SLUČAJNO OTVORENA „VREMENSKA KAPSULA“…

tamoiovde-logo

Turista otvorio sef zaključan decenijama

Turista u Muzeju zaostavštine grada Vermiliona u Kanadi uspeo je „iz prve“ da pogodi kombinaciju sefa koji niko nije uspeo da otvori još od druge polovine 1970-ih godina.

Stefan Mils je zapanjio radnike muzeja kada je uspeo da otključa sef pogodivši na sreću kombinaciju koja je decenijama mučila eksperte, prenosi BBC na srpskom.

U muzeju u provinciji Alberta prethodno su više puta pokušavali da otključaju stari sef – ali bez uspeha.

Muzej, koji se nalazi u staroj školskoj zgradi od cigala, sadrži kolekciju predmeta iz istorije Vermiliona, gradića sa nešto više od 4.000 stanovnika, a jedan od eksponata je i sef poreklom iz hotela Bransvik, koji je u tom gradu otvoren 1906. godine.

Veruje se da je sef kupljen 1907, a muzeju je poklonjen početkom 1990-ih kada je hotel promenio vlasništvo i bio renoviran.

Iz muzeja su prethodno tražili pomoć stručnjaka kako bi otkrili šifru, pokušavali različite kombinacije, čak su stupili u kontakt s bivšim zaposlenima u hotelu.

Mils kaže da je cela porodica „bila zaintrigirana“ kada im je pokazan sef.

I drugi posetioci su se, baš kao i porodica Mils, igrali sa sefom i pokušavali da ga otvore, ali bezuspešno.

– Rekao sam vodiču da je to neverovatna vremenska kapsula i da ne znaju ni šta je unutra – rekao je Mils, koji radi kao varilac.

Kako navodi BBC, on je primetio da se brojevi kreću od 0 do 60, i odličio da proba 20-40-60.

– Tipična kombinacija, tri puta u smeru kazaljke na satu – 20 – dva puta u suprotnom smeru – 40 – jednom u smeru kazaljke na satu – 60, probao sam i otvorio se – ispričao je Mils.

U sefu, nažalost, nije bilo blaga, već stari nalog za plaćanje i blokčić za upisivanje narudžbina iz 1970-ih godina.

U blokčić je upisan račun za burger od pečuraka koji je koštao 1,5 kanadskih dolara (0.99 eura) i paklu cigareta za jedan kanadski dolar.

– Ti predmeti nemaju neku vrednost, ali nas veoma zanimaju. Daju nam ideju o tome kakvo je ovo mesto bilo 1977. i 1978. godine – rekao je vodič Tom Kiblvajt.

Verovatnoća da Mils tačno pogodi kombinaciju je mala, rekao je Džefri Rozental sa Univerziteta u Torontu i precizirao da je, prema njegovoj računici, šansa da se iz prvog pokušaja pogodi kombinacija 1 prema 216.000. Njegova kalkulacija je uzela u obzir da se brojevi na sefu kreću od 0 do 60.

On ipak ističe da neke takve brave imaju prostora za manevrisanje, a pošto je ova imala sigurnosni sistem od tri broja, Rozental je izračunao da su šanse ipak jedan prema 8.000, što je, ipak, „i dalje mala verovatnoća“.

Izvor: turistickisvet.com/Tanjug

____________________________________________________________________________________________

USRED PUSTINJE…

tamoiovde-logo

KAGA KAMA

Kaga Kama je jedinstven prirodni objekat od stena, koji se nalazi u srcu pustinje, blizu planine Tsederberg u Južnoj Africi.

To je privatni rezervat u netaknutoj divljini, daleko od  smoga, saobraćaja, telefona i drugih urbanih pogodnosti.

U stenama su luksuzne sobe za goste. Vrhunska udobnost smeštaja u Kaga Kama ne remeti poseban osećaj jedinstva s prirodom.

Izvor: agroekonomija

________________________________________________________________

KAO IZ BAJKE: SRPSKA CRKVICA SAKRIVENA U HRASTU…

tamoiovde-logo

U dubini šume u Srbiji, jedno drvo krije trajnu. Iako izgleda poput kuće hobita ili nekog drugog stvorenja iz bajke, njegova prava svrha je potpuno drugačija.

1Nije u pitanju ni dom usamljenog čarobnjaka, niti dečija kućica na drvetu. Ovo je zapravo Božija kuća.

Da, ovo je crkva!

Ovu minijaturnu crkvu napravio je Dragoljub Krstić 1991. godine. Nalazi se u selu Jovac, blizu Vladičinog Hana, na samom jugu Srbije.

crkva-u-drvetu-mondo-242-239x300

Foto: Facebook/Instagram/mrkavhan

Neobična crkva posvećena je Svetom Pantelejmonu, i ona nije posebna samo zbog toga što je sagrađena u drvetu već i zato što je sagrađena baš u drvetu hrasta. Hrast ima veliki značaj u srpskoj kulturi i mitologiji starih Slovena. 

Smatrano je svetim drvetom i povezivano sa bogom Perunom. Koji god da je bio motiv umetnika da sagradi ovu crkvicu, nemoguće je poreći da je ono što je on stvorio krajnje jedinstveno i jednostavno prelepo.

Ova crkvica je zaista jedno potpuno bajkovito svetilište u zagrljaju prirode.

Izvor: serbia.com

________________________________________________________________________________

OBIČAJI I SIMBOLIKA SLAVLJENJA BADNJEG DANA

________________________________________________________________________________

KAKVA SVE BLAGA SRBIJA IMA…

tamoiovde-logo

RIMSKI MOST KOD IVANJICE: Kakva sve blaga Srbija ima, a da to i ne zna!

Šesnaest kilometara jugozapadno od Ivanjice, u selu Kumanica, zarastao u prirodu kao da se nalazi u jukatanskoj džungli, leži preko reke Moravice most koga narod tog kraja od pamtiveka naziva rimskim, iako njegove linije govore da je sazidan za vreme Turaka. To, međutim, ne mora ništa da znači

80

Rimski most u blizini Ivanjice, kod sela Kumanice

Naša je zemlja kao zapušteni tavan stare kuće na koji se niko nije popeo još od kako je deda Miloje poginuo na Ceru. Ne znamo kako da drugačije objasnimo činjenicu da kulturno i prirodno nasleđe kojeg naša zemlja ima u obilju leži ili zaboravljeno ili zaraslo šumu i korov kao da je u pitanju jukatanska džungla i hramovi Maja, a ne Srbija, Balkan i Evropa.

Danas vam otkrivamo postojanje jednog takvog blaga, za koje zna vrlo malo ljudi. Naravno, da je u pitanju neka druga država, malo svesnija što se tiče ovakvih stvari, znala bi cela zemlja; ovako, ne zna skoro niko.

Takozvani Rimski most se nalazi u selu Kumanica na oko 16 kilometara jugozapadno od Ivanjice u pravcu prema planini Goliji, u blizini jedne stare i nažalost, kao i Srbija, zapuštene vodenice-potočare. Nadnosi se nad reku Moravicu, što je u stvari Zapadna Morava u svom gornjem toku, jednim svodom polukružnog oblika koji se oslanja na stenovite obale svojim oporcima i upornjacima, preko ne baš izraženih stubova; da budemo precizni, oporci svoda skupa sa paralelnim krilnim zidovima čine obalne stubove.

Most je širok 2,4 metra, a to je istovremeno i širina kolovoza; dugačak je 14 metara, računajući i stubove, a veličina lučnog otvora je 6,72 metra. Visok je oko 4 metra. Sa svih strana je okružen zelenilom i potpuno je utopljen u prirodu i okruženje, tako da posmatrač nema utisak da je u pitanju veštačka tvorenima.

85Deo je starog, i ponovo moramo da kažemo, zapuštenog puta, koji je danas prohodan samo za pešake, tovarne životinje, bicikliste i motocikliste, koji je nekada vodio iz Ivanjice pa preko Međurečja i sela Bratljeva, za Sjenicu, odnosno rašku oblast, kojim je mnogi karavan tokom epohe carigradskih sultana prošao. I ispred i iza njega, drevni se drum oštrim krivinama i velikim usponima penje na obale reke preko koje prelazi.

Sam most je delom sagrađen od tamnih glinenih škriljaca kojih ima na obala Moravice; manji deo čeonog zida je uz čela svodova sazidan krupnim lomljenim kamenom, a mestimično ima i nepravilnih komada oblutaka. Ostatak mosta, njegov najveći deo, sagrađen je od pločasto lomljenog kamena, tačnije – od krupnih pločastih komada škriljaste stene koje u okolini ima u skoro neograničenim količinama. Zbog toga se veruje da je sazidan u više razdoblja.

Na desnom obalnom stubu uzvodno postoje ostaci nepravilno izvedenog kljuna, kao neke vrste zaštitnog zida koji je imao zadatak da vertikalni krilni zid mosta zaštiti od nabujale Moravice, a slična stvar postoji i kod levog oporca uzvodno.

84Rimski most danas koriste samo pešaci, seljani iz okoline, i retki turisti-pustolovi, što strani što domaći, koji se sigurno iznenade kada nabasaju na blago u polunaseljenoj nedođiji. Oko mosta se granaju mnogi brdski putići.

