DVADESET PRVI…
Nečisti mač i krst bogougodnika,
Već dugo iste ruke svetom pronose.
Tuđim se bolom hrane horde silnika
I svojom rukom plaste tuđe otkose.
Foto ilustracija Bora*S
U očima im siti vuci glad glođu
I kosti ratnika slobode izmišljene.
Drsko braneći krezubog zverinja vođu,
Ne plašeći se ni ljudi ni vaseljene.
Što sila biva veća čovečnost je manja.
Nebo bez oblaka, a dan noći sličan,
Svaki korak dalje porazom odzvanja,
Zverinju i plenu isto je bezličan.
Anđelko Zablaćanski
ŽIVOTINJE U VEROVANJIMA SRBA (4)
U vreme paganstva brojni narodi verovali su da vode poreklo od neke životinje i da one imaju natprirodne moći. Bez obzira na to što je to vreme davno prošlo i danas su se zadržala neka od tih verovanja. Izuzetak nisu ni Srbi.
“S kolena na koleno sačuvala su se naivna verovanja da između životinja i ljudi može biti srodničke veze. Takva verovanja našla su izraz najčešće u legendama i mitovima – Međedovićev otac bio je medved, Miloša (K)Obilića rodila je kobila po jednoj legendi a po drugoj – zmaj..,” pisao je etnolog Veselin Čajkanović u knjizi “Mit i religija u Srba”.
U delu “Država i društvo u srednjevekovnoj Srbiji” češki istoričar Konstantin Jireček navodi da postoji verovanje “da je svaki narod vezan za neku životinju i da se poistovećuje sa njom”. Primera radi mitski srodnik i predak Nemaca je orao, Grka lisica, Bugara bik, Turaka zmija, a Srba – vuk! Osim vuka značajno mesto u mitologiji i verovanjima Srba imaju i zmija, konj, petao, medved, koza…
U verovanjima Srba petao je najčešće personifikacija htoničnih, to jest natpriodnih sila i božanstva koja su u vezi sa zemljom i njenim plodovima. U prilog tome i podatak da su se petlovi sa kokoškama okupljeni u jato i okruženi konopcem na Božić hranili mrvama sa trpeze pripremljene za Badnje veče i pomešanim sa kukuruzom i zrnevljem pšenice otpalim od slame ispod badnjančke sofre.
To se radilo da se umilostive natprirodne sile i pomognu da plodovi zemlje budu berićetni i obezbede sigurnost članovima porodice.
Za uspešnu žetvu
Petao je, osim toga, bio simbol plodnosti pa je često žrtvovan da bi se oživela snaga žita u semenu. Primera radi u nekim krajevima su ratari po završetku vršidbe zaklali petla tako da mu krv istekne na zrna pšenice, a od mesa bi pripremili ručak za one koji su u njoj učestvovali. Tokom naredne setve ili su prvo u brazdu bacali zrna pšenice sa petlovom krvlju ili su na dan setve iznosili iz ambara malo žita, zapalili sveću a zatim zaklali petla čiju bi krv cedili na žito. Onaj ko seje žito natopljeno petlovom krvlju pomešao bi sa ostalim semenom a glavu petla bi zakopao u prvu brazdu. Tog dana za ručak na njivu nosili su jelo spremljeno od tog petla.
Osim toga petao je žrtvovan i da se oteraju zle sile u slučaju bolesti a tokom gradnje i pre useljenja unosio se živ petao u sve prostorije nove kuće, posebno u mračnije delove, gde su, verovalo se, boravile duše predaka. Petao je bio žrtvovan i u slučaju da je neko počinio veliki greh kao i da se “otera smrt” ako je u kraćem vremenskom periodu bilo nekoliko tragičnih događaja u porodici. Otuda i termin “potrećiti” što znači sprečiti treću smrt u porodici sahranjivanjem živog petla ili ritualnim klanjem.
To je trebalo da budezamena, takozvana “treća glava”, ako je dvoje iz kuće već umrlo za nepunu godinu dana. U tom slučaju se u istočnoj Srbiji žrtvavao petao i priređivao se kompletan ritual sahranjivanja – pravio se mali sanduk, kopao se grob uz onaj drugog umrlog, postavljala se “krstača” i odavala su se sva “podušja petlovoj glavi“ koja je zamenila nekog iz porodice.
Ritualno klanje petla najčešće se odvijalo dva puta godišnje – uoči Svetog Ilije (2. avgusta) i na Mratindan (24. novembra). Za Ilindan se klao najstariji petao da se ovaj svetac umilostivi da ne odapinje munje i gromove na kuću, stoku i letinu.Veruje se da, ako se to ne uradi, preti smrt ili domaćinu ili nekom detetu.
A, kada je reč o ritualnom klanju petla na Svetog Mratu, što se radilo pre sunca ili po njegovom zalasku, birao se petao bez belega, crna kokoška ili crno pile (“mratinče”).
To je radila najstarija žena u domaćinstvu na kućnom pragu kao kultnom mestu porodice i mestu gde borave duhovi predaka a potom je od mesa spremila ručak. Perje, noge i vrat se kačilo o verige a posle 40 dana se koristilo za isterivanje zlih sila iz sobe u kojoj su novorođenče i porodilja ili zapaljeno perje za kađenje plašljive dece.
U nekim krajevima su se petlu, kokoški ili piletu crvenim koncem vezivali kljun da tokom rituala ne daje glasa od sebe. Etnolozi ističu da žrtvovanje petla u vreme Svetog Mrate ima htonski karakter (u vezi sa zemljom i njenim plodovima) jer petla kolje žena pri čemu se prepoznaju i ostaci matrijarharnog principa. A, u žrtvovanju petla uoči Svetog Ilije prepoznaje se patrijarhat jer petla kolje domaćin.
Anđeli pod krilima
S obzirom na to da se verovalo da je petao i otelovljenje plodnosti imao je značajnu ulogu i u svadbenim običajima. Osim toga mislilo se da petao donosi sreću pa gotovo da nije bilo domaćinstva bez petla.
Smatralo se da tamo gde petao ne peva, nema ni života ni ljudi ali i da đavo može da navede ukućane na zlo. Ova pernata živina imala je, takođe, ulogu stražara i moćnog zaštitnika doma. Jer, verovalo se da tokom noći svetom “hode i brode” nečastive sile – veštice, đavoli, vampiri.., a petao zaštitinik jutarnjim oglašavanjem signalizira da su one otišle. Posle njegovog kukurikanja ukućani su mogli da odahnu, da izađu iz domova i bez bojazni počnu da obavljaju svakodnevne poslove.
Verovalo se da je petlovo kukurikanje božanskog porekla i da se oni oglašavaju po božjoj zapovesti. Bog je, smatralo se, naredio da anđeli pevaju na nebu, a petlovi – na zemlji! U nekim delovima Srbije mislilo se da petlovi pevaju po zapovesti belog petla sa neba koji je, inače, kralj svih petlova ali i da anđeli noću dolaze pod krilo zaspalom petlu i da ga bude da se oglasi tokom noći.
Prvo petlovo oglašavanje je u gluvo doba (oko ponoći), drugo oko 2 sata noću a treći put se oglasi da nagovesti dolazak zore i peva dok ne svane. A, ako to uradi pre ponoći, smatra se, nagoveštava dolazak zla u kuću ili selo pa čak i nečiju smrti. Kad se to dogodi žene bacaju žar iza vrata, udaraju rukom o prozor ili gvožđem o gvožđe da ne bi nevolja ušla u kuću i šapuću “u goru, u vodu, ovde ti mesta nema”.
Verovalo se i da petlovi imaju moć da predskažu dolazak gosta, odlazak na put, neku radosnu vest ali i bolest, smrt… Ako petao zakukuriče na kućnom pragu može da dođe putnik namernik na počinak a u slučaju da to uradi u sedećem položaju ili dok odlazi na spavanje nagoveštava promenu vremena.
On može čak i da “meri vreme” i da ukaže koliko je, posle kratkodnevice, dan duži. Ne kaže se bez razloga “od Božića do Svetog Save dan oduža koliko pevac može da skoči sa kućnog praga”.
Crven, beo i crn
U ritualima petao je uvek crven jer ta boja, veruje se, odbija uroke, zle poglede i štiti od demona. Osim toga, crveno simboliše zdravlje i pospešuje borbenost karakterističnu za petla.
Beli petao je, veruje se atribut bogova slovenskog panteona a crni ima demonsku prirodu i verovalo se da je postao od đavola. Crn petao, pošto je pod uticajem demona, najčešće zakukuriče van uobičajenog vremena. Njega nazivaju “krivac” i ako on tri puta “zapeva van satnice” završi u loncu. Kao i onaj, bez obzira na boju perja, koji se oglasi kao kokoška ili kokoška koja zakukuriče. U nekim krajevima, međutim, gaje crne petlove, jer su oni “od đavola” i štite od njega.
Petao zmaj
Verovalo se da petao može da bude i silan zmaj a posebno u slučaju da mu niknu i zmajeva krila. U prilog tome podatak da se u jednom delu Srbije veruje da petao – zmaj čim se nebo naoblači, odlazi pod prag gde mu ostaje telo a duh mu odlazi da se bori sa alama koje predvode oblake.
