RAJ NA ZEMLJI…

tamoiovde-logo

„Raj na Zemlji“: Naseljeno mesto na kojem nema komaraca

Island je jedno od retkih naseljenih mesta na Zemlji na kojem nema komaraca, a niko ne zna tačno zašto, piše Njujork tajms.

1437551511581a3df527414952305792_v4_big

Foto: Thinkstock

Island nije ni približno hladan kao Antarktik na kojem komarci zbog niskih temperatura ne bi mogli nikad da prežive, niti mu manjka izvora i jezera koji komarcima prilično pogoduju za razmnožavanje.

Komaraca ima u svim susednim državama – Norvepkoj, Danskoj, Škotskoj, pa čak i na Grenlandu – što ceo slučaj čini samo još misterioznijim.

Najverovatnija teorija do sada je da ih na distanci drži okeanska klima – komarci ležu jaja na niskim temperaturama, a larve se izležu kada otopli. Na Islandu su međutim, zastupljene tri smene hladnih i toplih perioda godišnje, pa naučnici pretpostavljaju da bi takvi uslovi mogli da budu suviše nestabilni za opsanak ovih insekata.

1889633152581a3df57bb21723628076_v4_big

Foto: Thinkstock

Prema drugim, moguće je da se uzrok ovog fenomena krije u hemijskom sastavu samog tla Islanda, ili u vodi, odnosno da postoje hemijska jedinjenja koja komarci ne tolerišu.

Ipak, globalno zagrevanje moglo bi da promeni sve – rast globalne temperature vazduha u poslednjih 20 godina prouzrokovao je naseljavanje oko 200 novih vrsta insekata na područje Islanda. Ukoliko se ovaj trend nastavi, komarce će možda biti moguće naći i na ovom mestu.

Ipak, to nisu nužno loše vesti – ribe bi u tom slučaju na raspolaganju imale još jedan izvor hrane.

Izvor: b92.net/nytimes.com sreda, 2.11.2016.

_________________________________________________________________________________

 

 

DŽINOVI LEDENOG DOBA…

tamoiovde-logo

Zamiislite susret sa odraslim mužjakom runastog mamuta, koji su za vreme najjačeg zahlađenja stigli i do Balkanskog poluostrva, visokim  3,4 metra sa dostignutom  težinom do 6 tona, sa kljovama dužine  od neverovatnih 2,7 metara!

Ili, zamislite džinovskog jelena čiji je raspon rogova mogao biti  veći od tri metra!

HPIM9616Ovo je tek par fizičkih karakteristika i osobina krupnih biljojeda-megaherbivora, koji su se na severnoj hemisferi pojavili, egzistirali i uzumrli tokom kvartara, poslednjeg geološkog ledenog doba.

A većina ovih velikih sisara izumrla je na svim prostorima, osim u Africi, u intervalu pre pedeset i deset hiljada godina.

Osnovni razlozi za njihov potpun nestanak bile su nepovoljne i brze klimatske promene, ali u velikoj meri i čovekova delatnost- lov.

Pregršt novih saznanja,  kroz minulo vreme čaroliju putovanja i uzbudljiva susretanja donosi nam jedna izložbena postavka. 

Izložba “DŽINOVI LEDENOG DOBA”, autora Gordane Paunović, višeg kustosa, paleontologa Muzeja u Smederevu, otvorena je 17. marta u borskom Muzeju rudarstva i metalurgije.

 

TAMOiOVDE-214_6438

Gordana Paunović, otvaranje izložbe u Boru

„Ova paleontološka izložba prezentuje karakteristike poslednjeg geološkog ledenog doba, kvartara, koji traje od pre 2.588 miliona godina do danas. Specifičan je po varijabilnoj klimi.

Kvartar ima najmanje 50 klimatskih ciklusa (glacijali i interglacijali). Glacijali su hladna razdoblja tokom kojih dolazi do formiranja centara zaglečeravanja i širenja ledničkih pokrova, dok su interglacijali toplija razdoblja, tokom kojih dolazi do otopljavanja i povlačenja ledničkih pokrova.

Efekti kvartalnih klimatskih oscilacija dovode do spuštanja snežnih granica, što inicira da biljni i životinjski svet:

-migrira

-prilagodi se izmenjenim uslovima životne sredine

-ili izumire.

U Evropi je pre kvartara živeo veći broj krupnijih sisara (kopneni sisari teži od 40 kilograma), među kojima su jeleni, medvedi, nosorzi, mastodonti, konji i drugi. U toku pleistocena, sa pogoršavanjem klimatskih promena – pojavom glacijala, izrazito tople forme, napuštaju Evropu ili migriraju na njen krajnji jug.

Tokom otopljavanja- pojavom interglacijala, tople forme migriraju ka srednjoj i severnoj Evropi. Migracioni trendovi toplih i hladnih formi, više puta su ponavljani tokom pleistocena.

Najimpresivniji pleistocenski krupni boljojedi- megaherbivori su :

Mammuthus primigenius (runasti mamut)

Muzej-214_6468Prvi predstavnici runastog mamuta su se pojavili u severoistočnom Sibiru i kasnije su se proširili po Evropi. Živeli su u otvorenim stepama hladnije, ali ne i arktičke klime. Za vreme najjačeg zahlađenja stigli su do Balkanskog i Pirinejskog poluostrva.

Izumrli su krajem glacijacije.

Odrasli mužjaci dostizali su visinu do 3,4 metra i težinu do 6 tona. Ženke nisu bile više od 3 metra i nisu težile više od 4 tone. Kljove mužjaka imale su dužinu do 2,7 metara dok su kod ženki kljove bile duge u proseku od 1,5 do 1,8 metara.

Utvrđeno je da su na ostrvu Wrangel, u Arktičkom okeanu, pronađeni patuljasti runasti mamuti. Njihova starost utvrđena je metodom radioaktivnog ugljenika na oko 7.000 pa čak do 3.700 godina.

Fosilni nalazi runastog mamuta su česti na teritoriji Srbije.

Coleodonta antiquitatis (runasti nosorog)

HPIM9613U Evropi se pojavljuje tokom gornjeg pleistocena. Tokom poslednjeg glacijala nastanjivao je predele današnje Italije i Grčke.

Dostizao je visinu do 2 metra i težinu do 4,5 tona.

Predstavnik je stepskog biotopa. Ostaci ovih životinja su na teritoriji Srbije retki.

Bison priscus (stepski bizon)

HPIM9618U Evropi se bizon pojavljuje u srednjem pleistocenu pre oko 700.000 godina, migrirajući iz Azije. Severnu Ameriku je počeo da nastanjuje pre oko 300.000 godina. Bio je veoma snažna životinja, sa visinom preko 2 metra i težinom preko jedne tone. Rogovi su mu bili masivni i snažni. Dužina roga kod najkrupnijih predstavnika je prelazila dužinu od pola metra.

Živeo je u ledenodobnim  stepama koje su bile obrasle niskom travom i retkim žbunastim rastinjem. Sa najvećim zahlađenjem spustio se najniže do Peleponeza. Preživeo je ledeno doba. Živeo je na teritoriji Litvanije, do početka dvadesetog veka.

Fosilni ostaci ove vrste su česti nalazi u aluvijalnim nanosima Save i Dunava.

Megaloceros giganteus (džinovski  jelen)

HPIM9608Džinovski jelen spada u grupu krupnih sisara koji je mogao da podnese velika klimatska kolebanja. Tokom poslednje interglacijacije i glacijacije bio je rasprostranjen širom Evroazije. Predstavnici ove vrste preživeli su poslednji glacijal i najverovatnije izumrli na početku holocena.

Odrasli primerci mužjaka imali su visinu preko 2 metra u visini leđa i impozantne rogove, čiji je raspon mogao da bude veći od 3 metra. Ostaci ove vrste su relativno česti u Srbiji. Najčešći nalazi su u aluvijalnim nanosima Dunava i Save.“

(Citirani tekst iz kataloga izložbe, autora Gordane Paunović)

TAMOiOVDE-214_6461Fosilni ostaci ovih nestalih vrsta životinja su relativno česti na teritoriji  Srbije.

Ova prva palenteološka izložba će u borskom Muzeju biti otvorena do 26. aprila.

Priredio: Bora*S

________________________________________________________________________________

FotoPlus

________________________________________________________________________________

UMEĆE LJUBAVI…

tamoiovde-logo

 Da li je ljubav samo osećanje

Puno je toga napisano o ljubavi kao osećanju, ali malo o ljubavi kao sposobnosti. Erik From je, doduše, pisao o ljubavi kao “umeću” i pokušao da objasni iz čega se to umeće sastoji.

———————————————————————————————————————-

„„Je li ljubav umeće? Ako jeste, ona zahtijeva znanje i trud. Ili je ljubav ugodno osjećanje koje se rađa slučajno, nešto što čovjeka »obuzme« ako ima sreću?” , pita se From.

Dok većina ljudi veruje u ovo drugo, From, u svojoj knjizi “Umeće ljubavi” objašnjava ljubav kao veoma složeno umeće. Činjenica je da ljudi ne smatraju ljubav nevažnom. Oni su gladni ljubavi: iako gledaju bezbroj filmova o sretnim i nesretnim ljubavima, iako slušaju stotine tričavih pjesama o ljubavi — ipak će jedva ko pomisliti da bi išta trebalo naučiti o ljubavi.

To se čudno stanovište zasniva na više pretpostavki koje, ili pojedinačno ili kombinirano, teže da ga podrže. Većina ljudi shvata problem ljubavi ponajpre kao problem kako biti ljubljen, a tek onda kao problem voljenja, kao problem nečije sposobnosti da voli.

Zato je za njih problem: kako biti ljubljen, kako biti vredan ljubavi. U težnji za tim ciljem oni slijede nekoliko puteva. Jednim se naročito služe muškarci, a to je put koji im obećava uspjeh, moć i bogatstvo, koliko socijalna granica nečije pozicije dopušta. Drugi su put osobito izabrale žene, one se trude da budu privlačne, njegujući telo, uređujući odjeću itd.

Ostali se načini postizavanja privlačnosti, koje usvajaju i muškarci i žene, sastoje u razvijanju ugodnih manira, zanimljive konverzacije, u skromnosti, dobronamernosti, u nastojanju da se bude od koristi.

Mnogi od načina da postanemo vrijedni ljubavi isti su kao i načini kojima postižemo uspehe: „zadobiti prijatelje i uticajne ljude“. Zapravo, ono što većina ljudi u našoj kulturi podrazumeva pod — biti vredan ljubavi — u suštini znači „-biti popularan“ i „imati seksipila“.

* Pogrešne predstave o ljubavi

>>> Važnost objekta ljubavi nasuprot sposobnosti voljenja

Pošto smo usvojili stanovište da se nema šta učiti o ljubavi, druga premisa je pretpostavka da je problem ljubavi problem objekta, a ne problem sposobnosti. Ljudi vjeruju da je voleti lako, ali je teško naći pravi objekt ljubavi, ili pravu osobu koja bi nas volela. Za to stanovište postoji više razloga čije poreklo moramo tražiti u samom razvitku modernog društva. Jedan je razlog velika promena u izboru »objekta ljubavi« koja se zbila u dvadesetom veku.

U viktorijansko doba, kao i u mnogim tradicionalnim kulturama, ljubav većinom nije bila spontano lično iskustvo koje je moglo dovesti do braka. Naprotiv, brak je bio ugovaran prema konvenciji — ili između porodica partnera, ili pomoću bračnog pregovarača, ili bez tak vih posrednika. Brak je sklapan iz socijalnih motiva, a pretpostavljalo se da će se ljubav razviti pošto je brak već sklopljen.

U posljednjih nekoliko generacija ideja romantične ljubavi je postala gotovo univerzalna na Zapadu. U Sjedinjenim Državama, mada obziri konvencionalne prirode nisu potpuno odsutni, ljudi u velikoj meri traže »romantičnu ljubav«, lični doživljaj ljubavi, koji ih zatim treba da dovede do braka. Ta nova ideja slobode u ljubavi morala je znatno uvećati važnost objekta nasuprot važnosti funkcije.

>>> Tržišna orijentacija u ljubavi

S tim je faktorom usko vezana i druga karakteristična osobina savremene kulture.Čitava se naša kultura zasniva na apetitu za kupovanjem, na ideji uzajamno korisne razmjene. Sreća savremenog čoveka sastoji se u zadovoljstvu koje mu pruža gledanje izloga i kupovanje svega onoga što on sebi može priuštiti da kupi, bilo za gotovinu, bilo na otplatu. On (ili ona) promatra ljude na sličan način.

Za muškarca je privlačna devojka, a za ženu privlačan muškarac, nagrada koju traže. »Privlačan« obično znači zgodan omot osobina koje su popularne i tražene na tržištu personalnosti. Ono Što specifično čini ličnost privlačnom zavisi o modi vremena, u fizičkom kao i duhovnom smislu. Dvadesetih godina bila je privlačna djvojka koja puši i pije, koja je neuglađena i izazovna; danas moda više zahteva privrženost domu i povučenost. Pri kraju devetnaestog i na početku ovog veka muškarac je morao biti agresivan i ambiciozan — danas mora biti društven i tolerantan, kako bi imao privlačan »omot«.

