DUŠA STEPSKOG VUKA…

Bio jednom neko po imenu Hari, nazvan Stepski Vuk. Išao je na dve noge, nosio odelo i bio čovek, ali je u stvari ipak, eto, bio stepski vuk.

Foto ilustracija: Bora*S

Naučio je mnogo od onoga što bistri ljudi mogu da nauče i bio je prilično razuman čovek. Ali evo šta nije naučio: da bude zadovoljan sobom i svojim životom. To nije bio u stanju da nauči, jer je po prirodi bio nezadovoljan čovek. Verovatno je to proisticalo otuda što je u dnu svoje duše oduvek znao (ili mislio da zna) da on u stvari uopšte nije čovek, već vuk iz stepe.

Neka se mudri Ijudi prepiru da li je odista bio vuk, da li je možda još pre svog rođenja nekom čarolijom pretvoren od vuka u čoveka, ili je rođen kao čovek, ali sa dušom stepskog vuka, kojom je opsednut, ili je pak verovanje da je on u stvari vuk bilo samo neko njegovo uobraženje i bolest.

Na primer, bilo bi, najzad, mogućno da je taj čovek u svome detinjstvu bio divlji, neukrotiv i neuredan, da su njegovi vaspitači pokušali da ubiju zver u njemu, pa su mu baš na taj način stvorili uobraženje i verovanje da je on u stvari zver, obavijena samo tankom prevlakom vaspitanja i čovečnosti.

O tome bi se moglo govoriti nadugačko, a i zanimljivo, mogle bi se o tome čak pisati i knjige, ali Stepskom Vuku to ne bi bila nikakva usluga, jer je njemu bilo sasvim svejedno da li je vuk ušao u njega magijom, ili batinama ili je to, naprosto, samo uobraženje njegove duše. Šta su drugi o tome mislili, a i šta je on sam o tome mislio, za njega nije bilo ni od kakve važnosti, jer od toga vuk nije izišao iz njega.

Stepski Vuk je, dakle, imao dve prirode, čovečju i vučju, takva mu je bila sudbina, i može biti da ovako nešto nije ništa naročito ni retko. Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičje, riblje ili zmijsko, ne osećajuci zbog toga naročitih teškoća.

Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih Ijudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek. To je svima poznato.

Ali kod Harija je bilo drukčije, u njemu čovek i vuk nisu išli uporedo, još manje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnom smrtnom neprijateljstvu, i jedan je živeo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj duši mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako ima svoj udes, i ničiji nije lak.

Naš Stepski Vuk je, doduše živeo osećajući se čas kao vuk čas kao čovek, kako je to slučaj kod svih polutana, ali kada je bio vuk, uvek bi ga vrebao čovek, posmatrajući, ocenjujući i osuđujući, a u vreme kada je bio čovek, to isto je činio vuk.

Na primer, ako je Hariju kao čoveku dolazila neka lepa misao, neko prefinjeno, plemenito osećanje, ili ako bi izvršio kakvo, takozvano, plemenito delo, tada bi vuk u njemu iskezio zube, smejao se i pokazivao mu sa surovom ironijom kako smešno i rđavo pristaje ovakvo plemenito pozorište stepskoj životinji, vuku, koji u svojoj duši sasvim tačno zna šta mu prija, naime: da usamljen kaska stepama, da se povremeno naloče krvi ili da juri za nekom vučicom.
Sa gledišta vuka svaka čovečja delatnost postajala je strahovito komična i neprilična, glupa i sujetna.

Ali je bilo isto tako i kada se Hari osećao i ponašao kao vuk, kada bi iskezio zube na druge, kada bi osećao mržnju i smrtno neprijateljstvu prema svim ljudima i njihovom lažnom i izopačenom ponašanju. Tada bi, naime, vrebao u njemu onaj Ijudski deo prirode, osmatrao vuka, nazivao ga stokom i zveri, i tako kvario svaku radost jednostavnog, rđavog i divljeg vučjeg stvora.

Takve su bile osobine Stepskog Vuka, i, sudeći po njima, Hari nije imao baš ugodan i srećan život. Ali time nije rečeno da je bio naročito nesrećan (iako se njemu samom tako činilo, kao što svaki čovek svoje patnje smatra najvećim). To ne bi trebalo reći ni o jednom čoveku. I onaj ko ne nosi vuka u sebi ne mora zbog toga da bude srećan. I najnesrećniji život ima svojih šuntanih časova i, pod peskom i kamenjem, svoje sitne cvetiće sreće.

Tako je to bilo i kod Stepskog Vuka. Obično je bio veoma nesrećan, to se ne može poreći, a mogao je da unesreći i druge, naime, ako ih je voleo, a i oni njega. Jer svi oni koji bi ga zavoleli videli su samo jednu njegovu stranu.

Neki su ga voleli kao prefinjenog, mudrog i neobičnog čoveka, pa bi bili zgranuti i razočarani kada bi odjednom morali da otkriju vuka u njemu. A do toga je moralo doći, jer je Hari, kao svako biće, želeo da bude voljen kao celina i baš zbog toga nije mogao da krije i da lažima uklanja vuka ispred očiju onih do čije mu je ljubavi bilo mnogo stalo.

Ali je bilo i takvih koji su u njemu voleli baš vuka, baš ono slobodno, divlje, neukrotivo, opasno i snažno, i ovi su, opet, doživljavali veliko razočaranje i jad kada bi odjednom divlji, zli vuk ipak postao čovek, koji u sebi nosi čežnju za dobrotom i nežnošću, koji hoće da sluša Mocarta, da čita pesme i da ima ljudske ideale.

Baš su ovi Ijudi obično bili naročito razočarani i ljutiti, i tako je Stepski Vuk svoju dvojakost i podvojenost unosio i u sudbine drugih sa kojima je dolazio u dodir.

Herman Hese

( Stepski vuk)

---

 

KADA KRENEŠ NA PUT ZA ITAKU…

ITAKA 

Kada kreneš na put za Itaku
zaželi da dug to bude put,
poduhvata pun, opasnosti i saznanja.
Laestrigonasa, Kiklopa
i srditog Posejdona ne plaši se!
Na takve nikada naići nećeš
sve dok misao je tvoja uzvišena
i dok birana se osećanja tiču tvoga duha i tvog tela.

Foto ilustracija Bora*S

Niti Laestrigonsa, nit Kiklopa
niti divljeg Posejdona ti susresti nećeš
ako ne nosiš ih u samome sebi
i ako ih duša tvoja ne iznosi preda te.

Zaželi da dug bude to put
svitanja letnjih pun
u koja ćeš – kolike li radosti –
ulaziti u luke prvi put viđene.
Pred feničkim zastani tezgama
i snabdi se finim stvarčicama:
sedefom, koralom, ambrom, slonovačom;
uzmi svakovrsnih razbludnih mirisa,
što više upravo raskošnih mirisa.
Pođi u mnoge gradove misirske
da učiš, i da poučiš se kod mudraca njinih.

I na umu uvek Itaku zadrži.
Stići na nju tvoja je sudbina.
Al’ nipošto ne žuri na tom putu.
Bolje neka mnogo godina potraje
da na ostrvo pristaneš ko starac
bogat onim što na putu stekao si
ne očekujući da Itaka bogatstvo ti dadne.

Ona ti je dala divno putovanje.
Bez nje ne bi ni krenuo na put.
No ništa ti više ona nema dati.

A ako je siromašnom nađeš, znaj prevarila te nije.
Mudar kakvim si postao i s tolikim iskustvima
shvatićeš već šta Itake znače.

Konstantin Kavafi 

---

 

SREĆA, TO JE IPAK SAMO JEDNA FIKCIJA…

O SREĆI

2

Oduvek su ljudi smatrali da su sreće, velike i nesrazmerne čoveku, božanskog porekla, a da su i velike nesreće samo kazne proviđenja.

Foto ilustracija Bora*S

Jedino su male sreće smatrane za delo čovekovo, a i male nesreće su smatrane samo čovekovim sopstvenim pogreškama. Jer u dnu svakog velikog slučaja leži jedno čudo, a nijedno pravo čudo nije čovek umeo da pripiše samom sebi.

– Ni nesreća ne ide na svakog čoveka, kao što bolest ne ide na svaku krv. Zatim, mada je vrlo malo ljudi istinski srećnih, isto je tako malo ljudi koji se smatraju istinski nesrećnim. Izgledalo bi kao da se ceo život i ne sastoji jedino od sreća i nesreća, nego kao da po sredini ima još jedno naročito stanje koje čoveka podiže iznad svih sreća i iznad svih nesreća.

Jer je nesumnjivo: nema nijedne velike sreće bez jedne velike obmane. Orijentalci idu za sudbinom, a zapadnjaci za idealom. Ali je svaki čovek, bez razlike, uveren da ne može izbeći svojoj sudbini, bilo da nju pripisuje samo slučaju, kao fataliste, ili volji božjoj, kao ljudi koji veruju u proviđenje.

Svaki čovek može da uvidi kako treba da se odrekne hiljadu malih sreća pa da dođe do jedne velike sreće. Kao da je srce čovekovo stvoreno za jedan veliki udarac; jer, neosporno, ima samo jedna velika sreća u životu.

Svaki čovek može naći jedan jedini svoj dan kada je odista osetio najvišu sreću koju čovek ikad može doživeti. – Za velike duhove i za velike duše nema sreće bez veličine; ali nema ni veličine bez svog sopstvenog dela. Svaka sreća bez našeg dela, to je samo veliko čudo, i to božje a ne čovekovo.

Je li ikad bilo silnijeg krika obične ljudske sreće nego krik Ksenofontovih vojnika: More! More! Ali naročito je li bilo potpunijeg usklika jedne više sreće nego uzvik Kolumbovih mornara: Zemlja! Zemlja!

Zlato i talenat ne mogu se smatrati srećama u čovekovom životu; jer je zlato često bilo povod za nesreće mnogih bogataša, za izvor mnogih njihovih zločina; a i čoveku je njegov talenat često učinio isto toliko zla koliko i dobra. Čak je bilo nekoliko velikih talenata u istoriji koji su bili prava nesreća za čovečanstvo.

Svakako, čovek nosi sve svoje u sebi, što je bila još i rimska ideja. Katon je ostavio ponosnim stoicima ovu sjajnu i gordu izreku: „Ono što nemaš, zajmi samom sebi„. Čovek i ne zna šta je prava sreća ni prava nesreća.

Svako o sreći ima različito mišljenje, prema dobima života, prema svojoj kulturi, ili prema svom staležu; a nesreće su opet toliko neizbrojne da nijedan čovek nije u stanju da ih zamisli sve ujedno. Čovek zna samo za dubinu i gorčinu nesreće koju je sam preboleo, ali niko ne zna nesreće ni bolesti koje drugi podnose.

Darvin je govorio da čovek ne bi imao nijedan dan zadovoljstva kad bi znao šta je smrt, toliko bi ideja smrti bila poražavajući užas za ljudsku pamet i srce. Moglo bi se reći i da čovek ne bi imao nijedan dan sreće kad bi znao za sve nesreće kakve postoje oko njega i od kojih pate drugi ljudi.

Za mene je najveća slika nesreće jedan čovek istovremeno star, bolestan i siromašan. Starost i bolest i sirotinja, ujedinjene, to su neosporno najveća i konačna katastrofa jedne ljudske sudbine.

Niko ne bi mogao klasifikovati sve nesreće. Ima zdravih ljudi koji su nesrećni zbog bolesti svojih bližnjih; a ima zatim ljudi odista večno ubogih i večno zapostavljenih, i ljudi koji slabo ili nikako ne ostvare u životu ono što hoće. Ima i ogroman broj sveta koji celog života radi samo za druge, bilo za tuđince ili za svoje, i to radi više nego što ima snage i zdravlja.

Postoje i večito bolesni, i večito proganjani. Postoje, najzad, i žrtve svojih sopstvenih poro- ka: preterane ambicije, ogorčene sujete, krvoločne zavisti, bezumne ljubomore, odvratne ćudi, i naravi svakom dosadne.

Dve ovakve nesreće u životu jednog čoveka, to je već čitav pakao na zemlji. Žena ima da, i pored svog eventualnog zla, podnese još i tiraniju muža; i još teže, tiraniju dece, čak kad su ta deca i najmudrija i najlepša.

Sve knjige na svetu trebalo bi da budu knjige utehe, toliko ima nesrećnih na zemlji.

Osim stvarnih nesrećnika, postoje i nesrećnici samo po temperamentu; a to su melanholici, koji su mnogobrojni. Stari su govorili da je melanholija osobina velikih duhova. Aristotel kaže da su Sokrat, Platon i Lisandar bili melanholici.

Jovan Dučić
Blago cara Radovana

---

 

PAS KOJI GOVORI…

Dečak i pas

Rođen sam, po pričanju moje majke, iz jedne njene lakomislene avanture, koja joj je donela sedmoro dece i mnogo bede. Dva moja brata i jedna sestra umrli su odmah po rođenju. A ja sam progledao u kući gospođe Albine Kniper, seoske babice, u godinama rata, početkom jeseni. I moja majka i gospođa Albina mnogo su se brinule za mene, hranile me i tetošile.

Foto ilustracija Bora*S

Korpa mi je bila obložena krpama i perjem, kao gnezdo kakve ptice. Majka me poučavala životu: kako se maše repom, kako se pokazuju očnjaci, kako se čisti krmelj iz očiju i kako se teraju dosadne muve. Tu smo uvežbavali među sobom i osnovne zahvate napada i odbrane. Bila je to lepa i bezopasna igra.

Nasrtali smo jedni na druge kao seoski džukci, ali smo očnjake prekrivali velurom, a kandže smo držali u šapama, kao kame u futroli.

Ali jednog dana odvojiše me od majke, i zapravo tada počinje moj pasji život. (Ovo „pasji“ nemojte da shvatite pogrešno, ne žalim se na život. Nego kažem prosto: moj život.)

Kada je gospodin Berki (tako se zvao moj budući gazda i gospodar) platio gospođi Kniper, još nije bilo odlučeno koje će od nas da ponese s njim, a ja sam malo razumeo od svega toga što se zbivalo oko nas. Sećam se samo da je majka bila vrlo tužna i da je celo vreme plakala. Tek sam mnogo kasnije shvatio zašto se nije opirala i zašto nije ništa preduzela. To je sve ona radila, u stvari, za moje dobro. Ko zna kakva bi me sudbina zadesila da me gospodin Berki nije uzeo tada.

Od nas četvoro preostalih, samo nas je dvoje ostalo u životu. Ja i moj brat. Njega su prodali u drugo selo nekom lovcu. A moje dve sestre zadesila je tužna sudbina: gospođa Kniper im je vezala kamen oko vrata i bacila ih u nabujalu reku. Gospođa Kniper je i sama bila žalosna, I znam da bi im se smilovala da nisu bile teške ratne godine, makar zbog moje majke. Jer gospođa Kniper je volela životinje, čak i one kenjkave mačke, no šta ćete, a la guerre comme a la guerre, kako bi rekao onaj veliki ljubitelj životinja, Lafonten. Od velikog bola, moja je majka sasvim poremetila umom.

Danima ništa nije jela, samo je plakala i naricala, jurila po dvorištu i po selu, zavirivala u svaki budžak. Onda joj je jednog dana rekla gospođa Kniper:

„Lolo“ (tako se zvala moja majka), „morala sam! Oprosti, Lolo, morala sam!“

Moja je majka ležala ispred nje, naćulivši uši da bi dobro čula sve što joj kaže gospođa Kniper, i gledala ju je tako tužno, očiju punih suza, da se i stara gospoda Kniper rasplakala: „Nemoj, Lolo, nemoj da me gledaš tako. Morala sam. Znaš i sama kako teško izlazimo nakraj.“

– No moja je majka i dalje gledala gospođu Kniper pravo u oči, izbezumljena od bola.

„Nemoj, Lolo, nemoj da me gledaš tako„, reče gospona Kniper. „Bacila sam ih u reku!“

Onda je moja majka shvatila da su se njene sumnje obistinile, vrisnula je i poletela ka obali. Jurila je, jurila nizvodno, cvileći kao pas, bože mi prosti, kao čovek. Našla je moje sestre u plićaku, nasukane, u ataru drugog sela, zakačene o vrbu, s kamenom oko vrata.

Vratila se moja majka pred veče, samo da umre kraj mene.

Ležao sam na verandi gospodina Berkija, mog novog gazde, i razmišljao o sudbini, o svojoj nesrećnoj majci, o svojoj braći i sestrama, o gospođi Kniper, o životu uopšte. Razmišljao sam i cvileo, više od tuge nego od zime.

Tada se pojavi jedan dečak i poče da me miluje i da me greje u rukama, kao da sam, ne daj bože, vrabac, a ne pas. Onda mi se zagleda u lice i poče da se smeje.

„Ana, Ana“, reče on. „Dođi da vidiš nešto. Vrapčić!„

„Baš je sladak„, reče Ana i uštinu me za obraz.

„Ovaj me pas na nekog podseća„, reče dečak. „Bogami, jako liči na nekog.“

„Zbilja„, reče Ana, njegova sestra, „na koga li me podseća?„

„I tebe?“ reče dečak.

„To je da čovek umre od smeha„, reče njegova sestra.

„Zbilja, to je da crkneš od smeha„, reče dečak.

Držao me jednako na dlanu, kao vrapca.

„Znam na koga liči„, reče dečakova sestra.

„Reci, Ana, na koga?“ reče dečak. „Molim te, reci mi. Podseti me.„

„Seti se“, reče Ana. „Hajde, seti se sam.„

„Molim te, reci mi„, reče dečak. „Ne mogu da se setim. Samo znam da me ovaj pas… to je, zbilja, da crkneš od smeha.“

„Na staru ženu“, reče Ana.

„Na gospođu Kniper, babicu!“ reče dečak.

„To je da crkneš od smeha“, reče njegova sestra. „Pljunuta gospona Kniper!“

Tako sam počeo i sam da sumnjam u svoju sličnost sa gospođom Kniper, mada ja, iskreno, ne nalazim da sam bio imalo nalik na nju. Možda nam je samo tuga davala isti izraz lica, jer gospođa Kniper je bila veoma nesrećna zbog onoga što je bila počinila, a ja sam tugovao za svojima. A što se tiče sličnosti, mogu vam reći da sam bio nalik na svoju majku. Iste krupne tamne oči, modrosive, kao šljiva, iste uši, zašiljene i pri vrhu malo povijene.

Možda sam jedino svoj stas nasledio od svog (nepoznatog) oca, jer sam se kasnije razvio u vitku psinu dugih nogu, kakve moja majka, ako se dobro sećam, nije imala. Od majke sam nasledio još i boju dlake, žutorinu, i većinu osobina: preosetljivost, pokornost, trpljenje, vernost, odanost, nervozu, kao i izvesnu lenjost i lakomislenost.

Jedan pas kao što sam ja nema neku uzbudljivu istoriju o kojoj bi se moglo mnogo govoriti. Ja sam imao dosta srećnu mladost (ne govoreći, naravno, o rastanku sa svojom porodicom), iako sam živeo u ratno vreme.

Možda upravo zato. Objasniću vam na šta mislim. Rat odnosi ljude, uskraćuje im nežnost, rat unosi u ljude strah, čini ih nepoverljivim. U takvim uslovima, jedan pas, veran pas kao što sam ja, mnogo znači. Ako niste dete i niste preosetljivi, njega možete voleti bez očajanja, bez straha da ćete poludeti, da ćete umreti od bola ukoliko vam ga rat uzme, možete ga voleti a da ne činite sebi nikakve ustupke, možete mu se slobodno ispovedati, bez straha da će odati vaše tajne i skrivene želje.

U ratna vremena psu je teško samo dok mu ne izrastu očnjaci. (Zato su nastradale moje sestre, pokoj im duši.) A za jednog odraslog, za jednog jakog psa, rat je blagodet. Tada vladaju pomori međ stokom, ginu konji, a vojske zatrpavaju mrcine tek toliko da ne vire iznad zemlje. Ionako će ih, vele, razneti psi.

Koga još može da interesuje moja biografija, kad nisam bio ni čuveni lovac (nego sasvim prosečan), ni proslavljeni trkač, kada ne samo što nemam plemićko poreklo s pedigreom nego sam čak, po svemu sudeći, vanbračno dete, kopile dakle, a nisam se proslavio ni na bojnom polju, nisu mi podigli za života spomenik i nisam nikad dobio neko odlikovanje od Crvenog krsta ili od bilo koga.

Ja sam, dakle, običan pas i moja je sudbina prosečna. Ono što me u neku ruku čini izuzetnim, to je moja sposobnost da govorim. A do mislosti govora uzdigla me ljubav jednog dečaka, mogao bih reći nesrećna ljubav.

Jednog se jutra pojavi gospodin Berki, moj novi gazda, i reče:

„Andi, kako ti se dopada ovaj pas?„

„Kao bog!“ reče dečak. (Voleo je da preteruje.) „A kako će se zvati?„

„Dingo,“ reče gospodin Berki moje ime.

„Dingo?“ reče dečak. „To mi se ime ne sviđa. Voleo bih da mi gospodin Berki objasni šta to znači.„

„Australijski divlji pas“, reče gospodin Berki.

„To mi se ime jako sviđa“, reče tada dečak.

Iako mi je zvanično gazda bio gospodin Berki, ja sam ipak, dušom I telom, pripadao dečaku. Od svih ljudi na svetu s njim sam se najbolje slagao I najbolje sporazumevao. Mislim da su tome doprinele, osim njegovih godina, i neke naše zajedničke osobine. Verujem da ne grešim dušu ako kažem da smo on i ja bili po mnogo čemu slični: po lenjosti, po razuzdanosti, po odanosti, po želji za avanturom. Mislim da ne grešim ako kažem i to da je taj dečak imao u sebi nečeg psećeg: što se tiče njegovog njuha i njegove preosetljivosti na mirise, siguran sam da ne grešim.

Usamljenost i tuga spojiše naše živote. Njegova tuga za ocem i moja tuga za roditeljima stvoriše među nama neku vrstu prijateljstva zasnovanog na srodnosti.

Kako sam počeo naglo da rastem i da stičem ugled menu seoskim džukcima, kao mudar i učen pas svog malog mudrog gospodara, dečak je postajao sve manje usamljen, sve ponosniji na mene i sve odvažniji. Jer ja sam ga oslobodio ne samo njegovog urođenog straha od pasa (od te je iste boljke bolovao i njegov otac), nego je i uopšte postao hrabriji, jer je znao da u meni ima sigurnog I odanog zaštitnika.

Zauzvrat, on me naučio raznim korisnim veštinama koje izazivaju poštovanje. Umeo sam da doteram zalutale krave, da otkopavam krtičnjake (to iz pustog zadovoljstva, kako bismo prekratili vreme), da jurim zečeve, da otkrivam lisičje jazbine i gnezda barskih ptica, da lovim divlje patke, žabe, leptire, zmije. Čak sam naučio od dečaka da razgovaram sa njim u časovima usamljenosti!

Sećam se, jednom, kada nam se bila izgubila krava Narandža, zamalo nismo pobegli u svet. Dečak mi je usput poverio teške I odgovorne zadatke. Jedna je njegova poruka bila tolika da sam ličio sebi pre na goluba-pismonošu nego na psa. Čim bismo bili jako nesrećni, odmah smo kovali plan da bežimo u svet. A nismo, eto, dospeli nikad dalje od trećeg atara.

Dečak je znao katkad da mi priča priče ili da mi ih čita. Mislim da ne preterujem ako kažem da sam već bio naučio napamet onaj roman Čovek, konj, pas, što ga je dečak toliko puta pričao čobanima, izmišljajući često I doterujući ga.

Ne, moj život nije roman. On je sav od malih priča, od mnogih malih dogodovština, veselih i tužnih, no u tim je pričama uvek prisutan dečak, kao što sam i ja prisutan u njegovim pričama.

Primećujem u poslednje vreme da je dečak tužan. Postao je i prema meni nekako hladniji, obazriviji. Vidim, krije nešto od mene. Ali sam uskoro shvatio o čemu je reč i, eto, ponovo me skolila ona moja stara pseća tuga.

Dečak se opet sprema da ode u svet. Ovoga puta izistinski! U to nema sumnje. Shvatam i to zašto me izbegava: hteo bi da olakša sebi taj rastanak.

A i ja sam se od te iznenadne tuge razboleo. Kunjam pred dečakovim pragom kako mi ne bi pobegao bez oproštaja. Kunjam i razmišljam o svom životu.

Osećam, ovaj rastanak neću preživeti.

A-uuu! A-uuu! 

Danilo Kiš

Iz knjige „Rani jadi“

---

 

U POTRAZI ZA SREĆOM…

DJETELINA SA ČETIRI LISTA

U potrazi za srećom    
iz mraka, iz daljine     
stigao sam na magarcu     
u polje djeteline.          

Foto ilustracija: Bora*S

Došao sam da nađem      
pod rosom koja blista      
sudbinsku djetelinu       
sa četiri lista.                   

Ponio sam na put     
što je na samar stalo:     
gitaru, suvu hranu,          
vodu i povećalo.           

I tražiti počeo odmah        
dok još su polja čista

bezmjernu djetelinu

sa tri i više lista.

Jutro, zatim podne i veče     
neba se pale i gase
a magarac do mene 
indiferentno pase.    

To traje godinama      
pod snijegom i sred kiše     
kušam svoj usud        
tražeći taj list više       

a napjev “četiri lista”     
ponavljam sate i sate       
ko ludi Herman u operi        
”Tri karte, tri karte…”    

Prevrćem mokru zemlju 
bolujem, ne pazim na se 
a magarac i dalje

realistički pase.

Odustajem, gubim živce               
i mijenjam uvjerenja                        
sad je već očevidno-                               
za sreću nemam strpljenja.                             

Na kraju našla se ipak                                  
biljka koja me muči                                              
moj tovar* u zubima                                                
drži je ne znajući.                                                          

I uzalud se trude                           
žene, artisti, starci                                  
do djeteline sreće                                    
lakše dolaze magarci.                               

Muči me strah i jalnost                          
ko svakog kada gubi                                    
dođe mi da mu isčupam

čarobnu travku iz zubi.

Al neka je budućnost strašna                            
nesklona mi i pusta                                                 
ne bih oteo sreću                                                                     
jednom magarcu iz usta.                                                

I tako prolazimo svijetom     
ponovo zvijezde i veče           
Ja svjestan svojeg jada  
On nije svoje sreće.

Arsen  Dedić 

*magarac

---

 

O SREĆI…

1

Svaka je filosofija tužna. Ako govorite duže o sreći, vi ćete se naposletku osećati pomalo nesrećnim. Nema nijedne velike istine čovekove o kojoj se sme do kraja misliti bez opasnosti za svoju misao: ni o religiji, ni o ljubavi, ni o smrti.

Foto ilustracija: Bora*S

Sve što je duboko, izgleda na dnu tamno i neveselo; i ni u jedan se ponor ne daje dugo gledati bez vrtoglavice i užasa. Koliko više razmišljate o životu, sve se više otvaraju njegove zasede i prokazuju njegova bespuća.

Zato ako mnogo govorite o nesrećama u životu, najzad više ne vidite život nego nesreće. Odista, čovek živi celog veka u nebrojenim opasnostima, ali ipak se događa da veliki broj ljudi proživi ceo život ne dočekavši nikakve naročite nesreće. Čak mnogim ljudima proteče život kao lepa reka Aretuza, koja je najpre imala svoj izvor na Peloponezu, a zatim nesmetano pronela svoje slatke vode kroz celo more do Sicilije, da isto tako slatka izbije onamo iz novog izvora.

Užasi života postanu jednim delom naše sudbine samo ako se u njih naročito udubljujemo. Ima blaženog sveta koji ne veruje u zlo, a ima i drugih ljudi koji nisu nikad verovali ni u nesreću; međutim, ni jedni ni drugi nisu tim izgubili više nego oni koji su sva zla premerili i sve nesreće prebrojali. Naprotiv, mnoge nesreće ne bismo možda ni izbegli da smo na njih dugo mislili, kao što je slučaj da čovek dobije baš onu bolest na koju najviše misli.

Mnogi se ljudi tuže da im prođe ceo vek tražeći životu njegov smisao, koji, ako uopšte postoji, i nije drugde nego u samom traženju. Ko smisao života nije tražio, taj nije živeo; ali ko ga je tražio, taj nikad nije bio dovoljno srećan.

Sreća, dakle, nije ideja nego iluzija, pošto sreća nije stvar razuma, nego stvar uobraženja. Zato čovek veruje da je srećan i kad nije srećan. Ali i nesreća je tako isto utopija kao i sreća, jer na stotinu nesreća ima izvesno polovinu izmišljenih i uobraženih. Zato se može govoriti samo o tom šta može biti predmet sreće ili nesreće, ali se ne daje govoriti o tom ko je srećan a ko nesrećan. Ko misli da je srećan, on je odista srećan. Nemoguće bi nekom bilo dokazivati da nije srećan samo formulama ili doktrinama o sreći.

 Međutim, izmišljena sreća ili uobražena nesreća, to su ipak potpune stvarnosti: jer mogu trajati celog života, i jer je svaki čovek uveren u ono što oseća i kad nije uveren u ono što misli. Najmanje su srećni oni ljudi koji bi imali sve razloge da budu srećni. Ima ljudi koji su gospodari zlatnih rudnika, a ne osećaju se srećnim; a ima ljudi koji se ne osećaju nesrećnim ni posle kakvog slučaja koji bi drugi smatrali katastrofom ljudskom života. Znači da je sreća jedna stvar mišljenja, i da sama za sebe ništa ne predstavlja.

Sreća, to je ipak samo jedna fikcija. A ako sreća postoji, onda je ona samo u željama, jer je želja pokret i akcija, znači jedini život i jedina prava radost. Neosporno, ima i ljudi koji ne umeju biti srećni ni sa ma kakvim vrlinama, ili ma kolikim bogatstvom. Ima i ljudi rođenih za nesreću, kao što su drugi rođeni za muziku. Treba imati nekakav talenat za sreću, kao što treba imati dušu da se bude istinski nesrećan. Mali ljudi mogu biti srećni, ali mali ljudi ne umeju biti nesrećni. Bogatstvo nije glavni uslov za sreću, ma koliko izgledalo da jeste.

Na lepim srebrnim monetama Fokeje i Mitilene, stajali su reljefi boginje Afrodite i pesnikinje Sapfo, kao da je time rečeno da iznad sreće u bogatstvu stoji nenadmašna sreća u ljubavi i lepoti. Ali lepota i ljubav, to su sreće koje nisu dovoljne bednom čoveku, jer je on uplašen i prestravljen životom otkad je počeo da hodi po suncu. Zato je uvek i mislio da je zlato jedini izvor sigurnosti za njegov život. Izvor sigurnosti, ali ne i sreće.

U prirodi je čoveka da kad misli, on misli samo upoređujući, i ne postoji misao drukčije nego prema analogiji. A materijalno bogatstvo je baš nešto što se najlakše upoređuje sa drugim bogatstvima, ali i koje u tim poređenjima samo gubi. Zato materijalno bogatstvo ne može nikad biti punom srećom. Samo sreća usamljena, nedeljiva, neuporediva, i sreća koja stoji po strani svih drugih čovekovih blagodeti, to je sreća svih sreća, sdredišni nerv naše ljubavi za život, prava čovekova iluzija o sudbini. Takva nedeljiva sreća jesu genije, hrabrost, čast. Nedeljiva i neuporediva sreća jeste samo slava. Sve su velike sreće slučajne, i nema čoveka koji je izmislio jednu sreću.

Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće; tačno je, naprotiv, da je čovek uvek sam kovač svoje nesreće. Jer od hiljadu nesreća ima samo jedna koja nas snalazi od Boga, a to je smrt, iako smrt nije nesreća, ili bar ne najveća. Sve druge bede su delo čovekovo, čak i sama njegova bolest.

 Zato ako su sreće slučajne, nesreće nisu slučajne. Za svaku našu nesreću kriva je ili naša lakoumnost, ili naša gordeljivost, ili naša glupost, ili naš porok. I za fizičke bolesti su krive samo naše duhovne bolesti, nezdrave i poročne misli. Za nesreće novčane kriva je ili naša lakoumnost ili naša senzualnost. Čak i čovek koji je pregažen na ulici može najpre da krivi sebe a tek onda da krivi drugog.

 Zato čovek kroz ceo život čini sebi samom više zla nego dobra. Što uspemo svojom pameću, pokvarimo svojom ćudi; a što uspemo svojom dobrotom, upropastimo svo- jim porocima; i najzad, što postignemo svojom mudrošću, izgubimo svojim temperamentom. Jer ima nešto jače i presudnije od svih naših sila, a to su naše slabosti. I antički svet je znao za neprijateljstvo čoveka prema sebi samom. Lukrecije, veliki pesnik, govori na jednom mestu o neredima u duši čoveka, kojih nabraja pet: oholost, razvrat, razdražljivost, raskoš, lenost.

Odista, sva mudrost čovekova treba da služi samo tome da sam sebi ne pravi zlo. Treba se čuvati više sebe nego svih svojih zlotvora. Čovek koji za svoje nesreće krivi drugog, već tim pokazuje da je ili malouman ili krivouman; čak i rđav. Nauka o tom kako treba misliti, logika, i nauka kako treba biti dobar, moral, i nisu stvarno ništa drugo nego učenje kako da čovek sam sebi ne iskiva nesreće i ne stvara neprijatelje.

Jovan Dučić

(Iz knjge Blago cara Radovana)

---

 

FAKTORI KOJI DOPRINOSE RAZVODU…

Primećeno je da sam izbor bračnog partnera utiče na sudbinu određene veze. Kao što su pokazali rezultati mnogih studija, „prtljag“, tj. skup predbračnih faktora sa kojima mladi ljudi ulaze u porodični život, ima značajan uticaj na uspeh adaptacije u prvim godinama zajedničkog života, na snagu porodice, stepen verovatnoće razvoda.

Predbračni faktori uključuju neke karakteristike roditeljske porodice, socio-demografske karakteristike ljudi koji planiraju da stupe u brak, karakteristike perioda upoznavanja dok su u vezi.

Od karakteristika praporodice (roditeljske porodice) najbolje je izučen uticaj sledećih faktora; opšte je prihvaćeno da razvod roditelja povećava verovatnoću razvoda njihove odrasle dece (verovatnoća ne znači fatalnost, jer negativni faktori mogu da se „pokriju“ pozitivnim).

Takođe je utvrđeno da su razvodi bili češći kod dece roditelja koji nisu uspeli u ličnom životu — na čvrstinu veze ne utiče samo odsustvo jednog od roditelja već i sukobi u roditeljskoj porodici, negativna emocionalna atmosfera. Verovatno u konfliktnim i nepotpunim porodicama deca ne dobijaju adekvatan uvid u model uspešnih porodičnih odnosa. Takođe, u porodicama u kojima postoje razvedeni članovi, može se razviti tolerantniji stav prema razvodu („spremnost za razvod“).

Od velikog je značaja činjenica da su nepotpune porodice u težoj materijalnoj situaciji od porodica sa dva roditelja, što zauzvrat utiče na smanjenje verovatnoće dobijanja dobrog obrazovanja, profesije i prihoda; što je niži nivo obrazovanja, profesionalni status i prihodi muža, to je veća verovatnoća razvoda. Među predbračnim faktorima koji povećavaju verovatnoću razvoda, zapadni psiholozi i sociolozi jednoglasno uključuju trudnoću neveste (uticaj takozvanih prinudnih brakova).

Studije u SAD-u su pokazale da je verovatnoća raspadanja porodica sa predbračnom trudnoćom dvostruko veća. Među razlozima to se obično navodi narušavanje procesa adaptacije mlade i mladoženje za brak, „preskakanje“ na sledeću fazu porodičnog života u vezi sa rođenjem i vaspitanjem dece, pogoršanje ekonomske situacije supružnika u vezi sa rođenjem deteta. Nisu beznačajni i motivi stupanja u brak: u ovom slučaju, često je jedini razlog za brak – skoro rođenja deteta (Foteeva E. V., 1988).

Verovatnoću razvoda povećavaju i druge okolonsti predbračnog perioda života: kratak period predbračnog poznanstva (od strane psihologa se preporučuje 1 – 1,5 godina); ozbiljne svađe i sukobi tokom veze; negativan odnos roditelja prema tom braku (43% onih koji su razvedeni nisu dobili odobrenje roditelja da stupe u brak, a samo 13% brakova zasnovanih bez odobrenja roditelja živi u stabilnom braku).

Faktori rizika su okolnosti kao što su suviše rani brak (pre 19 godina), odlaganje formalne registracije odnosa (kao znak nepripremljenosti za prihvatanje odgovornosti), razlika u godinama između supružnika više od 10 godina, značajna razlika u fizičkoj privlačnosti, neki motivi stupanja u brak (iz materijalnih razloga, brak iz želje da se osvetite nekom trećem licu, brak sa ciljem da se pobegne iz omrznute roditeljske kuće) (Jaffe M. 1991).

Negativan uticaj na izgradnju dugoročnih odnosa imaju neke osobine ličnosti, kao što su lična (emocionalna) nezrelost, nisko samopoštovanje (jer ono stvara nesigurnost u sebe i ljubomoru, otežava odnose izgrađene na ljubavi i poverenju), prekomerna zavisnost (od roditelja), emocionalna izolacija (kao nemogućnost pokazivanja svojih osećanja i prihvatanja osećanja drugog) (Jaffe M. 1991).

Adler je povezao zrelost pojedinca sa verom u sebe, sa sposobnošću da otvoreno susreće životne probleme i rešava ih, sa činjenicom da kod čoveka postoje bliski prijatelji i normalni odnosi sa susedima. Pored toga, važan pokazatelj pravilnog pravca u životu Adler je smatrao bavljenje korisnom delatnošću i profesionalizam. „Nekome ko je lišen svih ovih kvaliteta“, pisao je on, „ne veruj, jer nije sasvim zreo za ljubavnu vezu“ (Adler, „Nauka živeti“).

Od nedostataka koji povećavaju verovatnoću neuspeha braka, Adler je naveo sledeće: nepoverenje prema objektu ljubavi, jer je to jedan životni stav koji dovodi do stalnih sumnji i oni jasno ukazuju na nespremnost da se čovek sretne sa stvarnim problemima u životu; želja da se stalno kritikuje i prevaspitava druga osoba; preterana osetljivost, što može biti simptom kompleksa inferiornosti; stalno očekivanje razočarenja, što postaje uzrok ljubomore u braku.

Treba napomenuti da ovi faktori rizika nisu „fatalni“ u prognozi budućih bračnih odnosa, jer postoje uspešni bračni parovi sa velikom razlikom u godinama, sa veoma kratkim rokom predbračne veze itd.

Svi ovi faktori pre imaju „kumulativni“ karakter, tako da se pri njihovoj akumulaciji verovatnoća raspada bračnih odnosa povećava. Na primer, prema svedočenju M. Jaffe i F. Fenvik, ako se sa jednim psihološki nezrelim partnerom i dalje možemo nadati da će se odnosi sačuvati, dva takva partnera su nepovratno osuđeni na neuspeh.

Iz knjige: Andreeva T.V. – Porodična psihologija

Izvor: poznajsebe

____________________________________________________________________________________________

 

SUDBINA JE NEKAD BILA U NJIHOVIM RUKAMA…

Suđenice ili Suđaje i Usud su određivali život

Bogovi su našoj staroj veri bili nalik ljudima, čak su bili neka vrsta predaka. Pre su ljudi s ovih prostora živeli u skladu sa prirodom i poštovali su se preci. Međutim, nisu ljudi s ovih prostora verovali samo u bogove već i u natprirodna bića. Ponekad su naši stari imali vrlo fatalistički pristup životu. Jedni od demona sudbine bile su i Suđaje ili Suđenice i Usud.

U istočnoj Srbiji se verovalo u Suđaje. Suđaje su tri mlade žene koje su uvek išle zajedno, činile su trojstvo. Bile su odevene u belu odeću ili u narodnu nošnju. Suđaje su određivale sudbinu novorođenog deteta u prve tri noći po rođenju. Ta sudbina je bila nepromenljiva. Sudbinu koju su određivale Suđenice ili Suđaje niko nije mogao da promeni, nikakva sila, pa ni bogovi. Suđaje su u kuću novorođenog deteta ulazile kroz dimnjak.

Sudbinu su proricale treće večeri. Svaka od njih je mogla jedno veče da odloži određivanje sudbine novorođenom detetu. Reč najmlađe od njih je bilo od presudnog značaja. U nekim krajevima Suđenice se pojavljuju zajedno sa Rodom, bogom stvoriteljem univerzuma i jedino je on mogao da im naredi kakvu sudbinu da odrede detetu. Roda su neki etnolozi poistovećivali sa Usudom. Rod se javljao kod Rusa, zajedno sa Roždanicama što je ruski naziv sa Suđenice.

---

Prilikom dolazka Suđenica u kuću, gozbu im je spremala babica.

Za Suđenice su se spremale tri pogače premazane medom, tri čaše vina, tri čaše vode, tri kocke šećera i jedan zlatnik ili neki drugi zlatni nakit. Sve tri noći je trebalo da gori svetlo u kući, a majka i dete su spavali na podu. Pogače bi, posle toga, pojela tri muškarca ako je dete muško ili tri žene, ako je žensko.

Bosiljak

Treće veće bi se pod glavu deteta stavljao bosiljak i kolačić. Sve se ovo radilo da bi se Suđaje odobrovoljile i izrekle detetu dobru sudbinu. Postoje i priče o tome da je jedna majka pojela trpezu. Dete joj se onda razbolelo, međutim ona je nastavila da odobrovoljava Suđenicama, pa je dete ubrzo i ozdravilo.

---

Verovalo se da Suđenice pletu sudbinu.

Jedna je držala vlakno i svaki namotaj je bila jedna godina života. Na kraju bi presekle vlakno i koliko namotaja je bilo, toliko se verovalo da će dete živeti.

---

U zapadnoj Srbiji je bilo zastupljenije verovanje u Usuda. Usud je zamišljan kao čovek koji je svaki dan živeo život na drugačiji način. Ili je bio bogat i živeo u izobilju ili je živeo u velikoj bedi. Nekad je bio slavan, a nekad ne. Postojale su velike oscilacije u tom njegovom životu. Razlike u bogatstvu su se menjale svaki dan.

Verovalo se da kakav život živi Usudna dan kada je dete rođeno, takva će sudbina biti tom detetu. Mislilo se da će svi ljudi koji su rođeni istog dana imati sličnu sudbinu, ako ne identičnu.

U zapadnoj Srbiji se verovalo u „jednodance„’. Ovako su se nazivali ljudi koji su rođeni istog dana i mislilo se da će im život proći gotovo identično.

Ako bi nekog pratila nesreća u životu, verovalo se da je rođen u ,“zao čas„. Niko nije znao kada je „zao čas„, pošto niko nije mogao da zna gde i na koj način Usud u tom trenutku živi. 

Bog Rod

Laički se može zaključiti da su Suđenice i Usud nespojivi, ali etnolozi su povezali ruske Roždanice i Roda.

Rodovu ulogu da može da naredi Roždanicama kakvu sudbinu da dodele detetu, preuzeo je Usud kod Srba.

---

---

Kod Čeha su se ova bića zvala Sudički. Verovanje u trojstvo koje plete sudbinu bilo je prisutno i kod Grka, koji su imali tri moire. Rimljani su imali tri parke, a Germani su imali norne.

U bajci „Uspavana lepotica“ braće Grim se pojavljuju tri vile koje određuju sudbinu deteta.

Suđenice, tako, nisu samo slovenska bića, već da su deo evropske prošlosti i tradicije, jer su gotovo svi narodi u Evropi imali bića sa sličnim osobinama.

Inspiracija – starisloveni.com

Fotografije: Pinterest – Ivica Stevanović, Wikipedia, lugvelesasrz.blogspot.rs, meettheslavs.com, inuria-godmode.deviantart.com, drevniebogi.ru, muzejslovenskmitologije.weebly.com – аутор DuszanB, sajt: duszanb.deviantart.com/art/Sudjaje-45281834

Izvor: rokselana.com

____________________________________________________________________________

 

ZALJUBLJENIK U LJUBAV…

ISTINA O NAJVEĆEM PESNIKU 20. VEKA: Nerudina romansa je dokaz da se vredi boriti

Buntovnik, večiti dečak, borac za pravdu i istinu, zaljubljenik u ljubav, život, slobodu, kosmopolita, ali i ženskaroš – Pablo Neruda ostavo je neizbrisiv trag u poeziji 20. veka oplemenivši je i učinivši malo poletnijom, malo srećnijom, malo „življom“ i daleko optimističnijom.

Legendarni Čileanac bio je pesnik ljubavi, ljubavi koja ima krila, ljubavi sa srećnim krajem, ljubavi koja nas budi i tera na velika dela.

Kada pomislite na poeziju koja slavi ljubav, onakvu kakvu bismo svi voleli da imamo, ne možete da se ne setite Nerude.

Njegove reči otvaraju srce i dušu, uče nas da je ljubav iskra života, neprolazno čudo koje prožima čitavo naše biće, zbog koje plačemo, skačemo, smejemo se, pevamo, dodirujemo zvezde i ostajemo noću budni…

I sam Neruda živeo je takve ljubavi – velike, strasne, nemirne i burne, često kratkotrajne i prolazne, a samo jednom večnu i do smrti.

O čuvenom Nobelovcu znamo mnogo – bio je ostrašćeni političar, odličan diplomata i senator, a istina i pravda koju je na tim funkcijama propagirao i zalagao koštale su ga mirnog i stabilnog života – progonjen od strane režima azil je zatražio u susednoj Argentini. Ipak o Nerudinoj intimi i romansama, koje su zapravo inspirisale čitavo njegovo stvaralaštvo, znamo veoma malo.

Zato, danas, uplovite u romantičnu priču o najvećoj ljubavi ovog pesnika koja je trajala gotovo četvrt veka, do kraja njegovog života, a koja dokazuje da istinska osećanja ne biraju vreme, godine i mesto, kao i da mogu da se sačuvaju i podnesu prepreke, bol i trzavice.

Matilde Urutije bila je treća i poslednja supruga Pabla Nerude, njegova životna saputnica tokom 22 godine, njegova saveznica, saradnica, najbolja prijateljica i nepresušna inspiracija. Matilde?

Matilde je bila fascinantna žena kojoj se Neruda divio od trenutka kada je prvi put video njenu vatreno-crvenu kosu na koncertu na kom je pevala i koju je obožavao bez zadrške. Obožavao toliko da joj je posvetio jednu od najdirljivijih zbirki pesama u istoriji – „100 soneta o ljubavi“

Ako ste pomislili da neko ko piše tako snažno, ko dočarava plime ljubavi na najbolji način, čije su emocije duboke i „ludačke“ ne može da bude nitkov, niste u pravu.

Neruda je bio čovek ljubavi, gajio je kult žena, voleo ih i divio im se, te su brojne avanture činile njegov život, čak i kada je bio u zvaničnom braku. Tako mu se desila i Matilde – trebalo je da bude samo još jedna ljubavnica u nizu… Ali, sudbina i strelice ljubavi učinili su svoje.

Počeci njihove ljubavi vezuju se za romantično i skriveno morsko mesto Atlantida u Urugvaju, gde su oni udarili „temelje“ svojoj velikoj romansi. Drvena kućica na plaži, orkužena mirisnim borovima, pripadala je Nerudinom prijatelju koji je bio jedan od retkih upućenih u ovu vezu.

Oni su danima plivali, smejali se, čitali poeziju, pričali, i dok je Matilde spremala večeru, Neruda je pripremao i služio im aperitive. Potom, ona bi dekorisala sto neobičnim stvarčicama koje bi tokom dana pronalazila na plaži. Zaljubljeni par skupljao je i cvetove, koje bi odlagali u svesku sa Nerudinom poezijom – na kraju su taj spomenar i „spomenik“ njihove ljubavi poklonili u znak zahvalnosti prijatelju koji im je pružio to utočište.

Afera se pretvorila u ozbiljnu i trajnu vezu, a Pablo i Matilde izgradili su „gnezdo“ u kom su zajedno živeli njegovoj tadašnjoj supruzi ispred nosa. Konačno, godinama kasnije, Neruda se razveo i odveo Matilde pred oltar.

U svojim memoarima, ona je priznala da je upravo „atmosfera greha“ podstakla njihovu ljubav i učinila da se ona ne ugasi.

– Taj ukus greha, to laganje, skrivanje, bežanje – bio je najveći podsticaj našojj ljubavi. Ti tajni pogledi, saučesništvo u svakoj minuti jeste nešto zbog čega je naša želja da budemo zajedno stalno rasla. Želja nas je izjedala, i uveravala u to da ne možemo da živimo odvojeno – napisala je Matilde.

Nerudino pismo Matildi

Kao uvod u „100 ljubavnih soneta“ Neruda je priložio pismo svojoj obožavanoj supruzi, puno metafora i ličnih utisaka, ali ipak moćno, bogato strastima, uspomenama, protkano snažnim romantičnim nabojem i dubokim emocijama.

Za moju voljenu ženu

Patio sam dok sam pisao ove sonete bez imena, boleli su me i činili tužnim, ali sreća koju osećam dok ti ih nudim je velika kao savana. Kada sam sebi dao ovaj zadatak, znao sam pravac ovih soneta, sa elegantnim diskriminišućim ukusuom, pesnici su se uvek trudili da njihove rime zvuče kao srebro, kristal ili topovska paljba.

Ali sa velikom poniznošću napravio sam ove sonete od drveta, dao sam im zvuk te neprozirne čvrste supstance, i to je način na koji ti treba da ih čuješ.

Šetajući šumom ili plažom, pored skrivenih jezera, na predelima posutim pepelom, ti i ja smo pokupili komade čiste kore, komade drveta koji su dolazili sa svakim talasom, sa svakom promenom vremena. Od takvih mekanih relikvija džepnom sekirom sagradio sam ove gomilje ljubavi, i sagradio sam male kuće, tako da tvoje oči, kojje ja obožavama i kojima pevam, mogu da žive u njima.

Sada kada sam otkrio temelje moje ljubavi, predajem ovaj vek tebi – drvene sonate koje se uzdižu samo zato što im ti daješ život.

Prvi sonet

Matildo, ime od biljke, kamena ili vina,
od svega što se rađa iz zemlje i traje,
reci u čijem rastu sviće,
u čijem letu planu svetlo limunova.

U tom imenu plove brodovi od drveta
okruženi rojem vatre morske modrine,
i ova slova su voda neke reke
koja utiče u moje zakrčeno srce.

O ime otkriveno ispod puzavice
kao da su vrata nepoznatog tunela
što se s mirisom sveta spaja!

O, osvoji me svojim vrelim ustima,
istraži me, ako želiš, svojim noćnim očima,
ali me pusti da plovim i spavam u tvome imenu.

Matilde je Nerudi opraštala sve grehe, sitne i krupne, a kada to i nije mogla – ona mu je priređivala male, „slatke“ osvete. Njena ljubav bila je iznad svega, iznad prolaznih avantura, iznad sitnih razmirica, iznad političkih obračuna… Kada je poeta imao aferu sa svojom nećakom, Matilde je, umesto da ga ostavi, glasala protiv njegovog kandidata na političkim izborima. To je bio njen način da mu uzvrati udarac.

Kada je 1973. njen Pablo, njen vitalni, razigrani, nestrpljivi čovek, umro, ona je ostala uz njegovo telo dugo, dugo, gorko plačući i ne mogavši da ga ne dodiruje. Zaspala je pored hladnog Nerude, i čak u snu držala ga je za ruku.

Ona je svoje dane i godine provedene sa legendarnim Čileancim pretočila u memoare „Moj život sa Nerudom“, donoseći duhovitu, toplu i na trenutke srceparajuću priču koja je zapravo najbolja biografija ovog čoveka uvek gladnog života i ljubavi.

Pesma za Matilde

Danas, posvećujem ovo tebi, ti si tako duga
kao telo Čilea, delikatna
kao cvet anisa
i svaka stabljika je svedok
naših neizbrisivih proleća:
Koji dan je danas? Tvoj dan.
A sutra je juče, i još ne prolazi,
ali dan nikada ne može da isklizne iz tvojih ruku:
ti čuvaš sunce, zemlju, ljubičice
u tvojoj senci dok spavaš
I na taj način, svako jutro
ti udišeš meni život.

Autor: S. Pavlović Foto: Wikipedia

Izvor: dnevno.rs

________________________________________________________________________________

OVO JE PRVI SRPSKI BUKVAR…

Štampan je u Veneciji 1597. godine

Prvi srpski bukvar napisao je Inok Sava, a štampan je kod mletačkog štampara Đ. A. Rampaceta u Veneciji 1597. godine, posle čega ga je pratila huda sudbina zaborava i nemara.

Prvi srpski bukvar

O Savi Inoku ne zna se ništa više nego da je bio rodom iz Paštrovića i jeromonah manastira Dečani.

Na prvoj stranici bukvara je štampana azbuka, slede samoglasnici, zatim slogovi, imena svih slova (az, buke, vede…).

Bukvar Inoka Save je nastao u doba kada je malo koja evropska zemlja i kultura raspolagala sopstvenim učilima, pismenima, abecedarima, azbučnicima.

On najviše fascinira svojom metodikom, jer je prvi put u Evropi primjenjen fonetski princip čitanja.

No, ostao je zaboravljen.

Dok su se zlopatili učeći se pismenosti iz tuđih pismenoslova, Srbi, na nesreću svoje kulture, nisu znali da već više od dva veka imaju sopstvenu knjigu po kojoj se moglo učiti srpski – čitati i pisati.

„Prvi srpski bukvar“, ostao je potpuno nepoznat sve do 1893. godine, a u srpsku kulturnu baštinu uvršten je, veoma stidljivo, tridesetak godina kasnije, kada ga je Ljuba Stojanović stavio u Katalog Narodne biblioteke.

Autor: Trebinje
Izvor:tragovi-sledi.com

---

---

NATAŠA KOVAČEVIĆ, ZAISTA JAČA OD SUDBINE…

Dve godine i dva meseca pošto je u saobraćajnoj nesreći u Mađarskoj izgubila nogu, Nataša Kovačević se vratila košarci. Ova 21-godišnja devojka uspela je da, čistom snagom sopstvene nepokolebljive volje, postane jedan od najsvetlijih primera domaćeg sporta i sistema vrednosti koji bi on trebalo da predstavlja.

U dvorani „Basket Siti“, Nataša Kovačević je obukla dres Crvene zvezde i u meču sa Studentom, u okviru vanrednog šestog kola Prve ženske lige Srbije, odigrala svoje prve minute nakon 26 meseci. Njeno pojavljivanje na terenu, sasvim jasno, predstavlja presedan. Od Komisije za takmičenje Košarkaškog saveza Srbije dobila je licencu i dozvolu da nastupa.

Kako je sama istakla za RTS, proteza sa kojom igra i trenira, a koja je rađena u Parizu, dozvoljava joj pokrete koje imaju sve ostale igračice.

„U vezi sa povratkom Nataše Kovačević aktivnom bavljenju košarkom već su konsultovani i predstavnici KSS-a i FIBA. U ovom po mnogo čemu jedinstvenom slučaju, zbog korišćenja proteze, ne postoje nikakve prepreke da se ponovo vrati na parket“, navela je Crvena zvezda u saopštenju kojim su javnost obavestili o povratku Nataše Kovačević.

Nataša Kovačević je karijeru započela još 2008. godine, igrajući za crveno-bele, te KK Partizan, Voždovac i mađarski Đer.

Svoju prvu zvaničnu utakmicu nakon nesreće hrabra košarkašica odigrala je u pobedi Crvene zvezde nad niškim Studentom u utakmici 6. kola prvenstva Srbije (78:47) i upisala pet poena za 15. minuta provedenih na parketu.

„Zaista sam presrećna što sam ponovo ovde, osećam se sjajno i velika je čast igrati za Zvezdu.Takođe sam jako srećna što je moj povratak obeležen u klubu iz kog sam otišla u DJer, a to je Crvena zvezda. Praktično sam se vratila kući i kao da ovih dve godine nije ni bilo„, izjavila je novinarima mlada košarkašica.

Kovačevićeva je u igru ušla u šestom minutu prve četvrtine i tom prilikom dobila ogroman aplauz cele hale u Železniku.

„Prijaju mi reakcije medija i želim da se zahvalim svim ljudima koji su došli ovde i podržali Crvenu zvezdu. Nadam se da ćemo se viđati i na narednim utakmicama. Zaista se osećam sasvim normalno, kao što ste videli sve radim kako treba. Želim da se zahvalim svojoj ekipi i eto sve koševe koje sam postigla, produkt su timske igre. Davaću svoj maksimum da pomognem ekipi što više mogu„, zaključila je Kovačevićeva.

Saobraćajna nesreća u kojoj je Kovačevićeva pretrpela tešku povredu dogodila se pre dve godina kada su košarkašice mađarskog Đera, za koji je u tom trenutku nastupala, krenuo na pripremnu utakmicu u Šopron.

Do nesreće je došlo kada je vozač autobusa skrenuo s puta kako bi izbegao direktan sudar sa automobilom koji je ušao u suprotnu traku.

Na licu mesta stradao je tim menadžer ekipe Petar Tapodi, dok je trener Fuzi Akos preminuo u bolnici.

Izvor:rts.rs/sreda, 11. nov 2015.

__________________________________________________________________________________________

FotoPlus

Foto: Telegraf

__________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PRIČA O ČUDESNOM DRVETU…

Kako je stradalo „najusamljenije drvo na svetu“?

Pročitajte priču o izolovanom, čudesnom drvetu u Sahari, koje je godinama odolevalo klimi i suvom tlu.

Drvo u Tenereu, u delu Sahare koji se prostire preko teritorija Nigera i Čada, godinama unazad smatralo se najizolovanijim drvetom na svetu i tretirano je kao sveto, Božje drvo.

Foto: Profimedia

A kako i ne bi? Godinama, ono je stajalo usamljeno kilometrima peska daleko od bilo čega, a drugo najbliže drvo je bilo udaljeno čak 400 kilometara od njega. Ipak, čak ni to nije sprečilo jednog neopreznog vozača da ga „ubije“.

Regija Tenere je nekada bila obojena širokim i bogatim prostranstvima drveća i lišća, pa kada je čuveno drvo Tenerea niklo, sve se činilo prilično uobičajenim.

Međutim, kako je Sahara napredovala, a pesak počeo da zauzima celo područje pustinje i regija Tenere je postajala sve suvlja i suvlja. Podzemne vode su presušile, a samo drveće s najdubljim korenjem je moglo da preživi.

Ipak, ovo drvo izraslo je prilično, a njegovo korenje je dosezalo čak 30 metara, zbog čega je imalo kontakt s podzemnim vodama i nastavljalo da buja.

Prolaznici u karavanima su mu se divili i čak ga nazivali „božijim čudom“.
Uskoro, jedino je drvo u Tenereu imalo dovoljno dugačko korenje da se hrani dalekim vodama. Sva druga vegetacija je nestala, a ovo drvo je iznenada stajalo usamljeno u prostranoj pustinji.

Kako je drvo postajalo sve popularnije, Francuzi (koji su tada imali kontrolu u toj regiji) odlučili su da pored drveta naprave bunar za potrebe svoje vojske, ali i svih putnika koji tuda prođu.

Kobnog dana 1973. godine, libijski vozač kamiona je seo za volan nakon koje kapljice više i jurio pustinjskom stazom sve dok konačno nije skrenuo s puta. Neverovatno, ali on je uspeo da udari u jedno jedino drvo koje se moglo pronaći u krugu od 400 kilometara. Udario je najizolovanije drvo na svetu i izbio ga iz korena.

Osmog novembra 1973. godine mrtvo drvo u Teneru je prevezeno u Narodni muzej u Nijameju, glavnom gradu Nigera.

Kasnije te godine, anonimni umetnik je podigao spomenik u znak sećanja na „najusamljenije drvo na svetu“. Napravio ga je od recikliranih cevi, bačvi i odbačenih automobilskih delova, a veruje se da je želeo da skrene pažnju na to da mehanizacijom i nedostatkom opreza uništavamo prirodu oko sebe.

Ovaj spomenik danas služi kao podsetnik na čuveno drvo Sahare, čudesni dar prirode koji je godinama služio kao vodič i pomoć umornim putnicima.

Izvor: nationalgeographic.rs

_______________________________________________________________________________________

TRAGIČNA SUDBINA RUSKIH PRINCEZA…

DINASTIJA ROMANOV: U vrtlogu ljubavi i rata

Ovo je priča o mladim ženama, koje su platile cenu svog porekla

Foto: Wikipedia

Ovo je priča o mladim ženama, koje su platile cenu svog porekla, a ubijene su 1918. godine od strane boljševika u Sibiru, zajedno sa ostatkom svoje porodice.

Ljubav majke Carice Aleksandre Fjodorovne Romanova (Александра Фёдоровна Романовa) i poslednjeg Cara Nikolaja II Aleksandroviča Romanova (Николай II Александрович Романов) krunisana je brakom u novembru 1894. godine.

Pored četiri ćerke, na kraju su dobili i sina, koji je na nesreću njegove porodice bolovao od hemofilije. Carica Majka, koja je bila nemačkog porekla izazvala je na početku rata burne reakcije naroda, koji ju je proglašavao špijunom.

Evo koje ruske princeze su platile kobnu cenu

Foto: Wikipedia

Olga Nikolajevna Romanov (Ольга Николаевна Романова)
Rođena je 1895. godine kao najstarija ćerka Nikolaja i Aleksandre. Bila je po opisima divno dete, jedna od najučenijih princeza tog doba i vrlo inteligentna. Svojim najboljim životnim prijateljem smatrala je 18. meseci mlađu rođenu sestru Tatjanu (Татьяна Николаевна).

Imale su nadimak “Veliki par”, pošto se skoro nikada nisu odvajale, a na poklon su dobile i određeni broj vojske koji su mogle da kontrolišu. Za vreme rata, prošla je bolničku obuku i zajedno sa svojom majkom i mlađom sestrom Tatjanom vodila računa o ranjenicima, sve do kućnog pritvora 1918. godine. Imala je nepune 23 godine kada je ubijena.

 Tatjana Nikolajevna Romanov

Bila je velika kneginja od Rusije, rođena 1897. godine. Opisivali su je kao najlepšu carsku kćerku, i bila je omiljena svojoj majci Aleksandri. Taj izgled je zdravstveno narušen kada je dobila boginje i svoju kilažu vidno izgubila, ali je to nije sprečilo da svom mlađem bratu Alekseju (Алексей Николаевич Романов) bude kao druga majka kada je porodica Romanov bila zatočena.

Foto: Wikipedia

Kralj Srbije Petar I nameravao je da osigura ruku mlade princeze za prestolonaslednika Aleksandra. Prilikom posete Petrovgradu 1914. godine predsednik srpske vlade, Nikola Pašić, predao je pismo Kralja Petra na koje je Car Nikolaj odgovorio da on prepušta svojim kćerkama da odluče za koga se žele udati.

Imala je 21 godinu kada je streljana. Vest o masakru porodice Romanov stigla je na Solunski front gde se naslednik Aleksandar burno oprostio od svoje nesuđene supruge i jugoslovenske kraljice.

Marija Nikolajevna Romanov (Мария Николаевна Романова)

Foto: Wikipedia

Kao treća ćerka u porodici, rođena je 1899. godine. Bila je miljenica cara Nikolaja zbog svoje ljupkosti i topline. Važila je za anđela porodice, s obzirom na to da su sestre govorile da ona nije njihova sestra, jer nikada ne upada u nevolje.

Sa sestrom Anastasijom (Анастасия Николаевна Романова), najmlađom ćerkom dinastije, važila je za “Mali par”. Govori se da je pokazala ogromnu hrabrost pred samo ubistvo u Sibiru, a imala je svega 19 godina.

Anastasija Nikolajevna Romanov

Rođena kao porodično „spadalo“ 1901. godine. Sa činom najmlađeg člana porodice, gde je sa prethodno troje dece sve već bilo viđeno, zadatak joj je bio da bude glavni zabavljač porodice. Sa Marijom je bila u “Malom paru”, na koju je zbog svoje energičnosti imala velikog uticaja. Guvernanta Margarita Iger (Маргарита Александра Игер) govorila je da je Anastasija najšarmantnije dete koje je ona poznavala.

Za vreme pritvora, mentalni razvoj joj je bio usporen i praćen izuzetno teškim emotivnim uslovima, ali je ipak pored svega uspevala nekako da razvedri svoju porodicu. Većina veruje da je u svojoj 17 godini ubijena sa ostalim članovima porodice, ali postoji sumnja da je ipak preživela kada je nađena masovna grobnica i to se vodi kao jedna od najvećih misterija 20. veka.
Autor: Stil
Izvor: stil.kurir.rs

______________________________________________________________________________________

LAKONOGA BREZA, ROĐENA DA VOLI…

Sudbina je tako htela
Gatara joj predskazala brak i bogatstvo: Tragična sudbina Isidore Dankan!

Isidora je imala 44 godine, Jesenjin 26, ona je znala tek par reči na ruskom, on nijednu na engleskom, ali ljubav se rodila i rasplamsavala uprkos razlici u godinama, jezičkoj barijeri i zgražavanju javnosti

Foto: Profimedia

Isidora Dankan, izuzetna umetnica koju danas nazivaju „majkom modernog plesa“, bila je Amerikanka irskog porekla, balerina koja se zalagala za žensku emancipaciju. Uvek je tvrdila da je „umetnost život“ i iako su puritanci pokazivali izuzetan prezir prema njenom plesu, životu i načinu odevanja, ona je bila obožavana.

Na scenu je izlazila bosa, polu naga u prozirnim kostimima, pomerala granice, tvrdila da klasičan balet nije umetnost jer ograničava i ne dozvoljava ženi da se izrazi. Govorila je da će ples budućnosti biti sličan onom iz antičke Grčke – prirodan i slobodan.

Njen život bio je češće ispunjen tugom nego radošću, pa je ples bio jedino „mesto“ gde je bila svoja, slobodna, radosna…

Bila je u večnoj potrazi za ljubavlju, jednom prilikom je zapisala: „Od svake ljubavi u mom životu mogao bi se napraviti roman, i sve su se završavale tužno. Uvek sam čekala ljubav koja će se završiti dobro i trajati zauvek”. Ali, nije je našla. Njena romansa sa slavnim ruskim pesnikom Sergejem Jesenjinom počela je snažno i strasno, ali se završila tragično, ostavivši je potpuno slomljenom…

Foto: Profimedia

Rodila se u San Francisku 1877. godine, kao Anđela Isidora Dankan, a ljubav prema umetnosti usadila joj majka, pijanistkinja, poreklom Irkinja. Isidorin otac bio je poreklom Škotlanđanin, bavio se finansijama, ali sa njenom majkom nije imao dobar brak.

Kada je napustio njenu majku i tri starije setre, bile su bukvalno gladne, a Isidora je sanjala o svetlima pozornice i sve što nije mogla da izrazi rečima, govorila je plesom. Prvo je nastupala u jednom restoranu u Čikagu, a uskoro dobila i angažman u Njujorku. Međutim, zbog svog čudnog poimanja baleta izviždana je od publiike i dobila je jako loše kritike.

Želela je da ode iz Amerike, mislila je da oni nemaju senzibilitet za njenu umetnost, pa odlazi u London. I bila je u pravu, tamo su je primetili bogataši željni nečeg novog i avangardnog i odlučili da je finansijski podrže.

Ređaju se putovanja – Budimpešta, Beč, Berlin, Moskva… Ipak, najveću slavu doživela je u Parizu 1900. godine, počeli su da je slede mnogi, a gde god bi nastupala sale su bile pune zainteresovane publike. Svi su želeli da vide taj neobičan, drski ples koji je izvodila kao niko pre nje.

Vrlo brzo postala je poznata i obožavana, ali izaziva skandal kada se proglašava „crvenom“ i odlazi u Rusiju oduševljena komunizmom, gde otvara školu plesa.

Neposredno pre nego što je otputovala i srela Jesenjina, gatara joj je predskazala da će „otići na dugi put u zemlju pod bledo-plavim svodom. Postaće bogata, vrlo bogata i udaće se…“. Isidora je iza sebe imala promašene brakove i nije želela da se ponovo veže. Posebno ne u Rusiji, zemlji koja nije njena. Međutim, sudbina je htela drugačije…

Foto: Profimedia

Jesenjina je upoznala 1921. u Petrogradu, u ateljeu slikara Žorža Jakulova. Bila je to prava boemska žurka, sa mnogo vina, dima, bezrazložnog smeha. Isidora je ušla sa svojim menadžerom dok je Jesenjin svirao harmoniku i pevao. Gosti, obuzeti njegovom pesmom, nisu ni primetili da je stigla slavna gošća, a ona se šćućurila u ugao sobe i sa neskrivenim oduševljenjem posmatrala mladog pesnika.

Tužni zvuci harmonike, Jesenjinova mladost, mangupski izgled, izražajne oči… potpuno su opčinili Isidoru. I on je zanemeo kada je video ko mu aplaudira. Svi su krenuli ka važnoj gošći, ne bi li je što bolje ugostili, ali ona je gledala samo u Sergeja. Lagano je ispila pola pića iz čaše, neočekivano mu prišla i pružila mu čašu. Kao začaran, ispustio je harmoniku, uzeo čašu i jednim gutljajem je ispio. Ona je gurnula prste u njegovu gustu kosu, strasno ga poljubila i prošaputala „anđeo“.

Nekoliko sekundi kasnije, kao da je predosećala kako će se njihova priča završiti, dodala je i „čort” (đavo). Isidora je imala 44 godine, a Jesenjin 26, ona je znala tek par reči na ruskom, on nijednu na engleskom. Ali, ljubav se rodila, rasplamsavala se iz dana u dan bez obzira na razliku u godinama, jezičku barijeru i zgražavanje javnosti. Ali, nije potrajala, zavšila se tragično, pijanstvima, sukobima, tučama, samoubistvom i smrću. Izvori tvrde da je Jesenjin često napuštao Isidoru, a ona ga je preklinjala da se vrati, klečala na kolenima i ljubila mu cipele, nežno mu govoreći: “Sergej Aleksandroviču, ja te volim!”

„Ti si moja gipka, lakonoga breza, stvorena za mene i za mnoge druge„, pisao je Jesenjin o Isidori. Voleli su se jako i strasno, a kada je Isidori umrla majka u Parizu, venčali su se kako ne bi morali da se razdvajaju. Godine 1922. godine proveli su dva čarobna meseca u Parizu, Isidora je želela da se vrati svojoj umetnosti, a imala je planove da Jesenjim populariše svoja dela van Rusije.

Otputovali su u Ameriku, gde se na svaki način trudila da promoviše muža kao pesnika, organizovala je prevođenje i publikovanje njegovih pesama, književne večeri na kojima je on čitao svoje stihove, a ona plesala poznati „ples sa šalom“. Bosonoga, puštene kose, strasna i lepa, izluđivala je mladog pesnika, bila mu inspiracija, njegova ljubav i poezija. Međutim, Jesenjin nikada nije dobio priznanje za svoj rad, daleko od domovine on je bio samo muž slavne igračice.

Foto: Profimedia

Strast koja je buktala između njih uskoro se pretvorila u dramu i tragediju, a njihova veza ostala je upamćena kao jedna od najvećih ali i najtragičnijih ljubavnih priča svih vremena.

Jesenjin je padao u sve dublju i težu depresiju. Poeziju, ples i ljubav zamenile su svađe, tuče i alkohol. Sergej je sve češće tukao Isidoru, a na jednom od njenih koncerata toliko je bio pijan i fizički je nasrnuo na nju da je zvala policiju koja je Sergeja odvezla u psihijatrijsku bolnicu. Kada se posle tri dana vratio kući nije više video ženu koju voli, već umornu, ostarelu i neprivlačnu osobu.

Vratili su se u Rusiju, ali su i problemi otputovali sa njima. Dok se ranije njome oduševljavao, sada je počeo da se žali prijateljima: ”Ofucala se, gnjavi…”. Jesenjin je pravio skalndale, puno pio, bio nedostupan i dalek. Umorna i nesrećna, Isidora mu je jednog dana rekla da se vraća u Pariz, a uskoro je dobila telegram od njega u kojem je pisalo: ”Ja volim drugu. Stop. Ženim se njome. Stop. Srećan. Stop”. Tako je pokušao da je istisne iz svog života.

Savremenici tvrde da je novac trošila nemilice, iako ga nikada nije imala mnogo. Njen ukus stvoren je možda još u majčinom stomaku koja je, dok je bila trudna sa Isidorom, jela samo ostrige i pila šampanjac. Volela je skupe i lepe stvari, „kad god se kolebaš,“ govorila je, „uvek idi u najbolji hotel“. Međutim svoj afinitet prema luksuzu često nije mogla finansijski da isprati, pa je i često dugovala novac i hotelima i zelenašima. Jesenjinovi prijatelji tvrdili su da se on nije zaljubio u Isidoru, već u njenu slavu i strast, da mu je jednostavno prijala pažnja slavne Amerikanke. Međutim, ima i onih koji tvrde da je Isidora bila istinska ljubav velikog pesnika, da ju je voleo iskreno i ludo, na samo njemu svojstven način.

Jesenjin je bio u sve gorem psihičkom stanju. Jedan njegov prijatelj prisećajući se poslednjeg susreta, nekoliko dana uoči njegove smrti, rekao je da ga je pesnik upitao: “Sviđa li ti se moj šal? To je poklon od Isadore (tako je zvao). Ona mi ga darovala. Eh, kako me je volela ta starica! Ja ću joj napisati… pozvaću je, i ona će razdragana dotrčati da mi padne u zagrljaj…“

Samo nekoliko dana posle toga napisao je poslednju pesmu “Doviđenja, druže, doviđenja”. Kao da je želeo da se oprosti, jer je sutradan, 28. decembra 1925. godine u hotelu „Angleter“ u Lenjingradu, izvršio samoubistvo i to na tri načina, da bude siguran da će umreti.

Sebi je presudio u sobi broj 5 u kojoj je nekada boravio sa Isidorom. Presekao je vene, zapalio cev od grejanja, obmotao šal koji mu je poklonila nekada voljena žena oko vrata i obesio se.

Posle tragedije Isidora se potpuno povukla iz javnog života. Imala je običaj da kratkotrajnim vezama leči tugu, pa je to uradila i posle smrti voljenog čoveka. Imala je već 50 godina, bila je u Nici sa mladim, zgodnim ljubavnikom Italijanom. Tog 14. septembra 1927. godine prebacila je svoj crveni šal oko vrata i krenula da se provoza sa novim ljubavnikom. Ali, kako samo sudbina to može da uredi, šal, njen zaštitni znak, obmotao se oko točka autombila u pokretu i udavio je.

Bivši i bivše

Isidora je voljenog čoveka zvala Sergej Aleksandrovič, ali još češće “Anđele“, a on nju – Isadora. Svoje učenike u plesnoj školi jednom je upitala šta je najvažnije i kada su joj svi rekli – ples, odmahnula je rukom i rekla: „najveća stvar u životu je – ljubav“.

Pre nego što su se upoznali Sergej Jesenjin je bio oženjen. Žene su, inače, bile jako važne u životu mladog pesnika, imao je puno ljubavnica i kratkotrajnih avantura. Pre nego što je sreo Isidoru bio je oženjen Zinaidom Nikolajevnom Rajh, sa kojom je imao ćerku Tatjanu i sina Konstantina. Brak je sklopljen ubrzo posle jedne lude boemske noći, pa je Jesenjinu brzo i dosadio.

Mnogi su smatrali da veza sa Isidorom nije ljubav već „niz interesantnih senzacija“. Tvrdili su da je plesačica za mladog pesnika bila oličenje zapadne kulture, način da pobegne i sačuva svoju umetnost. Začaran, gledao je u nju kao u čudo, a strast koju je pokazivala dok pleše dodatno ga je uzbuđivala.

Vanesa Redgrejv kao Isidora Dankan

Isidora nikada nije bila srećna u ljubavi, iako je tvrdila da je „rođena da voli“. Prvi put vodila je ljubav tek u 25. godini i to sa zgodnim mađarskim glumcem Oskarom Beregijem, koji je igrao Romea u budimpeštanskom pozorištu. Posle njega zaljubila se u dizajnera Gordona Krejga, toliko ludo da danima nisu izlazili iz apartmana, osim kada su morali da kupe hranu.

Njen uspaničeni menadžer nije mogao da je pronađe, odlagao je njene nastupe i raspitivao se u policijskim stanicama da li je živa. Sa njim je rodila devojčicu kojoj je dala ime Didre. Četiri godine kasnije dobila je i sina Patrika, iz veze sa bogatašem Patrikom Singerom, sinom čuvenog industrijalca Isaka Singera koji je pravio čuvene šiveće mašine.

Stalno je naglašavala da ljubav mora da bude slobodna i da žene ne treba da se udaju da bi imale decu.

I Patriku je rodila sina, ali su oba njena deteta tragično nastradala 1913. godine. Ispala su iz kola u Senu i udavili su se zajedno sa svojom dadiljom. Rodila je još jedno dete sa nekim vajarem, ali je beba umrla neposredno posle rođenja.

Nikada se nije oporavila od gubitka dece, pa se ponovo „lečila“ ljubavnicima, koji su bili samo uvertira za životnu ljubav sa Jesenjinom.
Autor: novosti.rs

Izvor:stil.kurir.rs

_________________________________________________________________________________________

MOLITVA ZA INTELEKTUALCE…

Mirko Kovač: Žao mi je onih ljudi koji bi htjeli biti slobodoumni, a po prirodi su svojoj kukavice

Žao mi je svih oni intelektualaca koji gledaju na jedno oko,
koji primaju počasti a prave se da im nije do njih.

Žao mi je svih onih neslobodnih ljudi koji strahuju nad svojom egzistencijom, koji su postali robovi sopstvene sudbine.

Žao mi je svih onih nesrećnika koji cijeloga života pribavljaju sebi alibi.

Žao mi je svih onih koji se slijepo drže jednog mjesta, jer nijesu za neko drugo.

Žao mi je intelektualaca koji vjeruju da su miljenici vlasti.

Žao mi je svih poltrona, svih onih koji primaju mito laskavaca.

Molim se za one nesrećne dostavljače da se što prije vrate svome Ja.

Žao mi je svih onih nesrećnika koji tuđe mišljenje saopštavaju kao svoje.

Žao mi je ljudi pohlepnih na vlast, žao mi je svih karijerista, svih materijalista.
Žao mi je svih onih koji vjeruju da znače nešto u očima onih koji ne znače ništa.

Žao mi je koji nemaju snage reći: Ne, kada se ne može kazati: Da!

Žao mi je onih nesretnika koji za slobodoumnost odmah traže nagradu.

Žao mi je svih onih koji ništa ne znaju o istini, i onih koji nikad neće otvoriti oči, nikada izaći iz svog lunarnog vrta.

Žao mi je onih za koje je efemerna slava – vječnost.
Žao mi je onih skorojevića koji sebi pribavljaju maske snobova.

Žao mi je svih onih koji idu na premijere, koji za trpezom žude za prvim mjestima.

Žao mi je svih onih koji zavide drugima, koji su tašti i koji se ne mogu izliječiti od oholosti.
Žao mi je i onih ljudi koji misle da je njihova šutnja principijelnost.

Žao mi je svih onih nesrećnika koji cijelog svog života ne mogu rizikovati,
svih onih slabića koji drhte nad sobom, koji njeguju svoj strah,
svih onih intelektualaca koji se lako odriču svog mišljenja.

Žao mi je svih onih koji žele uspjeti na tuđu štetu.

Žao mi je onih ljudi koji bi htjeli biti slobodoumni, a po prirodi su svojoj kukavice.

Žao mi je svih onih koji mrze ljude sposobnije od sebe.

Molim te, Gospodine, za sve nesretnike koji su sami uzrokom svoje nesreće.

Izvor: filozofskimagazin.wordpress.com

---

 

NAŠE, VOJVOĐANSKE KUĆE…

Naša, vojvođanska kuća, mora da bude niska i dugačka poput barke koja plovi Panonskim morem.

Mora da bude napravljena od zemlje jer sve što je rođeno u Panonskoj ravnici, rođeno je iz zemlje i Sunce nam se u Vojvodini iz zemlje rađa i u zemlju po počinku odlazi.

Naša, vojođanska kuća, mora da ima visok i veliki odžak poput jarbola na brodu koji priziva ptice selice i savija gnezda rodama. Streha mora da bude dovoljno duboka da prihvati lastavice koje istu kuću od zemlje prave.

Mi mirišemo na zemlju, zemlja je duboko pod našom kožom i zato sve što je vezano za zemlju nameće nam se kao sudbina.

Poštujući Panonsku ravnicu gradimo domove koji su tromi, teški, životni i inspirativni, domove koji liče na mače koje spava pored ognjišta.

Narav nam je ista takva, mi lale volimo da je sve oko nas sporo, nigde ne žurimo ali uvek stižemo, radimo temeljno i sa smehom na brku i ljubavlju u srcu.

Prihvatamo promene otvorenog srca, ali u duši ipak su nam draže naše dedovine.

Naše kuće, od slame i blata, grade ljudi svojim rukama i dahom a ne superobučeni preduzimači, mi pletemo trsku i pričamo priče, okrećemo leđa najjačim vetrovima i ušuškavamo se u toplinu paorske peći.

Volimo hladovinu, onako kada se u sred leta ogrnete dunjom, jer je u sobi od naboja uvek sveže. Sve nam je nekako stabilno, mi ne gradimo zidove od 15 cm sa super izolacijom od stiropora, mi gradimo prave zidove od pola metra, tada smo samo sigurni da nas košave neće produvati, zima ohladiti a topla leta previše ugrejati.

Naše kuće imaju kong, gonak, gonk, sve jedno je reći, zavisi u kom delu Vojvodine ste se našli.

To je mesto okupano svetlom, koje čuva zid naše kuće od preterane vlage, blago uzvišen kao pozivnica za ulazak u dom.

To je mesto, ponekad otvoreno, ponekad zastakljeno gde nam počinje i završava se dan, na njegove zidove stavljamo stare šerpe u koje sadimo muškatle, petonije i zevalice i puštamo čuvarkuću da izraste iz pukotine na zidu od zemlje, tu sušimo paprike, krompir i luk sveže ubran iz bašte, i gonku sve miriše na selo.

_________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________

Naše kuće imaju klupu ispred kapije, to nije obična klupa, to je klupa istoriskog nasleđa, mesto mobe kad čistimo grašak ili predemo vunu.

Klupa ispred kuće je mesto odakle posmatramo svatove koji prolaze kroz selo, to je mesto gde po noći šapuću mladi zaljubljeni parovi, to je mesto gde se krišom ostavljaju poruke i cveće za devojke, to je mesto gde nedeljom popodne sedimo i grickamo štrudle, jer se nedeljom odmaramo i ogovaramo.

Klupa ispred kuće je naš, seoski, psihijatar.

Pitate se šta još tako čarobno imaju naše, vojvođanske, kuće, rećiću vam, u poverenju. Imaju prozore i senike.

Prozori su uvek dvostruki ili trostruki, veličine taman onolike da možete da vidite šta se dešava na sokaku, veličine da vas čuva od spolja a priziva unutra, veličine da vam da dovoljno svetlosti a malo hladnoće i preterane toplote.

A senik je mesto na tavanu, prozračno i čisto, to je mesto gde se gricka komadić slame i mašta, mesto gde sve miriše na otavu, na livadu i snove, gde vam se čini da je svet, čitav, ravan, poput vaše zemlje.

U tu našu, vojvođansku, kuću ulazite preko kapije, kapije je uvek velika, ona glavna, kad se otvori čitav svet ulazi u vaše dvorište, onako velikodušno slobodno, a u dvorištu paorska prašina (ko po njoj nije tapkao teško da će razumeti šta ona znači).

Otvorena ili zatvorena kapija je znak da ste spremni da u svakom trenutku prihvatite plodove vaših njiva, goste i veselje.

Naše, vojvođanske kuće, vredne su, vrednije nego što iko od vas može da zamisli i zato čuvajte ih ili gradite nove, onako od blata iz inata, čuvajte ih za vašu decu, jer iako su poslednjih decenija bile zapostavljene, njihovo vreme ponovo dolazi.

One su besmrtne poput naše tradicije i zato čuvajmo ih, te naše Vojvođanske kuće.

_________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________
dipl.ing.arh Ivana Rakarić

Izvor: zzvonkorr.wordpress.com

_________________________________________________________________________________

Saznajte Ovde: SLIKAR VOJVOĐANSKIH PEJZAŽA

_________________________________________________________________________________

NARODNI VEČITI KALENDAR…

ROŽDANIK: Proverite šta vam predviđa narodni horoskop!

‘Narodni večiti kalendar’ je knjiga koju je imala gotovo svaka kuća. U njemu su se mogla naći raznorazna tumačenja, od proricanja sudbine, pa do gatalica za plodnu i berićetnu godinu

Ono što skoro već 200 godina privlači pažnju je Roždanik, astrološka tumačenja objašnjena prostim, narodnim jezikom, po kom su se hotoskopski znaci izjednačavali sa mesecom u kom su rođeni.

JANUAR (ili Vodolija)
Ko se pod ovim znakom rodi biće mnogo govorljiv, dosetljiv, nepostojanog mišljenja, tojest, jedno govori a drugo misli, Iskren je i prostodušan, mnogo pije i za čas se razgnevi i plane. Kad se opije, zanesen je i fantast, grli i ljubi svakog i drugima za šalu služi. Belegu rođenja imaće na grudima, ramenu, noktima ili plećkama. Sudbina bića njegovoga jeste mesec januar, u kome mesecu biće mu dani srećni i uspešni.

Sudbina dobitka njegovoga je februar u kome će njegov trud sa dobitkom biti naplaćen, a osobito imaće sreće u trgovini sa vodom skopčanoj. U junu biće opasno bolestan, no opet će ozdraviti. U julu dogodiće se da se oženi, koje ako tada učini, biće ljubljen od svoje supruge. Nego vrlo mlad ženiće se i prva žena umreće mu, a posle 30 godina tek će dobro poživeti u svakom zadovoljstvu. Bolove će imati u žilama, kolenima i glavi. Smrt mu predstoji od vode i zato mu se treba čuvati od kupanja, a ako se od toga uzčuva, umreće prirodnom smrću, i to ako preživi 25. godinu doživeće 70. Sudbina smrti mu je avgust.

Ako se rodi devojka u ovome znaku, biće žena lepa, pljosnatog i plavog lika, lakoma je i tvrdica i voli dugo da spava. Postavši udovicom sa drugim mužem dobro će živeti. Vasceli dan larma i čavrlja za malenkosti, njojzi ništa nije po volji i lako postane nadžak-baba, a komšije osete njen „kratak“ jezik. U februaru da ne jede petlovo meso. Bolovaće od glavobolje i groznice. Preinačenje života imaće u 3, 16. i 26. godini i ako ove godine preživi pre 76. neće umreti.

FEBRUAR (ili Ribe)
Koji se pod ovim znakom rodi, biće srednjeg rasta, nosa pljosnata, debelih usana, telom težak i kratkog vrata. Biće gord i pijanica a ako se baci na knjige biće viđen i čestit. Sa svojim naukama hvaliće se. Putovaće po stranim predelima i mnoga nasledstva od stranaca dobiće. Obogatiće se i postaće dobar gazda, a sirotinju gledaće i paziće, i svakom gostoljubiv biće. Posečen po glavi biće, a belegu rođenja imaće na obrazu, ruci ili glavi. Biće dobar lovac. Od groma će propatiti, oronuće od gvožđa, a zmija će ga napasti no neće ga ujesti.

U februaru sve će mu za rukom polaziti i puno napretka imati. U novembru će biti bolestan, ali će ozdraviti. Nameriće se na ženu koja ima muža, zbog nje će u svet poći, ali će se nazad vratiti. Žena će mu umreti i drugu će uzeti. Bolovaće od nogu, zuba i očiju. Život njegov se deli u više odseka, ali dva su najvažnija i to: ako preživi 9. i 28. godinu živeće sve do 90.Sudbina njegove smrti je mesec decembar i neka se čuva tada.

Devojka ako se rodi u ovome znaku, biće krasnog lika, bolovaće od nogu u mladosti, biće žena pametna, svima ljupka a tuđinima dobra, u licu smeđa, rumena obraza, stasita, obrva lepih, bolovaće u 3. i 5. godini i ako ove preživi, onda će mnogo živeti. Od nečista duha propatiće, od zime da se čuva a imaće od gvožđa znak na glavi ili ustima. Dobro će poživeti i mnogi će je hvaliti. Dobru decu imaće, ali će je jedno ražalostiti. Druga preinačenja imaće u 10, 15, 25. i 30. godini i ako preživi ove godine, poživeće 81 godinu. Bolovaće od glave.

MART (ili Ovan)
Ko se rodi pod ovim znakom biće slabokrvan, za posao dobar i veran sluga, kratkih obraza i velikih usta, premudar, pošten, duha junačkoga i za nikakav strah neće znati. Srdit je i ljutit, no sve to ga brzo prođe, ali kada se ponovo naljuti za štogod, žile mu na čelu nabreknu.

Biće bogat i pošten no ne za dugo, a po nekom vremenu će opet čast i bogatstvo zaslužiti. No budući da će više puta štetovati, toga radi neće biti vrlo bogat a ni siromah. Zbog nauke biće poštovan i do velike slave dospeće, putovaće po raznim zemljama, ali da se čuva od nevaljalog društva. Staro drvo raniće ga i oronuće. U martu imaće sreće u svemu a osobito na vodi. Živeće duže od svoje braće i svojih roditelja.

Sa prvom zenom neće biti dugo a sa drugom imaće mnogo poroda i svakom srećom biće obdaren. U avgustu predstoji mu bolest i šteta sa svake strane.U septembru i novembru bogatstvo i svaka dobit. U januaru dobar uspeh, u maju svaka šteta i nesreća. Znak rođenja imace na glavi ili na butini i voleće mnogo svoju ženu. Sreća mu se ukazuje na istočnim stranama a život mu se deli u dva odseka, to jest: ako preživi 22. doživeće 69. Sudbina smrti njegove jeste mesec oktobar, a uzrok smrti nekakva crnoća zuba. U istom mesecu treba mu se čuvati od najmanjih voda a isto tako i od uzvišenijih mesta. Bolovaće od kostiju i žila.

Žensko rođeno u ovome znaku biće lica nežnog, očiju smeđih, svakome dopadljiva i naravi blage, samo će u mladosti bolešljiva biti. Ako preživi šestu godinu živeće dugo, biće čestita i poštena domaćica, čuvarna i razumna zbog čega će u žalost pasti. Kozje meso da ne upotrebljava, padaće pokatkad u bedu, bolovaće u kolenima i srcu,a ako preživi 12, 15. i 36. godinu, doživeće duboku starost. Belege će imati na ramenu i grudima. Bolovaće od srca, kolena i zuba.

APRIL (ili Bik)
Muško dete rođeno ovoga znaka biće ruse kose, čela zalizana, usana zavraćenih, stidljiv, visoke nauke dostignuće, a u svakom poslu vredan i dobronameran. Biće krasnorečiv, no pri svem tom ipak poštovan će biti od ostalog sveta. Imaće strašan pogled i opaljeno lice. Voleće igre i svaku drugu razuzdanost. Na očima ili ramenu imaće znak koga s rođenjem dobiva. Voli rat i vojevanje, ali se od toga da i odvratiti, dobre je duše i duha, voli pesmu i svirku i tajne će dobro čuvati.

Nikoga za savet neće pitati, a neće slušati ni one koji ga dobronamerno savetuju. Biće veliki ženskaroš ali ipak kod lepog pola imaće malo sreće, jer u ponašalju prema njemu iz preterane učtivosti plašljiv je. U aprilu ima sreću i dobitak. U maju njegov posao ima puno uspeha. Biće vrlo protivan svakoj pa i najmanjoj nepravdi. Ako se rodi noću, biće bogat a ako danju, biće siromašan, dobra dela će činiti a malo će dobročinstva primati. Putovaće po tuđim zemljama i u zimsko doba dopašće bede, ali će se ipak s pravdom izbaviti.

Da se čuva od rđava društva, jer može čak i smrtne bolesti od njih zaraditi.U januaru i februaru može sa uspehom trgovati. Preživeće svoje roditelje, imaće poroda i to najviše žensku decu. Život mu se deli u dva odseka, to jest ako preživi 8. to će onda preživeti i 58. godinu. Sa plavim ljudima nikakva prijateljstva neće imati niti će ih trpeti. Bolovaće od glave i očiju. Sudbina smrti njegove je mesec novembar.

Devojka ako se rodi u ovome znaku imaće ista preinačenja života kao i muški rođeni u Biku. Biće pljosnatog lica, vesela pogleda, puna glasa, razgovorna, bolovaće od glave i creva. Duhom biće mučena, od vatre će se uplašiti, znak će imati na grudima i glavi. Malo govori, zaljubljena je, ali to je kao ono „Tija voda duboka je“. Reč svoju verno drži. Bolovaće od glave i trbuha.

MAJ (ili Blizanci)
Onaj ko se pod ovim znakom rodi biće lep, čista lika, hitar, oštra pogleda, sklon ka naukama i dospeće do velike mudrosti, pa zbog čega može se i na veliki stepen slave popeti. Biće pametan, milostiv i sažaljiv, obdaren sa velikim duhom, te će mu njegovi drugovi zavideti. Novce će lako i brzo zarađivati, ali neće ih znati da ceni i zbog toga će imati nevolja. Po licu sudeći, biće miran, niskog uzrasta i slobodouman, no, kada se naljuti, mnogo govori. Biće upoznat sa velikim ljudima.

Znak rođenja imaće na glavi ili na noktima. Često će davati povoda svađi, a u sredini svoga veka iznenada će se obogatiti. U septembru će se oženiti i supruga će mu roditi blizanke. U oktobru mu predstoji nemoć i slabost. U novembru oženiće se po drugi put i svaka radnja i posao ispašće mu po njegovoj želji. Život mu se deli u dva odseka i to ako preživi 24. godinu doživeće 70. U aprilu imaće svake neugodnosti i štetu sa svake strane. Sudbina smrti njegove pada u mesecu decembru. Bolovaće od stomaka i prsiju.

Kći pod gore navedenim nebeskim znakom lepe je i blage prirode, lepog i pravilnog uzrasta, ali ne baš velika, nije brbljiva, ne govori čoveku iza leđa, nego ovakom otvoreno u brk kaže šta hoće i šta o njemu misli, koje se svojstvo vrlo retko nalazi kod žena. Biće u mladosti punokrvna, a kasnije će je boleti glava i imaće posla sa sudom. Čuvarna je i redna, u kupovanju i prodavanju je srećne ruke, varati ona ne zna, ljubi od sveg srca i osobito je verna. Po tuđim zemljama putovaće, ali će se natrag vratiti. U mesecu maju da ne jede meso goveđe, zečje, praziluk i petlovu glavu. Životna preinačenja imaće kao i muški rođeni ovoga meseca. Belegu će imati na ruci, nozi i bedrima. Bolovaće od glave.

JUN (ili Rak)
Ko se u ovome znaku rodi, biće razuman, voleće da se lepo i čisto nosi, za nauke neće mariti. Imaće potpuno i lepo telo, biće beo i nežan. Sreće biće nepostojane, na jelo i piće neće mnogo držati, a za laži i prevare ne daje ni pet para. Znak rođenja imaće pod pojasom a isto tako i ranu od psa. Voli da bude hvaljen i čašćavan, pomalo je lakouman, ali je zato veliki pobornik istine i prijatelj umerenosti.

Sudbina njegovog bića jeste mesec jun kada će mu svaka radnja biti uspešna. Dopašće zla no će se izbaviti. Sa znojem lica svoga obogatiće se neka se čuva zmije. Deca će mu biti samovoljna a žena džandrljiva i neverna. Nadživeće svoju ženu, a ženska deca će ga razveseliti pod stare dane. Imaće sreće u trgovini i u lovu. Život mu se deli u dva odseka, ako preživi 32. doživeće 66. godinu. Sudbina smrti njegove jeste maj, a uzrok smrti nekakav otok u kolenima. Bolovaće od šuljeva, zuba, ruku i nogu.

Devojka koja se rodi u znaku Raka, biće lepa, tanka, graorastih očiju, gostoljubiva, bolovaće od očiju. Dobre je volje, ima veselo srce i narav, voli pesmu i svirku i sama rado peva. Laka je na hodu i u jelu a brza na poslu. Uzrast i oblik krasiće je do duboke starosti. Sve gleda sa ljubaznošću, a i kada je progone, ne traži nikakve osvete, već želi da svojom blagošću dovede sve u red. Ostaće u mladosti za mužem žalosna i u drugog zaljubiće se. Za decom žaliće, u kući svojoj će umreti. Preinačenja života imaće u 1, 4, 18. i 50. godini, koje ako preživi živeće do 85 godina. Bolovaće od glavobolje i groznice.

JUL (ili Lav)
Pod ovim znakom rođen biće sklon dobrim delima, junačan, razuman, trudoljubiv, ljubiće istinu i pravdu i kod velike gospode biće omiljen. I uopšte od svih ljudi biće poštovan i to naročito od stranih (više), nego li od sopstvenih prijatelja. Od lepšeg pola biće naročito ljubljen i zbog toga srećan, u ljubavi uživaće.

Biće dobronameran, dugih obraza i držaće mnogo do svoje časti, imaće povelike zube, a telesnog uzrasta biće pravilnog. Znak rođenja imaće na grudima ili na jednoj strani tela. Vlast će dobiti, ali će se i svoje kuće zaželeti. Beda će ga snaći no izbaviće se, pa će onda u miru proživeti. Biće bogat i ljubazan starešina. Ljutina mu brzo dođe, ali se odmah i odljuti. U julu imaće veliku sreću a u avgustu njegova radnja imaće uspeha i dobro će se sa svojim ortacima slagati. Voleće mnogo svoju braću, a imaće decu srditi kao što je i on sam. Sa svojom decom malo će radosti dočekati i uživati. U drugoj polovini života postaće bogat. Život mu se deli u dva odseka: ako preživi 31. to će preživeti i 76. godinu. Bolovaće od glave i pleća.

Devojka rođena u ovome dobu biće pametna, blaga, stasita. Obdarena je lepotom i zna lepo da govori. Žestoke naravi biće, no prema tuđima ljubazna. Pri porođaju mučiće se, dobru sreću imaće. Noću vode da ne pije, od groma da se čuva, niti pod za svakvim drvetom da stoji kad traje grmljavina. Rodiće sina i kćer zbog koje će imati nekakve neprijatnosti. Od ljudi će imati mnoga poštovanja i svi će joj odobravati, jednom rečju niko joj neće moći da bude neprijatelj. Zbog neke bede nastradaće u 15. godini, no izbaviće se. Bolovaće od očiju, zuba i pleća. Preinačenje života imaće u 11, 19. i 23. godini, što ako preživi, 80 godina dočekaće. Bolovaće od glave i zuba.

AVGUST (ili Devica)
Onaj ko se u ovome mesecu rodi biće milostiv, dobre volje, lako će učiti i imaće sklonosti prema naukama i umetnosti. Treba da se čuva od velikih ljudi i da se sa takvima ne druži. Govorljiv biće, a znak rođenja imaće na licu, kolenu ili na grudima. Imaće nasmejano lice i biće nepostojanih misli. Nek se čuva vode. Noge će ukvariti, sa konja pašće i u glavu će se ubiti (udariti). Od gvožđa će imati ranu. Za ženom će otići i kuću steći, dece će dosta imati. Za svoju čast i život dosta polaže. Biće ljubljen od stranih i starih ljudi, ali od svojih rođenih biće omrznut. Zna da bude i zavidljiv a i ljute naravi.

Mnogo će iskati a malo davati. Najveća sreća mu je u junu, ali će to neko drugi prisvojiti. Sreća i dobitak pratiće ga po nekad i u avgustu. U julu da se uzdrži od ženidbe. Ako preživi 40 dočekaće duboku starost. Bolovaće od očiju i zuba.

Devojka koja se rodi u gore opredeljeno vreme prve godine bolovaće, biće vedrog i belog lica i kose, stasita, mnogi će je prositi. Radovaće se tuđem uspehu, sa visine će padati, bolovaće od čela, zver će je ugristi, nogu će uganuti i od sve bede izbaviće se. Koliko dobra bude uživala, toliko će i zlu biti podložna. Po nekad pada u gnev i plač i zbog toga pati od glavobolje. Znak rođenja imaće na srcu, grudima ili vratu. Udaće se dobro i imaće mušku decu, ali će je jedno dete razalostiti. Svako će za nju reći da je srecna. Preinačenje života imaće u 1, 5, 28, 37. i 40. godini što sve ako preživi duboku starost će dočekati. U onaj dan u koji se rodila u taj će se i razboleti. Sudbina smrti je mesec januar. Bolovaće od groznice i glavobolje.

SEPTEMBAR (ili Vaga)
Ko se pod ovim znakom rodi biće lepe pojave i držaće se pravde i istine. Znak rođenja imaće na ruci ili licu. Biće ljute naravi, no ljutnja će ga ostaviti. Imaće veliki nos a uzrasta srednjeg. Odelom razmetaće se, biće ženskar, putovaće ludo u tuđe zemlje, no umreće u svojoj otadžbini. Od vode će propatiti. Promučiće se zbog neke prevare. Imaće belegu drvetom dobivenu. U septembru svaki posao biće mu uspešan, a u oktobru velika sreća i napredak, no najveća sreća pratiće ga u julu.

Obogatiće se u zrelim godinama. Biće jogunast i neće lako od svojih planova odustajati. Razume se u sve poslove, a kada on govori, svi ga slušaju. Prva žena će ga ožalostiti a druga obradovati. Imaće više ženske dece, a svoje roditelje nadživeće. U starosti će se obogatiti, ali će od dece svoje pretrpeti veliku žalost. Ako preživi 44-. i 60. godinu, živeće dosta dugo. Sudbina smrti mu je decembar. Bolove će imati u prsima i leđima.

Devojka koja se rodi u ovo doba biće široka obraza, u trećoj godini pretrpeće bolove, imaće mnogo prosioca, biće bleda lica, govorljiva i brbljiva pa ipak rado slušana. U jednog mladića zaljubiće se i ako ga uzme, putovaće sa njim po stranim zemljama. Plašiće se u snu, radiće na svoju volju, to jest nikoga neće slušati, od zle žene biće napadnuta, noću da ne švrlja, bolovaće u plećima, glavi i grudima.

Muškima je vrlo naklonjena i zbog toga je susedi ogovaraju. Ipak lako ne otkriva svoju ljubav, nego je u tajnosti čuva. U bračnom životu biće vrlo srećna, a i ovako neće je neka velika nesreća napasti. Mirno će poživeti i još mlada će izroditi decu. Bolove će imati u prsima i glavi.

Od zlih ljudi savete da ne prima niti da se sa njima druži. Znak rođenja imaće na grudima i licu. Preinačenje života predstoji joj u 3, 7, 17. i 40, što sve ako preživi, živeće i 100 godina. Bolove će imati u prsima i glavi.

OKTOBAR (ili Škorpija)
Sin koji se rodi pod nebeskim znakom Škorpije može lako da se oda bludnim stvarima ako od svojih roditelja ne bude pravilno vaspitan. Zle je i opake naravi, voli novac i sklon je lažima i prevarama. No pored svih ovih svojih nedostataka biće sklon ka dobrim delima, radi čega će biti poštovan od velike gospode i starešina.

Mnoga će dobra činiti a malo primati. Telesnog uzrsta biće srednjeg, imaće veliki korak i biće sasvim hladnokrvan, dostignuće poveći čin i biće ljubljen od mnogih, no on će sam biti sasvim odan ženskom polu. Putovaće po vodi, a raniće ga drvo i gvožđe. Znak rođenja imaće na plećkama ili grudima. U novembru imaće veliku korist, a skoro svake zime biće bolešljiv. U aprilu ako se oženi, biće srećan u braku. U junu imaće veliku sreću. U septembru biće u nevolji, to jest povrediće ga nekakve lažne tužbe, no naposletku izaći će sve na dobro. Život mu se deli u dva odseka, ako preživi 44. doživeće i 80. godinu. Sudbina smrti mu je mesec maj; zato neka se tada čuva od vode. Bolovaće od kostobolje i groznice.

Žensko rođeno ovoga meseca biće uzrasta visokog, očiju velikih, duge kose i telom lepa i nežna.U trećoj godini bolovaće, radiće sve na svoju volju, od vode će se uplašiti a od vatre propatiti. Pseto će je ujesti, za mladića udaće se i ostaviće ga. Lako svojim ponašanjem zadobije poverenje i naklonost velike gospode. Imaće valjanu decu, a ona sama voleće svoje roditelje i biće sa njima pažljiva. Brzo će se naljutiti i ožalostiti a još brže odljutiti i razveseliti. Za drugim mužem neko vreme brižna će biti. Bolovaće u 3, 12, 27. i 36. godini. U sredini veka svoga pašće u tešku bolest, što ako preživi, doživeće do 89. godine, no zatim ubrzo će umreti. Bolovaće od glave i trbuha.

NOVEMBAR (ili Strelac)
Ko se pod ovim znakom rodi biće razuman, pametan i pravdoljubiv, očiju crnih, krasnorečiv i gibak u mišicama. Imaće često glavobolju i probade. Znak rođenja imaće na grudima ili na čelu, biće sklon ka svakom dobročinstvu. Istinit je, dobar govornik i ima meku kosu i dobru volju. Brzo plane a još brže se smiri. Veseljak je i zabavljač u društvu, a kada mu neko poveri nekakvu tajnu, ume da je čuva. Zmija će ga napasti. Sa braćom ili rođacima će se terati i suditi a za drugoga bi i glavu svoju založio. Od roditelja će dobiti imanje i biće imućan.

Sudbina njegovog bića je mesec novembar, i zato u ovome mesecu imaće svaku sreću. U decembru šta god bude počeo na dobro će izaći. Ženski rod vrlo rado ima i ljubi ali sve časno i pošteno. Ženiće se dva puta, no sa prvom (ženom) neće imati dece. Putovaće po stranim zemljama i biće od svoga oca na dobar put izveden. Bolovaće od očiju i zuba. Ako preživi 28. doživeće i 77. godinu. Sudbina smrti njegove je mesec april, kada se treba čuvati od drveta.

Devojka rođena u ovo doba biće prava, duge kose, očiju plavih, obrve smeđe imaće. Uzeće dobroga muža, a treba da se čuva od besnog psa i zle žene. Padaće sa visine, u glavu biće ranjena, no neće umreti. Udavaće se samo jedanput, ali će imati dosta dece i to možda i blizance. Zbog muža će u žalost padati, ali će opet sama sebe iz nevolje izvući i na pravi put dovesti. Jedno od njene dece će je ražalostiti i dosta toga na žao učiniti. Preinačenje njenoga života biće u 8, 11. i 22. godini, što ako preživi, živeće do 76. godine. Bolovaće od grudnih bolesti, glavobolje i kostobolje.

DECEMBAR (ili Jarac)
Muško dete rođeno ovoga meseca, snažno je, nosa široka, obraza lepih, biće krasnorečiv i kada govori, vikaće. Oštar je, ljutit, na majku liči, blage savete a i psovke na jedno će uvo čuti a na drugo ispustiti. Od njega će malo ko hasne imati. Obećava mnogo a ispunjava malo no poverene mu tajne čuva veoma, duha biće slobodnog, u trgovini nepošteno će se vladati, dobitak će mu propasti, ženiće se više puta, raniće se gvožđem u nogu. Od drveta nek se čuva, vatra će ga opeći. Znak rođenja imaće na grudima, čelu, bedrima ili kolenu.

Dvouman je, u bezumlju pogrešiće zbog žene. Ako se u julu oženi, biće srećan. Mnogu će zemlju proći. Nikako se ne može skrasiti na jednom mestu već stalno ide tamo-amo. Roditelje svoje baciće u tugu no opet će ih obradovati. U januaru pratiće ga sreća i uspeh, u decembru svaka radnja će mu na dobro izaći. Brakolomac je. Život mu se deli u dva odseka: ako preživi 25 doživeće i 55. godinu. Sudbina smrti njegove je mesec juli. Bolovaće od stomaka i šuljeva.

Ženska rođena pod ovim znakom, omalena je, rumena i snažna crnih očiju. Ako se rodi u dan praznika, biće gostoljubiva. Belegu imaće po sredini tela. Dete će jedno roditi u bolesti i izgubiće ga. Dobro će proživeti u starosti, ali imaće neku napast od jedne žene. Ona ne govori mnogo, ali često govori sama sa sobom. Teži za slavom i često sama sebe hvali. Vodu noću da ne pije, kozje i petlovo meso da ne jede u ovome mesecu. Preinačenje života imaće u 3, 12, 28. i 42. godini i ako ovo sve preživi doživeće i do 79. godine. Bolovaće od nogu, glave i trbuha.

Autor: dnevno.rs
Izvor:novosti.rs

____________________________________________________________________________________

SIMBOLIKA POLJUPCA KROZ ISTORIJU…

Da li je ljubljenje urođeno ili pak naučeno ponašanje? Istorijski dokazi će vas svakako iznenaditi.

Foto: Profimedia

Ljubljenje nije univerzalna pojava među ljudima, i čak i danas postoje kulture u kojima ono ne postoji.

Prema tome, ljubljenje nije urođeno i intuitivno kao što nam se često čini, već izgleda da je ljubljenje naučeno ponašanje koje je evoluiralo od oblika hranjenja „usta-na-usta”.

Međutim, postoje neke moderne kulture urođenika koje praktikuju hranjenje „usta-na-usta”, ali ne i poljupce. Ljubljenje bi moglo da bude i kulturalno određeni oblik negovanja, ili u slučajevima strastvenog i erotičnog ljubljenja, zamena i neka vrsta nadoknade za seksualne odnose.

Koji god razlog bio, ljubljenje nije svojstveno samo ljudima. Primati, poput bonobo majmuna, često se međusobno ljube; psi i mačke se međusobno ližu i njuškaju, čak se i puževi i insekti upuštaju u igru „pipanja“. Moguće je da kod životinja nije reč o ljubljenu već o međusobnoj nezi, njuškanju i komuniciranju, ali to ponašanje utiče i osnažuje poverenje i povezanost između životinja.

Čini se da drevni vedski tekstovi (period u istoriji Indije kada su sastavljeni sveti vedski sanskrtski tekstovi kao Vede) iz stare Indije takođe govore o ljubljenju, a Kama sutra, koja je napisana otprilike oko drugog veka ove ere, posvećuje celo poglavlje načinima ljubljenja, a interesantno je da savremeni indijski filmovi ne prikazuju ljubljenje. Neki antropolozi sugerišu da su Grci erotično ljubljenje naučili od Indijaca kad je Aleksandar Veliki napao Indiju 326. pre Hrista.

Međutim, potreba za ljubljenjem možda nije nastala u Indiji, ali je verovatno nastala pre oralnih korena vedskih tekstova. U Homerovoj Ilijadi, koja je nastala otprilike u 9. veku pre Hrista, trojanski kralj Prijam značajno ljubi Ahilovu ruku kako bi vratio telo svog sina (Prijam je poljubio ruku ubice svog sina i podsetio ga da i sam ima oca).

U svojoj Istoriji Herodot piše o ljubljenju među Persijancima, koji su osobu jednakog položaja pozdravljali poljupcem u usta, a one koji imaju malo niži položaj, poljupcem u obraz. Takođe, Persijanci su odbijali da ljube Grke u usta, zato što je u drevnom Egiptu krava bila sveta životinja, a Grci su jeli govedinu.

Ljubljenje se pojavljuje i u Starom zavetu. Izdajući se za Ezava, Jakov poljupcem zavarava slepog Izaka i tako krade očev blagoslov. U Pesmi nad pesmama takođe se govori o „poljupcima ustiju slađim od vina”. Za vreme Rimljana, ljubljenje postaje opšteprihvaćeno. Rimljani su ljubili partnere i ljubavnike, porodicu i prijatelje, ali i vladare. Raspoznavali su i nekoliko vrsta poljubaca: osculum – poljubac u ruku ili obraz, bastum – poljubac u usne, te savolium – strastveni poljubac. Rimski pesnici su u svojoj poeziji slavili ljubljenje (između ostalih i Ovidije i Katul).

Za vreme Rimljana poljupci su prerasli političku ili socijalnu i dobili seksualnu ulogu. Jer u vremenima velike nepismenosti poljupcem su se potvrđivali razni ugovori, odakle i potiče fraza „zapečatiti poljupcem, navodi se na sajtu psychologytoday.com.

Društveni status rimskog građanina određivao je deo tela rimskog imperatora koji je ovaj smeo da poljubi, od obraza do stopala. Parovi su se venčavali poljupcem kojem svedoči okupljena porodica i gosti, običaj koji se održao sve do danas.

Običaj se menja padom Rima i probojem Hršćanstva. Rani Hršćani često su se pozdravljali „svetim poljupcem”, za koji se verovalo da prenosi duh jednog čoveka drugome. Latinski anima znači i „dašak vetra” i „duša” i kao što animus (um) potiče od indoevropskog korena ane – (disati, duvati). Iako je sv. Petar govorio o „poljupcu milosrđa”, a sv. Pavle o „svetom poljupcu”, rane su crkvene zajednice izostavljale ljubljenje na Veliki Četvrtak, dan kada je Juda poljupcem izdao Isusa. Izvan Crkve, ljubljenje se koristilo kao dokazivanje položaja i društvenog poretka, npr. podanici i vazali su ljubili plašt ili prsten vladara, dok su vernici ljubili papuče Svetog Oca pape.

Nakon pada Rima, romantični je poljubac naizgled nestao, da bi se pojavio pojavom tzv. udvaranja. Poljubac Romea i Julije svojevrsni je amblem ovog pokreta, koji je želeo da odvoji udvaranje i mešanje porodice i društva, i da predstavi romantičnu ljubav kao oslobađajuću, samodefinišuću i potencijalno subverzivnu silu.

Sudbina nesretnih ljubavnika podseća nas da takva bezbrižna sloboda ne dolazi bez rizika.

Izvor:nationalgeographic.rs

---

FINA DEVOJKA IZ BEŠKE…

Bila je prva Beščanka koja je završila fakultet i jedina srpska slikarka koja je u to vreme mogla da se podiči pridevom „akademska”

Ispod prašine zaborava – slikarka Danica Jovanović

Autoportret

Od najranijih dana je sanjala da postane slikarka.

Želja joj se konačno ostvarila, kad je u martu 1914. godine diplomirala na Ženskoj slikarskoj akademiji u Minhenu i stekla zvanje akademske slikarke.

Sudbina joj ipak nije bila naklonjena. Iz Minhena je uskoro morala da se vrati u rodnu Bešku, jer je jula 1914. godine izbio Prvi svetski rat. Poznata po rodoljubivim osećanjima, uhapšena je, zajedno s još nekoliko uglednih meštana, i nakon prekog suda streljana na Petrovaradinskoj tvrđavi 12. septembra.

U skromnoj seoskoj kući u Beški ostale su njene slike i uspomena koju je do poslednjeg dana života čuvala njena majka Mileva.

Mnogo godina kasnije, kad je počela da prodaje kćerkine slike, one su privukle pažnju muzeja i kolekcionara i ime Danice Jovanović sve češće se pojavljivalo u javnosti. Sto godina posle njenog rođenja, 1986. godine, na monografskoj izložbi u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu prikazano je jedva trideset slika i dva skicenbloka. Posle toga ime Danice Jovanović više nije bilo nepoznato. Do 2007. godine, kad je objavljena monografija i priređena druga monografska izložba, broj radova porastao je na preko sedamdeset, a slikarkin uzbudljivi život u velikoj meri je rekonstruisan. Od autorke tridesetak slika, ona je postala složena umetnička ličnost, ravnopravni učesnik u likovnom životu svog vremena i nezaobilazna karika u srpskoj istoriji umetnosti.

Put u svet

“Motiv iz Srbije“

Još kao dete, Danica Jovanović izbegavala je kućne obaveze i, skrivajući se od starijih, na svemu što joj je bilo pogodno za to, crtežom izražavala svoje utiske sveta. Kad se 1899. godine obnavljala beščanska crkva, upoznala je mladog studenta slikarstva Stevana Aleksića, tek pristiglog iz Minhena, koji je pomagao ocu Dušanu. Četrnaestogodišnja devojčica, opsednuta željom da se usavrši „u slikarskoj veštini”, tek 1903. uspela je da ode u Novi Sad i upiše Višu srpsku devojačku školu. Zahvaljujući daru i upornosti, skrenula je pažnju direktora škole i perovođe Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja Arkadija Varađanina. Članice Zadruge pomagaće joj do završetka studija. S Varađaninom će se dopisivati sve do pred smrt i iz tih pisama saznajemo najviše podataka ne samo o njenoj svakodnevici, već i o upornosti i strasnoj zaljubljenosti u slikarstvo.

Žensko odeljenje Umetničko-zanatske škole bilo je logičan nastavak Daničinog školovanja posle mature u Novom Sadu. Nekoliko fotografija, pominjanje njenog rada u prikazu izložbe iz jula 1909. godine, kao i nežno pismo koje joj je uputio beogradski student Martin Doda Ivanaj, uz kasnija prisećanja kolega slikara, čine sve što znamo o tom razdoblju njenog života. Njene školske drugarice bile su Vidosava Kovačević, Ana Marinković, Milica Čađević i Enestina Volf koju je poznavala još iz Novog Sada. Prijateljstvo ju je vezivalo za buduću violinistkinju Jelicu Lomić i čuvenu novinarku i spisateljicu Milicu Jakovljević, Mir Jam.

Čitala je Dučićeve pesme a, mada veliki patriota, verovatno nije uzela učešća na protestnom mitingu žena i u pokretu za bojkot austrougarske robe koji je u Beogradu predvodila tada već poznata slikarka Nadežda Petrović. Kao austrougarski podanik morala je da se drži podalje od takvih skupova. Iz ovog doba sačuvana je jedna mrtva priroda s očiglednim uticajem Dragutina Inkiostrija: na stolu zastrtom narodnim ćilimom postavljene su gusle, ibrik i tikva, elementi srpske tradicije i folklora.

“Seljak sa naramkom sena“

“Seljanka u voću“

 

---

---

Nakon dve godine u Umetničko-zanatskoj školi, stekli su se uslovi za nastavak školovanja „na strani”. Pored umetničke zrelosti, koja će joj otvoriti vrata Ženske slikarske akademije u Minhenu, presudno je bilo nastojanje Arkadija Varađanina da joj obezbedi novčanu pomoć. Njena prva dobrotvorka bila je Dana Jovanović iz Velike Kikinde, jedan od osnivača ženskih dobrotvornih društava u Rumi i Kikindi.
„Da li ću Vas opravdati pred milostivom Jovanovićkom uverićete se; jer da nemam toliku volju za milom mi slikarskom veštinom, ne bih ni pravila ovaj očajan korak i uznemiravala Vaše plemenite duše”, pisala je Varađaninu u jesen 1909.

Danica Jovanović ispred ateljea Oberpolinger u Minhenu, 1913.

„Godine 1909. spremala se Dana za daleki put. Nameravala je da obiđe mesta gde su radili veliki majstori. Htela je da svoje putovanje počne s Minhenom. Tada je u Beški priređena zabava, čiji je prihod namenjen za njen put u Minhen. Davan je komad ’Jogunica’. Iz Novog Sada došli su svi Danini profesori i mnogo, mnogo bogoslova.

U selu takvog slavlja nikad pre, ni posle, nije bilo. Milan Varićak, tada još student veterine, bio je neumoran i u igri i u spremanju zabave. Sama Dana pripremila je i dekor i predstavu…

Prihod je bio lep i Dana, puna nade u budućnost i puna vere u sebe, otišla je u svet. U Minhenu se našla sa zemljakom Slavkom Vorkapićem, slikarem čije se ime danas pronosi od Holivuda pa do ravnog Srema. Drugovali su i učili školu. Zatim su u Beču zajedno obilazili muzeje i divili se delima stranih slikara”, sećala se mnogo godina kasnije Daničina prijateljica Angelina Obreški.

Kao ptica, mala i plava

Radost zbog dolaska u Minhen i upisa na Akademiju ubrzo je pomutila vest o smrti dobrotvorke Dane Jovanović. Brigu o školovanju preuzela je kćerka Laze Dunđerskog i supruga senatora Stevana Jovanovića, Olga, a Danica je dobila stipendiju i od Petrovaradinske imovne opštine. Zaštitništvo Olge Jovanović pretvoriće se u brižno prijateljstvo koje će Danici u najtežim trenucima pomoći da istraje. Posle smrti oca i sestre Ljubice 1912, kao i sestre Zorice 1913. godine, Danica, sama u Minhenu, doživljava teške trenutke. Kad joj je kći Sofija krenula na svadbeno putovanje, Olga Jovanović joj u Minhen šalje crno odelo, skladni i strogi kostim koji Danica nosi na fotografijama.

„Veoma mi je prijatno bilo kad su me udostojili visokom posetom svojom, ali dragi g. Varađaninu, ja sam se našla do najvećeg stepena zabune. Pogledavši sebe, mantil prljav, sav zamazan od boja, ruke prljave, čak ni lice nije bilo čisto. Gospođa me je pogledala od glave do pete pa se nasmejala – dakako da je pomislila, e – ova je baš pravo mazalo.”