Pratilac Svetog Save
Narodne legende kazuju da je Sveti Sava blagoslovio petla i uvek ga nosio sa sobom. U jednoj od tih legendi se navodi da je svetitelj pohodio u Srbiju i došao u Vlasotince.
Nosio je, kao i obično, petla koji mu je kukurikanjem “kazivao” koliko je sati. U trenutku nepažnju neko mu je petla ukrao, Sveti Sava se zbog toga naljutio i izrekao kletvu da u tom mestu petlovi pevaju i danju i noću.
Ima onih koji tvrde da petlovi u Vlasotincima zaista češće pevaju nego u ostalim drugim mestima.
Karlo Kubiček
Izvor: zov.rs
____________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE______________________________________________________
Džon Grifit (John Griffith Chaney) američki pisac poznat kao Džek London (Jack London), rodio se 12. januara 1876. godine.
Jedan je od najčitanijih pisaca u prvoj polovini 20. veka.
Rođen je kao vanbračni sin samozvanog „profesora“, pisca i astrologa V. H. Čenija, koji ga nikada nije priznao.
Napisao oko 50 pripovedaka i romana, najpoznatiji „Zov divljine“ i „Beli očnjak“ i autobiografski roman Martin Idn (1909).
Govorio je o životu radničke klase, sa izrazito socijalističkom tendencijom. Često je opisivao ljude sa dna, potlačene i ponižene i zato je nazvan „američki Gorki“.
Iz ovog i ovakvog sveta, zaivek je otputovao u svojoj četrdesetoj, 22. novembra 1916.godine.
Džek London
Biografija Džeka Londona (1876-1916) je u stvari dosad bezbroj puta ponovljena istorija čoveka koji se upornim radom izdigao sa društvenog dna u same vrhove svetske književne umetnosti.
Odrastao bez roditeljske zaštite i porodične topline, on je već u godinama rane mladosti raspolagao ne malim životnim iskustvom. Vrlo rano je počeo sam da obezbeđuje životnu egzistenciju i da pri tom promeni čitav niz zanimanja: bio je raznosač leda, prodavac novina, mornar, krijumčar, ložač u električnoj centrali, fabrički radnik, kopač zlata, novinar i ratni dopisnik sa fronta u rusko-japanskom ratu.
Boreći se od detinjstva za najelementarnije uslove opstanka, London nije imao mogućnosti da se redovno i sistematski obrazuje. Ali i kao samouk, on je brzo shvatio tokove života i zakonitosti društva kome je pripadao. Žudno je čitao Darvina, Marksa, Ničea i Spensera, i u njihovim delima tražio odgove na pitanja koja je postavljala njegova pustolovna u radoznala mladost.
Bogato životno iskustvo i pročitana filozofsko-politička lektira uputili su misao mladog američkog radnika ka viziji o proleterskoj revoluciji kao putu za rešavanje društvene nejednakosti. Bio je aktivan u političkom životu, učesvovao u pohodu armije nezaposleniih na Vašington i pisao političke članke koji su mu doneli veliku popularnost.
Londonovo stvaralačko interesovanje je veoma raznovrsno. Prikazao je život američke sirotinje iz vremena strašnih ekonomskih kriza, rado pisao o skitnicama i njihovim potucanjima po nepreglednim prostranstvima Sjedinjenih Država, ali njegov najinspirativniji motiv je bio- problem „održanja najsposobnijeg“. U iskrenoj želji da izmiri Marksovo učenje o dijalektičkom i istorijskom materijalizmu i Ničeovu teoriju o „natčoveku“, London je stvarao specifične likove koji ispoljavaju neobičnu moralnu i telesnu snagu u surovoj borbi za život i sa životom.
Veliku popularnost doneli su mu romani o životinjama u kojima je takođe ilustrovao svoju teoriju o „održanju najjačeg“. popularnost doneli su mu romani o životinjama u kojima je takođe ilustrovao svoju teoriju o „održanju najjačeg“.
London je bio vrlo blizak američkom proleterijatu, i to ne samo otvorenm simpatijama i literarnim interesovanjem, već i svojom političkom aktivnošću u radničkim organizacijama.
Pisao je mnogo, ali su mu najznačajnija dela:
-Kći snega (1902),
-Zov divljine (1903),
-Ljudi sa dna (1903),
-Beli očnjak (1907),
-Morski vuk (1904),
-Pre Adama (1907),
-Gvozdena peta (1907),
-Martin Idn (1909),
-Zlato (1910),
-Sin sunca (1912)
-Kralj alkohola (1913)
-Mesečeva dolina (1913)
Izvor: Dragutin Stefanović Džek London /serbianforum.org
Ljubavni život poznatih: Džek London
Piše: Milan Balinda
Džek London (12. januar 1876 – 22. novembar 1916.) – odlomci iz knjige u nastajanju)
Umešnost preživljavanja bila je tema vodilja njegovih priča i romana, a i tokom dobrog dela svog života Džek London se borio da ne umre od gladi, od hladnoće, od alkohola, da ne bude ubijen, da se ne utopi… Na kraju je u svojoj četrdesetoj godini umro, kako se pretpostavlja, zbog preterane doze morfijuma koji je sam sebi davao ne bi li ublažio bolove bolesnih bubrega. London je u svoje vreme bio jedan od najpopularnijih američkih pisaca, a takođe je jedan od najprevođenijih.
Naročito je bio popularan u Sovjetskom Savezu, a kasnije i u drugim socijalističkim zemljama, zbog svojih socijalnih tema i svog zalaganja za pravednije i naprednije društvo.
Još pre nego što je rođen bio je u životnoj opasnosti. Naime, dnevnik San Francisko kronikl objavio je članak sedam meseci pre Džekovog ređenja u kome je stajalo da je njegova majka pokušala samoubistvo jer nije htela da abortira bebu kako je, po tom zapisu, zahtevao njen suprug.
Dakle, beba je bio Džek, buduća majka je bila Flora Velmen i ona nije bila supruga „profesora“ V. H. Čenija koji je između ostalog tvrdio da je impotentan i da dete i nije moglo da bude njegovo. Oboje su bili neka vrsta okultista, astrologa, gatara, vidovnjaka… Ipak se Džek rodio bez problema i rastao u kući, na obali Oklanda, u Kaliforniji, svoga očuha Džona Londona, čije je prezime usvojio, do svoje 14. godine. Potom su počele njegove avanture po Americi, Kanadi, Aljasci, Tihom okean… kao dopisnika iz Rusko-Japanskog rata, iz Londona gde se družio sa beskućnicima, stanje koje je još kao dečak upoznao, da bi napisao knjigu o bedi glavnog grada Engleske…
Sve što je Džek London činio bilo je bez mere. Radio je teške fizičke poslove do iscrpljenosti, predavao se čitanju do iznemoglosti, da bi prevazišao nedostatak formalnog obrazovanja, pisao je bez prestanka, da bi obezbedio sredstva za život, napijao se do besvesti, vodio je ljubav kad god bi se za to ukazala prilika. Prijatelji su ga zvali „Pastuv“, a jedan od njegovih biografa nazvao ga je „seksualni anarhista“. Od jednog momenta počeo je da zarađuje više nego dovoljno, ali je isto toliko i trošio i bio dužan.
Prvo znano seksualno iskustvo imao je na svom ribarskom čamcu u 15. godini. Devojka se zvala Memi i došla je skupa sa čamcem koji je kupio. Džeka su u zalivu San Franciska zvali „Princ piratskih ostriga“ a Memi je bila poznata kao „Kraljica piratskih ostriga“. Inače se njihovo ribarenje sastojalo u krađi ostriga, ali kasnije Džek postaje član patrole koja u zalivu juri pirate, svoje bivše kolege. I to je bio način kako je mladi London učio školu preživljavanja. Džekova ćerka Džoan tvrdila je da je njen otac bio latentni homoseksualac, barem kada je u pitanju njegov odnos sa najboljim drugom Džordžom Sterligom. To Džoanino mišljenje kasnije niko nije potvrdio. On je lično zauzimao stav da otpor prema telesnim strastima umanjuje snagu volje.
Prva velika ljubav Londonovog života bila je Mejbel Ejplger i ona je prva „fina devojka“ koju je Džek upoznao u Oklandu 1890-tih godina. Nezgodno je bilo što je Mejbel imala „opasnu“ majku kojoj nije bilo dovoljno to što je Džek uporno radio da bi podigao svoj socijalni status na viši nivo. Nesuđena tašta nije mogla biti zadovoljena i nakon nekoliko godina pokušavanja Džek je ohladio svoja osećanja. London je očekivao dve stvari od buduće supruge: da mu rodi sina i da bude tolerantna sa njegovim neverstvima. Oženio se 1900. sa Bes Madern sa kojom je imao dve ćerke i od koje se razveo jer ona nije mogla da pređe preko njegovih seksualnih avantura.
