MISTERIOZNA MEHANIKA PREDENJA…

tamoiovde-logo (1)

RAZLOZI ZBOG KOJIH MAČKE PREDU I KAKO PROIZVODE ZVUKE I VIBRACIJE, GODINAMA BILI TAJNA

Zvuk koji mačke proizvode dok predu ponekad zvuči zaista očaravajuće, izmamljuje nam osmeh i pritom mislimo kako je sa ljubimicom sve u savršenom redu. Taj prijatan i blag zvuk, međutim, ne znači samo da je mačka zadovoljna i zato je potrebno da  saznate sve o razlozima zbog kojih prede.

cat_purr-640x360Neki od njih će vas verovatno iznenaditi, jer, mačka prede iz razloga koji su mnogobrojni i ne svode se samo na to da ona time pokazuje kako je srećna ili zadovoljna.

Kako mačke predu

Ovo je godinama bila tajna, a smatralo se i da mačka proizvodi zvuk i vibracije dok prede tako što joj se u obrazima krv pokreće poput vrtloga. Danas stručnjaci misle da se taj zvuk i vibracije najverovatnije stvaraju zahvaljujući mišićima larinksa i dijafragme koje podstiče jedan nervni oscilator u mozgu. Poruka iz tog oscilatora šalje se u mišiće larinksa i dovodi do vibracija, a njihovo kretanje kontroliše količinu vazduha koja prolazi kroz larinks.

Mačka prede i prilikom udisanja i izdisanja vazduha. Ponekad to čini tako tiho i skoro neprimetno da to pre možete ustanoviti ako je dodirnete rukom, dok su neke ljubimice toliko glasne . da se za njih kaže da „predu kao traktor“.

Mačići uz majku

Dok donosi mačiće na svet, majka mačka prede, pa se pretpostavlja da to radi, jer je smiruje, a i pomaže da drži bolove pod kontrolom, budući da se prilikom predenja oslobađa endorfin koji pomaže pri kontroli bola.
Kad mačići dođu na svet, mačka opet prede, što je od presudnog značaja za njihovo preživljavanje. Izvesno vreme oni ne vide i ne čuju, ali osećaju vibracije koje ih vode do njenog tela, gde pronalaze dojke i hrane se, a zahvaljujući njenoj toploti će se i ugrejati.

Mačići počinju da predu već dan ili dva po rođenju i tada počinje komunikacija između legla i majke.
Kad dođu do majčine dojke, mladi počinju da mese vrhovima prednjih šapica u neposrednoj blizini dojke, podstičući tako dotok mleka. Dok to rade, obično i predu. To kombinovano ponašanje – da istovremeno predu i mese – često im ostane tokom celog života, pa pretpostavljamo da ste čuli ili osetili kako vaša ljubimica prede dok mesi po nekim mekanim predmetima.

Divno osećanje kad su mačići sklupčani uz majku, da su bezbedni i da dobijaju obroke kad god traže, sasvim sigurno može biti objašnjenje da mačka prede iz zadovoljstva.

Koji su razlozi

Predući mačka saopštava da prolazi kroz veći broj različitih emocionalnih stanja. Ljudi tad misle da je zadovoljna, ali one to čine i iz drugih razloga, među kojima su i oni koji nisu povezani sa zadovoljstvom.
Pojedini naučnici upoređuju predenje kod mačke sa osmehom kod ljudi. Ljudi se osmehuju iz raznih razloga: kad su srećni, ali i dok su nervozni, nesigurni ili pokušavaju da pomognu nekome da se oseti prijatno.

Tako je i sa predenjem kod mačke. One to čine kad su srećne, ako žele da osete samopouzdanje ili da bi umilostivile protivnika ukoliko znaju kako nema načina da pobegnu od njega. To mogu da rade i kad su nervozne, bolesne, uplašene ili čak kad se bliži čas da uginu. A objašnjenje svega toge jeste da se prilikom predenja oslobađa endorfin.

Mnoge mačke zaista znaju kako da što bolje upotrebe predenje u svoju korist. Jedno proučavanje u Engleskoj pokazalo je da su one razvile poseban način predenja koji je nazvan „podstičućim“. Ono je propraćeno zvucima koji su po frekvenciji slični bebinom plaču. Izgleda da su mačke u stanju da podese visoke frekvencije koje ispuštaju i tako navedu vlasnike na to da im daju hranu.

Veruje se da predenje ima i isceljujuće dejstvo. Mačka tada proizvodi frekvencije od 25 do 150 herca, a one podstiču isceljenje i zarastanje kostiju. Moguće je i da predenje tokom odmaranja predstavlja neku vrstu fizikalne terapije zahvaljujući kojoj kosti mačke ostaju čvrste. Iako drema, ona pomaže svojim kostima da ostanu čvrste i zdrave i da budu spremne za sledeću priliku hvatanja plena.

Pomaže i ljudima

Kad mačka prede, to je korisno i za ljude. Pokazalo se da milovanje ljubimice koja prede može da smanji krvni pritisak i ublaži stres, a zvuk koji proizvodi prilikom predenja deluje veoma opuštajuće.


Velike, divlje mačke

Velike mačke koje se oglašavaju rikanjem, kao što su, na primer, lavovi, ne mogu da predu, ali to mogu da čine jedinke koje ne riču. Mačke koje predu imaju u grlu čvrstu podjezičnu kost, a one koje ne predu imaju savitljiviju podviličnu kost, zahvaljujući kojoj mogu da riču.
I, to nisu jedine životinje koje mogu da predu, jer to čine i mungosi, hijene, zečevi, rakuni…

Vera Ilijin

Izvor: zov.rs

__________________________________________________________________________________

Advertisements

PSI NAS VOLE…

tamoiovde-logo

Dokazano: Psi nas vole onoliko koliko smo se nadali, možda čak i više!

Mahanje repom, sedenje u krilu, krađa jastuka i slićno pokazuju nam da nam psi zasigurno vraćaju ljubav. Ali pošto psi ne umeju da odgovore šta se događa unutar njihove krznate glave, kako možemo biti sigurni da nas stvarno vole?

1452005321vZapravo, i možemo – piše američni Science. Mic, a prenosi magazin Pas. Zahvaljujući nedavnom razvoju novih tehnologija slikanja mozga, možemo dobiti bolju sliku o tome šta se dešava u psećem mozgu.

Naučnici sve više i temeljnije proučavaju pseći mozak. I ono što istraživanja pokazuju pozitivno je za sve vlasnike pasa: ne samo da nam psi uzvraćaju ljubav, nego nas i vide kao članove svoje porodice.

Izgleda da se psi više oslanjaju na ljude u zadobijanju privrženosti, ljubavi i zaštite, nego na sopstvenu vrstu.

pas_9Najnoviji i najdirektniji dokaz da su psi sasvim posvećeni ljudima dolazi iz nedavnog istraživanja i slikanja psećeg mozga, orijentisanog na procesuiranje mirisa u mozgu. Stručnjaci za životinjsku kogniciju sa Univerziteta Emory dresirali su pse da mirno leže za vreme magnetne rezonance kako bi izmerili njihove neurološke odgovore na mirise pasa i ljudi, i poznatih i nepoznatih.

Psi se kroz svet kreću pomoću nosa, pa je moguće da će uvid u procesuiranje mirisa dati nove dokaze o društvenom ponašanju. Naučnici su otkrili da aroma vlasnika zapravo aktivira “centar za nagrade” u psećem mozgu. Od svih neodoljivih mirisa koje su mogli onjušiti, psi su postavili ljudski miris kao prioritet nad svim ostalim.

Ti rezultati podudaraju se sa još jednim neurološkim istraživanjem pasa koje su sproveli istraživači sa Univerziteta Eotvos Lorand u Budimpešti. Oni su proučavali moždanu aktivnost pasa u odnosu na različite ljudske i pseće zvukove, poput glasova, lajanja, te beznačajnog gunđanja i uzdaha obe vrste. Pre ovog istraživanja nismo imali pojma šta se događa unutar psećeg mozga kada ljudi prave buku.

pas_10Između ostalih iznenađujućih činjenica, istraživanje je pokazalo sličnosti u načinu na koji pas i čovek reaguju na emocionalno obojene glasove i zvukove. Istraživači su dokazali da veseli zvukovi potiču i pozitivno utiču na auditivni korteks u obe vrste.

