SIMBOLIKA „ĐURĐEVDANSKOG VENČIĆA“…

tamoiovde-logo

Venci se svijaju od raznog cveća i zimzelenog bilja, i najčešće su okrugli da bi nosili magijsku moć kruga, ili lučnog oblika, kao slavoluci i svadbeni venci na kapijama, ispod kojih se prolazi.

Đurđevdan je jedan od najlepših i najomiljenijih praznika, koji razdvaja leto od zime, predstavlja dobar dan za početak novih poslova, a u narodu je praćen raznovrsnim, bogatim i živopisnim običajima. Gotovo svi običaji su vezani za buđenje proleća, posvećeni su mladosti i ljubavi i praćeni prazničnim urankom, umivanjem biljnom vodom, kupanjem u rekama i pletenjem venaca od cveća.

Mladi odlaze na uranak još u zoru i dan dočekuju viteškim odmeravanjem, plivanjem i pletenjem venčića od đurđevdanskog cveća. Venčići se puštaju niz vodu ili se njima kite izvori, vrata kuća, štala, bunara, dvorišne kapije, ili se venčići odnose u njive, da bi bile plodne i zaštićene od nevremena.

Pletenje đurđevdanskih venaca rasprostranjeno je u svim krajevim, a taj običaj se i do danas održao. Cveće se bere na „Biljani (biljni) petak uoči Đurđevdana, pa se stave na skriveno mesto da tu dočekaju Đurđevdan. Vence pletu devojke i mlađe žene, pevajući u polju, jer pesma pojačava simboličko dejstvo bilja, a momci i mladi ljudi ih nose u polje. Na svaku zgradu u dvorištu, nabacivani su ili kačeni venčići, a na kapiju se postavljao „izjutra“, rano pre sunca, kada se išlo na bunar po vodu, da momci devojkama iz kuće, sa venčićem ne ukradu srce.

Uoči Đurđevdana domaćica kuće bi u jedan sud potopila crveno uskršnje jaje, dren, zdravac, đurđevak, čuvarkuću, đul, jorgovan, koprivu, bršljan i miloduh, pa se tom vodom koja je prenoćila ispod ružinog grma u dvorištu, ukućani ujutru umivaju. Simbolika biljaka je da porodica bude složna, zdrava kao dren, da snahe budu privržene porodici i da se momci grabe za devojke iz te kuće. Potom se i te biljke upletu u venčiće od vrbovog i grabovog pruća trave hvatanac i mlečike, a Uskršnje jaje se vraća da čuva kuću do sledećeg Uskrsa.

Venčići se poput krune, nose na glavi da bi njihova moć, i upleteno bilje doprinelo sreći zdravlju, napretku, ljubavi i venčanju, onoga ko nosi venčić!

Autor teksta: Jasmina Marković Milenković
Foto: Jovan Živanović

Izvor: gtokg.org.rs

____________________________________________________________

FotoPlus- Đurđevdan u Gamzigradu

MESTO OMNISENZUALNOG UŽITKA…

tamoiovde-logo

Šta je locus amoenus?

Locus amoenus, odnosno idealni pejzažmesto uživanjaprijatno mesto, vremenom je postao fiksiran i književni kliše, a kod Homera se tek pojavljuje. Kao topos opisa prirode podrazumeva prikaz lepote prirode kroz sva čula, te dočaravanje omnisenzualnog užitka. Karakteristično je i to što je ovakav prostor nužno irealan.

Locus amoenus predstavlja fiktivni pejzaž u kome postoji šuma, drvo ili drveće sa razgranatom krošnjom, izvor vode, dolina ili livada sa životinjama poput ovaca ili jagnjadi koje čuva pastir uz pevanje ptica ili u rajskoj tišini, a nekad je to i sasvim usamljeno, divlje mesto.

Kako locus amoenus predstavlja uživanje za sva čula često sadrži i element erotičnosti, što se možda najbolje može videti u Odiseji gde je topološki aspekt često vezan za erotski.

Koji su elementi locus amoenusa?

Iz homerskog pejzaža kasniji autori su preuzeli neke motive koji su postali stalni deo dugog lanca tradicije. Na primer: željno mesto večnog proleća kao pozornica za blaženi život posle smrti, ljupki isečak iz prirode sa drvetom, izvorom i livadom, šuma, cveće. U tom dugom lancu tradicije idealnog pejzaža mesto takođe zauzima Vergilije.

Locus amoenus se razvija i iz motiva bukoličkog takmičenja pevača, čak mnogo detaljnije nego kod Homera. Od pesništva Homera, Teokrita i Vergilija dobio selocus amoenus (sa cvetnom livadom ad libitum).

Prvi locus amoenus u umetnosti

Odisej sa Kalipsom

Praoblik locus amoenusa je Kalipsino ostrvo u Odiseji. Ovo Homerovo delo poseduje topološku širinu. Naime, Odisej u svojim lutanjima posećuje brojna mesta. Svet je proširen do granica pojavnog. Kada u svojim putovanjima dođe na krajnji istok ili krajnji zapad, Odisej zalazi u irealne prostore na kojima se nalaze mitska bića i božanstva. Pored Kalipsinog ostrva Odisej dolazi i do ostrva Feačana, zemlje Kiklopa, Kirkinog ostrva, zemlje Lotofaga.

Ovi toposi Odiseje predstavljaju protoidile, a upravo je Ogigija protoidila osujećenog uživanja, prvo idilično mesto.

Međutim, Odisej darove koji mu se nude na idealnom mestu od strane prelepe nimfe odbija da bi se vratio svojoj ženi i rodnom mestu. Itaka je nesavršena, slično Penelopi, koja kao svaka obična žena stari i približava se smrti. Kalipsino ostrvo je mesto transcendencije i kao takvo njemu Odisej ne pripada. Svi oblici idile su za čoveka opasni jer je on u njima ontološki stranac.

Kalipsino ostrvo kao locus amoenus

Opis Kalipsinog ostrva zasniva se na prikazivanju lepote prirode kroz čula, što kasnije postaje opšte mesto locus amoenusa:

„…a ona unutra pevajuć’ lepo
uza stan tkaše, a zlatan u ruci beše joj čunak.
Oko njezine spilje ulistala bujna je šuma,
mirisna selvija, jablan i joha onde su rasli;
Na tom su drveću ptice dugokrile gradile gnezda:
sove, sokoli i one prolivene pomorske čavke,
što se staraju samo za morske poslove svoje.
Oko prostrane pećine bila se ovila onde
raskošna loza, na kojoj su rudeli grozdovi krupni.
Četiri vrela po redu izlivahu bistricu vodu,
Jedno kraj drugog blizu, al’ svako tamo i amo.
Ostalo behu polja mekotravna ljubica puna
i petrusina.“
(Iz Odiseje)

Ogigija kao mesto uživanja jeste „bajkoliko željeno mesto“ , ali baš ta njena bajkolikost i nestvarnost onemogućavaju egzistenciju kakva je svojstvena čoveku, što se i vidi u Odisejevom odlasku sa ostrva. Ostrvo sa sobom nosi i simboliku zaštite, izdvajanja iz ugroženosti, život-kao-fantazam nasuprot života-kao-iskustva.

Problematičnost idealnosti samog mesta je u tome što čovek, da bi bio idilično srećan na idealnom mestu, ne može više da bude čovek.

Pastoralna poezija nastavlja tradiciju

Već u helenizmu se stvaranje pesničkih dela pod drvećem uzdiže do poetskog motiva, a središnji strukturalni element pastoralne poezije je krajolik, okruženje. Pastiri žive i rade na otvorenom prostoru ili na selu. Čuvanje stada im ostavlja vremena za pisanje poezije. Takođe poseduju muzički instrument, pastirsku frulu koju je izmislio bog-zaštitnik pastira, Pan.

Pastirsko zanimanje je vezano za prirodu i ljubav, pa zbog toga povezanost locus amoenusa i pastirskog pesništva ne treba da čudi. Kada se dva pastira takmiče u pevanju, onda predlažu neko ljupko mesto gde bi mogli da se natpevavaju, pa selocus amoenus razvija i iz motiva bukoličkog takmičenja pevača. Idila daje idealizovanu sliku prirode.

Drveće, šuma, prijatan hlad, ugodna pesma sa svirale – tu je sve potrebno za stvaranje mesta uživanja. Locus amoenus se i danas javlja u književnosti, ali i u umetnosti uopšte.

Sonja Todorović

Izvor: kultivisise.rs

________________________________________________________________

 

OSLIKANO SELO…

tamoiovde-logo

ZALIPJE: CVETNO SELO NA JUGU POLJSKE

Kuće, mostovi, ambari, kokošinjci, kućice za pse, bunari, sve što se nalazi u malom selu na jugu Poljske, u blizini Krakova, oslikano je cvetovima.

Poznato još i kao Oslikano selo, Zalipje najviše podseća na neko selo iz bajke. Gotovo je nemoguće pronaći površinu u Zalipju koja nije ukrašena cvetnim motivima, a tradicija oslikavanja cveća u ovom mestu stara je skoro sto godina.

Iako postoji malo dokaza koji potkrepljuju tu priču, veruje se da je tradicija nastala u danima kad su čađ i dim počeli da izbijaju iz pećnica koje je svaka kuća imala. Kako su se crne, čađave fleke našle na zidovima kuća, domaćice iz Zalipja su jednostavno preko njih naslikale cvet, a u početku su čak pravile i sopstvene četkice za slikanje od kravlje dlake.

Vremenom su stare pećnice, koje su stvarale probleme, zamenjene modernijim i čistijim šporetima, a praksa oslikavanja umesto da izumre, postala je još razvijenija.

Oslikavanje cvetnih motiva postalo je deo identiteta ovog sela, a razvoj boja i tehnika omogućio je meštanima da Zalipje učine još šarenijim.

Od 1948. održava se i takmičenje u oslikavanju, gde meštani svake godine iznova crtaju cvetiće na svaku praznu površinu na koju naiđu.

S obzirom na sve veću popularnost među turistima, jedna kuća je pretvorena u muzej kako bi znatiželjni posetioci mogli što bolje da se upoznaju sa istorijom Zalipja i tradicijom po kojoj je specifično.

Čini se da je u Zalipju svaka nepokretna stvar potencijalna podloga za oslikavanje cvetnih motiva.

Izvor: kafenisanje.rs/2014/11/27/


CVEĆE ZLA…

tamoiovde-logo

Cveće zla

Bodler je 1857. godine objavio svoju najpoznatiju zbirku Cveće zla (franc. Les Fleurs du mal). Neke od tih pesama već su se pojavile u Revue des Deux mondes, kad su objavljeni od strane Bodlerovog prijatelja koji je nasledio posao štampe u Alenconu.

220px-Charles_BaudelairePesme su stekle malobrojnu publiku, ali predmet pesama je privukao pažnju javnosti. Bodlerov uticaj na druge umetnike je, kako je izjavio Teodor de Banvil, bio „ogroman, prostran, neočekivano pomešan sa divljenjem i sa nekim neopisivim strahom i uznemirenošću“.

Flober je bio impresioniran i napisao je Bodleru: „Pronašli ste način za obnavljanje romantike … Poznato je da ste nepopustljivi kao mramor i prodorni kao engleska magla“.

Neke od glavnih tema su bile seks i smrt, što se smatralo skandaloznim. Takođe je dotaknuta i lezbijska ljubav, tuga, korupcija u gradu, izgubljena nevinost, teškoća življenja i vino. U nekim pesmama se primećuje slikovit prikaz osećaja za mirise kako bi se probudio osećaj nostalgije za prošlost i intimu.

Neki kritičari zovu neke od pesama „remek-dela strasti, umetnosti i poezije“. J. Habas je negativno prokomentarisao Bodlerovu zbirku: „Sve ono što nije skaradno, nerazumljivo je, a sve što se može razumeti, raspada se“.

Tada je Bodler odgovorio na ovaj prigovor u pismu svojoj majci: „Vi znate da sam uvek smatrao da književnost i umetnost treba stvarati nezavisno od morala. Za mene je dovoljna lepota i stilizovana koncepcija”.

Ali u ovoj knjizi, čiji naslov (Cveće zla) sve govori, kao što se vidi, sva lepota je mračna i hladna. Zbirka je nastajala uz bes i strpljenje. Knjiga izaziva bes kod ljudi.

Bodler je pričao da je nekada bio prestravljen užasom koji ga nadahnjuje. Rekao je: „Oni mi sve osporavaju, stvaralački duh, pa čak i poznavanje francuskog jezika. Ne zanimaju me reči tih imbecila, i znam da će ova knjiga, sa svojim vrlinama nedostacima, napraviti svoj put i spomen u književnosti, čak i pored najboljih pesama već dobro poznatih pesnika”.

Bodler, njegov izdavač i štampar, uspešno su procesuirani za stvaranje prekršaja protiv javnog morala. Bodlera su novčano kaznili, ali nije bio u zatvoru. Šest pesama je bilo potisnuto, ali su kasnije štampane (Brisel, 1866). Još jedno izdanje zbirke Cveće zla, bez tih pesama, ali uz značajne dodatke, pojavilo se 1861. godine. Viktor Igo mu je napisao: „Tvoje cveće zla sija i blešti poput zvezda … ja svom svojom snagom pozdravljam Vaš snažan duh“. Gotovo sto godina kasnije, šest pesama je ponovo bilo zabranjeno u Francuskoj.


