ga da piše, kasnije srećni zbog njegovog uspeha.

 Na žalost, nije ostvaren san Stankovićeve staramajke, baba Zlate, da se Bora sa školovanja vrati u Vranje kao veliki gospodin, velika vlast od koje će strepeti nove gazde. Pošto je završio Pravni fakultet postao je sitni činovnik u Beogradu, kontrolor trošarine u Bajlonijevoj pivari. Tek pred prvi svetski rat prosvetne vlasti su ga udostojile postaviti za činovnika Crkvenog odeljenja Ministarstva prosvete, iako je već bio proslavljeni pisac. Naravno, kako se u povlačenju  najpre brinulo o narodnim poslanicima i sreskim načelnicima, tako da je i tada zaboravljen. U jesen 1915. god. s vojskom polazi u izbeglištvo, ali ga Austrijanci zarobe i sprovedu u Derventu odakle je pušten zauzimanjem poštovalaca njegovog književnog rada, pa okupaciju i ostatak života provodi u Beogradu. Vranje nosi u srcu kiteći njime i starim vremenima svoje stvaralaštvo.[6]

Više nego i jedan drugi naš pisac Stanković se bavio sudbinom žena. Žena je glavna junakinja u njegovim najboljim delima – u drami Koštana i romanu Nečista krv. Pišući Koštanu, „komad iz vranjskog života sa pevanjem“, Bora Stanković je napisao potresnu dramu tragičnih ljudskih sudbina kojom dominiraju dve velike teme njegovog sveta – tuga za prohujalom mladošću, „žal za mlados“ i čulna opsesija ženskom lepotom. Roman Nečista krv je zasnovan kao društvena hronika rodnog grada, ali je, ne izgubivši obeležja ove vrste zahvaljujući majstorstvu pisca, prerastao u izrazit roman ličnosti. Slikajući društvene promene nastale posle oslobađanja južnih delova Srbije od Turaka oličene u priči o razvalinama Hadži-Mitinog doma, pisac daje potresnu sudbinu poslednjeg izdanka hadžijske loze, hadži – Mitine kćeri Sofke. „Nečista krv je poezija njene nepristupačne lepote i povest njene tragedije.“[7]

„Čitavo Stankovićevo književno delo posvećeno je čežnji i žudnji ljudskih bića za ličnom slobodom i ličnom srećom. U svim njegovim književnim delima, i pored njegove nostalgije za starim vremenima, i pored traženja i nalaženja jedino u starim vremenima poezije života, na videlu je istina o patrijarhatu, istina da patrijarhat ukorenjenim predrasudama, okoštalim i preživelim moralnim kanonima i tabuima, kao i nasleđenim mitovima, okiva ličnu slobodu i ličnu sreću. U okovima patrijarhata mlada ljudska bića prosanjaju ličnu sreću ranjena srca izbolovane i rano usahle mladosti.“[8]

„Pusto tursko!“

 Jedan stari, feudalni poredak, znan kao staro ili „pusto tursko“, nestajao je. Sa odlaskom turske vladavine odlazili su i nastajali i stubovi te vladavine: paše, age, begovi, turska privilegovana klasa, a njihova imanja i kuće kupovali su u bescenje ili su ih silom otimali dojušerašnji seljaci, njihove čivčije i nadničari. Sa oslobođenjem, naročito u Vranju, koje je bilo na putu velikih trgovačkih karavana, počinje da pristiže novi svet, ljudi sa granice. U Vranje je prostizao svet koji se obogatio raznim špekulacijama i otimačinama, preduzimljiv svet koji je dolazio do lepih turskih kuća ili pravio nove. Bio je to svet skorojevića koji nalaze mesto i u delu Bore Stankovića s kojim je on bio dobro upoznat, jer je njegova baba Zlata po mužu bila vezana za jednu hadžijsku porodicu, pa je Bora na sopstvenoj koži iskusio surovost osiromašenja i težinu promena koje su donela nova vremena.

Stari vranjanski svet, po bogatstvu, ugledu i prestižu vrlo blizak nekadašnjim agama i begovima, ostao je sa svojim čitlucima, čivčijama i raskošnim kućama, ali zbunjen novim odnosima i nemoćan da se snađe u nastupajućem vremenu.Staro tursko više nije postojalo. Stvaralo se novo društvo zanatlija i trgovaca, društvo skorojevića. Nekada ugledne hadžije i čorbadžije, sada se sve više povlače pred naletom novog, zatvaraju se u svoj svet držeći i dalje do svog gospodstva i ugleda, iako su sve više i materijalno propadali. Dojučerašnji mnadničari počeli su da se otimaju njihovo imanje i da se ponašaju kao gazde i vlasnici onih poseda kojima su samo kmetovali. Ne želeći da se parniče, jer im to ne priliči, hadžije i čorbadžije su rađe odustajali od svog prava ili su odlazili u Tursku da tamo potraže izlaz ili utehu za svoju nemoć. Njihovo propadanje je bilo toliko primetno da nije moglo da se prikrije ni odećom, a ni gordošću i kućnim sjajem, koji su bili samo dekor i maska.

