PLEMENITOST JAČA OD HENDIKEPA…

tamoiovde-logo

Priča zbog koje ćemo se svi malo postideti: Plemenitost jača od hendikepa

Ovo je priča koja će vas podsetiti da su ljudska plemenitost i snaga volje jači od fizičkih nedostataka, ma koliko veliki ili teški oni bili. Možda ćemo se nakon čitanja malo postideti samih sebe zbog izgovora koje ponekad iznalazimo kada treba da se pokrenemo i učnimo nešto korisno za druge.

Jia Hajksia od rođenja nije video na jedno oko, a drugo je nesrećnim slučajem izgubio na radnom mestu. Njegovom najboljem prijatelju Jia Venkiju obe ruke su amputirane nakon tragedije koju je preživeo sa samo tri godine.

Ova dva čoveka vezala je tužna životna priča, ali i nesalomiva želja da uprkos svojim fizičkim nedostacima učine nešto lepo i plemenito za svet u kom žive. 

Oni su poslednjih deset godina proveli u pošumljavanju nekada neplodnog tla u okolini sela Jeli u severoistočnoj Kini. Od vlade su na korišćenje dobili oko osam ari zemljišta čijim pošumljavanjem žele da sačuvaju selo od poplava. Tokom protekle decenije zasadili su više od 10.000 stabala.

Zajedno su odličan tim i pronašli su način da jedan drugom pomognu da prevaziđu svoj hendikep. Svako jutro se bude u 7 sati i kreću u izvršavanje svog zadatka. Nemaju dovoljno novca za sadnice, pa koriste izdanke sa drveta. Hajksia se penje na drvo kako bi ubrao izdanke, a zatim kopa rupe i sadi ih. Venkui ih zatim zaliva.

Nakon što je ova priču na internetu podelilo dosta ljudi, Hajksia će najverovatnije uspeti da ode na operaciju koja mu može povratiti vid na jedno oko.

Ovo je neosporno tužna, ali divna priča koja treba sve nas da motiviše da učinimo nešto plemenito, lepo i korisno za zajednicu u kojoj živimo.

Izvor: ekokutak.zivotinje.rs

______________________________________________________________

Advertisements

I DRAKON MENJA ZAKON…

tamoiovde-logo

Poučna priča o tom kako je važno ne stideti se zadavati pitanja

.Uhvatio Drakon u šumi vuka i govori mu:

– Gledaj, zapisivam:

„Vuk, sivi, jedan komad“. Danas ćeš da dođeš kod mene na obed, ja ću te pojesti. Jesi li razumeo?

– Razumeo.

– Imaš pitanja?

– Nemam.

Otišao vuk, sav utučen.

Ide dalje Drakon po šumi. Uhvatio Lisicu.

images2– Gledaj, Riđa zapisujem:

Lisica, riđa, repata, jedan komad. Danas ćeš da dođeš kod mene na obed, ja ću te pojesti. Jesi li razumela?

– Razumela.

– Imaš pitanja?

– Nemam.

– Pošla Lija, sva  skrušena.

A Drakon ide dalje. Uhvatio Zeca, govori:

– Gledaj Zubati, zapisujem:

Zec, sivi,  dugačke uši, jedan komad. Sutra ćeš da dođeš kod mene na doručak, ja ću te pojesti. Jesi li razumeo?

– Razumeo.

– Imaš pitanja?

– Imam.

– Govori!

– A može li, da se ne dođe?

– Može. Pre-cr-ta-vam!

Izvor: poznajsebe/ vk.com/

___________________________________________________________________________________

PAZI KAKO PERCIPIRAŠ…

tamoiovde-logo

Poučna priča: LJUBAVNI POGLED

 “Čini mi se da su moji roditelji ostarili i  više nisu pametni.”

“A meni se čini da ih ti gledaš sada iz drugačijeg ugla.” – reče Bodvin

“Kakve to ima veze?‘Ono što jeste, jeste, kao što ti kažeš.”

“Ispričaću ti priču.”

******

ljubav-na-prvi-pogledKralj je bio zaljubljen u Sabrinu, ženu siromašnog porekla koja mu je postala poslednja žena. Jednog popodneva, dok je kralj bio u lovu, stigao je glasnik s obaveštenjem da je Sabrinina majka bolesna.

Iako je bilo zabranjeno uzimati kraljevu ličnu kočiju, za taj se prekršaj plaćalo glavom, Sabrina se popela u kočiju i odjurila majci.

Kad se vratio, kralj je bio obavešten o događaju.

“Zar nije divna?” rekao je. “To je prava ljubav prema roditelju. Nije joj bilo važno što rizikuje život svoj kako bi bila uz majku. Divna je!”

Drugi dan, dok je Sabrina sedela u vrtu dvorca i jela voće, došao je kralj. Princeza ga je pozdravila i zagrizla poslednju breskvu koja je ostala u košari.

“Izgledaju ukusno!” rekao je kralj.

“I jesu ukusne”, rekla je princeza. I, pružajući ruku, prepustila je svom voljenom poslednju breskvu.

“Koliko me voli!” komentarisao je posle kralj. “Odrekla se svoga užitka kako bi mi dala poslednju breskvu iz košare. Zar nije fantastična?”

Prošlo je nekoliko godina i, ko zna zašto, ljubav i strast nestadoše iz kraljevog srca.

Sedeći pored najboljeg prijatelja, reče mu: “Nikada se nije držala kao kraljica. Pa zar nije prkosila mojoj zabrani i uzela moju kočiju? Povrh svega, sećam se da mi je jednom dala da jedem voće koje je već zagrizla.”


“Stvarnost je uvek ista. Što jeste, jeste. Ipak, kao i u priči, čovek može interpretirati situaciju na ovaj ili onaj način.