Na svaki način, čovek se zaljubljuje u partnera takvih ljudskih kvaliteta kakve su dostupne njegovoj vlastitoj mogućnosti razmenjivanja. Spreman sam, dakle, za pogađanje: predmet mora biti poželjan sa stanovišta njegove socijalne vrednosti, a u isto vrijeme mora me želeti uzimajući u obzir sve moje otvorene i prikrivene osobine i mogućnosti. Tako se dve osobe zaljubljuju kad osjećaju da su našle najbolji raspoloživi predmet na tržištu, uvažavajući ograničenja vlastitih prometnih vrednosti.

Kao i pri kupovanju nekretnina, često prikrivene mogućnosti, koje se mogu razviti, igraju znatnu ulogu u tom pogađanju. Ne bi nas trebalo iznenaditi da u društvu, u kojem tržišna orijentacija prevladava i u kojem je materijalni uspjeh vrhunska vrednost, i ljudski ljubavni odnosi slede obrazac razmene koji vlada na tržištu roba i radne snage.

>>> O ljubavi se nema šta učiti

Treća greška koja vodi do pretpostavke da nema ničega što treba učiti o ljubavi leži u zbrci između početnog doživljaja »zaljubljivanja« i trajnog stanja »ljubavi« ili, bolje rečeno, »ostajanja« u ljubavi. Ako dvoje ljudi koji su bili stranci, kao što svi mi jesmo, iznenada dopuste da se zid između njih sruši, osete bliskost, sjedinjenost, taj trenutak sjedinjenja jedan je od najblaženijih, najuzbudljivijih doživljaja u životu. Taj doživljaj je još krasniji i čudesniji za osobe koje su bile osamljene, izolovane, neljubljene. To čudo iznenadne intimnosti često je olakšano ako je spojeno sa seksualnom privlačnošću i zadovoljenjem, ili njima podstaknuto. Međutim, ta vrsta ljubavi nije po samoj svojoj prirodi trajna.

Dva se bića dobro upoznaju, njihova intimnost gubi sve više svoj čudesni karakter, dok njihov antagonizam, njihovo razočaranje i uzajamna dosada ne ubiju i ono što je još preostalo od prvotnog uzbuđenja. Ipak, oni to sve ne znaju na početku: zapravo, oni uzimaju intenzitet zanesenosti, ono »ludovanje« jednoga za drugim, kao dokaz intenziteta njihove ljubavi, dok to može svedočiti samo o stupnju njihove prethodne usamljenosti.

To stanovište — da ništa nije lakše nego voleti — ostalo je i dalje pretežno shvatanje o ljubavi uprkos obilnim dokazima o suprotnom. Nema gotovo nijedne aktivnosti, ili pothvata, koji, kao ljubav, započinju s tako velikim nadama i očekivanjima, a koji se ipak tako redovno izjalovljuju. Kad bi to bio slučaj s bilo kojom drugom aktivnosti, ljudi bi bili radoznali koji su razlozi tom neuspehu i šta bi čovjek mogao uraditi da to poboljša — ili bi se naprosto odrekli svakog nastojanja. Budući da je to drugo nemoguće kad se radi o ljubavi,čini se da postoji samo jedan način da se prevlada neuspeh u ljubavi — da se istraže razlozi tom neuspehu i da se nastavi sa proučavanjem smisla ljubavi.

* Kako naučiti umeće ljubavi

Prvi korak u tom nastojanju je spoznaja da ljubav predstavlja sposobnost, umeće, baš kao što je život umeće; ako želimo saznati kako se voli, moramo i dalje nastojati u istom smislu kao što to moramo činiti kad želimo svladati bilo koje drugo umeće, recimo muziku, slikarstvo, drvodeljstvo, umeće medicine, ili inženjerstva.

>>> Koji su nužni stupnjevi u ovladavanju bilo kojim umećem?

Proces ovladavanja umećem može se prikladno podijeliti na dva dela: jedno, ovladavanje teorijom, i drugo, ovladavanje praksom. Ako želim ovladati umećem medicine, moram prvo poznavati činjenice o ljudskom telu i o različitim bolestima. Kad imam sve to teorijsko znanje, nisam nikako merodavan u ocjeni umeća medicine. Postaću majstor tog umeća tek posle velike prakse, dok se rezultati mog teorijskog znanja i moje prakse ne stope u jedno — u moju intuiciju, tu suštinu majstorstva u svakom umeću. Ali, i pored svladavanja teorije i prakse, postoji i treći faktor nužan da netko postane majstor u bilo kojem umeću — ovladavanje umećem mora biti naš najviši cilj.

Iskustva u radu sa klijentima u mojoj dugogodišnjoj praksi psihoterapeuta uverila su me da su, u krajnjoj analizi, svi psihološko emotivni problemi ljubavne prirode, da su povezani sa nekim nedostatkom sposobnosti voljenja sebe, drugih, rada, života…Frojd je govorio o tome da je silj psihoterapije da se osoba osposobni da voli i radi. Mislim da je to jedan te isti cilj. I sposobnost za rad je produkt ljubavi.

>>> Odakle ljubav i da li je stvarno aktivnost?

Igrom evolucije i svojim stalnim razvojem, čovjek postaje prva vrsta izbačena iz svoje povezanosti sa prirodom. Od životinjskih međuodnosa, vođenih pretežno instiktom, u njemu ostaje samo trag i ono što mu se dešava kroz život, nije više određeno sigurnim sponama prirode, već njegovim vlastitim snagama i borbom.

Svest o tome da za njega ništa nije predviđeno, da njegova egzistancija nije osigurana i uljuljkana u naručje prirode, vec zavisi od njega, svest da će taj život, ionako nesiguran, neizbežno završiti, a on tu neće moći ništa, svest da je sam u svom postojanju – u čoveku izaziva strah i usamljenost, koju From naziva „izolovanošću“. Ona izaziva stid, nelagodu i anksioznost, ako je ne uspijemo savladati, ona izaziva povlačenje iz stvarnog sveta, pri čemu on nestaje, što nije ništa drugo nego ludilo. Kroz istoriju, razvili su se različiti pokušaji savladavanja izolovanosti:

a) Orgijastička stanja – ulazak u stanje transa, prilikom rituala, u grupi ljudi. Tako osećamo povezanost sa grupom, sa drugim ljudima, a i ostatak sveta nestaje, pa se nemamo iz čega osećati izolovani. Odjek ovakvih rituala u modernim, zapadnim kulturama, jeste uživanje droge i alkohola, ili seksualni odnosi, podstaknuti samo željom da se doživi orgazam. Rezultat ovih stanja je intenzivan, kratkotrajan i snažno obuhvata i psihu i telo.

b) Komformizam – utapanje u grupi ljudi, potreba da ugušimo ili sakrijemo sve što nas čini posebnim, da bi smo bili deo nečega, da ne bismo bili sami. Gubi se individualnost, prihvata nametnuto mišljenje, a potreba da budemo drugačiji zadovoljava se nevažnim, sitnim detaljima.

c) Stvaralačka aktivnost – stvaranje kreativnog ili umetničkog dela sa kojim umetnik srasta, spaja se i prestaje biti izolovan.

Kako ovi načini sjedinjavanja, očito, nisu zadovoljavajući ni trajni, ljudskom rodu ostaje samo – ljubav, sila koja drži na okupu porodicu, društvo i sprečava plimu ludila. „Bez ljubavi, ljudski rod ne bi mogao opstati ni jedan dan.“ Ljubav nije sve ono što njome smatramo. Ponekad je to simbiotička povezanost, slična vezi majke i fetusa, u kojoj su oboje potrebni jedno drugome. Psihička simbioza ima dva oblika, sadistički – aktivan i mazohistički – pasivan.

Potčinjavanje drugih pod svoju kontrolu ili stavljanje sebe pod tuđu vlast – ništa od toga nije ljubav. Ona je aktivnost u kojoj pojedinac ne gubi, već zadržava ili čak pronalazi svoje ja. Iako je aktivnost, ona nije poput radnog vremena, provedenog u mukotrpnom radu za tuđe ciljeve, neusmjerenog na vlastito zadovoljstvo, izgrađivanje i pronalaženje, ali materijalno produktivnog. Ljubav ne proizvodi ništa, ali smo usmereni na to da dajemo, u nju ulažemo aktivno ucešće.

Davanje nije odricanje od svoga, već dokaz da u nama postoji život, da imamo šta da pružimo onoj osobi koju volimo. Davanje znači i dobijanje. „U činu davanju nešto je rođeno i obe osobe koje učestvuju u tom činu zahvalne su za život koji je za njih rođen.“

* Šta nam je to potrebno za ljubav?

Davanje koje znači primanje, nemoguće je bez iskrenosti i odsustva sebičnosti. Ljubav je moguća samo za zreo karakter, jer se on, kao takav, ne plaši dati sebe. Potrebne su još neke osobine.

a) Briga – nju najbolje pokazuje briga majke za dijete. Ljubav traži da nesebično i aktivno podstaknemo razvoj i rast osobe koju volimo. „Čovjek voli ono oko čega se trudi i trudi se oko onoga što voli.“

b) Odgovornost – u ljubavi imamo dovoljno energije da odgovorimo na potrebe osobe koju volimo, otkrivši ih sami ili vodjeni njenom sugestijom.

c) Poštovanje – znamo ko je zbilja objekat naše ljubavi, pružamo sve što imamo, dobro znajući sve mane voljene osobe, ne pridajući joj osobine koje bismo zeleli da je karakterišu.

d) Poznavanje – omogućava da zanemarimo svoju emotivnu reakciju i voljenu osobu vidimo kao što se ona vidi. Prodiremo u dubinu njene ličnosti i znamo kako joj pomoći. Na ovaj način pokušavamo otkriti tajnu ljudske prirode, jer ako se odreknemo kognitivnog puta, misli i destrukcije, nasilja i rastavljanja jedinke, što je samo uništava, ostaje nam samo put ljubavi. To sjedinjenje daje nam osećaj da smo postali jedno sa voljenom osobom i sa celim svijetom, da smo upoznali. No, ovom osećaju spajanja mora predhoditi kongitivno poznavanje psihičkih osobina osobe koju volimo.

* Koga mi volimo?

Ljubav je aktivnost usmerena na jednu osobu, ali tako da kroz nju učimo da volimo celi svet i sve ljude. Ljubav se ne meri objektom koji volimo, već umećem kojim ga volimo, njega i celi svet. Usmjerena je na različite objekte, i tako razlikujemo različite vrsta ljubavi:

a) Bratska ljubav – osnova svih vrsta ljubavi. Prema svakom ljudskom biću osećamo brigu, odgovornost, poštovanje i poznavanje. Ona povezuje ravnopravne ljude, vodjena je potrebom da se upozna, da se ne sudi površno, već da se prodre u dubinu tuđe tuge, straha, nemoći. Odlikuje se saosećanjem i željom da se pomogne.

b) Majčinska ljubav – javlja se u dva vida. Prvi je briga i odgovornost za telesni rast i razvoj, a drugi je ulevanje volje i ljubavi za životom. Razvija osećaj da je divno biti živ, ali je taj osećaj moguć samo ako i sama majka to oseća. Usmerena je ne samo na malo dete, već na dete koje raste, razvija se i osamostaljuje se, što je najteži trenutak za majku ako nije naučila da voli druge ljude. Nesebična je i bezuslovna, dobijamo je “besplatno”, samo zato što postojimo, i ne moramo se boriti za nju. Sa druge strane, postoji očeva ljubav, koja je uslovljena i koju moramo zaslužiti zadovoljavajući postavljene kriterijume.

c) Erotska ljubav – želja za potpunim sjedinjenjem i stapanjem sa drugim ljudskim bićem. Ova ljubav nije zaljubljenost, ni seksualno privlačenje, ni razgovor o intimnim stvarima, ni sloboda da se svađamo, ni zajednički pogled na život, ni sebičnost u dvoje. Ona je pomalo od toga svega, i odluka da ćemo živeti za tu osobu koju odlikuju osobine svojstvene samo njoj. Ljubav je i čin volje i individualna privlačnost.

d) Ljubav prema sebi – briga za sebe, kao posebnu ličnost, bez koje ne bismo imali hrabrosti otvoriti se i dati sebe. Razlikuje se od sebičnosti, jer sebičnst nije ljubav – samo prazna osoba pokušava da se utopi u samo za sebe omiljenim bogatstvima. Čovjek koji voli ljudska bića, sasvim prirodno, voli i sebe jer je i on ljudsko biće.

e) Ljubav prema Bogu – potreba za sjedinjenjem sa vrhovnom bićem, nečim što je veće od nas samih. Od stepena razvoja pojedinca zavisi da li će u predstavi Boga tražiti majku ili oca, ili ga prihvatiti kao univerzalni princip, kao način života kroz koji će težiti da postane deo pravde, samilosti i ljubavi.

Autor: Nebojša Jovanović
Izvor:danas.rs/07/07/2010 

___________________________________________________________________________________

POSEBNE I PRELEPE…

tamoiovde-logo

 RUŽE PENJAČICE

Jedna od traženijih vrsta ruža na tržištu su svakako ruže penjačice. A šta treba da znate o ovim lepoticama!