 Bora je bio fasciniran ovim društvenim promenama čiji je svedok bio kao dečak, pa je u ličnim sećanjima ili pričama o znamenitim Vranjancima pronašao nepresušno vrelo svog stvaralaštva:

 „To staro što miriše na suh bosiljak defiluje pred njim u burnom lumpovanju s dairama i gočevima, s vrelim igračicama koje već ne znaju šta će od svoje mlade i kršne snage, u mitu opojno sladostrasne mantafe, u mesečevom mlazu koji se olovno spušta na rasplamtela čula…“ [9]

Ali, Bora Stanković nije romantični zaljubljenik u prošlost, već realista koji ne krije ni jednu naprslinu i dekadentnost prošlih vremena:

„No kad iz sna detinjstva iščili miris bosiljka, kad naiđe oblak na mesec koji se fatalistički upio u njegovu dušu, na onom slatkom i melemnom „starom“ pojave se mračne pege životne groze. To mirišljavo i toplo staro otkriva dželatske, bezdušne običaje koji tiranišu svojim despotskim i nasilničkim porodičnim zakonima. Gotovo svaka priča Bore Stankovića nosi po jedan, nečovečnim običajima pogaženi život….“[10]

„Ja sam tvoj Gospod!“

Najdramatičnije promene nisu i najvidljivije, jer pogađaju onu sferu ljudskog bitisanja koju je nepisanim zakonima zabranjeno deliti s drugima. Najtragičniji lomovi dešavaju se u porodici, ali pošto je neprikosnoveni vladar porodičnog ognjišta muškarac, otac ili muž, odnosi i osećanja unutar njegove sfere „vladanja“ potpuno su zabravljena. Iščezavajuće patrijarhalno društvo svoju moć demonstrira upravo opstajanjem patrijarhalne porodice, koja guši sve impulse slobodne ličnosti.

„U Stankovićevoj prozi gotovo svaka patrijarhalna kuća je u srži svoga intimnog porodičnog života rastočena. Supružnici žive zajedno sav svoj život, a ipak ih jedno od drugog tradicionalni nevidljivi duh deli. Muž što je dalji od žene, što je grublji, što je više zatvoren u se, to je više vlasti nad njom. Žena se i ne usuđuje prići sa svojom voljom, mišlju i svojom osećajnošću mužu. Ona je u kući biće prema kome se muškarac bez ikakvih skrupula i zazora može ponašati bestijalno.“[11]

Stanković daje mračne slike bračnog patrijarhalnog života. Muž sadististički muči ženu, uživajući u svojoj pubnoj vlasti nad njom. Što suroviji prema njoj to veća njena pokornost i poniznost.

„Žena je najdublji i najpoetičniji izvor pesničkih nadahnuća, jezgro na kome uobličava svoju viziju sveta, stvarnosti života u patrijarhalnom Vranju, i svoje shvatanje tragike. U građenju ženskih likova, Stanković je snagom izuzetne sugestivnosti iznosio tragičnost situacija i dramatiku životne igre u kojoj najčešće gube svi, i žene i muškarci…“[12]

Prvi put u srpskoj književnosti je književnim delom Bore Stankovića jasno vidljiv tragični udes žene pod patrijarhalnom vlašću muževa. Sve što je dragoceno u ženi izloženo je despotskoj samovolji, zlostavama, obesti, pa i mržnji. Lepota i njen unutrašnji život usahnu, iskopnu.

Žena mora da podnosi svaki njegov udarac bez glasa i jauka, kao i da trpi javnu sramotu za koju nije kriva. I nikome se ne sme požaliti na svoju gorku sudbinu, a svojoj porodici ponajmanje. Čak i najmljnja aluzija na sopstvenu nesreću predstavljala bi udar na svetinju braka i čestitost porodičnog imena. Muž može da se provodi, veseli i dertuje, a ona mora da ga smerno čeka. A kada se on vrati i možda samo nasluti neko prebacivanje iz njenog obično uplašenog pogleda, ona će opet, ni kriva, ni dužna. ispaštati.

„Od svih žena kod Stankovića, ,nijedna nije bila srećna. Nijedna da je polazila za drago.‘[13] Žena je robinja i ne pita se s kojim muškarcem želi da podeli postelju. Udomljuje se bez prostanka, trampom, kao kod varvarskih plemena. Bubnji i zurle za nju su često pogrebna pratnja svega onoga što je kao momenat slobodnog života obasjalo njenu dušu. Sve ono mračno patrijarhalno što se kao zarđale gvozdene verige obavile oko njene prirode za nju je „sudbina“ koja se mora bez roptanja podnositi. Pod tom nepisanom sudbinom, predavanom u nasleđe od bojažljivih pokornih i mukotrpnih matera, mora se snositi muž, svemoćni gospodar duše i tela, tiranin koji nateruje strah u kosti kada se pozno u noć doma vrati mrk i napit.“[14]

 „I spasi me iskušenja zlatne sredine, odmora i mira“

 Ljubav prema patrijarhalnom svetu nije omela Boru Stankovića da prikaže patrijarhalno društva sa svim moralnim degeneracijama, koja to društvo često karakterišu. „Ropski položaj žene u tom društvu utoliko je naglašeniji ukoliko je reč o većoj duševnoj širini njegovih ženskih likova.“[15]

„Stankovićevi junaci nisu borci za određene ideje, već paćenici i stradalnici koji trpeljivo i gotovo beslovesno podnose udarac za udarcem kao jedinu stvarnu potvrdu da su živi. Neka vrsta defetizmna naseljava se rano u njihove duše, i oni neotporno ugađaju volji sudbine tako što čine ono što ne žele i što je čak suprotno njihovoj ličnoj volji. Iščekivanje je još osobeniji vid njihovog samožrtvovanja.