London se u Čikagu 1905. oženio sa Kamien Kitridž, odmah nakon razvoda sa Bes, ali država Ilinois nije priznavala razvod pre nego što bi prošlo godinu dana te je brak sa Kamien postao nelegalan. Sve to je izazvalo skandale širom zemlje pa su u nekim državama njegove knjige bile zabranjene, a on je morao da odustane od turneje predavanja na kojoj se nalazio.
Nakon što se 1911. Kamien rodila bolešljivu ćerku, koja nije preživela više od tri dana, London je „načisto poludeo“ divljajući jer nije mogao da ima sina. Sa svoje strane Kamien je počela da igra igru koju su kućni prijatelji zvali „prekinuti vezu“. Naime, nije dozvoljavala da se Džek nalazi sam u društvu neke žene duže od dva minuta. To nije smetalo mnogim ženama da se nadmeću u pokušajima da se domognu „ličnog božijeg pomamnog ljubavnika“, kako je Džek samog sebe nazivao. Njihov se brak pretvorio u neprijatnu koegzistenciju.
Nekoliko godina pre smrti, već ozbiljno bolestan, London se na Havajima zaljubljuje ali nikada nije otkrio ništa o toj ženi. Kasnije je Džordž Sterling rekao Londonovoj ćerci o postojanju te veze, ali bez detalja. Tih poslednjih godina Londonovi su spavali u odvojenim sobama na dva udaljena krila njihove kuće, a Džek je ponavljao da će u krevet da primi bilo koju ženu koja može da mu rodi sina. Džek London je umro u četrdesetoj godini ali je za života postigao mnogo i to je postigao žestoko.
Sumiranjem Londonovog seksualnog života ukazalo bi se sledeće: nezasit za ženama, seksualni skandali, opštio sa prostitutkama, talentovan ljubavnik i satir, vodio ljubav i na neprikladnim lokacijama…
Džek London je rođen 12. januara 1876. u San Francisku kao vanbračni sin putujućeg irskog astrologa Čenija i Flore Velman.
Oca nikada nije upoznao. NJegova majka se udaje za farmera DŽona Londona iz Pensilvanije. Dekovo detinjstvo je bilo siromašno i gotovo kao da ga nije ni imao. Bavio se različitim zanimanjima:
radnik u fabrikama,
pljačkaš ostriga,
poslužitelj na brodovima po južnim morima,
ratni dopisnik,
tragač za zlatom…
Ono što ga je držalo sve vreme jeste ljubav prema knjigama. Jedan od omiljenih autora mu je bio Radjard Kipling.
Njegova prva knjiga je „Sin vuka” i objavljena je istog dana (7. 4. 1900.) kada se oženio prvi put. Brak mu je potrajao samo četiri godine. Već 1905. godine ženi se drugi put.
Bogato životno iskustvo mu je velika pomoć u pisanju i za nekoliko godina postaje jedan od najtraženijih i najplaćenijih pisaca u Americi. Za 40 godina objavio je 49 knjiga (20 romana, 20 zbirki pripovedaka, eseje i drama).
Zalagao se za socijalizam pa je napisao i knjige „Rat klasa” i „Revolucija”. Interesantan je njegov roman „Gvozdena peta” jer u njemu predviđa fašizam.
NJegova prva knjiga „Sin vuka” postala je odmah tražena knjiga, ali su svakako najvažnija njegova dela:
„Glas divljine” (1903)
„Beli očnjak” (1905)
Zanimljivo je da su ga optuživali da su njegova dela često plagijati. Te optužbe nisu bile samo rezultat zavisti zbog njegovog uspeha. Dovođen je zbog toga i u vezu sa Sinklerom Luisom, a nije bila tajna da je ideje uzimao iz štampe.
Ipak je njegov život tužan. Ni zarađeni novac mu nije mnogo bio od koristi. Pronašli su ga u besvesnom stanju 22. novembra 1916. Spasa mu nije bilo. Mnogi sumnjaju da je reč o samoubistvu, a govorilo se i da je umro od prevelike doze morfijuma. Sahranjen je u Kaliforniji, u Glen Elenu, u Državnom istorijskom parku.
Sajtovi o DŽeku Londonu i njegovom delu:
O Džeku Londonu i njegovom burnom životu sniman je i film 1943. godine.
Roman „Glas divljine” jedan je od najboljih autorovih romana. Ako je neki roman uzbudljiv, onda je to ovaj roman.
Radnja romana dešava se krajem 19. veka (1897. i 1898. godina) u Santa Klari, a najvećim delom na Aljasci. Glavni lik je pas Bak koga su oteli kako bi vukao saonice, ali njegov borbeni duh vodi ga do vođstva čopora. Srećno je živeo u Kaliforniji u kući sudije Milera. Negovali su ga i pazili tako da je postao prelepi pas snažnih mišića. Imao je pametne oči, belu njušku i bogatu gustu dlaku.
Nažalost, njegov bezbrižan život nije dugo trajao. Jedan sluga, željan para, prodaje ga nekom čoveku koji ga odvodi daleko. Posle druge prodaje, vuče saonice na Aljasci za jednog vladinog službenika. Kako ga drugi psi ne bi uništili, uspeva da bude na čelu zaprege. I ovde ne ostaje dugo. Novi gospodari su bili surovi prema psima. Posebno je bio surov Hal, mada nisu mnogo zaostajali i Čarls i Mercedes (Čarlsova žena i Halova sestra). Tukli su pse bez milosti.
Toliko su bili surovi da im se pred svojom kolibom suprotstavio DŽon Tornton koji spasava Baka. Nedokazani mučitelji pasa utopili su se u zaleđenoj reci jer nisu verovali Torntonovom upozorenju. Sa novim gazdom Bak je bio srećan. Međutim, DŽona zahvata ‘zlatna groznica’ kao i mnoge druge i kreće u potragu za njim. I baš tamo, u toj divljini, Bak oseti glas divljine i taj zov ga odvodi od dobrog gazde. Nažalost, kada se vratio, video je da su Indijanci ubili dobričinu DŽona. Njegovu tugu nije moglo da ublaži to što je napao Indijance i osvetio gazdu.
Ostao je sam. Na sreću, nailazi na čopor vukova. Pridružio im se i posle nekog vremena postaje vođa čopora. Ali je ostala legenda među lovcima o vuku koji tuguje za svojim gospodarem.
Po ovom romanu snimljen je prvi film 1935. godine, a u glavnoj ulozi bio je Klark Gebl. Po knjizi je snimljen film i 1972. godine.
Možeš pogledati film, možeš pročitati knjigu na engleskom jeziku, na ruskom, na srpskom, ali pravo zadovoljstvo ćeš osetiti samo sa knjigom u ruci.
Za kraj, nekoliko izreka Džeka Londona:
Priredio/uvod: Bora*S
TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________
Evo liste najbrižnijih mužjaka bez čije nege potomstvo ne bi imalo prevelike šanse za svetlu budućnost.
8. Pažljivi marmozeti
Mužjak marmozeta brine o svom potomstvu, poput najnežnijeg oca na svetu – kupa ih i čisti čim se rode.
Ako ne mislite da je to dovoljno simpatično, uzmite u obzir i ovo: kada mladunci dođu na svet, mužjak ne nastavlja svoju potragu za novim ženkama u ovulaciji, uprkos stereotipu da svi mužjaci brinu isključivo o širenju svojih gena, prenosi nationalgeographic.rs.
Gestacija i porođaj su vrlo iscrpljujući za ženku marmozeta, pa je uključenost oca u odgajanje potomaka od velikog značaja za njihov opstanak. Kada su naučnici iz Nacionalnog centra za istraživanje primata poprskali miris plodne ženke ispred novopečenog oca marmozete, očekivali su da će nivo testosterona kod ove životinje skočiti i da će se u njemu stvoriti nagon za parenjem. Na sveopšte iznenađenje, marmozeti su pokazali da su pravi porodični tipovi. Nivo testosterona se nije ni mrdnuo!
7. Otac u drugom stanju
Mužjak morskog konjića je ultimativna zagonetka. Ne samo da ostaju u drugom stanju, negujući jaja u svojoj torbi, već su apsolutno monogamni i ostaju uz svoju partnerku do kraja života. Evo kako to funkcioniše: morski konjići se pare peko svojih repova, tako što ženka „prikači“ svoju cevčicu za trbuh mužjaka i tamo polaže jaja. U sopstvenom stomaku, mužjak oplođuje jaja i čuva ih u sebi tokom dve do tri nedelje, zavisno od vrste. I kao svaki dobar tata, on motri na nivo soli u svom stomaku, trudeći se da on ostane isti kao u okruženju, kako bi bebe morskih konjića ostale zdrave.
6. Vodene bube pune ljubavi
Džinovske vodene bube, nisu baš prijatno društvo jer je njihov ujed veoma bolan, ali zato male bubice ne bi mogle imati bolje tate od ovih.
Posle parenja, ženka zalepi leglo od više od 100 jaja na leđa svog partnera, koji svuda sa sobom nosi svojem potomstvo tokom nekoliko nedelja – izvodi ih redovno u šetnju na vazduhu i „češlja“ ih svojim nogama s vremena na vreme, kako bi ih zaštitio od gljivičnih infekcija.
To su jedne srećne male bube!