Ta zajednička osobina govori nam o jedinstvenom komunikacijskom sistemu koji izgrađuje vezu između psa i čoveka. Ukratko – psi ne poprimaju samo naizgled suptilne promene raspoloženja, već su zbog načina na koji su povezani s ljudima fizički osetljiviji i podložniji i za najmanju promenu raspoloženja.na sigurno!

– Vrlo je važno i zanimljivo razumevanje tog alata koji omogućava uspešnu vokalnu komunikaciju između vrsta – izjavio je za Mic Attila Andics, neuronaučnik i autor ovog istraživanja. – Zapravo nam nije bilo potrebno slikanje mozga da bismo videli da komunikacija između pasa i ljudi uspeva, no bez tog slikanja ne bismo razumjeli zašto funkcioniše. Sada zasta počinjemo shvatati zašto.

poljubacBihevioralna istraživanja podupiru nedavna neuronaučna istraživanja. Prema Andicsu, psi ulaze u interakciju s vlasnicima na isti način na koji bebe ulaze u interakciju s roditeljima. Kada su psi prestrašeni ili zabrinuti, trče svom vlasniku, jednako kao i mala deca svojim roditeljima. A to je čist kontrast u odnosu na druge domaće životinje – skamenjene će mačke, kao i konji, pobeći.

Psi su takođe jedina vrsta, osim primata, koja gleda ljude u oči. To je otkrio Andics, zajedno s mnogim drugim kolegama, pre desetak godina kada je proučavao i učio o pripitomljavanju vukova, za koje je smatrao da će mu odati tajnu. Ta posebna značajka, to posebno ponašanje između psa i ljudi zaista je jedinstveno – psi traže kontakt očima od ljudi, ali ne i svojih bioloških roditelja.

– Vezivanje uz vlasnika mnogo više znači psu nego ijednom kućnom ljubimcu – kaže Andics.

Naučnici su ujedno bacili pogled na ljudsko-pseću povezanost i iz drugog ugla. Ispada da i ljudi psu uzvraćaju snažna osećanja ljubavi i privrženosti. U istraživanju objavljenom u časopisu PLOS One, istraživači Opše bolnice Massachusetts merili su aktivnost ljudskog mozga kao odgovor na slike dece i pasa.

giphyUčesnici istraživanja bile su žene koje imaju decu i psa bar dve godine. Obe slike izazvale su aktivnost u regijama mozga povezanih s emocijama, nagradom, pripadanju, vizualizaciji i socijalnim interakcijama. Možemo zaključiti da nas i krznati i malo manje krznati članovi naše porodice jednako vesele.

Ljubitelji pasa par puta su pogrešili u čitanju izraza pasjih lica, npr. pretpostavili su da pognuta glava znači krivicu, emociju koja zahteva višestruku samosvest koju psi verovatno nemaju, saglasni su bihevioralni stručnjaci. Ali u porodici su naši instinkti, što se tiče osećaja naših pasa, najčešće tačni.

Šta psi poručuju onim zabrinutim ili željnim pogledom na onaj njihov setan način, nije uvek jasno. Možemo, međutim, odahnuti imajući na umu da nas naši ljubimci dokazano vole onoliko koliko smo se nadali, možda čak i više.

Iako oni nisu naša deca, oni nas smatraju svojom porodicom. A za nas? Za naš će oni uvek biti naše bebe.

Izvor: zivotinje.rs

_________________________________________________________________________________

ZASTRAŠUJUĆA LEPOTA…

tamoiovde-logo

Zavirite u najveću pećinu na svetu

U Vijetnamu se nalazi Son Dong, pećina toliko velika da bi u nju mogle da stanu čitave ulice s neboderima i automobilima…

images-2015-09-zavirite_u_najvecu_pecinu_na_svetu_aps_848817340U Nacionalnom parku „Fong Nja Ke Bang“, 450 kilometara južno od Hanoja, nalazi se pećina koju je 1991. godine otkrio Ho Hang, stanovnik jednog od obližnjih sela.

Već 2003. godine, ona je upisana u Uneskovu listu Svetske baštine.

Lokalno stanovništvo dugo se plašilo da uđe u nju zbog strašnih zvukova koji su odjekivali iz njenih dubina, a naučnici su kročili u nju tek 2009. godine, kada je utvrđeno da je najveća na svetu.

Najveća odaja Son Donga je dugačka više od pet kilometara, visoka 200 metara i široka 150 metara.

U njoj se mogu naći pećinske formacije poput stalagmita dugačkih 70 metara i litice visoke 250 metara, kao i životinjske vrste poput lisica.

Pogledajte ostale fotografije
Izvor:nationalgeographic.rs

__________________________________________________________________________________________

RAZMENA I ČITANJE MIRISNIH PORUKA…

TAMOiOVDE-logo

Mačja čula

Osim čula ukusa (kao mesojed, nema potrebe osećati različite ukuse – sveže meso je, na kraju krajeva, sveže meso), funkcionalnost i sposobnost mačijih čula su daleko superiornija od naših.
Moraju biti, jer se u svom prirodnom okruženju mačka u potpunosti oslanja na njih.

d48ed900e79fa9547169c26138b4cd8d_S

photobucket.com

Navodeći izreku da mačke imaju devet života (i istina, mnoge se bez ogrebotine izvuku iz zastrašujućih opasnosti), neki ljudi veruju da mačku kroz život vodi šesto čulo, što je takođe poznato kao vančulna percepcija. Iako zasad ne postoje konkretni naučni dokazi koji bi to potvrdili, smatra se da su mačke, kao i mnoge druge životinje, daleko osetljivije na električne naboje u atmosferi i na Zemljino magnetno polje.

S jedne strane, to može objasniti zašto se mnoge mačke uznemire kada se približava oluja ili zemljotres, a s druge, zašto neke mačke koje su prisilno preseljene, možda sa svojom ljudskom porodicom, poseduju neverovatnu sposobnost pronalaženja puta nazad do svog bivšeg doma. Međutim, njihove su konvencionalne percepcije uopšteno više nego dovoljne za uspešan život i opstanak.

VID I MAČIJE OČI

Nakon što su uši utvrdile tačan položaj zanimljivog zvuka, mačka tamo usmerava svoj pogled kako bi pokušala da utvrdi o čemu je reč. To bi moglo malo potrajati ako je izvor zvuka, neki glodar, opazio mačku i ukočio se, ili se kreće veoma polako, jer su mačije oči genetski programirane da u prvom redu reaguju na nagle pokrete i da se fokusiraju na objekte koji se kreću brzo ili krivudavo, što bi činio njen plen kad bi je pokušavao nadmudriti i pobeći joj. (Kako biste na delu videli taj instinkt, dovoljno je posmatrati mačku kako pokušava uloviti leptira).

Mačije su oči u svakom smislu oči grabljivca, jer su izrazito velike u poređenju sa veličinom lobanje, kako bi se maksimalno povećale vidne sposobnosti, i smeštene su na prednjem delu glave, okrenute prema napred. Za razliku od očiju najčešćeg plena, kao što su zečevi, koje su smeštene na obe strane glave, te imaju jednostrani monokularni (jednooki) vid u svakom smeru, što je bolje za pregledavanje širokog područja za slučaj potencijalnih grabljivaca, binokularni (na oba oka zajedno) vid mačke osmišljen je za fokusiranje na žrtvu ukusnog izgleda, a slike iz oba oka se preklapaju kako bi se dobio detaljan, stereoskopski pogled koji rezultira trodimenzionalnom slikom.

Dok veličina i poprilična zaobljenost mačijim očima daje vidno polje od 285 stepeni, njihov se vidokrug nadalje proširuje impresivnom okretnošću vrata, što znači da oči mačke mogu pokrivati široko područje bez pomicanja njenog tela – neprocenjiva sposobnost kad iz skrovišta vreba na plen.

Nijedan zaklon nije tako efikasan kao mrak, a budući da su im njihovi afrički preci u nasleđe ostavili noćni vid, većina će mačaka noću poći u lov, ako im to bude moguće. Obzirom da u mraku zapravo ne mogu razabirati objekte (jer, kao što svaki fotograf zna, slika se ne može zabeležiti ako uopšte nema svetlosti), i potrebno je neko vreme da se njihove oči prilagode mraku, po mraku ipak mogu videti barem šest puta bolje nego ljudi.

