NESAVRŠENOST KAO VID LEPOTE…

tamoiovde-logo

Jedan od najistaknutijih impresionista i najvećih evropskih slikara 19. veka, slikar Pjer Ogist Renoar, rođen je 25. februara 1841. u francuskom mestu Limož.

Ovaj impresionista je tragao za inspiracijom i novim pogledima na putovanjima po svetu. Na tim putovanjima sticao je brojne prijatelje, širio je svoje perspektive, ali mahom u ime svoje umetnosti, a ne lične nesigurnosti.

653301172512a0577c6940810434981_origNije bilo sumnje da su slike Renoara izuzetne.

Njegove slike pevaju sa životom, njegova kičica intimno miluje svoje podanike.

Zanimljivo je da je on težio tome da proslavi nesavršenost kao osnovni vid lepote, međutim, sam se nije ustručavao da svoje modele ulepša kako bi dobio izgled kakav želi da stvori.

U svoja dela scena iz svakodnevnog života, aktove, mrtve prirode, pejzaže, ovaj plodan umetnik je uvek unosio svoje emocije.

278024397512a0579b2acc610765277_origMeđutim, dok su njegove slike odisale igrom sa bojama, svetlošću i pune primamljive i, čak, svečane živosti, on sam nije delovao kao srećan čovek.

Renoar je bio napet, nemiran i zahtevan duhom. On je često zanemarivao ljude oko sebe. Jednog dana bi bio zadovoljan sobom i hvalio bi se, a već sutradan pokazivao je svoju duboko ukorenjenu nesigurnost.

Talenat ovog velikog umetnika došao je do punog izražaja tek kada je počeo da slika žene. Njegove bujne, punačke dame, od kojih mnoge imaju isti stas i lice, bile su izrazito rečite i pune ženstvenosti. Neki slikari su posvetili karijere pokušavajući da prenesu dubinu u slikanju žena koju je prenosio Renoar.

1756768341512a057ad4caa859217609_330x249Renoar je imao problema sa reumatizmom, pa je teško slikao, a kako je bolest napredovala bio je prinuđen da koristi kolica i nije mogao da slika klasična platna. U kasnoj fazi zanimao se za skulpturu.

Ovaj čuveni umetnik, koji je umro 1919. godine, družio se sa Alfredom Sislijem, Frederikom Bazilom i Klod Moneom. Njegova dela Mlade devojke za klavirom, Na terasi, Devojka koja se češlja, Mulen de la Galet, Portret gospođice Grimpel sa plavom trakom, Kupačica i mnoga druga verodostojno predstavljaju duboki pečat jednog vremena.

b92.net

___________________________________________________________________________________________

Pjer Ogist Renoar – Bal na Mulin de la Galete

Prizori iz sveta zabave bile su omiljene teme francuskog slikara Pjera Ogista Renoara. Sliku Bal na Mulin de la Galete, koja se često naziva i Ples na Mulin de la Galete naslikao je 1876. godine. To je jedna od njegovih najpoznatijih slika, i svakako jedna od najznačajnijih iz perioda ranog impresionizma. Slika se danas nalazi u muzeju Orsej u Parizu.

3fcd8f90952a19354e6b0c4b58be99e3_LSlika prikazuje tipično nedeljno popodne u Mulin de la Galete u okrugu Montmartr u Parizu, blizu koga je Renoar živeo. Mulin de la Galete je bio poznat kafe sa otvorenim vrtom u kome je krajem XIX veka radnička klasa Pariza provodila vreme u plesu, piću i jelu. Posećivali su ga mnogi umetnici koji su živeli u Parizu. Renoar ga je posećivao nedeljom popodne i uživao gledajući srećne parove. Za njega je to bio savršen ambijent za sliku.

Većina ličnosti na slici su prijatelji Renoara i prefesionalni modeli koji su pozirali. Prijatelji Renoara Frank Lamy, Norbert Goeneutte, and Georges Rivière su okupljeni oko stola. Renoar je želeo da prenese živahnu i veselu atmosferu ovog popularnog vrta za ples.

Slika je tipičan impresionistički prikaz stvarnog života. To pokazuje bogatstvo formi, fluidnost poteza četkice i treperenje svetla. Gomila ljudi u pokretu „okupana“ je prirodnim i veštačkim svetlom. Izgleda kao da svetlost treperi sa životom, a mrlje boja doprinose realizmu slike. Zaljubljeni parovi na slici usred mrlja svetlosti i senke zrače ljudskom toplinom koja je puna zanosa, mada Renoar ne dopušta posmatraču da baci više od jednog letimičnog pogleda na svaki od njih. Posmatrač je tu kao slučajni prolaznik koji je uz put ugledao jedan isečak života. On ulazi u bezbrižan svet, slobodan od briga svakodnevnog života.

Slika Bal na Mulin de la Galete je prvi put izložena na Trećoj izložbi impresionista 1877. godine. Poznati pisac tog doba Georges Rivière koji je dobro poznavao Renoara napisao je kritiku za sliku u časopisu L’Iimpressionniste koji je pratio ovu izložbu. On je napisao da su to „stranice istorije, dragocenog i strogo tačnog prikaza pariskog života“. Međutim, ostale kritike nisu bile tako povoljne. Mnogi savremeni kritičari tog doba smatrali su da je ova slika samo nejasan utisak scene. Danas je ova slika jedna od najslavnijih iz perioda impresionizma. Ona beleži duh scene sa radošću i strašću, a neki kritičari smatraju da je najbolja ilustracija Monmartra u Parizu.

_______________________________________________________________________________________________

Pjer Ogist Renoar – Veslači ručaju

Scene iz restorana su bile omiljena tema francuskog slikara Pjera Ogista Renoara. Njegova poznata slika sa ovom temom iz 1875. godine, Veslači ručaju ili kako se često naziva Ručak u restoranu Furnez smatra se za prvu verziju čuvene slike Izlet ili Zabava na brodu koju će Renoar naslikati dve godine kasnije. Slika se danas nalazi u Umetničkom institutu u Čikagu.

03224d1fcb0108937e9b07deb18cf473_LZadivljujući prizor jednog letnjeg popodneva pored reke Pjer Ogist Renoar je naslikao u malom mestu Šatuu, koje se nalazi na ostrvu na reci Seni, nekoliko kilometara južno od Aržanteja. U tadašnjem izdanju popularnog turističkog vodiča ovo mesto nazvano je „rajem za pecaroše i veslače“. Sredinom sedamdesetih godina XIX veka Renoar je često posećivao ovo mesto i redovno ručavao u restoranu Furnez sa čijim vlasnikom je bio prijatelj.

Prostor slike Veslači ručaju rešetka deli na dva dela. U prvom planu prikazano je troje ljudi koji sede na terasi restorana pored reke. Dva mladića sede za stolom, a između njih sedi mlada žena koja se vidi s leđa, obučena u odeću od plavog flanela, popularnoj u to vreme za ženske veslače. Samo jedan od trojice koji ruča na ovoj slici je poznat. Mladić u beloj jakni na levoj strani je Monsieur de Lauradour, čest posetilac restorana i obližnjeg kupališta La Grenouillere. Voće, vino i čaše na stolu, a posebno držanje veslača, koji je opušteno zavaljen na svojoj stolici držeći cigaretu, ukazuju da je ručak završen. Sunčeva svetlost se probija kroz lišće i u restoran na otvorenom. Reka je jasno vidljiva u pozadini, a voda i nebo kao da se mešaju. Na reci su čamci sa veslačima.

Kao i sama scena na slici, paleta i potezi četkicom su vazdušasti i opušteni. U to vreme Renoar je bio toliko posvećen „hvatanju“ svetlih boja na otvorenom da je praktično eliminisao crnu i sivu boju iz svoje palete. Senke na beloj odeći i stolnjak u prvom planu su bledoplave boje i dopunjuju tamnu boju ženine haljine, a zatim se ponavljaju u nijansama svetlucave reke u pozadini slike.

Slika Veslači ručaju slavi buržoaska zadovoljstva, koja je Pjer Ogist Renoar verovatno doživljavao u mestu Šatuu. Sa slikarskom tehnikom, koja je u skladu sa opuštenom atmosferom na slici, on je mekim potezima četkice, stvorio čudesnu svilenu mrežu boja na platnu.

_______________________________________________________________________________________________

Pjer Ogist Renoar – Dve sestre

Ulje na platnu Dve sestre je jedna od najpoznatijih impresionističkih slika francuskog slikara Pjera Ogista Renoara. Drugi naziv ovoj slici – Na terasi – dao je trgovac umetničkim slikama i mecena impresionista Paul Durand. On je bio prvi i dugo godina jedini vlasnik ove slike. Danas se slika nalazi u Umetničkom institutu u Čikagu.

ca332973fc363da77aefed58534dcd5c_LVeruje se da je Pjer Ogist Renoar sliku Dve sestre počeo 1881. godine kada je napisao kritičaru Theodoru Duretu: “Vodim borbu sa bojom drveća, sa portretima žena i dece i osim toga ne želim da vidim ništa.“ Slika je nastala u Šatuu koje je Renoar smatrao „najprijatnijim od svih pariskih predgrađa“. Dve sestre su naslikane na terasi restorana Maison fournaise na kojoj je Renoar godinu dana ranije naslikao drugu devojku dirljivo i nežno, ali nedostaje šarm novog modela. (Devojka na balkonu, privatna kolekcija). Ovog puta je zamislio mnogo komplikovaniju kompoziciju i smestio svoje modele tako što ih je direktno ogradio i ostvario najbolje strukturno povezivanje svih elemenata na slici.

Na slici je prikazan svakodnevni prizor. Sestre na slici nisu povezane i naslikane su intenzivnijim bojama od lišća i cveća. Mlađa sestra je jedva skicirana, njeno lice je neuobličeno, kao što je to često slučaj kod dece. Ona je lepa, ali nema ekspresije na njenom licu. Njen šešir sa cvećem je možda najinteresantnija stvar u vezi nje. Starija sestra je u proleću svog života, u proleću godine. Njeno lice počinje da poprima oblik odrasle osobe, i naglašeno je crvenim šeširom i oivičeno dečačkim kovrdžama. Crveni šešir je naglašen i zelenilom okoline. Na njenoj jakni je buketić cveća. Ona gleda u daljinu prelepim sanjarskim očima i duboko razmišlja o nečemu. Njen izraz lica je nečitljiv.

Na slici je prikazano proleće. Cveće i vinova loza su ispred terase, drveće pokazuje prvo bledo zeleno lišće, vinova loza se uvija preko ograde, rani pupoljci cvetaju. U daljini su plavičasti oblaci i reka koja je jedva prepoznatljiva. U bojama reke se ogleda sunce i okolina.

Dve sestre su predstavljene publici prvi put na sedmoj izložbi impresionista u proleće 1882. godine u Parizu zajedno sa drugim Renoarovim remek-delima, kao što su Devojka sa mačkom, Devojka sa lepezom, Loža, Doručak na brodu.

Ne zna se ko je pozirao kao mlađa sestra, ali 30 godina kasnije ekspert za slikarstvo Pjera Ogista Renoara je ustanovio da je starija sestra bila Jeanne Darlot (1863-1914) koja je imala 18 godina u vreme kada je pozirala. Ona je kasnije glumila u teatru epizodne uloge u komedijama, a u novinama su često izlazile fotografije ove atraktivne glumice. Deceniju kasnije je imala debi u Comédie Française, ali ubrzo posle toga napustila je pozornicu. Očigledno njena pozorišna karijera nije bila onakva kakvu je želela. Ona se nije udavala, i postala je ljubavnica proizvođača čokolade, a kasnije jednog uticajnog senatora.

Izvor:artnit.net

_________________________________________________________________________________________________

 Pjer Ogist Renoar, francuski slikar (Limož, 25. 02. 1841 – Kanje, 17. 12. 1919)

Ogist Renoar je već od svoje 13. godine slikanjem zarađivao za život, iako mu je professor muzike Šarl Guno proricao blistavu muzičku karijeru. Razvio je vlastiti izraz, karakterističan po svetloružičastim, oker i modrim tonovima, koji otada  postaju dominantni na njegovim platnima i pastelima. Kasnije se priključio impresionistima i slikao figure i motive iz pariske sredine, scene i portrete.

U toj fazi  nastala su dela: „Loža“, „Kišobrani“, „Pijaca Pigal“ i niz  ženskih portreta. Česti motivi kupačica, rubensovski punog i robusnog akta, materinstva kao simbola plodnosti,ženskih i dečijih glava, odraz su njegovih vizuelnih doživljaja, a to isto važi i za  pejzaže i mrtve prirode sa cvećem i voćem.

rts.rs

_________________________________________________________________________________________________

https://tamoiovde.wordpress.com/2013/02/25/himna-radosti-i-lepoti/?relatedposts_exclude=20836


Priredio:Bora*S

 

 

HIMNA RADOSTI I LEPOTI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________

POČINJEM DA UMEM DA SLIKAM

Lepotu i toplinu Moneovih paleta nadmašio je samo Ogist Renoar.

R14Njegova najomiljenija tema bile su kupačice, mlade, jedre žene razvijenih oblina, s detinjastim licem i dugom kosom. Slikao je takođe i svoju decu i ta se platna smatraju, zbog svoje ljupkosti, kao dela koja spadaju među najlepše primerke ovakvog slikarstva.