Filozofija

Mnogi filozofi su smatrali Bodlera skandaloznim i provokativnim za svoje vreme. On je pisao o širokom rasponu tema.

Ljubav

„Postojao je nesavladiv ukus za prostituciju u srcu čoveka, iz koje dolazi njegovo užasavanje od samoće. To užasavanje od samoće je potreba da se izgube u spoljnom telu, da čovek plemeniti oseti potrebu za ljubavlju.”

Brak

„Nesposobna da uguši ljubav, cpkva je htela bar da je dezinfikuje i stvorila je brak.”

Umetnik

„Što se više čovek interesuje za umetnost, postaje manje grub… Umetnik nikad ne izlazi iz sebe.”

„Stil je karakter.”

Užitak

„Lično, mislim da jedinstvena i vrhovna naslada leži u zlu – i muškarci i žene poznaju od rođenja da sve zadovoljstvo leži u zlu.”

Politika

„Nemam uverenja kao što ih imaju ljudi u mom veku, jer ja nemam ambicija … Međutim, ja imam neka uverenja koja ne mogu biti shvaćena od strane ljudi iz mog vremena.”

Izvor: sr.wikipedia.org/sr/



Obožavam te

Obožavam te kao nebo noću,
O posudo tuge, tu tvoju mirnoću

Ljubim te sve više što mi bežiš dalje
Čak i kada mislim da te tama šalje

Da bi ironično razmak povećala
Što ga je do neba već priroda dala.

U divljem naletu nasrćem i skačem
I k’o crv lešinu ne bih dao jačem!

I meni je mila u očaju slepom,
Čak i ta hladnoća što te čini lepom.


Francuski književnik Šarl Bodler rođen je na današnji dan 1821. godine.

Šarl Bodler bio je francuski pesnik, preteča i utemeljitelj modernizma.

„Cveće zla“, remek delo Šarla Bodlera, prvi put objavljeno je 1857. godine, predstavljalo je prekretnicu u istoriji ne samo francuske vec i svetske poezije i izvršilo je ogroman uticaj na generacije pesnika.

O snazi i dometu tog uticaja govore reci pesnika koji sebe smatraju njegovim duhovnim potomstvom. „Bodler je najvidovitiji, on je kralj pesnika, pravi Bog„, rekao je Artur Rembo.

Duboka originalnost Šarla Bodlera je po mom mišljenju u tome što on na snažan i suštinski nacin predstavlja modernog coveka“, govorio je Pol Verlen.

Zbirka „Cveće zla“ nije samo tako visoko cenjena od strane značajnih pesnika počev od kraja XIX veka, već je imala i još uvek ima izuzetan prijem i kod čitalaca, a to je, u svetskim okvirima, najčešće prevodeno i najviše objavljivano poetsko delo.

Izvor:rts.rs/


 

Veze

Priroda je hram gde mutne reči sleću
Sa stubova živih ponekad, a dole
ko kroz šumu ide čovek kroz simbole
što ga putem prisnim pogledima sreću.

Ko odjeci dugi što daljem se svode
u jedinstvo mračno i duboko što je
ogromno ko noć i kao svetlost, boje,
mirisi i zvuci razgovore vode.

Neki su mirisi ko put dečja sveži,
zeleni ko polje, blagi ko oboje,
– drugi iskvareni, pobednički, teži,

što u beskraj šire prostiranje svoje,
kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha
koji peva zanos čula nam i duha.


Biografija Šarla Bodlera

rodjen 9. april 1821 Pariz

sarl-bodlerŠarl Bodler je bio francuski pesnik, preteča i utemeljitelj modernizma, pesnik koji je otvorio put ka modernoj književnosti.

Bodler je rođen je u Parizu, otac mu je umro kada je imao samo 6 godina. Ostaje sa majkom koja se preudala, što ga je jako pogodilo i odlučuje da napusti dom. Odlazi u kraljevski internat, a zatim u gimnaziju Luj Veliki.

Već sa 18 godina, Šarl Bodler piše prve pesme i posećuje boemska mesta. I sam je počeo da živi kao boem, putovao je. Posebno su mu se dopala ostrva Mauricijus i Reunion zbog njihove egzotičnosti.

Po povratku u Pariz, Šarl Bodler se zaljubljuje u jednu mulatkinju i ona mu postaje ljubavnica. Bodler je nemilice trošio novac nasleđen od oca, zapao je u dugove, pa čak i pokušao da izvrši samoubistvo. Počeo je da piše pesme i da prevodi priče Edgara Poa da bi otplatio dugove.

Svoje najpoznatije delo, zbirku pesama Cveće zla (Les Fleurs du mal), Bodler je objavio je 1857. godine. Zbirka je šokirala javnost jer govori otvoreno o porocima, posebno onim seksualnim. Što se tiče strukture samog dela, pesme su raspoređene po podnaslovima i svaki deo govori o nekom poroku. Prvi deo se naziva Splin i Ideal jer oslikava dosadu, nezadovoljstvo, agoniju.

Drugi deo su Pariske slike, ili život u Parizu koji vode najjadniji ljudi. Treći deo se zove Vino i govori o zloupotrebi alkohola, droge i telesnih zadovoljstava. Revolt, posle svega gore navedenog. Čovek okreće leđa Bogu i poštuje satanu. Poslednji deo je Smrt.

Najpoznatije pesme iz ove zbirke su Veze i Albatros. Zbirku pesama Cveće zla, Bodler je pripremao čitavih 10 godina, da bi je konačno izdao iste godine kada i Gustav Flober roman ”Gospođa Bovari”.

Oba ova dela završila su na sudu, pod optužbom da se u njima prikazuju lascivne i nemoralne scene.

Šarl Bodler je optužen za uvredu verskog i javnog morala, kažnjen je sa 300 funti, a šest pesama iz zbirke proglašeno je zabranjenim (Leta, Nakit…).

Osim poezije i pesama u prozi Splin Pariza (Le Spleen de Paris), Bodler je bio kritičar i esejista. Prevodio je prozu Edgara Alana Poa i objavio dve knjige njegovih priča.

Godine 1859 zdravstveno stanje Bodlera biva ozbiljnije narušeno, uglavnom kao posledica lošeg stila života i kontinuiranog korišćenja opijuma. U isto vreme upada i u finansijske probleme zbog mnogobrojnih dugova, zbog čega 1864 godine odlazi u Belgiju, u nadi da će uspeti da zaradi dovoljno novca, što mu nije pošlo za rukom.

Već 1866 godine doživljava jak moždani udar, nakon čega ostaje paralizovan, te prebačen u jednu parisku bolnicu, u veoma lošem fizičkom i psihičkom stanju. Nakon jenogodišnje agonije, Šarl Bodler je preminuo 31. avgusta 1867 godine u svojoj 46-oj godini.

Mnoga njegova dela objavljena su tek nakon njegove smrti. Šarl Bodler zauzima u francuskoj poeziji mesto prvog pesnika čija je poezija izvršila snažan prodor u druge evropske književnosti i uticala na dalje tokove evropske poezije. U svoje vreme nepravedno zapostavljena, Bodlerova poezija je nekoliko decenija kasnije doživela opšte priznanje, postala je uzor i inspiracija, na njenim temeljima je postavljena poetika simbolizma, najsnažnijeg i najprodornijeg književnog pravca evropske moderne.

Lepota

Cveće zla XVII

Ko san kamena, smrtni! Ja sam puna čari,

a grudi, što svakog zanose na svetu,

stvorene su da bi nadahle poetu

ljubavlju večnijom i nemljom od tvari.

U plaveti vladam kao sfinks neshvaćen;

S labudom belinom snežno srce mi je;

Mrzim pokret koji pomera linije,

nikad se ne smejem i nikad ne plačem.

Pesnici, uz moje oblike goleme,

što ih podsećaju na kipove gorde,

u učenju strogom izgubiće vreme;

Jer imam, da sludim ljubavnike bodre,

ogledala čista gde sve lepše dajem:

Oči, krupne sa večitim sjajem!

Nakit

Cveće zla XXIa

Znajući moj ukus, draga beše gola:

Imala je samo nakit, čije svojstvo

činjaše da blista, presrećna i hola

ko robinja pala u Mavarsko ropstvo.

Kad se sjaj metala i kamenja spari

pospe se posprdan, živi zveket, u kom

ja uživam ludo, jer volim sve stvari

u kojima svetlost meša se sa zvukom.

Predana voljenju, sa divana, gore

smeškala se meni, prateći provalu

ljubavi, što nalik na duboko more,

dizala se, blago, uz strmu obalu.

Ko ukroćen tigar gledala me, lene

pokrete praveći, menjajući poze

a čednost i pohota, ujedinjene

činile su ljupkim sve metamorfoze.

Butine i ruke, bedra, kao beli

labudovi kada klizeći isplove,

pred mojim su mirnim očima lebdeli,

a trbuh i dojke, grozd loze vinove,

Anđeoski mazne, išle su na mene

da mi smute dušu, ponište joj spokoj,

i da je otrgnu od kristalne stene

gde je samovala u tišini krotkoj.

Spojiše se videh, prvi put tog časa

bedra Antiope* i dečačka bista,

da istaknu kosti karličnog pojasa,

da na tamnoj koži premaz joj zablista!

A kako se lampa gasila, to grumen

vatre kroz sobu je širio snop šara,

sa svakim izdahom bacajući rumen

mlaz krvi na kožu boje ćilibara.

Antiopa – amazonska kraljica

Izvor: poezijanoci.com


Priredio: Bora*S

RUŽA – KRALJICA CVEĆA…

tamoiovde-logo

Malo je koja biljka tokom istorije izazvala više uzdaha od službene kraljice svih cvetova – ruže. Utkana je u istoriju i umetnost mnogih naroda starog sveta, noseći bojna lica simbolike.

2aedc634fe7e26bfc4147a003d49f844_LKo bi rekao da je današnja ruža potomak daleko neuglednijih primeraka, koji su rasli na prostoru jugozapadne Azije. Obožavali su ih mnogi narodi na prostorima današnjeg Iraka i Irana, Turske, Bugarske, severne Afrike, Italije, Francuske i Španije.

Neke od tih država još dan danas često podsećaju upravo na uzgajanje ruža, poput Bugarske u kojoj se kultivisala na prostoru gde postoji institut i muzej posvećen ružama.

Već u samom početku proučavanja, „ruža“ je tek zbirni naziv za brojne vrste, podvrste, varijetete nastale selekcijom. Ruže su i zbirni naziv za rod Rosa, a u koji ulazi i običan šipak, odnosno šipkova ruža (Rosa canina L.). Tokom brojnih vekova kultivisanja ljudi su stremili dobiti varijetete zanimljivih boja, od snežno bele do intenzivno crvenih boja (Bele ruže ponekad se nazivaju grupnim imenom Alba, mada je samo jedna originalna vrsta Rosa alba L., odnosno prava bela ruža.), pokušavali su i dati im i veći broj latica.

Tako je nastala i slavna Rosa centifolia („ruža sa stotinu latica“), u engleskom nazvana i cabbage ruža zbog punog, okruglastog oblika cveta koji podseća na kupus. Poznata je i damaska ruža (Rosa x damascena Mill.), hibrid vrsta gallica i moschata, a verovatno i još jedne vrste ruža. Ona je više puta nalazila svoj put iz nekadašnje Persije u Evropu.

Ova šetnja najpoznatijim vrstama govori koja su dva izvora opsesije ružama: bogatstvo cveta i zanosni miris. Da počnemo priču , prema nekima,o najlepšom od svih mirisa, eteričnom ulju ruže. Cena eteričnog ulja ruže je vrlo visoka, zato većina ljudi percipira eterično ulje ruže kao vredan poklon koji sebi samo povremeno priušte.

Svima je već poznat razlog: velika količina sveže ubranih latica ruže je potrebna da se dobije ulje. U proseku 4 tone latica daje 1 kg eteričnog ulja. Ako uzmemo u obzir da su ruže osetljive biljke i da je potreban veliki trud oko uzgajanja uz dosta ručnog rada, shvatićemo još bolje cenu koju plaćamo za male bočice ulja.

Tokom destilacije vodenom parom nastaje hidrolat i eterično ulje. Nezgodu tokom proizvodnje eteričnog ulja ruže predstavlja relativno visoka topivost eteričnog ulja u vodi, odnosno hidrolatu. Zbog toga se često hidrolat vraća u vodu iz koje se stvara para za destilaciju, kako bi se smanjio gubitak dragocenog ulja. Istovremeno, time zna opadati kvalitet hidrolata pa neki proizvođači destilišu ruže samo za potrebe stvaranja hidrolata.

Eterična ulja na tržištu uglavnom dolaze iz Bugarske, Francuske, Turske, Maroka i Indije. Najčešće se susreće ruža damaska, otto ruža, bela ruža kao i niz različitih drugih vrsta i hibrida. Ukoliko su zaista prirodna, ne postoji pravilo koje je bolje.