Za to su zaslužna tri faktora: prvo, njihova sposobnost da znatno menjaju veličinu svojih zenica; drugo, mnogo štapićastih stanica (tri puta više nego u ljudskom oku) koje sadrži mačije oko; i treće, tapetum lucidum smešten u zadnjem delu oka. Kao reakcija na tamu noći, mačije se zenice veoma proširuju i formiraju pun krug (tokom dana mogu biti sužene od proreza do tačkica kako bi se oko zaštitilo od opasnog blještavila, a posebna membrana, takođe poznata kao treći kapak, koristi se u ekstremnim uslovima), čime se do maksimuma povećava količina svetlosti koja ulazi u oko.

Kada svetlost jednom uđe u oko, sočivo je fokusira kako bi na mrežnjači nastala slika, a nju preuzimaju receptori, odnosno štapićaste stanice (čiji je zadatak “uključiti“ noćni vid mačke time što beleže intenzitet svetlosti), te je preko vidnog nerva prenose do mozga. Međutim, štapićaste stanice mogu propustiti deo svetlosti, a ona tada nastavlja putovati napred, dalje od mrežnjače do tapetum lucidum (latinski za „blistavo ogledalo“), petnaest slojeva ravnih, reflektujućih stanica koje odbijaju svetlost istim putem nazad, pružajući štapićima još jednu priliku da je zabeleže i šalju do mozga.

(Upravo svetlost koja se odbija od tapetum lucidum daje blještavilo očima noćnih životinja, a to je 1934. nadahnulo Percyja Shawa da izumi mačije oči koje danas noću pomažu vozačima, reflektujući svetlost njihovih farova).

Međutim, mačiji noćni vid ima i nekoliko nedostataka. Jedan je taj da mačije oči sadrže manje stožastih receptora (stanica odgovornih za slanje poruka u mozak kako bi se oko moglo fokusirati na dnevnoj svetlosti) nego naše oko, što znači da danju ne vidi onako jasno kao mi. Iste su stanice odgovorne za razlikovanje boja, pa se smatra da mačke ne razlikuju senke i nijanse onako dobro kao mi, premda nisu slepe za boje. Drugi nedostatak je problem koji mačke imaju kad se treba fokusirati na objekte koji su udaljeni manje od 15 centimetara.

DODIR I MAČIJA ČULA

Bez obzira je li reč o nepomičnom kikirikiju, živoj žrtvi ili nekom drugom objektu koji mačka smatra dostojnim podrobnijeg istraživanja – mačke imaju obilje osetljivih receptora dodira na vrhovima kandži – i ne samo tamo. Možda ste videli kako znatiželjna mačka oprezno dodiruje neki predmet – možda novog miša igračku – svojom šapom. Mada bi to moglo izgledati komično, mačka se ne igra, već sprovodi ozbiljnu istragu. Na kraju krajeva, ona još ne zna da je taj strani predmet zapravo igračka – ne pokazuje znakove života, ali to ne znači da neće odjednom skočiti i ugristi mačku za nos.

Dakle, uz krajnji oprez, mačka pruža prednju šapu, držeći svoj osetljiv nos podalje od potencijalne opasnosti, te delikatno dodiruje miša igračku. Tek nakon što mačiji mozak utvrdi da miš igračka ne predstavlja opasnost, mačka će se primaknuti i istraživati nosom, koji je podjednako bogat čulima, te opipava i njuši miša kako bi otkrila što više informacija.

Kad bi igračka bila pravi miš, takav bi bliski kontakt pokrenuo urođeni niz ubojitih reakcija, pri čemu druga čula ispod kože usta i usana igraju važnu ulogu u podsticanju mačke na ubojiti ugriz. Poslednju informaciju koja će zapečatiti sudbinu miša prenose nervni završeci u ustima i receptori osetljivi na pritisak u dnu očnjaka. Ispod krzna mačija koža je krcata čulnim receptorima (što je jedan od razloga zbog kojeg mačke tako vole da ih milujete), ali neka su područja osetljivija od drugih – oko mačijih usta, na primer.

Na dodir najviše reaguju vibrissae (mačiji brkovi) : koje štrče iznad mačijih očiju, sa njene brade i sa strane glave, kao i sa njenih šapa. Vibrissae registruju dodir kada dođu u kontakt sa čvrstim predmetom, te deluju kao čula, ali takođe identifikuju promene pritiska vazduha, a čak i skroz neprimetne (za ljude) promene uzrokuju savijanje vibrissae i pokreću reakciju signaliziranja mozgu u čulnim receptorima njihove baze, koja se nalazi unutar kože.

Budući da čvrsti predmeti utiču na protok vazduha ili pritisak oko njih, mačka je upozorena na njihovu prisutnost i stoga ih može izbegavati. Osim što omogućavaju određivanje veličine i oblika svakog predmeta koji mačka susreće (uključujući plen koji drži u smrtonosnom stisku), vibrissae čine neprocenjivo navigaciono pomagalo, pružajući mački sposobnost da sa neverovatnom preciznošću odredi može li se provući kroz neku malenu pukotinu, posebno tokom njenih noćnih pohoda.

UKUS I MAČIJI JEZIK

Mačija su čula generalno osetljivija od ljudskih, ali postoji jedno koje je relativno slabije od našeg: mačije čulo ukusa. Iako se za neke mačke kaže da su izbirljive pri jelu, to ima manje veze sa njihovom sposobnošću razlikovanja suptilnih nijansi ukusa, a više sa svežinom hrane koja im je ponuđena: nemaju poverenja u miris starih, ili čak gnjilih namirnica, budući da instinktivno znaju da bi se od toga mogle razboleti.

Drugi razlog za odbijanje hrane na koju nije navikla, ostavština je obično nepromenljive ishrane mesojeda u divljini. Mnogi vlasnici znaju da mačka koja odbija neku vrstu hrane iz limenke neće moći da odoli zalogaju svežeg mesa bilo koje vrste, bila to govedina, riba ili živina.

Ako zanemarimo njenu urođenu sklonost prema svežem mesu, takođe postoje određena biološka objašnjenja za ono što mačka voli ili ne voli kada je reč o hrani. Ljudsko čulo ukusa, koje se može pohvaliti sa osamnaest puta više ukusnih pupoljaka u odnosu na mačku, nije samo osetljivije na različite ukuse, već je i tolerantnije na četiri glavna ukusa: kiselo, gorko, slano i slatko.

Razlog tome je činjenica da su ljudi svaštojedi, pa su se tokom hiljada godina navikli na jedenje biljaka i drugih namirnica, kao i mesa. Suprotno tome, mačka mesojed ustuknuće pred kiselošću agruma i zaviti nosom na neku gorku biljku – nijedan od ta dva ukusa ne postoji u mesu – a takođe je ravnodušna na so, verovatno zato jer meso sadrži dovoljne količine soli potrebne njenom telu, i čini se da jedva registruje slatkoću jer šećer ne čini deo mačijih nutricionističkih potreba.

Zapravo, jedini ukusi koji su važni za mačije prehrambene potrebe su ukusi mesa i masti. Na sredini jezika nalaze se papile (sićušne kukice okrenute prema nazad) koje hvataju vodu koju mačka pije kad je umereno žedna, ili kad je dostupan samo tanak sloj vode. Međutim, kad je mačka veoma žedna, ili je dostupna voda duboka, oblikovaće svoj jezik tako da nalikuje kašičici, omogućujući joj da uzima i guta veće količine vode.

SLUH I MAČIJE UŠI

Sluh je prvo čulo koje upozorava mačku na potencijalni plen kada iziđe u lov, a zahvaljujući svom genetskom nasleđu, zvukovi koji najverovatnije ukazuju na blizinu glodara, njene omiljene hrane, su oni kojima je najbolje prilagođena. Budući da glodari prodorno cvile, gornje frekvencije raspona zvuka su one koje mačije uho posebno dobro otkriva, te u tome nadmašuje pse i ljude.Kad se setite da naše detektovanje akustičnih vibracija seže do otprilike dvadeset hiljada herca, a mačije do pedeset hiljada, sigurno smo gluvi na kakofoniju zanimljivih zvukova.