5. Kreketave tate
Treba vam prevoz? Neke žabe podsećaju na pokretne autobuse za svoje mladunce. Članovi porodice uskoustih žaba, viđeni su kako prenose svoje potomke na leđima u stilu krkača. Dve vrste žaba koje pripadaju ovoj porodici (Sphenophryne cornuta i Liophryne schlaginhaufeni), žive u brdima Paupa Nove Gvineje, gde je Dejvid Bikford sa Nacionalnog univerziteta Singapura prvi put i uočio mužjake sa čitavim potomstvom na svojim leđima. I uvom slučaju, ženka polaže jaja i nestaje, dok otac ostaje da ih oplodi i brine o odrastanju mladih.
4. Istrajni očevi nandua
Ova poligamna ptica koja živi u haremu od desetak ženki, možda ne deluje kao životinja koja bi mogla da se kandiduje za priznanje Otac godine. Ali ono što mu nedostaje kada je posvećenost jednoj ženki u pitanju, nandu nadoknađuje očinskom posvećenošću. Mužjak nandua gradi gnezdo gde će ženke položiti jaja, a zatim leži na njima i brine o mladima kada se izlegnu dok majke nastavljaju dalje u potrazi za novim mužjacima sa kojima će se pariti. Tata nandu je vrlo zaštitnički nastrojen, a sa svojih 40 kilograma i 1.5 metar visine, on je zaista telohranitelj u koga mladunci mogu imati poverenja.
3. Izgladnele tate
Mužjaci pingvina su veoma uključeni u negu mladunaca. Oni preuzimaju dužnost sedenja na jajima tokom više nedelja, dok ženke odlaze u lov na ribu. Mužjaci tokom ovog perioda gladuju, ali ako se mladunče izlegne pre nego što se ženka vrati sa ulovom, oni ipak mogu da proizvedu supstancu nalik surutki kojom hrane novorođenče.
U stvari, mužjaci su toliko važni za proces odgajanja, da ženke traže debeljuškaste partnere jer će oni moći duže da sede na jajima bez hrane. U studiji iz 2010. godine otkriveno je da su ženke u stanju da procene koliko je mužjak dobro uhranjen, samo na osnovu zvuka njegovog zova za parenjem.
2. Samohrani emu
Emui važe za vrlo snažne roditelje sa svoja dva metra visine i 45 kilograma težine, a tate emui gotovo da ne mogu biti nadmašeni kada je u pitanju posvećenost mladuncima. Nakon što ženka položi jaja, kojih bude između šest i 11, ona odluta dalje kako bi našla novog partnera, dok mužjak ostaje sam da brine o jajima kojima treba oko 60 dana da se izlegnu.
Posle toga, ovaj samohrani roditelj brine o svojim potomcima čak dve godine.
1. Tatino obdanište
Lisac vrste Otocyon megalotis (lisica sa ušima nalik na slepog miša), preuzima sve odgovornosti prema mladuncima, dok majka odlazi u potragu za hranom. Zapravo mužjak ove vrste lisice, provodi isto, ako ne i više vremena pazeći na mlade, negujući ih, u poređenju sa ženkom. Ova noćna životinja živi u porodičnoj zajednici, sa monogamnim partnerom i njihovim mladima.
(Izvor: LiveScience.com via Nationalgeographic.rs)
TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________
Sudbina meša karte, a mi igramo. (Arthur Schopenhauer )
PRE IGRE
Foto:kolektiva.rs
Zažmuri se na jedno oko
Zaviri se u sebe u svaki ugao
Pogleda se da nema eksera da nema lopova
Da nema kukavičjih jaja
Zažmuri se i na drugo oko
Čučne se pa se skoči
Skoči se visoko visoko visoko
Do na vrh samog sebe
Odakle se padne svom težinom
Danima se pada duboko duboko duboko
Na dno svoga ponora
Ko se ne razbije u paramparčad
Ko ostane čitav i čitav ustane
Taj igra
Vasko Popa
Zahvaljujem se svima, koji su ovih dana TAMOiOVDE pozvali sa igra.
Bora*S
TAMOiOVDE____________________________________________________________________________
ZALEDILI SE OD STRAHA: Babuni 5 dana ko kipovi.
Misterija u zoo-vrtu
Misteriozni strah spopalo je grivaste babune u holandskom gradu Emenu gde su u zoološkom vrtu pet dana prestravljeni sedeli kao kipovi, nisu se pomerali, ništa nisu radili i nisu jeli.
Protest: Babuni u Zoo vrtu
Zaposleni u zoo vrtu bili su zbunjeni misterioznim strahom koji je obuzeo babune.
Babuni, koji su razigrani i prilično aktivni, početkom ove sedmice su se zaledili od straha u svojoj nastambi u zoo vrtu. Mirno je sedelo 112 babuna, ništa nisu radili, nisu se pomerali, nisu jeli.
Zaposleni su morali jednog po jednog da unose i iznose iz „spavaonice“.
Neuobičajeni i neobjašnjivi strah počeo je da ih prolazi tek danas, kada su napokon počeli da grickaju jabuke i ponovo se razigrali.
Biolog Vijbren Landman kaže da to nije prvi put da da je video babune u tom stanju.
Poslednji put se to dogodilo 2007. godine.
„Šta ih je prestravilo? Pojma nemamo, to je potpuna misterija. Ima više ideja, zemljotres, odbegle zmije, grmljavina“, rekao je Landman za BBC.
On je dodao da su se druge životinje u zoo vrtu ponašale uobičajeno.
Landman je rekao da je kontaktirao jednog eksperta za babune, koji mu je rekao da se u divljini ovi majmuni najčešće plaše nekih predatora, ali to obično ne traje duže od dan-dva.
VIDEO
Izvor:kurir-info.rs/02.08.2013.
________________________________________________________________________________________
Za razliku od grivastih babuna, zatočenih u ZOO vrtu , slobodni medvedi se, KAD NIKO NE GLEDA, okupljaju oko drveta i…(*)
TAKO SE MEDVEDI UDVARAJU
Medvedi trljanjem svog tela o stablo ostavljaju aromu putem koje komuniciraju sa ostalim medvedima, kojima tim putem javljaju za koju su ženku zainteresovani
Snimak medveda koji se igraju oko svog omiljenog drveta u Alberta parku oduševio je čuvare koji su postavili kamere, pomažući naučnicima u istraživanju životnih navika šumskih životinja, ali istina medveđe igre ima još zanimljivije naučno objašnjenje.
Medvedi trljanjem svog tela o stablo ostavljaju aromu putem koje komuniciraju sa ostalim medvedima, kojima tim putem javljaju za koju su ženku zainteresovani, i ostavljaju im da odluče da li vredi oko toga izazivati tuču.
Oven Nevin, ekolog sa Kumbrija univerziteta u Velikoj Britaniji obavio je dvogodišnje istraživanje o medveđem trljanju o stabla.
Priredio i *nekoliko reči dopisao: Bora*S
TAMOiOVDE__________________________________________________________________________
Kakvu vodu pijemo, koliko ćemo je još dugo imati i zašto smo je (ras)prodali
Pitanje kakvu vodu pijemo odavno se postavlja, kako u stručnim okruženjima, tako i u laičkim.
To nije i jedina nedoumica kad su naše vode u pitanju, jer postoje još neka, podjednako bitna: koliko je ima, i možda ono najvažnije, kome pripada?
Ne “cvetaju nam ruže” ni kad je u pitanju voda za piće. Rezerve su sve manje, a kvalitet pijaće vode ne kotira se visoko. Ni njena čistoća nije baš za pohvalu.
– Veći deo zgrada u starom Beogradu je u “ozbiljnim godinama”, a vodovodne instalacije su i dotrajale i oštećene zubom vremena – kaže Đuro Koruga, stručnjak za biomedicinsko inženjerstvo sa Mašinskog fakulteta. – Kad su ove zgrade građene, nije postojala potpuna zaštita od korozije i sličnih oštećenja. Kroz slavine svašta izlazi, bez obzira na to koliko je na izvoru voda kvalitetna. Danas je poseban problem konstantna i kvalitetna analiza pijaće vode, u gradskim i mesnim vodovodima, kao i one koja se flašira.
Poznato je da se u mnogim vodovodima u Srbiji koristi fluor kao dezinfekcioni rastvor, a on je štetan.
Nišlije za sada mogu da se pohvale najčistijom vodom za piće, prema analizama Instituta za javno zdravlje. Analize druge institucije su daleko alarmantnije.
Podaci Prirodnomatematičkog fakuleta u Novom Sadu, od kraja marta ove godine, kažu da blizu 800 hiljada Vojvođana pije vodu u kojoj se nalazi arsen, a najteža situacija je u Zrenjaninu. Stanovništvo čak 33 grada u Srbiji primorano je da koristi vodu koja sadrži otrove i kancerogene elemente.
Trideset godina Zrenjanin čeka fabriku vode. Trećinu tog vremena piju zagađenu vodu. Grad je od Republike (za)tražio 25,6 miliona evra, koliko je, prema računici nemačkog “Vasertehnika” potrebno za pomenutu fabriku. Nejasne su poruke nadležnih šta će od svega toga biti.