Ruža je svoje mesto našla u luksuznim masažama i suptilnim tretmanima, skupoj kometici kao i proizvodnji vrhunskih prirodnih parfema. Intenzivan miris ruže, a ne samo njegova cena, čni nas štedljivim u njegovoj primeni. Dovoljno je nekoliko kapi da ulepša bilo koji kozmetički preparat. Slično eteričnom ulju nemačke kamilice, i kod ruže važi pravilo da više nije uvek i bolje. Preterivanje može lakše izazvati iritacije na koži, stoga se ono koristi u koncentracijama do 1%.

Eterično ulje ruže podstiče regeneraciju kože i dragoceni je dodatak u tzv. anti-age kozmetici. Mada je izvrsno upravo za zrelu i suvu kožu, može da se koristi za sve tipove kože.

U KOZMETICI

Ružino ulje
3-6 kapi eteričnog ulja ruže
30 mL biljnog ulja ploda divlje ruže
Nanositi po želji, 1-2 x dnevno

U KULINARSTVU

Ko nije probao rahat lokum? Ružin hidrolat je vekovima omiljen začin u orijentalnim poslasticama. Ruža daje finu i egzotičnu aromu koja iznenađujuće godi nepcu.

Originalne baklave redovno se spremaju s ružinom vodicom, bademom i medom, što su balkanski narodi zaboravili u svojim recepturama. Ružina vodica dodaje se u kreme od vanile i voća, voćne salate, frape, napitke i – koktele. Nemojte preterivati u količini kako biste dobili diskretne ukuse i mirise.

Izvor: srbijuvolimo.rs

__________________________________________________________________________________

NAJMANJE KRALJEVSTO NA SVETU…

tamoiovde-logo

OSTRVO  TAVOLARA

Južno od čuvenog turističkog odredišta Kosta Smeralda na Sardiniji, smešteno je usamljeno ostrvo Tavolara, na kome ne postoje ni hoteli ni putevi.

tavolara_najmanje_kraljevstvo_na_svetu_aps_261875966

Foto: Profimedia

Tavolara se izdiže iz jezera poput razuđene planine, a upravo na ovom ostrvu, koje je dugačko pet kilometara i široko jedan kilometar, pronaći ćete 83-godišnjeg Antonija Bertoleonea, poznatijeg kao Tonino, koji poseduje jedini restoran na ovom ostrvu i jedini upravlja ostrvom, što Tavolaro čini najmanjim naseljenim kraljevstvom na svetu, piše BBC. 

U poslednje 22 godine, Tonino upravlja ovom malom monarhijom na pet kvadratnih kilometara u šortsu i sandalama. 

Ja sam verovatno najobičniji kralj na svetu. Jedina privilegija u kojoj uživam su besplatni obroci“, kaže Tonino. 

Kraljevstvo Tavolara uskoro slavi 180 godina postojanja, a priča je počela davne 1807. godine, kada je Toninov čukundeda Đuzepe Bertoleoni, postao prvi stanovnik tada nenaseljenog ostrva. U knjizi „Tavolara, ostrvo kraljeva“ Bertoleoni je opisan kao pola pastir, pola pirat, koji se kao imigrant iz Đenove oženio dvema sestrama i spas od zakonske kazne zbog bigamije pronašao upravo na Tavolari. 

Đuzepe i njegov mali harem su ubrzo shvatili da rajsko ostrvo dele sa retkom vrstom divljih koza, čiji su zubi obojeni u zlatno žutu boju. Kada je ova vest došla do vladara Sardinije, Karla Alberta, on se 1836. godine uputio na ostrvo u potrazi za ovim retkim životinjama.  Đuzepeov sin Paolo, 24-godišnji mladić je tada vodio lovačke ekskurzije. 

„Kada se iskrcao, kralj se Paolu predstavio rečima Ja sam Karlo Alberto, kralj Sardinije, na šta je mladić odgovorio Ja sam Paolo, kralj Tavolare“, priča sa setom Tonino. 

Nakon što je ubijeno nekoliko koza i priređena gozba u Paolovom domu, Karlo Alberto je bio toliko oduševljen da je rekao Paolu da je on zaista kralj Tavolare. Bilo da je reč o šali ili nije, Karlo Alberto je potvrdio kasnije da udaljeno ostrvo zaista nikad nije bilo deo Sardinijskog kraljevstva, a Paolu poslao svitak kraljevske porodice Karla Alberta potvrdivši mu da je zadobio status monarha. 

Novopečeni kralj je uskoro osmislio grb porodice Bertoleoni i oslikao ga na zidu svoje kuće. Takođe je nacrtao kraljevsko porodično stablo i na ostrvu sagradio groblje za sebe i svoje naslednike. Želeo je da, kada umre, bude sahranjen sa krunom zacementiranom nad njegovim nadgrobnim spomenikom, onom koju nikad nije nosio za života. 

U narednim godinama vesti o samostalnom ostrvu su se proširile Mediteranom i Tavolara je čak stvorila veliki broj političkih alijansi, između ostalih sa Đuzepeom Garibaldijem, Vitorijom Emanuelom II Savojskim, kao i sa britanskom kraljicom Viktorijom. 

Nakon 126 godina, NATO je 1962. na Tavolari uspostavio bazu, okončavši time nezavisnost kraljevstva i učinivši četvrtinu ostrva nedostupnom stanovnicima. Ipak, Tavolara nikada zvanično nije pripojena Italiji, što Tonina čini petim kraljem kraljevstva koje svet više ne priznaje.

Ovih dana, kada ne lovi lignje, njegovo visočanstvo upravlja zajednicom od 11 građana, 100 koza i nekoliko vrsta ugroženih sokolova koje žive na vrhu krečnjačke stene. 

Moja porodica ima divnu prošlost. Ali, dosta radimo i živimo jednostavno, baš kao i svi ostali“, kaže Tonino. 

Ostrvo opstaje pretežno zahvaljujući turizmu. Jedna je od najatraktivnijih lokacija za ronjenje, gde posetioci u podvodnim lepotama Mediterana uživaju plivajući uz kornjače, kitove i ajkule rušljoribe.

Iako i dalje sa zadovoljstvom dočekuje goste na pristaništu, Toninijev omiljeni deo dana jeste pre njihovog dolaska. U ranu zoru, Tonino posećuje kraljevsko groblje.  Otkako je kralj Paolo I preminuo 1886. godine, u njemu je sahranjen svaki plemeniti član kraljevstva, pa tako i Toninova supruga kraljica Pompea, koja je umrla pre nekoliko godina.

Donosim joj plastično cveće“, kaže Tonino. „Ukoliko bih joj doneo sveže, pojele bi ga koze.“

Kao i većina Bertoleonovih koji su došli pre njega i princa, koji će ga jednog dana naslediti, Tonino je tehnički gledano građanin Italije. Jednom je želeo da uputi molbu Vitoriju Emanuelu IV, sinu poslednjeg kralja Italije i samoprozvanog vojvode Savoje da ponovo prizna Kraljevstvo Tavolara, ali se predomislio.

Za mene je privilegija da živim ovde. Kome je još potrebna kruna kada imate palatu?„, kaže Tonino. 

Pogledajte ostale fotografije

Izvor:nationalgeographic.rs/ B92.net

_____________________________________________________________________________________

CVETOVI PREKRILI PUSTINJU ATAKAMA…

tamoiovde-logo

Atakama: Kada se pustinja pretvori u cvetni tepih

Pustinja Atakama na severu Čilea, poznata kao jedan od najsušnijih predela na planeti, pretvorila se preko noći u ogromno polje ružičastih cvetova.

065524

Pustinja Atakama na severu Čilea (Foto: instagram/allanboher)

Očekuje se da ovaj neverovatni prizor privuče na destine hiljada turista.

Do ove magične transformacije došlo je nakon obilnih kiša koje su pale u martu i avgustu ove godine, izazivajući pritom i brojne poplave i klizišta, u kojima je stradalo tridesetak ljudi.

Čileanci, kao i brojni turisti, dosad su mogli da uživaju u ovom prirodnom fenomenu svake godine u proleće.

037686

Foto: instagram/mortrivo)

Ovo je, međutim, prvi put u istoriji zemlje da u Atakami po drugi put u istoj godini nikne cveće. Ružičasti ćilim prekrio je pustinju već u martu i aprilu.

Direktor Nacionalne turističke agencije Atakame, Danijel Dias, kazao je da je „intenzitet boja ove godine bez presedana“, te da se očekuje da ovaj fenomen, koji će trajati od kraja novembra, privuče oko 20.000 turista.

Osim eksplozije boja, kiša u pustinji podstakla je i klijanje više od 200 vrsta biljaka.

Izvor:rtrs.tv

___________________________________________________________________________________________

Atakama
Atakama – pustinja u Čileu je potpuno bezvodni plato sačinjen od slanog zemljišta (salares), peska i bujica okamenjene lave, koja se proteže od planina Anda do Pacifika.

300px-Atacama1Prosečna širina (istok-zapad) je manja od 160 km ali se pruža od Peruanske granice 1.000 km južno do bolivijskog Altiplana. Planine najbliže okeanu čine pacifički obalski lanac, s prosečnom nadmorskom visinom od 800 metara.

Cordillera Domeyko, predeo u podnožju Anda leži na istoku.
Pustinja Atakama je najsuvlja pustinja na svetu (izuzev možda Suve doline McMurdo na Antarktiku) i potpuno je neplodna zato što je zaštićena s obe strane andskim i priobalnim planinama.

Prosečne padavine u regionu Antofagasta u Čileu, koji je deo Atakame, su samo 3mm godišnje, a bilo je perioda kada kiša nije padala i po 40 godina. Atakama je stara 15 miliona godina i 50 puta suvlja od Doline Smrti u Kaliforniji. Ona je toliko sušna da su planine koje dostižu visinu od 6.885 metara potpuno bez glečera. Najsušniji deo Atakame naziva se „dvostruka kišna senka“.

Godine 2003. jedan tim istraživača je objavio izveštaj u Sajens magazinu pod naslovom „Marsovski predeli u Atakami, Čileu i granica života mikroba“ u kome su ponovili test koji su koristile letelice Viking 1 i Viking 2, koje su se spustile na Mars da bi otkrile život na toj planeti.

U Atakami nisu uspeli da detektuju bilo kakav znak postojanja mikroba. Ovaj region je po tome verovatno jedinstven na svetu.

Atakama ima bogata nalazišta bakra i drugih minerala i najveći je izvor natrijum nitrata – „čilske šalitre“, koja je uveliko eksploatisana do ranih četrdesetih godina prošlog veka.

Atakama je nastanjena, iako je populacija vrlo retka. Kroz Atakamu ide Pan-američki auto-put. U oazama usred pustinje na visini od oko 2.000 metara nalazi se selo San Pedro de Atakama. Crkvu u selu su sazidali Španci 1577, ali arheološki nalazi ukazuju da je područje San Pedra bilo centar paleolitske civilizacije koja je zidala kamena utvrđenja na strmim planinama koje su okruživale dolinu.

Evropska južna opservatorija ima dve velike opservatorije u pustinji Atakama:
• La Silja opservatoriju i
• Paranal opservatoriju, sa vrlo velikim teleskopima.
Izvor:sr.wikipedia.org

_____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

POTERNICA ZA DOBRIM…

tamoiovde-logo

Niko se ne seća kad je to bilo, kad je Razum svoje najmlađe dete, Dobro, verujući u njegovu mudrost, poslao baš u taj svet. Iako su to derle svi držali za naivno, previše idealistično i zasanjano, i čudili se kako ga do sada još ništa nije zgazilo, budući da vazda hoda okolo sa glavom među oblacima. Razum, pak, bio je siguran da nije pogrešio – jer u tom svetu, ka kome je otpravio svoje pametno čedo, vladalo je takvo stanje, da čak ni on sam više nije imao rešenja za njega. Dugo je pripovedao svome detetu, šta treba da čini i kako da se vlada. Da tamo kuda ide, vlada malodušje, i da Razum više ne pomaže, jer sve što tamošnji stanovnici još vide i čuju, jeste raskoš obmane i zveket srebra. I da njima može pomoći samo neko čistog srca. I Dobro je sa osmehom klimnulo glavom, i pošlo na put.

izgubljen-crtez1Njegov cilj bile su neke, sasvim udaljene zemlje, kojima je bila preko potrebna njegova pomoć. Bar je tako tvrdio Razum.

Krenulo je vedra čela, sigurno u svoj uspeh. Jer ono je Dobro: ono, istina – večito dete, ali i mudro kao ćutnja. Doduše, pomalo nesnađeno, ali iskreno i razborito. Pre svega – neustrašivo. Stigavši na svoj cilj, opazilo je jedan neprobojni zid. Sa druge strane, još jedan neprobojni zid. Pred svakim od zidova, stajala je identična tabla, sa identičnim rečima na njoj – tek malo različitim u pisanju: „Nebitna Mrlja Na Mapi“.

