JEDAN MESEČEV ŠOU…

tamoiovde-logo

Na svakih 29 dana Zemljin satelit iznova izvodi svoju drevnu predstavu na nebu. Šta su Mesečeve mene i kako ih vidimo?

DAN 1.

Ovomesečna predstava počinje u mraku. Mlad mesec izlazi na pozornicu leđima okrenut publici, postavljen između Zemlje i Sunca, kao Karađoz u pozorištu senki. Na glavnu scenu, u zenit iznad našeg meridijana, postavljen je već oko podne. Tokom narednih mesec dana doći će na suprotnu stranu svoje putanje oko planete, gde će biti pun i ponovo se vratiti na početni položaj u odnosu na Zemlju.

DAN 2.

Dan kasnije počinje da se javlja uzan, ali svakog dana sve širi srp meseca. Sada je osvetljeno oko tri odsto njegove suve, kamene površine. Zemljin satelit je tamno telo koje ne zrači svetlost, ali je jedna njegova strana uvek osvetljena Suncem. Pošto Mesec kruži, taj deo, posmatrano sa Zemlje, svakog dana izgleda drugačije. Predstava na nebu naziva se menama ili fazama meseca.

DAN 3.

Srp meseca postaje sve veći – osvetljeno je oko osam odsto Mesečeve površine. Sada mesec na nebo izlazi ujutru, a zalazi uveče oko 20 sati, pred Sunčev smiraj. U narednim danima sve kasnije će izlaziti i kasnije zalaziti, postajući prava noćna ptica. Sunce, međutim, zbog nagiba Zemljine ose, u ovo doba sve kasnije izlazi, ali ranije zalazi, tako da je svaki sledeći dan kraći za oko tri minuta.

DAN 5.

Ugnuta strana srpa, između takozvanih rogova, postaje sve više prava, a na Mesecu se, kako nastavlja put, sve više vidi njegov osvetljeni deo. Ostatak je u mraku, ne zato što ga od Sunca zaklanja Zemlja (što se događa samo pri pomračenju Meseca i moguće je samo kad je pun), već zbog geometrije položaja.

Mene su samo predstava za publiku na Zemlji – Mesečev deo koji obasjava Sunce.

DAN 7.

Mesec je stigao do prve četvrtine, što znači da Sunce osvetljava pola njegove površine. Osvetljeni srp nije više ugnut, a linija nazvana terminator je prava. Međutim, dok je rastao, ljudi u publici su mogli da nazru kratere i na tamnoj strani – to je posledica svetla iz gledališta, odnosno svetlosti odbijene sa Zemlje, koja zbog njene veličine nije zanemariva. Takozvana puna Zemlja, kako se vidi na Mesecu, svetli 80 puta jače nego pun Mesec na Zemlji.

DAN 15.

Pun Mesec. Ili, uštap.

Izlazi u sumrak i uvek svetli sve do jutra.

Penje se polako do visine od oko 40 stepeni iznad horizonta.

U zenitu je oko ponoći.

Zadivljeni gledaoci prema njemu mogu da nameste satove.

DAN 18.

Osvetljena strana se polako okreće, a Mesec sve kasnije izlazi i kasnije zalazi, da bi, kad ponovo bude mlad, izašao ujutru. Dok se polako smanjuje, sve više se penje na horizontu. U zenitu stiže čak do 56 stepena. Inače, tada je njegova fizička udaljenost najveća i iznosi 406.033 kilometara. Mesec oko planete ne kruži po kružnici, nego po elipsi, ali to ne menja sliku na sceni i publika ne haje za to.

DAN 23.

Poslednja četvrt, kasno noću.

DAN 27.

Za posmatrača koji predstavu ne prati iz partera, nego sa jeftinijom ulaznicom stoji na dalekoj galeriji – na zvezdama nekretnicama – sve je već gotovo. Mesec je obrnuo pun krug oko Zemlje za tačno 27 dana, 7 sati, 43 minuta i 11,47 sekundi, što je vreme koje se naziva siderički (zvezdani) mesec.

Međutim, celo pozorište, Zemlja i Mesec, u međuvremenu su se kretali oko Sunca, na suprotnu stranu. Zato, da bi stigao u početni položaj za posmatrača na Zemlji, Mesec će morati da putuje još dva dana i pet sati, dok se ponovo ne poravna sa zvezdom. Zbirna predstava za publiku na planeti traje ceo sinodički (zbirni) mesec, tačno 29 dana, 12 sati, 44 minuta i 2,78 sekundi.

DAN 29.

Kraj predstave. X

Piše: Slobodan Bubnjević

Izvor: elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________

Advertisements

VIDOVDANSKI-NOĆNI USPON NA RTANJ…

tamoiovde-logo

Planinarski klub „Šiljak“ iz Boljevca i ove godine organizuje  16. Vidovdanski uspon na Rtanj, koji se već niz godina, kao tradicionalna akcija Planinarskog saveza Timočkog regiona,  održava  u ovom periodu.

Izvor: Planinarski Klub „SILJAK“-Boljevac

Nakon okupljanja učesnika akcije u  odmaralištu Rtanj u noći između 24. i 25. juna, slede pripreme za uspon i  zvanično otvaranje akcije u 00:15 sati.

Polazak  na uspon južnom stranom planine, planiran je u 00:30 sati, stazom ukupne dužine 14,2 kilometra. Nakon četiri sata laganog hoda stiže se na vrh „Šiljak“.

Foto: Bora*S

Na samom vrhu Šiljak, učesnici akcije dočekuju svitanje koje donosi jedinstvenu atrakciju posmatrana izlaska sunca sa 1560 metara nadmorske visine.

Predviđeno vreme za boravak na vrhu planine je do 08:00 sati.

Od 08:00 do 11:00 sledi silazak sa planine i povratak u naselje Rtanj.

Nakon silaska sa planine, za sve učesnike akcije organizatori su uz  podršku Turističke organizacije Boljevac  obezbedili besplatan obrok.

Foto: Bora*S

Organizator 16. Vidovdanskog uspona na Rtanj, preporučuje potencijalnim učesnicima obaveznu opremu:

adekvatna obuća, voda, adekvatna i rezervna garderoba (poželjna i kabanica), naočare za sunce, zaštitna krema za sunce, overena planinarska i zdravstvena knjižica.

Takođe, organizator upozorava:

“ Vi učestvujete na sopstvenu odgovornost. Organizator zadržava pravo da otkaže uspon u slučaju vremenskih neprilika, pri čemu bi učešće bilo priznato i bila bi ponuđena alternativna rešenja.

Vodič uspona zadržava pravo da ne dozvoli uspon planinarima sa neodgovarajućom opremom, kao i da udalji sa uspona nedisciplinovane učesnike.

Organizator ne odgovara za eventualne povrede i nesrećne slučajeve izazvane samovoljom pojedinaca, nesreće izazvane zdravstvenim problemima koje učesnici nisu prijavili vodičima, kao i za nesreće izazvane pod uticajem alkohola i drugih nedozvoljenih sredstava.“

Izvor: Planinarski Klub „SILJAK“-Boljevac

Da, vidimo se na Rtnju !