63ae8dd535459e6ddaa9950601158f8d_L

Izvor fotografije:rosemai

Prvenstveno da postoje dve vrste ruža penjačica i u mnogočemu se razlikuju. To su :

1. Rambler penjačice – ruže penjačice mekanih grana, sitnijih listova i cvetova koje se same mogu penjati ili po plotu ili po drvetu ili im pak grane povezujemo uz zidove i slično. Grane su im podatnije pa ih možemo i svijati oko šipke. Cvetaju u sitnim cvetovima u grupi .

Postoje sorte koje cvetaju jednom u sezoni (Amnerican Pillar, Dorothy Perkins, Bonny i sl.) i njihov rast je jako bujan i brz, a postoje i sorte koje cvetaju tokom cele sezone (Martha, Super Dorothy, Elmshorn) i njihov rast nije tako bujan i brz.

Rambler penjačice koje cvetaju jednokratno u sezoni tokom godine dosežu visinu i do 5 m, dok sorte koje obiluju cvetanjem cele sezone dosežu visinu od oko 2-2,5m.

2. Climbing penjačice – odlikuju se dugačkim ravnim granama koje su debele i čvrste, a cvetaju u srednje velikim ili velikim cvetovima, pojedinačno ili u grupi zavisno o sorti. I kod ovih ruža ima sorti koje cvetaju jednom u sezoni (tzv. «majske ruže»), ali danas obilujemo sortama koje cvetaju od maja do novembra.

Njihova je karakteristika da im grane moramo voditi i povezivati, nisu savitljive kao kod rambler penjačica, ali su puno robusnije i dosta su krupnije od rambler penjačica.

Kod odabira sorte penjačice, ljubitelji ruža svakako moraju znati šta žele jer je izbor sorti dosta bogat, ali nećete sa svakom postići željeni efekt.

Postoje sorte penjačica koje su napravljene baš za sadnju uz lukove (Sympathie, Golden showers, Parure d’or, itd ), kao i one koje stvaraju lepe, ali ne prerobusne grmove i bujno cvetaju pa kao takve idealno služe za prekrivanje ograda (Handel, Schwanensee, Gruss an Heidelberg, itd).

Postoje i sorte koje rastu uspravno i od njih je najlakše napraviti cvetne stubove (Freisinger morgenrote, Westerland, Grandhotel, itd).

Bagatelle

Foto: canalblog.som BAGATELLE PARIZ

 Navedene sorte su naravno ,samo primeri jer postoji još puno sorti, a i malo mašte može učiniti čuda. Ako ste imali sreće i našli se u jednom od najlepših i najpoznatijih ružičnjaka na svetu – Le Bagatelle u Parizu, znate o čemu je reč. Malo mašte, a rezultat kao iz bajke!

Zato su ruže penjačice posebne jer nam pružaju puno mogućnosti. Takođe je od njih najlakše napraviti živu ogradu i odvojiti svoje dvorište od neželjenih pogleda. Ako se pravilno posade, prekriće celu ogradu ne ostavljajući nimalo slobodnog prostora. Kao samostalno postavljeni cvetni stubovi svojim cvetanjem od zemlje pa do samog vrha biljke ostaviće svakog posmatrača bez daha.

Ako se odlučimo saditi penjačice kao živu ogradu, preporučuje se sadnja u više boja tako da nam se na ogradi uvek nešto događa. To, naravno, ponajviše zavisi od vešeg ukusa.

Često se ljudi pitaju za sadnju penjačica uz drvo. Ako je drvo živo i vegetira, ne preporučuje se saditi ružu ispod njega. Ruži je potrebno direktno sunčevo svetlo i neće biti srećna ovako posađena. Pustiće duge grane, boreći se za svetlost pa će eventualno cvetati na granama koje su se probile kroz krošnju. Svakako nam tako posađena ruža neće imati prilike pokazati ni upola od svoje lepote ni bujnog rasta. Ali, kad je reč o drvetu koje je odumrlo ili staroj voćki kojoj smo odsekli krošnju, moći ćemo joj grane vezati uz postojeće drvo i tako posađena ruža će takvo stablo ,,obući,, i imaćete predivan ukras uz malo truda.

Ponavljamo, ruže penjačice zaista su posebna priča među ružama i stvarno nam pružaju svakakve mogućnosti. Kod sadnje ruža penjačica važno je znati da, kao i sve vrste ruža uostalom, vole mesta sa što više sunčevog svetla. Minimalno je da imaju 6 sati direktne svetlosti dnevno. Razmak kod sadnje je minimalno 120 cm jedne od druge. Kod sadnje uz stubove, lukove i sl. sadnicu moramo odmaći minimalno 30 – 40 cm, a kod sadnje uz zidove 40 cm i više.

Prve tri godine, u doba vegetacije, pazimo da grane pravovremeno usmeravamo u željenom smeru pa samo sklanjamo ocvale cvetove nakon cvetanja. U 4. godini i svake sledeće godine, ružu u proleće obavezno čistimo od starih grana i ostavljamo samo kvalitetne mlade grane. Na taj način postižemo da nam je ruža uvek u dobroj formi, a to znači da bujno cveta od dna pa do vrha grma , pa se na taj način pomlađuje. Kao i kod drugih ruža, najveća je greška žaliti i ne orezati ružu.

Ruže penjačice sade se i na stablo I tako stvaraju posebnu sortu ruža stablašica – pendulaste ruže stablašice. U ovom slučaju se sade kao dominantni, samostojeći soliteri, na sredini vrta ili travnjaka, a grane puštamo da slobodno padaju prema zemlji i tako naprave prekrasnu formu. Neke od najzahvalnijih sorti pendulastih ruža stablašica su Bonny, Super Dorothy, Sympathie, Rosarium uetersen i sl.

Uživajte u vašim ružičnjacima!
Izvor: srbijuvolimo.rs

___________________________________________________________________________________

Saznajte Ovde: JA SAM OGGOVORAN ZA SVOJU RUŽU…

TEČNO I PRILIČNO I VEČNO…

tamoiovde-logo

Po potražnji treći napitak na svetu, posle vode i čaja, ima dugu tradiciju. Pili su ga Sumeri, Egipćani, Rimljani, Germani… Mnogi kao lek.

Vekovima je usavršavan kako bi dobio prepoznatljiv ukus kakav ima i danas

54,1_0

Odabrati pravu čašu znači i puno uživanje u pivu, iako na to mnogi ne obraćaju pažnju

Kako je nastalo

Priča o ovom penušavom piću počinje pre 6000 godina kada je jedan pekar iz oblasti oko Eufrata i Tigra nehotice ostavio testo predugo na suncu. Proces varenja je počeo, a ishod je bila lepljiva, tečna masa s opijajućim dejstvom, preteča današnjeg piva. Sumeri su nastavili da neguju kulturu piva, te je ovaj narod na visokom stepen razvoja poznavao četiri načina spravljanja piva od uvrelog testa. Sumerske žene, koje su se bavile varenjem piva, pravile su ga od dvozrne pšenice, jedne od najstarijih kultivisanih vrsta pšenica u ljudskoj istoriji.
A da je i u starom Egiptu pivo bilo voljeno piće svedoče i zidne slike koje prikazuju ljude kako ga ispijaju. U ovoj zemlji piramida i faraona pivo su pila i deca kao užinu, a prema starom običaju, ukoliko bi Egipćanin devojci ponudio gutljaj piva, njeno prihvatanje značilo bi veridbu. Pivo se spominje i u jednom od najstarijih dela svetske književnosti, „Epu o Gilgamešu”: „Jedi hleb, Enkidu, to priliči životu. I pij pivo, kao što je običaj na Zemlji.”

Kasnije je pivo preneto u Evropu, gde su i germanska plemena (pretežno žene) pravila ovaj napitak, kako to potvrđuju amfore za pivo koje potiču iz 800. godine pre nove ere. Tokom srednjeg veka pivo je opstalo zahvaljujući monasima koji su u manastirima pokušavali da poboljšaju njegov kvalitet. Bilo im je važno da naprave što hranljivije i jače pivo kako bi što lakše podneli oskudne dane posta. Pravilo je, naime, bilo: „Ono što je tečno, ne prekida post”. Jedno predanje kaže da su monasi preko Alpa poslali papi u Rim posebno pivo, kako bi ga uverili da može da se uzima tokom posta. Međutim, dok je stiglo pred vrhovnog sveštenika, pretvorilo se u kiselu čorbu. Papa je u toj sumnjivoj čorbi video, umesto uživanja, pokajanje i dao svoj blagoslov. Pivo je u to vreme proglašeno „hrišćanskim lekovitim napitkom”, a posao manastirskih pivara doživeo je procvat, što ih je činilo imućnim i poznatim širom sveta.

57,1_0

Čuveni deda sa jagodinskog piva

Gde su nikle prve pivare

Nakon što su rimski legionari doneli pivo u Evropu 55. godine pre nove ere, njega su sve do početka srednjeg veka pravile žene. Pivo se tada smatralo hranom i pićem posebno korišćenim na svetkovinama. Bavarski manastiri posebno su se isticali u visokom kvalitetu ove slavne „tečne hrane”, te je upravo u Bavarskoj, u gradu Frajzingu, i nastala prva pivara „Vajenštefan”, koja ga od 1040. godine i danas proizvodi. Tek u 13. veku počela je njegova komercijalna proizvodnja i u drugim zemljama. Da je Nemačka bila jedan od najvećih proizvođača piva, govori i podatak da je samo u Hamburgu u 16. veku postojalo 600 pivara.

Kod nas je prva pivara nastala u Pančevu 1722. godine i važi za najstariju na Balkanu. Otvorio ju je Jevrejin iz Požuna, Abraham Kepiš, ali sredinom 19. veka većinski vlasnik postaje porodica Vajfert. Ona je i zaslužna za nastajanje pivarske industrije u Beogradu 1872. godine. Tada je Ignjat Vajfert sagradio prvu parnu pivaru na današnjem „Mostaru”. Da pivo, pak, ima dužu tradiciju u Srbiji, i to još od vladavine Nemanjića, svedoči i Dečanska povelja iz koje saznajemo da je u to vreme bilo poznato ohmeljavanje i dobijanje slada iz žita.

Od kada postoje čaše i krigle

Staklene čaše postojale su još u starom Egiptu, Mesopotamiji i Siriji, a zahvaljujući Rimljanima proizvodnja je krenula i u Evropi. Oni su koristili staklene čaše za vino, ali nije poznato od kada su u upotrebi one za pivo. Preteče krigli bili su bokali od kalaja, porcelana i srebra. Današnje staklene krigle vrlo su omiljene, jer su napravljene od debelog stakla, te tako održavaju pravu temperaturu ovog pića. Odabrati pravu čašu znači i puno uživanje u pivu, iako na to mnogi ne obraćaju pažnju. No, u svetu je uobičajeno da svako pivo ima svoju čašu, a one se, prema vrstama, potpuno razlikuju.
Čaša za „Pilsner ”, recimo, uža je pri vrhu kako bi se bolje osetila aroma i sa stalkom, kako ne bismo grejali čašu držeći je po sredini celom šakom. Svetlo pivo na Oktoberfestu u Minhenu služi se u velikoj bavarskoj krigli, takozvanoj „mas” krigli. Napravljena je od keramike, teška oko kilogram i u nju staje nešto više od litar piva.

55_0

Krigle koje su u 17.veku koristili nemački oficiri

Čaše za pšenično pivo su visoke i šire pri vrhu, pa ta vrsta piva mora sporo da se sipa zbog velikog udela ugljen-dioksida. Za tamna piva pogodna je čaša u obliku pehara, jer takav oblik čuva ugljen-dioksid i podstiče da se pivo uzima u malom broju gutljaja. Postoje i neobične čaše, popun onih u obliku čizme, nastale nakon obećanja jednog pruskog generala da će, ukoliko vojnici ispune zadatak, popiti pivo iz sopstvene čizme. Zadato obećanje, pak, nije ispunio, ali je naredio da se izradi čaša u obliku čizme, u koju može da stane i dva litra piva.
Danas postoje i svetleće pivske čaše koje se okreću. Pivara „Badvajzer” izradila je interaktivnu pivsku čašu, sa čipovima koji omogućavaju da ljudi postanu prijatelji na „Fejsbuku” čim se kucnu. A za one koji pivo najviše vole da piju iz flaše, dobra vest je da je „Hajneken” napravio i interaktivnu flašu koja svetli prilikom kucanja i ispijanja.

Od čega se pravi

56,1_0Proizvodnja piva je složen postupak. Poznato je da osnovu svakog piva čine žitarice, pa se tako u Evropi najviše koriste ječam i pšenica, a u Americi, Aziji i Africi i kukuruz, pirinač, raž, ovas i šećerna trska. Konačni proizvod dobija se mešanjem slada, hmelja, kvasca i vode koja čini oko 90 odsto sastava. Slad je vrlo važan sastavni deo piva, jer određuje boju, jačinu i gustinu. Slad može da se dobije od pšenice, zobi ili raži, ali se ipak najčešće koristi ječam, jer stvara najviše šećera, pa ga pivare zbog toga najčešće upotrebljavaju. Tokom Drugog svetskog rata, usled nedostatka ječma, najčešće je korišćena zob.