Ko je i kada tačno sazidao ovaj most u selu Kumanica nije lako utvrditi. Nije nemoguće, ali nije lako; za to je potrebno da se neko stručan angažuje, da ispita sam most, metod gradnje, materijal, istorijske izvore, i tako dalje. Reklo bi se da je u pitanju turski most, pošto mu otvor liči na jedini očuvani otvor na mostu preko Uvca, a sudeći po tehnici verovatno je sazidan u 15. stoleću kada i mostovi u našoj bivšoj carskoj prestonici Prizrenu.

Narod ga zove Rimski most iz naučno neshvatljivih razloga; kao što nauka ne može da objasni kako Srbi pamte cara Dukljanina (rimskog imperatora Dioklecijana) ako su došli na Balkan nekoliko vekova nakon što je ovaj preminuo, ne može da objasni ni zašto rimskim zovu turski most. Svakako ne zbog netrpeljivosti prema Osmanlijama, pošto onda ni običnu kafu ne bismo nazivali turskom već bismo je zvali srpskom, kao što je Grci zovu grčkom.

83Ne, pre će biti da je sadašnji izgled most dobio za vreme Otomanskog carstva, ali da je za vreme Rimljana na tom mestu postojao most koji su Otomani obnovili jer je i tada kao i u antici to bio najkraći put ka Duklji iz pravca Mezije; to što mnoštvo različitih materijala korišćeno pri izgradnji sugeriše da je građen u više razdoblja, samo potvđuje ovu hipotezu.

Bilo kako bilo, nesumnjivo je u pitanju vešto izgrađena i lepa tvorevina, neobično vitkih i skladnih linija.

Još nešto, pre nego što zapečatimo tekst. Zanimljivo bi bilo videti i poreklo imena sela u kome se nalazi; etimologija bi mogla da bude povezana sa turkijskim narodom Kumana, čiji su se neki pripadnici nakon mongolske invazije 1237. godine naselili u Bugarskoj: neki su, može biti, zalutali i zapadnije, u naše krajeve. Nešto kasnije, zna se, ugarska je supruga kralja Dragutina bila po majci Kumanka, a u naše su krajeve zalazili i njihovi plaćenici tokom dinastičkih borbi između Dragutina i Milutina (spalili su Žiču). I tako dalje.

Sa druge strane, u Iranu, nedaleko od obale Kaspijskog mora, postoji selo Kumani. Veza, ipak, teško da postoji. Ali, opet, ko zna.

(Telegraf/Ivatourism)

Izvor:arheo-amateri.rs

__________________________________________________________________________________

DRVO U BORBI ZA ŽIVOT…

tamoiovde-logo

Neverovatan prizor: Drvo u borbi za život

U Nacionalnom parku „Olimpik“ u Vašingtonu nalazi se drvo koje se još uvek održava u životu samo zahvaljujući nekolicini korenova uronjenih u liticu.

images-2015-11-neverovatan_prizor_drvo_u_borbi_za_zivot_aps_842932505Veći deo drveta visi u vazduhu između dveju stena koje je razdvojio potok koji teče prema Kalejlok biču.

Iako deluje gotovo nemoguće, ovo drvo svakog proleća dobija novo lišće, uprkos tome što je veći deo njegovih korenova sasušen i visi iznad potoka.

U podnožju se formirala prostrana pećina, koja je dobila naziv Pećina drvetovog korena, dok se samo drvo najčešće naziva Drvetom života ili Drvetom koje beži.

Najzanimljivije je to što u ovom delu Amerike oluje nisu retke – pa ipak ovo hrabro stablo opstaje.

Izvor: nationalgeographic.rs/

________________________________________________________________________________

NAJSKUPLJA ŽIVOTINJA NA SVETU…

tamoiovde-logo

Ovo je NAJSKUPLJA životinja na svetu i vlasništvo je četiri biznismena

Upoznajte Horizona, najskupljeg bivola na svetu koji je procenjen na 8,5 miliona funti.

Ubraja se u najveća goveda, sa rasponom rogova od oko skoro 1,5 metara, i jedan je od najtraženijih bivola u Južnoj Africi.

2c36e1e1de4edec52b906db9a5098314

Foto: Profimedia

Horizon je pravi rudnik zlata, a tražen je zbog svojih besprekornih gena i raspona rogova. Vlasnici Gejm rezervata kupili su bivola da bi privukli turiste, a Horizon im pruža mogućnost da uzgajaju najveća i najbolja krda.

I lov je unosan posao u Africi, pa tako bizoni sa najvećim rogovima poput onih koje ima Horizon mame najiskusnije lovce kako bi došli do veoma vrednog trofeja.

Horizon ima i kvalitetno potomstvo, a cena mu se utrostručuje kada junica ostane steona. Sa normalnim „drugi stanjem“ cena je oko 38.000 funti, a već sa narednim potomstvom cena raste na 121.000 funti.

0dbb97c56a683e164571420f2d96d9e1 (1)

Foto: Wikipedia

Ovaj bivo je prvobitno prodao odgajivač Žak Malan. Trenutno je u vlasništvu četiri biznismena iz Južne Afrike i boravi na imanju jednog od svojih vlasnika Pieta du Toa.

S obzirom na to da je njegova vrednost 176 miliona južnoafričkih randa, Horizon je postao najskuplji bivol ikad. Tokom 2013. godine bivol Misteri prodat je za 40 miliona randa.

Svaki od ovih biznismena ima 25 odsto vlasništva Horizna i može da ga upari sa deset krava godišnje.

– Horizon je bivo koji ima najveći raspon rogova u istoriji, on je bez bolesti, on je najveći bivo koji je ikada uzgajan. Njegovi potomci će se prodavati drugim farmama u Južnoj Africi. Horizon je sada na našoj farmi i očekuje krave drugog vlasnika u julu – kaže odgajivač Piet du Toa.

Afrički bivo je imao rogove čiji je raspon bio 1,5 metara, ali su lovci odstrelili najkrupnije. Uzgajivači sada žele da obnove takve bivole jer oni mogu doneti milione.

dailymail.co.uk , I. F. , | 23. 04. 2016

Izvor: blic.rs

______________________________________________________________________________________

 

RITUALNI RIBOLOV…

tamoiovde-logo

Na hiljade ljudi opkoli malo jezero: Ovakav ribolov niste videli!

U podnožju planine na Maliju leži malo selo koje se zove Bamba.
Kada suva sezona dosegne svoj vrhunac u ovom selu sve presuši, sve osim jezera prepunog somova u kojem je strogo zabranjen ribolov izuzev za vreme rituala.

Jezero-Antogo-e1448796991190-600x360Svake godine se u Bambi odigra spektakl – drevni ribarski obred Antogo u kojem stotine ljudi skače u jezero kako bi ulovili što više ribe golim rukama.

Ovo je “najluđi ribolov na svetu” i traje oko 15 minuta, napetost je ekstremna i neodoljiva.

U prošlosti, Bamba je bila prekrivena bujnim zelenim šumama i jezerom, a voda u njemu se smatrala svetom jer je stanovnicima sela nudila obilje ribe. No, kako je vreme prolazilo, klima se promenila i regija se pretvorila u suvo, neplodno, stenovito područje.

Malo sveto jezero, veličine olimpijskog bazena, ostalo je kao poslednja uspomena na ovo, nekada plodno, zemljište.

ribolov-1Na dan Antogo rituala ljudi iz okolnih sela dolaze na jezero naoružani samo košarama i drugim ručno napravljenim alatima za ulov ribe. Žene ne učestvuju u ritualu, jer se smatraju nečistim zbog njihovog menstrualnog ciklusa.

Odjednom, na hiljade muškaraca skoči u jezero grabeći sve što mogu. Oko 15 minuta kasnije pucanj označava kraj rituala.

Sve ulovljene ribe se stavljaju u kožnu torbu i daju najstarijem čoveku, koji će osigurati pravilnu raspodelu ribe među svim selima koja su učestvovala u najbizarnijem ribolovu na svetu.

Izvor:vestinet.rs (Telegraf.rs, Pixelizam.com)

OTIŠLI SU LJUDI, NASELILE SE LUTKE…

tamoiovde-logo

Ukoliko vas pomisao na jednu lutku u prirodnoj veličini plaši, šta biste rekli da naiđete na čitavo selo lutaka?

images-2013-12-600450_lutke_160290151

Foto: Vimeo

Nagoro u Japanu je mesto koje je naseljeno sa preko 350 lutaka i samo 37 ljudi.

Lutke su ručni rad Ajano Cukimi, starije meštanke koja je gledala kako stanovnici ovog mesta umiru ili se sele.

Čak i njen muž i kćerka žive negde drugde.

Cukumijeva je želela da na ovaj nesvakidašnji način izrazi svoju usamljenost i ovekoveči svoje sećanje na život stvarajući lutke koje liče ljudima koji su tu nekada živeli.