Bora*S

__________________________________________________________________________

„Rtanj se nalazi u istočnoj Srbiji, na području Timočke krajine, nadomak Boljevca u istoimenoj ekološkoj opštini. Osnovna karakteristika ove karpatske planine je njen gotovo pravilan kupasti oblik, koji od davnina privlači znatiželju ljudi, predmet je raznih istraživanja, verovanja i legendi. Jednu od najlepših planina Srbije odlikuju povoljni mikroklimatski uslovi koji izuzetno deluju na zdravlje ljudi.

Bogatstvo koje nam je darovala priroda, sjedinjeno je u ambijentu planine Rtanj: endemske, autohtone biljke (rtanjski čaj na jugoistočnom potezu),samonikla jelova šuma i pašnjaci na severnim obroncima, lovišta (blizu 6.500 ha, srne i divlje svinje), obilje izvora pitke vode  („Akva Ultima“ je najsličnija čuvenoj francuskoj vodi „Evijant“).

Izvor: Turistička Organizacija Opštine Boljevac

 

Rtanjski vrh Šiljak (1565 m), kraškog reljefa, svojevrsni je prirodni fenomen.

Na vrhu Šiljak nalaze se ostaci kapele Sv. Đorđa sagrađene 1932, a osveštane 1986. Postoji inicijativa da se kapela obnovi. Legenda o zlatu, koja je vezana i za priče o dvorcu čarobnjaka, imala je za posledicu rušenje pomenute kapele na vrhu, koju je bolničarka Greta Minh podigla svom mužu Juliusu Minhu, bivšem vlasniku rudnika na Rtnju. Rudnik kamenog uglja je bio otvoren 1903.godine, a postoje planovi za obnovu proizvodnje, pošto se rezerve procenjuju na 12 miliona tona. Zahvaljujući razvoju rtanjskog rudnika svojevremeno je osnovano i naselje Rtanj koje se nalazi na 640 metara nadmorske visine, a odatle put Boljevac- Rtanj, preko prevoja nastavlja ka Sokobanji.“

(Iz brošure „Rtanj- magična planina za odmor i rekreaciju“- TO Boljevac)

_______________________________________________________________________

 

TRAJANOV MOST…

tamoiovde-logo

Trajanov most je 1000 godina bio najveći u svetu i nalazio se u Srbiji

Trajanov most je bio monumentalna građevina na reci Dunav u delu gde protiče kroz Đerdapsku klisuru. Spajao je Gornju Meziju i Dakiju (današnju Srbiju i Rumuniju), dve provincije Rimskog carstva. Dužina mosta je bila 1.097,5 metara i oko 1.000 godina je važio za najduži most ikada sagrađen u svetu, a nalazio se u blizini današnjeg sela Kostol kod Kladova.

Trajanov most na Dunavu

Most je izgrađen po naredbi rimskog cara Marka Ulpije Nerva Trajanad, a svečano otvoren 105. godine tokom Drugog pohoda rimskog cara Trajana na Dačane.

Dužina mosta je bila 1.097,5 metara i oko 1.000 godina je važio za najduži most ikada sagrađen u svetu, nalazio se u blizini današnjeg sela Kostol kod Kladova sa srpske strane i Turn Severina sa rumunske strane. Most je projektovao najveći arhitekta toga doba – Apolodor iz Damaska – zbog čega spada u red najznačajnih dela rimskog građevinarstva.

Izgradnja Trajanovog mosta – Radu Oltean

Rimski car Trajan početkom drugog veka naredio je da se izgradi put kroz Đerdapsku klisuru i most do tada neviđenih razmera. Glavni Trajanov cilj bio je da premosti Dunav i svoje trupe prebaci na levu obalu reke, koju su kontrolisali Dačani.

Izbor mesta za izgradnju mosta je bio uslovljen prirodnim karakteristikama Dunava na ovim prostorima. Korito reke je dosta peskovito. Dunav je na tom delu bio vrlo miran i malih dubina. Neposredna blizina ostrva Šimijan pružala je mogućnost graditeljima da se pregrađivanjem Dunava tok reke usmeri najpre u jedan rukavac i na isušenom dnu izgrade stubovi, a zatim to isto učine sa drugim rukavcem.

Đerdap

Arhitekta iz Damaska, Apolodor, je o gradnji mosta izveštavao redovno u svom spisu koji je kasnije izgubljen, a podatke o mostu, njegovom izgledu i gradnji zapisali su istoričari Dion Kasije i Polibije, kao i pesnik iz Vizantije Ceces.

Trajanov most je podignut za neverovatno kratko vreme, od 103. do 105. godine. To je prvi most ikada podignut na donjem Dunavu koji je na tom mestu širok oko 800 metara i oko 1000 godina je važio za najduži most ikada sagrađen i to u rekordnom roku s obzirom na tadašnju tehnologiju gradnje.

Trajanova tabla

Izgled mu je uklesan mnogo godina kasnije na Trajanovom stubu u Rimu. Nakon izgradnje Trajan je naredio da se u stenu iznad puta ukleše natpis:

Imperator Cezar, božanskog Nerve sin, Nerva Trajan Avgustus Germanik, vrhovni sveštenik, zastupnik naroda po četvrti put, otac domovine, konzul po četvrti put, savladavši planinsko i dunavsko stenje, sagradio je ovaj put.”

Prikaz mosta na rimskom novčiću

Most je porušen po naređenju cara Aurelijana (270-275) kad su Rimljani pod navalom varvarskih plemena morali da napuste tadašnju provinciju Dakiju. Drugi izvori govore da je porušen 20 godina nakon izgrdanje po naređenju cara Hadrijana (117-138) što je manje verovatno jer su Rimljani još vladali Dakijom, a neki, opet, veruju da se raspao mnogo kasnije, pod uticajem vode.

Dvadeset stubova se još moglo videti 1856. godine, kada je vodostaj Dunava bio rekordno nizak. Godine 1906. Međunarodna komisija za Dunav je odlučila da uništi dva stuba koji su ometali navigaciju. Ostaci 16 stubova Trajanovog mosta su locirani 1932. godine. Pola veka kasnije arheolozi su uspeli da lociraju njih 12, a četiri je verovatno u međuvremenu odnela voda. Ostaci prvih stubova na obe strane i danas se mogu videti na obalama Dunava.

Prikaz Trajanovog mosta na stubu u Rimu

Dobri car Trajan

Puno ime ovog cara nakon usinovljenja je bilo Marko Ulpije Nerva Trajan. Rođen je 53. godine, umro 117, a na presto stupio 98. godine kao rimski car, naslednik Nervin i pripadnik Antoninske dinastije. Prilikom preuzimanja vlasti Trajan je rekao: „Biću poštovan kada Dakiju učinim rimskom provincijom i kada Dunav i Eufrat pređem preko mosta.“

Trajanova tabla

Trajan je bio prvi car koga je usvojio prethodni car, a da sa njim nije bio ni u kakvom srodstvu. Takođe je bio drugi u nizu petorice dobrih careva (Nerva, Trajan, Hadrijan, Antonin Pije i Marko Aurelije) koji su nasleđivali jedan drugoga putem usvajanja i tokom većeg dela drugog veka obezbedili carstvu unutrašnju harmoniju i dobru vladu. Osim toga, Trajan je bio prvi car rođen u nekoj provinciji.

3D rekonstrukcija Trajanovog mosta: D. Stevanović

Izvor: rasen.rs/2016/06/26

__________________________________________________________________

KAD MAJKA PRIRODA PRETVORI OTPAD U SVOJ UKRAS…

tamoiovde-logo

Usurijski zaliv u Rusiji je u doba SSSR-a bio otpad za staklene flaše i porcelan. Danas, zahvaljujući prirodi, to je plaža sa oblucima kakve nema nijedna druga na svetu.

staklena-plaza-foto-1Taj zaliv u blizini Vladivostoka je godinama bio zatrpavan razbijenim flašama od votke, piva i vina.

Međutim, talasi Severnog Pacifika su uzeli stvar u svoje ruke – višedecenijsko „šmirglanje“ šarenog stakla o morsko dno i kamenje na samoj plaži učinili su ga oblim i bezopasnim, poput pravih belutaka.

I tako je ovo „parčence“ Rusije u koje niko nije želeo da ide postalo turistička atrakcija.

Vlasti su tu zonu na kraju proglasile zaštićenom, a plažu nazvale „Staklenom plažom“.

Sada vrlo rado tu dolazi i lokalno stanovništvo.

Izvor:RTS, BORD PANDA/Sreda, 01. Feb 2017.

__________________________________________________________________________________

„STARCI“ U VUKOVCU – RITUAL IZ PREHRIŠĆANSKIH VREMENA…

tamoiovde-logo

Još jednom oživljena tradicija – meštani Vukovca u povorci koja treba da „otera zlo“.

Nakon dočeka Srpske pravoslavne Nove godine, po dugogodišnjoj tradiciji naselja Vukovac, „Starci“ su prošetali selom kako bi oterali „zle sile „.

starci-u-vukovcu-ritual-iz-prehriscanskih-vremenaU centru naselja okupili su se meštani, dok su ih učesnici ovih zanimljivih maškara, zabavljali šalama i zadirkivali, bilo je i grudvanja i igara u snegu sa najmlađima, služilo se vino i rakija…
 Organizator manifestacije bila je MZ Vukovac sa TO Žagubica, a pod pokroviteljstvom opštine.

Interesantno je da su „Starci“ zapravo nastavak običaja koji datira još iz prehrišćanskih vremena, a koji se i danas održao u Vukovcu i još nekim selima žagubičkog kraja.

Ovo je ritual koji se izvodi prvog meseca i zapravo je čin kolektivne molbe zajednice za dobru i rodnu godinu.

Maske bi trebalo da budu što strašnije i ružnije kako bi se od njih uplašile i pobegle čak i nečiste sile.

rsz_15978059_1424169461224152_4952151383739353459_nDok traje manifestacija, maskirani učesnici, prema verovanju, nikako ne smeju da otkriju identitet, a kada je, na kraju manifestacije, njih oko tridesetak, prilikom uručivanja simboličnih nagrada i zahvalnica skinulo maske, postalo je jasno da su ove godine, u Vukovcu, stari uglavnom bili – mladi. 

Autor: E-Branicevo

Foto: TO Žagubica

Izvor: ebranicevo.com/Subota – 21.01. 2017

________________________________________________________________________________

 

MAČJA STRAŽA…

tamoiovde-logo

Mačja straža: Blago carskog muzeja Ermitaž čuva 70 mačaka!

Jedna kineska poslovica kaže „Nije važno kakve je boje mačka, važno je da lovi miševe“… Upravo zbog toga sedamdeset mačaka živi i radi u jednom od najpoznatijih muzeja sveta.

14729159_1224865547536380_3730611967462675330_nVeć vekovima strani gosti su u Sankt Peterburgu navikli da se, pored remek dela u muzeju Ermitaž, dive i mačkama koje se slobodno šetaju po zdanju i love glodare. O neprocenjivom umetničkom blagu sanktpeterburškog Ermitaža brine ovaj “specijalani odred” mačaka.

„Naše mačke su poznate koliko i izložene kolekcije“, izjavila je Irina Popovec, koja je zadužena za oko 70 mačaka koje žive pretežno u podrumu muzeja.

Ispod veličanstvenih dvorana Ermitaža ispunjenih blagom ovog sveta, vijugaju hodnici podrumskih prostorija. U tim podzemnim odajama, ispod Da Vinčija, Rembranta, Van Goga, Pikasa, dijamanata, egipatskih pergamenata, grčkih kipova, žive mačke Ermitaža koje se brinu o tome da se prostorijama muzeja ne zapate miševi i pacovi. Možda deluje rizično gajiti toliki broj mačaka tik uz najdragocenija umetnička blaga, ali u Sankt Peterburgu, mačke čuvari se tretiraju kao pravo plemstvo. One imaju čak i radne knjižice s fotografijama, a osoblje muzeja kaže da ne može bez njihove pomoći.

14666204_1224866820869586_7997614999057744715_nPrema mačkama u Sankt Peterburgu imaju poseban odnos — pre 11 godina lokalna umetnička kolonija proglasila je 8. jun za Dan gradskih mačaka. Od tada se praznik obeležava svake godine. Međutim, dok neke mačke uživaju u kućnim udobnostima, druge su zaposlene. Saznali smo kako žive i rade najpoznatije mačke Sankt Peterburga, „zaposlene“ u Ermitažu.

Njihova priča započinje oko 1745. godine kad je carica Elizabeta I, kći Petra Velikog, naredila da se ‘u Kazanju pronađu najbolje mačke, najveće, spremne loviti miševe’ te da ih pošalju na dvor. Krajem 18. veka, u vreme carice Katarine II, poznatije kao Katarine Velike, dlakave su čuvarke nazivali ‘mačkama Zimskog dvorca’ i bile su njihovi službeni stanari. Tokom opsade Lenjingrada od leta 1941. do januara 1944. navodno je izgladnelo stanovništvo bilo prisiljeno pojesti sve domaće životinje u gradu pa su tako nestale i carske mačke.

Populacija je obnovljena nakon 2. svetskog rata kad su u grad vozom dovezene mačke pokupljene iz cele Rusije. Šezdesetih su se godina toliko razmnožile u Ermitažu da je uprava odlučila da ih se reši, no kad su se nekoliko godina posle namnožili pacovi koji su uništavali sve živo i neživo, još jednom su ‘pozvali’ mačke u pomoć.

Premda borave samo u podrumu, mačja straža nema pristupa u 1000 dvorana muzeja u kojima je izloženo više od 60.000 umetničkih dela, no uprava smatra da je njihova prisutnost dovoljna da glodare drži podalje od umetnina.

ROMANOVI SU ZNALI – GDE MAČKE NEMA MIŠEVI KOLO VODE

14650717_1224865217536413_5557412626108573126_nErmitaž predstavlja jednu od najvećih, najlepših i najstarijih umetničkih i kulturno-istorijskih muzeja u ljudskoj istoriji i kulturi. Njegova ogromna zbirka je izložena u 6 zgrada na obali reke Neve, s tim što je glavna zgrada Zimski dvorac, koji je nekada bio zvanična rezidencija ruskih careva (od 1732. do 1917. godine).

U više od 350 sala izloženo je 60.000 eksponata. Istorija „mačaka čuvara“ počela je za vreme vladavine Jelisavete I Petrovne (1741-1762), ćerke Petra Velikog. Kada je stupila na ruski tron, u Zimskom dvorcu se nakotio ogroman broj glodara. Carica, kao i većina drugih ljudi, nije podnosila repata siva stvorenja. A kada je shvatila da se glodari šetaju čak i po njenim privatnim odajama, izdala je naredbu da u Kazanju u Tatarstanu treba naći što je moguće veće mačore, iskusne lovce na miševe i pacove, koje će u dvorac doneti jedan od zaposlenih, a potom će ta osoba brinuti o tome da li životinje obavljaju dužnost koja im je poverena.

Sledeća na ruski tron došla je Katarina Velika, a tradicija mačaka čuvara je nastavljena. Ova carica je zaslužna za osnivanje Ermitaža 1764. godine, koji je za javnost otvoren 6 godina kasnije. U svim istorijskim zgradama, uključujući i Zimski dvorac, mačke su živele svih proteklih vekova. Svoje vreme nesreće doživele su jedino za vreme opsade Lenjingrada, kako se tada nazivao Sankt Peterburg. Opsada se dogodila za vreme Drugog svetskog rata i trajala je 900 dana. Mnogi žitelji ovog grada umrli su od gladi, pa ne čudi što je ista sudbina zadesila i krznene čuvare.

14522848_1224865917536343_2395391356351408841_nZvanična promena položaja dvorskih mačaka dogodila se posle revolucije i stvaranja Sovjetskog Saveza. Tada su ove životinje izgubile povlašćen položaj i za njih se više nisu izdvajala posebna sredstva iz državne kase. Međutim, mnogobrojni ljubitelji životinja i zaposleni u Ermitažu nastavili su da brinu o njima, hraneći ih, brinući o njihovom zdravlju i starajući se da njihovim četvoronožnim čuvarima život bude što lagodniji.

Ovu ekipu repatih čuvara čine uglavnom obične ulične mačke, a kao i u carsko doba odnosi u njihovoj zajednici počivaju na strogoj hijerarhiji. Mačke se dele u sledeće slojeve: aristokratija, srednji sloj i niži sloj. Svaka grupa zadužena je za određeni deo zgrade.

U samom muzeju nikada ne sme da boravi više od 50-60 mačaka, i to ne zato što se veći broj ne bi mogao nahraniti i smestiti. Naime, radnici muzeja ustanovili su da ako broj mačaka pređe 60, one počinju da se bore između sebe i zanemaruju svoje obaveze. Zbog toga muzej povremeno mora da potraži ljude koji bi pristali da usvoje višak mačaka.

Muzej ima posebne podrumske prostorije gde se čuva hrana za mačke i mesto gde se one smeštaju kada se razbole. U blizini muzeja postavljeni su saobraćajni znakovi koji vozače upozoravaju da su mačke u blizini, kako bi bili oprezniji i usporili. Nažalost, pogibija u saobraćajnim nezgodama najčešći je uzrok smrti mačaka iz Ermitaža.

MAČKE KOJE IMAJU SVOJU LIČNU KARTU I PORTRETE

14681630_1224866044202997_1103945842346000760_nSredinom prošlog veka broj mačaka otrgao se kontroli. Pošto je samo mali broj njih bio sterilisan, muzej je u jednom periodu bio preplavljen mladuncima. Nešto je trebalo preduzeti. Višak mačaka je „preseljen“ u obližnja polja, a nadležni u čuvenom muzeju, naučeni prethodnom greškom okrenuli su novi list. Nastavili su da prihvataju neuhranjene i nezbrinute mačke, ali su i započeli program sterilizacije, a samo su retki primerci ostavljani plodnim.

Zvanično, u muzeju živi 50 mačaka, ali kruže priče da ih ima mnogo više. Tih 50 „zvaničnih“ muzejskih čuvara imaju neku vrstu lične karte sa upisanim podacima o starosti, zdravstvenom stanju, osnovnim karakteristikama i fotografijom. Mačke koje su višak, poklanjaju se zainteresovanima. Njih je uvek mnogo, pa postoji lista čekanja jer građani iz cele Rusije, a ne samo Sankt Peterburga, žele da budu vlasnici kućnog ljubimca kojima ima potvrdu da potiče iz čuvenog Ermitaža. Nije im bitno to što ove mačke uglavnom nisu rasne, bitno je da potiču iz odaja muzeja koji danas čuva jedno od najvećih istorijsko-umetničkih blaga, a kojim su nekada hodali ruski carevi i carice.

Muzejski radnici ne poklanjaju životinje odmah. Oni prvo proveravaju buduće vlasnike, razgovaraju sa njima. Ako vlasnik i životinja ne mogu da nađu zajednički jezik, mačka se vraća nazad u muzej.

Radni dan muzejskog mačka

14729183_1224866400869628_1167821072252458453_nU podrumu Ermitaža živi pedesetak mačaka. One često šetaju napolju ili se „sunčaju“ na klupama pored muzeja, međutim nemaju pristup eksponatima — tamo je životinjama ulaz zabranjen.

„One su razmažene i nežne životinje različitog tipa. Ima onih koje žele da žive zajedno, koje žive u malim porodicama. Ima onih koje žele da komuniciraju, koje se šetaju po dvorištu, a ima i onih koje žele da ih usvoje. One aktivno jure u dvorište Zimskog dvorca. Neke jednostavno vole da se opuste i, na primer, leti se sunčaju duž obale“, izjavila je viši naučni saradnik muzeja Marija Haltunen.

Marija je portparol mačaka Ermitaža. Istina, takva dužnost ne postoji, ali pre 20 godina ona je počela da hrani životinje koje žive u podrumima muzeja i to i dalje radi.

„Tada nam je menza ljubazno davala ostatke hrane i mi smo se spuštali u podrum. Hranjenje i provera životinja oduzimala je do 2 časa dnevno! Vremenom su nam dodelili prostoriju, a zatim tu uveli i vodu. Kasnije su se pojavili i volonteri. Sada o nama čak pišu i knjige“, dodala je Marija.

Danas mačke Ermitaža uživaju u životu. Njih hrane nekoliko puta dnevno. Životinje već znaju vreme obroka i unapred zauzimaju mesta pored posuda za hranu. Novac za hranu daju radnici muzeja, a mačke, takođe, sponzoriše i velika firma za proizvodnju hrane za domaće životinje.

„Radni‘ dan mačke svodi se na to da ona jednostavno postoji, da se šeta, da obilazi okolinu i da se odmara. To, naravno, izgleda pomalo isprazno, ali suština je u tome da obilazeći podrume one ostavljaju karakterističan miris koji osete miševi. Mačke su idealna preventivna mera u borbi sa glodarima“, rekla je Marija.

U Ermitaž kod mačaka
„Mačke Ermitaža“ dobro su poznate turistima kojih oko 3 miliona godišnje poseti muzej. Zato muzejske suvenirnice nude magnetiće, beležnice i razglednice s mačjim likovima, a jednom u godinu muzej priređuje „svečanost mačaka“ koje imaju i svoju internetsku stranicu putem koje Sanktpeterburžani mogu usvojiti mačku iz bivšeg carskoga grada. „Velika je čast udomiti jednu macu iz Ermitaža“, istakla je Irina, prenosi AFP.

14729263_1224866777536257_2532735767845023741_nMačke Ermitaža vremenom su postale jedna od znamenitosti Sankt Peterburga. Neki turisti specijalno dolaze u muzej da bi videli životinje ili da bi se fotografisali sa njima. Ponekad ovde organizuju i specijalne ekskurzije na molbu školskih ustanova.

„Društvo kreativnosti mladih nam je pre nekoliko godina poslala poklone. Oni su napravili dekorativne jastuke za mačke. Kao odgovor na to mačke su im uputile zvanično pismo na memorandumu Ermitaža, u kojem su im se zahvalile na poklonu i rekle da su jastuci toliko lepi da neće spavati na njima, već će ih izložiti i uživati u njima. I zato oni sada vise“, ispričala je Marija.

Muzej čak jednom godišnje obeležava dan „Mačke iz Ermitaža“, kojim se odaje počast krznenoj armiji čuvara. Članovi te armije ovekovečeni su na poznatim portretima koje je izradio umetnik Eldar Zakirov. Digitalne ilustracije izrađene su tako da liče na portrete naslikane klasičnom tehnikom ulja na platnu, a naručene su od strane „Hermitage Magazine“.

Pre godinu dana muzej je predstavio aplikaciju, audio vodič ‘Mačke u Ermitažu’ o prošlosti mačaka uopšteno, a onda i u muzeju, koji možete skinuti preko ovog linka:

https://itunes.apple.com/ru/app/hermitage-museum/id880561085 .

Izvor: HIZU Planeta

__________________________________________________________________________________

SALINA TURDA, VELIČANSTVENI RUDNIK SOLI U RUMUNIJI…

tamoiovde-logo (1)

Unutar rudnika soli nadomak grada Turda, smeštenog u središnjem delu Transilvanije u Rumuniji, lociran je najveći rudnik soli-muzej na našoj planeti.

rudnik1Rudnik je počeo sa radom u 17. veku, a prvi dokument koji svedoči o njegovom postojanju datira iz maja meseca 1271. godine.

Početkom devedesetih pretvoren je u cetar haloterapije (terapijska metoda koja pomaže u lečenju brojnih respiratornih i kožnih oboljenja) i u popularnu turističku atrakciju.

rudnik4On izgleda poput nekog mesta iz naučnofantastičnih filmova i u njemu se nalaze teren za mini-golf, amfiteatar, sportski teren, kuglana i još mnogo toga. Takođe, posetioci mogu da iznajme čamac i istraže ovo svetsko čudo ploveći podzemnim vodama, a mašinerija koja je nekad korišćena za vađenje soli, i dan-danas stoji tu. 

________________________________________________________________________________

FotoPlus

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.


Izvor: kafenisanje

__________________________________________________________________________________

RAJAČKO VINO NE OPIJA…

tamoiovde-logo (1)

Od davnina su vinogradari smatrali da vino mora da odstoji u tišini, izvan ljudskih naselja, daleko od stoke, njene buke i mirisa. Zato su u značajnijim vinogradarskim regijama pored vinograda pravljena mala naselja u koja su vinogradari prelazili tokom berbe i muljanja vina.

89216_grozdje_afPotom je vino ostajalo da radi u tišini napuštenih naselja. U okolini Negotina su sačuvane Rajačke, Rogljevske i Štubičke pimnice a kažu da ih je svako selo imalo.

Južno od Negotina, na obali Timoka, se nalaze naselja Rajac i Rogljevo. Udaljena su međusobno nepuna tri kilometra. Na padini iznad sela se nalaze stari vinogradi. Gotovo je sigurno da su vinovu lozu na osunčanim padinama iznad Timoka gajili i Rimljani.

79928_rajacke-pivnice-d-bosnic_afPretpostavlja se da su prethodne pimnice bile brvnare kao i Štubičke. Današnje, od kamena sečenika, su napravili majstori iz Makedonije u poslednjih dva veka.

Rajac je slikovito, staro naselje sa crkvom, vinskim podrumima “Krajinavina”, nekoliko prodavnica i školom. Mesto je sačuvalo izgled stare varoši pa je u njemu snimljeno i nekoliko filmova.

89217_rajacke-pimnice_afNa padini iznad naselja se nižu vinogradi a na vrhu brda je stisnuto oko tri stotine vinskih podruma – pivnica ili pimnica, kako su ih nekad zvali.

U centralnom delu ovog neobičnog sela se nalazi drvo – zapis, nadstrešnica i bunar. Kada se prođe pravi lavirint “ulica” dolazi se do groblja sa neobičnim spomenicima koji su pravljeni od istog kamena i ukrašeni na isti način kao pimnice.

Svi objekti su napravljeni po istom uzoru. U prizemnom, malo ukopanom delu se nalaze burići a na spratu su prostorije u kojima su boravili vinogradari tokom sezone. Ispred mnogih podruma su posađeni dudovi koji sprečavaju toplotni udar kad se iz podruma, u kojima je stalna temperatura oko dvanaestog podeoka, izađe na vrelo, avgustovsko sunce.

89219_rogaljske-pimnice_afRogljevske pimnice su gotovo identične sa Rajačkim. Ima ih oko 150 i nalaze se u produžetku sela. Deluju mnogo življe jer su skoro sve aktivne. Poneke su pretvorene u prave etno – muzeje. Vino iz rajačkih i rogljevskih pimnica je najkvalitetnije u Negotinskoj krajini.

89218_roglje_afTo potvrđuje i Zlatna medalja koju je vino iz Rajca dobilo 1935. godine na izložbi u Parizu na velikoj svetskoj izložbi.

Rajačka vina se čuvaju u buradima od po pet hiljada litara u tišini pimnica. Meštani tvrde da je lekovito jer bolesti srca i krvnih sudova su kod njih nepoznate.

Još su njihovi preci govorili – Rajačko vino ne opija. Ono podstiče da se dobro misli, bolje govori a najbolje peva.

D. Bosnić

Izvor:superodmor

__________________________________________________________________________________

 

U SENCI KAMENA…

tamoiovde-logo

Kamen od 250 tona već 1.300 godina prkosi gravitaciji

Ovaj ogroman kamen se nalazi na nizbrdici i vekovima prkosi gravitaciji. Ukoliko se ne bojite izazova, sedenje u njegovoj senci će vas svakako zabaviti.

images-2016-04-250_tona_tezak_kamen__vec_vekovima_prkosi_gravitaciji_aps_818314473

Foto:Profimedia

Krišnina puter lopta“ ili „Kamen nebeskog boga“ kako ga lokalno stanovništvo zove već preko 1,300 godina stoji pod uglom od 45 stepeni na nizbrdici pored grada Mahabalipuram, u indijskoj državi Tamil Nadu.

Zbog ugla pod kojim stoji, kamen izgleda kao da će se svakog momenta skotrljati nizbrdo. Ipak, ono što je zanimljivo jeste da su svi pokušaji da se kamen pomeri sa tog mesta bili uzaludni.

Zbog položaja koji zauzima, kamen predstavlja veliku turističku atrakciju, ali i izazov lokalnom stanovništvu i najhrabrijim meštanima koji vole da sede i fotografišu pod njim.

Prema hinduističkom predanju, bog Krišna je kao mali toliko voleo da jede puter da ga je često krao iz tegle izvlačeći kuglice putera rukama, te je ovaj neobičan kamen okruglog oblika upravo zbog toga i nazvan Krišnina puter lopta.

, Image: 12363111, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Alamy

Foto: Profimedia

Dok stanovništvo Mahabalipurama veruje da su bogovi spustili kamen na to mesto kako bi dokazali svoju snagu i moć, ima i onih koji veruju da su vanzemaljci umešali prste i postavili kamen.

Ipak, naučnici se slažu da je ovde reč o prirodnoj formaciji.

Međutim, geolozi nisu saglasni sa naučnicima tvrdeći da je oblik kamena toliko specifičan, te da verovatno nije dobijen prirodnom korozijom tla.

Kralj Narasimhavaran koji je vladao u oblasti Palava, u južnoj Indiji, od 630. do 668. godine nove ere bio je prvi koji je želeo da pomeri kamen, ali ni njemu a ni mnogima posle njega to nije pošlo za rukom.

Guverner Madrasa Artur Lavli je 1908. godine takođe pokušao da pomeri kamen uz pomoć sedam slonova, ali ni on nije uspeo u tome.

Izvor: nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________

PRVI AUTOMOBIL U SRBIJI…

tamoiovde-logo

Znate li ko je bio vlasnik prvog automobila u Srbiji?

Prvi automobil u Srbiji je bio Nesseldorfer, a u Beograd ga je 1903. godine, vozom iz Beča, dovezao trgovac, rentijer i bankar Boža Ristić.

Lični vozač mu je postao Sreten Kostić, zanatlija i njegov veliki prijatelj, piše portal Lako do kola.

PresidentFirstCar

Izvor: Wikipedia

Nesselsdorfer Wagenbau-Fabriks-Gesellschaft osnovan je davne 1850. godine u Nesseldorfu (Koprivnica) u Moravskoj, na teritoriji današnje Češke, i pod tim imenom fabrika je poslovala sve do 1923. godine kada ga menja u Tatra.

Fabriku su osnovali Ignjac Šustal i Adolf Raška, i već 1856. godine su imali i svoje podružnice u Lavovu, Ratiboru, Vroclavu, Beču, Pragu, Berlinu, Černovici i Kijevu.

Iz Nesseldorfa, koji se do tada bavio proizvodnjom vagona, izašao je 1897. godine prvi automobil – Nesseldorf Prezident, rađen po uzoru na Bencove automobile. To je, posle Zigfrid-Marcusa iz 1888. bio drugi automobil koji je serijski počeo da se proizvodi u tadašnjoj Austrougarskoj.

Kuriozitet je da je fabrika svakom kupcu, Boži Ristiću, izlazila u susret na sledeći način: uz kupljeni automobil, čovek iz fabrike bio je na raspolaganju mesec i po dana, da bi novopečenog vozača obučio i naučio vožnji.

Atrakcija na ulicama Beograda

Tog 3. aprila 1903. godine, Nesseldorfer je bio prava atrakcija na ulicama Beograda, koji je do tada znao samo za fijakere, zaprege I tramvaje koje su vukli konji.

Nekoliko dana nakon Nessledorfera, u Srbiju stiže i drugi automobil marke Mauer-Union čiji vlasnik je bio Mladen Ljubinković. Za razliku od Bože, koji je imao ličnog vozača, Mladen je svoj automobil vozio sam.

I od te 1903. godine faktički počinje razvoj automobilizma u Srbiji, koji će potrajati sve do Prvog Balkanskog rata 1912.

Šta se desilo sa Nesseldorferom Bože Ristića?

Početkom rata, Vrhovna komanda je izdala naredbu da joj se predaju svi automobili u privatnom vlasništvu. Neki nezvanični podaci kažu da ih je u tadašnjoj Kraljevini Srbiji bilo svega 31.

Zanimljiv podatak je da su mnogi vlasnici svoje ljubimce krili u njivama zasejanim kukuruzom na Senjaku da ne bi morali da ih predaju Vrhovnom štabu.

Žestoko izraubovani tokom rata, mnogi predati automobili uopšte nisu vraćeni.

Ali, Nesseldorfer je preživeo ratne godine, promenio još nekoliko vlasnika i poslednji put viđen u Skoplju sredinom 1914.godine.

Autor teksta: Rajko Martinović

Izvor/rs.n1info.com

___________________________________________________________________________________

 

NAJMANJE KRALJEVSTO NA SVETU…

tamoiovde-logo

OSTRVO  TAVOLARA

Južno od čuvenog turističkog odredišta Kosta Smeralda na Sardiniji, smešteno je usamljeno ostrvo Tavolara, na kome ne postoje ni hoteli ni putevi.

tavolara_najmanje_kraljevstvo_na_svetu_aps_261875966

Foto: Profimedia

Tavolara se izdiže iz jezera poput razuđene planine, a upravo na ovom ostrvu, koje je dugačko pet kilometara i široko jedan kilometar, pronaći ćete 83-godišnjeg Antonija Bertoleonea, poznatijeg kao Tonino, koji poseduje jedini restoran na ovom ostrvu i jedini upravlja ostrvom, što Tavolaro čini najmanjim naseljenim kraljevstvom na svetu, piše BBC. 

U poslednje 22 godine, Tonino upravlja ovom malom monarhijom na pet kvadratnih kilometara u šortsu i sandalama. 

Ja sam verovatno najobičniji kralj na svetu. Jedina privilegija u kojoj uživam su besplatni obroci“, kaže Tonino. 

Kraljevstvo Tavolara uskoro slavi 180 godina postojanja, a priča je počela davne 1807. godine, kada je Toninov čukundeda Đuzepe Bertoleoni, postao prvi stanovnik tada nenaseljenog ostrva. U knjizi „Tavolara, ostrvo kraljeva“ Bertoleoni je opisan kao pola pastir, pola pirat, koji se kao imigrant iz Đenove oženio dvema sestrama i spas od zakonske kazne zbog bigamije pronašao upravo na Tavolari. 

Đuzepe i njegov mali harem su ubrzo shvatili da rajsko ostrvo dele sa retkom vrstom divljih koza, čiji su zubi obojeni u zlatno žutu boju. Kada je ova vest došla do vladara Sardinije, Karla Alberta, on se 1836. godine uputio na ostrvo u potrazi za ovim retkim životinjama.  Đuzepeov sin Paolo, 24-godišnji mladić je tada vodio lovačke ekskurzije. 

„Kada se iskrcao, kralj se Paolu predstavio rečima Ja sam Karlo Alberto, kralj Sardinije, na šta je mladić odgovorio Ja sam Paolo, kralj Tavolare“, priča sa setom Tonino. 

Nakon što je ubijeno nekoliko koza i priređena gozba u Paolovom domu, Karlo Alberto je bio toliko oduševljen da je rekao Paolu da je on zaista kralj Tavolare. Bilo da je reč o šali ili nije, Karlo Alberto je potvrdio kasnije da udaljeno ostrvo zaista nikad nije bilo deo Sardinijskog kraljevstva, a Paolu poslao svitak kraljevske porodice Karla Alberta potvrdivši mu da je zadobio status monarha. 

Novopečeni kralj je uskoro osmislio grb porodice Bertoleoni i oslikao ga na zidu svoje kuće. Takođe je nacrtao kraljevsko porodično stablo i na ostrvu sagradio groblje za sebe i svoje naslednike. Želeo je da, kada umre, bude sahranjen sa krunom zacementiranom nad njegovim nadgrobnim spomenikom, onom koju nikad nije nosio za života. 

U narednim godinama vesti o samostalnom ostrvu su se proširile Mediteranom i Tavolara je čak stvorila veliki broj političkih alijansi, između ostalih sa Đuzepeom Garibaldijem, Vitorijom Emanuelom II Savojskim, kao i sa britanskom kraljicom Viktorijom. 

Nakon 126 godina, NATO je 1962. na Tavolari uspostavio bazu, okončavši time nezavisnost kraljevstva i učinivši četvrtinu ostrva nedostupnom stanovnicima. Ipak, Tavolara nikada zvanično nije pripojena Italiji, što Tonina čini petim kraljem kraljevstva koje svet više ne priznaje.

Ovih dana, kada ne lovi lignje, njegovo visočanstvo upravlja zajednicom od 11 građana, 100 koza i nekoliko vrsta ugroženih sokolova koje žive na vrhu krečnjačke stene. 

Moja porodica ima divnu prošlost. Ali, dosta radimo i živimo jednostavno, baš kao i svi ostali“, kaže Tonino. 

Ostrvo opstaje pretežno zahvaljujući turizmu. Jedna je od najatraktivnijih lokacija za ronjenje, gde posetioci u podvodnim lepotama Mediterana uživaju plivajući uz kornjače, kitove i ajkule rušljoribe.

Iako i dalje sa zadovoljstvom dočekuje goste na pristaništu, Toninijev omiljeni deo dana jeste pre njihovog dolaska. U ranu zoru, Tonino posećuje kraljevsko groblje.  Otkako je kralj Paolo I preminuo 1886. godine, u njemu je sahranjen svaki plemeniti član kraljevstva, pa tako i Toninova supruga kraljica Pompea, koja je umrla pre nekoliko godina.

Donosim joj plastično cveće“, kaže Tonino. „Ukoliko bih joj doneo sveže, pojele bi ga koze.“

Kao i većina Bertoleonovih koji su došli pre njega i princa, koji će ga jednog dana naslediti, Tonino je tehnički gledano građanin Italije. Jednom je želeo da uputi molbu Vitoriju Emanuelu IV, sinu poslednjeg kralja Italije i samoprozvanog vojvode Savoje da ponovo prizna Kraljevstvo Tavolara, ali se predomislio.

Za mene je privilegija da živim ovde. Kome je još potrebna kruna kada imate palatu?„, kaže Tonino. 

Pogledajte ostale fotografije

Izvor:nationalgeographic.rs/ B92.net

_____________________________________________________________________________________

DUNAV U SRBIJI–588 UTISAKA…

tamoiovde-logo

Nagrada TOS-u za film o Dunavu na prestižnom filmskom festivalu u Berlinu

Sajam turizma u Berlinu tradicionalno je prilika da se održi izrazito cenjeni internacionalni festival turističkog filma „Das goldene Stadttor“. Na ovogodišnjem festivalu priznanje za turistički film otišlo je u ruke Turističke organizacije Srbije.

nragrada-e1457698865436Film TOS-a pod nazivom „Dunav u Srbiji – 588 utisaka“ na ovom prestižnom filmskom takmičenju osvojio je “srebrnu zvezdu“, tačnije drugo mesto.

Priznanje je dobijeno u konkurenciji preko 1500 filmova iz 42 zemlje sveta u kategoriji „Turistički film“, po odluci međunarodnog žirija sastavljenog od poznatih stručnjaka iz oblasti filmske industrije, marketinga i turizma.

Berlinski Međunarodni filmski festival „Das goldene Stadttor“ već 15 godina jedan je od vodećih svetskih međunarodnih festivala turističkog filma i multimedije, posvećenih priznanju turističkih produkcija.

TamoiOvde-ScreenshotDUNAV

foto: Screenshot

Turistička organizacija Srbije za ovogodišnju glavnu temu promocije turizma naše zemlje izdvojila je Dunav i vodeno bogatstvo naše zemlje.

Film o Dunavu deo je ove promotivne kampanje TOS-a i prikazuje lepote ovog evropskog koridora na svom toku kroz Srbiju.

Snimanjem ovog filma su kroz kameru „uhvaćeni“ čarobni detalji reke koja spaja 10 zemalja i preko 100 miliona ljudi, prikazuje raznolikost predela i istorijskih lokaliteta, kao i turističke adute jedne od najvećih i nesumnjivo najlepših reka u Evropi i to na njenom 588 kilometara dugom toku kroz Srbiju.

Dunav-Screenshot-TamoiOvde

foto: Screenshot

Putovanje Dunavom je kao poseta muzeju evropske istorije, ispunjena „izložbama“ prirodnih dragocenosti i retkosti, dubokim slojevima kulturnog nasleđa, šarolikim životnim stilovima, živopisnim kulturama, događajima i turističkim sadržajima atrakcijama.

Dunav je svedok vremena, on je stalan i stalno se menja, Dunav je nit koja spaja!

Film TOS-a „Dunav u Srbiji – 588 utisaka

Izvor: srbija.travel

__________________________________________________________________________________

NI NA NEBU, NI NA ZEMLJI…

tamoiovde-logo

Zakačena za stenu koja je  visoka 12 metara, u podnožju Popovog vrha kod Bele Palanke,  u vazduhu visi  kućica „Odmori dušu“

12799125_1751334661752300_169191580987211770_nSa terase ovog jedinstvenog graditeljskog objekta ili ploče koja se nalazi na samom vrhu stene vidi se veći deo Oreovačkog polja, celo selo Oreovac koje je udaljeno nekih petnestak minuta hoda od vikendice, selo Divljana, manastir Sveti Dimitrije u Divljani, selo Mokra, jedan deo Bele Palanke, Suva planina…

Za Miroslava Pavlovića  iz Bele Palanke, jedna stena u podnožju brda „Popov vrh“, nadomak Oreovca, njegovog rodnog sela, oduvek je bila nešto posebno.

943980_1751335141752252_3679945388879916295_n Osamdesetih godina minulog veka, „kad su se stekli uslovi“ Miroslav je kupio stenu. Nakon kupovine stene i okolne šume, odlučio je da na samom vrhu stene podigne kuću za odmor. I to ne bilo kakvu i ne bilo kako.

Da bi  dokazao moć svog znanja u graditeljstvu (građevini), Miroslav je načinio  neobičan plan i krenuo da  ga realizuje na još neobičniji način.

Umesto uobičajenog podizanja od poda do krova, Miroslav je krenuo obrnutim redom, tako što je gradio, „kačeći“ kuću za odmor – od krova ka podu.

Najpre je poravnao vrh stene, odvaljujući ogromne komade teške i preko jedne tone. Potom je izlio betonsku ploču, a za nju pričvrstio krov, za krov zidove, za zidove pod, terasu… I tako je čini se inovirao gradnju „odozgo- nadole“ ili od krova do temelja.

1240326_1418896294996140_227988162_nZadnja strana poda kućice oslanja se na stenu tek 25 centimetara, dok preostala dva i po metra „vise u vazduhu“.

Dve je godine Miroslav uz pomoć mladalačke energije i prijatelja gradio svoj san, svoje arhitektonsko i građevinsko čudo. 

Gvožđe, džakove sa cementom i peskom, neophodne alate,  materijale, i sve ostalo nephodno za gradnju, iznosili su stazom uz brdo do vrha stene na leđima i u rukama, bez ikakvih tehničkih pomagala.

Ljudima koji su mu prilikom gradnje pomagali, Mika je plaćao, tako što im je rad- radom vraćao.

12801250_1751333785085721_7716704919245401578_nStena je visoka 12 metara, dok visina od podnožja stene do poda vikendice  iznosi 8 metara.

Unutrašnja, useljiva površina iznosi 12, a ploča (svojevrstan vidikovac) iznad kućice zahvata dodatnih 16 kvadratnih metara . Okačena tako, kućica jednostavno nestvarno, visi u vazduhu.

Iako na prvi pogled ne izgleda lako, do ovog ptičjeg gnezda,  i nije teško doći.

U Miroslavljevom stilu gradnje, opisujem i dostupnost objektu.

Od vikendice do makadamskog puta   vodi pešačka staza (oko 100m vazdušne linije). Dužina makadamskog  (prilaz autom) do asfaltnog puta iznosi kilometar, a potom sleduje par kilometara asfaltnog puta do Bele Palanke .

Ljudi koji su je posećivali prozvali su je „Čardak ni na nebu ni na zemlji“, „Lastavičje gnezdo“ ili “ Kućica u steni“. A pravi naziv je „Vikendica odmori dušu“.

313732_1973933274252_34314524_n Već je zašao u sedmu deceniju života, no Miroslava ne napuštaju ni snovi, ni ideje a ni želja da uradi još nešto, nešto posebno, nešto što niko drugi uradio nije.

Jedna od velikih ideja, koju želi da realizuje je,  da na steni dogradi još jednu ili dve prostorije. Zbog toga ovih dana proširuje stazu koja kroz šumu vodi do kućice kako bi dopremio potreban materijal za dogradnju.

Doduše, fizička snaga nije više onakva kakva je nekad bila. Sam kaže da više nije tako mlad i snažan da bi džakove nosio na leđima, ali da može još dosta toga korisnog , neobičnog, jedinstvenog i lepog  uradi.

1229923_1418896691662767_619356800_nMiroslav je čovek graditelj . Puno je i svuda naporno radio. Na mnogim gradilištima u Beloj Palanci, Pirotu, Nišu i drugim mestima, bio je tražen i cenjen radenik. Slovio je  za izuzetno sposobnog, kreativnog i odgovornog majstora. Radio je uspešno ne samo građevinske nego i poslove vodoinstalaterske, električarske, kamenorezačke… I danas je uspešan projektant i graditelj fontana, dizalica i strugara.

Pavlović s ponosom ističe svoju samoukost, to, da je sve te zanate i rabote naučio sam, ali i svoj trud da preuzete i započete poslove  obavlja najbolje što ume i može ali da im pri tom doda sebi svojstven začin, zašto ne reći, majstorsko-umetnički stil i način.

579675_1418895374996232_2047851030_nMiroslav je i čovek prirode. Zbog toga je posle teških poslova dolazio Ovde u svoju, kako je nazvao, kućicu „odmori dušu“, da od umora predahne i obnovi snagu za nove ideje i poslove.

Ovde je priroda netaknuta, vazduh čist i okrepljujući, a pogled iz „gnezda“ puca na predivne okolne predele, sve do Sićevačke klisure i Suve planine. Provodio je ovde Miroslav puno vremena i beležio divne trenutke sa porodicom i prijateljima.

 Upitah Miroslava, da li bih mogao da na par dana iznajmim ovo ekskluzivno i atraktivno  viseće gnezdo. 

Odgovor je bio potvrdan. I više od toga.

-Samo se javiš i uzmeš ključ…

Mada mi je za kraj ove priče skromno izrečeno “ i to je to…“, ubeđen sam da sve ovo još uvek nije sve.

Barem što se Miroslava tiče.

Bora Stanković

Za priču i fotografije o ovom izuzetnom Tamo, neizmerno sam zahvalan svojoj znatiželji, Božici Pavlović, divnoj kćeri Mikinoj i svakako glavnom junaku Miroslavu Miki Pavloviću.

___________________________________________________________________________________

FotoPlus

_____________________________________________________________________________________________

DIVNO ČUDO ILI PROKLETSTVO…

tamoiovde-logo

JEZERO – LAC DE GAFSA

U sred suve pustinje, 25 km od grada Gafse, Tunižane je u avgustu prošle godine jednog jutra sačekalo neobično iznenađenje. Na površini od oko jednog hektara pojavilo se pravo jezero kristalno čiste vode, duboko 10 – 18 metara.

baignade-210714-1Istraživanja koja su sprovedena u međuvremenu otkrila su da je jezero nastalo kada je mali zemljotres polomio stenu koja je prekrivala vodenu ploču pod zemljom.

Kroz pukotinu je izašlo nekoliko miliona kubika vode koja je napunila krater oivičen stenama i darovala pravo osveženje građanima Gafse tokom vrelih letnjih meseci.

Misteriozno jezero je ubrzo postalo velika atrakcija i omiljeno kupalište. Ipak, stručnjaci upozoravaju da plivanje u njemu može biti opasno. Zemljište i stene južnog Tunisa su bogati fosfatima, a okolina Gafse je centar eksploatacije fosfata još od 1886. godine.

Jedinjenja fosfora se koriste u proizvodnji veštačkih đubriva, pesticida, deterdženata, šibica, pa i hemijskog oružja, što ga čini prilično opasnim nemetalom.

Pored toga, jedinjenja fosfora često sadrže radioaktivni talog, pa ukoliko je sastav jezera sličan sastavu zemljišta, što je vrlo verovatno, jezero bi moglo biti radioaktivno i kancerogeno.

Ubrzo nakon što je nastalo, jezero je promenilo boju od kristalno čiste do mutno zelene, što znači da se više ne puni svežom vodom i da u njemu cvetaju alge i množe se bakterije. Uprkos stalnim upozorenjima lokalnih vlasti, mnogi stanovnici Gafse ne odustaju od kupanja u njemu.

Neki ga nazivaju čudom, dok drugi smatraju da je prokletstvo”, najbolje je ovu pojavu opisao tuniski novinar Lakhdar Souid.

Izvor: agroekonomija

_________________________________________________________________________________