46,2_056,3_0

Osnovu svakog piva čine žitarice koje, naravno, koristi i naša pivara u Beogradu (nekad i sad)

Hmelj su u prozvodnji piva koristili još srednjovekovni sveštenici. On pivu daje aromu i znatno utiče na njegov ukus oštrim gorkim dodatkom. Pivski kvasac ranije se nije koristio u proizvodnji, ali on danas određuje vrstu piva i omogućava dobijanje standardizovanog kvaliteta. Ulogu kvasca u proizvodnji piva prvi je otkrio francuski mikrobiolog i hemičar Luj Paster 1873. godine koji je izumeo (po njemu nazvan) postupak pasterizacije koja produžava rok flaširanom i konzerviranom pivu. Na kraju, voda, odnosno njena tvrdoća, takođe utiče na kvalitet piva. Voda češkog „Plzenskog” piva, primera radi, veoma je meka što utiče na njegov vrhunski kvalitet.

Koje vrste postoje

Piva mogu da se podele prema različitim merilima, a danas postoji više od 30.000 različitih vrsta. Po mestu vrenja kvasca u procesu proizvodnje, piva se najpre dele na ejl, pivo gornjeg vrenja, i lager, pivo donjeg vrenja. Prema glavnoj sirovini za proizvodnju sladovine piva mogu da budu ječmena i pšenična, što je najčešći slučaj. Uprkos Zakonu o čistoći piva iz 1516. godine, koji je doneo bavarski vojvoda Vilhelm VI, da ono mora da sadrži isključivo slad pomenutih žitarica, u mnogim zemljama to nije slučaj, pa se u Evropi može naći i takozvano ražano pivo koje ima pikantni ukus, ili afričko pivo zasnovano na prosenom sladu. Prema boji, postoje svetla, crvena, tamna i crna, a prema udelu alkohola alkoholna (u proseku od 0,5 do 10 odsto alkohola) i bezalkoholna piva (do 0,5 odsto).

Svetski rekord najjačeg piva drži škotsko pivo „ Brewmeister Snake Venom” sa 68 odsto alkohola.

U poslednje vreme pivare se sve više utrkuju ne bi li tržištu ponudile što primamljivija piva i tako pružile novi izazov strastvenim pivopijama. Tako je danas vrlo omiljen radler, pivo s limunom. Nastanak ove ukusne i pitke smeše vezuje se za minhenskog krčmara Franca Kuglera, koji je držao krčmu nedaleko od kapija svog grada. U junu 1922. godine kroz grad je najezda prolazila biciklista, te je Kugler morao da napoji 13.000 žednih grla. Kako mu ne bi nestale sve rezerve piva, vični krčmar našao je rešenje, da pivo pomeša s limunadom, što se na kraju ispostavilo kao neopisivo osvežavajuće, te se od tog trenutka ova smeša velikom brzinom raširila.
Postoje i mnoga čudna piva poput „ Turnip the Beets” iz Denvera koje se sastoji od repe i cvekle, „ Mama Mia! Pizza” u čijoj se pripremi koristi čitava pica „margarita”, uključujući paradajz, bosiljak i beli luk, kao i jedinstveni izum “Rocky Mountain Oyster Stout“ koji se pravi od sedam različitih vrsta slada, hmelja visokog kvaliteta i bikovih testisa.

Da li ima lekovita svojstva

Da pivo nije služilo samo za uživanje kraljeva na dvorovima i kao dar bogovima, kako je to bio slučaj u Egiptu, govore i recepti koje su egipatski lekari propisivali pacijentima. Egipćanke na visokim položajima koristile su ga kako bi osvežile kožu, ali i smanjile opasnost od raznih kožnih oboljenja. Poznato je i da se Kleopatra nije kupala samo u magarećem mleku, već i u kupki od piva. U staroj Grčkoj Hipokrat je koristio pivo za pročišćenje mokraćnih kanala.

Čak je i jedno savremeno istraživanje pokazalo da ljudi koji ne piju pivo dvostruko više pate od kamena u bubrezima nego pivopije. Pivo sadrži vitamin Be, magnezijum, selen, kalijum, kalcijum, kao i gvožđe. Bogato je i ugljenim hidratima, a u njemu se nalaze i neki antioksidansi koji utiču i na cirkulaciju i količinu šećera u krvi.

54,2_1

Ni glasoviti francuski slikar Eduar Mane (1832–1883) nije mogao da odoli prizoru iz jednog francuskog kafea

Prema novijim istraživanjima američkog naučnog časopisa za hranu i poljoprivredu, u velikom broju piva nalazi se i silicijum, te tako njegovo unošenje u umerenim količinama (jedna „zidarska flaša” odnosno pola litra dnevno) pomaže i u jačanju kostiju. Tako je nobelovac Tomas Man svakodnevno uzimao svoju dozu piva pred spavanje. Kako su nemački i američki istraživači otkrili, pivo pomaže i u lečenju raka. Naime, hmelj sadrži supstancu ksantohumol koja ima hiljadu puta jače dejstvo nego zeleni čaj i soja.

U Americi su pivare već dobile dozvolu da na tržište izbace takozvano „pivo protiv raka”. Jedno portugalsko istraživaenj otkriva da šnicla marinirana u pivu smanjuje kancerogene materije i do 70 odsto kada se prži u ulju.

Da li goji

Učinak piva za zdravlje je nesumnjiv. Uprkos tome mnogi ga izbegavaju, jer veruju da je ono zaslužno za naš poveći trbuh koji nazivamo „pivski stomak”. Da li je to samo mit ili ne, zanimalo je i španske stručnjake koji su želeli da otkriju zašto pivopije u Španiji ne dobijaju takozvani pivski stomak, za razliku od svojih rođaka po flaši – krigli u Engleskoj. Njihovo istraživanje pokazalo je da puko ispijanje piva ne nanosi masne naslage u predelu stomaka, već je za to zaslužan povišen apetit i neredovno kretanje koje ide uz to. Dok Španci uživaju u malim količinama piva uz tapas (laka predjela), sirovu hranu ili ribu, u Engleskoj se neretko uz veće količine piva uzima krompir ili kobasica.

Tim iz Velike Britanije došao je do sličnog zaključka i tvrdi da je pogrešno pivo svrstavati u visokokalorična pića. Prema njihovim tvrdnjama, 100 mililitra voćnog soka sadrži više kalorija od isto toliko piva. Stručnjake Londonskog univerziteta zanimalo je i kako pivo deluje na polove. Oni su ispitali 891 muškarca i 1098 žena starosti između 25 i 64 godina koji su u proseku nedeljno pili 3,1 (muškarci) odnosno 0,3 (žene) litra piva. Istraživanje je pokazalo da kod muškaraca pivo nema nikakve veze s telesnom masom. Kod žena su rezultati bili prilično neočekivani. Pokazalo se da su žene koje umereno piju pivo čak vitkije od svojih onih koje to ne čine.

Kako nastaje pena

Većina pivopija voli kada se njihovo omiljeno piće peni. Pena je puna sitnih mehurića, pa ne samo da izgleda lepo, već daje miris i gorčinu i znak je dobrog kvaliteta. Tako se prilikom proizvodnje mora voditi računa da li se koristi dobar hmelj u dovoljnim količinama, koliko se dugo kuvaju sastojci, kolika je količina belančevina u sladu, jer bez njega nema ni te veličanstvene bele krune na vrhu čaše.
Mnogi, pak, ne vole penu, pa prilikom sipanja vode računa da je toče duž ivice čaše. Pivo bez pene u Belgiji, recimo, ne dolazi u obzir. Oni pivo toče tako da se stvori bar tri prsta pene koja zapravo i nastaje prilikom sipanja, odnosno oslobađanjem mehurića ugljen-dioksida.

Stručnjaci su ispitivali zašto je pena kod irskog piva „ Guinness” gušća i čvršća nego kod ostalih. Tajna je u tome što se pena ovog piva sastoji od azota, a ne od ugljen-dioksida, što dodatno utiče na njegov kvalitet. Minhenski fizičar Arnd Lajke je, opčinjen pivskom penom, sproveo niz ogleda kako bi ispitao koliko se dugo pena održava kod pšeničnog piva. Došao je do ishoda da je potrebno tačno 276 sekundi dok potpuno ne nestane. Za svoj pionirski podvig odlikovan je takozvanom „Ig Nobelovom nagradom”, koja se dodeljuje za ona istraživanja koja „ne mogu da se ponove ili, bolje rečeno, ne bi trebalo da se ponove”.

Ko su najveće pivopije

Kako je Napoleon rekao, „kad pobediš, zaslužuješ pivo, kad izgubiš, potrebno ti je”. Nesumnjivo je da je pivo omiljeni saputnik mnogih naroda i da ga svi rado piju bez obzira imaju li povoda ili ne. Međutim, prilikom utvrđivanja u kojoj zemlji se najviše popije, postoje različita istraživanja zasnovana na različitim merilima. Česi važe za najveće pivopije sa 160 litara po glavi stanovnika. Za njima slede Austrijanci sa 108, dok Nemci zauzimaju treće mesto sa 100 litara. Mi zauzimamo zlatni sredinu sa ispijenih 65 litara godišnje. Međutim, ako se uzme u obzir ukupna količina popijenog piva, onda vrh liste bez premca zauzimaju Kinezi sa 45 milijardi litara godišnje, što čini 27 odsto ukupne potrošnje u celom svetu. To je donekle i razumljivo s obzirom na to da su najmnogoljudniji narod na svetu. U stopu ih prate Amerikanci, a onda i Brazilci i Rusi.

57,2_0

Česi važe za najveće pivopije na svetu

Ko su najveći proizvođači

Kinezi čine sam vrh liste i kada je u pitanju proizvodnja piva. Prema podacima preduzeća „ Hopsteiner”, Kina proizvodi oko 370 miliona hektolitara, a za njom slede SAD (233), Rusija (110) i Nemačka (106). Srbija zauzima 18. mesto sa 18 proizvođača ovog alkoholnog pića. Kada je reč o pivarama, prvo mesto zauzima belgijsko-brazilska pivara „ Anheuser Busch” (sa 17 brendova poput „Budweiser”, „Corona”, „Beck’s”) sa 18 odsto ukupne svetske proizvodnje. No, ako se uzme broj pivara i vrste piva proizvedene u jednoj zemlji, Nemačka je bez konkurencije sa 1300 pivara i 5000 različitih vrsta.
Autor: Aleksandar Živković
Izvor:politikin-zabavnik.rs/broj: 3274/

_________________________________________________________________________________________

U KUTKU DIVLJINE…

tamoiovde-logo1Klisura Đetinje pod zaštitom

U kutku divljine nadomak grada obitava 110 vrsta leptira, divljač, retke ptice

Kanjon-reke-Djetinje-foto-S-Jovicic.png

Atraktivni kanjon Djetinje (Foto TO Užice)

Gradsko veće Užica dalo je ovih dana saglasnost na zaključenje sporazuma između ovog grada i zlatiborske opštine Čajetina kojim bi se pod zaštitu stavila klisura Đetinje kao predeo izuzetnih odlika.

Tako su se nadležni konačno setili ovog atraktivnog rečnog kanjona, usečenog u kamena brda iznad Užica na nekadašnjoj trasi „ćirine“ uske pruge. Tu je, nadomak gradskog područja, od naleta civilizacije pravim čudom sačuvano mnoštvo retkih biljnih i životinjskih vrsta, lepih odmorišta, vodopada, virova.

U ovoj rečnoj klisuri prirodnjaci uživaju: ovde su, na primer, mnogobrojne kolonije leptira, ima čak 110, od ukupno 192 vrste koliko ih je nastanjeno u Srbiji. Brzom Đetinjom tu plivaju razne ribe (klen, krkuša, mrena, skobalj), s njima i vidra koja bira samo čiste vode.

Nebom ovde lete sivi soko, jastreb, kobac, orao zmijar, mnoge ptice pevačice. U zabitima kanjona pojave se ponekad i divlje svinje, srne, lisice, a sa liste međunarodno značajnih biljaka ovde rastu 24 vrste, od kojih su šest prirodne retkosti.

Ovaj prostor, mada na svega nekoliko kilometara od grada, imao je nesvakidašnju sreću da ga ljudski nemar ne ugrozi. Unaokolo kuća gotovo da i nema, ovdašnja Staparska banja na tom delu reke nije naročito posećena. Kroz nekadašnje „ćirine“ tunele krstare samo zaljubljenici u nenarušenu prirodu, ribolovci, šetači, tokom leta i hrabriji kupači.

Pre nekoliko godina užičke vlasti, u saradnji sa Nacionalnom službom zapošljavanja koja je angažovala 24 radnika, ulagale su u delimično uređenje ovih zapuštenih terena. S namerom da ih pripreme za korišćenje, promovišu eko-turizam u kanjonu, a da se vrednosti sačuvaju. Ponešto je, isticali su, moguće uraditi i posetioce privući, ali ovaj prirodni sklad nipošto ne treba narušiti, već pronaći ravnotežu između ekonomski isplativog i ekološki prihvatljivog rešenja.