Kao i svako večito dete, Dobro je zakucalo na široke, visoke gvozdene vratnice pred jednim od zidova. Niko nije otvorio. Ni pred drugim vratima, niko nije otvarao. Dobro je uzalud  lupalo, kucalo i dozivalo. Izmoreno, ali nespremno da odustane, ostalo je da sedi pokraj drugih vrata. U neki mah, vrata se otvoriše, i neko reče: „Zdravo, ti! Treba nam tvoja pomoć!“ Dobro se prenu, sa osmehom, jer zbog toga je i došlo tamo. Na trenutak obradovano, ono prihvati vodu i hleb, ogrtač i topli dom, sretno što može da pomogne. I Stanovnici Nebitne Mrlje Na Mapi bili su srećni. Jer, Dobro je za njih radilo, o njima se staralo, gradilo im kuće, zalivalo cveće, donosilo hranu i brinulo o njihovoj deci. Malodušje je, činilo se, bilo zauvek proterano iz njihovih prostranih, zelenih dvorišta. Sve dok nisu rekli, gledajući preko onog zida: „Premalo je! Mi bismo hteli i njihovo cveće, mi bismo se napili vode sa onog izvora od preko! A ako nam još dovedeš i njihove stanovnike da rade za nas, zamisli samo, koliko će manje posla pasti na tvoja pleća!“ I Dobro je klimnulo glavom, i zaputilo se u susednu Nebitnu Mrlju Na Mapi. Međutim, tamo su i voda, i cveće, stanovnici i kuće, bili potpuno isti kao i na prethodnoj Nebitnoj Mrlji Na Mapi. I Dobro je rešilo, da to kaže njenim stanovnicima. Da ovde nema baš ničega, što nemaju i sami. Eto, ako mu ne veruju, neka sruše taj zid između svoje, i one druge Nebitne Mrlje Na Mapi, pa će se sami uveriti.

I predložiće rukovodstvima obeju Nebitnih Mrlja Na Mapi, da sruše zidove između sebe: uostalom, tako će ih biti više, administracije će biti manje, i moći će bez mnogo gužve da pomognu jedni drugima. Osim toga, od ostataka srušenih zidova, tvrdilo je Dobro, mogu se napraviti solidne kuće, pod uslovom da zidove rušite planirano.

Visoki predstavnici NebitnihMrlja Na Mapi onda su većali: koji zid da srušimo? Jedni su rekli, srušite vi svoj. Oni drugi se usprotiviše: zašto mi?! Srušite vi svoj! I onda su počeli iznova. Kada je Dobro diglo svoj glas,  niko ga nije čuo, jer njegov glas suviše je mek i umilan. A takve glasove ne čuju predstavnici Nebitnih Mrlja Na Mapi. Oni su previše zaglušeni svojom prepirkom. Ne mogavši da se dogovore koji zid prvo da sruše, predstavnici jedne od Nebitnih Mrlja Na Mapi izgubiše strpljenje, skupiše svu silu i njome razbiše, i uz strahovitu tutnjavu nalik grmljavini, uništiše zid one druge Nebitne Mrlje Na Mapi.

I kada bi hteo, sada niko više ne bi mogao da čuje glas Dobra. A i ako se neki od stanovnika neke Nebitne Mrlje Na Mapi i prevari, pa sasluša iskreni i nenametljivi glas Dobra, ostali stanovnici obrušiće se na njega, nazvati ga glupim, isterati ga na ulicu, izudarati palicama ili zatvoriti u tamnicu.

Pošto su porušili zidove jedne drugima, zamutili vode neznanjem i zagadili vazduh netrpeljivošću, predstavnici Nebitnih Mrlja Na mapi sešće, iscrpljeni i desetkovani, ponovo za sto i većati danima i noćima o tome, gde prvo da podignu nove zidove između sebe. Ovo sa rušenjem, to ne valja ništa, zaključiće.

Sporazumevaće se savršeno, jer svi govore jedan jezik. Razumeti, pak – neće ni ovog puta ništa. Kao što nisu ni pre.

A Dobro sa takvima ne ume. Ono će se iskrasti i zauvek pobeći odande. Ostaće na vetrometini, bez zaštite, bez krova, bez hrane i vode. Ali ipak će zadržati svoj blagi osmeh.

Kada stanovnici neke Nebitne Mrlje Na Mapi budu u panici shvatili, da im je iznova potrebna pomoć Dobra, da bi ostvarili svoje ciljeve, zvaće ga i mamiti uobičajenim metodama.  No, ono se neće odazvati, jer vetrometina je daleko. Nema ulice, ni broja, niko tamo ne nosi poštu, ne dostavlja poklone ni pozdrave. Kako su osetile nesigurnost, pa i bes zbog toga što ih tako bezobzirno ignoriše, stanovnici Nebitne Mrlje Na Mapi rešili su da raspišu poternicu za Dobrim.

Međutim, takvu poternicu nije baš lako sastaviti. Prvo su se skupile najmudrije glave među stanovnicima dve Nebitne Mrlje Na Mapi, noćima i danima mozgajući: kako bi glasio tekst poternice? „Traži se Dobro, živo ili mrtvo! Naoružano do zuba…“ – predložio je jedan. Pa čekajte, panično će drugi – Dobro nikada ne nosi oružje. Ali mora zvučati opasno! Inače, niko ga neće tražiti. Ko se još uzbuđuje, zbog nekog bezazlenog Dobra. U redu, reče prvi, hajde onda ovako: „Traži se Dobro, živo ili mrtvo! Glasno je i opasno, oprez sa njim!…“ Stanite, na to će treći – Dobro nije ni glasno ni opasno. Pa dođavola, kako onda da ga tražimo?! Kakvu poternicu da napišemo? To je nemoguće – zaključiće, i rešiti, na kraju sednice od sedam dana i sedam noći, da je bolje da nastave svoje živote u Nebitnim Mrljama Na Mapi – bez Dobra.

Dobro će i dalje mirno spavati. Negde na vetrometini, sasvim daleko. Negde gde nema ni mapa, niti nebitnih mrlja na njima, omeđenih nebitnim granicama. Gde nema stanovnika koji jedan pred drugim sede zatvorenih očiju, i noćima pregovaraju zatvorenih ušiju. Na istom jeziku, koji ne razumeju.

Ono će doći samo onima, koji ga iskreno požele. Bez poziva, poklona, molbi i žalbi. Samo će znati da pronađe one kojima je zaista potrebno – čak i ako je razočarano, izigrano i prognano. Doći će sa svojim osmehom i detinjim očima, sa spremnim, toplim zagrljajem. Čak iako je jedino u šta je još sigurno, to, da nikada neće pobediti.

Jovana Nastasijević

Izvor:kulturniheroj.com

__________________________________________________________________________________________

ŠTA ME SE TIČE…

tamoiovde-logo

ŠTA ME SE TIČE

zzzz

Slika: Jasmina Milošević

Šta se mene ili koga još tiče
što će i dalje biti izlazaka i zalazaka sunca,
snega na planinama, šafrana,
i čovečanstva sa njegovim mačkama i psima?

Šta nas se tiče,
što će u velikom zemljotresu deo severne Kalifornije,
propasti u more,
što će biti razmatrana legalnost brakova s kompjuterima,
što će nastati kibernetičko planetarno carstvo,
što će 3000. godine u Rimu biti svečano proslavljen
ulazak u četvrti milenijum hrišćanstva?

Šta nas se tiče – ako će u našem predelu prestati
vreva sveta
i što ćemo preći u Drugo, izvan vremena i prostora.

Uzaludno nas u obredu Zadušnica mame jelom i pićem.

Ne oglašavamo se, jer nedostaje nam jezik sporazumevanja sa živima.
I vene nepotrebno cveće, tu stavljeno kad smo već bili daleko.

Česlav Miloš
Iz zbirke Poslednje pesme

Prevod: Biserka Rajčić

_____________________________________________________________________________________

DA BUDE ZDRAVLJA, PLODA I RODA…

tamoiovde-logo

Đurđevdan

Đurđevdan je hrišćanski i narodni praznik koji se proslavlja 6. maja (23. aprila po starom kalendaru), čime se obeležava uspomena na Svetog Đorđa. Proslavljaju ga i katolici i pravoslavci 23. aprila, svako po svom kalendaru, kao Dan Svetog Georgija.

Kod Srba je on poprimio i neke druge osobine, mešajući se sa predhrišćanskim kultovima Balkana, pa se zato i praznik Svetog Georgija kod Srba ne slavi isto kao u drugim hrišćanskim zemljama.

Poreklo praznika

220px-Orthodox_Bulgarian_icon_of_St._George_fighting_the_dragon

Sveti Đorđe ubija aždaju (pravoslavna ikona)

Đurđevdan je praznik sa jako puno narodnih običaja vezanih za njega, i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju.

Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primio hrišćanstvo.

Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika.

Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje Svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine.[1]

Narodni praznik
Đurđevdan se smatra za granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve. Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja i verovanja, pa i magijskih radnji.

Glavni običaji su:
• pletenje venaca od bilja
• umivanje biljem
• kupanje na reci

Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili „berićetni“ – „Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“. Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore.

Takođe, opletu se venčići od „đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.[2]
Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – „da bi se sačuvali od grada“ (slično krstovima od badnjaka za Božić).

Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa[3]; to se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.[4]
Ujutru se svi redom umivaju vodom: deca – „da budu zdrava kao dren“, devojke – „da se momci grabe oko njih“, stariji – „da budu zdravi“, domaćin – „da mu kuća bude dobro čuvana“, itd. Svaki prema svojim potrebama i željama.[4]

Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko).[5] Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem. Ponegde se mladež ljuljala na drenovom drvetu, „da bi bila zdrava kao dren“, a devojke su se valjale po zelenom žitu, „da bi im kosa rasla kao žito“.[6] Posebnoj je za ove običaje značajno bilje (poput selena, koprive, vrbe, drena, zelene pšenice itd.), kojim se ljudi i žene kite, ili „pričešćuju“ ili potapaju u vodu, u kojoj će se kupati, ili se po njima valjaju, ili (ako je drvo) ljuljaju, itd.[5]

Đurđevdanski uranak

220px-Ražanj

Jagnje na ražnju

Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na „đurđevdanski uranak“, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće; obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.[2]

Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.[4]

Trpeza
Oko Timoka svaki domaćin na Đurđevdan dotera pred crkvu po jedno muško jagnje, i tu mu na svaki rog prilepi po voštanu svećicu, pa sveštenik posle liturgije izađe među jaganjce, zapale se jaganjcima sveće na rogovima, očita im se molitva i blagoslove ih za trpezu.[7]

Oranje brazde oko sela
Zemljoradnici su oko sela oboravali brazdu koja je činila magijski krug u koji zle sile nisu mogle da prodru.[6]

Stočarski praznik
Ovaj praznik naročito poštuju stočari. Ovog dana se stoka isteruje u planine na letnje paše. Tada se kolje prvo jagnje čijom su se krvlju, radi zdravlja, ukućani mazali po čelu i obrazima.[6] Sakramentalna žrtva jagnjeta, s kojim se „pričešćuju“ sva deca, je ujedno i najvažniji od običaja za taj dan.[5]

Razna verovanja
Pre Đurđevdana ne treba selena brati ili mirisati, a na Đurđevdan svako uzme po jedan stručak te omiriše i zadene se za pojas, a devojke i mlade za đerdan.[7]
Na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da spava na tom istom mestu“.[8]
Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre „da bi zaštitili sebe i selo“.[6]

Vračanja za plodnost

Običaji vezani za Đurđevdan se vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski značaj. Međutim, najveći broj običaja spada u čistu magiju, kod čega onaj, koji ih vrši, nema u vidu nikakvog određenog demona ni božanstvo.[5]
Žene i devojke donesu uveče kući „omaje“ tj. vode sa kola vodeničnoga, „da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne“, kao omaja od kola, i stave u nju različitog bilja a naročito selena, da prenoći, pa se ujutru njom kupaju u gradini pored selena i pored ostalog cveća.[7]

Zarad plodnosti svoje stoke, da bi oduzele mleko tuđoj stoci, noću neke žene vračaju (retko muškarci), koje su gole i jašu na vratilu (obilaze oko tuđih torova).[5] Sve to pokazuje, da je običaj veoma star.
Na sličan način privlači se i poljska plodnost. Sa velikom revnošću praktikuju se i ljubavna vračanja i gatanja. Vrste gatanja i predmeti, po kojima se gata, vrlo su mnogobrojni (po hlebu, koprivama, kukavici, svinjama, rosi itd).[5]

Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro – „da će biti plodna godina“, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša – „da će leto biti sušno“. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.[8]

Praznik Svetog Đorđa
Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikonii predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane. Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac „neznaboštvu“.

Pod pobedom koju je Sveti Đorđe odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti, i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina. Žena na ikoni je možda i sama sveta Aleksandra, žena koja se tradicionalno poistovećuje sa Priskom, suprugom cara Dioklecijana, i veruje se da predstavlja simbolično mladu hrišćansku crkvu.[6]
Po broju svečara, Đurđevdan je na drugom mestu u Srbiji (posle Nikoljdana).