Kvalitet vode u Srbiji, po međunarodnim standardima koji predviđaju stalne provere i propisuju visoke norme, nije izmeren. Naša zemlja je, doduše, po rezervama vode za piće na 47. mestu na svetu. Najkvalitetniju vodu za piće imaju Finska, Kanada, Novi Zeland, Velika Britanija, Rusija, Japan, Južna Koreja, Francuska i Švedska.
Sve se ovo odnosi samo na “obične” vode, ali ni podzemne nisu u ništa boljem stanju. Zagađenje podzemnih voda posebno ugrožava poljoprivreda, prekomernim korišćenjem hemikalija i zaštitnih sredstava, koja često sadrže opasne sastojke. U reke i jezera svakodnevno se baci i do šest miliona tona raznog otpada.
Osim prodatih izvorišta, u Srbiji se eksploatiše i četrdesetak fabrika flaširane vode, koje godišnje proizvedu oko 400 miliona litara mineralne i nemineralne vode, od čega se izveze oko 130 miliona litara. Izvoz je isplativ samo do susednih država, zbog preskupih troškova transporta za dalja odredišta.
Fabrika “Voda voda” u Banji Vrujici kod Mionice, ne radi od avgusta prošle godine, a zaposleni više od sedam meseci ne primaju plate. Fabrika je otvorena pre osam godina i u nju je uloženo oko deset miliona evra. Danas u Srbiji niko nije žedan, pa se opstanak ovakve fabrike ne poteže kao veliko i važno pitanje. To se kod nas obično desi kad bude suviše kasno.
Kroz desetogodišnji proces privatizacije i tranzicije u Srbiji na improvizovanim tenderima i javnim aukcijama nemilice su rasprodate fabrike vode bez utvrđenih kriterijuma i uslova koncesije.
Neke od poznatih stranih kompanija postale su vodeći proizvođači flaširane vode u Srbiji, a uz kupljenu fabriku stekli su i pravo od 99 godina na eksploataciju prirodnih izvorišta vode.
Strane firme su do izvorišta vode dolazile i putem Beogradske berze, kupovinom akcija punionica vode, što je slučaj prehrambene industrije “Kolinska” iz Slovenije, koja je 2002. godine prva stekla vlasništvo nad punionicom vode “Palanački kiseljak” iz Smederevske Palanke, tako što je otkupila kontrolni paket akcija na berzi.
Jedna od najznačajnih privatizacija fabrika vode u Srbiji odigrala se 2004. godine, kad je većinski paket akcija srpskog brenda “Knjaz Miloš“ iz Aranđelovca otkupila kompanija “Danube Food Group”.
Ova kompanija je registrovana na Britanskim Devičanskim Ostrvima i posluje u sastavu investicionog fonda “Salford”.
U februaru 2005. godine svetske kompanije “Koka-Kola” i “Koka-Kola HBC” kupile su po ceni od 21,5 miliona evra srpsku fabriku “Vlasinka” koja proizvodi mineralnu vodu “Rosa”.
Za 26,5 miliona evra Beogradsku industriju piva, koja eksploatiše i flašira mineralnu vodu, kupili su u julu 2007. godine litvanska firma “Alita” i švedska firma “United Nordic Beverages”.
U septembru 2008. godine, za četiri miliona evra država je prodala preduzeće “Nova Sloga” iz Trstenika, koje proizvodi “Mivelu”, jednu od najkvalitetnijih domaćih voda. Kupac “Mivele” je beogradski “Frikom”, čiji je zapravo vlasnik “Agrokor”, hrvatskog tajkuna Ivice Todorića.
Fabrika mineralne vode “Heba” iz Bujanovca prodata je u novembru 2008. godine, za 2,5 miliona evra preduzeću “Nektar” iz Bačke Palanke.
U aprilu 2011. godine država je za 165 miliona dinara beogradskom preduzeću “Invest-import international” prodala fabriku mineralne vode “Milan Toplica” iz Prokuplja.
Dostupnost
Prema podacima Međunarodne asocijacije za vode u Briselu, količine pijaće vode su veoma nesrazmerno raspoređene po kontinentima. U SAD, svaki stanovnik ima na raspolaganju u proseku 300 litara vode dnevno, u Evropi oko 160, koliko je dostupno i u Srbiji. U Africi je svakom stanovniku na raspolaganju tek tridesetak litara dragocene tečnosti. U Kini je žedno čak pet miliona ljudi.
Do 2025. godine, ozbiljne probleme s vodom imaće čak dve trećine čovečanstva, jer svakodnevno oko šest hiljada dece mlađe od pet godina umre od bolesti prouzrokovanih zagađenom vodom. Zbog istih uzroka godišnje umre pet miliona ljudi – više nego u svim oružanim sukobima za jednu godinu. Umiru i oni koji imaju, i oni koji nemaju vode. Preživljavaju samo oni koji imaju koliko – toliko čistu vodu, ali i to je pitanje vremena, jer je količina zagađene vode u svetu veća od one koja se nalazi u basenima deset najvećih svetskih reka.
Prodaja
Prema izveštaju SIEPE, u Srbiji je prodato više stotina izvora vode za piće stranim korporacijama, i to neograničeno, u potpunoj suprotnosti sa svetskom praksom, gde koncesije obično ne traju duže od 20 godina.
Milioni
Da bi se sačuvao kvalitet vode, uz znanje i volju, neophodan je i novac. Za izgradnju sistema prečišćavanja otpadnih voda u Beogradu, neophodno je više stotina miliona evra, dok je za održavanje Dunava, samo na delu koji protiče kroz prestonicu, potrebno 500 miliona. Naravno, samo ako se prethodno uloži istovetna cifra u obnovu infrastrukture.
Beograd
Beograd je jedna od pet evropskih prestonica na dve reke – Podgorica, Minsk, Viljnus i Luksemburg takođe se mogu pohvaliti takvom blagodeti, ali Beograd je jedina evropska prestonica koja ispušta otpadne vode u reke bez prečišćavanja. Duž prestonice je oko 30 takvih ispusta.
Javno dobro
Vode i vodno zemljište su u javnoj svojini i predstavljaju javno vodno dobro, koje je neotuđivo.
Propisano da se nad javnim vodnim dobrom može steći pravo korišćenja, isključivo u skladu sa zakonom.
Miša Milosavljevićzov.rs/ Br.750 /2013./
VIDEO (posmatrao, slušao, zabeležio): Bora*S
TAMOiOVDE__________________________________________________________________________
Na samom kraju kalendarske godine, obično se sumiraju rezultati planiranog i ostvarenog na svim poljima. Moguće je bilo da i OVDE načinim neku vrstu analize na tu temu, no učinilo mi se svrsishodnijim, da učinim drugačiji korak.
„Ptice LM“-foto Bora*S
Novogodišnji i Božićni praznici su posebna prilika za putovanja.
Novogodišnja noć je sinonim za provod, uživanje i ispunjenje mnogih želja.
Dani, koji su ovim povodom za većinu „androida“ globalnog nam sela, oslobođeni poslovnih i drugih obaveza, prilika su za provod, ali i predah i odmor.
Za periodični remont ili tek, osveženje boja duša i tela.
Neki pokazatelji govore da će najveći broj srpskih vlasnika novčanica, kartica, stila i ukusa, hoću reći turista, koji putuju za praznike, godinu 2013. dočekati u nekoj od evropskih metropola.
No, zašto ne priuštiti sebi upoznavanje i nekih novih, OVDE predela, ljudi, gastronomskih specijaliteta, običaja….
U istočnoj Srbiji, na primer.
Neka to bude neki od zaista lepih prirodnih ambijenata i sasvim pristojnih objekata na Staroj planini, Borskom jezeru, Rtnju, Brestovačkoj ili Gamzigradskoj banji, na Dunavu, pokraj Vrela Mlave… Ili u nekom od gradskih hotela, restorana, klubova Zaječara, Majdanpeka, Bora, Knjaževca, Negotina, Pirota, Žagubice, Kladova…
Donji Milanovac-foto Bora*S
Hotel”Lepenski vir” u Donjem Milanovcu je pripremio višednevne zanimljive aranžmane, koji pored svečane novogodišnje večere, uključuju i niz dodatnih sadržaja i aktivnosti.Turisti će, ako se odluče za ovaj hotel na obali Dunava, izdvojiti 140 eura po osobi u ½ sobi za dvodnevni, 155 eura za trodnevni, dok će ih četvorodnevni aranžman stajati 170 eura.
Stara planina-foto Bora*S
Etno-Centar „Balašević“ u prelepom ambijentu podno planine Rtanj, pripremio je ponudu za svačiji džep i raspoloživo vreme. Sam doček, sa svečanom večerom goste će stajati 4.000 dinara, a u ponudi su dvodnevni i trodnevni aranžmani.
Ljubitelji planina i zimskih sportova imaju mogućnost da novogodišnje praznike provedu na Staroj planini u hotelu „Falkensteiner-Stara planina“, koji je svoju ponudu koncipirao na ponudi četvoro i sedmodnevnih aranžmana, dok je u hotelu „ Babin Zub“ na istoj planini moguće, pored višednevnih aranžmana, odabrati samo veče za doček po ceni od 4.000 dinara.