No, ispostavilo se, bila je to akcija kratkoročnog dejstva, nedovoljna da udahne novi život ovako zanimljivom mestu. Korov i drvni otpad opet prekrivaju deo klisure, makadamski put (trasa bivše pruge) kroz kanjon je prepun rupa, a novi posetioci, koji bi u ovim lepotama uživali i prirodu čuvali, ovde još ne navraćaju.

Ostaje da se vidi da li će pomaka i više brige biti ako ovaj kanjon bude proglašen predelom izuzetnih odlika. Podsećamo na raniju ideju da se uredi put kroz kanjon, od brane u Turici sve do vodoakumulacije Vrutci, te da se jedinstvene lepote klisure turistima predstavljaju sa još dve znamenitosti na Đetinji u Užicu: hidrocentralom starom 114 godina i srednjovekovnom tvrđavom.

Svemu bi dodatno pogodovalo ako se obnova uske pruge iz pravca Kremana nastavi ka Bioski i dalje do Vrutaka, a onda bi Mokra Gora, koju svake godine pohodi na desetine hiljada stranih turista, sa Đetinjom i Užicem bila povezana turističkom prugom i putem kroz kanjon.

No nadležni su tu ideju, koja ne zahteva prevelika sredstva, izgleda sasvim zanemarili.
B. Pejović
Izvor:politika.rs

______________________________________________________________________________________________

uzice-s-plaze

Foto:westinfo.rs

______________________________________________________________________________________________

ĐETINJA

Reka Đetinja nastaje na obroncima planine Tare, u Pustom polju kod Kremana, gde se na jednom mestu spajaju reka Bratešina, Konjska reka, Užički potok i Tomića potok. Nakon 75 kilometara toka uliva se u reku Moravicu sa kojom čini reku Zapadnu Moravu. Voda u gornjem toku (iznad Užica) spada u I i II klasu kvaliteta.

djetinja-panorama-500x375

Panorama klisure reke Đetinje

Sve do Užica, reka Đetinja teče jedinstvenom klisurom koja u nekim delovima ima i odlike kanjona.

djetinja-kotlovi-500x375

Najuži deo Đetinje – Kotlovi / Skakavci

 Naizmenično ima miran tok i besomučno skače preko stena praveći slapove, provlačeći se kroz klisuru natkrivena stenovitim liticama.

Na najužem delu, klisura je široka samo 28 metara, a sama reka na mestu koje se zove Kotlovi (neko ga zove i Skakavac) ima svega tri, četiri metra širine.

Područje klisure je pokriveno mnogobrojnim pećinama, vrtačama, škrapama i dugim morfološkim oblicima. Najveća pećina u klisuri je Megara, još uvek aktivna, pristupačna je i interesantna za posetioce.

djetinja-topla-banja-150x150

Topla banja

djetinja-oaza-mira-150x150

Oaza mira

Nizvodno od Užica, kod sela Potpeći, nalazi se poznata Potpećka pećina, sa najvećimulaznim svodom na Balkanu. Pored potoka i izvora pijaće vode u klisuri se nalazi i nekoliko toplih banja – izvora tople vode.

Klisura je značajna i po živom svetu. Veliki je broj retkih i endemskih biljnih vrsta koje su ovde sačuvane. Klisura je poznata kao jedan od prostora najbogatijih dnevnim leptirima, a nije retkost naići na srne, lisice, vidre i druge šumske životinje.

djetinja-brana-vrutci-150x150

Brana na jezeru Vrutci

djetinja-leptir-150x150

Đetinjski leptir

Jezero u Vrutcima, na Đetinji, nastalo je izgradnjom brane 1987. godine. Lučni zid brane napravljen na tesnacu klisure reke Đetinje visok je 77 metara a dug 241 metar. On zadržava oko 54 miliona kubnih metara vode, čineći jezero koje je dugo oko 4 kilometra i dopire do samog mesta Bioska. Ono se koristi za snabdevanje Užica pijaćom vodom, ali i kao zaštita od poplavnih talasa sa okolnih planina. Užičani ga koriste i za ribolov i kupanje leti.

Izgradnjom brane, potopljeno je naselje Vrutci a sa njim i ostaci srednj0vekovnog manastira Rujno posvećenog svetom Đorđu. U ovom manastiru je sredinom XVI. veka, monah Teodosije štampao Rujansko četvorojevanđelje – prvu knjigu štampanu u Srbiji.

Saznavši za to, Turci su manastir i štampariju porušili, a monasi su prebegli u manastir Rača kod Bajine Bašte. Iznad jezera je 2006. godine izgrađen novi manastir Rujno.

djetinja-tunel-150x150

Tunel

Jezero je potopilo i deo trase stare pruge uskog koloseka. Ova pruga je izgrađena 1925. godine spajajući Užice i Vardište. Pruga je uveliko već bila uklonjena pre izgradnje jezera, 1974. godine, ali je umesto nje ostao put, isti onaj koji se danas koristi za obilazak klisure Đetinje i rekreaciju.
Nije slučajno da je pruga prošla baš ovuda. Kroz klisuru Đetinje od davnina se protezao put, koji je spajao jadransku obalu sa istokom.I danas se na mnogim mestima mogu primetiti ostaci tog trgovačkog puta.

djetinja-osvezenje-150x150

Slapovi Đetinje

djetinja-stari-grad-150x150

Tvrđava iznad Užica

djetinja-hidrocentrala-150x150

Hidrocentrala

Na obodu klisure na mestu zvanom Gradina, nalaze se ostaci naselja koje je postojalo u više istorijskih perioda, počev od neolita. Istaživanje ovog lokaliteta je tek u planu.
Na prostoru današnjeg Užica postojalo je rimsko utvrđenje nazvano Kapedunum, mada nije utvrđeno gde se tačno nalazilo.
Tvrđava na brdu iznad grada sazidana je u ranom srednjem veku, nad samim izlazom iz klisure, kao zaštita trgovačkom putu koji je ovuda prolazio. Kasnije je u više navrata dograđivana i ostala sačuvana sve do 1863. godine kada je minirana i porušena.

djetinja-mala-brana-150x150

Mala brana

djetinja-velika-brana-150x150

Velika brana

Prva hidrocentrala u Srbiji, a druga na svetu izgrađena po Teslinim principima, sagrađena je upravo na Đetinji u Užicu 1900. godine, pet godina posle istorijske hidroelektrane podignute na Nijagara vodopadima. Nakon nje, napravljene su još dve. Jedna hidrocentrala je i danas u radnom stanju.

Na Đetinji pored Vrutaka, postoje još tri jezera. Velika i mala brana su napravljene u Turici za potrebe snabdevanja hidroelektrana vodom.
U samom gradu nalazi se jezero sa plažom i šetalištem, koji imaju samo sportsko-rekreativnu svrhu.
Danas je klisura reke Đetinje pod posebnom zaštitom kao prirodno dobro i koristi se za ribolov i rekreaciju.

Izvor:pedja.supurovic.net

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

JEDINA PUSTINJA KOJA IZLAZI NA MORE…

tamoiovde-logoNAMIB

I ne samo to, ona se smatra najstarijom pustinjom na svetu!

namib1

Foto: Wikimedia

Ovo je jedina pustinja na svetu koja izlazi na more!

Namib ( ili prostrano mesto ) je velika pustinja u jugozapadnoj Africi i zauzima područje od oko 50.000 kvadratnih km pružajući se nekih 1.600 km duž Atlantskog okeana obalom Angole, Namibije i Južne Afrike.

Namib pustinja smatra se najstarijom pustinjom na svetu, koja je ovakve sušne i polu-sušne uslove imala bar 80 miliona godina.
Njenu neplodnost izaziva oštar suvi vazduh koga rashlađuje hladna Bengela struja koja teče duž obale. Pustinja ima manje od 10 mm kiše godišnje i gotovo je u potpunosti neplodna.

Iako je pustinja gotovo nenastanjena i nepristupačna, postoje povremena naselja u Sesriemu, blizu poznatog Sosusvla i velike grupe peščanih dina koje su, sa visinom do 340 metara, najviše peščane dine na svetu.
„Morska pustinja“ Namib je dom velikom broju neobičnih endemskih vrsta biljaka i životinja (beskičmenjaci, reptili i sisari) koje doslovno žive od magle, s obzirom da im je to jedini izvor vode.

Pustinja Namib je stavljena na UNESCO popis mesta svetske baštine u Africi 2013. godine kao „jedina obalna pustinja na svetu u kojoj na prostrana peščana polja dina deluje magla.
Koliko je ona zaista nestvarna i daje utisak kao da posmatrate neku drugu planetu, a ne Zemlju, uverite se u videu:

Autor: M.S.

______________________________________________________________________________________________

520437_namib_f498187057543e35c138348054091989_640x425

______________________________________________________________________________________________

NAJVEĆA PRAŠUMA U EVROPI…

tamoiovde-logoPovodom 26. septembra, Svetskog dana čistih planina

Planinske zajednice zauzimaju petinu kopnenog područja na planeti nam Zemlji, dok njihovi nemerljivi resursi predstavljaju osnovni životni oslonac čak desetini ljudske populacije.

dsc03861

Svetski dan čistih planina je povod za našu ličnu, makar neku aktivnost, koja će doprineti da se ovo nemerljivo blago zaštiti i očuva u svom izvornom, veličanstvenom sjaju.

Bora*S

________________________________________________________________________________________________

Perućica – biser prirodnog blaga Republike Srpske, najveća prašuma u Evropi

dfd4b90a4a0d4b699e28ddc27224a498_L
Sigurno najvredniji biser u nizu prirodnog blaga nacionalnog parka Sutjeska je strogo zaštićeni rezervat Perućica, jedna od retkih sačuvanih prašuma Evrope.

Još davne 1938. godine, šumari taksatori prilikom izrade uređajnog elaborata na planini Maglić, pronalaze u slivu rečice Perićice, u uvali između Maglića, Volujaka i Sniježnice, prekrasne vrste bukve, jele i smrče čija je drvna masa prelazila 1000 m3 po hektaru, a visina pojedinih stabala dostizala preko 50 m.

Šumske vrste Perućice nisu imale premca u Dinaridima, ne samo po drvnoj masi i visini, već i po sastavu, izgledu i lepoti. Sve je to bio razlog da Vlada SR BiH 1952. godine izdvoji područje Perućice sa površinom od 1234 ha „iz redovnog šumarskog gazdovanja , kao šumarski objekat potreban naučnim istraživanjima i nastavi“, a 1954. godine, to područje, uvećano za još 200 ha, stavlja se pod zaštitu države kao prirodni rezervat.

Pogled sa Vidikovca (Dragoš Sedlo) na Perućicu i vodopad Skakavac, koji se u srcu prašume stropoštava sa visine od preko 70 m, ispunjava čoveka zadovoljstvom što je taj mali deo iskonske prirode, sa bogatim multifunkcionalnim biodiverzitetom, sačuvan za sadašnje i buduće generacije.

Perucica_vodopadOčuvanje i zaštita Perućice u izvornom stanju je jedan od glavnih zadataka Nacionalnog parka Sutjeska. U rezervatu je sve prepušteno prirodi. Rađanje, život, umiranje i ponovno rađanje, taj večiti životni ciklus, odvija se bez intervencije čoveka. Na ostacima prirodno umrlih stabala buja novi život.

Perućica predstavlja, danas tako retku, prirodnu laboratoriju sa velikim značenjem za mnoge naučne discipline, za edukaciju, kao i za jednostavno uživanje u čistoj i nedirnutoj prirodi.
Živi svet Perućice izražen kroz vegetaciju (fitocenoze i biljne zajednice, ekosisteme, floru, faunu i drugo) je veoma raznovrstan i bogat.

Perućica je zbog svog južnog položaja u Evropi (submediteransko-mediteransko područje), bila za vreme ledenog doba veoma značajan refugijalni prostor koji je omogućio da se mnoge termofilne vrste evropskog severa i njenog središta sačuvaju na ovom području. Ledeno doba je zahvatilo područje Perućice pa su njeni vršni delovi bili prekriveni lednicima, o čemu svedoče ostaci glacijalnih perioda (lednički cirkovi i korita, morene raznovrsnog karaktera, glacijalni obluci, i dr.). Niži delovi Perućice ostali su bar delimično, bez ledničkog pokrivača, što je omogućilo razvijanje refugijalne flore i vegetacije (Ostrya carpinifolia i njene zajednice i druge).
(Iz prezentacije „Perućica-zemlja magije“).

Perucica_2U okviru ovog strogog prirodnog rezervata, zaštićena su, pored šumskih vrsta bukve, jele i smrče, još i vrste subalpske bukve, čiste ili sa planinskim javorom; subalpske smrče, te vegetacija bora krivulja, ili tzv. klekovina bora i planinska travnjačka vegetacija.

