SINDROM MODERNOG DOBA…

Sindrom izgaranja na poslu i zvanično poremećaj

Svetska zdravstvena organizacija  uvrstila je sindrom izgaranja na radnom mestu usvoj priručnik Međunarodne klasifikacije bolesti (ICD-11)

Foto: Gerd Altmann, Pixabay

To, između ostalog, znači da će zdravstveni radnici odsad sindrom izgaranja na poslu dijagnostikovati kao medicinski poremećaj.

Oslanjajući se na sve veći broj istraživanja, prema navodima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), pomenuti sindrom (eng. burnout syndrome) je posledica hroničnog stresa na radnom mestu, koji karakterišu iscrpljenost, nedostatak energije, neispavanost, glavobolja, povećana mentalna distanca od posla, smanjena efikasnost, kao i cinizam i negativnost u vezi sa poslom.

Među simptomima su takođe prisilno razmišljanje o poslu i posle radnog vremena, smanjena potreba za društvenim kontaktima, nedostatak vremena za privatne obaveze i nemogućnost da se osoba opusti čak i kada je na godišnjem odmoru.

Istraživanja SZO-a takođe ukazuju da se izgaranje dešava onda kada zahtevi na poslu daleko prevazilaze nadoknade, priznanja i vreme potrebno za odmor. Ambicije i idealizam bivaju ugušeni, a zaposleni često pate od osećaja niže vrednosti.

Prema nekim studijama duboka emocionalna iscrpljenost i negativnost prouzrokovane izgaranjem mogu uticati na promene u mozgu koje otežavaju suočavanje sa stresom u budućnosti. Sve to veoma se negativno odražava i na javno zdravlje.

Istraživanje sprovedeno u Velikoj Britaniji, na primer, pokazalo je da skoro 30 odsto menadžera ljudskih resursa smatra da je izgaranje u njihovoj organizaciji rasprostranjeno, dok nedavno objavljeni podaci u izveštaju sa Harvarda ukazuju na krizu koja je zahvatila javno zdravlje usled izgaranja lekara. Takav trend mogao bi američku ekonomiju da košta 4,6 milijarde dolara godišnje.

Kako ističu britanski stručnjaci, pomenuti sindrom bi trebalo uočiti što pre kako bi se posledice sprečile na vreme. Oni takođe veruju da će novi međunarodni standardi doprineti boljoj dijagnozi i samom lečenju.

Sindrom modernog doba

Ovaj termin prvi je uveo psiholog Herbert Frojdenberger 1974. godine. On je sindrom izgaranja okarakterisao kao čitav niz simptoma koji proizilaze iz iscrpljenosti prouzrokovane prekomernim zahtevima na poslu, među kojima su glavobolja, nesanica, razdražljivost i skučeno razmišljanje.

Zanimljivo je i poreklo naziva koji je ovaj poremećaj dobio po naslovu romana engleskog pisca Grejema Grina „Slučaj Izgaranje“ (A Burnt–Out Case) u kom poznati arhitekta, umoran od sopstvene slave, prestaje da pronalazi smisao i zadovoljstvo u životu i odlučuje da napusti posao i ode u afričku džunglu.

Faktori rizika

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, na poslu postoji veliki broj činilaca koji mogu doprineti urušavanju mentalnog zdravlja. Većina njih odnosi se na samu prirodu posla, radno okruženje, kompetentnost zaposlenih, kao i pomoć i podršku kojima raspolažu prilikom obavljanja svojih obaveza.

U slučaju sindroma izgaranja istraživači posebno naglašavaju nekoliko glavnih faktora rizika među kojima su preveliki obim posla, nedostatak odgovarajuće nadoknade, gubitak osećaja povezanosti sa ostalim zaposlenima, nepravda i sukob vrednosti.

Posledice, kao i sam sindrom, moguće je lečiti na dva nivoa, individualnom i organizacionom. Prema navodima SZO-a, pored različitih obuka za upravljanje stresom kroz koje bi zaposleni trebalo da prođu, važan element za uspostavljanje zdravog radnog okruženja je i razvoj zakonodavstva, strategija i politike koji bi doprineli izgradnji zdravijeg radnog okruženja.

Tekst: Anđela Mrđa

Izvor: elementarium.cpn.rs

____________________________________________________________________________________________

NEZAINTERESOVANOST MLADIH…

Šta je hikikomori?