Odlična studentkinja, Danica na trećoj godini dobija dozvolu da kopira u Staroj pinakoteci. Na pitanje Arkadija Varađanina koliko traju studije, odgovara „što je više prakse, što više godina studirati, to bolje”. Danici je bilo stalo da dobije „sigurnu diplomu” kako bi mogla da predaje u školi.

Želela je da posle studija ode u južnu Srbiju, da prosvećuje žene i uči ih narodnim šarama, ali je čeznula da pre toga ode u Pariz i Rim, „gde je svaka stopa klasična”.

U jednom pismu objašnjava da joj je „glavna struka portret i akt (glava i čovečje telo) i da je ta struka najteža, no ja sam tu struku izabrala i ta mi je struka mila i draga. Osim te struke privatno se bavim i drugim stvarima, kao Stilleben, Landschaft i dr. Osim toga, kad imam malo vremena bavim se kompozicijom i narodnom ornamentikom”.

“Seoski predeo“

Godine života „na strani” nisu izbrisale svest o potrebi da se stvaralaštvom i znanjem podstakne napredak čitave zajednice, posebno ženske. Pored mrtvih priroda koje je naslikala u Minhenu, većina njenih slika prikazuje žensku figuru u prirodnom okruženju: seljanke odevene u živopisne narodne nošnje, zaokupljene svakodnevnim poslovima. Kartonska podloga i mali format govore u prilog činjenici da su ove slike nastale na licu mesta, pod vedrim nebom, kao i figure malih prodavaca lubenica, gajdaša i seljaka.

Odlučnost i želju da ličnim primerom u slikarstvu pomogne isticanje kulturno-nacionalne ideje u srpskom narodu, pokazala je članstvom u srpskom akademskom društvu „Srbadija” u Minhenu.

Danica nije bila jedini student slikarstva pridružen „Srbadiji”: u različitim razdobljima članovi su bili Aleksandar Sekulić, Cvijeto Job, Kosta Josipović, Mihajlo Milovanović, Branko Popović i drugi. U martu 1914. godine izabrana je za blagajnicu i upravo zbog uspešnog sređivanja finansija društva, na poslednjoj sednici 13. juna iste godine dobila je pohvalu za „energičan rad”. Njen rad u „Srbadiji” učinio je da je predsednik društva Stojan Aralica bolje pamti od ostalih „Minhenaca”.

„Bila je strasno zaljubljena u slikarstvo. Kao da je sada vidim kako u minhenskoj Pinakoteci kopira Rubensovu ’Otmicu’: blondinka, malecna rastom, sa ’užasno mnogo pegica’. Veoma inteligentna. Izvanredno vedar tip čoveka, bez trunke mračnosti. Nije bila lepa… ni privlačna… ni koketa. Nije se trudila da se dopadne. Volela je muško društvo. Stalno je bila sa studentima, muškarcima. Ali nikako nije bila tip takozvane sifražetkinje. Ona je srbovala. A šta bi drugo mogla da radi? Šta je trebalo da radi? Bila je Srpkinja. Sva. I samo to.”

Aralica misli da je Dana bila bezuslovno darovita devojka. Ipak bila je još đak. „Još nije imala svoje slikarske note”, preneo je novinar Vuk Dragović u svojim beleškama sećanje slikara Stojana Aralice. Na sličan način je pamti pisac Andra Franićević, kao najboljeg druga, skromnu i milu, uvek u muškom društvu.
„Bila je velika Srpkinja. I izvanredno dobra kao čovek… Bila je kao jedna ptica. Mala, plava… Nisam znao da je spremna na heroizam. Ali bila je Vojvođanka… A to je bilo dosta i za heroizam…”

“Otmica Leukipovih kćeri“

Preko Save

Leto 1912. godine Danica je provela na imanju Olge Jovanović u Hajdučici, u Banatu. Posmatrajući fotografiju dvorca utonulog u francuski park, okruženog ribnjacima i prostranim poljima, možemo pretpostaviti da je to bio jedan od najspokojnijih razdoblja u njenom životu. Njen povratak u Minhen poklapa se s počekom Prvog balkanskog rata, u koji su, kao dobrovoljci, otišli njene kolege slikari i mnogi Beščani. O ratu je mogla da se obavesti preko filmskih žurnala koji su prikazivani u minhenskim bioskopima, ali i preko ilustrovanih novinarskih reportaža u knjigama Jaše Tomića i „Ilustrovanoj ratnoj hronici”.

Fotografije konjičkog pukovnika Dragutina Andonovića prikazivale su kulu Leke kapetana, Vezirov most, most kod Ljum kule, albanske planine prekrivene snegom. Austrougarsko državljanstvo verovatno je i ovaj put bilo prepreka da se Danica otisne put krajeva u kojima se ratovalo, ali je ona ipak te predele zabeležila na svojim slikama: Most kod Ljum kule i Vezirov most, nekoliko seljaka i seljanki u nošnjama „iz Stare Srbije”, izgled Prizrena, vojnike na mrtvoj straži. Još jednom je slikarstvom podržala ideju nacionalnog oslobođenja. Sasvim sigurno je tog leta 1913. godine prelazila Savu i slikala seljake i seljanke iz Posavine, posećivala rodbinu u Beogradu, poklanjala slike.

Njeno kretanje dodatno zamagljuje činjenica da je početkom leta, pred povratak kući iz Minhena, u policijski karton kao odredište upisala Pariz. Nekoliko dana kasnije javila se Arkadiju Varađaninu iz Beške, što sasvim sigurno znači da do Pariza nikad nije stigla. Takođe je poznato da je u avgustu 1914. godine, kad je rat već bio u jeku, prelazila u Beograd, o čemu svedoči njena slika srušenog savskog mosta. Kao austrougarski podanik koji često prelazi granicu na Savi i krstari Srbijom u želji da dobije zaposlenje, morala je da probudi sumnje vlasti. Njena mladost i obrazovanje bili su slaba garancija lojalnosti, tako da je njeno kretanje i ranije bilo predmet pažnje mađarskih agenata, te se ona konačno, tog kobnog septembarskog dana, našla među šestoro Beščana koje su austrijski vojnici uhapsili i kao taoce odveli u Petrovaradin.

Danica Jovanović imala je svega dvadeset sedam godina kad su pucnji u rano jutro 12. septembra 1914. godine prekinuli njen život u šancu na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Neostvareni snovi

Pored kopije „Otmica Leukipovih kćeri” koju je pomenuo Stojan Aralica, platna koje je ostalo nedovršeno na štafelaju, u njenoj roditeljskoj kući sačuvana je i jedina slika iz Beograda, nekoliko skica u ulju s Akademije, kao i veći broj portreta i mrtvih priroda. Njihova sadržina je jednostavna, sačinjena od keramičkog ćupa, staklenog bokala, glavica luka, jabuka, cveća.

Shvatajući njihov izgled kao vizuelni izazov, Danica ih je slikala gustom pastom, ekspresivnim potezima. Na sličan način prikazala je i slike lica, počev od autoportreta na kom je sebe naslikala baš onakvom kakvom su je opisali i savremenici. Sitna, plavokosa, svetlih očiju, na sopstvenom liku otkriva svu složenost samoposmatranja i samoispitivanja.

Akademska slikarka, kako je s ponosom odmah počela da se potpisuje, s namerom da do 1915. bude „gotova s nekim svojim planovima – i onda, u ime Boga izlaže”, gleda nas neumoljivo i odlučno.

Sličan postupak nalazimo na portretu nepoznatog starca s plavim očima, ali je vrhunac ekspresije slikarka ostvarila u danas najpoznatijoj slici „Ciganka”. Po autentičnoj strasti s kojom je slikan, ovaj portret često je doživljavao poređenja sa slikama Nadežde Petrović. Svaki potez na ovom malom platnu govori o oslobađanju dugo sputavanog temperamenta, o snažnom potezu koji će trenutnom utisku dati posebnu izražajnost.

Nažalost, posle ove slike umetnički uspon Danice Jovanović tragično je prekinut. Još od beogradskih dana školovana na temeljima minhenskog slikarstva, tokom studija na Ženskoj slikarskoj akademiji preuzela je zakasneli nemački impresionizam, ali i nameru da se izražava gestom i bojom, istovremeno ne odbacujući mogućnost prihvatanja simbolističkih izražajnih sredstava.

U postupku umetničkog odrastanja istaknuto je prisustvo nacionalno-prosvetiteljskog činioca, kao odlučujućeg faktora u izboru tematike. Rezultat je simbolički, koloristički, ekspresivan i na svojevrstan način nacionalno obojen opus koji, uprkos ovako neusklađenim i višeznačnim epitetima, deluje jedinstveno i celovito.

Slike i dokumenti koji povremeno izlaze na svetlost dana ne menjaju bitno sliku o njoj. I mada nam se čini da smo je konačno upoznali, mnogo toga o Danici Jovanović ostaje nedokučivo, a malo je verovatno da ćemo do kraja uspeti da proniknemo u njene umetničke nedoumice i snove.
Autor: Jasna Jovanov
Izvor:politikin-zabavnik.rs/br.3042/2010

---

---

 

„Ciganka”

Izvor fotografija:tvorac-grada.com

---

---

 

Priredio: Bora*S

ŽIVOTNA RADOST I RADOST IGRE…

“Pitomac“ Golog otoka
Kršenje partijskih pravila skupo koštalo Aleksandra Popovića. Delio je sudbinu onih koji su „imali, pa nemali“

Aleksandar Popović

Aleksandar Popović (1929 – 1996), za prijatelje Ale, za beogradsku čaršiju Žak, jedna je od najzanimljivijih ličnosti u novijoj istoriji našeg teatra.

Hrupio je na scenu nezaustavljivo, izazivajući u podjednakoj meri neumerenu hvalu i neumereno osporavanje, a sam se lično nije trudio da se ikome dopadne.
Dete bogatog trgovca koji je povremeno propadao pa se dizao, Popović je delio sudbinu onih koji su „imali, pa nemali“. U školu ga je vozio šofer, a Aca je zavideo drugovima koji idu pešice, pa još stignu da se usput počupaju i potuku.

Završio je nekako gimnaziju za vreme okupacije, srcem se opredelio za komuniste nalazeći u njihovoj propagandi jednakost među ljudima. Docnije, na Golom otoku, produbio je ideju jednakosti utoliko što je shvatio da su proklamacije i partijski program jedno, a tekuća politička praksa nešto sasvim drugo.
Kao skojevca slali su ga na čelu nekakve omladinske delegacije u Trst. Pre putovanja dobio je instrukcije u komitetu: „Kada siđete iz voza, dočekaće vas drugovi iz KP. Oni će vas pešice voditi do mesta gde ćete biti smešteni. U ulicama kroz koje ćete prolaziti izlozi će biti puni pomorandži, banana, limuna i čokolade. Upamti, Popoviću, to je propaganda, Italijani prave za našu delegaciju Potemkinova sela! Kod njih vlada glad! Kapitalizam je na umoru! Ne veruj u to što ćete videti!“
„Jeste li verovali ili ne“, pitam Acu.
„Verovao sam drugovima u komitetu. Oni znaju sve, mislio sam, Partija zna sve!“

Po povratku s Golog otoka gradio je džeklondonovsku biografiju, što će reći da je bio cinkograf, moler, asfalter…

Podizao je četiri kćeri s puno ljubavi i brige. I pisao neumorno. Prihvatili su ga u dečjem programu Radio Beograda. Među prvim je autorima detektivskog romana; godine 1959. objavio je „Ubistvo u trouglu“, kriminalistički roman koji sledi trag velemajstora ovoga žanra, Žorža Simenona. U osnovi romana je psihološki metod kojim inspektor Manojlo otkriva ubicu… Već u ovom štivu možemo otkriti humorne proplamsaje koji će se razbuktati u Popovićevim komedijama i farsama.

U tih trideset i nekoliko godina smešten je celokupan Popovićev dramski opus u koji možemo ubrojati četrdeset jednu dramu za odrasle, deset drama za decu, oko pet stotina(!) scenarija za televizijske serije i pojedinačne emisije, nekoliko romana za decu i ne-zna-se-koliko tekstova pisanih za dečji program Radio Beograda. Uz ovaj ogroman rad, Popović je nalazio dovoljno vremena da putuje, sedi po kafanama u Beogradu i diljem Srbije, da razgovara s poznatim i nepoznatim ljudima, da se prepire i svađa s prijateljima (s neprijateljima ionako ne govori), da prima nagrade i priznanja i da živi na izvanserijski način.

AKO BOG DA…

Dejan Mijač je, na skupu posvećenom delu Ace Popovića održanom na Ubu, citirao pisca. „Pitali Popovića“, veli Mijač, „kako se može napraviti dobra predstava. Potrebno je da se ispuni nekoliko uslova, veli Popović. Da se nađe dobar dramski tekst, darovit reditelj, talentovani glumci, da se vredno radi i rodiće se dobra predstava, ako bog da!“

Ima u Acinom opusu komada različite vrednosti – nema pisca koji piše samo remek-dela – pa je moguće da ima i nerazumljivih štiva, ali takvi tekstovi ne umanjuju Popovićev značaj i njegovu prevratničku ulogu u srpskoj drami. Uostalom, i Nušića pamtimo po najboljim komedijama, a ne po dramama „Opasna igra“ (koja nikada nije izvedena) ili „Žena bez srca“, a od Sterije ističemo samo komedije, dok mudro prećutkujemo da je pisao toržestvene tragedije. Taj princip valja primeniti i na dela Aleksandra Popovića; ono što je napisao dobro i nesporno ostaće kao Popovićev trajan doprinos srpskoj književnosti.

Popović je, kao i njegovi dramski junaci, bio duboko ukorenjen u svoj jezik i nacionalni identitet. Takođe, kao njegovi dramski junaci, posedovao je životnu radost i radost igre. Na fotografiji, snimljenoj marta 1995. u jagodinskom hotelu, daleko iza ponoći, Popović očekuje izvlačenje tombole na kojoj je glavni dobitak bio lep tepih. Aca je kupio desetak lozova, zasigurno računajući da će biti dobitnik. Tepih nije dobio, žestoko se ljutio zbog toga („Baš nam je potreban takav tepih!“) i prigovarao smatrajući da je izvlačenje „namešteno“. Ali već sutradan život se nastavio, a tombola je bila zaboravljena.
Kada je imao novca, rasipao je. Kad novca nije bilo, podnosio je nemaštinu bez roptanja.
S jeseni 1995, dok sam ga ispraćao iz Narodnog pozorišta, rekao mi je da ide da kupi opremu za nedavno rođenog unuka, krevetac, dubak, kolica… „Unuk Aleksandra Popovića mora da ima sve novo!“

Bez pozorišta nije mogao da živi, ili drugačije rečeno, pozorište je bilo Popovićev makro i mikro kosmos. Znao je dobro da život postoji i bez pozorišta, da postoje ljudi koji nikada nisu nogom kročili u teatar, da se važna dešavanja događaju izvan pozorišta, da se, uostalom, o individualnim i kolektivnim sudbinama odlučuje na drugim mestima a ne u pozorištu, ali ništa nije moglo da pokoleba njegovo čvrsto uverenje da je teatar najvažnije mesto na svetu. „Pozorište počiva na trojstvu: pisac – reditelj – prvi glumac. Njih trojica su jednaki po obavezama i zaslugama“, govorio je Aleksandar Popović.
Kada nije bio na probi ili nekom sastanku u pozorištu, sedeo je u kafani pored pozorišta. Sve članove porodice proizveo je u glumce i saradnike svoje neformalne pozorišne trupe kada je pripremao predstavu „Ružičasta noć“, 1976. godine. Predstava je prikazana u mesnoj zajednici na Vračaru; njen vek nije bio dug, ali Popović nije posustajao niti odustajao od pozorišta. Posedovao je upornost i jaku volju da, uprkos osporavanjima i nerazumevanju jednog dela pozorišne javnosti, ostvari svoje pozorište.
Radomir Putnik
Izvor: novosti.rs/

_____________________________________________________________________________________________

Aleksandar Popović (mladost)

_____________________________________________________________________________________________

 Aleksandar Popović, književnik, umro je u Beogradu, na današnji dan, 09. oktobra 1996. godine.

Aleksandar Popović, naš najveći savremeni dramski pisac, bio je istovremno i naš Beket i Jonesko, ali i Sterija i Nušić druge polovine 20. veka. Na pragu šezdesetih godina on je načinio joneskovski prevrat u našoj dramaturgiji.

Uveo je apsurd u dramsku književnost, ali sa ljudima našeg podneblja i jedrim jezikom periferije, u koji je ugrađen paradoksalni način mišljenja. Popović je autor pedesetak pozorišnih, radio i TV drama, kao i više knjiga za decu.

Njegovi komadi: „Mrešćenje šarana“, „Ljubinko i Desanka“, „Komunistički raj“, „Pazarni dan“, „Tamna je noć“ i „Baš bunar“ izvođeni su na mnogim jugoslovenskim scenama , kao i u nizu svetskih metropola.

Poslednja drama „Baš bunar“, koju je Popović sam režirao, premijerno je izvedena samo 9 dana pre autorove smrti. Aleksandar Popović je za svoj bogat književni rad dobio više priznanja, među kojima specijalnu nagradu na „Sterijinom pozorju“ i nagradu“Branko Ćopić“.

Žiri pozorišnih kritičara proglasio je njegovo delo „Razvojni put Bore Šnajdera“ za najbolju dramu napisanu na srpskom jeziku posle Drugog svetskog rata.

_____________________________________________________________________________________________

Priredio i naslovio: Bora*S