KAD TISA CVETA…

tamoiovde-logo

 Od 10-12. juna 2016. u Novom Bečeju

Tiski cvet je prastara vrsta insekta. Preci ove vrste nastali su pre oko 200 miliona godina.  Jedinke tiskog cveta su najkrupnije jednodnevnice. Danas je reka Tisa  jedno od retkih utočišta gde se Tiski cvet masovno roji svake godine.

tiski-cvet-amacCvetanje reke Tise se odvija sredinom juna i traje 15-tak dana. Dešava se uvek u predvečernjim satima. Tada se na površini Tise na delu sa glinovitim koritom pojavljuju larve mužjaka, iz kojih se za par sekundi izlegu insekti.

Nešto kasnije se pojavljuju i larve ženki, a nakon toga počinje masovni “svadbeni let”, posle kojeg mužjaci brzo umiru.

Ženke još lete izvesno vreme uzvodno, a zatim se spuštaju na površinu vode i odlažu  6.000-7.000 sitnih jajašca (koje brzo tonu na dno reke) i umiru. Iz oplođenih jajašca za dve-tri nedelje izlegnu larve, koje se ukopavaju u glinoviti deo korita reke i tu rastu tri godine.

Novobečejska legenda kaže da se samo u vreme cvetanja Tise ostvaruju ljubavne želje zamišljene prilikom puštanja zapaljenih svećica u reku.

tisa-cveta-srca-1024x576“Kad Tisa cveta” naziv je najromantičnije manifestacije u Novom Bečeju kojom se obeležava taj jedinstveni prirodni fenomen cvetanja reke, koji se odigrava samo na Tisi i reci Jang Cenk Jang u Kini.

Reč je o insektima čije larve žive 3 godine u mulju, a onda se u toku jednog predvečerja pojave na površini reke, obave ljubavni ples i odmah uginu, najpre mužjak, a onda i ženka pošto položi jaja. Tada Tisa izgleda kao da je uistinu procvetala.

U Novom Bečeju Tiski cvet, kako se naziva taj insekt prozirnih zlatnih krila, ima poseban značaj. Postao je zaštitni znak grada, pa je taj naziv dat i hotelu i spomeniku, suveniru…

Ali, u Novom Bečeju i legenda o ostvarenju ljubavnih želja je postala veoma primamljiva, pa je postala navika da se u Tisu puštaju svećice utisnute u čamčiće od liciderskih srca. Zovu ih svećice želja, uglavnom ljubavnih. Svake godine domaćini se potrude da pripreme što bolji prateći program i sa gostima podele uverenje o ostvarenju želja. Tako, mnogi dođu na Tisu u Novi Bečej u vreme cvetanja reke da bi učvrstili svoju ljubav.

Izvor: agroinfotel.net


Cvetanje Tise u junu – Kanjiža

U narednih danima  pruža se prilika posetiocima da popodne između 18,00-19,30 časova uživaju u ovom  jedinstvenom prirodnom fenomenu  na šetališnoj stazi TISKI CVET na obali reke između rečnog graničnog prelaza  i  izletišta  na izlazu Kanjiže prema Horgošu.

tiski-cvet-amacTri godine hibernacije za nekoliko sati života. Samo sa jednim ciljem – produžiti vrstu.

U neka davna vremena, ribari i žitelji okolnih, priobalnih sela nazvali su tu pojavu maglom – u suton, određenog dana tačno usred leta druga obala reke bi nestala na nekoliko sati uvučena u gustu mlečnu „maglu“.Verovatno su u ta davna vremena o ovoj pojavi ispredane priče i sigurno je ušla u nepisane anale neke pradavne „panonske mitologije“.

Ipak, to nije nikakva misteriozna pojava ili manifestacija onostranih događaja – reč je o prirodnom feno menu koji se skoro svake godine, u zavisnosti od temperature vode i vodostaja, odigrava na obalama Tise u okolini vojvođanske varoši Kanjiža i u narodu se naziva „cvetanje reke“.

Međutim, nije reč o vodenoj biljci već o insektu, zvanom tiski cvet ili Palngenia longicauda čije parenje predstavlja prirodni fenomen koji se događa celim tokom Tise, od Segedina do ukrajinske granice, pa i u nekim rekama koje se ulivaju u Tisu. Slična vrsta insekata, Hexagenia Limbata, roji se još na reci Misisipi, na tromeđi država Minesota, Viskonsin i Ajova.

Autor:Mirko Miković

Turistička organizacija Kanjiža

Izvor: agroinfotel.net

____________________________________________________________________________________

GRAD STVOREN ZA LJUBAV…

tamoiovde-logoKAO LAK je najromantičniji grad u Tajlandu, zemlji siromašnih i bogatih i bez granica.

Ovaj grad je mesto boja, gde čak i vetar duva u nekoj posebnoj plavo-smeđoj nijansi. Karakterističan je po belim, peskovitim plažama, fantastičnim vodopadima, te po najstarijim kišnim šumama i idiličnim lagunama.

slikacitava.php Jednostavno, savršeno mesto za zaljubljene.

Ako se odlučite da Dan zaljubljenih provedete baš na ovom mestu, domaćini će vam, umesto previše običnog buđenja u odmaralištu, omogućiti da jednu noć provedete na usamljenom ostrvu.

Poslužiće vam večeru uz sveće i ostaviti vas da prespavate … u luksuznom krevetu na plaži. Sledećeg dana, nakon doručka bićete „spaseni“ i vraćeni u svakodnevni život.

Ovo je grad gde noć i dan mirišu na život, onaj stvarni, a na momente i onaj filmski. Ljuto, ukusno i neodoljivo mirisno izvire iz svakog tanjira. Glavna atrakcija Kao Laka, koja privlači turiste na ovoj obali su nesumnjivo rajske plaže. Ovde ćete pored rajskih plaža uživati iu kafićima i šik restoranima, prodavnicama, na masažama, u školama ronjenja, joga centrima.

Između ostalog, ronjenje u moru je neverovatna avantura, tokom koje se turisti susreću sa retkom lepotom korala i egzotičnih riba.

Tajland je pre svega, zemlja susretljivih i radoznalih ljudi širokog osmeha. Simbol sreće je slon koji će vas pratiti na svakom koraku i nezaobilazna je uspomena sa putovanja po Tajlandu. Brojni kipovi Bude čuvaju mir raskošnih hramova sa pagodama. Upoznaćete neobične vrste voća, a ne treba zaboraviti da je hrana u Tajlandu atrakcija sama za sebe.