U Japanu je prvi put devedesetih godina uveden termin koji opisuje nezainteresovanost mladih

Foto: Pixabay

Pojam Millennials označava generaciju koja je postala punoletna početkom 21. veka. Odrastanje ove generacije pratio je munjeviti razvoj tehnike. Proizvodi, kao izvor zabave, smenjuju se vrtoglavom brzinom, svet se praktično preko noći digitalizuje, internet uklanja sve barijere između protoka informacija i komunikacije. Učenje novih programa i aplikacija ne predstavlja im problem budući da su odrasli uz računare, a tolerancija i otvorenost ka novom i drugačijem je opšteprisutna. Površno gledano, deluju superiornije u odnosu na roditelje, ali novi milenijum ima i svoje mračne strane.

Globalizacija, pored povezivanja sveta, iznedruje i oblik društvene otuđenosti, hikikomori. Ovaj termin se koristi za ponašanje adolescenta ili mlade osobe koja izbegava kontakt sa okolinom i povlači se iz socijalnih aktivnosti. Fenomen je prvi put opisan u Japanu devedesetih godina 20. veka gde se navodi da su mladi ljudi nezainteresovani da zauzmu svoje mesto na tržištu rada i u opštem društvenom doprinosu. Kuriozitet ovog fenomena je i to da nema statistički značajne razlike između stepena obrazovanja pojedinca.

Podjednako su ovim stanjem pogođeni i visoko obrazovani i slabo edukovani, a razlike nema ni u odnosu na to da li je reč o  uzornim ili problematičnim učenicima. Pojedinac prekida svaki kontakt sa društvom, svoj život zasniva na sopstvenom, zatvorenom svetu u porodičnoj kući ili sobi. U ekstremnim slučajevima odbija komunikaciju sa  članovima porodice, retko kad napuštaju sobu i to isključivo zbog fizioloških potreba, danju spava, a noć koristi za aktivnosti koje su uglavnom u vezi sa internetom.

Hikikomori, kao oblik ponašanja kod omladine, predstavlja socijalni problem u poslednje tri decenije, a prepoznat je i u drugim zemljama, uključujući i one na evropskom kontinentu. Moderna psihijatrija nije otkrila tačan uzrok ove pojave, ali u nekim slučajevima joj mogu prethoditi depresija, anksioznost ili poremećaj ličnosti. Takođe, u vezu sa ovom pojavom dovodi se zavisnost od interneta, porast nezaposlenosti mladih, otuđenost kao posledica promene načina komunikacije u novom milenijumu, mediska prezasićenost fikcijom, nametanje nerealnih kriterijuma umne i fizičke savršenosti.

Međutim, ovaj fenomen se ne posmatra kao oboljenje, već kao stanje u kojem se pojedinac nalazi, ali samo ako je pojava izolovana i nisu joj prethodile druge psihijatriske dijagnoze. Prema kriterijumima prve epidemiološke studije Ministarstva zdravlja Japana 2003. godine, osoba koja se može smatrati hikikomorijem vreme uglavnom provodi kod kuće, nije u stanju da obavlja elementarnu društvenu interakciju kao što je odlazak u školu ili na posao, stanje izolovanosti traje duže od  šest meseci, nema bliske prijatelje i prethodno se kod osobe nije dijagnostikovalo nijedno psihijatrisko oboljenje. Ovom studijom, u koju je bilo uključeno 4134 ispitanika, starosti između 20 i 49 godina, procenjeno je da je ukupan broj hikikomorija u Japanu u tom trenutku bio veći od 600.000.

Da bi se ovaj fenomen lakše pratio i razumeo, ovaj vid društvenog delovanja se može podeliti na primarni i sekundarni oblik. Primarni predstavlja pojavu opisanog ponašanja kod pojedinca kod koga se prethodno nisu ustanovile manifestacije poremećaja ličnosti ili raspoloženja, drugi mentalni poremećaji ili mentalna retardacija. Sekundarni predstavlja pojavu ovog poremećaja ponašanja udruženog sa nekim od mentalnih oboljenja.

Definisanje primarnog hikikomorija je od izuzetne važnosti za prepoznavanje i tretiranje ovog stanja kao zasebnog fenomena za čiji nastanak nije neophodno prisustvo drugog mentalnog poremećaja, već on može postojati izolovano kao stanje pojedinca. Izučavanjem ovog fenomena mogu se bolje sagledati socijalni problemi, kako mladih u Japanu tako i u svetu, i pravilno se tretirati. Međutim, kod sekunarnog hikikomorija prvenstveno se mora tretirati primarno oboljenje.

Foto: PxHere

Suva i Suzuki sa Univerziteta Nakoja opisuju karakteristike koje su uočljive kod stanja hikikomori. Kao prvo navode javljanje simptoma „Prihvatanje poraza bez borbe“. Osoba izbegava svaki vid kompeticije, odustaje od svojih ciljeva iako je prethodno radila na njihovom ostvarenju. Mada lako odustaju od ideja i želja, svesni posledica, ovaj vid neuspeha donosi im frustraciju i nezadovoljstvo. Građenje idealne slike sebe na osnovu očekivanja okoline nastaje kao posledica nemogućnosti da zadrže svoje ideje i želje zbog čega padaju pod uticaj okoline koja im nameće ideal kojem bi trebalo da teže.

Istovremeno, nastoje da tu sliku očuvaju, što im povećava nezadovoljstvo, jer se vremenom ta slika sve više razlikuje od realnosti, što dovodi do povlačenja pojedinca sve više. Vrlo često je podstrek roditelja prisutan, oni veruju da i dalje postoji način da njihova deca postignu dosta u životu, pružaju im podršku, kako emotivnu tako i finansijsku. Na kraju, izbegavaju kontakt sa okolinom kako bi što duže očuvali pozitivno mišljenje o sebi izbegavajući situacije u kojim bi pričali o svom životu, svojim ciljevima, idealima i planovima.

Prema japanskom sociologu Miti, srž ovog problema može se naći u socijalno-kulturološkoj pozadini Japana nakon Drugog svetskog rata. Period nakon rata se može podeliti na tri dekade: vreme ideala, vreme snova i vreme fikcije. Za stvaranje društvenog fenomena hikikomori veruje se da je ključna sociološka pozadina perioda koji se označaba kao „vreme fikcije“, a to je period koji je trajao od početka osamdesetih godina do sredine devedesetih godina 20. veka.  U ovoj dekadi odrastanje mladih je obeleženo prisustvom vršnjačkog i porodičnog nasilja, izraženim buntom prema autoritetima poput  roditelja i profesora, kao i učestalo narušavanje javnog reda i mira od strane omladine.

Na početku novog milenijuma dolazi do velikih interpersonalnih promena. Vreme fikcije nastaje posle perioda koji se označava kao „vreme snova“, koje je bilo obeleženo društvenom interakcijom poznatom kao konformizam, koji je podrazumevao društveni poredak u kojem se negovalo kolektivno dobro, favorizovao se timski duh, društvena zajednica se organizovala tako da svaki pojedinac u okruženju u kojem radi i boravi doživljava kolektiv kao širu porodicu. Nakon ovog perioda nastaju nagle promene u međuljudskim odnosima unutar društvene zajednice. Konformizam, kao oblik društvene interakcije, naglo gubi na značaju.

Individualizam u tom periodu još nije u potpunosti formiran. Najveće žrtve ovog perioda tranzicije su upravo generacije koje će trpeti posledicu sudara globalizacije sa konformističkim društvom. Odnosi između Japanaca će se definisati kao rapidna promena u japanskom društvu koja vodi ka društvenoj situaciji koja nije orijentisana ka grupnoj pripadnosti. Novi oblik individualizma je sklonost kao mentalnoj i društvenoj izolovanosti, koju prati česta nezainteresovanost pojedinca za dešavanja i ljude u njihovoj okolini, ali sa hiperfokusom na daleke izvore informacija i osobe sa kojima održavaju kontakt putem mobilnih telefona i interneta.

Pored svega navedenog ne treba zaboraviti i da je od početka devedesetih godina pa do sada, kako u  svetu tako i u Japanu, u porastu neregularna zaposlenost, kojom su posebno pogođeni mladi naraštaji. Nesigurnost zaposlenja i zarade doprinosi povećanju nesigurnosti pojedinca kao i nemogućnosti planiranja života. Sve navedene društvene pojave se uzimaju kao ključni socijalno-kulturološki faktori u nastanku fenomena hikikomori.

Činjenica koja sve više zabrinjava je ta da je oblik ovog fenomena, pored  Japana, registrovan i u drugim zemljama kao što su Severna Koreja, SAD, Engleska, Italija, Španija. Posle 11. septembra i Lehmanovog šoka u SAD primećena je značajno teža interakcija mladih ljudi u društvu i povećana sklonost ka izolaciji. U Evropi je nazaposlenost mladih u porastu, stoga se i ovo gleda kao jedan od ozbiljnih faktora za danji razvoj fenomena otuđenosti. Stoga postoji opravdani strah da će se ovo stanje socijalne izolovanosti uskoro proširiti i na druge zemlje i da će fenomen, koji se rodio u Japanu, postati  globalni problem.