Koreni takvog doživljaja bez dubokog shvatanja života leže u patrijarhalnom predubeđenju da valja zazirati od ličnih prohteva, jer se njima samo izaziva inače zločesta sudbina…u tom čoveku su harale silom ukroćene strasti, otimale se zabranjene ljubavi, grcale žudnje za slobodom“[16]

U Nečistoj krvi vidnije su istaknuti elementi stvarnosti staroga vremana, a sudbini žene dato je prostranije realistično postolje. Ovaj roman donosi apoteozu Sofkine lepote, ali i tragediju njenog podređenog položaja u patrijarhalnoj kući, najpre roditeljskoj, pa supružničkoj. Lik Sofke se razvija između dva stamena međaša – odanost roditeljskoj zapovesti i pokornog trpljenja muževljevih batina.

Sofka odrasta noseći već imenom beleg poznate hadžijske porodice i važnih predaka:

 „Njihova je kuća bila stara. Izgleda, da otkada je varoš počela postojati, da je i ta njihova kuća već tada bila tu. Cela rodbina iz nje je proizišla. Oduvek same bi vladike, prilikom velikih praznika, posle službe, prvo kod njih dolazili na čestitanje, pa tek onda išli u druge kuće, takođe stare i čuvene. U crkvi imali su svoj sto, a na groblju svoje groblje. Grobovi su od mramora a jednako, i danju i noću, sa zapaljenim kandilima…“[17]

Samim rođenjem, Sofka je promenila oca. Do tada pažen i mažen kao malo vode na dlanu, on Sofkinim rođenjem shvata da nije samo on centar sveta. Ona postaje prvi i jedini razlog za očevo nežnije ponašanje i prema okolini, i prema sopstvenoj ženi:

„Tek docnije, kad Sofka poodraste, on je više radi nje, Sofke, nego radi matere, počeo se kao raznežavati, i poneki put prilaziti k njima. Sam je počeo Sofku učiti da čita i da piše…“ [18]

Prve znake osiromašenja nekada slavne porodice, Sofka ne primećuje, osim što joj nedostaje prisustvo oca, koji je navodno za trgovačkim poslovima u Turskoj. Istovremenio, svo interesovanje nadobudne rodbine doživljava kao neko zlokobno predskazanje. Prve znake ljubomore i zavisti jasno će osetiti s prvim znacima svog devojaštva:

„…kada Sofka poče da pokazuje znake ženske lepote; kad joj njene drugarice u igri počeše odjednom, iznenada, da zastaju i unezverene njenom lepotom, bujnošću prsiju, kose, da, diveći joj se, uzvikuju: “Ao, Sofke! Jao kakva si i kolika si!”[19]

Rastući na tlu hadžijske raspusnoti, sladostrašća i bahanalija Sofka svojom lepotom podseća na egzotični cvet koji se pojavljuje jedanput u sto godina:

„A kao što je unapred predvidala, ta je njena tolika lepota učini ako ne gordijom, a ono srećnijom. I to ne zato što je njome muškarce zaluđivala i mučila, nego što je zbog nje i sama sobom bila zadovoljnija. Samu je sebe više negovala, više volela, jer je znala da kod nje neće biti ona obična svakidašnja lepota, kada se postane devojkom, i koja se sastoji u bujnosti i nabreknutosti snage, nego ona druga, istinska, viša, jača, koja se ne rađa često, ne vene brzo…“[20]

Lepota dostojna samo hadžijske krvi, učini je gordom i tako ponosnom na samu sebe, da joj ostale devojke nisu bile ni „do kolena“:

„Ramena i pleća jednako su joj bila jedra, puna i razvijena; gornji deo ruku, mišice, bile su oblije i jedrije, te je zajedno sa punim joj plećima činile i dalje vitkom i pravom, i zbog toga joj se svakad stas i bedra jače isticali…Kosa je bila crna, meka, teška, tako da ju je uvek osecala kako joj, kad je raspusti po vratu i plecima, lako i senovito leži.“[21]

Osim samouverenosti zbog nesvakidašnjeg izgleda, ona je ponosna i na svoje poreklo i pretke, pa gordo razmišlja o svojoj nedodirljivosti:

„već je tada ona bila uverena da nikada, nikada neće biti toga, neće se roditi taj koji bi bio ravan i dostojan nje, dostojan i njene ovolike lepote a i same nje, kao Sofke, “efendi-Mitine”.“[22]

Za razliku od ostalih devojaka, iako i Sofka odrasta u patrijarhalnoj porodici, gde se strepi i od očevog pogleda, a kamo li od prekora, ona se ne ponaša kao ostale devojke. Njena smernost se ne dovodi u pitanje, već njen pogled, koji se ne spušta pred svakim kako to običaji nalažu, otkriva samouverenu i slobodnu ličnost spremnu da se poigra nepisanim zakonima:

„Nikada se nije ona, kao druge, stojeći na kapiji i videći kako joj se kakav muški približava, po običaju, sakrivala iza kapije i, tek kada onaj prode, onda da viri za njim. Kad god bi je bilo na kapiji, mogla se videti kako stoji ispred nje slobodno. Nikada u kapiji, nikada u strani, ne krijući se, a osobito ništa ne krijući od sebe…Svakoga, koji bi joj se približavao, izdržljivo bi gledala i pratila, tako da bi ovaj gubio, kao sagibao svoj pogled, glavu i sa poštovanjem prolazio pored nje javljajući joj se.“[23]