U zemlji slobode, kako ga još nazivaju, stanovništvo jako poštuje svoju tradiciju pa, za početak, nikada ih nemojte dirati po glavi, čak ni decu, jer veruju da u glavi prebiva duša.

Raznolikost Kao Laka je samo jedan od razloga što se putnici godinama vraćaju u ovaj grad, au poslednjih nekoliko godina postao je obećana zemlja za sve one koji veruju u alternativnu medicinu. Zato možete posetiti neki od mnogih centara, pohađati kurs meditacije, utrenirati vaš um i idem na neku čuvenu tajlandsku masažu, koja je postala popularna u celom svetu.

Pleme

Tajland je karakterističan i po plemenima, jedno takvo je i čuveno pleme „dugih vratova“, prepoznatljivo po gvozdenim ogrlicama koje žene nose oko vrata i koje su im, sa godinama, izdužile vratove. Te ogrlice nikad ne skidaju, pa ni za vreme spavanja. Prve dobijaju još kao devojčice od pet godina, a starije žene nose ogrlice od kojih su pojedine teške i do šest kilograma.

To je njihova tradicija koje ne žele da se odreknu.
Danijela Stokanić
Izvor: glassrpske.com

______________________________________________________________________________________

VOZOM PREMA JUGU…

tamoiovde-logo

Dan kada je počeo saobraćaj na pruzi Beograd – Niš, 15. septembar, Železnice Srbije obeležavaju kao Dan železničara.

Trećeg februara 1881. godine potpisan je ugovor o izgradnji pruge Beograd – Niš, prve redovne železničke linije na teritoriji Kraljevine Srbije.

SDZ

Prva lokomotiva koja je vukla kola prugom Beograd-Niš 15. septembra 1884. godine

Priča o izgradnji pruge počela je nekoliko godina ranije, na Berlinskom kongresu 1878, kada je Austrougarska pomogla Srbiji da dobije nova četiri okruga – Niški, Pirotski, Vranjski i Toplički, ali je uslovila sklapanjem posebne konvencije, kojom je Srbija, između ostalogu, prihvatila obavezu da za tri godine izgradi prugu od Beograda do Vranja i granice s Turskom i Bugarskom.

Ovaj ugovor srpska vlada je odobrila Zakonom o proglašenju konvencije, ali Srbija, iscrpljena ekonomskom krizom, nakon ratova protiv Turaka, nije bila u stanju da odgovori obavezama, pa je Beč je konstantno urgirao, upozoravao i pretio.

2014-02-04_094917

Vagon „Srpske državne železnice“ – lokomotive i vagoni su bili najmoderniji tog doba.

2014-02-04_092731

1884.-1984.: marka povodom sto godina prve pruge u Srbiji. Jugoslavija – latinicom!

U aprilu 1880. Srbija je bila primorana da potpiše novu konvenciju koja se isključivo odnosila na izgradnju pruge u roku od opet tri godine.

Tako je vlada krajem godine raspisala licitaciju na koju se javilo jedno francusko društvo iz Pariza – „Generalna unija“ sa kojim je potpisan ugovor o izgradnji.

Početak radova na izgradnji simbolično je 3. jula 1881. godine, na mestu predviđenom za izgradnju železničke stanice, obeležio srebrnim budakom knez Milan Obrenović.

Prva pruga Beograd – Niš, u dužini od 243 kilometra, završena je tri godine kasnije a puštena u redovni saobraćaj 15. septembra 1884. godine. Na ovoj trasi u početku je bilo nekoliko vozova, a cene karata su bile previsoke za Srbe osiromašene u prethodnim ratovima. Pruga je bila solidno izgrađena, a lokomotive i vagoni su bili najmoderniji tog doba.

Prva lokomotiva je nazvana „Kralj Srbije“, pa kada ježeleznica dobila još jednu lokomotivu, preimenovana u „Milan“, a drugu nazvana „Natalija“, u čast tadašnjeg kralja i kraljice.

Dan kada je počeo saobraćaj na pruzi Beograd – Niš, 15. septembar, Železnice Srbije danas obeležavaju kao Dan železničara.
Izvor: Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“/Divna Milošević

Izvor:vijestio.com

______________________________________________________________________________________________

Istorijat železnice

Izgradnja prvih pruga u našoj zemlji započeta je još polovinom prošlog veka kada su velikim delom naših teritorija vladale Austrougarska monarhija i Otomanska imperija.

Borba srpskog naroda za slobodu, posle viševekovnog ropstva, krunisana je tokom XIX veka stvaranjem dve države, Srbije i Crne Gore. Posle Berlinskog kongresa ove dve nezavisne države započele su svoj život unutar novih granica. Razvoj železničkog saobraćaja na ovim prostorima doživeo je ekspanziju krajem XIX i početkom XX veka, odvijajući se na teritoriji tadašnjih država: Srbije, Crne Gore, Austrougarske i Turske.

Godina 1854. bitna je za istoriju Jugoslovenskih železnica. Naime, 20. avgusta 1854. godine puštena je u saobraćaj pruga Lisava–Oravica–Bazijaš s konjskom, a novembra 1856. godine i s parnom vučom. Posle Prvog svetskog rata na našoj teritoriji ostao je deo ove pruge u dužini od 27 km, od državne granice kod Jama, preko Jasenova i Bele Crkve do državne granice između Vračevog Gaja i Bazijaša. S vremenom su pojedini delovi pruge demontirani i danas je u eksploataciji samo deo pruge između Jasenova i Bele Crkve. Sve kasnije izgrađene glavne pruge u Vojvodini položene su u smeru ka Pešti.

old1_s

Gradnja pruge kod Vršca, 1856. godine

old2_s

Osoblje železničke stanice Beograd 1885. godine

U okviru tadašnje Otomanske imperije, na našoj teritoriji je 1874. godine puštena u saobraćaj pruga od Skoplja do Kosovske Mitrovice.
Na Berlinskom kongresu 1878. godine Srbiji je priznata nezavisnost i dobijena su još četiri nova okruga–Niški, Pirotski, Vranjski i Toplički.