Posmatrajte bilo koju mačku, bez obzira vreba li ubojitim namerama ili je totalno opuštena, i često ćete videti kako njene uši odjednom kreću u akciju, a vi možda uopšte nećete čuti zvuk koji ih je doveo u potpuno budno stanje. U početku ćete možda videti njene „ušne resice“ levkastog oblika koje su, sa svojom mogućnošću okretanja za 180 stepeni, izrazito pokretljive, i usto dizajnirane za pojačavanje zvuka, kako se okreću (često neozavisno jedna o drugoj ) slično radaru dok pokušavaju odrediti preciznu lokaciju zvuka.

Taj se proces zbiva u srednjem i unutrašnjem uhu, koji vibriraju u reakciji na frekvenciju opaženog zvuka, a nervne stanice u ušima prenose informacije do mozga. Nakon što je od svakog uha primio različite poruke, mačiji mozak ih upoređuje i određuje odakle dopire zanimljiv zvuk. U skladu sa frekvencijama zvukova koje ispuštaju glodari, ova metoda otkrivanja smera obično je uspešnija kod viših nego kod nižih frekvencija (a to takođe objašnjava zašto mačke obično više reagiuju na ženske, a manje na muške glasove), kad će mačka biti prisiljena koristiti i svoje čulo vida.

NJUH I MAČIJI NOS

Iako miris njene hrane određuje hoće li je mačka pojesti ili ne, mačiji je nos daleko svestraniji organ njuha, te ne služi samo za identifikovanje hrane. Zapravo, ima izrazito važnu ulogu u mačijim odnosima – seksualnim i društvenim – pa ako je mačije čulo njuha na bilo koji način oštećeno, mogla bi da počne da se ponaša na potpuno nemačji način.

Budući da njen nos sadrži dvostruko veće područje malenih receptora (oko 19 miliona nervnih završetaka) od nosa čoveka (u našem ih nosu ima oko 5 miliona), mačke su daleko osetljivije na mirise od nas. Razlog zbog kog mnoge mačke, na očajanje njihovih vlasnika, radije piju iz lokvica nehigijenskog izgleda nego iz posuda za vodu nabavljenih za njih je taj što ih odbijaju hemijska sredstva kojima mnoge vodovodne kompanije tretiraju vodu (iako ih mi jedva primećujemo, ili ih uopše ne primećujemo), a možda im se takođe ne sviđa miris deterdženta za pranje – još jedna stvar neprirodnog mirisa, koja se možda koristila za čišćenje posude.

Mačke ne reaguju snažno samo na mirise iz hrane i vode, pa tako miris ženke koja je u teranju privlači mužijake iz velikih udaljenosti. Smatra se da su u prvom redu seksualni mirisni signali odgovorni za njihov katkad neobičan izgled, pri čemu uzdignu gornju usnu i otvore usta tako da se vide njihovi sekutići, a u njihovim se očima celo vreme nalazi odsutan, sanjarski izraz.

Takva grimasa omogućuje posebno primamljivom mirisu da prođe kroz kanal na nepcu iza sekutića i stigne do Jacobsonovog organa, koji se sastoji od dveju vrećica u kojima se nalaze receptori za primanje mirisa i njihovo slanje na analizu u mačiji mozak. Kad mačka trlja svoju glavu ili bradu uz vašu nogu ili ruku, to nije samo demonstracija njene ljubavi prema vama, već vas istovremeno obeležava kao svoju imovinu i sa vama razmenjuje mirisne signale.

Zajedno s onim smeštenim na mačijim slepoočnicama, bradi i u uglovima usana, postoje lojne žlezde u bazi njenog repa i oko anusa, a one stvaraju jedinstveni miris mačke. Dok se trlja o vas, ona svoj individualni miris prenosi na vašu kožu ili odeću, a kad se odmakne i počne se žustro prati, ne vređa vas nastojanjem da što brže ukloni svaki trag vašeg telesnog mirisa sa svog krzna – mada je svakako moguće da nastoji vratiti vlastiti mirisni status – već omogućava ukusnim pupoljcima na svom jeziku da uživaju u vašem ličnom ukusu.

Takve razmene mirisa veoma su važne za uspostavljanje zajedničkog „porodičnog“ mirisa zbog kog se mačka oseća prijatno kod kuće. Slično tome, kad mačka fascinirano insistira na njušenju vaše šake ili odeće, ona „čita“ mirisne poruke koje joj kažu gde ste bili, šta ste radili, i sa kim.

Nažalost, mi smo uglavnom nesvesni bogatstva mačijeg raspona mirisa, pa nam je zaista teško zamisliti do koje mere miris reguliše i obogaćuje mačiji život.
Izvor:zivotinje.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio/naslov: Boras*S

KOJE JE TVOJE IME LEPOTO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Divlji papagaji imaju imena!

Britanski naučnici utvrdili su da papagaji imaju običaj da daju imena mladuncima. Još kao male, ove ptice uspeju da zapamte svoje ime i imena roditelja, braće i sestara!
Papagaji,-foto-2Papagaji su ptice sa obično grubim nemelodičnim glasovima. Divlji papagaji međutim, posebnim zvukom daju imena mladuncima još u gnezdu, što im kasnije olakšava da ih dozovu i prepoznaju u prirodi, navodi se u novoj studiji objavljenoj u Londonu.

„Prepoznavanje putem glasa nije toliko genetska, već stečena društvena osobina papagaja“, objasnio je britanski naučnik Karl Berg.

Berg je napravio 17 gnezda s kamerama koje je postavio u jednoj šumi u Venecueli. Posle nekoliko nedelja, papagaji su došli i položili jaja.
Kada su se ptići izlegli, roditelji su odmah počeli da im daju imena i da ih ponaosob uče kako se zovu, ali kako se zovu i ostala braća i sestre, kao i sami roditelji.
Papagaji,-foto-1

Naučnici su uočili oko 5.000 različitih zvukova, a naglašavaju da roditelji papagaji daju mladuncima slična imena i uče ih da reprodukuje te glasove.

Papagaji kasnije koriste te zvukove, što je dokaz da su zapamtili svoje ime i imena članova porodice.
„Do sada nismo uopšte znali kako komuniciraju divlji papagaji. Njihova zadivljujuća komunikacija prevedena na ljudski jezik bi bila: ‘Hej, Tom, gde letiš? Ja sam Bob’“, ispričao je Berg.
Studija je objavljena u naučnom časopisu Proceedings of the Royal Society.
rts.rs/page/magazine/

_____________________________________________________________________________________________________

ČOVEK SA DVA LICA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Ovo je Edvard Mordrejk (Edward Mordrake), čovek sa dva lica, bukvalno.

Englez koji je živeo u 19. veku, imao je retku anomaliju, imao je dva lica na glavi. Drugo, “parazitsko”, nalazilo se na potiljku.

Čovek-sa-dva-licaSmatrao je da je to drugo lice “demonsko” i želeo je da ga lekari odstrane, ali niko se tada nije usudio ni da pomisli da pokuša takav zahvat. I za današnju medicinu odstanjivanje lica na potiljku bi bilo pravi izazov i veoma rizičan zahvat.

Edvard je sigurno bio spreman i na takav rizik, jer je njegov život sa dva lica postojao nepodnošljiv. Nažalost, i pored brojnih pokušaja, ostao je osuđen da živi tako. Najviše mu je smetalo, kako je tada govorio, to što lice noću često “izgovara demonske reči”. Nije imao nikakvu kontrolu nad njim. Teško nam je i zamislimo sebe u takvoj situaciji, ali sama pomisao da vam je neka izraslina na potiljku i da proizvodi čudne zvuke, zaista zvuči jezivo.

Edvard je vremenom postao sve povučeniji. Nije želeo ni sa kim da se viđa, čak ni sa svojim rođacima i porodicom. Priča se i da je bio veoma nadaren mladić i veoma muzički talentovan.

Kasnije je potvrđeno da to lice ne može da jede niti da govori, ali je zabeleženo da se smeje ili plače, ili da nerazgovetno mrmlja. Ono što je dodatno interesantno u ovom sluaču jeste da je lice bilo žensko. Sigurno su zvuci koje je to lice proizvodilo, a koje Edvard nije mogao da kontroliše, uticali na Edvardovu psihu. Lice očigledno nije imalo nikakvu svest. Verovatno je bila njegova nerazvijena sestra blizanakinja. Na kraju, Edvard je izvršio samoubistvo u 23. godini, popivši otrov, ne mogavši da izdrži život u takvom stanju. Na njegovo insistiranje u oproštajnom pismu, njegov grob nije obeležen i ne zna se gde je sahranjen.

Tom Vejts, američki pevač i kompozitor, čak je na jednom svom albumu 2002. godine objavio pesmu posvećenu Edvardu, pod naslovom “Poor Edward”.

Do sada nije zabeležen nijedan ovakav identičan slučaj u medicini, iako je dokumentovano nekoliko sličnih anomalija, npr. kod Paskala Pinona iz Meksika, koji je imao dve glave, a druga mu je bila kao izraslina na čelu.

Izvor:zanimljiveinformacije.com/2013/10/covek-sa-dva-lica

__________________________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________________

Priredio/Bora*S

S KRUNOM O NEBU, SRBIJA MEĐU ŠLJIVAMA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

VREME JE ZA ŠLJIVU

Čiji je to cvet krasio Semiramidine viseće vrtove, jedno od sedam čuda Starog sveta? Šta je to Aleksandar Veliki doneo i, za vjeki vjekov, ostavio ovim prostorima? I zbog čega tako omamljuju zvuci vojvođanskih tamburaša?

O tome, i još koječemu, u priči o voćki koja nas je „održala”…

SLIVA1

I rimski carevi podizali su šljivike u dolini Morave

Šljive oprati, očistiti od koštica, posuti cimetom, naliti hladnom vodom i staviti da se kuvaju. Kuvati na srednjoj temperaturi 10 minuta, a zatim ih propasirati. Dodati med, promešati i služiti uz sitne kockice hleba koje prethodno treba peći 10 minuta na 150 stepeni. Med dodati po sopstvenom ukusu.    Baš ovako glasi jedan od recepata za spravljanje supe od šljiva. Ne od gljiva, nije štamparska greška. Od šljiva, i to onih svežih. Čorba se pravi od sušenih.
A u japanskom predanju šljivin cvet označavao je pobedu proleća nad zimom, ali i pobedu vrline i hrabrosti nad teškoćama. Možda je i zbog toga šljivino drvo bilo znamen samuraja, ratnika koji su proneli slavu ove ostrvske zemlje.

cvet

Po predanju, šljivin cvet označava pobedu proleća nad zimom.

    U vremenu između 1968. i 1977. godine ondašnja Jugoslavija (SFRJ) po broju stabala, kao i po prosečnoj proizvodnji, nalazila se na prvom mestu u svetu. Tada je na naše šljivike otpadalo 17,56 odsto svetske, odnosno 24,68 procenata evropske proizvodnje.
Mnogo pre poeme Oskara Daviča „Srbija” i, među ostalima, stihova   „…Oj, Srbijo, među pesmama, među šljivama…”, krajem 19. veka, dr Đorđe Radić zapisao je:
„Najblagoslovenija od svih naših voćaka, koja može da nas obogati većma no ma koja druga vrsta, to je šljiva. Plod od šljiva u kući nam je preči od drugih, jer je i pitomiji i lekovitiji od drugih vrsta voća i daje se na razne načine zgotoviti za ostavu. Za trgovinu i izvoz nemamo nijednog prečeg voća od šljive, pa bilo da je prodajemo presnu ili osušenu, kuvanu u pekmezu ili pečenu u rakiji.”
Zbog ovoga, ali i još mnoštva drugih primera, pre izvesnog vremena je šljivi, u obliku monografije (na srpskom i na engleskom jeziku), podigao spomenik pisac i aforističar Petar Lazić a sjajnim fotografijama mu pripomogao Željko Sinobad. I sve to u izdanju beogradskog „Službenog glasnika”, s više nego odgovarajućim naslovom – „Šljiva, bre”.

sljiva3

Danas je u svetu registrovano 2500 plemenitih sorti šljiva

Kolumbu na tacni

Sve pristojne priče pristojne su i zbog toga što u svom bagažu imaju i pristojan odeljak predviđen za istoriju. Ni povest o šljivi nije „tikva bez korena”, naprotiv.
Pouzdano je da je od najdavnijih vremena čovek njene plodove koristio za ishranu. O tome, pored ostalog, svedoče i koštice šljive nađene u oblastima Kavkaza i Kaspijskog jezera, ali i u iskopinama na području današnje Švajcarske. Huni i Tatari, tada meštani Kavkaza i priobalja Kaspijskog jezera, očigledno su je imali u izobilju, s obzirom na to da su njom i trgovali. Tako je šljiva, kao dragocena moneta u razmeni dobara, stigla i do Mesopotamije, Egipta i Krita. U Vavilonu je, čim je podigla grad i ukrasila ga palatama i visećim vrtovima, zgrabila legendarna asirska kraljica Semiramida i njom obogatila svoju, viseću, botaničku baštu. Zbilo se to oko 6000 godina pre Hristovog rođenja. Šljiva, bre.

A šta je s nama? Što se šljive tiče, ni mi nismo bili mimo sveta budući da se, po nekim tragovima, ona gajila još u vreme bronzanog doba.   Najzanimljivije je, pak, da je utvrđeno da nam je našu oduvek najpoznatiju sortu – požegaču – darovao Aleksandar Makedonski, još 333. godine pre početka računanja današnjeg vremena.
Vreme pisanih tragova pripada starogrčkim pesnicima Arhiologu i Hiponu, koji su živeli u 6. veku pre naše ere, dok botaničar Teofrast (370-286. godine p. n. e) prvi opisuje tri vrste šljiva. Mnogo kasnije, a opet pre naše ere, i Plinije Stariji u delu „Naturalis historia” pominje već četrnaest sorti. Ni vladari ne dangube, pa Prob i Dioklecijan podižu šljivike u Podravini, Posavini, Bosni i kotlini Morave. Za šljivu znaju i na drugim kontinentima, pa i Kolumba – možda baš nije bilo tako, ali lepo zvuči – severnoamerički Indijanci dočekuju šljivama, verovatno suvim.
Krstaši na svojim brojnim pohodima nisu, zanavek, osvojili Svetu zemlju, ali su opustošili sve krajeve Evrope kuda su prošli, ostavljajući duboke tragove kopita svojih konja. Ali i zasade šljiva, voćke koja se ubrzo našla na trpezi svih zemalja Starog kontinenta.   Koliko je ona postala važna možda ponajbolje svedoči naredba F.  Grimanija, generalnog providura Mletačke republike za Dalmaciju, kojom on – 25. aprila 1756. godine – naređuje da se „na svakom polju zasade po četiri stabla maslina ili krušaka, šljiva ili badema, kestenja ili višanja, maraske ili duda”. A početkom 19. veka hroničari beleže da se kraj Pariza gaji osamdeset različitih sorti šljive.   Šljiva, bre.

Šarac bez pekmeza

Dugo je šljiva na ovim prostorima, posebno u srednjem veku, ljubomorno gledala na stabla kruške, jabuke, oraha i duda. Na manastirskim i feudalnim posedima za nju je bilo mesta tek na okrajcima voćnjaka. Tek za turskog doba preuzima glavnu ulogu. Zbog toga u našim ranijim narodnim pesmama junaci isključivo piju vino – čak i konji, poput glasovitog Markovog Šarca – dok u pesmama iz vremena buna i ustanaka bundžije i oslobodioci češće posežu za rakijom, šljivovicom.
Vino i lozovača, konačno, odlaze u istoriju 1878. godine, kad je većina vinograda u Srbiji uništena filokserom i kad je šljivin cvet zabehario ispod svakog ćuvika, posebno u aleksinačkom, užičkom i valjevskom okrugu. Naprečac se povećava proizvodnja i trgovina šljivom (svežom, sušenom, prerađenom u pekmez), kao i rakijom šljivovicom.
A koliki je značaj krajem 19. veka pridavan gajenju šljiva svedoči i bronzana medalja koju je na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine dobio Kosta Glavinić, profesor Velike škole. Važno je napomenuti i da je 12. i 13. decembra 1928. godine u Beogradu održana i Prva konferencija o šljivarstvu i šljivi.
Brojci od danas u svetu registrovanih 2500 plemenitih sorti šljive, zapažen doprinos dali su i naši stručnjaci koji su stvorili deset vrsta: čačanska rana, čačanska lepotica, čačanska najbolja, čačanska rodna, čačanski šećer, bosanka, korajka, valjevka, jelica i valerija.   Tačno polovina je stvorena u čačanskom Institutu za voćarstvo. Ne čudi stoga ono prvo mesto koje je skoro deset godina držala „ona” država. A onda su i šljivici ograđeni.

Lek zanavek

ruka

Naši stručnjaci stvorili deset vrsta, i to onih najkvalitetnijih.

   Malo je cvetova koji po lepoti mogu da se porede sa šljivinim, ono kad u aprilu behare šest do dvanaest dana, ali zato nema težeg posla od branja zrelih plodova. Najčešće se beru ručno, tako što se tresu a plodovi kupe sa zemlje ili sa cerade postavljene ispod stabla.
„Skupljanje šljiva mi je od detinjstva bio problem. Kad dođe vreme kupljenja šljiva, ja sam se toliko radovao školi, kao nijedan drugi đak. Zbog toga što sam mrzeo da berem šljive, konstruisao sam ovu mašinu”, reči su Marka Lukića, pronalazača koji je na Međunarodnom festivalu inovacija i stvaralaštva „Tesla fest” 2006. godine u Novom Sadu dobio bronzanu medalju za izum „Uređaj za izdvajanje lišća i grančica iz šljiva”.
A kako radi ovaj izum oficira u penziji? Reklo bi se jednostavno: prvo se otrešene šljive sa cerade, postavljene ispod stabla, kupe u kante a onda stavljaju u Lukićev „perpetuum mobile” koji, ipak, ne može bez čovekove pomoći. Mašinu valja ručno pokrenuti i eto ti odvajanja čistih šljiva od lišća, grančica i drugog otpada. I onda šljiva kreće u nov život, mahom onaj čiji je prostor omeđen veličinom trpeze.
Pored uobičajenog pravljenja rakije, pekmeza, slatkog i kompota, u izbirljivim kuhinjama ima ga i u predjelu, već pominjanim supama i čorbama, glavom jelu, salatama i, naravno, svakojakim poslasticama.  

 Prste da poližeš, ako nešto ostane. Međutim, život šljive kad siđe s drveta ne završava se samo u slavu blagoutrobija. Ona je i lekovita i od davnina se koristi u narodnoj medicini, ali je poštuju i upotrebljavaju i u savremenim lekarijama. Zbog sadržaja vitamina takozvanog B kompleksa izuzetan je podstrekač izmene ugljenih hidrata u telu.   Pomaže kod duševnih nemira i poteškoća s koncentracijom, jača srce i imunitet, podstiče probavu, čisti telo i iz njega odstranjuje štetne tvari, te poboljšava rad jetre i popravlja apetit.
I to, naravno, nije sve. Poznato je njeno laksativno delovanje, važno kod savremenog čoveka kome je zbog nedovoljnog kretanja i načina ishrane smanjen rad creva. Njeno veličanstvo šljiva veličanstveno deluje, posebno kod starijih osoba, i na smanjenje šećera u krvi, kao i protiv nevolja s holesterolom.
Nije samo plod šljive na polzu naroda. Ni njeno drvo, tvrd materijal crvenkaste boje, nije za odbacivanje. Sem za ogrev i neke komade nameštaja, bogomdano je za izrađivanje duboreza i, posebno, za pravljenje tela (rezonantnih kutija) pojedinih instrumenata. Teško da bi vojvođanske tamburice imale takav zvuk da, one najbolje, nisu izrađene upravo od šljivinog drveta. Šljiva je to, bre.

cikica

Sem za ogrev i neke komade nameštaja, tvrdo šljivino drvo bogomdano je i za umetnike.

Na ugljenim suncima

Stara dobra i pouzdana voćka zaslužila je važno mesto i u narodnim verovanjima i običajima. Tako je, u mnogim našim krajevima, ostalo nepisano pravilo da kad se bira mesto za gradnju kuće bira se ono gde šljiva najbolje raste. Ako može ona, mogu i ljudi. Suva, nezaobilazna je i za božićne i uskršnje praznike.

Ne čudi stoga što je i mnoštvo prezimena vezano za nju. Primerice: Šljivar, Šljivo, Šljivić, Šljivančanin. Ni toponimi, imena mesta, nisu mogli da joj odole, pa imamo Šljivovice u zlatiborskom ataru, i Šljivovo, između Krupnja i Ljubovije.
A pesnici? Toliko ih je zanela, ne samo pored rakijskog kazana, da su pevali: „u dnu neba sadim šljivu ranku…”, „šljiva ko devojka raspletenih kika”, „šljiva na grobu, mesto spomenika”, „s krunom o nebu, šljiva – a srpska…”, dok detlići „cvile iz šljivinog srca…” „na ugljenim suncima šljiva…”
Za kraj ove nevelike priče o važnoj voćki, „koja nas je održala”, možda nije zgoreg pomenuti razmišljanje poznatog aforističara Branislava Vukomanovića, inače člana naše redakcije, koji se, na uzgredno pominjanje teme koju će grafički da obradi, zapitao šta se to nalazi u korenu reči podnošljivo.

Moguće da nam je to doteklo od predaka, ono kad se na kraju napornog dana opuste i odmor potraže, kud će nego podno šljive.

I nije aforizam. Šljiva je to, bre.

Autor: Petar Milatović ,Ilustrovao: Željko Sinobad / politikin-zabavnik.rs

__________________________________________________________________________________________________________

SIMFONIJA PRIRODE, NINFA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________

BOTANIČKA OAZA :NINFA, NAJROMANTIČNIJA BAŠTA NA SVETU!

Aranžmani biljaka iz celog sveta pružaju vrtu sofisticirani ali ipak prirodni izgled, a bašta je dom 1.300 različitih vrsta biljaka uključujući i retke biljke iz Brazila, Irana, Severne Afrike

ninfa-botanicka-basta-italija-romantika-1369817477-317547

Foto: Printscreen

  Retke biljke, začarane ruševine i zvuk vodopada: botanička oaza Ninfa u blizini Rima, rađena u „engleskom stilu“, proglašena je za „najromantičniju baštu na svetu“.

Bašta potiče iz 19. veka kada je aristokratska porodica Kaetani preuzela zemlje koje su vekovima bile napuštene u blizini Ninfe, grada koji je napušten još u srednjem veku.

Grad koji je nekada imao 150 kuća i sedam crkava bio je stajalište za hodočasnike i trgovce na drevnom rimskom putu, ali je uništen građanskim ratom da bi potom postao utočište umetnika.

Ninfa nije samo bašta, ona ima dugu kulturnu istoriju„, rekao je AFP-u Lauro Marčeti, šef Fondacije Rofredo Kaetani koja menadžeriše baštu udaljenu 70 kilometara od Rima.

TamoiOvde-index1

Foto:media1.rs

Kaetanijeva majka, Engleskinja Ejda Vilbraham, osnovala je botaničku baštu.
Kaetani, muzičar i štićenik mađarskog kompozitora Franca Lista, osmislio je potočiće i vodopade stvorivši tako opčinjavajuće melodije bašte.

„Noću na mestu koje zovemo ‘slavujevim’ čuje se pravi koncert ptičjih pesama i vode“, rekao je Marčeti.

Kaetanijeva supruga, Amerikanka Margerit Čapin dodala je bašti ruže, irise, petunije i paviljon bambusa i često je pozivala svoje prijatelje – Virdžiniju Vulg, Tenesi Vilijamsa, Trunapa Kapotija, kao i italijanskog pisca Alberta Moraviju i režisera Pjera Paola Pasolinija.

Mnogi su bili inspirisani ruševnim rimskim mostom, bivšom carinarnicom i vodama punim pastrmke i flore.

Ispod likova carinarnice, gde odrazi vode igraju po zidovima, italijanski pisac Đorđo Basani naposao je svoj poznati roman „Vrt Finci-Kontijevih“.

„Nešto pred smrt vratio se ovde poslednji put. Bio je veoma bolestan i uz težak uzdah mi je rekao: ‘Sada mogu da umrem'“, rekao je Marčeti.

Aranžmani biljaka iz celog sveta pružaju vrtu sofisticirani ali ipak prirodni izgled, a bašta je dom 1.300 različitih vrsta biljaka uključujući i retke biljke iz Brazila, Irana, Severne Afrike. Banane, američki ljiljani i japanski javor takođe se mogu videti pored ruža koje su obgrlile 21 metar visok čempres.

Vrt je između aprila i novembra prepun cveća koje je posadila Lejla, ćerka Rofreda i Margerit Kaetani i slikarka koja je preminula 1977. Lejla je bila poslednja iz loze Kaetanija i Marčetiju je predala vođenje Ninfe i pravila o organskom baštovanstvu.

236525740

foto:svetplus.com

  „Ova bašta je jedno od čuda Italije. Dobro je održavana, prava simfonija prirode i kapaciteta čoveka da kultiviše ovakvo mesto“, rekao je Patrik Henesi, irski ambasador u Rimu.

  Australijski izaslanik Dejvid Riči redovni je gost bašte.
„Volim da sedim, slušam ptičji poj i zvuk vodopada. Bašta je toliko romantična sa vodom, ružama i ruševinama. U Australiji imamo vodene biljke, akacije i eukaliptuse ali ništa slično ovome“.

Kako bi je sačuvali, Fondacija organizuje posete uz vodiča od aprila do novembra i godišnje vrt poseti oko 55.000 posetilaca.
Moramo da poštujemo mir ptica i leptira„, kaže Marčeti.

Baštu je ove godine posetilo, u jednom danu, rekordnih 3.972 posetioca iako se vrt ne reklamira već se do njega dolazi „usmenom“ preporukom.
Od prodaje karata finansiraju se plate petoro baštovana ali su šefovi baste odlučni da vrt ne postaje masovni biznis.

Ninfa nikada neće biti komercijalno mesto ispunjeno limenkama koka-kole, plastičnim kesama i opušcima„, kaže Marčeti.

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=BCYhlu50s0w

Izvor:kurir-info.rs

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

MOĆ TIŠINE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

Naučnici napravili „gluvu sobu“ u kojoj čovek poludi posle 45 minuta

Povremeno svima prija potpuna tišina.

231863_soba01-ap_ffMeđutim, u SAD je napravljena soba u kojoj posle kratkog vremena boravak postaje nepodnošljiv. Najduže vreme koje je neko ostao u mraku u „sobi bez eha“ u Orfild Laboratoriji u Južnom Mineapolisu jeste samo 45 minuta. Gluva soba upija 99,99 odsto zvuka, i ujedno drži Ginisov rekord za najtiše mesto na planeti. Međutim, duži boravak u njoj izaziva halucinacije

Napravljena je od blokova od fiberglasa debljine jednog metra, ova soba ima duple zidove od čelika i betona debljine 30 santimetara.

Osnivač kompanije i njen direktor, Stiven Orfild kaže da se od ljudi traži samo jedna stvar – da sede u sobi u mraku.

c38bd7c2563c151fa2845c49120a8b53– Do sada je jedna osoba uspela da izdrži 45 minuta. Kada vlada tišina, uši se naviknu. Što je tiša soba, više stvari čujete. Čujete otkucaje sopstvenog srca, ponekad pluća, čujete kako vam radi stomak. U gluvoj sobi vi postajete zvuk – kaže Orfild.

 On dodaje da je reč o vrlo neugodnom iskustvu i objašnjava da je boravak u sobi toliko uznemiravajući da jednostavno u njoj ne možete da hodate ili stojite, već morate da sedite.

– Kad hodate, orijentišete se prema okolnim zvucima. U gluvoj sobi, ne primate nikakve informacije. Oduzeta vam je moć percepcije i vaše čulo sluha je „izgubljeno“. Ako ste u sobi pola sata, morate da sedite u stolici.

231866_anechoic-chamber-02_fOn lično može da boravi unutra pola sata, uprkos tome što mu je ugrađen veštački srčani zalistak koji u gluvoj sobi postaje izuzetno glasan.

 Gluvu Orfildovu sobu koriste mnoge kompanije širom SAD, uključujući NASA, koja u njoj vrši testiranja astronauta koji plutaju u bazenu s vodom, da bi se videlo “koliko vremena je potrebno pre nego što počnu da haluciniraju i da li mogu da rade u takvoj atmosferi”.

 

Svemir je poput džinovske gluve sobe

 229726_hale-bopp-kometa-ap_fOrfild objašnjava da je svemir poput džinovske gluve sobe, tako da je ključno da u takvoj situaciji astronauti budu sposobni da ostanu pribrani.

Gluvu sobu, takođe, koriste mnogobrojni proizvođači, koji u njoj testiraju koliko su njihovu uređaji glasni.

– Koristi se za obično testiranje proizvoda, za proučavanje zvuka različitih izvora – na primer, srčanih zalistaka, zvuka displeja mobilnog telefona, zvuka paljenja svetla na instrument tabli automobila – kaže Orfild, koji će zajedno sa svojim timom pomoći i kompaniji poput “Virpula”, proizvođača mašina za pranje sudova i veša.

Proizvođač motorcikala “harli dejvidson” koristio je njegovu laboratoriju kako bi napravio tiše motore, ali koji će i dalje zvučati kao “harli dejvidson.”

 Izvor: Blic

MUZIČKO-LIRSKI DODATAK

NA JEZIKU DELFINA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________

DELFINI SE MEĐUSOBNO OSLOVLJAVAJU POIMENCE

Plavi delfini zovu svoje voljene posebnim imenima kada se razdvoje, pokazala je najnovija studija.

bioteh_delfiniPored ljudi, delfini su jedine životinje koje umeju ovo da rade, a razlika je samo u tome što se komunikacija među delfinima obavlja zvužducima, a ne rečima.

Ranija istraživanja pokazala su da plavi delfini biraju sebi imena tako što imaju svoj “zvideći potpis” koji sadrži i druge informacije. To bi bilo nešto slično situaciji u kojoj bi čovek viknuo: “Hej tamo! Ja sam zdrav odrasli muškarac, ime mi je Džordž i ne želim vam ništa loše!”

Novo otkriće pokazuje i da, pored toga, plavi delfini takođe “izgovraju” imena tačno određenih drugih delfina.

“Životinje puštaju kopirane zvuke kada su razdvojene od druge bliske jedinke i to potkrepljuje tezu da delfini kopiraju zvučni potpis određene jedinke kada žele da se s njom ponovo nađu”, rekla je za “Diskaveri njuz” vodeća autorka studije Stefani King iz Tima za istraživanje morskih sisara sa Univerziteta Sent Endrju.

King je sa kolegama sakupljala akustične podatke od divljih plavih delfina oko zaliva Sarasota na Floridi od 1984. do 2009. godine. Istraživači su takođe intenzivno proučavali četiri uhvaćena odrasla mužjaka koja su smeštena u morskom akvarijumu, takođe na Floridi.

Ti mužjaci plavih delfina nazvani su Kelvin, Hajber, Malabar i Rejner.

Delfini su, međutim, baš kao i oni na slobodi, razvili svoje sopstvene zvižduke kao potpise koje su upotrebljavali kao imena prilikom predstavljanja drugim delfinima.

“Delfin emituije svoj zvučni potpis da bi predstavio svoj identitet i objavio svoje prisustvo. To omoguačva životinjama da se međusobno identifikuju iako su međusobno veoma udaljene, kao i da se pridruže jedni drugima”, objašnjava King.

“Delfinov zvižduk se može detektovati i na 20 kilometara razdaljine, u zavisnosti od dubine vode i frekvencije zvižduka”.

Istraživači tvrde da delfini kopiraju zvučni potpis voljene jedinke, kao što je majka ili bliski drugar, kada su međusobno razdvojeni. Ta “imena” nikada nisu emitovana u agresivnim ili antagonističkim situacijama i upućuju se samo voljenima.

Kopirani zvižduci takođe uvek imaju jedinstvenu varijaciju, tako da delfini ne oponašaju samo prosto jedni druge – oni dodaju svoj sopstvenu “boju glasa” kroz jedinstveni zvižduk.

Dok istraživači često oklevaju da upotrebe reč “jezik” za neljudske komunikacije, plavi delfini i verovatno druge vrste delfina jasno imaju vrlo kompleksan i sofisticiran sistem komuniciranja.

“Zanimljivo, uhvaćeni delfini mogu da nauče nove signale i pripišu ih predmetima i može biti da delfini mogu da koriste kopije zvučnih potpisa kada se obraćaju drugoj jedinki, što je bitna sposobnost ljudskih jezika”, rekla je King.   www.zika.rs

UNIVERZUM LEPOTE BOJA, MIRISA I MIRA…

tamoiovde-logo

IDILA, BEZ PUTEVA I AUTOMOBILA

216378_selo7_origh216382_selo4_origh-640x480  Svi oni koji vole opušten i jednostavan život maštaju o jednom ovakvom selu.

 

Giethorn u Holandiji je mesto u kojem nema puteva i automobila, prilazi mu se samo čamcima kroz prelepe kanale i pešice ili biciklima preko drvenih mostova.

 Giethorn se nalazi u centralnom delu Holandije u rezervatu prirode De Veiden. Lokalni stanovnici upotrebljavaju čamce kako bi došli jedni do drugih, a automobile ostavljaju van sela. Gietron je povezan osam kilometara dugim vodem kanalima i seoskim kućicama koje datiraju još iz 18. veka.

216379_selo1_origh  216381_selo3_orighU blizini sela nalazi se farma orhideja i dolina leptirova, tako da je ovo mestašce pravi paralelni univerzum u kome dominiraju mirisi i boje cveća i tišina koji remeti jedino zvuk udara vesla o vodu.

 Uglavnom se dolazi na jednodnevni izlet ili vikend, a ko hoće da provede koji dan više ima zaista šta da vidi.

Od starih farmi prekrivenih trščanim krovovima, muzeja razno-raznih lokalnih zanata i umetnosti do predivne prirode.

Jedna od glavnih atrakcija su i više od 50 drvenih mostića, koji povezuju kuće preko kanala.

http://www.youtube.com/watch?v=6eTCI62FTEU

 vesti-online.com

___________________________________________________________________________________________________

ŠTA DONOSI SREĆU…

tamoiovde-logo

MOŽDA -TALISMANI I AMAJLIJE

 Talismani i amajlije su predmeti sačinjeni od metala, kože, pergamnta, kristala ili kamena na kojima su urezani, odnosno, ispisani  znakovi.

Veruje se da su nosioci magične vrline i zaštite.

U novije vreme postoji mnoštvo talismana, ali postoje neki koji se koriste od davnih vremena. Mi smo za Vas izdvojili neke od njih.

Bubamara je prihvaćena kao amajlija iz dva razloga: jedno je da njeno sletanje na čoveka označava dolazak gostiju, a drugo da će predskazati finansijski uspeh pod uslovom da je niste ubili ili oterali. Danas se bubamara nosi obično u vidu privezaka.

 Delfin je tretiran kao mitološko biće i pripisivan Apolonu, pa je prihvaćen kao amajlija ljudi sklonih muzici, književnosti i umetnosti uopšte.

 Detelina je jedna od najpoznatijih amajlija, pogotovo ako je sa četiri lista. Jedan list donosi slavu, drugi bogatstvo, treći vernost, a četvrti zdravlje. Talismani i amajlije koji su u obliku deteline, danas se popularno nose kao privezak.

 Ključ je u staroj Grčkoj bio simbol života. Danas se obično nose tri ključa kao talisman – jedan za ljubav, drugi za bogatstvo, treći za zdravlje. Pretpostavka je da ključevi otvaraju vrata iza kojih se kriju ova dragocena svojstva.

  Oko predstavlja Sunce, jer je ono „oko dana“ i simbolizuje vrhunsku inteligenciju. U početku je bilo prikazivano stilizovano kao krug sa tačkom u sredini i smatralo se da štiti od uroka, neprijatelja, bolesti i nesreće.

 Potkovica je verovatno najrasprostranjeniji talisman i da bi delovao mora se staviti tako da ispupčeni deo bude okrenut nagore. Smatra se da talismani i amajlije ovog tipa donose sreću onome ko je zakuca iznad vrata, pogotovo ako je ta potkovica pronađena na putu.

 Riba je simbol blagostanja zbog svoje velike plodnosti. Danas se često viđa kao privezak na lančiću.

 Rog izobilja je legendarni rog iz kojeg su u beskraj izlazili voće i povrće, pa se i talismani i amajlije prave u vidu malog roga, jer se smatra da onaj nosi ovu amajliju nikada neće imati problema materijalne prirode.

 Sidro se oduvek smatralo simbolom nade, bezbednosti i sreće i amajlija je koju nosi skoro svaki mornar.

 Sova je vrlo stari simbol znanja i mudrosti. Talimani i amajlije ovog tipa bili su posebna zaštita i dobra sreća za ljude zainteresovane za nauku.

 Žir produžava mladost, a time i seksualnu moć. Takođe, veruje se da pomaže da se vrati izgubljena ljubav.

 Zmija je od pradavnih vremena smatrana simbolom mudrosti, posebno medicinske. Oko štapa boga medicine Eskulapa obavijena je zmija, a ovakvi talismani i amajlije nose se hiljadama godina, posebno kao zaštita od bolesti.

 Zvono se koristi kao amajlija jer se veruje da njegov zvuk rasteruje zle duhove. Zbog toga se zvona stavljaju domaćim životinjama oko vrata.

trojka.rs

____________________________________________________________________________________________________________

A šta to vama donosi sreću ? Zapravo, ko ili šta vas čini srećnim?

Bora*S

_________________________________________________________________________________________________

SUZE JEDNOG GRKA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

Može li iko ostati ravnodušan na glas, pevanje i pesmu njegovu?

DRAGOSLAV PAVLE AKSENTIJEVIĆ.

Slikar. Restaurator i interpretator zvuka srednjovekovnih muzičkih zapisa.

Autentični tragalac, koji je u velikoj meri je doprineo očuvanju i predstavljanju srpske i vizantijske muzičke zaostavštine.

 Dobitnik je brojnih značajnih priznanja kod nas i u svetu.

Priredio: Bora*S

MOJE VREME ISPRED STAROG ZDANJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

PRECI I VRLI POTOMCI

Zašto jedno kulturno- istrorijsko dobro ove nam zemlje, podignuto još 1865. godine, spomenik kulture, građevina izuzetnog značaja i sjajne arhitekture, nekada  skupštinski dom Knjaževine Srbije, letnjikovac dinastije Obrenović, kasnije reprezentativni hotel i ponos Bukovičke banje u vremenima kada je ova imala više gostiju nego stanovnika-danas propada?

Polomljeni prozori, krov koji  prokišnjava i sklon je padu, spoljašnost, unutrašnjost i prostor okolo objekta – ruinirani…

Do bola.

To je ono što se može, onako u prolazu, zapaziti- spolja.

A unutra?

 Iako se u ovaj objekat može ući na razvaljena vrata ili  kroz isti takav prozor, to nisam učinio. Od prolaznika ili malobrojnih šetača, po inače prelepom banjskom parku-jedinstvenoj umetničkoj galeriji na otvorenom, ne doznajem ništa. Sleganje ramenima, tek.

Za nadležne-nisam nadležan.

Zato sam nakon povratka, malo istraživao. Odoh na www.arandjelovaconline.com

 Kad TAMO, kao naručen, tekst autora Milene Milikić, koji delimično, prenosim i OVDE.


”Telefonska centrala na recepciji je i dalje tu, ali su kablovi pokidani. Nekoliko računa i dalje stoji na recepciji, kao i sveska koja je svojevremeno bila kao knjiga utisaka. Međutim, zbog vlage i dugog stajanja, reči zapisane u knjizi sada nije moguće pročitati.

Hol hotela pun je otpalog maltera i razbijenog stakla. Iznad vrata piše restoran, a ispred na podu je velika tabla sa nekadašnjom dnevnom ponudom jela. Stolica i stolova u restoranu nema, a nema ni radijatora – oni su prema rečima našeg vodiča ukradeni.

Stepenice koje vode na sprat na kome se nekada nalazila balska sala i hotelske sobe nisu obezbeđene i preporučuju nam da, dok se penjemo, idemo bliže zidu.

Balska sala, koja je nekada primala kneževe i u kojoj je prema rečima našeg vodiča Živojin Mišić upoznao svoju suprugu puna je razbijenog stakla, a na podu je i nekoliko dušeka. Vidi se da je ona sada često odredište „nezvanih gostiju“, jer je tu „groblje“ plastičnih pivskih flaša, zgužvanih paklica cigareta i brda opušaka.” 

                                                                                      ***

Pa eto, preci su sagradili i ostavili potomstvu na dobrobit.

A vrli potomci, uništavaju i dopuštaju  da propadne.

ŠTETA.

 I  SRAMOTA!

 

Bora* Stanković

________________________________________________________________________________________________