Istorija
U vreme srpskog ropstva pod Turcima, Turci su bili odredili da im se godišnji porez plaća u dva dela: na Đurđevdan i na Mitrovdan.

Nekada su ovog dana hajduci napuštali svoja mesta zimovanja, svoje jatake, i odlazili u šumu na zakazano mesto da ponovo otpočnu sa hajdukovanjem. U narodu je ostalo sećanje na tadašnje hajdukovanje, pa je ostala i izreka „Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak“.

Reference

• Vladika Nikolaj Prolog za 23. april, Pristupljeno 4. 5. 2013.
• • Milan Vuković, 1985., str. 112
• • Randelj, 2006. i Milan Vuković, 1985., str. 112
• • Milan Vuković, 1985., str. 113
• • Veselin Čajkanović
• • Mirjana Kandić, 2003.
• • Vuk Karadžić, 1867., str. 28
• Vuk Karadžić, 1867., str. 29

Literatura
Krvna žrtva: transformacije jednog rituala. Balkanološki institut. Beograd, 2008. ISBN 978-86-7179-065-9
Mirjana Kandić: Sveti velikomučenik Georgije – Đurđevdan i Đurđic, Srpske slave i običaji, 1. deo, Smederevska sedmica br. 234, od 15. 1. 2002. [1]
Vuk Karadžić: Život i običaji naroda srpskoga, Beč, 1867.
Vladika Nikolaj Velimirović: Ohridski Prolog [2]
Srpska pravoslavna crkva Crkveni kalendar
Veselin Čajkanović: Đurđevdan, u Narodna enciklopedija, od grupe autora, 1927.
Đorđe Randelj: Svetačnik: slave i verski običaji kod Srba, Ljubitelji knjige, Novi Sad, 2006.
Milan Vuković: Narodni običaji, verovanja i poslovice kod Srba, Beograd, 1985.
Izvor: sr.wikipedia.org/sr 

________________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE – FotoPlus

Pročitaj i: DAN CVEĆA I LJUBAVI- ĐURĐEVDAN…

________________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S

 

 

 

 

 

________________________________________________________________________________________

LEPOTA NAKITA SRPSKIH NEVESTI…

tamoiovde-logo

Deo tradicije kroz vekove

Običaj nošenja nakita kod Srba imao je u prošlosti dvojaku ulogu: estetsku i simboličnu. Nakit je korišćen kako da ulepša osobu koja ga nosi, tako i da ukaže na njen položaj, stalež i religioznu pripadnost. Simbolika nakita kod žena imala je naročito značenje u periodu njene pripreme za udaju, kada se značajno menjao njen društveni status.

e3d4dcf128074f7b86ba0fbc0c85f813_LSklapanje braka predstavlja jedan od najvažnijih momenata u životnom ciklusu svakog pojedinca. Bračna ceremonija kao obred prelaza iz jednog životnog perioda u drugi, za srpsku ženu u prošlosti odvijao se u tri faze i obuhvatao je tri statusa.

U prvoj fazi, kada žena ima status udavače morala je o tome da „obavesti“ zajednicu. Najrečitiji i najočigledniji način da stavi do znanja da se njen devojački život završava je putem načina ukrašavanja.

Udavača se tada oblači lepše od drugih mladih devojaka, kiti se cvećem i nosi bogatiji nakit nego ostale žene. To traje do veridbe, odnosno udaje, kada nastupa druga faza prelaznog stanja koje za srpsku nevestu u prošlosti nije bilo vremenski određeno. Trajalo je do rođenja deteta, pa i duže.

Posebnost položaja neveste naročito se izražava lepotom i bogatstvom nakita. Naime, ona nosi sav nakit koji je nosila kao devojka, ali još bogatiji i raskošniji. Količina i vrednost nakita koji se priprema za svadbu jasno govori o značaju samog čina udaje i statusa neveste, kada svaka žena možda najviše u životu blista od sreće i zadovoljstva.

Najvažniji deo srpskog nevestinskog nakita tokom 19. i prve polovine 20. veka je oglavlje ili ukras za glavu, koji mlada prvi put stavlja na dan venčanja, a zatim ga nosi u svečanim prilikama za sve vreme trajanja statusa neveste. Rođenjem prvog deteta nevesta skida sa oglavlja jedan deo nakita i tim činom stavlja do znanja da se zauvek odvaja od svoje dotadašnje uloge. Time započinje treća faza, kada nevesta stiče položaj udate žene, koji se u okviru zajednice najviše ceni.

U 19. veku na širem području Balkana, gde žive Srbi, oglavlja se odlikuju velikom raznovrsnošću oblika i načina ukrašavanja.
Najpoznatija vrsta nevestinskog ukrasa za glavu je „smiljevac“. Ovaj ukras, koji ima oblik kape bio je obavezan deo nošnje neveste u Šumadiji, Beogradskoj Posavini, Levču, Resavi, Temniču, Timoku, Pomoravlju, okolini Jagodine, zatim u užičkom, čačanskom, rudničkom i valjevskom kraju. Zajedničko svim smiljevcima je da se prave od cveća i novca, a razlikovali su se samo po obliku i veličini.

Glavni ukras smiljevca bio je napravljen od raznovrsnog cveća. Za ukrašavanje je korišćen bosiljak, kičica, majčina dušica, nana, rudača i najviše smilje, po kome je ova svojevsna kapa dobila ime. Sveže nabrano cveće prišivano je na osnovu kape, a zatim je ta „cvetna bašta“ ukrašavana perjem iz krila i repova petlova i ćurana, a kod bogatijih devojaka i perjem pauna. Paunovo perje bilo je posebno cenjeno, jer se verovalo da okca na njemu odvraćaju zle poglede i štite nevestu od uroka.

Odmah po venčanju neveste su menjale oglavlje, pa su tako prve godine o blagdanima nosile velike vence, načinjene od kupovnog cveća iskićene raznim perjem. Druge godine, ili po rođenju prvog deteta, neveste su nosile tzv. podsmiljke, koji imaju izgled manjeg venca na kome nema više smilja, već drugog cveća, a posle tog perioda mlada udata žena počinje da nosi manje dekorativno oglavlje pod nazivom „konđa“.
Običaj je bio da se sa smiljevca poskida novac koji su žene čuvale kao dragocenost, ili su njime ukrašavale oglavlja koje su nosile kao udate žene.

U istočnoj Srbiji su neveste osim smiljevca često nosile oglavlje pod nazivom „trvelji sa prevezom“. Trvelji su bile dve jako debele pletenice upletene od prave ženske kose sa dodatkom vune, ili tuđe kose. Te pletenice su se vezivale tako što se najpre spuste između uha i obraza, a zatim se vrate ispod uha i vežu na potiljku.

Trvelje su neveste ukrašavele cvećem, perlama, šljokicama, ukrasnim iglama i nizovima novca. Preko trvelja stavljen je prevez u vidu pravougaonog komada tkanine, koji je zahvatao polovinu temena i spuštao se do polovine leđa. Prevez je kićen niskama novca, bojenim perjem, paunovim perom, praporcima i lančićima sa privescima. Svi ti ukrasi osim dekorativne imali su i apotropejsku ulogu, da zaštite nevestu od zlih uticaja.

Krajem 19. i početkom 20. veka, pod uticajem građanske nošnje, venčana kapa postaje fes, ves ili vesić. Fes je bio sašiven od crvene čoje, a oko njega su se obavijale vitice i preveza, odnosno uvrnuta tanka marama sa prstenom u sredini. Preko fesa se nosila tanka prozirna crvena marama, duvak, koja je pokrivala lice, glavu i leđa. Za pričvršćivanje fesa korišćene su igle sa različitim ukrasima, a imućnije mlade stavljale su iglu od srebra, ili pozlaćenu u obliku hrastovog lista pod nazivom „čelenka“.

Veoma dekorativnu vrstu oglavlja nosile su neveste u Mačvi, u vidu teške kape zvane „naniz“, sa svih strana iskićene srebrnim novcem. Ova kapa produžavala se niz pleća i preko grudi i bila iskićena smiljem i ponekad ružom. Dan posle venčanja mlade u Mačvi su nosile oglavlja pod nazivom „konđa“ i „obradač“, bogato dekorisana kompletom nakita poznatim kao ukovi i kuke. Ukov se sastojao od tri ili pet ukovica, ili okruglih filigranskih pločica spojenih lančićem u vidu girlandi, a kuka od tri spojene pločice sa alkama na krajevima kroz koje su se provlačile dve igle.

U Vojvodini su neveste nosile visoke okrugle kape „kofire“ pravljene od kartona i obložene veštačkim cvećem i trešnjama. Na vrhu ove kape stajalo je zakačeno paunovo perje sa ogledalcem u sredini. Omiljeno oglavlje, posebno imućnih vojvođanskih nevesta, bila je i kapa zlatara ili zlaćanka. Ove kape imale su izdužen oblik sa dva para traka. Izrađivane su od svile, atlasa, satena ili brokata obično bele, žute ili plave boje. Cela površina kape ukrašena je zlatovezom sa motivima srca, lale i ljiljana. Zlatara se ukrašavala i staklenim kamenjem, šljokicama i staklastim perlicama.

U nevestinski nakit za glavu spadale su i naušnice, ili minđuše koje su bile različitih oblika i dekoracije. Minđuše su rađene u tehnici filigrana i ukrašene raznim vrstama poludragog kamenja. Minđuše, kao obavezan deo nakita nevesti, osim ukrasnog karaktera imale su i magijska svojstva, naime verovalo se da mogu da zaštite onoga ko ih nosi.

Neveste u Srbiji nekada su obavezno kitile vrat i grudi ogrlicama poznatim pod imenom gerdani, đerdani ili nanizi. Posebno omiljeni bili su đerdani ili dukati sa nanizanim austrijskim, turskim i srpskim srebrnim ili zlatnim novcem, nanizani na vuneni gajtan, tekstilnu i kožnu traku, pa i srebrni lanac. Ovakve oglice od novca imale su ponekad i okvir u sredini za veću paru, koja je predstavljala lepo ukrašeni privezak.
Svrha nakita za vrat i grudi bila je prikazivanje materijanog stanja devojke, što je bio jedan od osnovnih kriterijuma u izboru bračnog partnera.

Veoma značajan i dekorativan deo ženskog nevestinskog nakita bile su različite vrste pojaseva sa kopčama, paftama, koje su u 19. veku bile takođe obavezan deo narodne nošnje. Veoma popularne su badem kopče, koje, kako sam naziv kaže, imaju oblik badema. Ove i kopče drugih oblika, izrađene su u tehnici filigrana i granulacije, a među njima su poznate pirotske kopče u obliku ploče od srebra ukrašene biljnim motivom i pticama. Lep detalj nevestinske odeće činili su i kožni pojasevi ukrašeni metalnim pločicama, ili okovanim poludragim kamenjem, najčešće ahatom. Ovaj pojas u narodu se zvao „okovanik“.

Srpske neveste nosile su narukvice i prstenje, koji su imali značenje amuleta. Naročitu magijsku snagu imao je prsten, koji je po narodnom verovanju štitio od zlih duhova. Kroz prsten je nevesta trebalo da pogleda svog mladoženju kada je sa svatovima dolazio po nju, kako bi joj bio veran u braku. U ceremoniji venčanja mlada i njen supružnik stavljaju burmu jedan drugom na ruku, koju potom nose celog života, kao simbol trajne, neraskidive veze.
Izvor: srbijuvolimo.rs


KIKINDSKA ZELENA LEPOTICA…

tamoiovde-logo

Kikindska ulica uvrštena u 50 najlepših ulica sveta

Priča o 49 najlepših ulica pokrivenih cvećem i drvećem obilazi svet putem društvenih mreža.

Iznenađeni u tome što je prestižni sajt Arhitektura i dizajn (www.architecturendesign.net) koji ima preko 12 miliona pregleda nedeljno, ulicu Generala Drapšina iz Kikinde uvrstio u ovu jedinstvenu listu, stavlja nas u poziciju ponosa na to što jesmo iz ovog lepog grada, ali i sa velikim upitnikom, zašto je mi tako ne vidimo?

ulica-kikinda_660x330

Fotografija Nebojše Tatomirova kojom je na sajtu http://www.architecturendesign.net predstavljena najlepša kikindska ulica

Kada gosti i turisti dođu u naš grad, obilaze trg i značajne institucije diveći se starim građevinama, oni srećniji Starom Jezeru i Suvači. Malo ko pak dobije priliku da osim što iz pravca autobuske stanice „preseče“ ulicu drvoreda, vidi nešto što je pomenuti sajt stavio na čak 22. mesto na listu očaravajućih ulica.

Za razliku od ostalih ulica predstavljenih na ovoj listi koje su iz egzotičnog Brazila, mediteranske Grčke i Italije, dalekog Japana i Zimbabvea, očekivano Sjedinjenig Američkih Država, ulica Generala Drapšina (i onaj deo koji se zove Braće Tatića), je jedna od retkih na listi koja reprezentuje naše podneblje, pa se čini da je naziv pored slike „Kikinda, Serbia“ predstavilo naš grad u svetu kao primamljivu turističku destinaciju.