Na ovom kongresu Austrougarska je pomogla Srbiji da dobije nove teritorije, ali je to uslovila sklapanjem posebne konvencije. Tom konvencijom Srbiji je nametnuta obaveza da napravi prugu od Beograda do Vranja i granice s Turskom i Bugarskom za tri godine. Takodje, Srbiji je nametnuta obaveza zaključivanja ugovora o trgovini i zahtev da se obavi regulacija Đerdapa. Ovakav ugovor srpska vlada je odobrila Zakonom o proglašenju konvencije.

is_03_s

Gradnja pruge kod Vršca, 1856. godine

U Srbiji, iscrpljenoj ratom protiv Turaka, vladala je ekonomska kriza. Država nije bila u stanju da odgovori obavezama koje su proizilazile iz sklopljene konvencije. Beč je stalno urgirao, upozoravao i pretio. Aprila 1880. Srbija je bila primorana da potpise novu konvenciju koja se isključivo odnosila na izgradnju pruge. Rok za izgradnju pruge bio je opet tri godine, odnosno 15. juni 1883. godine. Krajem 1880. godine vlada je raspisala licitaciju na koju se javilo jedno francusko društvo iz Pariza – „Generalna unija“.

Knez Milan Obrenović je srebrnim budakom 3.7.1881. godine udario temelj Srpskim državnim železnicama. Ovaj događaj zbio se „kraj mosta na Mokroluškoj rečici do Topčiderskog puta“ (to mesto je u blizini današnjeg mosta „Gazela“ u Beogradu).

Posle samo godinu dana „Generalna unija“ je bankrotirala, pa je radove nastavilo novoformirano Društvo za izgradnju i eksploataciju Srpskih državnih železnica. Zbog toga je prvi svečani voz na pruzi Beograd–Niš zakasnio čitavih petnaest meseci i protutnjao Moravskom dolinom 23. 8. 1884. godine. (4. septembra po Gregorijanskom kalendaru). Redovni saobraćaj otpočeo je 3. 9. 1884. godine (15. septembra po Gregorijanskom kalendaru; taj dan Jugoslovenske železnice obeležavaju svake godine kao Dan železničara Jugoslavije).

Posle Prvog svetskog rata sve ove teritorije su se ujedinile u Kraljevinu SHS i železnička mreža postaje jedinstvena, kakva ostaje i posle Drugog svetskog rata. Mrežu pruga sačinjavalo je pet sistema različitih kolosečnih širina i to: 0,600 m, 0,750 m, 0,760 m, 1 m i 1,435 m.
Godine 1964. donet je program modernizacije JŽ, koji je uključio i masovno ukidanje uzanih i nerentabilnih pruga.
Godine 1970, tačnije 31.5.1970. puštena je u saobraćaj prva elektrificirana pruga na mreži JŽ– Beograd–Šid–državna granica (Zagreb).
Sredinom devedesetih godina počinje intenzivna revitalizacija pruga u Vojvodini (Sečanj–Vršac, Kikinda–Banatsko Aranđelovo, Horgoš–Kanjiža).

Tokom agresije NATO snaga na našu zemlju znatan deo pruge i postrojenja na mreži je uništen ili onesposobljen. Razvoj i modernizacija započeta početkom 90-tih naglo je usporena i prekinuta u ovom periodu. Tragovi ovih događaja prikazani su kao ratna šteta.
Danas mreža pruga ŽS iznosi 4.347 km, od čega je elektrificirano 1.387 km (32%). Ova mreža pruga prikazana je na karti, a u prilogu su dati podaci za sve pruge ili delove pruga koji su danas u eksploataciji (s nazivom uprave pod kojom su izgrađene i datumom izgradnje).

Izvor:.zeleznicesrbije.com

______________________________________________________________________________________________

Priredio&naslovio: Bora*S

ROMANTIKA, LUKSUZ I KAMENO DOBA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Romantično odmaralište „Pećina“ za zaljubljene sakriveno među liticama

Neobično i ekskluzivno mesto među liticama na zapadu Jamajke nudi spektakularan smeštaj za romantične parove…

2014-05-romanticno_odmaraliste_za_zaljubljene_u_tropskom_ambijentu_577467385

Foto: Profimedia

Luksuzno odmaralište nazvano “Pećina“, prostire se na sedam kilometara obale, a ušuškano je unutar krečnjačkih litica grada Negril, u zapadnom delu Jamajke.

Ovaj ekskluzivni kompleks nudi dvanaest prostorija skrivenih u litici, apartmane sa jednom ili dve spavaće sobe, kao i vile sa četiri neverovatno opremljene spavaće sobe.
Dodatno uživanje nudi i pogled na kristalno čistu vodu Karipskog mora, kao i stepenište koje vodi pravo do vode gde možete uživati u plivanju ali i istraživanju pećinskog sistema.

Pećina pružaju sve udobnosti kućnog života u zabačenim i ekluzivnim liticama, ali i posebno sređenu prostoriju u kojoj parovi mogu u samoći večerati, uz sveće i romantični pećinski ambijent.
Uživanju doprinosi i bazen sa slanom vodom koji pruža pogled na bujne Jamajske pejzaže, džakuzi i spa, povezani kamenitim stazama sa pećinama i odmaralištima.
Na taj način svaki par može pronaći svoj mir, a kako sve to izgleda pogledajte: lisa.rs.
Radmila Jeremić
Izvor:lisa.rs

_____________________________________________________________________________________________________

Luksuz i kameno doba: odmor za dušu i telo u očaravajućem hotelu Kaga Kama

Ukoliko volite prirodno okruženje, a pritom ste avanturističkog duha, hotel Kagga Kamma navešće vas da – bar u mislima – ovog sekunda spakujete kofere i krenete…

2014-05-ocaravajuci_hotel_napravljen_u_pecini_za_prave_avanturiste_aps_922026520

Foto: Profimedia

Smešten na jugu Afrike, među stenama planine Sederberg, koja je poznata po svojoj lepoti i netaknutoj prirodi, hotel „Kagga Kamma“ nudi jedinstveno iskustvo.
Za razliku od ekskluzivnih hotela napravljenih od najskupljih materijala i po poslednjim dizajnerskim idejama, ovo odmaralište nas vraća u kameno doba.
Napravljen u pećini, daleko od saobraćaja, tehnologije i zagađenja, kompleks „Kagga Kamma“ je stvoren za užitak, a posebno se preporučuje bračnim parovima da ovo romantično mesto izaberu za svoj medeni mesec.
Da li ste nekad zamišljali kako je spavati pod otvorenim nebom u udobnom krevetu dok se čuje cvrkut ptica i prirode? U ovom odmaralištu ne samo da je to moguće, već je i preporučljivo u posebnim dizajniranim prostorijama pod nazivom “soba na otvorenom”.
Ukoliko ipak više volite da se ušuškate između „četiri zida“ ili – ovde je bolje reći – četiri stene, očekuju vas sobe unutar pećine opremljene u duhu kamenog doba. Slike na stenama koje nas vraćaju u daleku prošlost, a prirodni materijali od kojih je napravljen nameštaj, kao i trepazarija postavljena između stena za logorskom vatrom ostavljaju jedan poseban utisak.
Našlo se mesta i za moderan bazen između stena jer ovakav jedan ekskluzivan hotel ne mi mogao proći bez tako savremenog detalja.
Izvor:lisa.rs

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

Da. Ustajem sad i idem!

SEĆANJE NA HEROINU POZORIŠTA I KRALJICU ROMANSI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Sećanje na Oliveru Marković

Olivera Marković se rodila u Beogradu 3. maja 1925. godine.

thumbnail.php1Ljubav prema teatru pokazivala je u najranijem detinjstvu da bi za vreme okupacije, sa grupom vršnjaka-gimnazijalaca i studenata, počela da sprema predstave na Kolarčevom univerzitetu i u beogradskim stanovima.

Prvi film snima već 1945. godine U planinama Jugoslavije. Član je Omladinskog, pa Akademskog pozorišta, a 1948. postaje jedan od studenata prve generacije Pozorišne akademije, u klasi Mate Miloševića. Sledeće godine postaje član Beogradskog dramskog pozorišta, u kojem igra i diplomsku predstavu, Poslednji Maksima Gorkog (1952).

Posle kraćeg angažmana u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu, 1967. godine postaje član Narodnog pozorišta u Beogradu, gde je ostvarila više od trideset značajnih uloga, počev od Darje u Tihom Donu (M. Šolihov / V. Lukić), preko Maše u Tolstojevom Živom lešu, Agafje u Gogoljevoj Ženidbi, Aleksandre u Anujevoj Kolombi, Juliške u Nušićevom Putu oko sveta, Libere u Goldonijevim Ribarskim svađama, Arkadine u Čehovljevom Galebu, Babe u Gorskom vijencu (P. P. Njegoš / B. M. Mihiz, M. Bećković), Žene u Pat ili igra kraljeva, Gospođe Olge u istoimenom komadu Milutina Bojića, Gđe Jece Đerman u Kako zasmejati gospodara Vide Ognjenović, Filamente i Madam Parnel u Molijerovim Učenim ženama i Tartifu… do Brehtove Majke Hrabrosti, Nušićeve Živke ministarke i Stankovićeve Koštane.

U penziju odlazi 1989. godine, a poslednju premijeru na matičnoj sceni igra 1998. (uloga Mame u Makdoninom komadu Sakati Bili sa Inišmora).
Nagradu Narodnog pozorišta je dobila dva puta, za uloge Majka Hrabrost (1972) i Klara (Leda, 1978). Najveće priznanje koje dodeljuje Nacionalni teatar, Plaketu, dobila je 1988. godine.

Ako se ovome dodaju i najraznovrsniji dramski likovi ostvareni na drugim teatarskim scenama širom ondašnje zemlje, Markovićkin pozorišni opus broji više od sto uloga, među kojima je teško izdvojiti najbolje. Pomenimo bar neke: Maša (Tri sestre A. Čehova), Dunja ( Zločin i kazna F. M. Dostojevski / Minja Dedić), Katarina ( Ukroćena goropad V. Šekspira), Margaret ( Mačka na usijanom limenom krovu T. Vilijamsa), Eliza Dulitl ( Pigmalion B. Šoa), Silija Pičam (Prosjačka opera B. Brehta) i mnoge, mnoge druge.

Pored onih u matičnom Teatru, od pozorišnih nagrada izdvajamo i Specijalnu nagradu na Danima Komedije, Oktobarsku nagradu grada Beograda, Plakete Mata Milošević i Dobrica Milutinović te Dobričin prsten.

U impozantnom opusu od 63 snimljena filma su: Sumnjivo lice, Poslednji kolosek, Vlak bez voznog reda, Uzavreli grad, Dr, Kozara, Put oko sveta, Sibirska ledi Magbet (režirao Andžej Vajda), Nacionalna klasa, Petrijin venac, Majstori, majstori, Moj tata na određeno vreme, Balkan ekspres, Već viđeno,Braća po materi, Sabirni centar, Urnebesna tragedija…

Među filmskim nagradama ističu se Srebrna i dve Zlatne arene na Filmskom festivalu u Puli, te Slavica za ukupni doprinos razvoju filmske umetnosti. Rado je snimala i za televiziju – 13 drama, 26 serija i više šou-programa, a ostvarila je i pedesetak uloga u radio-dramama.

Najšira publika je pamti kao vrsnu, po mnogima najbolju pevačicu ruskih romansi i šlagera.
Olivera Marković je sahranjena 5. jula u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu.

Izvor: story.rs


Zlatna kolekcija: Diskografija Olivere Marković

thumbnail.php

Olivera Marković. Promo foto

Nekad prva heroina jugoslovenskog pozorišta, Olivera Marković, bila je poznata i po svom izuzetnom muzičkom talentu. Nedavno se kod nas na tržištu pojavio dvosturki CD sa gotovo celom njenom diskografijom

 Olivera Marković rođena je u Beogradu 1925. godine, a u svom bogatom umetničkom opusu stekla je mnogobrojna priznanja, nagrade i obožavatelje zahvaljujući svojim pozorišnim, filmskim ali i pevačkim angažmanima pa je i tako zaslužila laskavu titulu kraljice romanse.

Jugoton je 1958. godine objavio par njenih singlova popularne muzike s ciganskim začinima kao i dva šlagerska dueta. Uz filmske uspehe, raslo je i zanimanje za njen uzbudljiv glas koji je po rečima urednika izdanja Siniše Škarice imao nešto toliko impresivno i vibrantno da i 50-ak godina posle osećamo kako iz njega izvire ono što nazivamo našim prvim životnim senzacijama.

Multitalentiranost ove glumice i pevačice kao i ženstven imidž zaslužni su za uspeh ploče Naši popularni pjevači – Olivera Marković čiji je tiraž dostigao tada fantastičnu srebrnu brojku od 50.000 primeraka.

thumbnail.php2Tačka na ozbiljniju pevačku karijeru stavljena je 1971. objavom njene jedine longplejke pod nazivom Romanse koja je zapravo bila retrospektiva Oliverinih najuspešnijih ruskih i ciganskih napeva iz Jugotonovog kataloga. Olivera, za koju je teško proceniti jesu li je više obožavali kao glumicu ili pevačicu, svojom smrću u 87. godini konačno se preselila u tri obećana panteona – pozorištnu i filmsku kuću slavni, kao i panteon popularne muzike.
Izvor: story.rs

____________________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________________

OLIVERA MARKOVIĆ — TEKSTOPISAC

.
HRIZANTEME

Olivera_Markovic_foto_sa_omota_RomansePrvi susret naš, prvi dodir blag,
Hrizantema mir i tvoj nežni glas
Vrt je skrio taj, gde sam sama ja,
Gde u srcu još skrivam bol i jad.

Davno već svele tu
Hrizanteme su te
I bez njih svele su
Oči i suze sve?

Pust i tuđ je prag, davno nema vas,
Tužni miris tek hrizantema tih
Uvek seća me na taj nežni dah.
Na vrt što je tuđ, tako pust je sad.

Davno već svele tu
Hrizanteme su te
I bez njih svele su
Oči i suze sve.

.
PIJMO

Kad zalevaš cveće, lepše tad miriše,
Kad zavoli srce, čovek lepše diše.
Pijmo za drugarstvo i za ljubav večnu,
Za minulu prošlost i budućnost srećnu.

Kao što i trava pije kišne kapi,
Tako ljudsko srce za ljubavlju vapi
Pijmo za drugarstvo i za ljubav večnu,
Za minulu prošlost i budućnost srećnu.
ŠARABAN

Kad srce zadrhti i želja ovlada,
Tad ga videt moram i ljubiti ja.
Sve srce moje, sva moja blaga,
Njemu ću dati, njemu sad ja.

Ciganski tabor, čerga daleka.
Tamo sad dragi čeka me, čeka.
Požuri, momče, konje sad goni,
Nek lete brže, trojka nek zvoni.
Sve što sad imam tebi ću dati,
Da leti trojka, vreme da krati.

Kad srce zadrhti i želja ovlada,
Tad ga videt moram i ljubiti ja.
Sve srce moje, sva moja blaga,
Njemu ću dati, njemu sad ja.

Prozirnim šalom, mrznu se grudi,
A njih će dragi noćas da ljubi.
Mećava veje, lede se usta,
A njih će dragi noćas da ljubi.
Požuri, momče, konje sad goni,
Nek lete brže, trojka nek zvoni.

.
ZAŠTO TE TOLIKO VOLIM

Reci, slutiš li ti moju ljubav i bol?
Slutiš li da bezumno te volim?
Neću nikada, znaj, drugom da tebe dam.
Nemoj da odeš sad, ja te molim.

Ah, ne reci mi bar da je došao kraj,
Zašto patnju svom srcu ti želiš?
Čemu rastanak taj, čemu suza tih sjaj,
Kad ja znam da i ti mene voliš?
JA HOĆU DA VOLIM I DA PATIM

Kada srce zaželi da voli,
Želju njemu ispunite tad,
U životu ima puno boli,
Naš je život sreća ili pad.

Za trenutak jednog divnog sna
Bolno čezne moja duša sva,
Otkucajem svakim srce moli,
Jer hoće da ljubi i da voli.

Rekli su mi da su sve to laži
Nema sreće, zalud je ne traži,
Neću to da primim i da shvatim,
Jer hoću da volim i da patim.

Tekstovi pesama Olivere Marković preuzeti su iz knjige notnih zapisa Žarka Petrovića
Pesme koje večno žive | tri stotine pesama | Prvo izdanje, 1987. godine
Za izdavača, gl. i odg. urednik Zoran ŽIVKOVIĆ | Redakcija i notografija: ODELJENJE NOTOGRAFIJE IO „NOTA“

Izvor:riznicasrpska.net/muzika/

___________________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________________

Olivera Marković o pedeset godina karijere, poštovanju publike, ulogama

Lepota je bila preteška
olivera2Danas bih birala mirniji život, intimniji, da nadoknadim ljubav koju nisam dala onima kojima sam morala. Doživela sam sreću da igram u podeli svog sina

Monografija posvećena Oliveri Marković, 13. laureatu nagrade Dobričin prsten (priređivač knjige je kritičar Feliks Pašić, izdavač SDUS, odgovorni urednik Danica Maksimović, predsednik SDUS-a), promovisana je u Beogradskom dramskom pozorištu, kući u kojoj je jedna od naših najvećih glumica odigrala verovatno najznačajniji deo svog repertoara. Na dve stotine strana, bogato ilustrovana fotografijama koje prate njen život od detinjstva, prvih pozorišnih, filmskih i televizijskih uloga do današnjih dana, knjiga je i dokument o kulturnoj sceni dvadesetog veka i sjajnoj generaciji umetnika koja je karijeru počela krajem Drugog svetskog rata.

Ne postoji karijera od restlova
Da li i danas smatrate da uloga „čini“ glumca, a ne glumac ulogu?
– Ne, ja sam samo govorila da ne verujem u ono što Stanislavski tvrdi – da nema malih uloga, da ima samo malih glumaca. Znamo, međutim, da niko u svetu nije od restlova napravio karijeru. Glumac se postaje isključivo ulogom.

– Zbunjena sam i malo mi je nelagodno što sam na ovoj promociji čula toliko lepog o sebi, ali sam i zahvalna što su mi moje kolege ovom knjigom podigle spomenik još za života.
Monografija se poklapa i sa jednim značajnim datumom – 50 godina karijere. Ako biste danas birali, da li bi to bio isti put?
– Prvo, treba i sama da poverujem da već pedeset godina igram, i da već pola veka postoje neki ljudi koji dolaze u pozorište ili u bioskop da gledaju šta ja to radim. Meni je to vrlo važno, zato što sam uvek duboko poštovala i volela svoju publiku. Taj osećaj imam i sada, i danas sam spremna da bolesna ustanem iz kreveta i izađem na scenu.
Više od pola svog života dala sam pozorištu. Sve je teklo onako kako jedan glumac želi da proživi svoj glumački vek, bilo je mnogo srećnih i tužnih trenutaka. Ali, danas mi se čini da taj put nikada više ne bih izabrala i ponovila. Jednostavno zato što je čitava ta lepota koju sam doživela bila vrlo teška i naporna. Sada bih birala neki mirniji život, intimniji, samo moj, da nadoknadim ljubav koju zbog karijere nisam dala onima kojima sam morala i koji su zasluživali više.
U knjizi govorite o svom sinu, reditelju Goranu Markoviću, glumcima Radetu Markoviću i Dušanu Bulajiću, sa kojima ste bili u braku?
– Kad je Goran upisao režiju, nadala sam se da ću bar jednom igrati u nekom njegovom filmu. I to sam doživela. Sa Radetom sam odigrala veliki i značajan repertoar. Ali, na promociji ove knjige imala sam želju da pored Gorana i Radeta tu bude još neko, moj suprug Dušan Bulajić. Mislim da se od njegove smrti i od tog bola još nisam otrgla.
R. Radosavljević /Foto: V. Marković
Izvor:arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/10/16/