U banjama istočne Srbije, uvažavajući tradiciju ispraćanja godine- Starice i svečanog dočeka Nove, pažljivo su pripremljeni novogodišnji aranžamani.
Brestovačka banja-foto Bora*S
U Brestovačkoj banji kod Bora goste spremno očekuju „RTB Klub“, koji inače pruža usluge visokog kvaliteta a za ovu priliku potencijalni gosti se mogu opredeliti između samo novogodišnjeg dočeka, za koji će izdvojiti 3.800 dinara ili jednodnevnog i dvodnevnog aranžmana i „Srpska kruna“ u kojoj će provod u novogodišnjoj noći gosti platiti 3.500dinara.
Po istoj ceni prvi susret sa godinom Novom možete doživeti i u hotelu „Kastrum“ u Gamzigradskoj banji.
Hotel na Borskom jezeru-foto Bora*S
Nedavno renoviran i za turiste otvoren hotel „Jezero“ na Borskom jezeru nudi dva puna pansiona, plus dve svečane večere (doček i repriza) za 130 eura u ½ sobi po osobi.
U Restoranu “ Vrelo Mlave” u Žagubici pripremili su za ovu priliku bogat meni sa redovnom (tako kažu) Homoljskom kuhinjom, tri pića i kafa, naravno, muzika uživo, pride-lutrija, po ceni od 3.500 dinara. Ako odlučite da posle provoda, sa Novom ovde prenoćite a potom i doručkujete, može. Sve zajedno staje 4.500 dinara po osobi.
Odazovete li se pak na „Zov Homolja” restorana u Milanovcu ( blizu Krupajskog vrela) koji može da ugosti 80 osoba, za 25 eura, vam garantuju dobar provod i bogat meni: aperitiv, predjelo, mešana salata, rolovani batak, ražnjić, punjena bela vešalica, desert. U ponoć, litar šampanjca, a u 1. satu 2013. – pečenje-prasetina, kačamak i kiseli kupus.
Oni koji “preferiraju” urbane varijante mogu “najluđu noć” dočekati nekom od gradskih hotela:
“Golden inn hotel“ u Majdanpeku organizuje dvodnevni aranžman u koji su pored svečanog novogodišnjeg dočeka uključeni, repriza dočeka, te obilasci kukturno-istorijskih znamenitosti grada, po ceni od 7.840 dinara.
Hotel “Albo” u Boru organizuje doček 2013. po ceni od 3.900 dinara. “Srbija-TIS”, hotel u Zaječaru, pripremio je doček u svojoj “Etno kafani” koji staje 3.200 a u Velikoj sali hotela- 3.400 dinara.
Ovaj tekst je napisan sa namerom da skrene pažnju na deo turističke, posebno ovo-novogodišnje ponude istočne Srbije, koja je zaista primamljiva i raznovrsna.
Vrelo Mlave-foto TO Žagubica
Ako je zavredeo vašu pažnju ili će čak pomoći pri donošenju odluke, da tokom ovih novogodišnjih praznika, ili već nekom drugom prilikom posetite i upoznate ovaj deo naše zemlje, obavezno proverite tačnost ovde iznetih podataka, direktno kod svakog davaoca turističkih usluga ili preko lokalnih Turističkih organizacija.
Gastronomija-foto TO Žagubica
Na samom kraju ovog teksta, valja reći sledeće. Nije dovoljan za uspeh trud i kreativnost, usko gledano, samo tek turističkih poslenika u smeštajno ugostiteljskim objektima.
Da bi uspeh u realizaciji bio potpun, pružaoci i korisnici usluga zadovoljni, svoj deo posla valjano i na visoko profesionalnom nivou moraju raditi i sva nadležna preduzeća, komunalne i inspekcijske službe, kao i drugi nadležni subjekti zaduženi, pre svega za čišćenje i održavanje saobraćajnica, snabdevanje vodom, električnom i toplotnom energijom. Jer, najlakše je gosta dovesti prvi put. Mnogo je teže učiniti ga redovnim.
U svakom slučaju, ma gde bili, dobro i sa dobrima bili.
Bora*S
TAMOiOVDE_______________________________________________________
RADAR U OKU
Dosadašnja naučna saznanja pokazuju da životinje vide svet na drukčiji način od čoveka.
Mačije „dihromatsko“ viđenje sveta
Pas, na primer, ne vidi da je lopta crvena, a ako se kotrlja po zelenom travnjaku, onda je i ne primećuje.
Dokazano je da ova životinja ne vidi da su predmeti crveni i teško može da ih uoči na zelenoj pozadini. Isti je slučaj sa jelenima, konjima i pčelama, koji takođe ne mogu da raspoznaju crvenu boju.
Njihovi fotoreceptori, ćelije osetljive na svetlost, nisu u stanju da registruju dužinu svetlosnih talasa koja joj odgovara.
Naučnici su otkrili da životinje opažaju boje drugačije od ljudi i mogu da vide svetlosne zrake koji su nama potpuno nevidljivi. Teško je zamisliti njihove vizuelne sposobnosti. Pomislimo samo na ptice čije vidno polje, zahvaljujući očima postavljenim sa obe strane glave, pokriva ugao od gotovo 360 stepeni, ili neke pauke, koji raspolažu sa po četiri ili šest pari očiju, a svako ima specifičan zadatak pri opažanju ili fokusiranju plena.
Građa njihovih očiju takođe može biti potpuno različita, kao što je slučaj sa složenim očima insekata i ljuskara. Njihovi organi vida sastavljeni su od nekoliko stotina telašaca nazvanih homatidi, a svako od njih doprinosi formiranju takozvanog „mozaičkog“ viđenja, koje nije tako oštro kao naše, ali je savršeno prilagođeno potrebama insekata da u toku letenja uoče i najmanji pokret u okolini. Osim toga, da bi do krajnjih granica povećalo sposobnost uočavanja pokreta, oko mora da registruje slike koje se veoma brzo smenjuju. Kod složenih očiju, ovu sposobnost omogućuju izuzetno aktivni fotoreceptori. Tako neki insekti mogu da uoče 330 slika u sekundi, što je zaista zapanjujuće u odnosu na svega 50, koliko u istom vremenskom periodu registruje ljudsko oko.
Grupa naučnika sa Univerziteta u Lundu, u Švedskoj, dokazala je nedavno koliko je vizuelni svet životinja pun iznenađujućih otkrića. U toku jednog istraživanja posvećenog građi insekata, otkrili su da krila pčela, osa i muva nisu tako prozirna, kako nam se čini, nego sadrže čitav kaleidoskop boja sa metalnim prelivima. Mada to niko nije očekivao, ove krhke i lagane tvorevine, kad ih posmatramo na tamnoj pozadini, kriju u sebi bogatu paletu boja upotpunjenu karakterističnim šarama.
Još 1843. godine, francuski entomolog Klod Šarl Guro zapazio je prisustvo boja na krilima voćne mušice. Ali, učinilo mu se da one zavise od ugla pod kojim dopire svetlost i od ugla posmatranja, kao kod mehurova od sapunice. Švedski biolozi uspeli su da dokažu kako boje zavise od građe samog krila, tačnije od razlika u njegovoj debljini, budući da ono nije glatko nego isprekidano mnogobrojnim ispupčenjima.
Prema tumačenju Justejna Kjerandsena, iz laboratorije u Lundu, u dodiru sa krilom, jedan deo svetlosnih zraka se odbija. Neki pogađaju gornju površinu krila i ne prolaze kroz njega, dok drugi prodiru do donjeg sloja. Kad se vrate do posmatrača, ova dva odbijena zraka mogu da se sretnu, da međusobno reaguju i, zavisno od svoje talasne dužine, određenu boju učine vidljivom. Suprotno onome što se događa na površini mehura od sapunice, čija je struktura promenljiva, boje na krilima insekata su stabilne.
O ulozi ovih boja, naučnici kažu da najverovatnije služe za prepoznavanje jedinki iste vrste, a posebno onih suprotnog pola. Posmatranja su pokazala da ženke ovih insekata obično imaju deblja krila pa su, uprkos istim šarama, njihove boje drukčije nego kod mužjaka.
Odavno je poznato koliko su insekti oprašivačI osetljivi na ultraljubičaste zrake, i koliko je ta sposobnost uticala na procese njihove paralelne evolucije sa biljkama čiji cvetovi ove zrake mogu da odbijaju. Ultraljubičasti zraci imaju talasnu dužinu manju od 400 nanometara, pa nisu prisutni u nama vidljivom spektru koji obuhvata čitavu gamu boja između 400 i 700 nanometara.
Za nas su nevidljivi, čak i opasni, jer ljudske oči i koža nisu od njih zaštićeni, ali su značajna komponenta svetlosnog zračenja u ambijentu, a i razne životinjske vrste ih primenjuju. Pčele i golubovi koriste ih za orijentaciju kad je vreme oblačno. Mužjaci i ženke senica, čije žuto i plavo perje nama izgleda istovetno, mogu međusobno da se prepoznaju po različitim ultraljubičastim nijansama na glavi. Ultraljubičaste mrlje koriste i neke vrste tropskih ribica, kako bi tokom sezone parenja prepoznale jedinke suprotnog pola.