Želeći da se o ovome govori svima onima koji su posetili, ali i onima koji će posetiti Kikindu imamo želju i obavezu da kao ponosni Kikinđani lepotu šetnje pod tim krošnjama podelimo sa drugima. Pored te lepote i romantičnosti na sajtu se kaže još i da su ulice nadkrovljene drvećem ili cvećem odlično rešenje za pitanja zaštite životne sredine, da podstiču zdrave stilove života kroz šetnje ili vožnju biciklom.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Ulica Generala Drapšina Foto: http://kikinda-kikinda.blogspot.com/

Nadamo se da će kroz ovo priznanje za naš grad svako od nas uložiti više napora da, kako ova tako i druge ulice u gradu, budu primer očuvanja tradicije, kulture ponašanja i lepote, trudeći se da i budućim generacijama omogućimo priliku da gaze žuto ili gledaju gore u zeleno lišće hodajući kroz jednu od 50 najlepših ulica sveta.

Izbor najlepših ulica možete pogledati ovde:

http://www.architecturendesign.net/45-of-the-worlds-most-magical-streets-shaded-by-flowers-and-trees/#.VMYxKQbl4sY.facebook

Izvor:kikinda.civilon.com

___________________________________________________________________________________

JESENJE LEPOTICE…

tamoiovde-logo

Hrizanteme

Jesenja ruža-hrizantema je prava „zavodnica“ zbog svoje lepote i činjenice da ona cveta onda kad svo drugo cveće prestane i njene prelepe boje krase terase i dvorišta u prohladnim oktobarskim danima.

2955874dabdd61fd763b543a1fbf3447_LHrizantema spada u značajne vrste rezanog cveća, koje se može neprekidno gajiti u otvorenom i zatvorenom prostoru.

Chrysanthemum sinense je biljka poreklom iz Kine i Japana, predstavlja genetsku osnovu za varijetete sa krupnim cvetovima hrizanteme. Chrysantemum indicum je takode mnogo cenjena i gajena vrsta.

Obe vrste zajednickim imenom nazivamo jesenje ruže.

Ima ih u velikom broju varijeteta i sorti. Boja cveta je: bela, žuta, ružičasta, crvena, svetloljubičasta, a može biti i dvobojna. Gaje se mnogobrojne baštenske vrste dendranteme koje se razlikuju uglavnom po visini i izgledu cveta. Ima jednostavnih, polupunih i punih cvetova raznih boja i oblika.

Neke nisu otporne na hladnoću, pa se mogu naći samo u staklenicima, ali postoji i veliki broj višegodišnjih varijeteta koji se mogu gajiti na otvorenom polju. Hrizantema je naročito pogodna za jesenju proizvodnju, mada se cvet može dobiti tokom cele godine. Gaji se pre svega za rezani cvet za aranžiranje buketa, venaca, cvetne korpice. Sve više se gaji kao saksijska biljka za dekoraciju prostorija, a naročito mnogo za groblja.

Baštenske hrizanteme zahtevaju dosta prostora, pa ih treba saditi na rastojanju oko 40 cm. Lepe su pojedinačno i u grupi, a efektne su i u kombinaciji sa drugim biljkama, naročito onim zimzelenim, što vrtu daje efektan zimski izgled.

Hrizanteme će takođe doprineti i izgledu grupacije listopadnih biljaka, koje zimi izgledaju prilično beživotno. Vrlo lepo izgledaju i bordure od ove biljke, a pojedinačni žbunovi mogu se formirati i u vidu malog drveta, zakidanjem terminalnog pupoljka glavne i odsecanjem donjih grana do željene visine krošnje. Ovakva biljka će naročito lepo izgledati u žardinjeri.

U zavisnosti od vrste i načina na koji se gaji, ova jesenja hrizantema u visinu raste 30-80 cm, a u širinu 30-50 cm. Njen koren je jako razvijen, stabljike su uspravne, dok su listovi jajastog oblika, rascepljeni. Dekorativna vrednost ove trajnice je u tome što cveta u jesen i zbog toga nije podesna za leje sa trajnicama koje cvetaju u leto.

Sadimo je pre svega u leju kao trajnicu koja cveta u jesen.

Izvor: Srbiju volimo


MORAM DA IMAM SOPSTVENI VRT…

tamoiovde-logoVrtovi koji mame uzdahe

Ako ovih dana žudite da pobegnete u hlad nekog prelepe bašte pune cveća i zelenila, evo prilike da, barem u mašti, „prošetate“ stazama najlepših vrtova Evrope

30-basta_620x0
Moneov vrt
Kada se 1883. godine nastanio u malenom Živerniju, Klod Mone, slavni francuski impresionista, verovatno nije ni slutio da će svet opčiniti ne samo svojim slikama, nego i čuvenom, živopisnom cvetnom paletom u prekrasnoj bašti koju je ovde podigao.
Vrt je podeljen na dva dela. Jedan se nalazi ispred kuće i karakteriše ga dubina, simetrija i raznovrsnost boja. Od cveća su najzastupljeniji irisi, narcisi, božuri, suncokreti, ruže i livadsko cveće. Na prelazu vrta nalazi se drvo paulovinija i grmovi lavande u kombinaciji sa narandžastim azalejama. Drugi deo krasi asimetrija, jezerce sa ribama, japanski most sa visterijom, žalosne vrbe i bambusi.

Vrt Ninfa
Udaljen svega 70 km od Rima, Vrt Ninfa koji se prostire na površini od 105 hektara, sigurno je jedan od najromantičnijih na svetu.
Krasi ga 1.300 različitih biljaka, uključujući i retke vrste iz Brazila, Irana i Severne Afrike.
Osnovala ga je Engleskinja Ejda Vilbraham, dok je Kaetani, muzičar i štićenik mađarskog kompozitora Franca Lista, osmislio potočiće i vodopade, stvorivši tako božanstvene melodije bašte.

Kaetanijeva supruga, Margerit Čapin obogatila je baštu ružama, irisima, petunijama i bambusima. Banane, američki ljiljani i japanski javor takođe se mogu videti pored ruža koje su obgrlile 21 metar visok čempres.
Vrt je od aprila do novembra prepun cveća.

Ako ste u mogućnosti, obavezno ga posetite.
Izvor:.novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

Longlit Lavirint je najduži na svetu!

Longleat Hedge Maze (Longlit lavirint) se nalazi u bašti oko dvorca Longleat u Engleskoj, koji se nalazi u blizini sela Horningšam odnosno blizu grada Varminster. 

Untitled-1_620x0Ovo je najduži lavirint ( od žive ograde) na svetu! Dizajniran je i napravljen još 1975 . godine.

Untitled-4Dužina lavirinta odnosno hodnika je dužine 2,72 kilometara, dok je visna zidova od žive ograde oko 2.5 metra. Takođe ovaj ogormni lavirint se prostire na površini od oko 1,5 hektara zemljišta, a sastoji se od 16.000 engleskih tisa.

Sa ovim brojkama ovo je najduži lavirint na svetu.

Kolika je veličina ovog lavirinta govori i to da je za orezivanje ove žive ograde potrebno skoro više od mesec dana! A orezivanje ograde obavlja se na svakih 6 meseci!

Untitled-3Lavirint u Longlitu ima nekoliko ćorsokaka, dok su na nekoliko mesta postavljeni mali mostovi kako bi posetioci mogli lakše da vide gde se nalaze, a tu je i središnji deo u kojem se nalazi mali toranj.

Nemojte da vas zavaraju ove slike i da vam se ovaj lavirint čini tako malim.

Untitled-2Uzbudljiva šetnja najdužim lavirintom sveta Longlitom može potrajati i do sat i po vremana lutanja.

Naravno u današnje vreme uz GPS uređaj ili Google maps uređaje mnogi su „varali“ u lavirintu, a i u slučaju da zalutate uvek su tu putokazi.

Ipak mislimo da je avanturu mnogo lepše „okusiti“ onako na običan i fer način zar ne?

Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

BAJKOVITA, PLAVA ŠUMA…

TAMOiOVDE-logo

Verovali ili ne, ova bajkovita šuma zaista postoji!

suma-beglija-halerbos-printscreen-yt-1403880635-524429Razlog zbog kojeg ova šuma izgleda kao da je plod mašte, jeste činjenica da je prekrivena gustim tepihom plavog i ljubičastog cveća, koja je u kontrastu sa zelenim lišćem

Ova magična šuma se zove Halerbos i nalazi se u Belgiji na oko 30 minuta od Brisela.

U pitanju je veoma stara šuma, oko 300-400 godina, što se najbolje može oceniti zahvaljjući gustom cvetnom pokrivaču, koji imaju šume te starosti.

suma-beglija-halerbos-printscreen-yt-1403880635-524431Razlog zbog kojeg ova šuma izgleda kao da je plod mašte, jeste činjenica da je prekrivena gustim „tepihom“ plavog i ljubičastog cveća.

Ovaj prizor moguće je videti samo krajem proleća i početkom leta, kada je u punom cvatu.

<

p style=“text-align:justify;“>Klima je uglavnom nešto svežija, a može biti i maglovito, što otežava pristup profesionalnim fotografima, kojih je ovde na svakom koraku, ali dodaje magije na ovaj već mistični predeo.

Autor: EPK,Foto: Printscreen

Izvor:kurir-info.rs/

_______________________________________________________________________________________________

OSEĆAJ DA JE PROLEĆE VEĆ STIGLO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________

Najlepša cvetna polja na svetu

komercijalno-uzgajanje-cveca-holandija

Uzgajanje cveća u Holandiji, Foto: Youtube

Šta je to lepše od cveća? A slika na kojoj milioni cvetova rastu na šarenim poljima koja se prostiru unedogled, oduzima dah.

Od predivnih polja lala u Holandiji do nestvarinih parkova Japana, mnogobrojni turisti uživaju u mirisu i izgledu cvetnih prizora dok kroz njih šetaju ili voze bicikle.

Koji od ovih cvetnih polja se vama najviše dopada?

cvetni-park-takinoe-2-japan

Cvetni park Takinoe, Japan Foto: Youtube

kalifornija-sad

Polje cveća u Kaliforniji, SAD, Foto: Youtube

komercijalno-uzgajanje-cveca-3-holandija

Komercijalno uzgajanje cveća u Holandiji, Foto: Youtube

nacionalni-park-sibilini-italija

Nacionalni park Sibilini, Italija, Foto: Youtube

hokaido-japan

Cvetna polja na Hokaidu, Japan, Foto: Youtube

polja-lavande-francuska

Polja lavande u Francuskoj, Foto: Youtube

komercijalno-uzgajanje-cveca-holandija-2

Uzgajanje cveća u Holandiji, Foto: Youtube

prva.rs ____________________________________________________________________

BELA CRKVA – BANATSKI RAJ…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________

Na svojim veštačkim jezerima nudi turistima miran odmor. Idila na mestu gde se prepliću bujna vegetacija ievropska Sahara

19-BELA-CRKVA---Vile-i-apartma_620x0ŠARM varošice kakve je Mir-Jam rado opisivala u svojim romanima, šarenilo više hiljada vrsta cveća, čije dekoracije u privatnim dvorištima prolaznike ostavljaju bez reči, dve reke i čak sedam veštačkih jezera, zbog čega je nazivaju i „vojvođanskom Venecijom“…

Sve ovo ima Bela Crkva, malo mesto na jugu Banata, ekonomski gledano jedno od najsiromašnijih u Srbiji, ali po geografskom položaju, prirodi i turističkom potencijalu – veoma bogato.

Bela Crkva je pažljivo ušuškana na mestu gde se prepliću bujna vegetacija, plodna zemlja i „evropska Sahara“ – Deliblatska peščara. Na sreću ili nažalost, u ovoj varošici vreme kao da je stalo, pa stare barokne fasade, lepo uređeni parkovi i mirne ulice odaju utisak da ste se vratili u 18. ili 19. vek. Ništa ne remeti ravničarski mir. Čak je i vazduh potpuno čist, jer u Beloj Crkvi ne postoji nijedan industrijski pogon, a ruže vetrova sa obližnjih rumunskih Karpata donose planinsku svežinu.

– Bela Crkva je ovozemaljski raj – uverava Miroslav Miladinović, vlasnik jedne vile za izdavanje apartmana na Glavnom jezeru, koji je proputovao svet, ali je odlučio da penzionerske dane provede upravo na obali ovog jezera.

SOM BESI, JABUKE I CVEĆE

BELOCRKVANI svake godine organizuju tri velike manifestacije, koje dodatno privlače turiste. Najstarija je „Karneval cveća“, koja ima tradiciju dužu od 150 godina. Tu je i „Lov na Besija“, soma kapitalca koji caruje dubinama Glavnog jezera, kao i „Bela Crkva u jabukama“, manifestacija koja promoviše ovo voće i njegove proizvođače, s obzirom na to da su Belocrkvani jedni od najvećih izvoznika ovog voća u Srbiji.

 

Nesumnjivo, najveća turistička atrakcija Bele Crkve su pomenuta veštačka jezera, koja su nastala decenijskim iskopavanjem šljunka sa polja između Bele Crkve i sela Vračev Gaj. Ostaci Panonskog mora i podzemne vode odmah su napunili te iskopine, pa su Belocrkvani nesvesno dobili sedam vodenih oaza, u kojima, kada je sezona u jeku, uživa više od 10.000 turista dnevno.

19-BELA-CRKVA---Glavna-plaza-n– Bela Crkva je postala idealno mesto za vikend-turizam. Iako je sezona zbog lošijeg vremena kasno počela, sada možemo da se pohvalimo da su nam gotovo svi smeštajni kapaciteti popunjeni do sredine septembra – kaže Lujza Licko iz Turističke organizacije Bela Crkva.

A gostiju ima iz svih krajeva Srbije i Evrope. Uglavnom dolaze porodično, sa decom, jer plitka i topla voda i lepo uređene šljunkovite plaže na Glavnom i Vračevgajskom jezeru (jedinim uređenim kupalištima) predstavljaju idealno mesto za beg od gradske vreve.

– Svake godine dolazimo na ova jezera. Prelepo je, mirno i tiho, a vodi fali samo so da bismo imali osećaj kao da smo na moru – šaljivo kaže Lučijan, Rumun iz okoline Temišvara, koji se u Beloj Crkvi odmara sa porodicom.

16973005205210cd14e49a5046804117_v4 big

Belacrkva.rs

Zbog sve većeg interesovanja turista, poslednjih godina je u šumici na Glavnom jezeru niklo četrdesetak privatnih vila za izdavanje apartmana, koje su uređene po visokim standardima. Mnoge od njih gostima nude potpunu privatnost na svojim betonskim plažama. Cene u apartmanima se kreću od 30 do 60 evra za dan, a za one sa tanjim novčanikom Bela Crkva nudi i smeštaj u kamp prikolicama i bungalovima, koji su pozicionirani na Vračevgajskom jezeru.

Od 2013. godine na jezerima je prvi put uvedena i spasilačaka služba, a tu je i služba hitne pomoći, koja na motorima patrolira obalom. Dakle, samo je potrebno da spakujete manji kofer i da se uputite u „ovozemaljski raj“, a priroda Bele Crkve će se postarati da vas očara i natera da joj se vraćate.

J. Jovanović | novosti.rs/


 

Slavna privredna prošlost Bele Crkve


belacrkva1Još svojim osnivanjem početkom XVIII veka Bela Crkva je bila predodređena da postane privredni, politički i kulturni centar južnog Banata. Pre svega bila je predodređen za razvoj poljoprivrede i vinogradarstva. Početkom XX veka oko 70 odsto stanovništva južnog Banata bavilo se vinogradarstvom.

Voćarstvo i zemljoradnja su intenzivno razvijani. Vino, rakija, liker, konjak i druga pića izvoženi su širom Evrope. Zahvalčjujući specifičnom podneblju, Banat je postao i veliki proizvođač svilene bube. U Beloj Crkvi je 1876. godine postojalo pet fabrika svile. Pored fabrika svile, uspešno su radile i fabrike cigle i crepa, konjaka i likera, parna strugara, fabrika prehrambenih proizvoda, kože, mlinska industrija, majdan za bagerovanje šljunka, tri fabrike sodne vode i tako dalje. Zapažen je bio i razvoj cvećarstva.

Godine 1931. u Beloj Crkvi je radilo 349 zanatskih udruženja i 392 radnje.

paunpress.com


Priredio: Bora*S

DA LI JE MOGUĆ OPSTANAK…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

ČUDESNE LIVADE TRANSILVANIJE

Zemljoradnici su u Transilvaniji stvorili čitav krajolik od cvetnih livada. Da li takvi prizori mogu da opstanu?

images-2013-07-cudesna_polja_transilvanije_aps_948431623

Snimila: Rina Efendi

Ne možete a da se ne smešite dok početkom leta šetate kroz travnate transilvanijske doline.

One odišu nekom vrstom mirisnog blagostanja, mahom stoga jer ove doline u sklopu Karpata, u samom srcu Rumunije, poseduju jedno od izuzetnih blaga kultivisane prirode: neke od najizdašnijih i botanički najraznovrsnijih livada u Evropi.

Na samo jednom kvadratnom metru može se naći i do 50 različitih vrsta bilja i cveća, a na nešto malo većoj površini i znatno više od toga. Ovaj cvetni raj obdelava priroda uz pomoć ljudskih ruku. Obilje opstaje na livadama jer se one kose svakog leta.

Ukoliko bi se zapustile, za tri do pet godina zarasle bi u šiprag. A sada, ovakva kakva jeste, Transilvanija је divotni svet simbioze čoveka i prirode. Miris livada postepeno jača tokom čitavog dana, a kad sunce zađe, sa brežuljaka dopre medni miris noćnih frajli koje oprašuju noćni leptiri.

Dok šetate, cveće vam se upliće oko nogu. Obronci su ljubičasti od žalfije i ružičasti od slatke deteline, i to bez hemijskih sredstava i veštačkog đubriva, koje ovi siromašni seljaci ne mogu da priušte, a uzgred i nemaju u njih poverenja. Žutilovke, jedna vrsta krupnijeg ljutića, niču na vlažnom tlu poput minijaturnih japanskih svetiljki. Mali jarkonarandžasti cvetovi runjike rastu izmešani sa kiselicom i orhidejama, zvončićima i žutim petlovim krestama. Pred vama iskrsavaju i beže zečevi. Na nekim mestima trava je grubo zgnječena i razmaknuta – tu su prošli medvedi u potrazi za mravinjacima i pečurkama.

Ukoliko idete u društvu Atile Šariga – snažnog i rečitog tridesetogodišnjeg seljaka iz Đimeša u Transilvaniji, to iskustvo se produbljuje. Šarig povremeno promrmlja: „Aha”, i zastane da bi iz trave uzbrao lekovitu biljku: kiselicu, zevalicu, gorčicu, majoran, majčinu dušicu, livadsku žalfiju, a koje će sve sušiti u svojoj kući ili ambaru, da bi od njih tokom zime pravio čajeve. „Jasno mi je da svojim radom oblikujem ovaj krajolik”, kaže.

Etnoekolozi Žolt Molnar i Danijel Babaji otkrili su da svi žitelji Đimeša stariji od 20 godina mogu da prepoznaju i imenuju u proseku preko 120 vrsti bilja. Čak i mala deca prepoznaju 45 do 50 odsto vrsta. „To je zbog toga jer još uvek zavise od biomase”, kaže Molnar.

Ljudi neguju ovaj svet uglavnom bez učešća mehanizacije jer su obronci suviše strmi, tako da su vremenom naučili gde šta uspeva. Molnar naglašava da nigde drugde ljudi ne poseduju tako veliki broj odrednica za staništa u svom lokalnom govoru: senovito, vlažno, šumovito, mahovinasto itd. „Svugde na svetu prosečno postoji od 25 do 40 ovakvih odrednica”, kaže.  Na jednom mestu je otkriveno maksimalnih 100.

Ovde u Đimešu ima ih najmanje 148.”

Autor: Adam Nikolson/nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________________

CRNA ŠUMA I ZELENA OAZA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________

ŠVARCVALD

Planinski masiv fascinirao je braću Grim, Marka Tvena, britansku kraljicu Viktoriju, cara Vilhema Prvog, kompozitor Štraus je održavao koncerte u Baden-Badenu, a Dostojevski provodio noći u luksuznom kazinu

s-(1)_620x0VELIČANSTVENOM i divljom lepotom, planinski masiv Švarcvald (Crna šuma) u nemačkoj pokrajini Bade-Virtenberg oduvek je fascinirao i inspirisao poznate nemačke književnike, autore najlepših dečijih bajki braću Grim i pesnika Fridriha Helderlina, kao i dobitnika Nobelove nagrade za književnost Hermana Hesea. I zaista, ima li pogodnijeg mesta od Crne šume za susret Crvenkape sa strašnim vukom, da se Ivica i Marica izgube ili Snežana nabasa na kućicu u kojoj živi sedam patuljaka.

Nepregledan niz stoletnih stabala jela, borova i bukava presecaju potoci, reke i gorska jezera, pašnjaci i livade, a u plodnoj dolini su udobno ušuškani ljupki planinski gradići i sela.

Švarcvald je vekovima centar nemačke drvne industrije, ali Nemci su još u 19. veku najveći deo ove planinske oblasti proglasili zaštićenom prirodnom zonom, tako da se stanovništvo uglavnom bavi turizmom. Slobodno se može reći da su prirodne lepote Švarcvalda prvi otkrili i u njima istinski uživali stari Rimljani tokom svojih osvajačkih pohoda. Kada su kročili u ovu, tada prilično nepristupačnu oblast, Rimljani su je zbog gustih krošnji visokih četinara, kroz koji se sunčeva svetlost slabo probijala, nazvali prikladno „Silva negra“, odnosno Crna šuma, Švarc-vald na nemačkom jeziku. Njena lepota ih je na svakom koraku ostavljala bez daha, a naročito su ih oduševili brojni termalni izvori lekovite vode na koje su naišli. U blagodetima tih izvora prvi je, pre gotovo 2.000 godina, uživao rimski car Karakala, koji je i naredio da termalni izvori budu kaptirani. Mnogo vekova kasnije na tom mestu je nikla jedna od najpoznatijih banja na svetu – Baden-Baden.

STECIŠTE KRALJEVA, UMETNIKA, BANKARA

s-(7)

Posle rimskog cara Karakule, na oporavak i osveženje u vodama 12 termalnih izvora u Baden-Badenu, dolazili su pripadnici evropskih kraljevskih porodica, bogati industrijalci, bankari, slavni umetnici. Ovde se rado odmarala i britanska kraljica Viktorija, tu je svraćao i car Vilhem Prvi, česti gosti su bili članovi čuvene porodice Vandetbilt, kao i nemački kancelar Oto fon Bizmark, a Pisac Mark Tven je tvrdio da je baš ovde izlečio reumatizam. U ovom gradiću su redovno boravio i održavao koncerte kompozitor Štraus, a Dostojevski je noći provodio u luksuznom gradskom kazinu, smeštenom u krugu lečilišta, koje je i danas zaštitni znak mesta.

Najveću slavu Baden-Baden je doživeo u 19. veku, kada je bio letnja prestonica Evrope i glavno stecište pripadnika visokog društva toga vremena. I mada je grad vremenom izgubio mnogo od prvobitnog sjaja i glamura, o njegovoj slavnoj prošlosti svedoče raskošne palate i vile, izgrađene u bel-epok stilu, sa savršeno uređenim vrtovima, kao i prelepi parkovi sa tri kilometra dugim šetalištem u aleji Lihtentaler. Kupanje u čuvenom kružnom bazenu Kupelbad, okruženom mermernim stubovima sa karijatidama i kupolastim krovom i danas predstavlja jedinstven doživljaj. Naime, ovaj bogato ukrašeni prostor po svemu više liči na omanju renesansnu katedralu nego na bazen za kupanje u toploj, lekovitoj vodi koja stiže iz dubine od 2000 metara. Baden-Baden je i danas svetski poznato lečilište, ali i centar kulture čije postavke muzeja i brojne manifestacije privlače goste iz čitavog sveta. Stoga i ne čudi da se na dugačkom spisku slavnih posetilaca nalaze američki predsednici, kao i čuvena porodica Bekam.

RAJ U ĐAVOLJEM KLANCU

s-(2)Švarcvald ima neverovatne prirodne kontraste, 18 kilometara istočno od Frajburga počinje posebna oblast. Zmijoliki put koji krivuda kroz Crnu šumu, vodi ka devet kilometara dugom klancu reke Vutah, poznatom kao Đavolji klanac. Samo na ovom mestu i nigde drugde na svetu, ljubitelji prirode mogu da uživaju u jedinstvenoj lepoti oko 1200 retkih i endemskih vrsta biljaka. Među njima je 30 vrsta orhideja, kao i u 100 vrsta ptica i 500 leptirova. Iz ovog uskog klanca, bučna i penušava planinska reka Vutah sliva se u istoimenu dolinu, sirove prirodne lepote, koju zovu i Veliki kanjon Crne šume. Dolina je dugačka 30 km, okružena je strmim stenama sa čijih vrhova se u reku vrtoglavo ili u kaskadama slivaju bučni vodopadi. I dok koračate kroz veličanstveni predeo, u ušima odzvanja melodičan zvuk vode.

Kada se krene ka najvišem vrhu planine Feldberg, na 930 m nadmorske visine nalazi se veštačko jezero Šluhze, okruženo bajkovitom prirodom. Na njegovim obalama smešteno je malo planinsko selo, ali i muzej vredan pažnje – „Hisli“. U tipičnoj planinskoj brvnari, koja je pripadala slavnoj pevačici Heleni Zigfrid, svojevremeno je snimana čuvena TV serija „Klinika Švarcvald“. U muzeju je izloženi brojni zanimljivi eksponati, od simbola Švarcvalda, drvenih satova sa kukavicama, preko rustičnog, bogato izrezbarenog nameštaja i drvenih predmeta, do grnčarije i ukrasa od stakla i porcelana, koji svedoče o bogatoj tradiciji negovanja starih zanata u ovom kraju.

s-(4)Najveća turistička atrakcija Švarcvalda je glečersko jezero Titize. Prema lokalnom predanju, ime je dobilo po rimskom caru Titusu, koji je bio očaran njegovom lepotom. Široko je dva kilometra, dugačko 720 metara, a duboko 40 metara i prema legendi u koju veruje lokalno stanovništvo, svako ko je ikada pokušao da istraži mračne dubine ovog jezera, udavio se u njegovim vodama. Titize i njegovu okolinu svake godine poseti oko dva miliona turista koji preko dana uživaju u bogatoj turističkoj ponudi ovoga kraja: u obilasku brojnih restorana, kafića i prodavnica suvenira, tik uz obalu, pešačenju, vožnji bicikla, jedrenju na dasci, vožnji čamaca i paraglajdingu. Ali, u smiraj dana, najromantičniji obavezno dolaze do obale da vide trenutak kada sunce nakratko pomiluje vrhove borova u izmaglici i spusti se do površine jezera, koja tada sija neobičnom plavičastom svetlošću, a pred očima oduševljenih posmatrača odigrava se čaroban prizor zalaska sunca.

U blizini jezera Titize nalazi se i gradić Donauešingen poznat kao mesto gde nastaje Dunav, najduža evropska reka posle Volge. Reka nastaje u neposrednoj blizini grada, kraj dvorca Firstenberg, na ušću dve planinske rečice Breg i Brigah, i dalje nastavlja svoj 2850 kilometara dug put kroz Evropu, do Crnog mora. U parku ovog dvorca nalazi se fontana iz 19. veka, koja simbolizuje zvaničan izvor Dunava i predstavlja veliku turističku atrakciju.

Obilazak planinske oblasti Švarcvald nije potpun ukoliko ne posetite i „zelena pluća“ nemačkog juga, planinu Feldberg i ne popnete se na njen vrh, na 1493 metara nadmorske visine. Sa najviše tačke u regionu pruža se veličanstven pogled sve do Alpa, na oblast prekrivenu drevnim bukovim i borovim šumama, ispresecanim gusto naseljenim rečnim dolinama, livadama i pašnjacima. U podnožju planine nalazi se jezero Feldse i one koji su prvi put ovde, kao i mnoge pre njih, zasigurno će da zbuni neobičan prizor koji je kroz istoriju inspirisao brojne umetnike – odraz planine na glatkoj površini planinskog jezera koja deluje kao da je utonula u vodu.

SKIJANJE U REZERVATU PRIRODE

s-(6)Planina Feldberg dominira najstarijim prirodnim rezervatom u ovom delu Nemačke. Ova oblast se prostire na 42 kvadratna kilometra, a 1937. godine je proglašena zaštićenom prirodnom zonom jer u njoj živi mnoštvo najrazličitijih biljnih i životinjskih vrsta. Međutim, ma koliko da je njena priroda zaštićena, planina Feldberg je danas najpopularnije nemačko skijalište sa čak 80 km uređenih staza. Tokom zimskih meseci u čarima ove planinske lepotice svake godine uživa oko dva miliona ljubitelja sportova na snegu, ali zabava je ovde zagarantovana tokom čitave godine. U podnožju je smeštena Kuća prirode, gde turiste dočekuju ljubazni vodiči, spremni da im preporuče najbolje šetačke i planinarske staze, organizuju obilazak obližnjih naselja vozom, posetu lokalnim vinskim podrumima i vinogradima, jahanje šumskim stazama ili uzbudljivu potragu za blagom sa dži-pi-es navođenjem! Nisu, naravno, zaboravljeni ni najmlađi posetioci. Nema tog deteta koje se neće oduševiti idejom da u pratnji vilenjaka krene stazom dugom nešto manje od dva kilometra u uzbudljivu i poučnu potragu za Velikim tetrebom, čuvarom vresišta i maskotom Crne šume.

Severnije od planine Feldberg, put vodi do šarmantnog planinskog gradića Bajersborna, ušuškanog u istoimenoj dolini i okruženog idiličnom prirodom u čijoj neposrednoj blizini se nalazi čak pet glečerskih jezera. U ovom delu gornjeg Švarcvalda ljubitelji prirode, željni istinskog opuštanja imaju na raspolaganju čak 550 kilometara uređenih šumskih staza, koje prolaze kroz niz planinskih sela i zaseoka u kojima je sve prilagođeno potrebama posetilaca koji stižu u sve većem broju. U svakom, čak i najmanjem zaseoku sačuvane su i restaurirane stare zanatske radionice u kojima mogu da se kupe prirodno sušene domaće kobasice i šunke, sirevi, pčelinji proizvodi i med, buketi suvog poljskog cveća, proizvodi od lekovitog bilja, ali i domaća rakija i likeri od borovnice i mladih borovih izdanaka. Lokalno stanovništvo se izuzetno trudi da boravak u ovom kraju učini nezaboravnim doživljajem.

FRAJBURG – SREDNJOVEKOVNI DRAGULJ

s-(5)UPRKOS svetskoj slavi Baden-Badena, mnogi svetski putnici slažu se da gradić Frajburg s pravom nosi nadimak „Dragulj Švarcvalda“. Iako je u bombardovanju tokom Drugog svetskog rata bio gotovo u potpunosti razoren, polako i precizno je restauriran do poslednjeg detalja, pa danas važi za jedan od najlepših srednjovekovnih gradova u Evropi. Poznat je i po najvećem broju sunčanih dana u Nemačkoj, ali i po neobičnim, uskim vodenim kanalima, tik uz ulične pločnike, kao i po prelepim trgovima. Frajburg znači doslovno „slobodni zamak“, ime je dobio jer je još u 13. veku dobio status slobodnog grada. Starim jezgrom i glavnim trgom Munsterplacom, dominira gotska katedrala Munster i njen zvonik visok 116 metara, Istorijska trgovačka kuća iz 1532. godine sa tamnocrvenom fasadom, Muzej istorije grada i Gradska kuća podignuta 1559. godine. Međutim, omiljeno mesto okupljanja stanovnika, ali i mnogobrojnih turista je trg Augustinaca sa istoimenim manastirom. Okružen je ostacima kamenih zidina na jednom kraju se nalazi veliko stepenište koje veoma podseća na čuvene Španske stepenice u Rimu zbog „žive“ atmosfere i mnoštva ljudi.

Ž. Dulić| novosti.test.mainstream.rs/ 02.12. 2013.

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

//

NEKE OD NAJLEPŠIH…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 Jezera spadaju u neke od najlepših formacija na našoj planeti.

Bilo da su mesta mineralnih akumulacija, visoko u planinama, hranilišta retkih flamingosa, svako od ovih jezera ima nešto što je vredno pažnje.

 

TamoiOvde-plitvicka-jezeraPlitvička jezera u Hrvatskoj

Plitvička jezera su u stvari šesnaest pojedinašnih vodenih površina, a dele se na Gornja i Donja. Međusobno su razdvojena prirodnim branama od stena, algi i maohovine.

Okolina je veoma šumovita i stanište mnogih životinjskih vrsta, uključujući mrke medvede, orlove i još oko 140 vrsta ptica.

Sa svojim različitim bojama koje variraju od azurne, zelene, sive i plave, Nacionalni park Plitvička jezera je upisan u UNESKO-vu listu svetske baštine 1979. godine zbog zvoje izuzetne prirodne lepote.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-laguna-koloradaLaguna Kolorada u Boliviji

 

„Istačkana“ belim ostrvima, laguna Kolorada, ili drugačije Crvena laguna, ili Crveno jezero, je plitko slano jezero u jugozapadnoj Boliviji.

Boja u jezeru je crvena zbog sedimenata i pigmentisanih algi, i privlači retku vrstu flamingosa koji se hrane bakterijama sa dna jezera.

Oblast oko jezera je zaštićena pa oni imaju potpunu slobodu.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 TamoiOvde-mrtvo-moreMrtvo more u Izraelu i Jordanu

 

Ovo more, ili bolje reći jezero u jugozapadnoj Aziji, smešteno je na najnižoj depresiji na planeti i 8,6 puta je slanije od okeana, što ga čini najslanijom vodenom površinom na svetu. Iz ovog jezera voda ne otiče nigde (osim one koja isparava ili se na ponekim mestima izlije) i tako stvara najekstremnije uslove za životinje da prežive – kao što mu i ime govori.

Za Mrtvo more se govori da ima povoljna medicinska dejstva usled velike koncentracije minerala, nedostatka polena i alergena, smanjenog nivoa sunčevog zračenja i visokog atmosferskog pritiska.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 TamoiOvde-tackasto-jezero-u-kanadiTačkasto jezero u Kanadi

 

U Osojusu, Britanskoj Kolumbiji, postoji prirodni fenomen nazvan Tačkasto jezero, iako ga neki i danas nazivaju starim indijanskim imenom – Klikuk. Jezero se prostire na površini od 153.000 metara kvadratnih. Sadrži najveću koncentraciju minerala na zemlji, uključujuci magnezijum-sulfat, kalcijum i natrijum-sulfat, koje lokalni žitelji koriste za razne bolesti.

Kada dođe leto, jezero se isuši, a ostanu samo mali bazeni minerala koji formiraju bele, bledo-žute, zelene i plave krugove. Jezero se nalazi u privatnom posedu, i nije ga moguće iz bliza videti, međutim, može se posmatrati sa obližnjeg autoputa.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-jezero-titikakaJezero Titikaka u Boliviji i Peruu

 

Jezero Titikaka ima tri glavne fizičke odlike: Nalazi se na granici Perua i Bolivije, to je najviše jezero na planeti i po svom kapacitetu, to je najveće jezero u Južnoj Americi.

Iako se puni kišnicom, otopljenom vodom glečera, iz 5 vecih i 20 manjih pritoka, voda iz njega ne otiče tako lako kao sto dotiče.

Naime, voda iz ovog jezera otiče na samo jednom mestu – Rio Desaguaderu, dok veći deo ispari.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 TamoiOvde-jezero-picJezero Pic u Trinidadu

 

Jezero Pic, najveći prirodni depozit asfalta na svetu, nalazi se u La Breu, na Trinidadu.

Ne samo lepo za oko, ovo jezero, sa svojih nekoliko „asfaltnih“ ostrva je glavni izvor sirovina za kompanije koje se bave proizvodnjom cementa, a takodje se eksploatise radi asfaltiranja puteva u Trinidadu. Ovde godisnje dođe više od 20.000 turista.

Ovo mesto se nalazi na pukotini između dve tektonske ploče, što je dovelo do izlivanja nafte, koja je kasnije kada je isparila stvorila naslage asfalta.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-jezero-pet-cvetova Jezero Pet cvetova u Kini

 

Ziuzhaigu je prirodni rezervat u jugozapadnoj Kini, poznat po svojim vodopadima i jezerima. Posebno je lepo takozvano jezero Pet cvetova, koje uliva strahopoštovanje.

Njegova velika paleta boja (azurno plava, crnkasto zelena, i žuta) je izazvana kalcijum-karbonatom, koji takođe ovom jezeru daje kristalno prozirnu vodu.

Sa visine se čak može videti trulo drveće koje leži na dnu ovog prekrasnog jezera.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 TamoiOvde-jezero-nakuruJezero Nakuru u Keniji

 

Zaštićeno unutar granica jezerskog nacionalnog parka, jezero, koje se na lokalnom jeziku zove „Prašina“ ili „Prljavo jezero“ , ima veliku populaciju plavo-zelenih algi koje su omiljena poslastica lepih pink flamingosa.

Zagađenje i suša su nagnali mnoge ptice da se presele na obližnja jezera, međutim, i dalje sa preko 400 vrsta ptica koje ga naseljavaju, ovo jezero je jedno od najboljih mesta na zemlji ukoliko ste ljubitelj posmatranja i fotografisanja ptica.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-kraterska-jezera Kraterska jezera Kelimutu u Indoneziji

 

Na vrhu vulkana na Floresu (jednog od indonezanskih ostrva) leze tri kraterska jezera: Tiwu Ata Mbupu (Jezero starih naroda), Tiwu Nuwa Muri Koo Fai (Jezero mladića i devojke) i Tiwu Ata Polo (Začarano jezero).

Svako od njih se razlikuje po izgledu, hemijskom sastavu i raznolikosti boja. Boje u ovim jezerima variraju od zelene, crvene, crne pa sve do bele i to u zavisnosti od doba dana i vremenskih uslova.

Njihove boje su najuočljivije u rano jutro.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-kljucajuce-jezero Ključajuce jezero u Dominiki

 

Bistro, sa sivkastoplavom bojom vode, Ključajuce jezero locirano u nacionalnom parku Morne Trois Pitons na Karibima u Dominikani, je drugi po veličini vreli izvor na svetu.

Široko oko 60 metara, jezero je veoma aktivno i može mu se prići jedino pešice.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

izvor: dunego.net & .zezas.me