Tekst: Ivana Branović

Izvor: elementarium.cpn.rs

____________________________________________________________

 

VAVILON, PUT SUPROTAN PUTU NAŠEG ROPSTVA…

TAMOiOVDE______________________________________________

Vavilon: Drevna vrata bogova

 Najstarija sačuvana mapa prikazuje svet kao ravan disk, okružen vodom. Taj svet je pretežno mesopotamski, a za najistaknutije mesto na mapi se izborio jedan grad s velikim uticajem na svetsku kulturu. Pored dugačkog pravougaonika, klinastim pismom je ispisano njegovo ime.

Foto: wikipedia.org

 Bio je to grad nad gradovima i moćni centar civilizacije.

Kosmopolitski grad – uzor, predmet čežnje i nagrada carstvima – koji je Rimu bio stariji brat i Aleksandru prestonica.

Po jednima, tu se nalazilo stecište prefinjenosti, lepote i čulnosti, a po drugima – jazbina svih poroka, svedena na lik „besramne bludnice“. Napokon, bio je to grad preko koga se čovek drznuo približiti samim bogovima. Bio je to Vavilon.

Ime mu je izvedeno od reči „bab-ili”(vrata bogova) i nalazi se nekih 85 kilometara južno od modernog Bagdada. Kapija boginje Ištar, najznačajnija od ukupno njih osam kojima su probijeni gigantski bedemi grada, zrači egzotičnom lepotom i ukrašena je predstavama bikova i zmajeva (mušhušu), na plavoj, glaziranoj opeci. Originalna kapija je bila dvostruka, i dvaput većih dimenzija od sadašnje, dok je u berlinskom Pergamskom muzeju rekonstruisan samo njen manji, frontalni deo. Kroz nju je, inače, vodio Procesijski put, sve do glavnog hrama, posvećenog Marduku – vrhovnom bogu vavilonskog panteona.

U instituciji po imenu „gagum”, nalazile su se „naditu” žene, dovedene iz najuglednijih porodica. Kao sveštenice Marduka, s pravom na udaju, mada ne i da imaju decu, živele su izolovano i nezavisno, štaviše, lično vodeći svoje investicione poslove.

Odgovarajuća klima i obilje hrane, uz napredan irigacioni sistem, uslovili su razvoj blistave kulture. U Vavilonu su tako nikla graditeljska čuda, poput Etemenankija i Semiramidinih visećih vrtova; unapređena su znanja iz astronomije, matematike, medicine i geografije, da bi, zatim, vavilonsko-asirska kultura bila utkana u grčko-rimsku i persijsku. Podelu dana na 24 časa, časa na 60 minuta i minuta na 60 sekundi, preuzeli smo od Vavilonaca, ali ovde su izmišljene i neke prozaičnije stvari – kobasice, na primer.

Kao plod dvomilenijumskog čovekovog pregalaštva, ovaj grad pripada svim ljudima i svim nacijama. Danas, duboko ukotvljen u memoriji čovečanstva, veličanstveni Vavilon opet pokreće našu imaginaciju. Ponovo su zaškripala masivna vrata bogova.

Foto: wikipedia.org

 Krećemo se nekadašnjim ulicama Vavilona. Dok misao zalazi u zamračeni lavirint vavilonske prošlosti, baklja želje za spoznajom joj osvetljava put.

Na početku, i to već 4.000 godina, stoji moćna figura Hamurabija, koji u rukama drži prvi pisani zakonik u istoriji. Smenjuju se, zatim, periodi ubrzanog razvoja i strane vladavine; grad je rušen skoro do temelja i ponovo podizan, ostajući, međutim, simbol napretka „zemlje između dveju reka“. Asirci su ga ukrašavali svojim ogromnim javnim zdanjima, ali je tek kralj Nabukodonosor II, koristeći planove svog oca, uzdigao Vavilon do neslućenih visina. Povećanje moći i širenje granica carstva, pratila je odgovarajuća rekonstrukcija njegove prestonice.

Tokom gradnje je najviše korišćena opeka, ulice su popločavane, a spoljni zidovi hramova i palata često su oblagani emajliranim pločicama plave, žute ili bele boje, s figurama na glaziranom reljefu, koji ostaje do danas neprevaziđen. Kao kruna poduhvata i egzistencijalni oporac vavilonskog duha, uspravila se Vavilonska kula, masivni zigurat s hramom Marduka na vrhu. Visoka 91 metar – dostigavši za ono vreme sâmo nebo – progutala je najmanje 17 miliona komada opeke i ostavila tako dubok utisak na Jevreje da legenda o Babelu nije nikada zaboravljena.

Čitav urbani prostor je odražavao samopouzdanje Vavilonaca, dok je kroz grad proticao palmama oivičeni Eufrat, preko koga se rasteglo nekoliko mostova. Nabukodonosor je stvorio metropolu bez premca na Bliskom istoku, te stoga ne čudi što na hiljadama komada opeke ponosito piše: „Ja sam Nabukodonosor, kralj Vavilona.“ Naime, ovde je svaka cigla želela da postane neko i nešto.

U kraljevim odajama našao se kasnije Kir Veliki: osnivač Persije, a još kasnije, tu se napio Aleksandar, opet, Veliki. S ugašenim životom Aleksandra, međutim, počelo je da zalazi sunce Vavilona. Za vreme Sasanida grad je definitivno napušten i skoro dve hiljade godina je služio kao obično pozajmište građevinskog materijala.

Posmatrač koji danas pogledom preleće preko ovih vrelih ruševina, sve do mesta gde se uzdizala Vavilonska kula – simbol pobede i poraza, može se osloniti na reči Kloda Levi-Strosa: „Dok mi budemo tu i dok svet bude postojao, postojaće i ona krhka barka koja nas povezuje s nedostižnim, i ona će nam pokazivati put suprotan putu našeg ropstva.“

Izvor: b92.net /danas. rs, Autor Branko Žderić

---

 

ISPITIVANJE VREMENA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________

-Uvek sam volela jastuke.

Posebno mi se dopadalo kako o tom dekorativnom predmetu razmišlja Endi Vorhol, čuven po atraktivnim srebrnim jastucima koje je pravio u svom ateljeu „Fektori“. (Nataša Krstić,  Politika Magazin)

Prosto mame. Izazivaju.

Da se na njih sedi, naslanja, izležava, isprepliću san i java, uživa i blaženo spava.

Da se među  njima mašta, emocija rađa, sa njima se „gađa“, zašto ne i…

Ma, može se svašta.

Raznih boja, oblika i veličina.

Uredno složeni ili nestašno razbacani na krevetu, fotelji, stolici, podu.

Udobni i lepi.

Jastuci.

U stanu Nataše Krstić, akademske slikarke i teoretičara umetnosti i medija, postoji jedna takva gomila.

Meka i velika kao oblak.

Ciklus slika na temu „Status i emotivni život žene u savremenom društvu“ podstakao je Natašu da počne da ih dizajnira.

Natašini jastuci nastali su iz tih slika.zapravo, svaka slika dobila je svoj pandan u jastuku.

U junu 2012., u galeriji „Evrocentar“ u Beogradu, autorka priredila izložbu pod nazivom „Ispitivanje vremena“, na kojoj su se ta njena dela likovne i primenjene umetnosti našla jedna pored drugih.

Bora*S

NATAŠA KRSTIĆ – BIOGRAFIJA

 1990 – Kolektivna izložba u Galeriji Biblioteke grada Beograda

1992 – Samostalna izložba slika,crteža i projekata u galeriji kluba Omen u Beogradu

1994 – Učešće na Sajmu mode – kolekcija marama
– Kolektivna izložba “Akcesorijum” – Mala galerija Singidunum

1995 – Kolektivna izložba izabranih crteža studenata FLU u Bgd u galeriji Doma omladine, Bgd.
– Učešće na revijama na Sajmu mode, dizajn nakita
– Učešće na diplomskoj reviji studenata FLU dizajn kapa i nakita – Muzej 25.Maj

1995 – Samostalna izložba slika – Narodno pozorište

1996 – Grupna izložba “Akcesorijum” – Mala gal. Singidunum

1998 – Samostalna izložba slika i crteža u Kulturnom centru Beograda

1999 – Kolektivna revija Bgd. sajam

2000 – Fashion week – C 2 – u SKC
– Majska izložba – Muzej 25. maj

2001 – Majska izložba – Muzej 25. Maj

2001 – Oktobarski salon

2002 – Majska izložba Muzej revolucije
– izradila 120 crteža u boji za hotel Zemcužina u Sociju

2003 – Fashion Week – samostalna revija
– revije u Miločeru i na Svetom Stefanu

2004 – školske 03 – 04 asistirala je na Akademiji lepih umetnosti u klasi profesora
Koste Bunuševca na predmetu crtanje i slikanje na odseku za kostim.
Trenutno na II godini doktorskih studija na Univerzitetu umetnosti u Bgd.

2007 – samostalna izlozžba u Galeriji 73, Beograd

2011 – Majska izložba u Muzeju primenjene umetnosti

Nagrade :

1994 – Srebrna košuta za trikotažu na sajmu mode u Beogradu

2003 – godišnja nagrada Ulupudsa

2007.- godišnja nagrada Ulupudsa

izvor: natasakrstic.in.rs

______________________________________________________________________________________________