U arktičkim prostranstvima, gde je prisustvo ultraljubičastih zraka veće, a sneg pojačava njihovo odbijanje, ovo zračenje stvara čudesno obojen svet nedostupan našem oku. Britanski naučnik Glen Džeferi, nedavno je u „Dnevniku eksperimentalne biologije“ objavio svoje otkriće da oči irvasa nemaju zaštitu od ekstremnih ultraljubičastih zraka i da opažaju svetlosne zrake sa talasnom dužinom između 350 i 320 nanometara.
Ova sposobost omogućuje im da prepoznaju boje snega i drugih elemenata u okolini. Kad je upotrebio kameru koja registruje ultraljubičaste zrake, Džeferi je otkrio elemente koji apsorbuju ove zrake i izgledaju crni u kontrastu sa belinom snega. Tako irvasi na snegu mogu da vide tragove urina, koji otkrivaju prisustvo predatora, a pronalaze i lišajeve, glavni izvor hrane tokom zimskih meseci. Na isti način, oni vide i krzno životinja, što omogućava da izbegnu susret s vukovima.
Informacije se najjednostavnije i najbrže primaju i šalju pomoću čula vida. Čovek je aktivan danju, pa je njegovo oko osetljivije na boju nego na svetlost. Na našoj mrežnjači postoji oko 160 000 štapića po kvadratnom milimetru, dok mačka na istoj površini ima 460 000 ovih telašaca osetljivih na svetlost. Ali, u poređenju s mačkom, naše oko je mnogo osetljivije na boje, jer imamo „trihromatski“ vid. Kod nas postoje tri vrste konusnih fotoreceptora osetljivih na boju, jedna za crvenu, druga za zelenu i treća za plavu, a njihova različita stimulacija omogućuje nam da vidimo i sve druge kombinacije boja. Međutim, većina drugih sisara, podrazumevajući i mačke, ima „dihromatski“ vid i raspolaže samo sa dve vrste konusnih telašaca, od kojih je jedna osetljiva na kratke talase (plavu i ljubičastu svetlost), a druga na srednje (zelenu i žutu).
Tri dimenzije
Ljudsko vidno polje u proseku pokriva ugao od 190 stepeni, pri čemu središnjih 60 stepeni obuhvata zonu binokularnog vida. To znači da predmete koji se nađu u ovom vizuelnom konusu možemo istovremeno fokusirati sa oba oka, pa smo zato u stanju da ih sagledamo u tri dimenzije i procenimo njihovu visinu, dužinu i dubinu.
Mačija prednost
Kao sve životinje iz ove porodice i domaća mačka ima veoma razvijeno čulo vida. Njeno vidno polje je gotovo iste širine kao naše, ali je pojas binokularnog vida znatno širi i zahvata ugao od punih 99 stepeni. Ovo predstavlja značajnu prednost u odnosu na naše vizuelne sposobnosti i omogućuje joj da sa izvanrednom preciznošću procenjuje razdaljinu koja je deli od plena.
Slepe tačke konja
Konj spada u životinje sa najširim vidnom poljem. Mada postavljene sa strane, njegove oči su okrenute napred, što svakom oku omogućuje monokualrni vid od gotovo 190 stepeni sa strane i 180 stepeni u visinu. Pritom pojas binokularnog vida zahvata 65 stepeni. Zbog toga vidno polje konja ima dve slepe tačke, jednu frontalnu, između očiju i drugu u visini repa.
Četvorooka riba
Ova vrsta ribe, poznata pod latinskim nazivom Anableps, pliva ispod same površine vode, a njene oči, podeljene na dva dela, imaju dve mrežnjače, gornju i donju, koje joj omogućavaju da vidi iznad površine i ispod nje.
S. Jovičić/
Izvor_zov.rs
TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________
GRADITELJSKA VEŠTINA DABROVA-DOSTOJNI PRAVIH NEIMARA
Prepoznatljivi po snažnim, isturenim sekutićima u obliku zašiljenog skalpela, koji im služe kao prirodno oruđe za obaranje drveća i izvođenje njihovih graditeljskih poduhvata, dabrovi dele jednu zajedničku osobinu sa čovekom, sposobnost da menjaju svoje okruženje i prilagođavaju ga svojim potrebama.
Ove životinje, podjednako dobro prilagođene životu na kopnu i u vodi, u stanju su da pomoću stabala koje obore podignu savršeno konstruisane jazbine i brane. Pri tom obično biraju stabla sa prečnikom između pet i dvadeset centimetara.
Jazbina koju podižu duž obala reka i jezera predstavlja jedinstvenu strukturu u životinjskom svetu, a sagrađena je od isprepletenih grančica, trave i mahovine, ojačanih blatom kako bi konstrukcija bila što čvršća. Snabdevena je sa jednim ili više ulaza kojima se može prići samo ispod vode. Ovi hodnici vode ka nekoj vrsti predsoblja smeštenog malo iznad nivoa vodene površine, gde se dabar oslobađa vode koja mu se zadržala na krznu.
Odatle ulazi u glavnu, mnogo veću prostoriju, visoku oko jedan i široku oko dva metra, koja je znatno izdignuta iznad nivoa vode. Na tavanici glavne prostorije postoji otvor zamaskiran poklopcem od tankih isprepletenih grančica, koji služi za razmenu vazduha, a pod je pokriven komadićima kore, travom i drvetom.
Druga vrsta građevine koja, takođe, služi kao sklonište ovim životinjama je koliba. Većih je dimezija i sagrađena na nekom mestu iznad nivoa vode. Ova konstrukcija sastavljena je od stabala, grana i blata i veća je od običnih jazbina. Da li će se dabar opredeliti za izgradnju jedne ili druge vrste skloništa, zavisi isključivo od uslova u okruženju, od konfiguracije obale, nivoa vode i prisutne vegetacije.
Osim “kuće” za sebe i svoju porodicu, dabar podiže i brane duž reka i jezera. One su sagrađene od grana i stabala drveća, učvršćenih blatom i kamenjem, a namena im je da podignu nivo vode i tako obrazuju zaštitinu barijeru oko jazbina. Osim toga, tako se stvaraju veštački baseni koji služe za skrivanje zaliha hrane, a istovremeno predstavljaju novo stanište koje privlači razne životinjske vrste, ribe, kornjače, žabe i druge, čak i neke ptice kao što su plovke.
Brane koje podižu dabrovi mogu da dostignu impozantne dimenzije, jer ove životinje neprestano rade na njima, popravljaju ih i povećavaju. Obično su široke više od tri metra, a visoke oko metar i po. Ponekad u dolini podižu još jednu manju, kako bi aukumulirala višak vode i smanjila pritisak na glavnu branu.
Dabrovi žive u kolonijama od šest ili više jedinki, sastavljenim od roditelja, mladunaca iz prethodne godine i ovogodišnjih mladunaca. Svi žive u miru i slozi i zajedno rade na održavanju jazbine i podizanju brana. U područjima gde ima hrane u izobilju, može se na jednom mestu okupiti nekoliko porodica.
Ove životinje obrazuju stabilne parove, a stalnog partnera nalaze u trećoj godini života. O mladuncima čiji život počinje u bezbednom okrilju jazbine, staraju se oba roditelja, a porodicu napuštaju u uzrastu od dve godine, kad polaze u potragu za novim staništem i svojim životnim partnerom.
Prosečan životni vek dabrova u prirodnim uslovima je dvadesetak godina. Zbog oblika jazbine, čiji je ulaz pod vodom, ovim životinjama veoma je važno plivanje, pri čemu im zadnje noge, snabdevene plovnim kožicama između prstiju, obezbeđuju potisak, dok prednje drže priljubljene uz telo, a rep im služi kao kormilo. Dabrovi su i dobri ronioci koji mogu sasvim mirno da ostanu pod vodom i dva do tri minuta.
Jazbinu obično napuštaju u predvečerje, jer su ovo pretežno noćne životinje koje su veoma oprezne i strpljivo čekaju da se smrkne kako bi krenule u potragu za hranom i materijalom neophodnim za njihove građevinske poduhvate. Inače, kad je reč o ishrani dabrova, oni su izraziti vegetarijanci.
Brojnost
Zbog socijalne strukture i staništa ograničenog na obale jezera i reka sa sporim tokom, veoma retko se događa da populacija dabrova nekontrolisano poraste. S jedne strane zbog neke vrste prirodne kontrole koja sprečava preterano razmnožavanje, a s druge zbog toga što su mladunci od trenutka kad napuste jazbinu izloženi napadima raznih predatora, kao što su sokolovi, vidre i sove, pa mali broj uspeva da doživi zrelost. Odrasle jedinke takođe nisu sasvim bezbedne, jer im preti opasnost od vukova, medveda i pasa, ali i od zamki koje im postavlja čovek.