U Perućici, kao i u drugi delovima parka, nalazi se zaista, pravo bogatstvo i raznovrsnost biljnog sveta, te niz endemskih i rijetkih vrsta. O bogatstvu biljnog sveta Perućice može da posvedoči i to da je registrovano preko 170 vrsta drveća i grmlja i preko 1000 vrsta zeljastog bilja. Istraživanja zastupljenosti vrsta mahovina i lišajeva tek su započela.
Stoga su ovi predeli već dugo pravi magnet za naučnike i istraživače iz raznih naučno-istraživačkih disciplina.
Prolazak kroz Perućicu je dozvoljen samo uz prethodnu najavu i pratnju vodiča iz Nacionalnog parka Sutjeska.
Izvor:srbijuvolimo.rs

______________________________________________________________________________________________

APETIT I LIBIDO GA SLUŽE SAVRŠENO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Džonatan, najstarija kopnena životinja na svetu

Možda nije toliko brz kao što je ranije bio, ali 182 godine stari Džonatan i dalje ima dovoljno života u sebi, a činjenica da je verovatno najstarija kopnena životinja ga ne sprečava da vodi aktivan seksualni život.

Dzonatan, foto 1

Džonatan

Smatra se da je Džonatan na ostrvo Sveta Helena donet 1882. godine i da je već tada bio bio potpuno odrastao, a džinovskim kornjačama je potrebno oko 50 godina da dostignu punu zrelost.

 Što bi značilo da je rođen oko 1832. godine, odnosno da sada ima neverovatnih 182 godine.

Džonatan je po svoj prilici najstarija kopnena životinja, a na ostrvu uživa izuzetan status.

Živi na imanju Marka Kejpsa, guvernera britanskih prekomorskih teritorija u južnom Atlantiku. Tu o njemu brine Džo Holis (takođe Džonatan), ostrvski veterinar.

Kada Džo udari o metalnu posudu na travnjaku ispred rezidencije, iz rastinja i visoke trave na obodu izlaze Džonatan i i još četiri džinovske sejšelske kornjače Dejvid, Ema, Mirtl i Fredrika.

Dzonatan, foto 3

Apetit mu ne jenjava – veterinar Džo hrani svog imenjaka

„Potpuno je slep od katarakti, izgubio je čulo mirisa, ali ga sluh i dalje odlično služi“, objašnjava Džo.

Džonatan i njegovi drugari su primerci retke Aldabra vrste kornjača. Uprkos tome što ih ima oko 100.000 na, postoji samo mala grupacija na Aldabra atolu koje se razmnožavaju.

Na atlansko ostrvo je dospeo najverovatnije putem brodova koji su prevozili robove, pošto su od 17. do 19. veka mnogi brodovi na sebi nosili kornjače kao zalihe hrane.

Procenjuje se da je samo u 18. veku oko 200.000 galapagoskih kornjača ubijeno i pojedeno na brodovima.

Dzonatan, foto 2

Džonatan krajem 19. veka

Kako je Džonatan izbegao ovu sudbinu? Tadašnji guverner Hadson Janiš bio je izuzetno zainteresovan za životinje, a oduševio se kada je video Džonatana, koji je do sada ispratio 33 guvernera.

Iako ima 182 godine apetit i libido ga služe savršeno. Banane, kupus i šargarepe kojima ga Džo hrani jede sa velikim uživanjem, a jednom prilikom je ostrvski veterinar umalo ostao bez prsta.

Od tada stalno nosi rukavice. „Nije on hteo da me ugrize. Samo mu je veoma teško da pronađe hranu“, opravdava ga Džo, objašnjavajući da mu sada svake nedelje ujutru donosi kofu sa svežim voćem i povrćem.

Veterinar tvrdi i da je njegov omiljeni pacijent dobrog zdravlja pošto je seksualno aktivan, što smatra da je odličan odraz zdravstvenog stanja.

Dzonatan, foto 4

Iako ne voli gužvu, Džonatan uživa kada su fini prema njemu i češkaju ga po vratu

Džo, kao i svi stanovnici ostrva, želi da Džonatan poživi što duže, ali je na Svetoj Heleni već dogovoreno kako će ispratiti svog ljubimca.

Odlučili su da bi prepariranje Džonatana bio morbidan i zatucani akt, a umesto toga njegov oklop će biti sačuvan i izložen na ostrvu.

Osim toga, Sveci, kako se nazivaju stanovnici Svete Helene, će podići bronzanu statuu Džonatana na glavnom gradskom trgu u Džejmstaunu.

Izvor:rts.rs

_____________________________________________________________________________________________________

 

 

KARIKE U LANCU ČUDNIH POJAVA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Stručnjaci u Kuršumliji zapanjeni: Ne znamo uopšte čime se ovi skakavci hrane, jer ne jedu biljke!?

Stručna ekipa za ekologiju i poljoprivredu, koja je juče obišla selo Belo Polje u kojoj je primećena najezda skakavaca, zaključila je da nema štete na usevima u tom selu u kuršumlijskoj opštini.

2„Skakavci koji su se pojavili u tom selu su nepoznata vrsta i ne hrane se biljkama„, potvrdio je Beti stručni saradnik za poljoprivredu opštine Kuršumlija Jovica Đinović.
Skakavci crne boje, veličine do tri centimetra, nikada do sada nisu viđeni u ovim krajevima i nepoznata su vrsta insekata iz roda skakavaca. Đinović je rekao da su se rojevi insekata koncentrisali na asfaltnom putu i nekoliko metara pored puta, u dužini od nekoliko stotina metara.
Zaključili smo da nema štete na poljoprivrednim usevima i da se ovi skakavci ne hrane biljem. Nije nam poznat njihov lanac ishrane. Ovi skakavci su crne boje, potpuno drugačiji od onih kojih ima na ovom području. Oni su na ovom mestu doživeli svoj vrhunac po broju jedinki“, kazao je Đinović.

On očekuje da se broj tih skakavaca smanji, jer ih većinu gaze automobili na putu. Skakavci u kuršumijskom selu Belo polje juče su se pojavili na asfaltnom putu, nadomak sela. Njihovo prisustvo je ugrozilo nekoliko domaćinstava, jer prete da uđu u kuće.
Pojedini meštani su se žalili da su ih skakavci ujedali, pa su se organizovali da se metlama brane od njih. Meštanin Svetozar Koprivica (81) kaže da su skakavci napali i izujedali njegovog psa.

Opština Kuršumlija je naložila stručnim ekipama da prate kretanje i razvoj situacije, nakon čega će preduzeti odgovarajuće mere radi sprečavanja najezde.
Roj skakavaca se već dva dana nalazi na putu u selo Belo polje i oni se kreću ka drugim kuršumlijskim selima.
Izvor:dnevni.rs/vesti// četvrtak, 26 jun 2014 /(Vestinet)

_____________________________________________________________________________________________________

Tornado: U selu kod Lazarevca vetar uništio krovove na svim kućama!

Nezapamćeno nevreme pogodilo je juče oko 19 časova selo Šopić kod Lazarevca! Za samo tri minuta tornado je oduvao krovove sa svih stotinjak kuća u ovom mestu.

3Snažan vetar odneo je čitave krovove sa domova, a najstariji meštani kažu da ne pamte da se nešto ovako dogodilo u njihovom kraju, piše „Alo“.
Uplakanu i nemoćnu, sedamdesetogodišnja Lenku Pavlović zatičemo ispred doma na koji se srušilo stablo jasena.
– Sine, nema ko da mi pomogne. Ja sam ovde sama, a jasen mi je uništio potpuno kuću. Polomljeni su mi prozori, voda mi je pokvasila sve stvari, ne znam gde ću noćas da spavam – priča kroz suze baka.
Oluja je u Šopiću iščupala je strujne stubove, a stotine metara kablova leže na putu. Žestoko su pogođena i sela Burovo, Dren i Rudovci.
Nešto slabiji vetar je u centru Lazarevca polomio drveće, ali još uvek nema podataka o pričinjenoj šteti i broju povređenih.
Na magistrali je vetar podigao šleper pun keramičkih pločica i prevrnuo ga putu, pa je izazvao zastoj na putu.
– Nikada u životu ništa tako nisam osetio. Kada sam osetio snagu vetra, zaustavio sam kamion, ali je drvo probilo šoferšajbnu. Posle nekoliko sekundi, vetar je podigao kamion i prevrnuo ga. Nisam se nikada tako nisam uplašio. Bilo je kao na filmu. Sve je trajalo ne više od tri minuta.
Sreća je što nisam povređen – priča vozač prevrnutog vozila.
Izvor:dnevni.rs/vesti// četvrtak, 26 jun 2014 11:24/(Alo)

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

PRIRODA NA POTEZU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Kako se neke vrste prilagođavaju klimatskim promenama?

Životinje mogu da budu neverovatno prilagođavajuće, ali mogu li se prilagoditi dovoljno brzo?

images-2013-12-600450_klpromene_905488102Kako se Zemlja zagreva, životinje i biljke nisu obavezno bespomoćne. One mogu da se premeste u hladnije klime; mogu da ostanu i prilagode se pojedinačno toplijoj klimi, a mogu se čak prilagoditi celom vrstom, putem evolucije.
Veliko pitanje je, da li će biti sposobne da učine bilo šta od navedenog dovoljno brzo? Većina naučnika smatra da se klimatske promene dešavaju prebrzo za previše vrsta, da bi se prilagodile.
Međutim proteklih nedelja, generalno stanje očaja obasjano je zracima nade: Stigli su izveštaji o neočekivanoj adaptivnoj sposobnosti ugroženih leptira u Kaliforniji i korala u Tihom okeanu.
Dva izolovana izveštaja, naravno, ne ruše ideju o globalnoj ugroženosti.

Ipak, one naglašavaju koliko malo još uvek znamo o sposobnosti prirode da se izbori sa klimatskim promenama.
“Većina modela koje ekolozi predstavljaju pretpostavljaju da nema prilagođavanja, što je suludo.”, kaže Ari Hofman, genetičar sa Univerziteta u Melburnu i dodaje: “Organizmi nisu statični.”

Priroda na potezu
Da se vrste u pokretu očigledno je ne samo naučnicima, već i baštovanima i ljubiteljima prirode. Leptiri žive u višim predelima planina; drveće se pomera severno u Severnoj Americi i Evropi. U Severnoj Karolini, stanovnici i dalje uzbuđeno sreću oklopnike (armadilje), koji su “napali” državu sa juga.
Pregled podataka o stotinama vrsta koje se kreću iz 2011. otkrio je srednji pomak ka većim visinama od 11 metara po deceniji i srednji prelazak na više geografske širine od oko 17 kilometara po deceniji.
Tu je i jasan trend zagrevanja vezan za vreme prirodnih događaja. Jedno istraživanje ukazuje da se proleće pomerilo za 1,7 dana ranije 2007. u odnosu na 1954. godinu. Insekti se javljaju ranije, ptice se gnezde ranije, biljke cvetaju i listaju ranije. Najnovija studija takvih događaja pokazuje da su klimatske promene razvukle sezonu cvetanja divljeg cveća na 35 dana.
Izveštaj sa konferencije o leptirima u Engleskoj prošlog meseca je bio nešto drugačiji. Odnosio se na ugroženu vrstu Euphydryas editha quino, poznatu po ugroženosti od strane klimatskih promena. Mnogi stručnjaci su verovali da je vrsta osuđena na propast ukoliko ne prikupe leptire i presele ih na sever; pošto je njihov put ka višem terenu izgledao blokiran od strane grada Los Anđelesa.
Međutim, Kamila Parmezan sa Instituta za pomorstvo Univerziteta Plimut, koja je proučavala ovu vrstu godinama, izvestila je da se ona nekim čudom preselila na veće nadmorske visine. Osim toga, vrsta je nekako otkrila kako da polaže jaja u novu biljku domaćina.
“Svaki biolog leptira koji je znao nešto o vrsti quino sredinom ’90-ih, uključujući i mene, je mislio da će do sada izumreti.”, rekla je Parmezanova.

Otpornost u koralima
Još jedna pozitivna priča neočekivane otpornosti pojavila se 24. aprila. Dok su istraživao vode budućeg Nacionalnog parka Američke Samoe nedaleko od ostrva Ofu, istraživač Piter Kreg primetio je izolovane grupe korala koje su bile značajno toplije od ostalih. Visoke temperature vode mogu da izazovu “bledilo” korala. One izbacuju fotosintetizujuće alge koje žive u njima, čime gube i boju i način prikupljanja energije. Ipak, ovi korali nisu izgledali da pate od toplote.
Pomorski ekolog Stiven Palumbi sa Stanford univerziteta u Kaliforniji testirao je toplotnu toleranciju Acropora hyacinthus korala iz neuobičajeno tople grupe. Ubacio ih je u posudu, a potom povećao temperaturu unutra na 34 stepena Celzijusa, za tri sata. Samo 20 odsto pojedinačnih korala je izbacilo svoje alge, dok je 55 odsto korala iz slične, ali inače mnogo hladnije grupe izbacilo svoje alge tokom testa.
Naredni tekst je otkrio još više. Palumbi je uzeo korale iz hladne grupe i stavio ih u toplu. Godinu dana kasnije, izmerio je njihovu toplotnu toleranciju i našao je da je u velikoj meri poboljšana. Test toplotnog stresa uzrokovao je da samo 32,5 odsto transplantovanih korala izbaci svoje alge, umesto 55 odsto.
Palumbijev eksperiment je pomogao u saznanju dva mehanizma pomoću kojih se organizmi prilagođavaju. Pojedinačno presađeni korali su bili u stanju da se adaptiraju toplijoj vodi, bez promena u svojim genima. Biolozi to nazivaju fenotipskom plastičnošću.
Međutim, presađeni korali i dalje nisu bili dobri u izdržljivosti kao korali koji su bili domaći u toplijoj grupi; 32,5 odsto njih je izbledelo tokom stres testa, u poređenju sa samo 20 odsto domaćih. Ova razlika može reflektovati operaciju sledećeg mehanizma adaptacije: genetičku evoluciju. Nakon mnogih generacija, prirodna selekcija je možda promenila gene u koralima u toploj grupi, omogućavajući najtolerantnijima da prežive i imaju najviše potomaka.