NAGORO, JAPANSKI GRAD LUTAKA

Ima ih svuda: pecaju, pohađaju časove, čekaju autobus – lutke koje predstavljaju sve koji su napustili Nagoro čekaju dan kada će biti jedini „stanovnici“ ovog grada.

thumbnail.php

Foto: Reuters/Thomas Peter

Širom Nagora možete naići na figure koje izgledaju kao da su usred svakodnevnih aktivnosti. U pitanju su lutke koje je napravila Ajano Tsukimi, a svaka od njih predstavlja osobu koja je preminula ili otišla iz grada.

Japanski gradić Nagoro je nekada bio grad fabrika, radnika i porodica koje su uživale u seoskom životu Nagora. Međutim, fabrike su zatvorene, a ljudi je bilo sve manje.

Kada se Ajano Tsukimi iz Osake vratila u Nagoro i videla da je život u njenom gradu počeo da izumire, počela je da sadi biljke kako bi ukrasila Nagoro.

Međutim, grabljivice su joj uništavale baštu, pa je Ajano napravila svoje prvo „strašilo“, s likom svog pokojnog oca.
To je bila prva od 350 lutki koje je napravila.

Svake tri godine, Tsukimijeva pravi nove lutke, koje dolaze na mesto starih.

Sve ove lutke imaju likove ljudi koji su umrli ili otišli iz Nagora, odeveni su kao oni i sede na mestima na kojima su njihovi „ljudski parnjaci“ provodili dane – neke od njih  sede na klupama Nagora, druge drže puške i čekaju plen u divljini, dok su neke postavljene pored reke sa štapovima za pecanje. Parovi sede držeći se za ruke.

Screenshot001U Nagoru je sasvim uobičajeno da u koju god zgradu uđete naiđete na lutke, a Tsukimijeva je čak napravila i školu koja je. umesto decom i nastavnicima, ispunjena lutkama.

One sede za katedrom, „đaci“ u klupama, sede i pišu beleške. Neki imaju olovke u ruci, neki „čitaju“, dok pojedine lutke stoje u hodniku i kao da čekaju da čas počne.

Tsukimijeva je na taj način, iako je Nagoro ispunjen samo predmetima s ljudskim likom, uspela da privuče druge u svoj grad: turisti i fotografi često svraćaju kako bi bolje upoznali ovo neobično mesto.

Pogledajte ostale fotografije

Kratak film o ovom selu punom lutaka
Izvornationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________

MISTERIJA GROŽĐA…

tamoiovde-logo Znate li zašto ne postoji sladoled sa ukusom grožđa?

Lepo i toplo vreme, zelenilo i opšti optimizam koji sa sobom nosi vreme, gotovo su nezamislivi bez kugle finog sladoleda, ali samo ako nije od grožđa.

Grozdje-vinograd-600x337Sećate li se kada ste zadnji put jeli sladoled sa ukusom grožđa? Sećate li se kada ste zadnji put uopšte videli sladoled sa ukusom grožđa?

Da, definitivno nije pitanje oko kojega bi se previše zamarali i verovatno to niste ni primetili, ali pravi sladoled od grožđa ćete teško naći, a i ovih “veštačkih“ nema preterano mnogo na tržištu.

Postavlja se pitanje kako je to moguće s obzirom da se radi o jednoj od najrasprostranjenijih voćki na svetu, ali izgleda kako još uvek nismo otkrili način kako od nje stvoriti zadovoljavajuću poslasticu.

Glavno da već planiramo kolonizujemo druge planete, a ni običan slatkiš ne možemo napraviti…

Internetom kruži urbana legenda kako je prvi sladoled od grožđa pokušao da napravi slavni sladoledžija Robert Green još 1876. godine, ali nije uspeo zbog prisustva antocijanina, molekula u samom plodu koji sprečava smrzavanje.

Nakon veka neuspeha isto je pokušao i Ben iz slavnog lanca poslastičarnica Benand Jerry’s, koji se na ovu nemoguću misiju odlučio kako bi osvojio Becky, sestru svog poslovnog partnera. Ne znajući tačno šta radi, Ben je počeo dodavati u sladolednu smesu i opnu (kožicu) grožđa, što je povećalo nivo antocijanina i uzrokovalo stvaranje hladnog krema bolje čak i od klasičnog sladoleda.

Svoje otkriće je odmah odneo Becky na degustaciju koja se, naravno, totalno oduševila, a dva¬ tri liza je dala i svom psu. Na njen i Benov šok, pas se nakon nekoliko trenutaka srušio i uginuo, a dvojac je tek kasnije saznao kako je grožđe za njih veoma toksično.

Ben je te informacije prosledio farmaceutskoj industriji i vlastima koje 1982. godine zabranjuju proizvodnju bilo kakvih hladnih poslastica od grožđa, a zabrana važi sve do 2028. godine. U svakom slučaju, zanimljiva priča, ali sa stvarnošću ima otprilike veze kao iumetnost sa Tidalom.

Istina, grožđe (i suvo grožđe) jesu toksični za pse, ali ne toliko da životinja umre istog trena i niti u kojem slučaju dovoljno da se zbog toga zabrani proizvodnja jednog prehrambenog proizvoda, jer bi se na isti način morala zabraniti i čokolada, avokado ili suvo grožđe. Osim toga i same činjenice kako antocijanin stvarno deluje kao svojevrsni antifriz, sve ostalo možemo smatrati bapskom pričom, a pravi razlog zašto nećete tako često naleteti nasladoled od grožđa leži u činjenici da on jednostavno nema prirodnog ukusa.

Istina, sveže je grožđe slatko i prepoznatljivog ukusa kada se jede u komadu, ali njega mu uglavnom daje kožica koja se pak vrlo teško prerađuje i ozbiljno narušava samu teksturu poslastice.

Neki proizvođači zato koriste veštačke arome, ali ni to nije najsrećnija opcija pa su oni, kao i potrošači, jednostavno odustali ili furaju ovaj ukus na minimumu.

To nikako ne znači da nam ne možete javiti ako znate neku poslastičarnicu koja zna kako se radi posao, rado bismo proverili šta je prava istina!

Izvor: vestinet.rs/(Opušteno.rs) _________________________________________________________________________________

PUTEVI ZMAJEVA…

tamoiovde-logo
Festival puštanja zmajeva u Kini označava dolazak proleća. Hiljade ljudi okupi se svake godine u pokrajini Šandong na istoku zemlje kako bi se takmičili i uživali u ovoj drevnoj veštini.

503623_zmaj_f

Reuters

Puštanje zmajeva: Festival koji nagoveštava proleće

Kineski filozof Mo Zi proveo je tri godine u 5. veku pre nove ere posmatrajući jastrebove kako lete. Kinezi su prvi upotrebili svilu i bambus za pravljenje zmajeva i puštanje nebu pod oblake.

Postoje mnoge priče iz drevne Kine o puštanju zmajeva. U 2. veku pre nove ere kineski general Han Hsin koristio je zmaja da leti preko dvorca koji je opsedao sa vojskom da bi dužinom konca odredio koliko dugačak tunel treba da prokopaju da bi zauzeli tvrđavu iznutra.

Kineski carevi često su koristili zmajeve u ratu da šalju signale svojim trupama. U 13. veku Marko Polo je pisao da su vlasnici trgovačkih brodova pre plovidbe puštali zmaja, ako bi otišao pravo i visoko, putovanje će biti brzo i uspešno, ali ako se zmaj sruši ili ne leti, to je bio loš znak, što je značilo da ne treba još isploviti.

Dizajn većine današnjih kineskih zmajeva ima simboličko značenje ili su ilustrovani motivima iz kineskog folklora i istorije.

Kornjača i breskve znače dug život, šišmiši su znak dobre sreće, leptiri i cveća predstavljaju harmoniju, a zmaj moć i napredak.
Izvor:vesti-online.com

______________________________________________________________________________________

KAD NOĆ PADNE, SVE SE MENJA…

tamoiovde-logo

U OVOM GRADU SVI LJUDI ŽIVE U JEDNOJ ZGRADI!

O ovom zanimljivom gradu svedoči i Erika Tompson, koja je učiteljica u osnovnoj školi u Begihu, a njen celokupan život je smešten u jednu zgradu.

untitled Vitier na Aljasci je maleni grad sa oko 200 stanovnika koji, gotovo svi, žive u istoj zgradi.

U pitanju je jedna mala zajednica, gde su vam komšije praktično deo porodice.

Svi stanovnici žive u neboderu Begih, koji je sagrađen davne 1956. godine.

Na početku je služio za smeštaj vojnika, ali danas je ovo regularna stambena zgrada sa poštanskim brojem, policijskom stanicom, crkvom, igralištem, prodavnicama i ambulantom.

Erika Tompson je učiteljica u osnovnoj školi u Begihu, kojoj je celokupan život smešten u jednu zgradu. Njoj treba 5 minuta do posla, a to vreme na zavisi od gužve u saobraćaju već od lifta koji je prevozi od stana do učionice.

Erika-Tompson– Moj ceo život je stao u jednu zgradu, ali to ne umanjuje njegov kvalitet – objasnila je učiteljica.

Ukoliko želite da posetite ovaj grad, to će biti moguće samo ako prođete kroz tunel dug četiri kilometra, čija se vrata ostvaraju na svakih pola sata.

Međutim, uveče se sve menja.

Naime, kad padne mrak, ne možete ni ući ni izaći iz grada, jer su vrata tunela zatvorena.

_______________________________________________________________________________________

Izvor: srbijapress.org

_______________________________________________________________________________________

PRIČA O LIŠĆU KOJE UMIRE…

tamoiovde-logo I DRVEĆU KOJE UBIJA

Jesen je doba koje nas podseća da lišće mora pasti, da leto mora završiti, da će život opet ići dalje. Каo u predivnoj obradi Manuele Mameli jazz standarda „Autumn Leaves“, komponovane stihove francuskog pesnika Jacques Préverta, „Les feuilles mortes“ (mrtvo lišće).

zasto-lisce-opadaKo to u šumi daje daje „komandu“ da je vreme sušenju, i da drveće počne da poprima predivne crveno-žute i ljubičaste boje? Zašto lišće menja boju i opada? Ko pritišće taj prekidač ? Zašto je priroda uredila stvari baš tako da listopadno drvo mora da se odrekne svoga dela tela i prepusti ga umiranju ?

Naučni odgovori i na ta pitanja postoje naravno i ima ih više. Pre nego krenemo, pitanje :

Hoćemo li pokvariti taj stari dobri osećaj jesenje nostalgije ako zavirimo u nauku opadanja lišća ?

Mislim da nećemo. To je uobičajena priča o prirodi: iza svega se odvija jedan veoma složen proces, jedan čitav svet za sebe. Treba ga upoznati i pokušati razumeti. Prvo što većina ljudi nauči na časovima biologije o toj temi jeste da lišće svoju zelenu boju dobija od hlorofila i tu se već negde priča završava.

Ali šta je uopšte hlorofil? Hlorofil (grčki. hloros = zelen) je zeleni pigment smešten u hloroplastima. To su zelena telašca (organele) smeštena unutar biljnih ćelija lista. Hloroplasti su ključni akteri u procesu fotosinteze, to jest transformacije svetlosne energije u hemijsku i njeno smeštanje u šećere koje biljne ćelije mogu dalje da koriste.

Plagiomnium_affine_laminazellen

Biljne ćelije, male zelene loptice u njima su hloroplasti

Postoje razne vrste hlorofila, neki su prisutni samo na odredjenim vrstama biljaka, neki na algama, neki daju crveni pigment, a neki su prisutni i u bakterijama koje su u stanju takodje da rade fotosintezu (tkz. fotosintetičke bakterije), a koje mogu fotosintezu da vrše čak i u mraku.

Po endosimbiotičkoj teoriji (teorija spajanja više organizama u jedan) smatra se da su se upravo te fotosintetičke bakterije – medju kojima su i čuvene cijanobakterije – spojile sa ranim eukariotskim ćelijama putem endocitoze, čime su se formirale prve biljne ćelije.

Po istoj teoriji, hloroplasti bi mogli biti te iste fotosintetičke bakterije koje su evoluirale i prilagodile se životu unutar biljne ćelije. Kao i mitohondrije, hloroplasti i danas imaju svoju sopstvenu DNK, koja je odvojena od DNK ćelijskog jezgra biljke domaćina. Ono što dodatno potkrepljuje teoriju o endosimbiozi je da su geni unutar DNK hloroplasta veoma slični onima u cijanobakterijama.

Ono što se još zna jeste da je prvo lišće nastalo pre oko 360 miliona godina i da se fotosinteza u početku odvijala samo na vrhovima grana. U stvari, ona i nije bila moguća u ovolikoj količini kao danas, jer je u zraku bilo znatno manje ugljen dioksida nego danas i tek povećanjem njegove koncentracije su se povećali i listovi.

Zašto je hlorofil u lišću baš zelene boje, zašto nije recimo plav?

Razlog je taj što molekuli hlorofila, dok apsorbuju svetlost, koriste onu svetlost koja je u plavom (430-490 nm) i crvenom (630-760 nm) delu spektra, a zelenu svetlost najmanje koriste, što omogućava toj svetlosti da se probije i reflektuje do naših očiju. Kao posledicu toga mi vidimo lišće kao zeleno. Hlorofil ima i sposobnost fluorescencije, što znači da svetlost koju apsorbuje može ponovo da otpusti, ali samo kao svetlost veće talasne dužine, tamnocrvene. Zbog toga je rastvor hlorofila, posmatran u epruveti u odbijenoj svetlosti, tamnocrvene boje.

elektromagnenti-spektar-hlorofila

Hlorofil najmanje apsorbuje zelenu svetlost što omogućava istoj da se jedina probije i dalje reflektuje do naših očiju

Osim hlorofila, u listovima su zastupljeni i crveni, narandžasti i žuti karotin ali ga zeleni pigment prekriva. Tokom razgradnje hlorofila u jesen, kada je sunčeve svetlosti sve manje, karotin dolazi do izražaja i listovi postaju crveno-žuti.

Gašenje lista je proces eliminacije potrošača resursa ?

Pored šećera za kojeg znamo da ga biljka dobija fotosintezom, drveću za preživljavanje treba svakako i voda. Medjutim, zimi vlada oskudica zbog zamrzavanja tla i vode. Da ne bi presušilo u to vreme, drvo odbacuje lišće preko kojeg se u običnom sunčanom danu isporučuje i do 70 litara vode, a u ekstremno vrućem danu i do 400 litara, zasivno od veličine i vrste drveta. Budući da drvo zimi može koristiti samo najmanje količine vode, ono odbacuje one delove tela preko kojih najviše vode gubi. A to su listovi.

Sada se samo još postavlja pitanje: kako drvo „zna“ gde i kako da otkači list ?

Tim naučnika oko Johna C. Walkera na biološkom institutu u Misuriju pokušao je da odgovori na to pitanje. Iz istraživanja su zaključili da na mestu koje spaja list sa drvetom postoje odredjene ćelije koje u trenutku razgradnje hlorofila podstiču proizvodnju jedne vrste specifičnog proteina. Ovaj protein izaziva lančanu reakciju čiji je rezultat bukvalno „takmičenje“ medju ćelijama, a što za posledicu ima blokiranje transporta hranjivih materija izmedju drveta i lista. Na ovaj način na prelazu izmedju lista i drveta nastaje fino napuknuće zbog kojeg vetar može lagano da ga otkine.

Teorija otpadnog mehanizma (excretion mechanism theory)

Pored teorija da lišće opada zbog eliminisanja nepotrebne potrošnje vode, pada temperature vazduha i navodnog ulaska biljke u fazu mirovanja i čuvanja energije za zimu, postoji i još jedna veoma zanimljiva teorija, koju je dao naučnik Brian Ford.
On smatra da se na taj način biljke rešavaju svojih otpadaka. Brajan je otkrio da lišće ne otpada zbog pada temperature vazduha i nedostatka vode, već da bi se biljka rešila pre svega otpadnih materija.

Dugo vremena na list se gledalo kao na organ koji fotosintezom zadržava energiju. Ali list je i skup ćelija u kojima biljka taloži svoje otpadne materije tokom godine i kojih se rešava u trenutku kada list otpadne. Pri kraju životnog veka jednog lista u njemu se zapravo poveća količina štetnih materija kao što su tanini i teški metali.

U svakom slučaju, jesenja promena boje lišća i njegovo opadanje i dalje će inspirisati pesnike, nostalgičare i ostale zaljubljenike.

Ako ste jedan od njih, predlažemo da isprobate posmatranje lišća tokom različitih delova dana (ujutru, u podne i u sumrak) i zapazite razliku u njegovoj boji. Takodje, na zaboravite da uključite svih pet čula kako bi efekat posmatranja bio što bolji.

Reference
• BJF, 1986, [preprint lecture summary] Excretion in Higher Plants, A Physiological Purpose For Abscission , Inter Micro 86, McCormick Center, Chicago, Illinois, July.
• Regulation of floral organ abscission in Arabidopsis thaliana, (2008) Sung Ki Cho, Clayton T. Larue, David Chevalier, Huachun Wang, Tsung-Luo Jinn, Shuqun Zhang, and John C. Walker. PNAS USA 105: 15629-15634 http://ipg.missouri.edu/faculty/walker.cfm
• BJF, 1986, Even Plants Excrete, Nature, 323: 763, 30 October – 5 November.
• [Technology Correspondent, 1986, (telephoned interview) re Plant Excretion theory, Daily Telegraph, 1 November].
• Stevenson, Nigel, 1986, Welsh Boffin’s Theory could rewrite Biology, Western Mail: 2, 1 November.
• BJF, 1986, How Plants Excrete [abstract], The Microscope, 34 (3): 261.
• BJF, 1986, A Physiological Purpose for Abscission, The Microscope, 34 (4): 329-330.
• BJF, 1986, A General Theory of Plant Excretion, Journal of Biological Education, 20 (4): 251-254, [published March 1987]. [Text only version].
• Simons, Paul, 1987, A Message in the Yellowing Leaves, Futures Column, The Guardian, 9 October.
• Hart, Vanessa, 1998, My story [of the theory], Peterborough Evening Telegraph: 4, 28 November.
• Report, 2006, Brian J Ford and asbscission on the curezone.com website, 11 July.
• BJF, 2006, The Autumn Revolution, Biologist 53 (6): 300-304
Izvor:bioloska.blogspot.com

________________________________________________________________________________

Uvelo lišće

Želeo bih da se uvek sećam
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas.
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravio.
Uvelo lišće slaže se po zemlji
Ko naša tuga i uspomene
Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava.

A vidiš nisam zaboravio
Pesmu koju si mi pevala
Ta pesma je bila slična nama
I tebi koja si me volela
I meni koji sam te voleo.
Živeli smo zajedno
Ti koja si me volela
I ja koji sam te voleo.
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli.
O, sasvim polako i bez šuma
More briše tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika.

Žak Prever

________________________________________________________________________________

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PAMETNICA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

 Žedna vrana moli za malo vode

1406677874_vranaVrane su nam još davno dokazale da se svrstavaju među najpametnije stvorove na svetu.

Danas ćete se još jednom uveriti u to.

Glavni akter ovog videa je jedna žedna vrana, koja je odlučila da turiste zamoli za malo vode, što joj je najzad i uspelo.

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

Vrane razmišljaju kao sedmogodišnje dete

Reč nauke

1396016485Naučnici se već neko vreme zalažu za tezu da su vrane daleko inteligentnije nego što smo do sada verovali.

Naučni časopis Plos One nedavno je objavio rezultate studije sprovedene na vranama iz Melanezije. One su testirane na nekoliko načina, a među logičkim zadacima koje su im naučnici postavili našao se i test iz Ezopove basne o vrani i krčagu sa vodom.

Pred ptice su, naime, postavljene epruvete napunjene vodom do koje životinje nisu mogle da dopru, zbog oblika i duzine svog kljuna. Pošto nisu mogle da dohvate vodu, ptice su ubacivanjem predmeta u epruvetu podigle njen nivo.

Vrane su uspešno rešile veliki deo zadataka i zadivile naučnike svojim razmišljanjem i odabirom strategije.

Rezultati studije su neverovatni, jer potpuno menjaju naše mišljenje o ovim zivotinjama. Njihovo logičko razmišljanje blisko je onom kod sedmogodišnje dece – objašnjava Sara Gelbert sa Univerziteta Oklend.

_______________________________________________________________________________________________________

Autor: zivotinje.rs

_____________________________________________________________________________________________________

KNJIGE MANJE OD ZRNA PASULJA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Najmanja knjiga koja se čuva u Srbiji je dimenzija pet sa pet milimetara.

Najplodniji autor kod nas je Karolj Andruška, grafičar i ekslibrista iz Sente koji drži svetski rekord po broju izrađenih ekslibrisa

view_image.phpU Srbiji jedna od najmanjih knjiga je „Olimpijska zakletva“, štampana u Nemačkoj 1970. godine.

Dimenzije su joj pet sa pet milimetara, ima 16 strana i, naravno, može se čitati samo pomoću lupe. Izdata je povodom Olimpijade u Minhenu, odnosno proslave stogodišnjice prve cilindrične štampane mašine i sadrži olimpijsku zakletvu na nemačkom, engleskom, francuskom, italijanskom i švedskom jeziku. Svojevremeno je odštampano ukupno 15 primeraka, a jedan od njih je završio kod našeg poznatog grafičara Živote Pavlovića, koji ga je 2001. godine poklonio Narodnoj biblioteci Srbije.

Tako je „Olimpijska zakletva“ ušla u zbirku minijaturnih knjiga Narodne biblioteke, koja trenutno sadrži oko 230 primeraka.
Prema rečima magistra Dejana Vukićevića, koji je zadužen za brigu o ovome fondu, prva minijaturna knjiga u svetu štampana je 1468. godine. To je „Diurnale mogantinum“, koju je objavio Gutenbergov učenik Peter Šefer, u dimenzijama 94 puta 65 milimetara. Iako su jedno vreme bile vrlo populame, za šta je posebno zaslužna Marija Antoaneta, koja je imala običaj da ih nosi u rukavici, izdavačka i tipografska praksa minijatura nije uzela većeg maha, izuzev u Sovjetskom Savezu.
– Minijaturnim knjigama nazivaju se sva štampana izdanja čija visina, širina i debljina ne prelazi 100 milimetara. Kada je u pitanju određivanje visine, postoje nedoumice da li treba računati visinu hrbata (kod izdanja u tvrdom povezu) ili visinu knjižnog bloka (u broširanom izdanju one se poklapaju). U svakom slučaju, dva su razloga što su knjige pravljene u tako malim dimenzijama. Prvo je bila praktičnost. Naime, one su bile zgodne za čuvanje ili, recimo, za nošenje tokom putovanja. Međutim, ubrzo je glavni razlog za njihovu izradu postao prestiž štampara, koji su tako hteli da se dokažu – objašnjava Vukićević, i dodaje da se minijatume knjige jos nazivaju i mikroskopska izdanja, mikroizdanja, patuljci, kolibri ili liliputi.

Sve mini-knjige iz fonda Narodne biblioteke potiču iz 20. veka, pri čemu polovinu zbirke čine dela Karolja Andruška, grafičara i ekslibriste iz Sente (rođen 1915). Osim što drži svetski rekord po broju izrađenih ekslibrisa (dosad ih je izradio oko 4.380, dok njegovi najproduktivniji konkurenti na tom polju imaju duplo manji učinak), Andruško je najplodniji autor minijaturnih knjiga u Srbiji. Napravio ih je barem 220, a u većini ovih knjižica predstavljene su njegove minijaturne, ručno otisnute grafike.
Andruškove mini-knjige su objavljivane u tiražima od 100 ili 200 primeraka. U njima se nalaze serije njegovih drvoreza o Senti, tiskom cvetu, Šandoru Petefiju, Beogradu, Kanarskim ostrvima, Španiji, Sjedinjenim Državama, manastirima Srbije, kao i mnogim gradovima Mađarske i Slovenije, koji su vrlo detaljni. Dimenzije ovih knjiga su najčešće četiri puta pet ili tri puta četiri centimetra, mada je napravio i nekoliko veličine pet puta pet milimetara. U jednoj od njih našle su se njegove ilustracije poeme „Jama“ Ivana Gorana Kovačića -priča Vukićević.

Inače, pravi biser zbirke minijaturnih knjiga Narodne biblioteke je knjižica sa nazivom „Ratni manifest kralja Franje Josifa“, u kojoj se ovaj vladar obraća balkanskim narodima, iznoseći razloge zbog kojih je objavio rat Srbiji. Knjižica visine 24 milimetra štampana je na srpskom jeziku, a pitanje je zašto je tako krupna stvar prezentovana u tako malom formatu.
– O tome možemo samo da nagađamo. Ipak, alkica koja se nalazi na ovom izdanju upućuje nas na zaključak da je ona mogla da posluži i kao neka vrsta amajlije koju su nosili vojnici – kaže Vukićević.
Ostatak ove neobične zbirke, pored domaćih čine ruske, francuske, engleske i poljske minijaturne knjige. U njima se, između ostalog, nalaze bibliografije, monografije raznih institucija (škola, fudbalskih klubova, komunističke partije ili ličnosti, poput pesnika Puškina, Šandora Petefija, Hajnea, kao i teniserke Monike Seleš), nekoliko političkih pamfleta, rečnika, nešto teološke literature, ali i poznata dela srpske i svetske književnosti.
Treba reći i da se trenutno obavljuju pripreme za izložbu minijaturnih knjiga koja bi, prema rečima Vukićevića, trebalo da bude organizovana za nekoliko meseci.
Petar Blečić /Blic/02.09.2007./
Izvor: nb.rs

_____________________________________________________________________________________________________

 

PRIČA O VERNOSTI I PRIVRŽENOSTI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

NASTAVLJA SE LJUBAVNA PRIČA RODA KLEPETANA I MALENE

roda-gnezdo_620x0Ljubavna priča najslavnijih roda u svetu nastavlja se nakon što je mužjak Klepetan, posle duge zime ponovo, 12 put za redom doleteo u Brodski Varoš svojoj ženki Malenoj.
Malena je roda ženka koju je pre 20 godina ranio jedan italijanski lovac i od tada su njena krila slomljena, a o njoj je brigu preuzeo nekadašnji domar varoške Osnovne škole, sada penzioner Stjepan Vokić.

Rodan Klepetan, kako ga zove Vokić, doleteo je sa prvim danima proleća. I dok je prošle godine kasnio pet dana, ove godine je, kaže, došao 12 sati ranije.

Vokić je za zagrebački „Jutarnji list“ ispričao da ga je šum krila i klepetanje kljunova probudio u cik zore. On je srećan što će o njima brinuti i ovog leta.

Priča i kako je roda Malena nestrpljivo čekala svog mužjaka – klepetala je kljunom i zurila u nebo, dok je Vokić oštrio udice, krpio mreže, kojima će im obezbeđivati hranu, ali i nosio granje na krov kako bi im osigurao gnezdo i kako bi, kaže, Kelepetan imao što manje posla oko „ljubavnog gnezda“.

Žali se da svi samo dolaze da ih slikaju, ali da nikom ni na pamet ne pada da im nešto kupi.
Očekuje se da povratak Klepetana ponovo po svetu zakotrlja ovu neobičnu ljubavnu priču dve rode, priču o vernosti i privrženosti.

Podseća se da je ova neobična priča stigla čak do Kine, a prenela ju je državna agencija Hsinhua čiji su novinari prošle godine posetili Vokića i uverili se u istinitost ptičje ljubavi.
Psiholog Mirjana Krzmanić je tim povodom rekla:
„Lepa je to priča jer kakvih je malo oko nas. Dobro je da ljudi prepoznaju lepotu te priče, da joj se vesele“.
Izvor:Večernje Novosti /Tanjug/

______________________________________________________________________________________________________________

http://www.jutarnji.hr/rodan-klepetan-je-stigao-kuci-/1017439/

______________________________________________________________________________________________________________

ZEMLJA DOGONA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Neobična sela afričkog plemena

Dogoni su narod koji živi južno od reke Niger, u središnjoj visoravni Malija, poznatoj kao “Zemlja Dogona”.

Dogoni-2Zbog unikatnog stila arhitekture, mitologije, plesova s maskama i drvenim skulpturama, cela regija (30-ak sela) je deo je UNESCO-ve svetske baštine još od 1989. godine.

___________________________________________________________________________________________

Dogoni-2aCeli koncept njihovih sela je zapanjujući: neka “vise“ sa stena prkoseći svim zakonima prirode, dok se druga sela jedva mogu videti, jer se savršeno uklapaju u svoju prirodnu okolinu.

___________________________________________________________________________________________

U nekim selima se opet vide samo slamnati krovovi koji ‘vire’ iz peska i kamena.

Dogoni-9Dogoni su sa svojim građevinama uklesanim u stene, ili jednostavno napravljenim od blata i štapova, postali jedna od vodećih turističkih atrakcija Malija, a  jedan od glavnih razloga zašto ih turisti redovno posećuju su jedinstvena iskustva noćenja u jednoj od njihovih neobičnih građevina.

___________________________________________________________________________________________

Dogoni-15Iako su zadržali osnove verovanja i mitologije, navala turista u poslednje vreme ipak mijenja njihovu društvenu strukturu i kulturu. Ipak, veliki dio izvorne kulture i tradicije je i dalje prisutan, uključujući rituale s maskama i svetilišta u pećinama.

rtcg.me

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PLAĆANJE VREMENA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Otvoren kafić u kome je sve besplatno… osim vremena

U Londonu je počeo da radi prvi kafić u kome je sve besplatno, osim vremena koje tamo gosti provedu, a minut košta tri penija. Reč je zapravo o ruskom lancu kafića „Ziferblat“ koji je sad dobio svoj prvi objekat u Britaniji.

TamoiOvde-420788_ziferblatlondon008_f

Kafić „Ziferblat“

Naziv kafića je kovanica iz ruskog i nemačkog jezika i označava brojčanik sata.
Ideja je u tome da gosti kafića uzmu budilnik sa ormara kad uđu i podese vreme, a alarm će da se oglasi po njegovom isteku.


Ne postoji minimalno vreme koje gosti mogu da provedu u kafiću. Gostima su na raspolaganju kafa, razni napici, biskviti, voće, povrće, surfovanje po internetu, pa čak i to da sami u kuhinji pripreme sebi hranu ili skuvaju kafu.

Gosti mogu da odsviraju i poneku notu na klaviru, prenosi „Gardijan“, a sat vremena sve onoga što kafić nudi košta funtu i 80 penija.

TamoiOvde-420792_ziferblat008_hsVlasnik „Ziferblata“ Ivan Mitin otvorio je 10 kafea u Rusiji u protekle dve godine i sada želi da širom sveta primeni svoju ideju.

„Ljudi u Londonu su mnogo spremniji za ovaj koncept koji su odmah shvatili“, kaže Mitin, podsećajući da je u njegovim kafićima moguće da se gosti opuste kad operu sudove.

Ostaje da se vidi da li će se „primiti“ ova ideja i da li je poželjno da uz vas stoji sat dok pijete kafu i opominje vas kad vreme istekne; za neke je to možda opuštanje, a za druge stres.

Tanjug / blic.rs

___________________________________________________________________________________________

 

LIK NA FLAŠI I NEKA PROŠLA VREMENA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Zanimljivost za nostalgičare i pivopije: Ko je čiča sa slike čuvenog ‘jagodinskog’?

1_pivo

Generacije jagodinskih pivopija, usled velikih količina ispijenog piva, gledale su u omot flaše, odnosno u lik na istoj. Šta sve taj lik nije prošao: lomili su ga, bacali, cepali, slali u inostranstvo, poklanjali i čuvali, vređali i psovali. Ukratko, golgota. No, ipak se održao i ove godine proslavlja 161. rođendan.

Ono što se malo njih zapitalo, a i ako su se zapitali, nisu dobili odgovor: ko je uopšte na toj, sada već čuvenoj, slici jagodinskog „Čiče“?

Ta osoba, odavno pokojna, nadaleko je čuveni Milosav Mitrović (1892-1961.), po nadimku Losa još poznatiji, bio je veliki pivopija, a ovo piće pio je do kraja života. Njegovi potomci i danas žive u istom selu, a kuća u kojoj se Losa rodio čuva se kao uspomena na njega i neka prošla vremena.

Milosav se rodio i živeo u levačkom kraju, u selu Dragovo. Selo je nastalo 1900. godine spajanjem tri sela: Dubnica, Volujak i Puljci. Sela su ranije bila tako blizu da su se bukvalno dodirivala. 29. avgusta 1900. godine tri glavešine iz sela sastale su se i dogovorile o ujedinjenju ovih sela. Kuma novonastalom selu bila je kraljica Draga Mašin lično, nazvavši ga po svom imenu, Dragovo.

Ovaj naziv ušao je u zvaničnu upotrebu od decembra 1900. godine. Jedan od najpoznatijih stanovnika tog sela, Milisav Mitrović, bio je borac ratova 1914-1918. Te godine je i teško ranjen, zbog čega su mu amputirane obe noge. Kako govori hroničar sela, Miroslav Simić, Losa je stalno obitavao u Jagodini.

„Imao je čezu i konje i tako se stalno vozio kako bi popio pivo u jagodinskoj čuvenoj Šarenoj mehani. Tako je i upoznao neke radnike pivare koji su radili u komercijali. Njima se on dopao i pitali su ga da li bi mogli da ga fotografišu. Pri narednom susretu, to se i dogodilo. Deda Losa nije ni slutio da će postati prepoznatljiv lik i simbol „Jagodinske pivare“, kaže Simić.

U selu i danas žive njegovi unuci – Slobodan, Stojan i Dragomir. Prema njihovoj priči, svi su u kući i selu znali da su ga ti ljudi fotografisali, ali nisu znali zbog čega.

Kada se njegov lik pojavio na nalepnici, silno se obradovao. Smatrao je da će tako živeti večno. Bio je teški invalid, ali ga to nije sprečavalo da se bavi poljoprivredom i putuje čezama kad god je mogao. Kasnije je nosio proteze i tako radio s njima. Smatrao je gubitak nogu svojom nagradom i često govorio da je to odlikovanje za borbu, bolje nego spomenik da su mu podigli. Najviše je voleo da sedi u selu ispred svoje stare kuće. Kada je bio u Jagodini, imao je besplatno pivo u bilo kojoj kafani ili restoranu gde se točilo i prodavalo „jagodinsko“. Poslednjih godina života bavio se pčelarstvom i imao nekoliko košnica. Bio je miljenik sela i svi meštani rado su sedeli sa njim i razgovarali.

Jagodinski „čiča“ nedavno je zaštićen kao brend u Ženevi. Njegov ugled među starim pivopijama i dalje je neprevaziđen, a postoji i legenda koja kaže da kad takve pivopije uđu u kafanu ili restoran, kelner ne pita koje pivo žele, već odmah donosi „jagodinsko“.

U reklami za jagodinsko pivo, istakao se glumac Ljubomir Ubavkić Pendula. Godina stvarnog prestanka rada Staklare 1852. bila je istovremeno godina početka rada druge fabrike – Pivare. Jagodinska pivara je osnovana 1852. godine. Njen prvi pravni vlasnik i osnivač je bio Filip Stanković, trgovac iz Smedereva, blizak saradnik kneza Miloša. Fabrika je podignuta u neposrednoj blizini varoši na carigradskom drumu.

Sastojala se od nekoliko prizemnih zgrada, a neke od njih bile su poluotvorene. Pivo se kuvalo u otvorenom kazanu male zapremine na vatri koja se ložila drvima a mešala drvenim lopatama. Dalji tehnološki proces išao je ovim redom: kuvano pivo spuštano je u podrum za previranje – kvasni podrum, koji se nalazi ispod glavne zgrade fabrike. Posle vrenja prenošeno je u podrume za odležavanje na Đurđevom brdu, gde bi ostajalo do potrebnog „sazrevanja“. Podrumi su bili ispod zemlje pored puta Jagodina – Ćuprija. Pivo je držano u velikim drvenim bačvama, obloženih ledom, radi održavanja niske temperature. Posle potrebnog vremena za „ležanje“, tehnologija proizvodnje piva smatrala se završenom.

Pivo je pretakano u flaše od 0.7 litara i u burad zapremine 25, 50 i 100 litara i tako transportovano u Jagodinu i druge gradove.

Proizvodile su se tri vrste piva: belo „Moravac“, koje je imalo najveću potrošnju; crno „Kosovo“, sa znatno manjom potrošnjom i „Salvator“, sa znatnim procentom alkohola i ograničenom potrošnjom. Gde god da se nađete u Srbiji, pitajte nekog starijeg čoveka – sigurno će se setiti jagodinskog piva i njegovog prepoznatljivog čiče. Srećan ti 161. rođendan, deda Loso!

(Serbum) Autor: Priredila:S.J. Photo: e-kapija/dnevno.rs

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-jagodinsko-pivo

Foto:vukajlija.com

  P.S.

  Ova fotografija nije u funciji reklame piva, no kao  ilustracija  ove lepe priče.

  Jer, „bez čiče nema priče“.

 Bora*S

PČELE GEOMETRI, PTICE KROJAČI I MRAVI ARHITEKTE…

TAMOiOVDE________________________________________________________

PČELE KORISTE GEOMETRIJU

TamoiOvde-pcele i sacePčele moraju da grade svoje saće vrlo ekonomično.

Naime, da bi povezale svega 60 grama voska, one moraju da pojedu kilogram meda, koji nastaje od nektara i polena. Za izgradnju prosečne košnice potrebno je sedam kilograma voska.

Četvorouglovi, trouglovi i šestouglovi čvrsto prianjaju jedan uz drugi, čime se uštedi dosta mesta. Pčele, međutim, najviše vole šestouglove, jer imaju najkraće stranice, tako da se na njih troši najmanja količina dragocenog voska.

Radilice grade čvrstu osnovicu za saće od voska koji izlučuju žlezde na njihovom zatku.

Stranice pojedinih ćelija ne postavljaju vertikalno na spuštenu osnovu, već pod uglom od 13 stepeni, kako iz ćelija ne bi iscureli med i nektar.
Rezultat je saće u koje može stati i nekoliko kilograma meda.


PTICA-KROJAĆ UŠIVA NITIMA PAUKA

TamoiOvde-f2TamoiOvde-f3Paukove niti su veoma jako i stoga ih indijska ptica-krojač vešto koristi za izgradnju svog doma.

Ženka ove ptice prvo uhvati nit paučine kljunom. Zatim privuče sebi dva lista koja vise blizu jedan drugog i na krajevima u njima izbuši rupice.

Paučinu provuče kroz rupice i zategne listove jedan uz drugi. Za svaki šav koristi novu nit i na kraju zaveže čvor kako se ona ne bi izvukla.

Ponekad ptica ovako ušije i sastavi krajeve jednog lista.
Na ovo ženka utroši do četiri dana.

Rezultat je činijasto gnezdo od svežeg lišća koje se izgubi u zelenilu drugih listova.

Zato često izmiče pažnji sitnih grabljivica, kojima je svako ptičje jaje ili mladunče izvrsna poslastica.

Zivotinje.rs


STRUKTURA MRAVINJAKA

Imam malo moralnih problema da opravdam sipanje vrelog metala na živi grad mrava, ali je rezultat ineresantan….

Kakav je to um, koji nije u pojedinacnoj jedinki (mravu), koji gradi ovakve prostorne građevine sa ovako spojenim ravnima i hodnicima….


nedodjija.wordpress.com


Priredio:Bora*S

 

KOPIRANJE PRIRODE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

TEHNOLOGIJE KOJE SMO UKRALI OD ŽIVOTINJA

Ljudi kradu ideje od prirode već decenijama unazad. Danas je nauka kopiranja prirode, poznata kao biomimetika, industrija vredna milijarde dolara. Evo nekoliko primera novih tehnologija.  

1. Ajkulina koža – novi materijal za katetere

shark-skin Bolnice su uvek opterećene brigom o bacilima. Bez obzira na to koliko često doktori i tehničari peru ruke, oni ipak nehotično prenose bakterije i viruse sa jednog pacijenta na drugog. Ajkule su, međutim, uspele da ostanu čiste više od 100 miliona godina. A sada, zahvaljujući njima, infekcije mogu da odu u istoriju sa dinosaurusima.

Za razliku od ostalih velikih morskih stvorenja, na ajkulama se ne skuplja sluz, alge ili prilepci. Taj fenomen je zaintrigirao inženjera Tonija Brenana, koji je pokušavao da osmisli bolji premaz za brodove koji bi sprečio kačenje prilepaka. Pošto je bolje proučio kožu, otkrio je da je čitavo ajkulino telo prekriveno minijaturnim, neravnim ljuskama, nalik na tepih od sićušnih zuba. Alge i prilepci ne mogu na tome da se zadrže, a ni problematične bakterije E.Coli i Staphylococcus aureus.

Brenanovo istraživanje je inspirisalo kompaniju Šarklet, koja je počela da istražuje kako bi ajkulina koža mogla da se iskoristi za pravljenje zaštitnog sloja koji bi odbijao bacile. Danas, ova firma proizvodi plastične omotače koji se testiraju na bolničkim površinama koje se najčešće dodiruju (svetlosni prekidači, monitori, kvake). S obzirom da se njihov izum dosad pokazao uspešnim, Šarklet je otpočeo nov projekat kojim će napraviti plastični omotač koji će pokrivati drugi čest izvor infekcija – kateter.

2. Betštap

ultracane1Zvuči kao početak lošeg vica: ekspert za ljudski mozak, biolog-stručnjak za slepe miševe i inženjer su ušli u kafić. Ali stvarno se to dogodilo kada je opušteni izlazak umova sa Lids univerziteta doveo do pronalaska Ultrakejna, štapa za hodanje za slepe koji vibrira kada se približi nekom objektu.

Štap koristi lociranje ehom, istim sistemom senzora koji koriste i slepi miševi da bi mapirali svoje okruženje. On ispušta 60000 ultrazvučnih otkucaja u sekundi i osluškuje ih kada se vrate. Kada se neki vrate brže od ostalih, to označava objekat u blizini, a to prouzrokuje vibriranje štapa. A pošto su impulsi štapa i povratna reakcija nečujni, ljudi mogu i dalje da čuju sve oko njih. Iako se Ultrakejn nije prodavao u nekim većim količinama (čak postoje informacije da firma Sound Foresight ne posluje više) nekoliko firmi iz Amerike i Novog Zelanda pokušavaju da osmisle nove proizvode koji se zasnivaju na ovoj tehnologiji.

3. Operacija nosa za vozove

Kada je prvi japanski Šikansen voz napravljen 1964.godine mogao je da ide brzinom od 180 km/h. Međutim, vožnja ovakvom brzinom je imala loše sporedne efekte. Svaki put kada je voz izlazio iz tunela, čuo se jak zvuk koji je ličio na eksploziju i putnici su se žalili da imaju osećaj da se voz skuplja.

vodomar Tada je na scenu stupio inženjer i ljubitelj ptica Eiji Nakatsu. Otkrio je da voz gura vazduh ispred sebe i formira zid od vetra. Kada se taj zid sudari sa vazduhom izvan tunela,  stvori se jak zvuk i napravi se veliki pritisak na voz.

Kao inspiraciju za rešenje ovog problema, Nakatsu je pronašao vodomara. On živi na granama visoko iznad jezera i reka i lovi ribu tako što se sa visine obrušava u vodu. Njihovi kljunovi, nalik na noževe, seku vazduh i jedva naprave pokoji talasić kada ulete u vodu.

Danas, japanski brzi vozovi imaju dugačke noseve nalik na kljunove koji im pomažu da izađu tiho iz tunela. U stvari, redizajnirani vozovi su za 10% brži i troše 15% manje goriva od svojih prethodnika.

U Srbiji još uvek pokušavamo da otkrijemo tajnu tehnologiju kojom bi vozovi išli preko 50 na sat.

4. Tajna moć peraja

Jedan naučnik smatra da je pronašao duboko u okeanu rešenje za izlazak iz energetske krize . Frenk Fiš, stručnjak za dinamiku fluida i morski biolog, primetio je nešto na perajama grbavog kita što je izgledalo nemoguće. Grbavi kitovi imaju izbočine na prednjoj ivici peraja, koji seku vodu i omogućavaju kitovima da plove okeanom sa velikom lakoćom. Ali prema zakonim hidrodinamike, te izbočine bi trebalo da odmažu perajima da rade svoj posao. Profesor Fiš je rešio da ispita stvar. Postavio je 3,5 metra veliki model peraja u tunel i bio svedok opovrgavanja našeg poznavanja fizike.

Te izbočine, koje se nazivaju kvržice, su činile peraje još više aerodinamičnim. Ispostavilo se da su one pozicionirane na takav način da cepaju vazduh kroz koji prolazi peraje u komade, poput četke koja prolazi kroz kosu. Fišovo otkriće, koje se sada naziva “efekat kvržice”, se ne primenjuju samo na peraja u vodi, već i na elisu u vazduhu.

Na osnovu ovog istraživanja, Fiš je dizajnirao elise sa izbočinama koje prolaze kroz vazduh 20% efikasnije od standardnih. Formirao je kompaniju Vejlpauer koja ih proizvodi i prodaje. Međutim, ono što Fiš želi da upeca je energija vetra. On veruje da će dodavanjem samo nekoliko izbočina na elise turbina doneti revoluciju u tu industriju, čineći vetar vrednijim nego ikad.

5.Bazilisk  gušter robot ?!

bazilisk Postoji razlog zbog koga se  gušteri često nazivaju Isus Hrist gušterom: oni hodaju po vodi. Tačnije, trče. Mnogi insekti mogu da izvedu sličan trik, ali oni to uspevaju zbog toga što su dovoljno lagani da ne probiju površinski napon vode. Mnogo veći bazilisk ostaje na površini pokretanjem stopala pod određenim uglom tako da njihovo telo izlazi iz vode i ide napred.

 

Od 2003. godine profesor robotike Metin Siti je pokušavao da napravi robota koji bi mogao da izvede baziliskovo trčanje po vodi. Taj posao nije lak. Ne samo da su motori morali da budu jako laki, već su i noge morale da dodiruju vodu na savršen način svaki put, iznova i iznova. Posle mnogo rada, Siti i njegovi studenti su stvorili prvog robota koji može da hoda po vodi. Njegov dizajn još uvek nije savršen. Mehaničko čudo se još uvek ponekad preturi ili potone. Međutim, kada bude napravljen kako treba mogao bi da se koristi za nadgledanje kvaliteta vode u rezervoarima ili čak da pomaže u spasavanju ljudi za vreme poplava.

6.Morski sunđer zna magiju

Narandžasti sunđer nije nešto naročito interesantan; u suštini lopta koja stoji na dnu okeana. Nema organe, digestivni sistem ni sistem za cirkulaciju. Sedi po ceo dan i filtrira vodu. A opet, ovo stvorenje može biti katalizator za sledeću tehnološku revoluciju.

“Skelet” sunđera je niz rešetki od kalcijuma i silicijuma. U stvari, sličan je materijalu koji se koristi za solarne panele, mikročipove i baterije – s tim da kada ih ljudi prave, oni koriste mnogo energije i razne otrovne materije. Sunđeri to rade bolje. Oni jednostavno ispuštaju specijalne enzime u vodu koji izvlače kalcijum i silicijum a onda preuređuju hemikalije u precizne oblike.

Danijel Mors, profesor biotehnologije, je dobro proučio enzimsku tehniku sunđera i 2006. godine je uspešno kopirao. Danas, nekoliko kompanija se udružuje u multimilionsku alijansu koja će se potruditi da komercijalizuje proizvode koji se baziraju na toj tehnici.

7. Ose znaju kako da buše

Ne plašite se od dve ogromne žaoke koje ima osa drvenarica. To nisu žaoke; to su burgije. Ose drvenarice koriste te igle (koje mogu biti duže od njih samih) za bušenje rupa u drveću, u kojima ostavljaju svoje mlade.

Godinama unazad, biolozi nisu mogle da shvate kako bušilica ose drvenarice radi. Za razliku od običnih bušilica, kojima je potrebna dodatna sila, ose mogu da buše pod kojim hoće uglom sa malo napora i malom telesnom težinom. Posle godina proučavanja, naučnici su najzad shvatili da te dve igle probijaju sebi put u drvo, tako što odguruju jedna drugu i potiskuju se poput rajsferšlusa.

Astronomi sa Bat univerziteta u Engleskoj su došli na ideju da bi osina bušilica dobro došla u svemiru. Naučnici odavno znaju da, ako žele da probaju da pronađu život na Marsu, moraju da ga iskopaju. Međutim sa tako slabom gravitacijom nisu bili sigurni kako da stvore pritisak koji će bušiti tvrdu površinu ove planete. Inspirisani ovim insektima, naučnici su dizajnirali testeru sa dodatnim sečivima koja se međusobno odguruju poput osinih igala. U teoriji, ova sprava bi mogla da radi i na površini meteora, gde gravitacije uopšte nema.

 

8. Pogled iz jastogovog ugla

lexid Postoji razlog zbog koga su rendgen mašine velike i nezgrapne. Za razliku od vidljive svetlosti, X-zraci ne vole da se krive, tako da je teško manipulisati njima. Jedini način za skeniranje torbi na aerodromima i ljudi u doktorskoj ordinaciji je bombardovanje subjekata mlazom radijacijom – a to zahteva veliki uređaj.

Ali jastozi, koji žive u mračnoj vodi na 100 metara ispod površine okeana, poseduju sposobnost rendgenskog vida mnogo bolju od  bilo koje naše mašine. Za razliku od ljudskog oka, koja vidi prelomljene slike koje mozak mora da interpretira, jastozi vide direktan odraze koji mogu da se fokusiraju u jednu tačku, gde se skupljaju da bi formirali sliku. Naučnici su shvatili kako da kopiraju ovaj trik da bi napravili nove rendgen mašine.

Rendgenski aparat Jastogovo oko izgleda kao baterijska lampa i s njim možete videti kroz 8 centimetara debele zidove.

Uređaj ispaljuje rendgenske zrake male snage kroz objekat i nekoliko njih se odbiju nazad od onoga što se nalazi sa druge strane. Upravo kao i jastogovo oko, povratni signali su usmereni kroz sićušne cevi i tako kreiraju sliku. Već je uloženo milion dolara u dizajn ovog uređaja jer se očekuje da će biti od velike pomoći u otkrivanju krijumčara.

 

9. Pravi se mrtav i spasi mnoge živote

Kada zagusti, pravićemo se da smo mrtvi. To je moto dva najizdržljivija stvorenja u prirodi – oživljavajuće biljke i tardigrade (vodeni medvedi). Njihovi neverovatni biohemijski trikovi mogu pokazati naučnicima kako da spasu živote miliona ljudi u zemljama u razvoju.

Oživljavajuće biljke su grupa pustinjskih mahovina koje se sparuše tokom sušnih perioda i izgledaju mrtvo godinama, ili čak decenijama. Međutim kada kiša padne, biljke se zazelene ponovo, kao da se ništa nije desilo. Vodeni medved ima sličan trik. Mikroskopski mala životinja može da se ugasi i da, za to vreme, izdrži najbrutalnije uslove koji su poznati čoveku. Može da izdrži temperature blizu apsolutne nule i iznad 150 stepeni, da bude bez vode deset godina, 1000 puta jaču radijaciju od bilo koje životinje na Zemlji i čak da ostane živa u vakuumu svemira. U normalnim okolnostima, vodeni medvedić izgleda kao vreća za spavanje sa debelim nogama, ali kad se suoči sa ekstremnim uslovima, vreća se sparuši. Ako se uslovi vrate u normalu, mališi je potrebno samo malo vode da bude kao i ranije.

 

vodeni_medved1Tajna opstanka ovih organizama je u dubokoj hibernaciji. Oni zamenjuju svu vodu u organizmu šećerom koji se stvrdne u kristal. Rezultat je stanje obustavljenih pokreta. I dok sam proces ne bi spasao ljude (smenjivanje vode u našoj krvi šećerom bi nas ubilo), uspeo bi da sačuva vakcine.

Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da dva miliona dece godišnje umire od bolesti koje bi mogle biti sprečene primanjem vakcina kao što su difterija, tetanus i veliki kašalj. Pošto vakcine sadrže žive organizme koji brzo umiru na tropskoj vrućini, njihov transport je težak. Zato britanska kompanija traži rešenje u ponašanju vodenih medveda i oživljavajućim biljkama. Stvorili su šećerni konzervans koji učvršćava žive organizme u vakcinama i pretvara ih u staklene perle, i time stvorili uslove da vakcine traju više od nedelju dana na velikim vrućinama.

10. Karoserija od tukanovog kljuna

tukan Tukanov kljun je tako veliki i debeo da bi mogao (da je toliko i težak) da povuče pticu na dole. Dovoljno je tvrd da sažvaće najtvrđe ljuske voćaka i dovoljno čvrst da služi kao oružje protiv drugih ptica, a opet tukanov kljun je gust koliko i stiropor.

 

Mark Majers, profesor na Kalifornijskom Univerzitetu je tražio objašnjenje zašto je kljun tukana toliko lagan. Na prvi pogled, izgleda kao pena obložena tvrdom ljuskom, nalik na biciklističku kacigu. Ali Majers je otkrio i da je sama pena u stvari komplikovana mreža sićušnih skela i tankih membrana. Skele su načinjene od teške kosti, ali je između njih toliki razmak da ceo kljun ima gustinu samo kolika je jedna desetina gustine vode. Majer smatra da bismo kopiranjem tukanovog kljuna mogli da napravimo karoserije automobila koje bi bile jače, lakše i sigurnije.

Izvor:ekologija.rs/