Zaštićena vrsta
Dabrove su nekada masovno lovili zbog mekanog i kvalitetnog krzna, ali i zbog ukusnog mesa i lekovitih svojstava, pa su evropske i američke populacije ovih životinja drastično smanjene. Nekontrolisan lov počeo je u XVIII veku i nastavio se u XIX, dok ova životinja, koja je nekada bila veoma rasprostranjena u celoj Evropi i mnogim delovima Azije i Severne Amerike, nije dovedena na ivicu istrebljenja. Danas je situacija znatno bolja, jer je dabar proglašen zaštićenom vrstom.
Pripremila S. J. (zov.rs)
Zar nisu kreativni, vredni, ma -divni? Da bi ste ovo shatili i nije vam neophodno znanje stranih jezika. Samo pogledajte…
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________
O IZUZETNIM SPOSOBNOSTIMA POJEDINIH ŽIVOTINJA
Kad je reč o osobinama nekih životinja za koje se mislilo da su najbrže, najdugovečnije ili najopasnije, pokazalo se da mnoga verovanja nemaju naučnu podlogu i da smo često bili u zabludi.
Zahvaljujući naučnim saznanjima danas smo u stanju da ispravimo neke od ovih zabluda i da srušimo mitove o izuzetnim sposobnostima pojedinih životinja.
Danas znamo da je komarac za nas neuporedivo opasniji od tigra. Retki su tigrovi koji prilaze naseobinama i napadaju čoveka, a broj njihovih žrtava nije veći od nekoliko desetina godišnje. Pravi ubica ljudskog roda je sićušni insekt, čija težina jedva dostiže dva miligrama. Reč je o komarcu iz roda Anopheles, sposobnom da običnim ubodom zarazi malarijom 40 odsto stanovnika naše planete. Svetska zdravstvena organizacija svake godine zabeleži 300-500 miliona akutnih slučajeva ove bolesti od koje umre viče od milion osoba. Pritom su posebno ugroženi deca i trudnice.
Na sličan način srušen je i mit o gepardu kao najbržoj životinji na svetu, koja je u stanju da na kratkim razdaljinama dostigne brzinu od 112 kilometara na čas. Pokazalo se, međutim, da to nije ništa u poređenju sa sivim sokolom koji se iz visine obrušava na svoj plen brzinom od 300 kilometara na čas.
Isto tako, kao što smo dugo verovali, lav nije najglasniji među životinjama. Njegova rika se već na razdaljini od 10 kilometara više ne može čuti. Ali, zato, pesma grbavih kitova može da se čuje na razdaljini od nekoliko hiljada kilometara, s kraja na kraj Atlantika. Njihovo dozivanje na niskim frekvencijama od 20000-10000 herca, veoma se lako širi kroz vodu i dostupno je ljudskom uhu.
Kad je reč o životinjama sposobnim da pređu velike razdaljine, obično pomislimo na stada gnua koji su u stanju da prevale put od 3000 km, da bi iz nacionalnog parka Serengeti stigli do pašnjaka u parku Masai Mara, u Tanzaniji. To je, ipak, sasvim bezazlen poduhvat u poređenju sa razdaljinom od 40000 km, koju svake godine, pri odlasku i povratku, savlada arktička lasta, od obala Evrope blizu Severnog pola, gde se gnezdi, do Antarktika gde provodi zimu.
Za afričkog slona obično se mislilo da je u stanju da podigne najveši teret. Teška pet do šest tona, ova životinja može surlom da podigne 270 kg, i da na leđima ponese teret od jedne tone. Ali, pravi snagator je u stvari balegar, sposoban da podigne teret 850 puta veći od sopstvene težine.
Snežnog leoparda sa Himalaja smatraju šampionom u skokovima udalj. U stanju je da skoči preko 15 metara, što je 11 puta više od dužine njegovog tela. Ovaj rekord uspela je da obori obična buva, sićušan parazit koji se hrani krvlju životinja i nije teži od jednog miligrama. Bez krila, ali snabdevena dugačkim i snažnim nogama, buva može da ostvari skokove 220 puta duže od sopstvenog tela.
Šampion dugovečnosti
Kao pojam dugovečnosti obično spominjemo džinovsku kornjaču sa Galapagosa, dugačku 180 cm i tešku oko 300 kg, koja može da doživi starost od preko 200 godina. Zaista rekordan vek ako se izuzme jedna školjka koja živi u islandskim vodama. Reč je o primerku školjke Arctica islandica, starom 400 godina, koji su otkrili naučnici sa Bangor univerziteta, u Velsu. Nazvali su je Ming po čuvenoj kineskoj dinastiji koja je u vreme rođenja ove školjke bila na vlasti.
Čelični ugriz
Kao pirmer životinje sa najsnažnijim čeljustima uvek se spominje bela ajkula, čiji zagriz ima jačinu od 301 kg i u stanju je da čoveka preseče na pola. Ali, nisu to najjače “makaze” u životinjskom svetu. Čeljusti krokodila, sa jačinom zagriza od 1125 kg, četiri puta su snažnije.
S. Jovičić/ZoV
foto:free-images.org.uk
TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________
PONAŠANJE ŽIVOTINJA SVE VIŠE UKAZUJE NA TO DA NJIHOV MOZAK FUNCIONIŠE SLIČNO LJUDSKOM
Životinje nas često iznenade oblicima ponašanja koji svedoče o tome kako su sposobne da komuniciraju, razmišljaju, pronalaze rešenja određenih problema i na sebi svojstven način ispoljavaju raspoloženje i osećanja.
Naučnici se u poslednje vreme mnogo bave proučavanjem skrivenih sposobnosti životinja i tumačenjem nekih njihovih postupaka, pokušavajući da otkriju njihov unutrašnji svet koji je, po svemu sudeći, mnogo savršeniji i složeniji nego što se do sad verovalo.
Osećanja
Neka istraživanja o ponašanju pasa pokazuju da oni ispoljavaju osećanja tako što mašu repom. Kad su srećni i zadovoljni, psi mašu repom na desnu stranu, a kad nisu, rep im je okrenut nalevo. Naučnici su pokušali da objasne zbog čega je tako i shvatili da pseći mozak funkcioniše slično ljudskom. I on je sastavljen od dve hemisfere: leve, ili “racionalne”, koja kontroliše desnu stranu tela i desne, ili “emocionalne”, koja kontroliše levu.
Za ovo otkriće zaslužan je Đorđo Valortigara, redovni profesor neurologije na Univerzitetu u Trentu. On objašnjava da pogled vlasnika aktivira kod psa nervne strukture u levoj strani mozga, pa zbog toga maše repom nadesno. Negativan podstrek aktivira nervne strukture u desnoj hemisferi, što uslovljava mahanje repom na levu stranu.
Zanimljivih primera ponašanja ima i u svetu insekata. Bogomoljke su, na primer, čuvene po tome što ženka nakon parenja pojede mužjaka. Ali, to još nije najzanimljivije. Neposredno pre parenja, ona mu prvo pojede glavu i na taj način jednim potezom eliminiše inhibitorna kola u njegovom mozgu. Obezglavljeni mužjak živi još taman toliko da oplodi ženku i za to vreme sjajno obavlja svoj posao, jer nema nikakvih inhibicija. Ovo dokazuje da i mozak insekata, slično ljudskom, ima mehanizme koji ga koče i da to može da predstavlja ozbiljnu smetnju u procesu razmnožavanja. A kako ženka bogomoljke zna šta treba da uradi da bi otklonila ovu smetnju, ostaje tajna.
Za mužjaka pauka skakača postoje samo dve stvari u životu: hrana i seks. Pritom uopšte ne gubi vreme da bi odlučio čemu će dati prednost. Kad se nađe pred nekim objektom malih dimenzija, za njega postoje samo dve opcije. Ako se objekat kreće i ima noge, to predstavlja priliku za parenje, a ako nema noge i ne kreće se, slobodno može da ga pojede. Ovaj pauk sledi krajnje jednostavna životna pravila koja mu omogućuju da na najbrži način postigne cilj.
Iskustvo
Dosadašnja saznanja pobijaju pretpostavku da životinje žive samo u sadašnjosti. Ako posmatramo ptice, među kojima neke, po mišljenju naučnika, imaju umne sposobnosti četvorogodišnjeg deteta, plava kreja može da posluži kao primer nekoga ko razmišlja i o budućnosti. Ova ptica ima običaj da stvara zalihe hrane, uglavnom semenja i plodova, koje skriva na najneobičnijim mestima. Ali, ako primeti da su je videli dok je skrivala hranu, vraća se na to mesto, uzima zalihe i prenosi ih u sigurnije skrovište, daleko od radoznalih pogleda.
Igračke
Zanimljivo je ponašanje mladunaca majmuna kod kojih, u zavisno od polne pripadnosti, postoje sasvim različita interesovanja. Istraživači koji su proučavali njihovo ponašanje ponudili su im dve vrste igračaka: predmete sa točkovima, ili lutke i medvediće.
Mužjaci su odmah odabrali kamione, bagere i kolica, dok su ženke bez dvoumljenja birale lutke i plišane igračke. Prema naučnom tumačenju, izbor ovih majmuna zavisi od činjenice što je kod mužjaka mozak programiran za produktivne veštine, dok je kod ženki predodređen za društvene odnose i zadovoljavanje materinskog instinkta.
Pripremila: S. Jovičić/zov
TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE 