STUDENICA, SVETA CARSKA LAVRA…

tamoiovde-logo

SVETA CARSKA LAVRA STUDENICA

O manastiru

  Studenica je srednjevekovni manastir u dolini Studenice, leve pritoke Ibra, nedaleko od mesta Ušća, pod planinom Radočelom. Osnovao ga je Stefan Nemanja. Imao je više crkava u dvorištu ovalnog oblika, koje je bilo opkoljeno odbrambenim zidom. Očuvane su tri crkve, a od ostalih građevina ostali su samo temelji ili su potpuno iščezle. Najznačajnija je Nemanjina crkva, sagrađena posle 1183. i posvećena Bogorodici. Kralj Radoslav dozidao je ispred nje veliku spoljnu pripratu.

1.Nemanjina crkva
2. Kraljeva crkva
3. Nikoljača
4. Temelji crkve Sv. Jovana Krstitelja
5. Trpezarija
6. Riznica
7. Konaci
8. Zapadni ulaz – pirg
9. Istočni ulaz


  1. Nemanjina crkva je jednobrodna građevina s jednim kubetom i pripratom. Spolja je u belom mermeru, s bogatim plastičnim ukrasom na pojedinim delovima. Ukras je romanskog stila i najvišeg je umetničkog kvaliteta među našim srednjevekovnim crkvama. Mada je u duhu italijanskih spomenika XII veka, ima i neke analogije sa francuskom umetnošću toga doba. Naročito je usredsređena na četiri portala: zapadni, unutarnji i dva bočna, kao i na trodelnom oltarskom prozoru. Živopis u crkvi potiče iz vremena velikog župana Vukana, 1205. g., što se vidi iz natpisa u kubetu. Naročito se ističu veliko Raspeće i Pričešće u oltaru. Manastir je uživao najveći ugled, a njegov iguman je imao prvo mesto u srpskom Saboru.
  1. Iz doba kralja Milutina je Kraljeva crkva posvećena sv. Joakimu i Ani. Kraljeva crkva je mala, gotovo kvadratne osnove, ima jedno kube. Na oltarskoj apsidi je u kamenu uklesan natpis arhimandrita Jovana iz 1314. g. U unutrašnjosti je sačuvan vanredan živopis u stilu tzv. dvorske škole kralja Milutina.

    3. S kraja XII ili početkom XIII veka je crkva Svetog Nikole. To je skromna jednobrodna građevina bez kubeta, sa ostacima dobrog živopisa iz početka XIII veka.                                                                                                    Od prvobitnih konaka koji su bili oko manastirskog dvorišta očuvani su samo ostaci stare trpezarije koja je imala uzan trem od mermera. Ostali konaci su relativno nove građevine.

Manastir Studenica upisan je u listu svetske kulturne baštine i pod zaštitom je UNESKO-a.

Izvor: zaduzbine-nemanjica.rs

____________________________________________________________________________________________

Foto galerija TAMOiOVDE

____________________________________________________________________________________________

Značaj manastira Studenice za srpsku prosvetu

izvod iz članka episkopa banatskog Amfilohija Radovića –

Carska lavra Studenička je nazvana, i to s pravom, „majkom, korenom i glavom svetih crkava u Srbiji“. Ona je zaista to i bila i ostala blagodareći svojim svetim ktitorima Simeonu i Savi i svojoj izuzetnoj ulozi u prosveti i kulturi srpskog naroda. Ovo su neki od važnijih aspekata osnova i doprinosa Studenice obrazovanju i kulturnom napredovanju u celini:

1. Studenička prosveta je nezamisliva bez prave vere, blagočešća. Sveti Sava, u svojoj drugoj Studeničkoj besedi, kao i u svim svojim spisima, priziva na veru u Hrista, na držanje njegovih zapovesti, predanja njegovih Apostola i na neodvajanje od crkvenog sabora (= sabranja) preko koga se stremi i dostiže u sjedinjenje mnoštva ljudi bogoizabranih u sjedinjenje Svete Trojice … Očevidno, to je i krajnji cilj zidanja Studenice: da se u njoj kao obitelji i kroz nju – ljudi preobražavaju u „obitelj“ Duha Svetoga. Za studeničke prosvetitelje Simeona i Savu obrazovanje ne znači (kao danas) sticanje znanja nego obnavljanje u nama obraza Trisvetloga Božanstva silom Duha Svetoga. Nastavnik ili „nastavitelj“ je pre svega onaj koji pokazuje pravi put koji vodi u večni život.

Takvog puta je „putevoditeljica“ i „nastavnica“ Presveta Bogorodica, ali i Sveti Sava i ostali svetitelji. Kada Stefan Prvovenčani govori o „vospitaniju“ koje je primio od oca, pod njim podrazumeva celokupno svoje telesno i duhovno uzdizanje i uzrastanje. U istom smislu Teodosije govori za Nemanju da je sinove i kćeri obučio „svetim knjigama“ i blagim običajima. I Domentijan kaže za Svetog Savu da su ga roditelji vaspitavali „u velikoj ljubavi, blagoverju i čistoti“.

Simeon i Sava pre svega uče pravoverju i pokajanju i revnosnom življenju po Bogu. Njihova prosveta je organski vezana za pokajanje, za duhovno-moralno uzdizanje pa tek onda za znanje. U njojličnost prosvetitelja, nastavnika, igra prvorazrednu ulogu, što se pokazalo i na njihovom primeru i njihovom značaju za oblikovanje i obrazovanje srpskog naroda.

Svetitelji uče svojim životom i svojim primerom, ali i svojom smrću i svojim posmrtnim čudotvornim dejstvom. Takvi su bili Simeon i Sava, ali i Simeonov drugi sin Stefan Prvovenčani, monah Simon, u narodu poznati kao „Sveti Kralj“. Naročiti značaj za prosvetu srpskog naroda imale su njihove svete mošti. Preko njih kao ktitora i preko njihovih moštiju Studenica zadržava prvenstvo među srpskim manastirima i među svim srpskim duhovnim centrima.

U neposrednoj vezi sa ličnostima svetih ktitora Studenice i njihovim svetim moštima i njihovom značaju za prosvetu srpskog naroda jeste i studeničko monaško opštežiće, ustojeno po „obrazniku Svetog Save“, kao i studenički sabori i praznici na koje se narod vekovima sakupljao.

Monaško opštežiće kao vekovni studenički način življenja, liturgijska molitvena sabranja unutar manastira, vernost srpskog naroda zavetu Svetog Save da se ne odvaja „od crkvenog sabora“, tj. od liturgijskih sabranja i svetog pričešća Telom i Krvlju Hristovom, sve to u stvari predstavlja istinsku „dušu“ manastira Studenice. Prvorazredan je značaj manastirskog opštežića i manastirskih sabora i praznika za razvijanje društvene i socijalne svesti srpskog naroda kroz vekove, za razvijanje duha zajedništva, mobarstva, jednakosti u njemu.

Sa tim u vezi je i buđenje, oblikovanje i čuvanje nacionalne svesti srpskog naroda koja je prosto neobjašnjiva bez manastira Studenice. S pravom je još u prošlom veku pisao M. B. Milićević : „Ne videvši Studenice, Srbin ne može imati pojma o prošlosti roda svoga“. Taj značaj manastira Studenice ne proteže se samo na nemanjićki i postnemanjićki period istorije srpskog naroda, nego i na period turskog ropstva, kao i na zbivanja u novijoj srpskoj istoriji, naročito posle velikih Seoba preko Save i Dunava. Grob Svetog Simeona i ćivot Svetog Kralja imali su značenje nacionalnog simvola na svim prostorima do kojih su Srbi dopirali i na kojima su boravili. Radi se o obnovi kultova srpskih vladara i nacionalnih svetitelja. Karađorđe, vožd Prvog srpskog ustanka, itekako je svestan značaja Studenice za buđenje srpskog naroda, kao i Miloš Obrenović posle njega.

5. Poseban značaj za srpsku prosvetu vidi se u pisanoj i prevedenoj književnosti i književnim delima, koja upravo u Studenici ima svoje začetke. Ovde je 1208. godine nastala prva biografija Svetog Simeona, kao i njegova Služba. Napisao ih je sam Sveti Sava. Taj njegov spis postao je nadahnuće studeničkog ktitorskog živopisa. Studenički i Hilandarski tipik, Hilandarska povelja i drugi „obraznici“ ovog simeono-savinskog perioda postaće uzor kasnijim delima slične vrste. U Studenici su tokom vekova pisane i prepisivane mnoge knjige, što naročito važi za Isposnicu Svetog Save. Može se slobodno reći da je srpska pisana reč i književnost potonjih vremena započela sa prvim biografijama Save i Stefana Prvovenčanog i sa Studeničkim tipikom.

Značajan je Studenički zbornik zvani „Otečnik“, prepisan u XV veku. U njemu se pored podvižničko-moralnih pouka nalaze i pravni spisi: Vlastareva sintagma i Dušanov zakonik.

Studenička biblioteka je bila verovatno veoma bogata, ali zbog čestih rušenja i paljenja samog manastira od nje nam je veoma malo sačuvano.

Za srpsku kulturu i prosvetu, naročito na polju neimarstva, od naročitog je značaja studenička arhitektura. Ona u sebi sjedinjuje vizantijsku gradnju sa mramornom odećom i ukrasom romanskih crkava. No, njena plastika nije isključivo romanskog stila, kao što se obično misli, nego ima i vizantijskih elemenata (na primer, lik Bogorodičin u timpanu na reljefu). Studenica tako vezuje organski Rašku i Srpsko primorje sa vizantijskim neimarstvom, postajući nadahnuće ostalim građevinama raške škole, ali i kasnije. U Studenici je građeno i dograđivano ne samo u vreme prvih ktitora, nego i kasnije u vreme Radoslava (priprata), kralja Milutina (divna arhitektura spojena sa živopisom u Kraljevoj crkvi Svetog Joakima i Ane), ali i u XV i XVI veku (sačuvane freske iz 1569. godine). Kao centralna građevina raške stilske grupe crkava, Studenica utiče i na Žiču, Gradac, Dečane, Svete Arhangele u Prizrenu i dr. Sa svojim kulama, sabornim hramom Bogorodice Dobrotvorke i drugim hramovima i paraklisima ona je upečatljivo delovala na svest naroda.

U manastiru je bila zastupljena i primenjena umetnost, čuvana u hramu i bogatoj manastirskoj riznici: sasudi, odežde, relikvijari sa moštima, petohlebnice, plaštanice, stavroteke i dr. sa poreklom od Palestine do Moskve, Carigrada i Primorja.

Što se tiče studeničkog živopisa, o njemu je mnogo i podrobno pisano. Ovde ćemo samo istaći činjenicu da je za njegov prvi i najznačajniji sloj najzaslužniji Sveti Sava. On ne samo što je odabrao najbolje živopisce toga vremena nego je i sam aktivno učestvovao u živopisanju, što se vidi iz otkrivenog zapisa u kubetu Bogorodičine crkve: „I mene rabotavšago pomenite Savu grešnago“. Studenički živopisac, kako onaj iz Bogorodične crkve, tako i onaj iz Kraljeve crkve daju ton ostalim zadužbinama i zadužbinarima kasnijih vremena (Sopoćani, Mileševa i dr.). Obnovljeni živopis iz vremena Patrijarha Makarija (XVI vek) takođe oponaša onaj iz XIII veka.

Ono što treba još podvući jeste unutarnje sledovanje iuzajamno prožimanje u Studenici liturgijskog poretka, zasnovanog na tipiku Svetog Save, i arhitekture, žitijskih tektova i ktitorskih slikarskih kompozicija. Sve to opet izrasta organski iz istog doživljaja vere istog duhovnog opita. Živopis je u sliku pretočena biblijska istina, ali i bojama oprisutnjena nebeska zajednica Svetih u liturgijsku zajednicu u hramu sabranih vernika. Sve je tu celosno i celovito, sve zajedno sabrano i na istom mestu objedinjeno: Bog i čovek, nebo i zemlja, živi i mrtvi, preobražena tvorevina i dela ruku ljudskih u ikone i ikonostase pretvorena. Tome se u Studenici vekovima pristupa i u to se urasta, i tako biće postaje celovito i duboko, napitano i vaspitano i obrazovano i prosvećeno, pravom hranom i svetlošću i istinskim „obraznicima“.

Upravo je ta celovitost osnovno svojstvo studeničke simeonovsko-savinske prosvete.

Kao takva Studenica kroz vekove uči i vaspitava, svetli i prosvećuje. U njoj se uči i stiče znanje ali i sama postaje „učilište“. Značajno je istaći i to da se Studeničkim tipikom osniva u Studenici i prva bolnica kod Srba, po vizantijaskim manastirskim uzorima. Studenička bolnica je bila medicinska ustanova u pravom smislu reči, tj. bolnica za lečenje, ne samo azil za neizlečive i siromahe. Preko nje se u Srbiju prenosi vizantijsko medicinsko iskustvo. U tome je njen doprinos našoj medicinskoj nauci. No, ona ne samo što je posedovala bolnicu, nego je i sama po svojoj prirodi bila i ostala duhovna bolnica. U njoj se vekovima prosvećuje i leči verom, i duša i telo. Pripovedanja o čudesima Simeona i Save i Svetog Kralja, o isceliteljskoj moći svetog mira i svetih moštiju prenosila su se usmenim predanjima kaluđera, putnika i poklonika. Sve je to privlačilo narod, preobražavalo i vaskrsavalo njegovu dušu, vraćalo joj i davalo mir i spokojstvo.

Narodna vera u moć Svetih i njihovih moštiju, u moć molitve, u čudotvornu moć same bogomolje, preobražavajuća snaga same svetinje mesta, sve je to ono što iznutra učvršćuje i preporađa narodnu dušu, otkriva joj smisao svega, pa i stradanja.

Studenica je bila kroz vekove i škola u izvornom smislu te reči. Po svojoj prirodi i po svojoj nameni, celokupnim svojim ustrojstvom i načinom života i rada u njoj, ona je obrazovala i vaspitavala čitava pokoljenja monaha, poklonika i đaka. Tip njenog vaspitanja i obrazovanja nije bio jednostran, tj. nije se odnosio samo na pojedinačne čovekove sposobnosti, kao što je to slučaj sa obrazovanjem zapadnog tipa, naročito onog školskog isključivo racionalistički usmerenog novijih vremena koji je praktično preovladao u savremenom svetu. Studeničko vaspitanje je bilo dinamičko-saborno i sveobuhvatno. Ono zahteva aktivno učestvovanje u tajni duhovnog preobražaja i uzrastanja čovekove duše i tela, obujimajući sve psihofizičke sile čovekove, na temeljima vekovnog iskustva Crkve, u okvirima sabornog liturgijskog življenja.

Na kraju da se kratko dotaknemo i kulturnih veza manastira Studenice koje pokazuju još širi plan njenog prosvetnog značaja i zračenja. Istaknuta je njena organska i mnogostrana veza i povezanost sa pravoslavnim Istokom, Carigradom i Svetom Gorom, kao i Primorjem. Treba pomenuti njene veze sa krajevima preko Save i Dunava, naročito posle Seoba i prenošenja moštiju Svetog Kralja (u Fenek, manastir Vojlovicu), a poznate su njene veze i sa drugim srpskim krajevima: Bosnom i Hercegovinom, Dalmacijom, kao i sa Vlaškom i Rusijom.

Ovaj kratki presek kroz istoriju i duhovno kulturno-prosvetno zračenje manastira Studenice zaista pokazuje da je ona „majka, koren i glava svetih crkava u Srbiji“. Ali pokazuje još nešto: da su osam vekova Studenice – naših osam vekova, punih duhovnih plodova kao čelinje saće meda. Osam vekova našeg zrenja i sazrevanja u Hristu. Naših stravičnih raspeća ali i vaskrsenja, naših studeničkih sabora i sabranja i studeničke prosvete i prosvećenja, izraslih iz svetlonosnog i blagog simeonovsko-savinskog korena.

Izvor: zaduzbine-nemanjica.rs

____________________________________________________________________________________________

IZGUBLJENI GRADOVI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Ovi drevni gradovi vredni su pažnje, čak i potpuno napušteni i u ruševinama…. Gledajući u vrhove Anda koji se uzdižu iznad izgubljenog grada Inka i bujne doline koja se prostire ispod, lako je uvideti zbog čega je izabran za jedno od novih sedam svetskih čuda 2007. godine. Kada je u 15. veku nove ere peruanska oblast napuštena, ubrzo nakon invazije španskih konkvistadora na okolna mesta, grad je pao u ruševine sve do 1911. godine kada je američki naučnik naišao na ono što je od njega ostalo. Istorije nekada slavnih metropola svake godine postaju sve izazovnije za putnike, pa tako Maču Pikču godišnje poseti preko milion turista, a statistike kažu da ta cifra svake godine raste za šest procenata. Turistima je na raspolaganju desetine izgubljenih gradova za istraživanje. U Meksiku je majanski grad Čičen Ica, u Joradnu Petra, u Kambodži Angkor i još mnogo drugih širom sveta…. Predstavljamo spisak top deset izgubljenih gradova prema oceni Morgana Brenana, autora sajta travel.yahoo.com i Forbsove liste.

80695_eviljohnius_af

Drevni grad Petra isklesan je u stenama foto: eviljohnius/flickr.com

1. PETRA
Država: Jordan
Civilizacija: Nabatejci
Nastanjen: Šesti vek pre nove ere

Ovaj ružičasto obojeni grad isklesan u stenama, zaradio je slavu na Zapadu zahvaljujući blokbasteru iz osamdesetih godina “Indijana Džouns i poslednji krstaški pohod”. U vreme antičkih vremena, Petra je bio glavni grad Nabatejaca, poznat upravo po građevinama uklesanim u stene. UNESKO je ovaj drevni izgubljeni grad uvrstio u svoju listu mesta koja se smatraju svetskom kulturnom baštinom 1985. godine. Od krstaških vremena, pa sve do 1812. nijedan Evropljanin nije bio u ovom jordanskom gradu. U Petri je danas sačuvano oko 800 građevina i žrtvenika.

80700_robert-veldwijk-ien-ica_af

Čičen Ica l Foto: Robert Veldwijk/flickr.com

2. ČIČEN ICA
Država: Meksiko
Civilizacija: Maje
Nastanjen: od 600. do 1000. godine nove ere

Čičen Ica (na lokalnom jeziku doslovno “Na izvoru naroda”) predstavlja veliko arheološko nalazište na Jukatanu u Meksiku iz doba majanske civilizacije. I Čičen Ica se nalazi na spisku Svetske baštine UNESKA, a 7. jula 2007. godine poneo je i titulu jednog od novih sedam svetskih čuda. Centrom Čičen Ice dominira velika stepenasta piramida, koju su Maje zvale hram Kukulkan, zatim je tu i Hram ratnika kojeg su Maje izgardile većeg u odnosu na original koji je poslužio kao uzor, a koji se nalazio u toltečkom centru Tula. U Čičen Ici je otkriveno i sedam terena za igranje gumenom loptom, od kojih jedno predstavlja najveće staro igralište srednje Amerike.

80692_surrealpenguin-derinkuju_af

Grad Derinkuju sagrađen je na deset spratova pod zemljom l foto: surrealpenguin/flickr.com

3. PODZEMNI GRAD DERINKUJU
Država: Turska
Civilizacija: najverovatnije Frigijci
Nastanjen: Od oko osmog veka pre nove ere do 10. veka nove ere

Ova podzemna mreža u Kapadokiji ima preko deset spratova i prostor koji može da primi 50.000 ljudi odjednom, plus stoku. Glasine kažu da je Derinkuju sagrađen kao skrovište kako bi se rani hrišćani sklonili od rimskog progona. Podzemni grad Derinkuju otkriven je tek 1963. godine, iako je njegovo ime sve vreme upućivalo na tajnu (derin kuyu – tur. duboki izvor), dok je za posetioce otvoren šest godina kasnije, 1969. godine. Derinkuju se spušta na dubinu od 85 metara, a za turističke posete otvoreni su delovi na samo prva dva nivoa (oko 10% površine), dok dublje u grad mogu sići samo arheolozi. U gradu su pronađeni i škola, crkva, ostave za čuvanje hrane itd.

80697_guillenperez_af

I danas se spekuliše zbog čega je napušten Maču Pikču foto: guillenperez/flickr.com

4. MAČU PIKČU
Država: Peru
Civilizacija: Inke
Nastanjen: U 15. i 16. veku nove ere

Konkvistadori koji su dolazili iz Evrope doneli su male boginje (ili po drugoj teoriji sifilis) koje su zbrisale stanovnike kraljevske tvrđave zaboravljene u Andima. Ipak, smatra se da je izgubljeni grad Inka bio napušten i pre dolaska Španaca i da ga oni nisu pronašli – u stvari, grad je pronađen tek 1911. godine. Grad Maču Pikču opisuje i svedoči o vremenu veličanstvenog carstva Inka. Moćna vosjka Inka je nakon osvajanja teritorija sagradila kanale za navodnjavanje u vidu terasa i sisteme popločenih puteva, a građevinari su sagradili tvrđave, hramove i monumentalne kamene zgrade. Sedmog jula 2007. godine, Maču Pikču se priključio svetskim čudima modernog doba.

80694_cornstaruk-angkor_af

Angkor poseduje više od hiljadu hramova foto: cornstaruk/flickr.com

5. ANGKOR
Država: Kambodža
Civilizacija: Kmersko carstvo
Nastanjen: Od devetog do 15. veka nove ere

Više od hiljadu hramova, uključujući i Angkor Vat, nalazi se u ovoj dugogodišnjoj prestonici Kmerskog carstva. Grad je počeo da nazaduje nakon uspešnog napada osvajača koji su stigli sa prostora današnjeg Tajlanda. Angkor je jedan od najznačajnijih arheoloških lokaliteta u jugoistočnoj Aziji. Uz pomoć satelitskih fotografija, 2007. godine je ustanovljeno da je Angkor bio najveći predindustrijski grad na svetu, dok hram Angkor Vat, koji se prostire na površini od 2 kilometra kvadratna, predstavlja najveću versku građevinu na svetu. Angkor se nalazi pod zaštitom UNESKA kao deo njegove Svetske baštine.

80696_georgianakate-kartagina_af

Oko grada Kartagine uzdigla se najvažnija mediteranska pomorska sila l foto: georgianakate/flickr.com

6. KARTAGINA
Država: Tunis
Civilizacija: Feničani
Nastanjen: Od 650. do 146. godine pre nove ere

Kartagina je antički grad koji se nalazio na severu Afrike, a koga su osnovali feničanski trgovci. Oko Kartagine se uzdiglo i istoimeno carstvo koje je predstavljalo najvažniju mediteransku pomorsku silu do Punskih ratova. Kartagina je imala najnapredniju luku svoga doba – Koton Kartage. Nakon tri Punska rata, Kartagina je poslednji put napadnuta 149. godine pre nove ere, a tri godine kasnije pobeđena i porobljena. Kartaginjani su prodati kao robovi, grad razrušen, a zemlja preorana i posuta morskom soli, da ne bi uspevala vegetacija. U drugoj polovini 20. veka, prilikom građevinskih radova na palati predsednika Habiba Burgibe, otkrivene su ruševine Kartagine, koje se danas koriste kao turistička atrakcija.

80701_s-j-pinkney-pompeja_af

Ceo grad Pompeja pretvoren je erupcijom Vezuva u mumiju od pepla l foto: S J Pinkney/flickr.com

7. POMPEJA
Država: Italija
Civilizacija: Rimsko carstvo
Nastanjen: Od sedmog/šestog veka pre nove ere do 79. godine nove ere

Pompeja je predstavljala kulturni centar i odmaralište za rimsko visoko društvo dok 79. godine nije uništena erupcijom vulkana Vezuv. Debeli sloj pepela, skoro 6 metara, zatrpao je grad i on je bio zaboravljen sve do 1748. godine kada je ponovo otkriven. Arheološkim istraživanjima tokom 18. veka iskopan je veći deo grada, uključujući forume, hramove, pozorišta, kupatila i veliki broj kuća. Danas nam Pompeja nudi jedinstven pogled na život u prvom veku i dokaze koliko je grad bio živahan. Pompeja je bila inspiracija i za roman, film, englesku TV seriju, kao i sliku “Poslednji dani Pompeja”, slikara Karla Brula.

80693_ankur-p-memfis_af

Aleksandar Veliki jedan je od „krivaca“ za propast drevnog Memfisa l foto: Ankur P/flickr.com

8. MEMFIS
Država: Egipat
Civilizacija: drevni Egipćani
Nastanjen: od trećeg milenijuma pre nove ere do sedmog veka nove ere

Smešten u delti Nila, Memfis je vekovima predstavljao centar trgovine, religije i kraljevstva. Strane invazije, uključujući i jednu Aleksandra Velikog, dovele su do propasti Memfisa. Drevno egipatsko ime Memfisa bilo je Ineb Heđ (Bele zidine). Današnje ruševine Memfisa nalaze se na oko 19 kilometara južno od Kaira na zapadnoj obali Nila. Tu se nalaze ostaci hrama bogova Ptah i Apisa, a na nalazištu je iskopano i nekoliko statua, uključujući dve koje su visoke četiri metra i napravljene od alabastera. Statue prikazuju lik Ramzesa II.

80699_quapan-teotikuan_af

Teotiuakan je dom najvećih piramida predkolumbovske Amerike l foto: quapan/flickr.com

9. TEOTIUAKAN
Država: Meksiko
Civilizacija: Najverovatnije Totonaci
Nastanjen: Od 100. godine pre nove ere do sedmog-osmog veka nove ere

Ovaj grad, čiji su osnivači i dalje misteriozni, je dom nekih od najvećih piramida u američko vreme pre Kolumba. To je inspirisalo i nekoliko velikih imperija kakve su bili Zapoteci i Maje. Ime su mu dali Asteci vekovima nakon pada grada, a originalno ime nije poznato. Grad je bio centar uticajne kulture i u vrhuncu svoje moći je imao oko 150.000 stanovnika. U Teotiuakanu je i piramida Sunca, koja je bila druga po veličini u Americi. Prva teorija nestanka grada vezana je za pljačku u kojoj je grad spaljen najverovatnije tokom invazije Tolteka 700. godine nove ere, zatim je novija hipoteza pokazala da je požar najverovatnije nastao usled nemira i pobude protiv bogatih kojima su spaljivane kuće, da bi se u poslednje vreme opadanje moći povezalo sa sušom i klimatskim promenama od 535. do 536. godine nove ere.

80698_john-pavelka-bagerhat_af

Džamija u Bageratu sagrađena je na 60 stubova l Foto: John Pavelka/flickr.com

10. GRAD-DŽAMIJA BAGERAT
Država: Bangladeš
Civilizacija: Kan Džahan Ali
Nastanjen: 15. vek nove ere

Grad je prvobitno bio poznat kao Kalifatabad kojeg je osnovao turski general. Sadrži preko 50 islamskih spomenika i džamiju poznatu kao „Džamija na šezdeset stubova“ , koja je konstruisana sa 60 stubova i 80 kupola. Osnovao ju je Kan Džahan Ali, muslimanski svetac i lokalni vladar Bagerata tokom 15. veka nove ere. Najviše je ukrašena terakotama i opekom. Skoro 50 spomenika grada-džamije je uvršteno u svetsku baštinu UNESKA, kao i ceo grad, jedno od tri mesta Bangladeša koja se nalaze na ovom spisku. Ovaj grad, kao i prethodnih devet, nalazi se i na Forbsovoj listi 15 izgubljenih gradova.
M.Pejić / superodmor.rs/

TAJNE KINESKIH PIRAMIDA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________

Kina krije stotinu gigantskih piramida?

Vlasti u Kini uprkos nepobitnim dokazima već vekovima uspešno kriju postojanje piramida, te se ni dan danas ne zna njihovo tačno poreklo i svrha. Ipak, zahvaljujući snimcima iz satelita, sa sigurnošću se može govoriti o njihovoj brojnosti i impozantnosti.

Piramide 1

Satelitski snimak kineskih piramida

Dok je ceo svet upoznat sa grandioznim, prastarim egipatskim piramidama, već vekovima se skriva postojanje izvesnih kineskih piramida, koje su nepoznate široj svetskoj javnosti, a kineske vlasti čak tvrde da je to obična izmišljotina. Međutim, čini se da gde ima dima, ima i vatre, piše sajt Svet piramida (World-pyramids).

Naime, u centralnoj Kini u provinciji Šan-sji u takozvanoj „zabranjenoj zoni“ otkriveno je preko stotinu gigantskih piramida, od kojih je najimpozantnija Bela piramida visine neverovatnih 350 metara, čak dva puta veća od čuvene Keopsove piramide u Egiptu.
Prvi put se fotografija kineskih piramida pojavljuje u američkim vojnim dosijeima i datira iz daleke 1945. godine, a tu je i ostala narednih pola veka.

Piramide 2Uz fotografiju su se kao dokazi nametnule i mnogobrojne priče američkih pilota u vojnika koji su se u misterioznoj regiji našli tokom Drugog svetskog rata. Ubrzo je ova priča zaboravljena i zataškana.
Pedeset godina kasnije, kineske vlasti ipak su dozvolile jednom strancu da zagazi na zabranjeno tlo, doduše isključivo u pratnji tamošnjih arheologa. Nemački pisac Hartvig posvetio se izučavanju piramida čiji su rezultat i dve knjige „Bela piramida“ i „Satelit bogova“.

Piramide 3

Brzorastući četinari skrivaju piramide

Hausdorf je velikom mukom uopšte posetio ovu oblast, uz strogu zabranu arheološkog iskopavanja, a kada je ipak objavio snimke sa svoje ekspedicije, Kinezi više nikada nijednom strancu nisu dozvolili da se približi piramidama.

Šta više, u blizini su podigli lansirnu rampu za svoj svemirski program i time zvanično proglasili tu zonu vojno zaštićenom i nedodirljivom.
Ipak, svet je iz Hausdorfove avanture uspeo da sazna bar neke pojedinosti.

U prvoj poseti gradu Ksian u aprilu 1994. godine Nemac je imao priliku da vidi samo šest piramida, ali pri povratku u avgustu iste godine u snimku od 18 minuta, koji je krišom napravio može se prebrojati preko 100 piramida!

Piramide 4U razgovoru sa kineskim arheolozima saznao je i zvanični stav države, koji izričito naglašava da će tek buduće generacije smeti da vrše detaljna istraživanja.
Kako bi zainteresovanu javnost utišali, politički vrh je čak naložio sadnju brzorastućih četinara koji su već prekrili veći deo piramida, tako da se one od gustih šuma kroz par godina neće ni nazirati.
Hausdorf je utvrdio i da je većina piramida orijentisana ka zvezdama i u smeru sever-jug, te da su neke i ruinirane, jer ih je lokalno stanovništvo namerno oštetilo kako bi sagradili kuće. Država ne strepi da će meštani otkriti dobru čuvanu tajnu o piramidama, jer žive izolovani od civilizacije, bez struje, telefona ili interneta.

Piramide 5

Lokalno stanovništvo oštećuje piramide

Ono što se kroz istoriju dalo iskopati o ovim piramidama jesu spisi sa početka prošlog veka u kojima se navode tvrdnje budističkih sveštenika da se po prvi put piramide pominju u dokumentima starim pet hiljada godina i već tada se označavaju kao „veoma stare“.
Objašnjenje porekla i starosti piramida smeštenih na površini od 2.000 kvadratnih metara treba potražiti na artefaktima i hijeroglifima pronađenim na njihovim zidovima i u neposrednoj blizini.
Aktuelna kineska vlast i dan danas uspešno sakriva činjenice o drevnim piramidama, ipak satelitski snimci dokazuju da piramide zaista postoje i nisu plod mašte pojedinih radoznalaca.
Izvor: rts.rs

_______________________________________________________________________________________________________________

ZEMLJA DOGONA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Neobična sela afričkog plemena

Dogoni su narod koji živi južno od reke Niger, u središnjoj visoravni Malija, poznatoj kao “Zemlja Dogona”.

Dogoni-2Zbog unikatnog stila arhitekture, mitologije, plesova s maskama i drvenim skulpturama, cela regija (30-ak sela) je deo je UNESCO-ve svetske baštine još od 1989. godine.

___________________________________________________________________________________________

Dogoni-2aCeli koncept njihovih sela je zapanjujući: neka “vise“ sa stena prkoseći svim zakonima prirode, dok se druga sela jedva mogu videti, jer se savršeno uklapaju u svoju prirodnu okolinu.

___________________________________________________________________________________________

U nekim selima se opet vide samo slamnati krovovi koji ‘vire’ iz peska i kamena.

Dogoni-9Dogoni su sa svojim građevinama uklesanim u stene, ili jednostavno napravljenim od blata i štapova, postali jedna od vodećih turističkih atrakcija Malija, a  jedan od glavnih razloga zašto ih turisti redovno posećuju su jedinstvena iskustva noćenja u jednoj od njihovih neobičnih građevina.

___________________________________________________________________________________________

Dogoni-15Iako su zadržali osnove verovanja i mitologije, navala turista u poslednje vreme ipak mijenja njihovu društvenu strukturu i kulturu. Ipak, veliki dio izvorne kulture i tradicije je i dalje prisutan, uključujući rituale s maskama i svetilišta u pećinama.

rtcg.me

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

VIMINACIJUM: LOŠI PUTARI BACANI LAVOVIMA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________

Otkriven neverovatno očuvan veliki rimski put od ogromnih kamenih ploča širok oko pet i po metara. Od 400.000 kilometara rimskih puteva 80.500 bilo je popločano

rep-viminacijum_620x0

Kolovoz je imao dve trake

 PUTARSKA preduzeća starog Rima su bila čudo, konstatovali su arheolozi s Viminacijuma, kad su pre nekoliko dana otkopali tridesetak metara rimske saobraćajnice koja je prolazila pored rekonstruisanog amfiteatra.

  Kolovoz od ogromnih kamenih ploča povezanih još uvek čvrstim malterom širok je oko 5,5 metara i oivičen visokim bankinama. One su sprečavale bahate vozače brzih dvokolica da ugrožavaju pešake gravnog grada provincije Donje Mezije, koja se prostirala na teritoriji današnje Srbije.

 Arheolozi podsećaju da su putevi bili suštinski važni za uspon i širenje Rima, jer su omogućavali brzo kretanje vojske, trgovaca i glasnika.

Mreža rimskih puteva bila je duža od 400.000 kilometara, od kojih je više od 80.500 kilometara bilo popločano.

amfiteatar i iskopine vile_620x0     Lako je bilo Rimljanima da prave ovakve puteve kad su pored njih imali arene, pa čim šef putara probije rok odmah ga bace lavovima – mudrovao je jedan od radnika na lokalitetu, diveći se kvalitetu saobraćajnice stare dva milenijuma.

Arheolozi kažu da ovakav put još nije viđen na Balkanu.

 Kolovoz je mnogo solidniji čak i od čuvene Via Apia na Apeninskom poluostrvu. Pokriven je ogromnim kamenim pločama, dimenzija metar i po sa metar, debljine od 30 do 50 centimetara, koje su teže od tone. Kamen koji se koristio ne izgleda kao onaj iz lokalnih majdana.

Zaista je neverovatno kako su ovolike ploče donosili i polagali sa savršenom preciznošću – čudi se i prof. dr Miomir Korać, direktor Arheološkog parka Viminacijum.

On smatra da je kamen dopreman iz udaljenih majdana brodovima koji su pristajali uz dokove Viminacijuma, jer je pre 2.000 godina Dunav prolazio uz današnje nalazište. Viminacijumska saobraćajnica je od kapije u severnom bedemu grada prolazila pored amfiteatra i termi, a zatim se račvala. Širina i solidna gradnja ovog antičkog bulevara ukazuju da je vodio do važnih gradskih objekata.

amfiteatar1_620x0– Naši geofizičari počeli su da prate trase puta georadarom i na kraju jednog kraka snimili su pod zemljom objekat koji bi mogao da bude palata ili forum. Drugi krak verovatno vodi do hramova. Jedno je sigurno, ovaj put vodi do velikih otkrića – smatra Miomir Korać.

Arheolozi objašnjavaju da se gradska saobraćajnica van zidina ulivala u najstariji rimski put koji je vodio kroz današnju Srbiju.

On je počinjao u severnoj Italiji i dolinom Save vodio do Panonije, sa carskim gradom Sirmijumom. Odatle je nastavljao do Singidunuma i Viminacijuma, gde se račvao u dva pravca.

OZBILjNI PUTARI RIMLJANI su pravili više vrsta puteva, u zavisnosti od reljefa tla i raspoloživog materijala.

Prvo bi iskopavali zemlju i u rov širine do pet metara sipali pavimentum, mešavinu kreča i peska. Na tu drenažu slagali su još četiri sloja. „Stratumen“, vertikalno položene kamene blokove spojene malterom, krečom ili glinom. Na njega su nasipali „rudus“, krupniji šljunak pomešan s krečom, a zatim dobro utaban „nukleus“, mešavinu tucane opeke, kreča, peska i ilovače. Na vrhu se nalazila „suma krusta“ – kamene ploče postavljene pod nagibom da se voda sliva van puta. Ponekad putevi nisu imali kamene bazaltne ploče već samo šljunak kao pokrivku, jer je to bilo jeftinije i konji i volovi su se lakše kretali.

Međunarodni koridor preko Naisa i Skupija (Skoplja) vodio je do Salonike (Soluna).

Drugi pravac pratio je tok Dunava ka Crnom moru. Kao i danas važno čvorište bio je Nais (Niš) gde se odvajao krak puta preko Serdike (Sofije) i Filipopolisa u Aziju. Još uvek tragamo za mestom gde se gradska saobraćajnica ulivala u međunarodne putne koridore – kaže prof dr Korać.

 miomir korac u podzemlju arene rimska ulica u viminacijumu zrtvenik posvecen nimfama nimfej_620x0Da Viminacijum krije još mnogo tajni ukazuje neočekivano otkriće „nimfeja„, svetilišta posvećenog nimfama, božanstvima izvora.

Ukrašeni stubić žrtvenik podigao je zahvalni legeionar tik uz borilište arene.

 –Lepe nimfe su smatrane zaštitinicama izvora i banjskih lečilišta pa su im Rimljani rado podizali žrtvenike.

 Viminacijumski nimfej, otkriven je prilikom istraživanja amfiteatra, a kraj njega veliki broj žrtvenih figurina od pečene zemlje, koje predstavljaju lepe žene, i uljanih svetiljki koje su prinošene kao darovi nimfama – objašnjava dr Korać.

miomir korac u podzemlju arene_620x0

Cisterna u podzemlju arene

On pretpostavlja da se tu nekada nalazio izvor ili česma, čijoj je nimfi zaštitnici, žrtvenik podignut, ali je neuobičajeno što se on nalazi uz sam pesak arene u kojoj su krvarili gladijatori.

– Nimfeum je u neposrednoj blizini tajanstvenog podzemnog objekta, nalik na cisternu ispod same arene. Verovatno su tu, pod zemljom gladijatori čekali da izađu u borilište.

Postoji mogućnost da se kraj nimfeja u tu cisternu slivala posvećena voda da bi se koristila u poslednjoj molitivi i pročišćenju boraca pred bitku na život i smrt – kaže arheolog Miomir Korać.

Izvor: novosti.rs/ B. Subašić | 26. jul 2013.

VAVILON, PUT SUPROTAN PUTU NAŠEG ROPSTVA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Vavilon: Drevna vrata bogova

 Najstarija sačuvana mapa prikazuje svet kao ravan disk, okružen vodom. Taj svet je pretežno mesopotamski, a za najistaknutije mesto na mapi se izborio jedan grad s velikim uticajem na svetsku kulturu. Pored dugačkog pravougaonika, klinastim pismom je ispisano njegovo ime.

21989650851d196db7ffb4684316590_orig

Foto: wikipedia.org

 Bio je to grad nad gradovima i moćni centar civilizacije.

Kosmopolitski grad – uzor, predmet čežnje i nagrada carstvima – koji je Rimu bio stariji brat i Aleksandru prestonica. Po jednima, tu se nalazilo stecište prefinjenosti, lepote i čulnosti, a po drugima – jazbina svih poroka, svedena na lik „besramne bludnice“. Napokon, bio je to grad preko koga se čovek drznuo približiti samim bogovima. Bio je to Vavilon.


Ime mu je izvedeno od reči „bab-ili”(vrata bogova) i nalazi se nekih 85 kilometara južno od modernog Bagdada. Kapija boginje Ištar, najznačajnija od ukupno njih osam kojima su probijeni gigantski bedemi grada, zrači egzotičnom lepotom i ukrašena je predstavama bikova i zmajeva (mušhušu), na plavoj, glaziranoj opeci. Originalna kapija je bila dvostruka, i dvaput većih dimenzija od sadašnje, dok je u berlinskom Pergamskom muzeju rekonstruisan samo njen manji, frontalni deo. Kroz nju je, inače, vodio Procesijski put, sve do glavnog hrama, posvećenog Marduku – vrhovnom bogu vavilonskog panteona.

U instituciji po imenu „gagum”, nalazile su se „naditu” žene, dovedene iz najuglednijih porodica. Kao sveštenice Marduka, s pravom na udaju, mada ne i da imaju decu, živele su izolovano i nezavisno, štaviše, lično vodeći svoje investicione poslove.

Odgovarajuća klima i obilje hrane, uz napredan irigacioni sistem, uslovili su razvoj blistave kulture. U Vavilonu su tako nikla graditeljska čuda, poput Etemenankija i Semiramidinih visećih vrtova; unapređena su znanja iz astronomije, matematike, medicine i geografije, da bi, zatim, vavilonsko-asirska kultura bila utkana u grčko-rimsku i persijsku. Podelu dana na 24 časa, časa na 60 minuta i minuta na 60 sekundi, preuzeli smo od Vavilonaca, ali ovde su izmišljene i neke prozaičnije stvari – kobasice, na primer.

Kao plod dvomilenijumskog čovekovog pregalaštva, ovaj grad pripada svim ljudima i svim nacijama. Danas, duboko ukotvljen u memoriji čovečanstva, veličanstveni Vavilon opet pokreće našu imaginaciju. Ponovo su zaškripala masivna vrata bogova.

62979520051d196dcd9c4d306633439_v4 big

Foto: wikipedia.org

 Krećemo se nekadašnjim ulicama Vavilona. Dok misao zalazi u zamračeni lavirint vavilonske prošlosti, baklja želje za spoznajom joj osvetljava put.


Na početku, i to već 4.000 godina, stoji moćna figura Hamurabija, koji u rukama drži prvi pisani zakonik u istoriji. Smenjuju se, zatim, periodi ubrzanog razvoja i strane vladavine; grad je rušen skoro do temelja i ponovo podizan, ostajući, međutim, simbol napretka „zemlje između dveju reka“. Asirci su ga ukrašavali svojim ogromnim javnim zdanjima, ali je tek kralj Nabukodonosor II, koristeći planove svog oca, uzdigao Vavilon do neslućenih visina. Povećanje moći i širenje granica carstva, pratila je odgovarajuća rekonstrukcija njegove prestonice.

Tokom gradnje je najviše korišćena opeka, ulice su popločavane, a spoljni zidovi hramova i palata često su oblagani emajliranim pločicama plave, žute ili bele boje, s figurama na glaziranom reljefu, koji ostaje do danas neprevaziđen. Kao kruna poduhvata i egzistencijalni oporac vavilonskog duha, uspravila se Vavilonska kula, masivni zigurat s hramom Marduka na vrhu. Visoka 91 metar – dostigavši za ono vreme sâmo nebo – progutala je najmanje 17 miliona komada opeke i ostavila tako dubok utisak na Jevreje da legenda o Babelu nije nikada zaboravljena.

Čitav urbani prostor je odražavao samopouzdanje Vavilonaca, dok je kroz grad proticao palmama oivičeni Eufrat, preko koga se rasteglo nekoliko mostova. Nabukodonosor je stvorio metropolu bez premca na Bliskom istoku, te stoga ne čudi što na hiljadama komada opeke ponosito piše: „Ja sam Nabukodonosor, kralj Vavilona.“ Naime, ovde je svaka cigla želela da postane neko i nešto.

U kraljevim odajama našao se kasnije Kir Veliki: osnivač Persije, a još kasnije, tu se napio Aleksandar, opet, Veliki. S ugašenim životom Aleksandra, međutim, počelo je da zalazi sunce Vavilona. Za vreme Sasanida grad je definitivno napušten i skoro dve hiljade godina je služio kao obično pozajmište građevinskog materijala.

Posmatrač koji danas pogledom preleće preko ovih vrelih ruševina, sve do mesta gde se uzdizala Vavilonska kula – simbol pobede i poraza, može se osloniti na reči Kloda Levi-Strosa: „Dok mi budemo tu i dok svet bude postojao, postojaće i ona krhka barka koja nas povezuje s nedostižnim, i ona će nam pokazivati put suprotan putu našeg ropstva.“

Izvor: b92.net /danas. rs, Autor Branko Žderić

 

ZANIMLJIVE GRAĐEVINE …

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________

 U ovom uzboru našle su se zgrade koje odudaraju od stereotipnih građevina, za koje se može reći da predstavljaju i jedinstvena umetnička dela.

____________________________________________________________________________________________________________________

Foto izvor: BizLife

LJUBAVI SRPSKIH PISACA: LAZA KOSTIĆ…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

   Ljubav menja izraz, ali u osnovi uvek ostaje ista i inspiriše sve pisce, bez obzira na to da li je reč o pesnicima, koji su nekako najviše pisali o njoj, ili o prozaistima, romanopiscima, kritičarima i esejistima. Ljubav je osećanje koje uzdiže dušu, a pisci nekako najviše imaju potrebe za tim, više nego obični ljudi, jer njihova dela moraju da se nađu iznad svakodnevnih banalnosti.

Jedan od velikih pesnika čiju je poeziju, ali i život ispunila ljubav jeste Laza Kostić. Kako je rano ostao bez majke uvek je bio mažen i pažen od svih, omiljen lik među rodbinom, drugovima, nastavnicima… Lep i naočit momak, veliki šaljivdžija, voleo je da priča viceve i da pravi kalambure. Okolina ga je od milošte zvala Laza Maza, Lakan ili ono najčešće – naš Laza.

Sve devojke tog doba bile su mahom zaljubljene u njega. O njemu su kružile samo lepe priče. Poeta koji govori sedam svetskih jezika i naslednik ujakovog imanja, bio je i te kako dobra prilika.

Prvu ljubav je upoznao u pozorištu. Bila je to glumica Jovanka Kirjaković, lepotica o koju su se otimali mnogi otmeni mladići. Iako je mogla da bira, ljubav je poklonila tada devetnaestogodišenjem Lazi. U to vreme Laza je prevodio Šekspirovu tragediju “Romeo i Julija”, pa shodno tom velikom delu nadenuo je nadimke sebi i svojoj voljenoj, Romče i Julijica. Međutim, zla kob se nadnela nad dvoje mladih. Jovanka oboleva od tuberkuloze i ubrzo umire, a o tim danima tuge ispevane su pesme “Pogreb” i “Posle pogreba”.

Lepi Laza je nastavio dalje sa uspomenom u srcu na prvu ljubav. Nižu se kratke romanse. Sa Pavom, bratanicom kompozitora Kornelija Stankovića, provodi divne večeri u šetnji, milovanju i zakletvama. Međutim, zbog Lazinog članka, koji nije bio po volji Pavinom ocu, devojku udaju za nekog advokata iz Vukovara, a mladi poeta utehu pronalazi u pisanju, vežbanju i usamljenim šetnjama. Usledile su avanture sa lepoticama tog vremena, ali se ni pored jedne nije skrasio.

Književnik Svetislav Vinaver je o tom periodu Lazinog života zapisao sledeće: “Posle ovih mladalačkih ljubavi, Laza više nije pisao prave pesme ljubovanke. U burnom političkom životu on je prosto jurišao protiv ugnjetača srpskog naroda. Laza je putovao, posredovao, mirio, ispravljao i propagirao, agitirao, stradavao, pa nije mnogo ni mislio na ljubav i da osnuje porodicu sa stalnim ognjištem.”

Bio je pesnik i profesor, nacionalni borac i desna ruka Svetozara Miletića, predsednik varoškog suda… Po muževnoj građi su ga poredili sa Petrom Velikim, a on nije propuštao priliku da vežba. Preplivavao je Dunav, trčao svakodnevno, obično je u ruci nosio buzdovan napunjen olovom i na taj način vežbao mišiće. S druge strane, njegov um je bio još britkiji. Pametan, mudar i učen, svi su voleli da slušaju njegove priče, a udavače su ga celog života jurile. Nije ni čudo što su mu odmah uz nadimak Laza Maza, dodali i onaj “večitog mladoženje”.

Jedno vreme je proveo u Crnoj Gori, zbog neslaganja sa vlastima, pa se po povratku u Novi Sad povlači u zamak porodice Dunđerski, koji mu u stvari biva svojevrsno sklonište. U dvorcu najbogatijeg čoveka u Vojvodini, Laza uživa u bogatim gozbama i prijatnim razgovorima sa mladom i lepom domaćinovom ćerkom Lenkom.

Lepotica koja je zarobila pesnikovo srce – Lenka Dunđerski

Iako 29 godina stariji, Laza i Lenka pronalaze zajedničke teme i mnogo vremena provode zajedno. Laza se zaljubljuje u ovu lepu i načitanu devojku, ali zbog prevelike razlike u godinama, ne usuđuje se da je zaprosi. Srećan je što može da joj priča o svojoj bogatoj prošlosti, što mogu da razgovaraju na francuskom, idu na izlete kočijama, što može uveče u salonu kraj kamina da sluša njeno umeće na klaviru. Lenka će zauvek ostati njegova tiha patnja.

Da ne bi pokvario lepo prijateljstvo sa devojčinim ocem, povlači se u manastir Krušedol, ali čak ni tamo ne nalazi mir. U misli i snove mu dolazi mlada Lenka. U to vreme piše Nikoli Tesli: “Devojka koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvoga oživela, ne samo mrtvoga Don Huana, nego i mrtvoga sveca… Dosad je odbila čitavu vojsku prosilaca… Dugo sam se trudio da doznam uzrok toj nemilosti, te jedva jedvice doznam šta je: njen ideal je Nikola Tesla.”

Laza iz manastira odlazi u Sombor, gde ga već četvrt veka čeka najbogatija miraždžika Julka Palanački. Oduvek zaljubljena u velikog pesnika nikada se nije udavala i konačno je dočekala da je njen Laza zaprosi. Bilo joj je 46 godina kada se udala za ljubav svog života, tada pedesetčetvorogodišnjeg pesnika. Svi njeni devojački snovi su se ostvarili. Lazi je kum bio stari Dunđerski, još jedan pokušaj velikog pesnika da se na svaki mogući način odvoji od mlade i lepe Lenke koja mu je zauvek zarobila srce. Međutim, to i nije bilo neophodno. Dok su bili na svadbenom putovanju, sustigla ih je tužna vest da je zanosna Lenka Dunđerski preminula od tifusne groznice.

Ona ga je čekala čitavog života – Julka Palanački

Ostarelog somborskog poetu proganja lik lepotice Lenke. Čak i nakon deset godina od njene smrti, još uvek je tu, u njegovim mislima i srcu. Lepa i neprolazna.

Pohodi ga i u snovima, što je i zapisao u svom dnevniku na francuskom jeziku: “Treći avgust 1908. Kada sam se probudio, činilo mi se da još osećam pohotljivu opekotinu njenih usana i teško bi mi bilo da shvatim da je to samo obećanje sa onoga sveta. O, ali kakvo obećanje! Nema zemaljskog blaga koje vredi tog obećanja u snu. Nijedno nepokretno imanje nije tako osigurano kao taj divni odblesak, taj nebeski pozdrav sa one strane groba.”

Snovi postaju svakodnevna opsesija. Laza je opčinjen mrtvom Lenkom Dunđerski. Nestaju svi njegovi strahovi koji su nekada postojali, kada nije smeo da zatraži njenu ruku i kada ju je tako srdačno preporučivao Tesli. On je grli, naziva svojom i nikome više ne da.

Upravo njoj u čast ispevao je poslednju, labudovu, pesmu

Santa Maria della Salute”.

“Zar meni jadnom sva ta divota?

Zar meni blago toliko sve?

Zar meni starom, na dnu života,

ta zlatna voćka što sad tek zre?

Oh, slatka voćko tantalska roda,

što nisi meni sazrela pre?

Oprosti moje grešne zalute,

Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove

silnih mi želja navreli roj.

Ona mi dođe kad njojzi gove,

tajne su sile sluškinje njoj.

Navek su sa njom pojave nove,

zemnih milina nebeski kroj.

Tako mi do nje prostire kute

Santa Maria della Salute.”

Laza Kostić nakon ovakvih stihova nema više šta da traži u pesništvu i životu. 1909. godine umire Julka Palanački, zadovoljna jer je ispunila svoje snove da postane žena srpskog Šekspira. 1910. u sedamdesetoj godini dušu je ispustio i čuveni poeta, miljenik naroda, lepi Laza. Iza njega su ostali stihovi i zapisi o jednom životu i ljubavi koja još uvek negde plamti istim sjajem. Možda su konačno našli mir i ljubav, daleko od svih.

Lola Radosavljević /wannabemagazine.com