TREBA IMATI SVOJU RUŽU…

tamoiovde-logo

IZVOLITE, POSLUŽITE SE…

Slatko od ruža

Prvo…treba imati svoju ružu.

Sve o učenju ljubavi od jedne ruže možete naći u knjižici koja se zove „Mali princ“. Napisana je srcem deteta i namenjena svoj deci sveta, a naročito onoj zaboravljenoj u odraslim ljudima.

TAMOiOVDE-ruže-ulje-image0075rouz

Ilustracija: Bora Stanković

Dakle, neophodno je da uzgojite svoju ružu; nije toliko neophodno da je zasadite (ali je poželjno) koliko se traži da je posećujete svakog jutra i večeri, da joj se divite (jer divljenje itekako potpomaže rastu a i razvija samopouzdanje!), da joj opraštate istovremeni rast trnja… da poštujete njeno stremljenje ka nebu… i zalivate njene korene u zemlji.

Tu i tamo, sasvim je u redu ako je koji put i poljubite…

Ruža se stalno menja…slabašan izdanak, pa grmčić, nežan pupoljak koji iz dana u dan postaje raskošan cvet. Ali da li je ruža zaista i postala ruža…znaćete po osobenom mirisu. Kada zamiriše, znak je da je malo biće cveta postalo svesno svoje ružine prirode…i da deli svoje mirisno srce svima…

Eto lepote koja se nesebično daruje svima; jednako ptici i pčeli i ljudskom oku. Eto trenutka u kome treba da zastanete, da se ogledate u kapi rose na latici, da pomilujete nežnu baršunatost cveta….da udahnete duboko, duboko njen miris…tu nežnu esenciju samog bića ruže.

Najogoljenija je poruka Gospodnja zabeležena u tom mirisu. Izvorna molitva.
I u spiralnom plesu latica. U drhturavoj treperavosti boja na njima.
Gledajte u ružu…i postanite ruža. Makar na trenutak.
Makar samo jednom.

Sada je ruža spremna.

Desi se taj rascvetali maj u vašem dvorištu.

Zapravo recept ide ovako: potrebno je u bašči uzgajati s ljubavlju damasknu ružu (majsku ružu, đulbe-šećerku)…kada se rascveta u mesecu maju, u punom sjaju i mirisu, baštenskim makazama izrezati cvetove i odneti ruže na astal u avliji.
Strogo u hladovini, pod začudjenim pogledom mačke.

Odvojiti latice, NEŽNO. Tankim, spretnim, ženskim prstićima.
Izmeriti ih, i odmah spremiti istu težinu šećera. Oprati ruže pod mlazem hladne vode, nakratko, u đevđiru! Sada ih treba iseckati, hvatajući prstohvat po prstohvat latica. U međuvremenu staviti litar vode sa šećerom da zavri…i ubaciti latice.
Smesta će pobeleti…ali će nastaviti da mirišu.

Skriveni…ali možda najvažniji sastojak jeste – da dok „petljate“ oko ruža mislite samo na stvari, dogadjaje i ljude koji donose radost u vaš život….tako će se slatko napuniti ljubavlju, smehom i nestašlukom….poput majskog sunca kojim su ruže osunčane.

Posle 15- ak minuta kuvanja dodajte limontus…Gle čuda. Vratiće se njihovo ružičasto rumenilo.
A onda kuvajte na tihoj vatri dok se dovoljno ne zgusne (znate ono dok ne krenu dve kapi sa kašike, ili još bolje probajte na porculanskoj tacni da li je dovoljno gusto, da li se staklasto steglo!).
Sklonite šerpu sa vatre.
Naravno, to je šerpa koja se koristi SAMO za kuvanje slatka.

Onda sledi pravilo: ili vruće slatko u vruće tegle, ili hladno u hladne…kako volite.

Slatko od ruža treba držati negde duboko u kredencu, ili na najvišoj polici u špajzu, samo ga retko treba prepustiti milovanju sunca…u protivnom, postaće previše erotično.

Daleko od radoznalih i urokljivih očiju…nije za svačiji pogled. I nije za svačije usne, niti nepca; treba ga dati samo osobi koja vam je naročito draga…sa kojom gradite bliskost. Ili za koju pouzdano znate, svim dubinama svog srca, da je jedna od duša retkih i dragocenih u vašem životu.

Mora se izneti sa dužnim poštovanjem, u Japanu bi sigurno napravili „ceremoniju kusanja slatka“….ali ovo je još uvek sirova Srbija, sa prašinom vetra u nozdrvima.