____________________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

SREĆNI SLIKARI DUGO ŽIVE…

TAMOiOVDE___________________________

PAVEL PAJA JOVANOVIĆ

Pavel_Paja_Jovanovic_(1859-1957)Paja Jovanović, jedan od najvećih srpskih slikara, rođen je u Vršcu 16. juna 1859. godine kao najstariji sin Stefana Jovanovića, trgovca i fotografa, i Ernestine Deot iz Temišvara.

Završio je Slikarsku akademiju u Beču, u klasi profesora Kristiana Gripenkerla. Boravio je jedno vreme u Minhenu, Parizu, Španiji, Italiji, Švajcarskoj, zatim na Kavkazu, u Carigradu i Egiptu, Americi. Od 1900. godine uglavnom radi u Parizu i Beču. Posle Prvog svetskog rata boravio je duže vremena u Beogradu i Bukureštu.

Izlagao je na slikarskim izložbama u Parizu, Beču, Berlinu, Londonu i Rimu. Na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. dobio je zlatnu medalju za sliku „Krunisanje cara Dušana“. Iste godine odlikovan je Ordenom Belog orla V reda.

Radio je istorijske kompozicije i portrete, kompozicije sa motivima iz narodnog života Srbije, Crne Gore i Albanije. Osim ikonostasa Saborne crkve u Novom Sadu, istorijske kompozicije iz života Nemanjića za Saborni hram u Sremskim Karlovcima, radio je ikonostas Male Crkve u Dolovu. Naslikao je prvi potret cara Franca Jozefa u Šenbrunu.

Umro je u Beču 30. novembra 1957. godine. Po njegovoj želji, urna sa posmrtnim ostacima preneta je u Beograd.

Fotografija: Milan Jovanović,
Paja Jovanović, 1900.  
LPJ, Inv. br. 87

riznicasrpska.net


Pavle_Paja_Jovanovic_-_Umetnikova_supruga_Muni_1925

Umetnikova supruga Muni, 1925. / Галерија Матице српске

Pavle_Paja_Jovanovic_-_Bosko_Jugovic_1922_verzija_dela_iz_1897

Boško Jugović | verzija dela iz 1897. | ulje na platnu, 148 x 99 cm

Pavel_Paja_Jovanovic_-_Portret_vajara_Djordja_Jovanovica,_1906-1908

Portret vajara Đorđa Jovanovića, 1906—1908. / Галерија Матице српске

Pavel_Paja_Jovanovic_-_Muni_u_salonu_1917


Muni u salonu, 1917. | Narodni muzej u Beogradu

Pavle_Paja_Jovanovic_-_Borba_petlova_1920


Borba petlova, 1920-26. / Галерија Матице српске

_________________________________________________________________________

KIĆENJE NEVESTE PAJE JOVANOVIĆA

Pavle_Paja_Jovanovic_-_Kicenje_neveste_1888

 Kićenje neveste, 1885/1886. | ulje na platnu, 96,5 x 135 cm | Narodni muzej u Beogradu, inv. br. 31—115
Provenijencija: French Gallery, London (do 1893. godine)
Privatno vlasništvo, London
Otkupljeno za Narodni muzej 1935. godine, posredstvom Ministarstva inostranih dela Kraljevine Jugoslavije

 Kićenje neveste je jedno od najpoznatijih dela Paje Jovanovića.  Nastalo je u vreme umetnikovih intenzivnih putovanja i boravaka po Balkanu, u prvoj polovini osamdesetih godina XIX veka.

  Vedra, folklorno živopisna, besprekorno slikarski izvedena sa obiljem etnografskih detalja, ovo delo je jedno od najboljih Jovanovićevih radova kako ovog perioda, tako i u celini. U širem kontekstu, ova slika Paje Jovanovića u sebi sadrži sve relevantne odlike poetike akademizma i prema tome je, zajedno sa drugim Jovanovićevim delima iz ovog perioda, presudno uticala na razvoj srpskog realističkog slikarstva krajem XIX  veka.

Poznata je  i druga verzija ove teme, ali nažalost samo po opisu iz literature. Na toj slici su oko neveste dve žene koje je kite, dok je sa leve strane prikazana majka kako sklopljenih ruku od radosti plače. Takođe su naslikana i ulazna vrata sa leve strane, na kojoj stoji devojka koja samo što nije zaplakala, dok se sa desne strane nalazila žena koja vodi devojčicu sa darovima ka nevesti (videti: Mita Živković, Paja Jovanović, akademski slikar, Prilog istoriji srpske umetnosti, Letopis Matice srpske, knj. 165, Novi Sad 1891, sv. 1, str. 1—19).

U literaturi slika se pojavljuje i pod nazivima: „Nevesta“, „Kite mladu“, „Oprema mlade“.

Tokom konzervatorskih ispitivanja, sprovedenih prilikom konzervatorsko-restauratorskih radova u Ateljeu za restauraciju umetničkih dela Narodnog muzeja u Beogradu 2009. godine, ustanovljeno je da ispod gornjih bojenih slojeva postoji potpisana prvobitna kompozicija sa istom temom. U završnoj varijanti, Jovanović je skratio format platna sa desne strane (za oko 7cm), prostor enterijera je nešto izmenio, levu stranu kompozicije je u manjoj meri prepravio, a desni deo je potpuno preslikan: tri devojke koje sede i vezu na klupi naslikane su preko figura žene i devojčice koja nosi korpicu sa cvećem i stidljivo nevesti prinosi darove.