Neke će umreti
Naučnici koji se bave ovom temom jasno naglašavaju da evolucija i pojedinačna plastičnost neće spasiti sve vrste. Klimatske promene se dešavaju prebrzo da bi neke vrste preživele.
Predviđanje koje će vrste preživeti same po sebi, može pomoći naučnicima da se fokusiraju na vrste koje mogu imati koristi od ljudske pomoći. Ključni cilj takve intervencije bi bilo vraćanje genetske raznovrsnosti u maloj, izolovanoj populaicji tako da evolucija ima na čemu da radi. “Tamo gde imamo fragmentiran pejzaž, treba da ga ponovo povežemo i vratimo mu tok.”, kaže Hofman i dodaje: “Mi obnavljamo proces, a taj proces je veoma snažan.”
Izvor:.nationalgeographic.rs/reportaze/

I ONE SU MEĐU NAMA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

ČUDO IZ DUBINA

Svetski okeani prepuni su čudnih stvorenja.

Cudo iz dubine, foto 1To je bio slučaj i kada je Stjuart Frejzer blizu Novog Zelanda izvukao potpuno providnu životinju nalik velikoj škampi. Naučnici navode da je reč o malo poznatom stvorenju „Salpa maxima„.

Ribar sa Novog Zelanda ostao je zbunjen kada je u vodi ugledao životinju nalik providnoj škampi.

„Dvoumio sam se da li da je izvučem iz vode. Ipak, radoznalost je prevladala pa sam životinju izvukao na čamac“, kaže Stjuart Frejzer.

Prema njegovim rečima, osećaj dok je držao bio je neverovatan.

Stjuart Frejzer na camcu„Prilično je čvrsta, pomalo kao stvrdnuti žele. Unutra je cela providna sem jednog narandžastog loptastog dela“, objašnjava Stjuart.

Prirodno, odmah je i fotografisao čudnog stvora, a svi lokalni ribari i prijatelji ostali su zbunjeni kada im je pokazao.

„Nemamo nikakvu ideju koja je ovo životinja, pošto nikada nismo videli ništa slično“, dodaje Novozelanđanin.

Cudo iz dubine, foto 2Međutim, Debora Kraknel, vođa istraživačkog odeljenja Nacionalnog morskog akvarijuma u Plimutu, kaže da ona veruje da je to stvorenje poznato kao Salpa maxima, o kojoj se vrlo malo zna.

Obično naseljava hladnija mora, ali se ponekad veće koncentracije ovih životinja mogu naći i u toplijim delovima okeana.

rts.rs (21. jan 2014)

_________________________________________________________________________________________

NOVA VRSTA BUBE S NARANDŽASTIM TUFNAMA I SREBRNOM KOSOM

TAMOiOVDE-Buba sa srebrnom kosomNova i pomalo čudna vrsta insekta pronađena je nedavno u prašumama Južne Amerike. Inače ona je samo jedan insekt od 60 novootkrivenih vrsta iz prašuma  južnoistočnog Surinama….

Južni Surinam je poznat naučnicima kao jedno od poslednjih mesta na planeti gde postoje velika prostranstva netaknute tropskih šuma.

Za šestonogu bubu sa srebrnom „kosom“ naučnici smatraju da je ovo insekt poznat kao „nimfa“. Novootkrivena neobična buba je dugačka sedam milimetara, dok sa svojom srebrnom kosom podseća na popularnu lutku trol iz devedesetih godina.

Neobična buba je karakteristična je po tome što na zlatnom oklopu ima narandžaste pruge i tačkice, i srebrnu „kosu“.

Naučnici (biolozi) smatraju da  se ovaj čudni insekt  „uklapa“ tj pripada porodici nimfa: Dictyopharidae, Nogodinidae, Lophopidae, i Tropiduchidae.

Zanimljivostidana.com.

_________________________________________________________________________________________

NOVA VRSTA PTICE OTKRIVENA U PRESTONICI  KAMBODŽE

TamoiOvde-kambodza-nova-ptica-kambodzanska-krojacica-2apTamoiOvde-_kambodza-nova-ptica-kambodzanska-krojacica-Nova vrsta ptice otkrivena je juče u Kambodži – i to ne u udaljenoj prašumi, već u glavnom gradu te zemlje.

Prema izveštaju Društva za očuvanje sredine sa sedištem u Njujorku, „kambodžanska krojačica“, kako su nazvali vrstu, veličine je vrapca i naseljava nisko, vlažno šipražje Pnom Pena i drugih lokacija van grada.

Ptica je siva sa braonkastocrvenom kapicom i crnim vratom.

U saopštenju se navodi da je još samo jedna vrsta jedinstvena za Kambodžu, kambodžanski drozd, endemski za planinski masiv Kardamom.

Beta | Foto: AP | blic.rs/27. 06. 2013.

___________________________________________________________________________________________

OTKRIVENA NOVA VRSTA SISARA 

 TamoiOvde-olingito-Tim istraživača sa Smitsonijan instituta u Vašingtonu objavio je danas da je otkrio novu vrstu sisara nazvanu olingito.

Kako prenosi AP, reč je o prvoj novoj vrsti mesoždera otkrivenoj na Američkom kontinentu u poslednjih 35 godina.

Veličine rakuna, sa njuškom medveda, olingito živi u planinskim šumama Ekvadora i Kolumbije.

Ovaj mali sisar, težak u proseku oko jedan kilogram, aktivan je noću kada skače po krošnjama drveća u potrazi za hranom.

blic.rs/Tanjug 15. 08. 2013 /Foto: AP

_________________________________________________________________________________________

BIOLOZI OTKRILI NOVE VRSTE RIBA NA NOVOM ZELANDU

Grupa biologa došla je do fascinantnog otkrića tokom istraživanja mora oko obala Novog Zelanda kada su pronašli do sada nepoznate vrste riba.

314764_nove-vrste-riba_f

Naučnici sa univerziteta Aberdin sa svojim „otkrićima“

Pomorski biolozi sa univerziteta u Aberdinu koji su vršili istraživanja na severu Novog Zelanda u blizini ostrva Kermadek otkrili su nekoliko novih vrsta riba.

 Tokom sedam dana koliko je trajala njihova ekspedicija, načinili su oko 6.500 fotografija i uhvatili oko stotinu riba. Najveći broj novih vrsta koje su otkrili pripada rodu jegulja. Među otkrivenim vrstama je i takozvana „riba pacovka“ koja je poslednji put uhvaćena pre 100 godina i za koju se smatralo da je izumrla.

 Neke vrste jegulja živele su na takvim dubinama da su gotovo sasvim prozirne usled nedostatka sunčeve svetlosti, dok su kod drugih oči zakržljale, takođe zbog života u mračnim morskim dubinama.

M.M. | blic.rs/18. 02. 2013. 

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

NISU SVE KRVOPIJE ISTE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Pogledajte kako ubod komarca izgleda iznutra

Zapanjujuće je koliko njegova „igla“ može biti fleksibilna

Verovatno ste nekada, iz čiste radoznalosti, pustili komarca da vam sleti na kožu i posluži se vašom krvlju nesmetano, dok ste opčinjeno posmatrali šta on to radi, u nadi da ćete videti nešto interesantno.

0494007.73Ovog puta, naučnici vam pružaju mogućnost da čitav proces ispratite i sa „druge strane“.

Naime, oni su uspeli da, kroz mikroskop, snime kompletan proces, tokom koga komarac ubada miša u potrazi za krvlju, kojom se hrani.

Snimak je objavila „Nacionalna Geografija“, dajući nam šansu da i sami vidimo koliko komarčeva „igla“ može biti fleksibilna.

– Iz daljine, komarčeva „bodlja“ izgleda kao jednostavna cevčica, ali u stvari, ona je vrlo kompleksan set alata, koji je spakovan u „futrolu“, koja se zove labijum – kažu stručnjaci Nacionalne Geografije i dodaju – Labijum uopšte ne može da se vidi na ovom snimku, on se povuče kada insekt „ubode“ i tako omoguaćava da se šest drugih delova čeljusti zarije u kožu miša –

trojka.rs

____________________________________________________________________________________________

Zašto su neki ljudi magnet za komarce?

Nekoliko saveta kako se možete spasiti ove pošasti

0965007.73Ukoliko osećate da svaki komarac u prečniku od kilometar ima baš vas na piku, dok vaši prijatelji jedva da imaju jedan ujed, moguće je da ste u pravu.

Čak 20 procenata nas je visoko privlačno komarcima, a naučnici su otkrili neke iznenađujuće razloge za to.

– Oba, vaš metabolizam i jedinstven hemijski sastav organizma – karakterističan kao otisak prsta – igraju važnu ulogu u određivanju toga da li ste magnet za komarce ili ne. – kaže dr Fil Keler, profesor entomologije na univerzitetu u Floridi. Ističe i da postoje dokazi da stepen privlačnosti za komarce, koji posedujete, može biti promenjen vremenom.

Evo nekih interesantnih otkrića o tome, zašto su neki od nas posebno ukusne mete malenim vampirima:

Komarci preferiraju krvnu grupu O

Tokom svoje portage za obrokom, skoro su dvostruko veće šanse da će se komarci zaustaviti kod osoba nulte krvne grupe, nego kod osoba krvne grupe A, ističu Japanski naučnici. Mnogi ljudi luče supstance, koje omogućavaju komarcima da identifikuju krvnu grupu, pre nego što ubodu.

Pivopije, pazite se

Ispijanjem samo jedne flašice piva možete značajno povećati šanse da budete ujedeni, ako je sudeći po istraživanju objavljenom u američkom žurnalu Asocijacije za kontrolu komaraca. Naime, istraživači su primetili da više komaraca sleće na ispitanike nakon što su popili pivo, u poređenju sa onima koji ovo piće nisu konzumirali.

Budite na oprezu tokom noći punog meseca

Američka Asocijacija za kontrolu komaraca prijavljuje da su ove krvopije 500 puta aktivnije kada je mesec pun. Svakako, najrizičnije doba za ujed komarca su zora i sumrak, kada ženke nekih vrsta ovog insekta putuju i do 40 kilometara u potrazi za obrokom. Imajte u vidu da mužjaci ne ujedaju.

Nosite čarape

Oporan miris prljavih stopala je očito neodoljiv komarcima, otkriva Bart Nols. Ovaj hrabri naučnik je sedeo u svojoj laboratoriji samo u donjem vešu, pokušavajući da vidi koji deo tela će ove štetočine najviše ujedati. Otkrio je da se 75% njih opredelilo za njegova stopala, ali kada ih je oprao mirisnim sapunom, ujedi su bivali nasumično raspoređeni. Njegov tim je prijavio da smrdljivi sirevi, kao što je Limburger, koji ima istu mirisnu komponentu kao i stopala, takođe privlači komarce.

Komarci znaju da li ste trudni

U studiji sprovedenoj u Gambiji, trudne žene češće bivaju ujedene od onih koje to nisu, time povećavajući rizik od dobijanja nekih bolesti, koje ovi insekti mogu prenositi. Istraživači su pretpostavili da su, pošto žene u odmakloj trudnoći izdišu veću zapreminu vazduha, komarci privučeni vlagom i ugljen dioksidom u njihovom dahu. Takođe su otkrili da su stomaci trudnica približno jedan stepen topliji, što dovodi do intenzivnijeg isparavanja supstanci iz njihove kože, koje su privlačnije komarcima.

Trčanje vam neće pomoći

Ugljen dioksid, kao i supstance prisutne u znoju – mlečna kiselina – pomažu komarcima da vas pronađu. Tako da, kako ističe dr Keler, ukoliko se bavite aktivnostima koje podstiču znojenje i ubrzano disanje, samo ćete povećati svoje šanse da budete ujedeni.

Kao i vampiri, više vole tamniju odeću

U studiji, koja je istraživala privlačnost različitih boja komarcima, rezultati su pokazali da je najprivlačnija crna, potom crvena i najmanje, različite nijanse žute. Kao neutralne, pokazale su se sive i plave nijanse.

trojka.rs

____________________________________________________________________________________________

Mitovi o komarcima i problemima koje stvaraju

Nisu sve krvopije iste

1122007.73U svetu ima više od 3000 vrsta komaraca, ali ne prenose svi bolesti, a koliko su im pojedinci privlačni zavisi od kombinacije znoja, ugljen-dioksida i mlečne kiseline.