Jedan od najistaknutijih impresionista i najvećih evropskih slikara 19. veka, Pjer Ogist Renoar, rođen je 25. februara 1841. u francuskom mestu Limož.

Ovaj impresionista je tragao za inspiracijom i novim pogledima na putovanjima po svetu. Na tim putovanjima sticao je brojne prijatelje, širio je svoje perspektive, ali mahom u ime svoje umetnosti, a ne lične nesigurnosti.

Renoar autoportretPortret gospođe  Sarpantije sa decom je u suštini neobično uspeo kao prikaz jedne univerzalne žene i njene porodice (gospođa Sarpantije je među najčuvenijim po gostoprimstvu u Parizu). Ova slika predstavlja ogroman uspeh kako je i bila primljena na izložbi Salona 1879. godine. Međutim, ona je i uspeh Renoara kao umetnika. Radeći van svog ateljea, ograničen u izboru predmeta, umetnik postiže prirodan aranžman dajući slici skladnost i svežinu.

Pored tvrđave-zamka i hipodroma Kanj ima još jednu znamenitost koju nikako ne treba propustiti: kuću-atelje Pjer-Ogist Renoara. Jedan od osnivača impresionizma, Renoar, posećujući Sezana, 1882, na jugu Francuske, zavoleo je svetlost i boje Sredozemlja.

Le Déjeuner des canotiersKasnije, u šezdesetoj godini, oboleo od reumatizma u toploj klimi Azurne obale traži spas. Privučen mestom, kupuje teren u Kanju na kome podiže, za to doba – početak XX veka, modernu kuću. U njoj će, podignutoj nasuprot srednjovekovnom zamku na obližnjem brdašcu i moru na drugoj, provesti sa suprugom i tri sina svoje poslednje godine života, od 1907. do smrti 3. decembra 1919.

R11Radi u blistavoj sredini prepunoj boja, u velikom zastakljenom ateljeu u maslinjaku – vrtu svoje kuće. Njegova platna iz tog perioda su inspirisana jednostavnim stvarima koje ga okružuju: voćem i mediteranskim povrćem svih boja, ružama koje gaji Alin, njegova supruga, maslinama, buketima cveća. A mlade devojke iz Kanja, najčešće zaposlene kao kelnerice u obližnjim krčmama, služe mu kao modeli i radost za njegove ostarele oči. Na njegovim platnima iz tog doba viđamo, najčešće kao kupačice, ili haremske robinje, nage devojke, ozarenih lica svetlošću, za naše doba malo otežalih, solidnih podvaljaka, sa „falticama“ iznad struka, kruškastih zadnjica, ali ipak pune sezualnosti.

R13Danas su ti debeljuškasti modeli razaslati po svetu. Umesto da služe mušterije po obližnjim kafanama pred njima defiluju posetioci u Sao Paulo, Stokholmu, Parizu, Njujorku… Samo jedno platno, Karijatide, ostalo je u zavičaju, u Kanju, u nekadašnjoj Renoarovoj kući, danas muzeju.

Davno je rečeno za njegove slike da su „himna radosti i lepoti“. Ostale su zabeležene njegove nadasve ljudske reči: „Umetnost u fraku, bilo da se radi o slikarstvu, muzici ili književnosti će uvek zadiviti. Ali za mene slika treba da bude prijatna, vesela i lepa, da lepa! Ima toliko neprijatnih stvari u životu pa nije potrebno da mi pravimo dodatne.“

Prikovan za pokretnu stolicu, ruku skrhanih bolešću, neumorno stvara izjavljujući u svojim kasnim sedamdesetim godinama: „Počinjem da umem da slikam“. Česti gosti na imanju „Kolet“ su Matis, Bonar, Roden, Modiljani, ali i trgovci slikama. Od nečega treba živeti.
Pred kraj života, od 1913 počinje da se bavi i vajarstvom. U tom naumu mu pomaže Rišar Gijo, učenik čuvenog, prvo slikara, potom skulptora Aristida Majoa. Neke od tih skulptura su deo postavke muzeja. Ipak treba reći da slikar prevazilazi skulptora.

Reonarovu kuću „Kolet“ opština Kanja je otkupila 1960. i otvorila u njoj muzej posvećen slikaru u kojem se čuvaju 11 njegovih platna, nekoliko skulptura, originalan nameštaj.                                                                      

Izvor:forum “Aladin”

Priredio:Bora*S