Prva stavka je izneti teglu sa slatkom i deo presipati u posebno staklence, staviti ga na srebrni poslužavnik sa ručkama. Po starinskom običaju, na poslužavniku se nalazi izheklani milje od najtanjeg konca ili beli vez….Pored kristalne činijice sa slatkom se stavlja srebrna kašičica i visoka čaša za vodu od najtanjeg stakla….najbolje izvorska, živa voda.

Gotovo sakralno treba pomeriti poklopac sa činijice u kojoj je ružičasto i mirisno slatko…od ruža. Majska ruža, ili đulbešećerka….rukom brana…nežnom rukom domaćice, u bašči.

Izvolte, poslužite se…mek, ženski glas. Nekada je to devojački sopran, nekad taman alt. Obično poslužavnik nosi devojka ili ženska čeljad iz kuće…Izvolte poslužite se je najlepše rečeno čista srca, prirodno, spontano, kao kada voda klizne niz kamen praveći slap…

Gost obično kašičicom „zahvati“ malo od tog mirisnog slatka i prinese ustima…gde se rastopi u neponovljiv ukus, svojstven samo ružama. Praćen jedinstvenim mirisom.

Verujem da srce prave žene u svom središtu ima upravo taj miris.

Slatko od ruža treba jesti samo u posebnim, čudesnim prilikama….onim kada vam osećanja naviru na usta, kada srce raste, prerasta okvir tela i grad u kome živite i neobjašnjivo počne da se širi celom vasionom…u onim prilikama kada se zagrcnete od sopstvenih osećanja.

Kada biste nekom hteli da kažete da ga volite, a reči nikako da izadju….
Kada osećate da vas ljubav vreba…i da će vas zaskočiti iza prvog ćoška. I nema vam bežanja.
Kada u kući ima sasvim male dece koja kriju andjele po ćoškovima.
Kada konačno duboko, i do balčaka oprostite sebi i prigrlite sebe.
I obavezno, obavezno…u prisustvu žena, makar devojčica.
Ženski princip je nezaobilazan kada je u pitanju slatko od ruža.

Vreme? Najbolje i najuzbudljivije vreme jeste sumrak, kada se ionako sreću dva sveta, dan i noć. Kada iz dvorišta počnu da ćarlijaju mirisi behara….a svici stidljivo počnu da trepere ispod drveća.

Ili u sasvim rano, napuklo letnje jutro, zaplavljeno nebom, još dovoljno daleko od žege.

Ipak, pazite se dobro da ne gledate u ženske oči dok kusate slatko….a naročito ne u oči domaćice koja ga je spremala…

Sva ljubav koju nosi žena u grudima se preliva u to magično slatko…sve ono što je tog jutra snevala, koga je i kako u snu grlila….pa sva dnevna sanjarenja dok je brala ruže, odvajala latice…i napajala se mirisom, pa nakon toga dok je kuvala slatko…šok iznenadjenja kada latice promene boju zbog toplote i kada ponovo zadobiju ružičastu kada se stavi limontus…

Dakle, slatko od ruža ne kusajte ako niste spremni odmah položiti svoje srce pored njega… da uhvati i poprimi malo od neizrecivog mirisa. Dakle, samo za veoma, veoma hrabre.

U protivnom, kusati to slatko, kao i sve napred napisano – nema smisla.

Autor: Sonja

__________________________________________________________________________________________

JA SAM ODGOVORAN ZA SVOJU RUŽU…

SLATKO OD LUBENICA…

tamoiovde-logo

Bakin recept

Ovaj starinski recept za slatko od lubenica, kao iz bakinog špajiza je jednostavan, ako već do sada niste probali, svakako vam preporučujemo da napravite jer je po mišljenju mnogih, jedno od najlepših.

5f89920a7794ac933d849e559caf88ea_LPotrebno je:

– 1 kg očišćene i u kockice isečene kore lubenice
– 1,5 kg šećera
2 limuna
– štapić vanile

Odstranite crveni deo lubenice i samu zelenu koru. Od preostalog žuto-belog dela formirajte kockice dok ne dobijete 1kg.

Stavite u šerpu, prelijte hladnom vodom (samo da pokrije kockice), dodajte i pola kašike sirćeta, pa stavite na šporet da prokuva.

Čim prokuva procedite, pa uspite novu vodu i stavite da ponovo prokuva. Postupak ponavljajte 6-7 puta dok kockice lubenice ne postanu staklaste.

Od šećera sa malo vode skuvati gust sirup, pa mu dodati oceđene kockice lubenice, vanilu i limun isečen na kolutiće. Sve kuvate na nižoj temperaturi dok slatko ne bude gustine retkog meda.

Dobijenu smesu skinite sa šporeta, odstranite penu, ako se pojavila, pa pokrijte šerpu vlažnom krpom. Ostaviti preko noći, pa sledeći dan slatko uspite u čiste tegle i dobro zatvorite.

(Pored štapića vanile, možete uključiti i 3 štapića cimeta, 50 gr svežeg đumbira, u kockicama, nekoliko klinčića ili koristiti limetu umesto limuna).
Izvor: srbijuvolimo.rs

______________________________________________________________________________________

STANDARD ZA BAKLAVU…

tamoiovde-logoTurska uvela strogi standard za baklavu

Turska je prvi put uvela seriju kriterijuma za baklavu, tradicionalnu orijentalnu poslasticu koja potiče sa jugoistoka zemlje, a poznata je širom sveta.

3458833_baklava-tamb

Turska uvela strogi standard za baklavu

Cilj ove mere je standardizacija proizvodnje baklave, koja se često pravi od sastojaka lošijeg kvaliteta kako bi se smanjili troškovi, saopštio je Turski institut za standarde (TSE), prenosi AFP.

Baklava „mora da ima prepoznatljivu zlatnu boju, sirup ne sme da bude previše gust niti da stvara osećaj peckanja u grlu; trebalo bi da se topi u ustima, bez žvakanja“, ističe se u saopštenju TSE.

U njenoj pripremi moraju da se koriste brašno, so, voda, minimalna količina masnoće i beli šećer, kao i pistaći, a svako parče bi moralo da bude 35 milimetara debljine, navodi TSE.

Ustanovljeno je da su nesavesni proizvođači poslednjih godina varali mušterije koristeći alternativne sastojke, poput graška umesto pistaća ili fruktoznog sirupa umesto šećera, piše u saopštenju.

BaklavaOko porekla baklave godinama su se vodile žučne rasprave između Turske i Grčke, ali i polovine zemalja Bliskog istoka.

Sama reč „baklava“ takođe je bila predmet višegodišnjeg spora, ali TSE tvrdi da ona vuče poreklo od stare turske reči „baklagu“ ili „baklagi“.

Baklava, opisana kao poslastica napravljena od tankih kora, sa nadevom od griza i Antep pistaća, postala je prvi turski proizvod koji je registrovan u Evropskoj uniji i stekla je status „zaštićenog proizvoda“.
Izvor: rts.rs

___________________________________________________________

SLAĐENJE DUŠE…

TAMOiOVDE________________________________

 Najstarija beogradska poslastičarnica „Pelivan“

Današnji Beograd ima malo istorijskih niti koje ga povezuju sa Knjaževinom Srbijom, iz ere ustavobranitelja.

TamoiOvde-bg-pelivan1 „Najslađa“ kopča savremene metropole i kasabe iz 19. veka nalazi se na početku Bulevara kralja Aleksandra, gde je poslastičarnica „Pelivan“.

Najstarija beogradska poslastičarnica „Pelivan“ radi već 162 godine i simbol je glavnog grada.

Receptura sladoleda se prenosi s kolena na koleno i ljubomorno se čuva kao velika tajna

Majstori, u ovom najstarijem prestoničkom hramu sladoleda, kolača i torti, pune 162 godine, s kolena na koleno, ljubomorno čuvaju recepturu poslastica, kao najveću tajnu.

Prva slova ove slatke bajke ispisao je, davne 1851. godine, Mustafa Pelivan, Goranac iz Dragaša, koji se posle rvačke karijere okrenuo pravljenju sladoleda. Poslasticu je pravio u čabru sa ledom.

– Početni kapital stekao je kao ondašnji najbolji rvač u Srbiji. Otvorio je poslastičarnicu, nedaleko od Stambol-kapije, na mestu današnjeg „Staklenca“ na Trgu Republike – priča Suhaib Alšukeir, čukununuk Mustafe Pelivana. – Na tom mestu lokal je ostao i posle povratka Obrenovića na vlast. Adresa nije menjana ni posle ponovnog dolaska Karađorđevića i Prvog svetskog rata.

Posle Mustafe, posao je nasledio sin Mehmet, a posle njega Mustafini unuk Malić Pelivanović. Porodica je stekla poslovni i društveni ugled. Malić je bio i narodni poslanik neposredno posle Prvog svetskog rata.

– Po narudžbi vladara, dvoru smo isporučivali alvu, što je bila preteča današnjeg „keteringa“.

Nažalost, Drugi svetski rat je porodicu vratio na početak – navodi Alšukeir, dok u rukama drži požutelo majstorsko svedočanstvo od Kraljevine Jugoslavije, iz 1936. godine.

Izvorna poslastičarnica stradala je u nemačkom bombardovanju 6. aprila 1941. Mustafin unuk Azir već 22. avgusta 1941. godine otvara novu radnju u Bulevaru kralja Aleksandra, u kojoj se „Pelivan“ i danas nalazi. Posao i mušterije je uspeo da sačuva, ali nova vlast nije volela privatnike.

– Komunisti su dedu držali u zatvoru, oduzeli mu plac na Slaviji, ali poslastičarnicu nisu dirali. Posao je dobro išao do 1980. godine, kada se dnevno prodavalo po 250 kilograma sladoleda i oko 600 litara limunade i boze – kaže naš sagovornik, navodeći da su mnogi poslastičari u bivšoj Jugoslaviji, upravo kod Azira, izučili zanat.

TamoiOvde-bg-pelivan

Foto: Milena Anđela/ novosti.rs

Deda Azir bio je sam po sebi priča. Čim su utihnule detonacije Drugog svetskog rata, Azir se uputio u Italiju, gde je kupio najsavremenije mašine za slatke đakonije. Prvi sladoled na kugle u Jugoslaviji upravo je on poslužio u tadašnjem Bulevaru revolucije.

Kad je Bata zavodio red

POKOJNI glumac Danilo Bata Stojković, po vrelim letnjim danima, svakodnevno je dolazio u Bulevar. Kako je govorio, „da ohladi, ali i zasladi dušu“. U to vreme, red za sladoled bi se formirao gotovo do Kneza Miloša. Jednom prilikom, neki mangup pokušao je preko reda da kupi poslasticu. Kada je video šta ovaj hoće da uradi, Bati je pukao film. Počeo je da viče, nateravši momka da stane u začelje kolone.

O Aziru se po čaršiji još prepričavaju različite anegdote. Jednom prilikom uhvatio je svoje sinovce da su novcem iz kase uplatili sportsku prognozu. Ljut na njih, rešio je da svi zaposleni imaju zašivene džepove na radnim pantalonama.

– Imao je svoj recept za sladoled, koji je ljubomorno čuvao. Smislio ga je četrdesetih godina, a mi ga i danas koristimo. Deda bi ustajao u tri sata ujutro, kad nema nikoga, da bi pravio masu za sladoled. Posle bi došli njegovi sinovci da lede sladoled. Nikome nije želeo da otkrije sastav poslastice. Radio bi tako do pet sati, dok ne dođu ostali radnici. Taj recept danas zna samo otac Ahmad i nas trojica braće – priča Musab, Suhaibov mlađi brat.

Za vreme bivše Jugoslavije, Azirove slatkiše voleli su turisti, pevači, glumci, političari, književnici… „Pelivan“ je kao nezaobilaznu stanicu u Beogradu pomenuo i Ivo Andrić u „Znakovima pored puta“.

Raspadom nekadašnje velike države došli su teški dani za poslastičarnicu. Tokom ratova, posao je nastavila ćerka Seija i njen muž Ahmad, Sirijac, koji je 1980. godine došao u Beograd da studira medicinu. Besparica je uticala i na obim posla. Međutim, poslednje dve godine situacija se promenila. Posao su ambiciozno preuzela trojica braće Bara, Suhaib i Musab Alšukeir.

Milenko Kovaćević/Novosti/nadlanu.com

__________________________________________________________________________________________

ZAPISANI I U ČITANKAMA

„NAVALI narode, evo boza, limunada, sladoled, baklava, ima još, ko da groš, dušu sladi, umor vadi!“, ovim rečima počinje jedna od lekcija iz predmeta Stari zanati, za treći razred osnovne škole. U udžbeniku izdvajaju poslastičarnicu „Pelivan“ i njene čuvene sladolede.(novosti.rs)

 

__________________________________________________________________________________________

Video prilog:studiob.rs

__________________________________________________________________________________________

Priredio&naslovio: Bora*S

POJESTI ILI BITI POJEDEN…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Svet koji nas okružuje je ispunjen konstantom borbom: pojesti ili biti pojeden.

Koliko god to surovo bilo, nema pauze ili opraštanja. Zbog toga, načini i metode za postizanje bilo koga od pomenutih ciljeva su često… neobični.

Pacov koji primenjuje hemijska sredstva u odbrambene svrhe

TamoiOvde-250px-Lophiomys_imhausiOvom prilikom, u glavnoj ulozi je afrička vrsta pacova, poznatija pod imenom grivasti pacov (Lophiomys imhausi). Očekivano, on je češće u poziciji da se brani, stoga danas pričamo o tome kako ne biti pojeden.

Ova vrsta pacova se koristi otrovom u borbi protiv grabljivica. To, ne bilo posebno zanimljivo, da nije činjenice da on sam po sebi ne proizvodi bilo kakav toksin (naučnici su do skoro verovali da on to zaista može).

Spretni glodar u stvari nabavlja neophodnu supstancu iz svog okruženja. Konkretno, izvor „njegovog“ otrova je Acokanthera drvo, čije sokove lovci iz istočne Afrike koriste za pripremu otrova, koji posle koriste u lovu.

 Istraživanje koje je otkrilo ovu činjenicu je objavljeno na sajtu Proceedings of The Royal Society B, a autori su: Džonatan Kingdon (Jonathan Kingdon), Kris Holand (Chris Holland), Tom Gejsens (Tom Gheysens), Maksim Bule-Odet (Maxime Boulet-Audet), i Fritz Folart (Fritz Vollrath) sa oksfordskog univerziteta, Bernard Agvanda (Bernard Agwanda) pri nacionalnom muzeju Kenije i Margaret Kinard (Margaret Kinnaird) i Tim Obrajan (Tim O’Brien) iz druđtva Wildlife Conservation.

„Afrički grivasti pacov je fascinantni primer, kako jedna vrsta može da razvije jedinstveni odbrambeni mehanizam kao odgovor na pritisak grabljivica“, kaže Dr. Tim Obrajan, „Ova kombinacija životinje i toksičnog jedinjenja je jedinstvena među sisarima sa placentom.“

Naučnici su, zaista, dugo smatrali da je ovaj glodar sam po sebi otrovan, najviše zbog njegovog ponašanja, kao što je pokazivanje crno belih šara na bokovima kada je ugrožen od strane grabljivica. Na takav zaključak je navodila je i činjenica da su psi često imali zdravstvenih problema (čak i smrtnih slučajeva) posle susreta sa grivastim pacovom. Ovo otkriće spada u oblast prirodne hemijske odbrane. Umesto da sam proizvodi otrov – poput nekih sisara kao to je kljunar (platypus) – ova vrsta nabavlja otrov (nazvan ouabain) u kori drveta.

Acokanthera-saveznik-grivastog-pacova

Acokanthera – saveznik grivastog pacova

Ova hipoteza je potvrđena kada su sveže uhvaćenom grivastom pacovu ponudili korenje i grane Acokanthera drveta. Kako ih je video, tako je odmah pristupio glodanju i žvakanju kore (totalno ignorišući listove i plodove) i dobijenu smesu (nemojmo zaboraviti pljuvačku) počeo da „aplicira“ na svoje bokove. Naravno, istraživači su se odmah latili posla, i dlake sa tog dela tela životinje stavili pod elektronski mikroskop da bi ispitali njihovu jedinstvenu strukturu.

Pregledom uzorka, uvideli su da je izbušena cilindrična struktura samih dlaka idealna za brzo upijanje otrovne pljuvačke. Interesantna je činjenica da doktori vekovima koriste ouabain kao lek za kongestivnu srčanu slabost.

Pored njegovih šara koje upozoravaju i otrovnih dlaka, afrički grivasti pacov ima ojačanu i debelu lobanju, ojačane kičmene pršljenove i neobično jaku kožu – sve to da zaštite malog glodara koji ne može imati više od 1 kilogram kada jedom dostigne punu zrelost.

Ostale su još neke misterije da se otkriju, među kojima i činjenica da sam pacov ne trpi nikakve posledice od žvakanja ovako opasne materije, tačnije žvaće otrov, a ništa mu nije.

Ovakav način odbrane jeste, možda, jedinstven među sisarima sa placentom, ali nije u životinjskom svetu.

Na primer, slatka mala bubamara, simpatični crveno-crni insekt nije tako jarko obojen bez razloga. On svojom bojom upozorava manje guštere i ptice da nije pametno da ga pojedu. Slično iskustvu pasa sa pacovima, tako i grabljivice koje love bubamare mogu doživeti ekstremne posledice, i ako prežive svoj prvi tufnasto-crveno-crni obrok, neće se polakomiti i posegnuti za drugim.

Slatke, male bubamarice…bubamara

nauka.rs_____________________________________________________________________________________

S KRUNOM O NEBU, SRBIJA MEĐU ŠLJIVAMA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

VREME JE ZA ŠLJIVU

Čiji je to cvet krasio Semiramidine viseće vrtove, jedno od sedam čuda Starog sveta? Šta je to Aleksandar Veliki doneo i, za vjeki vjekov, ostavio ovim prostorima? I zbog čega tako omamljuju zvuci vojvođanskih tamburaša?

O tome, i još koječemu, u priči o voćki koja nas je „održala”…

SLIVA1

I rimski carevi podizali su šljivike u dolini Morave

Šljive oprati, očistiti od koštica, posuti cimetom, naliti hladnom vodom i staviti da se kuvaju. Kuvati na srednjoj temperaturi 10 minuta, a zatim ih propasirati. Dodati med, promešati i služiti uz sitne kockice hleba koje prethodno treba peći 10 minuta na 150 stepeni. Med dodati po sopstvenom ukusu.    Baš ovako glasi jedan od recepata za spravljanje supe od šljiva. Ne od gljiva, nije štamparska greška. Od šljiva, i to onih svežih. Čorba se pravi od sušenih.
A u japanskom predanju šljivin cvet označavao je pobedu proleća nad zimom, ali i pobedu vrline i hrabrosti nad teškoćama. Možda je i zbog toga šljivino drvo bilo znamen samuraja, ratnika koji su proneli slavu ove ostrvske zemlje.

cvet

Po predanju, šljivin cvet označava pobedu proleća nad zimom.

    U vremenu između 1968. i 1977. godine ondašnja Jugoslavija (SFRJ) po broju stabala, kao i po prosečnoj proizvodnji, nalazila se na prvom mestu u svetu. Tada je na naše šljivike otpadalo 17,56 odsto svetske, odnosno 24,68 procenata evropske proizvodnje.
Mnogo pre poeme Oskara Daviča „Srbija” i, među ostalima, stihova   „…Oj, Srbijo, među pesmama, među šljivama…”, krajem 19. veka, dr Đorđe Radić zapisao je:
„Najblagoslovenija od svih naših voćaka, koja može da nas obogati većma no ma koja druga vrsta, to je šljiva. Plod od šljiva u kući nam je preči od drugih, jer je i pitomiji i lekovitiji od drugih vrsta voća i daje se na razne načine zgotoviti za ostavu. Za trgovinu i izvoz nemamo nijednog prečeg voća od šljive, pa bilo da je prodajemo presnu ili osušenu, kuvanu u pekmezu ili pečenu u rakiji.”
Zbog ovoga, ali i još mnoštva drugih primera, pre izvesnog vremena je šljivi, u obliku monografije (na srpskom i na engleskom jeziku), podigao spomenik pisac i aforističar Petar Lazić a sjajnim fotografijama mu pripomogao Željko Sinobad. I sve to u izdanju beogradskog „Službenog glasnika”, s više nego odgovarajućim naslovom – „Šljiva, bre”.

sljiva3

Danas je u svetu registrovano 2500 plemenitih sorti šljiva

Kolumbu na tacni

Sve pristojne priče pristojne su i zbog toga što u svom bagažu imaju i pristojan odeljak predviđen za istoriju. Ni povest o šljivi nije „tikva bez korena”, naprotiv.
Pouzdano je da je od najdavnijih vremena čovek njene plodove koristio za ishranu. O tome, pored ostalog, svedoče i koštice šljive nađene u oblastima Kavkaza i Kaspijskog jezera, ali i u iskopinama na području današnje Švajcarske. Huni i Tatari, tada meštani Kavkaza i priobalja Kaspijskog jezera, očigledno su je imali u izobilju, s obzirom na to da su njom i trgovali. Tako je šljiva, kao dragocena moneta u razmeni dobara, stigla i do Mesopotamije, Egipta i Krita. U Vavilonu je, čim je podigla grad i ukrasila ga palatama i visećim vrtovima, zgrabila legendarna asirska kraljica Semiramida i njom obogatila svoju, viseću, botaničku baštu. Zbilo se to oko 6000 godina pre Hristovog rođenja. Šljiva, bre.

A šta je s nama? Što se šljive tiče, ni mi nismo bili mimo sveta budući da se, po nekim tragovima, ona gajila još u vreme bronzanog doba.   Najzanimljivije je, pak, da je utvrđeno da nam je našu oduvek najpoznatiju sortu – požegaču – darovao Aleksandar Makedonski, još 333. godine pre početka računanja današnjeg vremena.
Vreme pisanih tragova pripada starogrčkim pesnicima Arhiologu i Hiponu, koji su živeli u 6. veku pre naše ere, dok botaničar Teofrast (370-286. godine p. n. e) prvi opisuje tri vrste šljiva. Mnogo kasnije, a opet pre naše ere, i Plinije Stariji u delu „Naturalis historia” pominje već četrnaest sorti. Ni vladari ne dangube, pa Prob i Dioklecijan podižu šljivike u Podravini, Posavini, Bosni i kotlini Morave. Za šljivu znaju i na drugim kontinentima, pa i Kolumba – možda baš nije bilo tako, ali lepo zvuči – severnoamerički Indijanci dočekuju šljivama, verovatno suvim.
Krstaši na svojim brojnim pohodima nisu, zanavek, osvojili Svetu zemlju, ali su opustošili sve krajeve Evrope kuda su prošli, ostavljajući duboke tragove kopita svojih konja. Ali i zasade šljiva, voćke koja se ubrzo našla na trpezi svih zemalja Starog kontinenta.   Koliko je ona postala važna možda ponajbolje svedoči naredba F.  Grimanija, generalnog providura Mletačke republike za Dalmaciju, kojom on – 25. aprila 1756. godine – naređuje da se „na svakom polju zasade po četiri stabla maslina ili krušaka, šljiva ili badema, kestenja ili višanja, maraske ili duda”. A početkom 19. veka hroničari beleže da se kraj Pariza gaji osamdeset različitih sorti šljive.   Šljiva, bre.

Šarac bez pekmeza

Dugo je šljiva na ovim prostorima, posebno u srednjem veku, ljubomorno gledala na stabla kruške, jabuke, oraha i duda. Na manastirskim i feudalnim posedima za nju je bilo mesta tek na okrajcima voćnjaka. Tek za turskog doba preuzima glavnu ulogu. Zbog toga u našim ranijim narodnim pesmama junaci isključivo piju vino – čak i konji, poput glasovitog Markovog Šarca – dok u pesmama iz vremena buna i ustanaka bundžije i oslobodioci češće posežu za rakijom, šljivovicom.
Vino i lozovača, konačno, odlaze u istoriju 1878. godine, kad je većina vinograda u Srbiji uništena filokserom i kad je šljivin cvet zabehario ispod svakog ćuvika, posebno u aleksinačkom, užičkom i valjevskom okrugu. Naprečac se povećava proizvodnja i trgovina šljivom (svežom, sušenom, prerađenom u pekmez), kao i rakijom šljivovicom.
A koliki je značaj krajem 19. veka pridavan gajenju šljiva svedoči i bronzana medalja koju je na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine dobio Kosta Glavinić, profesor Velike škole. Važno je napomenuti i da je 12. i 13. decembra 1928. godine u Beogradu održana i Prva konferencija o šljivarstvu i šljivi.
Brojci od danas u svetu registrovanih 2500 plemenitih sorti šljive, zapažen doprinos dali su i naši stručnjaci koji su stvorili deset vrsta: čačanska rana, čačanska lepotica, čačanska najbolja, čačanska rodna, čačanski šećer, bosanka, korajka, valjevka, jelica i valerija.   Tačno polovina je stvorena u čačanskom Institutu za voćarstvo. Ne čudi stoga ono prvo mesto koje je skoro deset godina držala „ona” država. A onda su i šljivici ograđeni.

Lek zanavek

ruka

Naši stručnjaci stvorili deset vrsta, i to onih najkvalitetnijih.

   Malo je cvetova koji po lepoti mogu da se porede sa šljivinim, ono kad u aprilu behare šest do dvanaest dana, ali zato nema težeg posla od branja zrelih plodova. Najčešće se beru ručno, tako što se tresu a plodovi kupe sa zemlje ili sa cerade postavljene ispod stabla.
„Skupljanje šljiva mi je od detinjstva bio problem. Kad dođe vreme kupljenja šljiva, ja sam se toliko radovao školi, kao nijedan drugi đak. Zbog toga što sam mrzeo da berem šljive, konstruisao sam ovu mašinu”, reči su Marka Lukića, pronalazača koji je na Međunarodnom festivalu inovacija i stvaralaštva „Tesla fest” 2006. godine u Novom Sadu dobio bronzanu medalju za izum „Uređaj za izdvajanje lišća i grančica iz šljiva”.
A kako radi ovaj izum oficira u penziji? Reklo bi se jednostavno: prvo se otrešene šljive sa cerade, postavljene ispod stabla, kupe u kante a onda stavljaju u Lukićev „perpetuum mobile” koji, ipak, ne može bez čovekove pomoći. Mašinu valja ručno pokrenuti i eto ti odvajanja čistih šljiva od lišća, grančica i drugog otpada. I onda šljiva kreće u nov život, mahom onaj čiji je prostor omeđen veličinom trpeze.
Pored uobičajenog pravljenja rakije, pekmeza, slatkog i kompota, u izbirljivim kuhinjama ima ga i u predjelu, već pominjanim supama i čorbama, glavom jelu, salatama i, naravno, svakojakim poslasticama.  

 Prste da poližeš, ako nešto ostane. Međutim, život šljive kad siđe s drveta ne završava se samo u slavu blagoutrobija. Ona je i lekovita i od davnina se koristi u narodnoj medicini, ali je poštuju i upotrebljavaju i u savremenim lekarijama. Zbog sadržaja vitamina takozvanog B kompleksa izuzetan je podstrekač izmene ugljenih hidrata u telu.   Pomaže kod duševnih nemira i poteškoća s koncentracijom, jača srce i imunitet, podstiče probavu, čisti telo i iz njega odstranjuje štetne tvari, te poboljšava rad jetre i popravlja apetit.
I to, naravno, nije sve. Poznato je njeno laksativno delovanje, važno kod savremenog čoveka kome je zbog nedovoljnog kretanja i načina ishrane smanjen rad creva. Njeno veličanstvo šljiva veličanstveno deluje, posebno kod starijih osoba, i na smanjenje šećera u krvi, kao i protiv nevolja s holesterolom.
Nije samo plod šljive na polzu naroda. Ni njeno drvo, tvrd materijal crvenkaste boje, nije za odbacivanje. Sem za ogrev i neke komade nameštaja, bogomdano je za izrađivanje duboreza i, posebno, za pravljenje tela (rezonantnih kutija) pojedinih instrumenata. Teško da bi vojvođanske tamburice imale takav zvuk da, one najbolje, nisu izrađene upravo od šljivinog drveta. Šljiva je to, bre.

cikica

Sem za ogrev i neke komade nameštaja, tvrdo šljivino drvo bogomdano je i za umetnike.

Na ugljenim suncima

Stara dobra i pouzdana voćka zaslužila je važno mesto i u narodnim verovanjima i običajima. Tako je, u mnogim našim krajevima, ostalo nepisano pravilo da kad se bira mesto za gradnju kuće bira se ono gde šljiva najbolje raste. Ako može ona, mogu i ljudi. Suva, nezaobilazna je i za božićne i uskršnje praznike.

Ne čudi stoga što je i mnoštvo prezimena vezano za nju. Primerice: Šljivar, Šljivo, Šljivić, Šljivančanin. Ni toponimi, imena mesta, nisu mogli da joj odole, pa imamo Šljivovice u zlatiborskom ataru, i Šljivovo, između Krupnja i Ljubovije.
A pesnici? Toliko ih je zanela, ne samo pored rakijskog kazana, da su pevali: „u dnu neba sadim šljivu ranku…”, „šljiva ko devojka raspletenih kika”, „šljiva na grobu, mesto spomenika”, „s krunom o nebu, šljiva – a srpska…”, dok detlići „cvile iz šljivinog srca…” „na ugljenim suncima šljiva…”
Za kraj ove nevelike priče o važnoj voćki, „koja nas je održala”, možda nije zgoreg pomenuti razmišljanje poznatog aforističara Branislava Vukomanovića, inače člana naše redakcije, koji se, na uzgredno pominjanje teme koju će grafički da obradi, zapitao šta se to nalazi u korenu reči podnošljivo.

Moguće da nam je to doteklo od predaka, ono kad se na kraju napornog dana opuste i odmor potraže, kud će nego podno šljive.

I nije aforizam. Šljiva je to, bre.

Autor: Petar Milatović ,Ilustrovao: Željko Sinobad / politikin-zabavnik.rs

__________________________________________________________________________________________________________