Ipak, vreme je najbolji sudija svemu, pa tako i njoj počinje da zadaje muke, jer oseća da takva njena lepota može da bude i izvrgnuta ruglu, ako se ne pojavi taj „poseban“ koji zaslužuje takvu lepotu. U suprotnom, palanka će je lako od princeze pretvoriti u „usedelicu“. Postepeno se u nju uvlači strah i od drugih lepotica, mada ona to ne oseća duboko u sebi kao istinsku opasnost, više kao strah od toga šta će čaršija reći:

„sada, ovoga proleća i leta, možda na prvom saboru pred crkvom pojaviti se koja nova devojka, koja će nju svojom lepotom baciti već jednom u zapećak i učiniti je – usedelicom.“[24]

Kao i svaka devojka prostala za udaju, i ona sanja svog budućeg, a on je naravno „spram Sofke“ i u snovima:

„On visoka cela, crnih, malo dugih brkova, a sav obučen u svilu i čoju. Mirišu mu haljine od njegove razvijene snage. Ona ga ovamo, u postelji, u bračnoj košulji, u moru od te svetlosti, šuštanju šedrvana, u svirci, pesmi, čeka. I mada još nije do nje došao, ona već oseća na sebi oblik njegova tela, i bol koji će biti od dodira njegovih ruku, usta i glave na njenim nedrima, kad on padne i kad počne da je grli i ujeda…“[25]

Znamenita scena s Vankom, jedna je od odrednica Borinog stvaralaštva, ali je i jasna odrednica Sofkine ličnosti:

„…otkri svoja prsa i na svoju jednu dojku silom položi njegovu ruku pridržavajući je, pritiskajući je… Oseti samo bol i ništa više. Brzo, stresajući se od jeze, ustade.“[26]

Sofkin erotizam upravo u ovoj sceni, oplemenjen je njenim gađenjem ljubavi bez ljubavi. [27]

Slikanje Sofkine lepote sve do povratka očevog kući, neka je vrts uvoda za ono štp će se tek desiti. Kao da je isticanjem njene čudesnosti još veća tragedija Sofkinog u rugobu stvarnosti. „Njena tragedija je u poniženju devojačkog ponosa, gajenog i maženog u gospodstvu, u survavanju njenih snova o čoveku dostojnom njene lepote i njene hadžijske krvi, pred saznanjem da se ima udati za četrnaestogodišnjg dečka iz obične, iako gazdaške seljačke porodice…“[28]

Ono što je nju najviše porazilo je „to što nije pitana, što joj je time za sve buduće dane stradanja i pred svetom i u njoj uskraćeno nasušno potrebno verovanje kako su je bar roditelji voleli, poštovali, kako je barem za njih bila čovek“.[29]

Sofka staje pred oca, prvi put mu se suprotstavlja. Ta njena pobuna je nečuvena, ali i tako svojstvena njoj, koja ima mušku volju.[30]

„ Ja ne mogu i neću za takvoga da pođem!“[31]

Odupire se ocu, ali samo kratko, jer su moralne norme patrijarhalnog društva u kome je odrastala, isuviše čvrsto stegle njenu slobodnu dušu, da bi se i dalje protivila. Sofka taj sukob patrijarhalne sredine i svoje slobodne ličnosti doživljava i kao sukob sebe sa samom sobom. Ona se ponosila i svojim ocem i njegovim socijalnim statusom, pa je njena drama još teža. Ono što nju sputava nije samo u patrijarhalnim okovima, već i u njoj samoj. Ljubav prema ocu i poštovanje njegove reči suprotstavlja se slobodnoj Sofki koja sanja o ljubavi, sreći i slobodnom izboru. Ona se ne okreće protiv oca čak ni onda kada se on prema njoj ponaša kao prema svom vlasništvu, ni onda kada je potpuno moralno ogoljen pred njom, pa ni onda kada je muž maltretira i svekrva savetuje da se vrati ocu. Ni jednog trena ona ne želi da pogazi očevu reč, jer bi time pogazila i sebe, pošto je u njoj deo njega.

Kako je njeno biće ispunjeno muškom snagom, da je uspela da odbaci okove patrijarhalne odanosti roditeljima, njena pobuna bila bi prevratnička. Ipak, nemoćna da se oslobodi naučenih normi ponašanja, ona odlučuje da sledi put kojim je uverena da se mora ići. Ona oseća da su njeni snovi suviše neodređeni i suviše smeli za prostor i vreme koji joj je sudbina zalomila, pa „svoj poraz prima postupno kao neminovnost starenja i kao neumitnost propadanja čorbadžijskog reda…“ [32]

Upravo to vaspitanje joj, uprkos sopstvenoj tragici, ističe oca kao žrtvu:

„Nikada ga Sofka ne vide takvoga. I što najstrašnije bi, to je, što oseti kako je sada ona, njena udaja, njen bol, jad, sve, sve otišlo. A da je on, on sada tu, njegova nesreca i crna sudbina.“[33]

Kad se pojavilo sažaljenje prema ocu, nestalo je ono ranije divljenje i obožavanje, ali ipak je ostala naučena moralnost, pa se kaje što se usprotivila, zašto i u tim trenucima nije ostala na visini sebi svojstvenoj, zašto je poklekla i time se izjednačila s drugim devojkama:

„ I što bi toliko luda, te pre no što pode gore, k njemu, ocu, ne zastade, ne razmisli se? I kada se uveri da se to mora, onda što se bar ne pokaza kako dolikuje njoj? Što odmah, bez reči, ne pristade?“[34]

Sofkino večnanje za dečaka je ogroman udar na njen ponos i samoljublje, ali je dato i kao lična, i to prigušena drama, jer patrijarhalno uverenje u ispravnost roditeljske, pogotovo očeve odluke, nadvladava njen posramljeni ponos. Moralno opravdanje svog pristajanja sama pred sobom nalazi u samožrtvovanju za druge:

„ Još ima vremena da popravi, da se pokaže kako se žrtvuje, prinosi sebe radi njih. I to samo radi njih, da bi oni, otac i mati, pošto njoj inače svakom udajom prestoji bol i patnja, od te njene patnje imali koristi, tom patnjom bar njih, oca i mater, oslobodila i život im osigurala.“[35].

Sva što se Sofki desilo, usrećilo je mnoge, jer svojim malim mozgovima smatraju da je kažnjena za visinu sa koje ih je, verovatno, s pravom posmatrala. Ipak, da najveći svoju duhovnu veličinu pokazuju kad učestaju loša vremena Sofka dokazuje svojom trpeljivošću. Jedini put dozvoljava sebi da zaplače u amamu kad postane bolno svesna svojih protraćenih snova:

„Sada se sve svršava. Ono što je znala, slutila da će doći ali ipak dosad još bilo daleko, eto sada već je tu, došlo je. Dosada bar, iako nije koga volela, a ono bar se kome nadala, čekala ga, snevala i u snu ga ljubila. A sutra, posle venčanja, sve prestaje. Više nema kome ni da se nada, ni o kome da misli, još manje da sanja. Sve što je duša volela, za čim je žednela, i ako ne na javi ono bar u potaji negovala, sve sutra ide, odvaja se, otkida.“[36]

I sopstveno venčanje doživljava kao da se sve to dešava nekom drugom, kao da ga posmatra van svog tela, kao sopstvenu sahranu. A venčanje s dečakom, ne samo da nije vrhunac njenog pada, nego nastavkom priče, postaje ekspozicija za sva iskušenja koja je sudbina Sofki namenila.

Svojim povratkom u njen i Tomčin život, otac joj je priredio još jedno „dobro“. Njegovim traženjem para za pogođenu prodaju kćeri, Tomči skida s očiju iluziju o radoj udaji i time počinje istinska patnja Sofkina:

„Čim sjaši s konja ispred kuće i uđe k njoj u sobu, a ona stane preda nj da ga dočeka, on rukom po čelu. I od tog silnog udarca uvek u ruci njegovoj ostane njena šamija i pramenovi kose. Ali ona iz inata ni da jaukne. Izuva mu čizme. Ako se u izuvanju zbuni, zastane, on je gurnu nogama i mamuzama u prsa ili u trbuh. Ne gleda kud. Toliko je silno udari da se od njega dva koraka skljoka. Opet se ona vraća, opet ga izuva…“[37]

Batine koje junački trpi, malo ko bi izdržao, ali svojim podnošenjem Sofka kao da pokazuje da sada nije ni bitno šta će biti s telom, kad je dušu izgubila.

Na kraju, u njenim očima više ni da bljesne iskra mladalačkog zanosa:

„Tako celog dana ide od kuće do kuće, provlačeći se kroz kapidžike. Izredi celu mahalu i opet se vraća kući, opet seda do ognjišta, šara po pepelu, kuva kafu i srče je polako, odmereno, oblizujući svoje izgrižene zubima i navek rumene i vlažne usne.“[38]

U liku Sofke nema ničeg idiličnog kako bi se danas zamišljala patrijarhalna devojka. Ona je ličnost, a za ličnost u patrijarhalnom svetu život znači tamnica. Utamničene su žudnje za ličnom srećom, zakopana ljubav, proćerdan život. Postoji samo večita tuga i patnja. Silinom svoje patnje, Sofka nalikuje Emi Bovari i Ani Karenjini, ali usklađenošću duše i tela, verovatno ih i prevazilazi, ali je izvesno da je stvaranjem ovako životnog lika, Bora Stanković dodirnuo same vrhove svetskog pripovedaštva.

„Lepota i mladost za vreme je“[39] 

 Koštana je naslovna ličnost drame, ali nije glavni dramski lik. Ona jeste u središtu zbivljanja, oko nje se sve odvija, jer je ona razlog dešavanja i ponašanja, bez nje ne bi bilo ni dramske radnje, ni drame. Ipak, ona je samo motiv, koji pokreće ostale junake na delovanje, na ispoljavanje određenog životnog stava i filozofije, na buženje emocija i erupciju žeđi za životom i ljubavlju. Ali, ona poseduje i jasno izražene osobine, koje je čine upečatljivom kao junakom i moralno čistim ljudskim bićem.

„Koštana je dete vranjanskog podneblja, tamnih gora, mrkih kestenova i mesečine koja krv pali. Stanković je zadivljen pred njenim otporom na požude obesnih, ćefleisanih, od strasti izbezumljenih bekrija. Ona je Ciganka kojoj se pesma i igra obasipa dukatima, ali je čvrsta i postojana u ljubavi..“[40]

Svesna je svog porekla i društvenog statusa i jasno kazuje kakva joj sudbina priliči:

 „Ja, Ciganka! U Banju, u selo, tamo je moje! Tamo, na mokruzemlju, na goli kamen da sedim, da se sušim, da ginem, venem!“ [41]

Koštana je obdarena ljudska priroda koja svoju mladost i radost života unosi u opojnu lepotu pesme i igre. Iako je čaršija pomahnitala za njom, u njenoj prirodi nema ničeg razbludnog, niti u postupcima ima ičeg nemoralnog:

„Ali ovakva da sam. Da ne skidam mintan.“[42]

Sve što traži od života, jeste pravo na život koji bi zasnovala prema sopstvenim snovima i osećanjima. Njenoj nadarenoj prirodi ne odgovara život pod šatorom, u lutanju, u prošnji. za nju nije ni hadžijski dom u kome bi svoju mladost, lepotu i životnost žrtvovala potčinjenom životarenju između četiri zida:

„ Neću! Ne mogu! Kod tebe! Zar samo kod tebe? I samo hadžiju, oca tvoga i majku tvoju da dvorim i da služim? Da pred njima klečim i noge da im perem? Iz sobe da ne izinem, već samo da sedim, ćutim, trpim?“[43]

Ona je poželela drugačiji, lepši i plemenitiji život, život ispunjen slobodom i nezavisnošću. I upravo je to njen najveći greh. Time što je htela da pođe nekom novom životnom stazom, koju patrijarhalni život nije poznavao, ona se pobunila protiv ustaljenog reda i zato joj je sledila surova kazna. Obamrlu od bola, uz svirku i glasan jauk majke, Koštanu silom odvode za nevoljenog čoveka za koga jasno kaže da nije važno ni to što je bogat, ni to što je želi, bitno je samo da je to Asan, dakle, nije onaj koga ona želi. I njena, kao i Sofkina svadba više liči na sahranu, nego na početak zajedničkog života koji bi trebalo da je srećan.

A da ova dva dela često korespondiraju, pokazuje sličnost Mitketovog monologa:„I od rabotu ruke će ti ispucav, lice će ti pocrni, oči će ti se isušiv…“[44]i Sofkina sudbina plastično data u psolednjohj sceni. Sličnost ova dva lika mnogo je veća nego štpo se na prvi pogčed čini – od poštovanja moralnih zakona patrijarhalnog društva, preko samosvojnosti i velike duhovne snage do sopstvenog žrtvovanja zarad sreće drugih.

„Čovek je samo za bol i muku zdaden“

Ono što čini konstantu celokupne proze Bore Stankovića jeste njegov specifični junak, tj. čovekova duša, njegova unutrašnja, psihološka previranja, bure, sukobi, te neizlečive patnje i težak dert, večiti žal za nečim. Niko pre njega nije toliko i na takav način progovorio o strasti i stradanju, o snovima i maštanjima, tragici rascepa i žestini borbe u duši patrijarhalne žene.

Žene tog „starog“ vremena, koje tako fascinira Boru, po mišljenju muškaraca, trebale su samo da budu lepe i njima da ugađaju, jer su se o svim životnim problemima starali oni, muškarci:

„Ženske su imale samo da se što lepše nose, kite, i da znaju što više stranih jela da gotove, i što teže, zapletenije vezove da vezu. Ali, opet, ipak da im je jedino glavno da što više svoju lepotu i snagu neguju, da su što belje, što strasnije. I cilj života da im je taj: koja će od njih, jednako negujući se i ulepšavajući, moći svojom silnom lepotom sve ostale ženske iza sebe baciti, a sve muške po kući – ne gledajući na rod, ni doba – osvojiti i zaluditi.“[45]

Još jedno od nepisanih pravila ovog sveta bii je kodeks ćutanja. Ništa se nije smelo znati van kuće, ni tuga, ni stradanje, ni bolest, ni dug. Pomoć se mogla samo platiti, nikako izmoliti. Ništa , sem vesti o radosnim događajima kojima su se više dičili, nego obradovali, nije mogla preskočiti kućni prag:

„oni, oduvek, što god bi se desilo u njinoj rodbini, sve brižljivo kriju i taje. Najveće svađe prilikom deobe imanja, najgore strasti i navike, kao i bolesti, u tajnosti su se čuvale. Ništa se nije smelo doznati, ništa videti…“[46]

Sve žene Stankovićeve proze pate počev od žene znamenitog Sofkinog pretka  Hadži – Trifuna do same Sofke. Bilo da njihovim životima gospodare očevi, muževi ili sinovi, njihova volja ne postoji, a snovi i maštanja ravni su grehu. Malo se oslobode „okova“ kad rode sina, ali ta početna sreća brzo iščili, jer i taj novorođeni dečak brzo raste i postaje novi gospodar. Tako je i žena tog Sofkinog pradede bila skoro nevidljiva i nije se čula do rođenja sina:

„Istina, ni tada, sa sinom, nije smela da mu se na očigled protivi, ne izvrši što bi joj naredio, ali osećao je on kako je ipak ona nekako drukčija. Izgleda kao da, dosadivši joj se naposletku taj večiti strah, trepet od njega, manula ga i ostavila da i dalje nareduje, zapoveda i grdi sluge i čivčije, a ona se sva okrenula sinu i jednako samo njega pazi.“[47]

Večita patnja žene jeste i strahovanje nad sudbinom dece, pogotovo u patrijarhalnom svetu obožavanih sinova. Ona, ne samo da strada kao žena, ona pati i kao majka, jer je večita prepreka svađa i rasprava između oca i sina:

„A zna kada je noćas došao. Čuo ga je. Samo je jedanput lupnuo alkom, a ona, mati, odmah iz kuce istrčala; sigurno nije nikako ni spavala, čekajuci ga…“[48]

Sa stranica Borinih zure praznim pogledima nesrećne žene. Svačija sudbina tragična je na svoj način. U tom svetu neograničenih muških zadovoljstava, ženine želje ne postoje, pa naviknute na patnju i ćutanje, a sviknute na svakojake prohteve muškaraca, one same ponekad kreću drugačijim putem ne bi li prirodne nagone zadovoljile. Kada je Sofkina prababa Cona ostala udovica, a time kao da je za svet i sama umrla, nije se zatvorila u četiri zida, već je živela je i umrla kao muško, jer je zbog tajne ljubavi i bremenitosti sama sebi presudila. Žena čuvenog dede Sofkinog Kavarole, izmorena stalnim tobož trgovačkim putovanjima muža, a u stvari njegovim ludovanjima s Cigankama i drugim javnim svetom, na kraju je posustala i zgrešila sa bolešljivim deverom koga je negovala i dvorila. Naza, sestra Sofkinog dede, tri puta se turčila i vraćali je, pa je na kraju udali za slugu.

Kao da se viša sila sama postarala da očisti „nečistu krv“, dešavaju se čudne stvari:

„I onda sve gore i gore stvari. Toliko umobolnih, uzetih, toliko radanje dece sa otvorenim ranama, umiranje u najboljim godinama, večito dolaženje čuvenih ečima, lekara, babica, toliko bajanje, posipanje raznim vodama, vodenje kod vračara po razvalinama, po zapisima i drugim lekovitim mestima po okolini!…“[49]

Međutim, koliko god tragičan, ovaj svet mučnih žena zadivljuje ne samo svojom izdržljivošću, već i poštovanjem onih koji to nikako ne zaslužuju. Takva je Sofkina majka, Todora, epizodni lik, čija je tragika najpre kao supruge, a zatim kao majke, ogromna. Ona je bila najmlađa od svih sestara, a uz to i siromašna, ali je čuveni Hadži-Mita prepoznao „biser na bunjištu“ i uzeo je za ženu:

„Bila više muško nego žensko. Vižljasta, suva i crnomanjasta. I niko se nije mogao nadati da će iz nje kakva lepota izaći. Ali ne prevarilo to njega, efendi-Mitu. Čim je takvu video, odmah, znajući u kakvu će se lepoticu docnije razviti, na iznenadenje i čudo svima, a najviše na uštrb dotadanje svoje gordosti i gospodstva, uzeo je za ženu.

I zaista, nije se prevario. Kao iz vode, posle godinu dana udadbe, Todora se razvila i prolepšala u pravu lepotu“[50]

Naravno, ona, večno zahvalna što ju je tako uzvisio i uveo u čuvenu kuću, trudila se da najbolje uredi kuću, dočeka goste, dvori rodbinu…Mužu je smela da se obrati samo kad je dobre volje, najčešće u igri sa Sofkom, od čijeg je rođšenja uvek bila na drugom mestu, ali je i za to malo muževljeve pažnje ćerki bila bezmerno zahvalna:

„Docnije, kad bi mislio da je Sofka već zaspala, dolazio bi i on gore sa još nepopijenim vinom u stakletu i produžavao pesmu, mater metao na krilo, rasplitavao joj kose i jednako pevajući grlio bi je i ljubio u lice i usta… Ne bi mogla Sofke da se nagrli i da je se naljubi, jer eto njoj, svome detetu, Sofki, ima da zablagodari, što joj se opet vratio, on, njen muž, i njegova ljubav.“[51]

Ona stameno podnosi i propast bogatstva za razliku od muža koji beži u Tursku. Shvata ona da su došla neka nova vremena i da su bivše sluge dočekale osvetu, vidi  i kako ih Tone vara, ali ne sme ništa da kaže, niti sme nekome da se požali poštujući zavet ćutanja. Trudeći se svim silama da propadanje sakrije i od sveta, i od Sofke, jedinu utehu nalazi u Magdi, koja je jedina odana ostala uz bivše gazde.

Kada učestaju hadži-Mitini pokloni, ona je uplašena, jer zna da ih nije zaradio:

„Znala je da ni od kakve trgovine i njegove zarade to ne može biti. A opet, znajući da je on gotov na svašta, i da, ako se on reši na nešto, ma to bilo i najgore i najstrašnije, ona ima samo da se pokori tome i sluša, ona od slutnje, straha, gotovo se razbole.“[52]

Njene zlokobne slutnje se obistinjuju strašnom muževljevom odlukom da Sofku uda za dečaka, a ni sama sebi, a kamo li Sofki ne sme da glasno prizna, ono što dušom zna – otuda pare. Ne može Sofki da govori, jer njena muka i bez ove najnovije je velika:

„Kroz plač poče Sofku da moli, da joj ne prilazi, ne pita je, i raspituje se:

– Idi, idi, cedo! Oh, zar ne znaš šta je? To je. Sudbina zar? A znala sam ja da od njega šta drugo, dobro kakvo, i ne može biti. Znaš već sada šta je. I bar ti me, Sofke, ne muci. Zašto, moje je i ovako mnogo. Oh!“[53]

Još jedan epizodni ženski lik, na prvi pogled neprimetan i nebitan, svojim trpljenjem dokazuje ženskost. Stana, Markova žena, ne pleni lepotom tela:

„Iz nje je bila tolika prostota i ubijena mirnoća. Obučena je bila pola seoski, pola varoški: u anteriji, zabradena, istina, dosta novom ali prostom šamijom, u belim debelim čarapama i opasana seljačkim futom i sa obešenim nožićem o pojasu. Suva, bledih ociju, bleda, koščata, i sa maljama na licu od starosti. Sva je mirisala na seljački miris, na mleko, na vonj dubreta i svežinu jaka, prosta odela.“[54]

Ona pleni dobrotom, prostodušnošću i brigom za druge. Željna je sina, koga je Marko, u strahu od krvne osvete, rano odvojio od nje, ali sin brzo raste, pa ona uskoro uz muža, ima još jednog „gospodara“. Srećna je zbog ženidbe sina, ali i strepi od čuvene snaje, pa joj kaže „Vi“.

Prvi put se mužu suprotstavila kada je hteo Sofku da ima, pa je primorava da prizna da je i ona živela sa svojim svekrom, i da mu Tomča nije sin, nego brat. Sofka zna da od tog svekrvinog priznanja zavisi njena budućnost, ali je i svesna da Stanino protivljenje nešto znači, inače je Marko ne bi tukao, već bi već uradio po svome:

„Čoveče!… Čoveče! Ćuti, ubiće te Gospod!… Kuku! Zar svekar…! Zini, zemljo, da svi propadnemo! Kuku, šta doživeh! Kuku! Gospode bože, Gospode! Nato ču jedno strašno:

– Ja sam tvoj Gospod! I tup, jak udarac. Onda malaksao, obeznanjen, pisak svekrvin.“[55]

Stana pati i kad Tomča tuče Sofku. Iako je on njen sin, iako je majka, prepoznaje demonsku ruku i narav svog sina, a i sama zna šta Sofka preživljava:

„- Čedo, Sofke! Idi, čedo. Ostavi ga, Sofke! Idi, idi od njega!

– Ništa, nano. Ništa. Sama sam pala i sama se ubila – zabašuruje Sofka..

– Oh, kako: sama? Sve sam čula, sinko. Idi, idi, spasavaj se. Ubiće te. A ja ne mogu da te branim, odbranim. Zato, beži, čedo, idi od njega.“[56]

Celog života bez prava glasa, ona je i ovozemljaski svet napustila tiho kao što je i živela, željna sloge i ljubavi, koju je samo kratko osećala mežu svojom decom.

I još jedna „crna“ žena intrigira. Njena sudbina je svojstvena svim ženama starog Juga. Muž je omalovažava, vređa i ne poštuje, sin nije ispunio njene nade, osramotio je, pa ona mora da ispašta i taj neučinjeni greh. Kata, Tomina žena i Stojanova majka u „Koštani“ za muža je „crna“ i po njegovom prohtevu treba „usta da ima, jezik da nema“:

„„Crna!” A zar kadgod beše bela, sreća kakva? Otkako si, takva si. I rodila si se takva! Stara, mrtva, ledena, plačna… Nikad se ne nasmeja, nikad ne zaradova!…Šta se ovde po kući samo vučeš i plačeš? Tamo idi! Idi u cigansku mahalu. Idi da vidiš sina,kako Ciganke oblači i „beli svet” poji i hrani…“[57]

U ovom svetu majke često kunu svoje sinove, povređene i od onih koji su im jedina nada i spas. One izgovaraju, kao u bunilu reči koje ni u snu ne bi dodelile, jer im je i ta poslednja uzdanica, nada u bolji život posle muževe smrti  ili uz podršku snaje i sina, propala.

Z A K LJ U Č A K

 Talenat nije jedino čime dobar pisac treba da bude obdaren. Osim njime, mora da bude obdaren i moći zapažanja, a Bora Stanković je nesumnjivo posedovao i jedno, i drugo. On je umeo da vidi i čuje, a kasnije umetničkom maštom, duhom i emocijom, da sve boje, mirise, zvuke zavičaja, pretoči u reči.

„Ceo taj svet je tu svojstvenom povešću života, svojstvenom psihom i prirodom, svojstvenim životnim i ljudskim osobinama. Život tog sveta je u organskoj, krvnoj vezi sa ambijentom i atmosferama, u kojima se unutrašnjom poetikom odslikavaju ljudske emocije, životne radosti, tuge, patnje, nesreće, drame i tragedije. kod Bore stankovića sve se sliva u jedno biće: zemlja, priroda, sa sudbinama i životima ljudi. Kod Bore Stankovića i zemlja, i priroda, i naseobine, i kuče, i stvari, imaju ljudsku dušu.“[58]

I sve dok postoji i zrno patrijrhalnih okova, dok ima nesrećnih žena čija se volja iznova gazi, dok majke ispaštaju zbog postupaka sinova i kćeri, a svi zajedno zbog nezadovoljstva tog kućnog božanstva, oca ili muža, dok jezdi Mitka na svom Dorči pod Šar-planinom osluškujući žedno Koštaninu pesmu, dok  ljudi budu žedni sna i lepote, željni toplih reči, suza radosnica, pesama tugovanki i pesama radovanki…Borine reči biće svež izvor, a naročitu svežinu nose reči majki izgovorene Katinim glasom:

„Pa majka, sine, za sreću te je rodila. Da ima u koga da gleda, u koga da se kune. Majka rodila, očuvala, pa majka i da oženi, da snahu, odmenu dobije. Da i ona, kao i sve njene drugačke, sa snahom u crkvu pođe, u svet izine, u goste da ode; pa i ona goste u kući da dočeka, isprati. Da joj je kuća, sinko, s tobom otvorena. Za sreću te majka rodila. Da majka s tobom život proživi, kad nije s ocem ti. A s njime – crni moj život! Od njega nikad božja, blaga reč, samo vika.“[59]

 Maja Radoman- Cvetićanin

Foto: mojevranje.sr/everybodys-song.net/vesti.online

____________________________________________________________________________________________

TOPLINA SVETLOSTI I VINA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ulje na platnu (340 x 420)  

   Autor: Bora*