Petar Petrović, viši kustos
mr Sofija Kajtez, viši restaurator

Tekst i slika: Narodni muzej /riznicasrpska.net

_________________________________________________________________________

SREĆNI SLIKARI DUGO ŽIVE

Bio je Pavle glas junačkog Balkana a miljenik otmene mondenske Evrope. Smatran akademskim realistom a vatreno tragao za mitskim i romantičnim. Napravio majstorsku sintezu svih njemu savremenih modernizama a ostao tradicionalan. Bio doslovno svetski, slavan i tražen na svim kontinentima, a sa Ilarionom Ruvarcem peške obilazio fruškogorske manastire i ostao najdublje privržen svom narodu.

Voleli ga i vladari, i žene, i crkva, i sudbina. Poživeo je 98 godina, da nikad ne umre

Piše: Dejan Đorić

Paja Jovanovic copyOd rane mladosti do kraja života, Paja Jovanović je živeo i radio u važnim evropskim gradovima: Beču, Londonu, Minhenu, Parizu i Beogradu. Bio je umetnik metropole, uglađen, elegantan, moderan, obrazovan i slavan. Ugled svetskog slikara je stekao u vreme kada je bilo na hiljade vrhunskih majstora. Postao je građanin sveta, ali nije izneverio nacionalno i lokalno, podneblje iz koga je potekao. Lepom i bogatom svetu otmenih žena i visoke gospode, blaziranom i senzacija uvek željnom, ponudio je oporu balkansku egzotiku. U tome mu je pomogla generacija književnika kao što su Vuk Karadžić, Gete, Prosper Merime, Šarl Nodije i drugi.

Premda se o njemu obično misli kao o akademskom realisti, oslanjao se on i na romantičare koji su negovali nacionalnu mitologiju, istoriju i legende neevropskih i naroda pod turskom okupacijom.
Romantičarski ushićen srednjovekovnim i natprirodnim, nasuprot klasicističkom prosvetiteljskom teroru razuma i političkog apsolutizma, Paja Jovanović je bio glas malih balkanskih naroda, koji su na svetsku scenu donosili bogatu i junačku prošlost. Tu savest Evrope, povratak izvoru i korenima, likovno su osmislili i drugi slikari, slavni u Parizu i evropskim metropolama, kao što su Mihalji Munkači (omiljeni slikar Ničea i Džojsa), Rjepin, Jan Matejko, lord Lejton, ser Lorens Alma Tadema, Albert Mur i Vlaho Bukovac, jedan od vladara pariskog Salona, koji je u francusku kulturu ušao slikajući dramatične i romantične prizore iz balkanske istorije. Romantizam je otpočeo Gojinim vizijama i povratkom narodnom kao vidu otpora dvoru i francuskoj okupaciji. Nakon Vilijama Blejka, Delakroa, Žerikoa i Šaserioa, poslednji romantičari su pokušavali da mitsku povest otkriju gotovo naučnim metodama. Delovali su u zoru modernizma i već nakon generacije njihovih savremenika, impresionista i postimpresionista, biće odbačene tekovine istorijskog stila i XIX veka.

IZBEGAO ZAMKE DEKADENCIJE

01U evropskoj kulturi je sagoreo aristokratski duh, a na scenu su stupili radnici, boljševici, anarhisti, feministkinje i umetnički revolucionari. Uoči sloma buržoazije, bogati svet je, bežeći od dosade materijalizma i ustaljene kućne atmosfere, tragao za uzbuđenjima.

Dame sa pratnjom posećivale su najsiromašnije četvrti i pušionice opijuma kao neku vrstu ljudskog zoološkog vrta, a hašišu, laudanumu i apsintu su se odavali najveći umovi i talenti kao što su Tomas de Kvinsi, Bodler, Teofil Gotje, Balzak, E. T. A. Hofman i Edgar Alan Po. Lekari smatraju da je Van Gogovu kolorističku revoluciju izazvao apsint koji je kao psihodelik u njemu pokrenuo doživljaj boja, što se odrazilo na njegovim prvim avangardnim slikama.
Paja Jovanović je izvanredno osećao duh epohe koji je uništio mnoge talente. Sa srpskim racionalizmom, tipičnim za naše lekare, oficire, filozofe i naučnike, izbegao je zamke veštačkih rajeva i dekadentnoj evropskoj kulturi, u likovnom smislu, doneo nešto novo: etos i etnos Crne Gore, junačke scene, romantičnu prošlost iz doba pre turskih osvajanja, vedute nepoznatih gradova, neobične, snažne, mudre i dostojanstvene dinarske likove, pa i borbe petlova, koje ne pripadaju našoj kulturi.

Zasićenom svetu je imponovalo da jedan evropski sin deluje na posrnule naravi, a da pri tom ničim ne izneveri otmeni duh. Njegov šarm i harizma bonvivana i kosmopolite doneli su mu mnoge porudžbine. Značajan je kao prvi srpski slavan slikar, čija su dela rasejana po velikom svetu, od Evrope do Japana i Amerike.

02Njegov uspeh ponovili su samo Dado Đurić i Marina Abramović. Odredio je neke od najvažnijih parametara za našu sredinu i odnos prema svetu. Prvi je stvarao u duhu postmodernog slogana „misli globalno, deluj lokalno” i preteča je umetnika koji promovišu vrednosti malih kultura. Uspeo je na svetskoj sceni kao mondenski, popularan, ali i ozbiljan umetnik, ključan za nacionalnu istoriju. Rezimirao je i sjedinio sve glavne stilove svog vremena, od romantizma i realizma do impresionizma, a ostao tradicionalan.
Umeo je da priđe vladajućem sloju, da uživa sve pogodnosti, a da ipak ostane svoj. Nije se vezao za pomodni simbolizam (koji je, uostalom, relativno kratko trajao, jer ga je oko 1907, sa prvim političkim i umetničkim revolucijama, potisnuo modernizam, a oko 1914. je već nestao).

Njegovo stvaralaštvo je krajnje profesionalno – umetnost uvek iznad zanata. To mu je omogućilo da stalno dobija porudžbine, pa je pred kraj života, sa osamdeset osam godina, uradio pripremni crtež i naslikao paradni portret Josipa Broza Tita, poslednji u nizu njegovih vladarskih portreta, od kralja Nikole crnogorskog, princeze Milene, prestolonaslednika Danila, do cara Franje Josifa i belgijske kraljice Jelisavete.

VLADAR LIKOVNOG NEBA

Uvek u žiži aktuelnih događanja, Jovanović je veliki slikar herojskog, ali nikad i totalitarnog. Dela Ranjeni Crnogorac, Povratak poražene čete i Povratak Crnogoraca iz boja bila su cenjena, kao i kompozicija Furor teutonikus,za koju je na svetskoj izložbi u Sent Luisu dobio srebrnu medalju.

04Miljenik dvorova i plemstva, dobitnik najvećih nagrada, saradnik velikih galerista, svetski putnik, koji je, kao Ežen Delakroa, Vereščagin i Nikolaj Rerih, posetio Maroko i Kavkaz, ali i Grčku, Španiju, Egipat i niz gradova, od Budimpešte do Carigrada, nikada nije zaboravio svoj rodni Vršac, a fruškogorske manastire je obilazio sa tada najboljim srpskim istoričarem Ilarionom Ruvarcem.

03Pored balkanskih tema naglašene atmosfere (Guslar, Kićenje neveste, Izdajica, Krvni umir),naslikao je i Vršački triptihon. Sistematski je obilazio ceo Balkan i na terenu i u arhivima izučavao istoriju, arhitekturu, nošnju, naoružanje i običaje. Nakon višegodišnjih priprema, sa neviđenom akribijom je naslikao naša najvažnija istorijska dela i rekonstrukciju Takovskog ustanka (u dve verzije), Proglašenje Dušanovog zakonika i tri varijante Seobe Srba, a za ugledne naručioce iz sveta slikao je i druge istorijske kompozicije.

05On je naš najvažniji slikar ne samo po tome što je polazio od vrednosti svoje sredine. Nosilac evropskih medalja i odlikovanja, kao i Ordena za zasluge za narod I reda, on je pre svega slikar kosovskog mita (između ostalih i slika iz 1913. Osveta Kosova), alii Ženidbe Hercega Ferija IV sa Jelisavetom Habsburškom.


Paja Jovanović je naš poslednji veliki slikar starog kova i prvi moderni, a po mnogo čemu i postmoderni. Sa njim se završava jedno doba i pogled na svet, ne samo beogradski i srpski. Otmen, bogat, lep i obrazovan, on je uzor stvaraoca koji, kako kaže Dragoš Kalajić, zastupa „beogradski pogled na svet”.
Brojni savremeni slikari poštuju Paju Jovanovića. Među njima su neki od najboljih svetskih slikara fantastike, poput Željka Tonšića, Sergeja Aparina i Borisa Dragojevića. U Beogradu i Sremskoj Mitrovici Jovanovićevi sledbenici otkrivaju slikarske tajne ovog majstora i postaju njegovi privrženici. On je uzor jedne slikarske škole i mentor duhovnosti modernih majstora realizma.
Oženjen mnogo mlađom lepom Bečlijkom, ovaj akademik je našoj umetnosti na ličnom i profesionalnom planu postavio najviše zahteve. Živeo je devedeset osam godina. Ne samo da je spojio dva veka i dve epohe, dokazao da srećni slikari dugo žive, već je uspeo da u dubokoj starosti slika kao u najboljim danima, što nisu mogli ni neki slavniji slikari. Pojavom, stilom i značajem, Paja Jovanović je postao veliki uzor za sve buduće stvaraoce, večni slikar, apsolutni vladar ne samo našeg likovnog neba.

***

Omaž
Kao omaž ovom velikom majstoru, godine 1994. je u beogradskom Muzeju savremene umetnosti održana prevratnička izložba „Balkanski istočnici”. Izučavajući godinama Paju Jovanovića, autor izložbe Dragoš Kalajić i koautor Dejan Đorić prvi su kod nas predstavili drugu stranu istorije srpske moderne. Ukazali su na svu inferiornost nekih naših kritičara i umetnika, ovisnika o zapadnim trendovima, i otkrili neiskorišćene mogućnosti postavljanja naših estetskih vrednosti. Pokazali su da je živ duh Paje Jovanovića, velikog slikara Beča, Budimpešte i Minhena, i da slikarstvo, uprkos tvrdnji postmodernih teoretičara, nije mrtvo.

***

Tumači i nastavljači
Najbolje ga je proučio slikar Slobodan Bob Đurđević i svoja saznanja preneo na sina Veljka Đurđevića. Beogradski slikari Stojan Milanov, Slavoljub Radivojević i Aleksandar Jovanović su njime inspirisani. Na njegovom tragu je i Robert Kalmarević, majstor portretne umetnosti. U Sremskoj Mitrovici deluju članovi grupe „Esnaf” – Dragan Martinović, Goran Mitrović, Damir Savić i Jovica Tomašević – nastavljači dela Paje Jovanovića i slikari vojvođanske tajne, kao što su to i Srećko Radulović i Mihail Kulačić. Milan Miletić, začetnik našeg magičnog realizma, poklonik je Uroša Predića i Paje Jovanovića, što se uočava i u njegovom načinu slikanja. Tomislav Suhecki u Vršcu aktuelizuje prožimanje realizma i modernizma, postmodernu auru Paje
Jovanovića.

POVODOM 150. GODIŠNJICE ROĐENJA PAJE JOVANOVIĆA (1859-1957), JEDNOG OD NAJVEĆIH SRPSKIH UMETNIKA SVIH VREMENA

Izvor:nacionalnarevija.com /Br 15/

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

PAJA JOVANOVIĆ

Kao neki stari orao lebdeo je lik slikara Paje Jovanovića nad našim umetničkim razvojem. Smenjivale su se generacije slikara, nestajale su mnoge snažne ličnosti koje su ponetkom ovog veka izvršile modernizaciju srpskog slikarstva, a ratovi i kobne ratne posledice prerano su i nemilosrdno grabile naše umetničke nade. U košmaru velikih društvenih preloma, u vrtlogu grozničavih umetničkih traženja u kojem su se pokatkad ispisivale najtragičnije lične biografije, sigurno se i nekako stameno izdizao umetnik Paja Jovanović, kome je sudbina namenila ulogu svedoka gotovo svih važnijih zbivanja naše moderne, političke a razume se i likovne istorije. Tekao je njegov bogati život u vremenskom rasponu kada je Srbijom još godinu dana vladao knez Miloš, doživeo je on na kraju i pobedu narodne revolucije rođene u burama Drugog svetskog rata.

Danas, kada je stari orao sleteo sa svojih visina, mogu se sa znatno više pravednosti ocenjivati njegova krstarenja po prostranom umetničkom nebu, Nastavite sa čitanjem