Da su svi komarci isti samo je mit. Tako različite vrste komaraca žive u različitim delovima sveta i vole drugačiju hranu. U zavisnosti od toga, prenose i različite bolesti, rekla je dr Dženet Mekalister, etimološkinja iz američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti.

Mit: Svi komarci prenose bolesti


U svetu ima više od 3000 vrsta komaraca, ali s medicinske strane važno je samo nekoliko njih zato što većina vrsta ni ne grize ljude već životinje kao što su vodozemci i gmizavci. Najopasniji su komarci vrste Culex koji prenose virus Zapadnog Nila i encefalitis Sent Luis. Međutim, to ne znači da druge vrste ne mogu da prenose viruse, dodaje dr Mekalister.

Mit: Suva zima znači manje opasnih komaraca leti

Sušno razdoblje idealno je za širenje bolesti. Vode ima malo, ali je koncentrisanija, prljavija i bogata organskim spojevima koji privlače komarce koje prenose bolesti. Takođe, manjak vode znači da su komarci i ptice koje prenose brojne bolesti od komaraca, prisiljeni zajedno da dele izvore hrane, što povećava rizik od širenja virusa.

Mit: Komarci više vole ljude sa slađom krvi

Iako komarci neke ljude radije grizu nego druge, to nema nikakve veze s nivoom šećera u krvi, cvetnim mirisima ili nekim drugim elementima. Sve komarce privlače ugljen-dioksid, mlečna kiselina i određene vrste bakterija koje su kod nekih ljudi zastupljene u većim koncentracijama. Ipak, različite vrste komaraca privlače različite koncentracije tih stvari.

Tako su im neki pojedinci privlačniji od drugih, neki izdišu više ugljen-dioksida, neki se više znoje. Svako može da bude magnet za komarce, posebno nakon napornog vežbanja. Kombinacija znoja, ugljen-dioksida i mlečne kiseline komarcima će tada biti neodoljiva, prenosi Huffington post.

Mit: Beli luk tera komarce

Beli luk je jedan od najpoznatijih narodnih lekova u borbi protiv komaraca, pa ga neki ljudi jedu ili uzimaju u obliku pilule. Međutim, nema naučnih dokaza da komarcima smeta miris belog luka.

trojka.rs


Priredio: Bora*S

FORMULA ZA PRODUŽENJE VRSTE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________

POSTOJI LI „EGOISTIČNI GEN“ KOJI DIKTIRA POTREBU ZA RAZMNOŽAVANJEM

Ne kaže se uzalud da su roditeljske obaveze najteži zanat na svetu.

10b

foto: ZOV

  Dok je sam čin stvaranja novog života sasvim prirodan, jednostavan i izaziva u nama osećanje prijatnosti, gajenje i vaspitavanje potomstva je neuporedivo teži poduhvat.
Neke ideje o tome kako da postanemo uzorni roditelji možemo preuzeti od životinja, za koje to predstavlja pitanje „fitnesa“, što ovom slučaju nema nikakve veze sa sportom.

U sociobiološkom smislu termin „fitness“ označava reproduktivni uspeh jedinke, to jest, njenu sposobnost da donese na svet što više mladunaca koji su i sami u stanju da daju zdravo potomstvo.

  Polna selekcija

Postoje mnogobrojne i veoma zanimljive postavke na ovu temu, a sve proističu iz Darvinove teorije o „polnoj selekciji“. Naime, Čarls Darvin je sredinom XIX veka, dok je proučavao mehanizme porekla vrsta, naslutio da je „uspeh nekih jedinki u odnosu na druge istog pola vezan za produženje vrste“. Podstaknuti ovom idejom evolucionisti i biolozi su godinama pokušavali da objasne zbog čega stvaramo decu i uprkos ogromnom utrošku energije dajemo sve od sebe da nam potomstvo što bolje napreduje.

   Jednostavnije rečeno: šta to podstiče kraljevskog pingvina da trpi nalete ledenog vetra koji duva brzinom preko 150 kilometara na čas, da podnosi temperature od – 40 stepeni C i gladuje puna dva meseca, samo da bi jaje na kome leži zaštitio od smrzavanja?
Prema tumačenju Ričarda Daukinsa, autora knjige „Egoistični gen“, potreba za razmnožavanjem je posledica genetske tiranije kojoj su izložena sva živa bića i podstiče ih da stvaraju potomstvo kako bi sopstvenim genima pružili mogućnost da se šire i umnožavaju. Drugim rečima, kada roditelj žrtvuje sopstveni život da spase život svoje dece, on u stvari to radi u interesu sopstvenih gena. Iz istog razloga, da bi osigurao širenje sopstvenih gena, lav ubija mladunce koji nisu njegovi. Za razliku od lava, bonobo majmuni štite sve mladunce iz porodične grupe u kojoj žive, jer je to u njihovom interesu i u interesu njihovih gena. Naime, kod ovih primata polni odnosi su veoma učestali i podrazumevaju promenu partnera, pa nijedan mužjak nije siguran koji su mladunci njegovi.

Bez obzira na teorije, postoje dve strategije koje životinje koriste u odgajanju potomstva. Ili, kao što je slučaj sa mnogim beskičmenjacima, ali i većinom riba i vodozemaca, donose na svet veliki broj mladunaca, a onda ne vode više brigu o njima i prepuštaju ih njihovoj sudbini; ili se ponašaju kao većina ptica i sisara koji imaju malo mladunaca, ali zato ulažu ogromne napore da ih zaštite i odgaje.

   Očigledno je da su obe taktike podjednako uspešne, jer svaka od njih predstavlja najefikasniji način koji su u toku evolucije usvojile pojedine vrste, kako bi najbolje obavile svoju roditeljsku dužnost, s obzirom na svoje sposobnosti i uslove u okruženju.

Pažljiv nadzor

Ženka kita doji svoje mladunče oko godinu dana i za to vreme ga ni za trenutak ne ispušta iz vida, kako bi bila sigurna da će se razviti u snažnu i zdravu jedinku. Mališan, dugačak oko pet metara i težak gotovo dve tone, nikada se ne odvaja od majke, da se mleko koje prska direktno iz bradavice na njenoj dojci ne bi rasipalo po vodi. Mladunče kita popije oko 400 litara mleka dnevno, što je dovoljno da se do vrha napune dve kade za kupanje. To mu omogućuje da za 11-12 meseci dostigne dužinu od 10 metara i postane dovoljno snažno da bi moglo da prati majku u potrazi za hranom i za vreme seoba. Tokom putovanja na koje kreću u proleće, ovi morski kolosi prelaze razdaljinu od oko 8400 km, da bi iz toplih voda Centralne Amerike, stigli u hladne vode Antarktika.

Ženka ježa je veoma brižna majka. Kada uveče izađe iz jazbine u potrazi za hranom, za njom kreću i svi mladunci, a da se ne bi izgubili idu u pravilnom poretku, jedno iza drugog. Ovako, u koloni, kao vagoni iza lokomotive, ježići u stopu slede svoju majku. Ako ona negde skrene i oni skrenu, ako se zaustavi i oni stanu, a ako ubrza hod, svim silama se trude da je stignu i idu s njom u korak.

Kao model uzorne mame može da posluži i ženka šimpanze koja nikada ne podigne ruku na svoje mladunče, ma koliko bilo neposlušno. Kada se razbesni njena najžešća reakcija je da počne da vrišti i gestikulira, a to je dovoljno da mladunčetu pokaže gde mu je mesto. Ovo je sasvim efikasan metod, jer su šimpanze socijalne životinje koje su navikle na život u porodičnim grupama od nekoliko desetina jedinki. Ženke okote samo jedno mladunče koje punih osam godina, dok se ne osamostali, uče svemu što će mu biti potrebno u životu: šta treba da jede, gde može da nađe najkvalitetniju hranu, kako da pripremi ležaj, koje biljke da upotrebi ako ga zaboli stomak, kako da se ponaša u društvu, kojim pravilima da se povinuje i kako da stekne poštovanje okoline.

24cyvpg

foto: TAMOiOVDE

Da bi uvek imala kontrolu nad svojim mladuncima, a obično ih ima sedmoro do devetoro, ženka labuda ih nosi na leđima, a kada ne može sve da ih smesti pomaže joj i mužjak. Tako ovi brižni roditelji mogu bezbedno da preplivaju jezero, zajedno sa celim leglom, i da usput ne izgube nijedno mladunče.

Različiti metodi

Sve životinje nisu baš tako posvećene brizi o mladuncima.   

Mravlja kraljica, čiji je zadatak da obnovi broj jedinki u koloniji, ima mnogo posla i nema vremena da vodi brigu o brojnom potomstvu. Pošto položi oko dva miliona jaja mesečno, prinuđena je da ih prepusti nadzoru dadilja, kako bi uspešno mogla da obavlja kontrolu nad kolonijom. Neke od dadilja su zadužene za brigu o jajašcima, dok se druge brinu o ishrani larvi. Ima i onih čiji je posao da muzu biljne vaši, koje u koloniji gaje specijalno za tu svrhu. Naime, ovi insekti luče slatku supstancu, medljiku, koja je veoma prijatnog ukusa i pomaže mladuncima da ojačaju.

Ajkula je tokom evolucije razvila sasvim posebnu strategiju razmnožavanja. Tokom parenja mužjak oplodi jaje tako što uvlači polni organ u genitalni otvor ženke. Kod mnogih vrsta ovih riba mladunci se razvijaju u majčinom telu, u nekoj vrsti materice, veoma sličnoj onoj kod sisara. Kada ima nekoliko embriona, događa se da oni najjači rastu na račun najslabijih, koje pojedu u majčinom stomaku. Kod drugih vrsta ajkula, kao što je krupnopegava mačka, jaja se jedno vreme razvijaju u telu ženke, a onda ih ona izbacuje i ostavlja u specijalnim kožastim vrećicama, na granama korala u tropskim lagunama.

  Kraljevski orao takođe ne bi mogao da posluži kao model uzornog roditelja, jer nema isti odnos prema svim mladuncima. Početkom proleća ženka polaže jaja, retko više od dva, ali nikada u isto vreme. Tako se prvo jaje otvori mnogo ranije od drugog, što predstavlja veliku prednost za krupnijeg orlića. U odnosu na mlađeg brata, prvorođeni je jači i napredniji i uspeva da dobije od roditelja veću pažnju i više hrane. Toliko se oseća nadmoćnim, da u vreme kad nema dovoljno hrane ne okleva da brata do krvi izubija udarcima kljuna, i onda pojede svu hranu pred ravnodušnim pogledom roditelja.

Majčinsko stradanje
Titula „super mame“ u životinjskom svetu pripada ženki džinovskog polipa, Enteroctopusdolfeini, koja je spremna da žrtvuje život za svoje mladunce. Odmah posle parenja ženka potraži neku pećinu, gde položi između 20000 i 100000 jajašaca, koja u grozdovima vise sa tavanice, i ne ostavja ih čak i kad treba da potraži nešto za jelo. Zatim ih neprestano nadzire, čisti i pretresa punih osam meseci, dok se iz njih ne izlegu mladunci. Tada majka mladunce blago zapljuskuje vodom i pomaže im da izađu na površinu, a onda ugine od iscrpljenosti.

Brižni otac
Kod morskih konjića primer idealnog roditelja je otac, koji preuzima svu brigu o svom potomstvu. Posle rituala parenja, ženka položi oplođena jajašca u neku vrstu torbe koju mužjak ima na dnu stomaka. Ovde mladunci nalaze sigurno utočište, čak i posle izleganja, jer ih otac nosi svuda sa sobom tokom prvih nedelja života.

Monstrum mladunče
Kukavica spada u najnemarnije roditelje u životinjskom svetu, pošto se uopšte ne muči da svije gnezdo, da leži na jajima i hrani mladunce, a uspeva u tome jer svoja jaja podmeće u gnezda drugih ptica. Kao pravi parazit, ženka kukavice brižljivo bira buduću porodicu za svoje mladunče, tako što se trudi da njeno jaje bude što sličnije ostalim jajima u gnezdu, a zatim odlazi u potragu za drugim partnerima sa kojima će se pariti.

   Čim se ispili iz jajeta, mladunče kukavice se otarasi drugih mladunaca iz gnezda, kako bi moglo da koristi svu hranu koju donose njegovi novi roditelji.

Decožder

Najdrastičniji primer loših roditelja su gupike, ribice živorotke koje žive u južnoameričkim rekama, a često ih srećemo i u našim akvarijumima. Mužjak koji je lepši i prepoznatljiv po šarenom repu, za vreme parenja položi spermu direktno u stomak ženke. Oplođena jajašca se razvijaju u majčinom telu, a mladunci se, posle nekoliko nedelja, rađaju već potpuno oformljeni. Dok se ženka porađa, budući otac joj se popne na leđa, ali ne zato da bi joj pružio podršku, nego da bi se prvi počastio sopstvenim mladuncima. Čak ni majka, ako joj se pruži prilika, neće propustiti ovako ukusan zalogaj.

S. Jovičić / www.zov.rs