Pazi kako percipiraš. – govorio je mudrac Bodvin.

Ako se ono što vidiš prilagođava ‘srazmerno’ stvarnosti koja tebi najviše odgovara – NE VERUJ SVOJIM OČIMA!

Izvor: beleznica

__________________________________________________________________________________

LJUBAVNI POGLED…

 tamoiovde-logo (1)

 “Čini mi se da su moji roditelji ostarili i  više nisu pametni.”

“A meni se čini da ih ti gledaš sada iz drugačijeg ugla.” – reče Bodvin

“Kakve to ima veze?‘Ono što jeste, jeste, kao što ti kažeš.”

“Ispričaću ti priču.

ljubav-na-prvi-pogled******

Kralj je bio zaljubljen u Sabrinu, siromašnog porekla koja mu je postala poslednja žena. Jednog popodneva, dok je kralj bio u lovu, stigao je glasnik s obaveštenjem da je Sabrinina majka bolesna.

Iako je bilo zabranjeno uzimati kraljevu ličnu kočiju, za taj se prekršaj plaćalo glavom, Sabrina se popela u kočiju i odjurila majci.

Kad se vratio, kralj je bio obavešten o događaju.

Zar nije divna?” rekao je. “To je prava ljubav prema roditelju. Nije joj bilo važno što rizikuje život svoj kako bi bila uz majku. Divna je!

Drugi dan, dok je Sabrina sedela u vrtu dvorca i jela voće, došao je kralj. Princeza ga je pozdravila i zagrizla poslednju breskvu koja je ostala u košari.

Izgledaju ukusno!” rekao je kralj.

I jesu ukusne”, rekla je princeza. I, pružajući ruku, prepustila je svom voljenom poslednju breskvu.

Koliko me voli!” komentarisao je posle kralj. “Odrekla se svoga užitka kako bi mi dala poslednju breskvu iz košare. Zar nije fantastična?

Prošlo je nekoliko godina i, ko zna zašto, ljubav i strast nestadoše iz kraljevog srca. Sedeći pored najboljeg prijatelja, reče mu: “Nikada se nije držala kao kraljica. Pa zar nije prkosila mojoj zabrani i uzela moju kočiju? Povrh svega, sećam se da mi je jednom dala da jedem voće koje je već zagrizla.

***

“Stvarnost je uvek ista. Što jeste, jeste. Ipak, kao i u priči, čovek može interpretirati situaciju na ovaj ili onaj način.

Pazi kako percipiraš. – govorio je mudrac Bodvin.

Ako se ono što vidiš prilagođava ‘srazmerno’ stvarnosti koja tebi najviše odgovara – NE VERUJ SVOJIM OČIMA!

Izvor: beleznica

_________________________________________________________________________________

URNEBESNA PRIČA O LETOVANJU…

 

tamoiovde-logo (1)

’77. Duško Radović je otkrio nešto zbog čega ćete se smejati i danas!

019bc5d33dccc9531c78434d586e08fe_L

Foto: Printskrin: RTS Kvadratura kruga – Zvanični kanal

„Najpre je stigla vest da hleb izaziva rak. Zatim smo čuli da ga i voda može izazvati. Jedini zaključak je da, ko bude izbegavao hleb i vodu, umreće pre nego što dobije rak“ – samo je deo iz urnebesne priče Duška Radovića.

Na današnji dan 1977. u svojoj emisiji “Beograde, dobro jutro” antologijska ličnost, pisac i aforističar Duško Radović ispričao je priču o letovanju. 

Mnogo se anegdota dogodi na letovanju i sve one čine život ovakvim kakav jeste. Hvatajući isečke iz svakodnevnice, gospodin Radović slikao je satirom i humorom i sklapao najveću slagalicu – životnu.

Prenosimo njegovu priču u celosti.

“Pokušajmo da zamislimo one koji su ovih dana otišli na letovanje. Tek što su stigli, utvrdili su šta su sve zaboravili da ponesu. Ona zdravstvene knjižice, on pasoše. Tako im je preseo prvi dan.

Drugi dan pala je kiša. Morali su da ostanu u sobi i razgovaraju o zdravstvenim knjižicama i pasošima. Istukli su decu, ali im od toga nije bilo lakše.

Sada oboje misle da je bilo bolje da nikuda nisu išli, što je kakva-takva uteha nama koji smo ostali u Beogradu.

U tom smislu ni ova kiša nije loša ako pada i tamo gde mi nismo mogli da odemo.

Trgovcima je žao da idu na godišnji odmor. I kad spavaju, oni su u gubitku.

Vama bi bila dovoljna i gola žena, ali je morate oblačiti zbog drugih.

Najpre je stigla vest da hleb izaziva rak. Zatim smo čuli da ga i voda može izazvati.

Jedini zaključak je da, ko bude izbegavao hleb i vodu, umreće pre nego što dobije rak.

Zemun se ograđuje od Dunava blokovima visokih solitera.

Mi mislimo da je to greška, a nema gorih grešaka od onih koje se vide sa nekoliko kilometara udaljenosti.”

Pogledajte poslednju emisiju “Beograde, dobro jutro” Duška Radovića. 

KutakNet

________________________________________________________________________________

REKA KOJA KLJUČA…

tamoiovde-logo

REKA KOJA SKUVA SVE KOJI UPADNU U NJU: Posle velike potrage pronađena u srcu Amazona!

Misteriozna, oko 6,5 km duga reka duboko u srcu Amazona je toliko vruća da voda u njoj – ključa. Za ovu se reku u Peruu dugo mislilo da je samo legenda, a kad je za to čuo naučnik Andres Ruzo, mislio je da je to nemoguće…

12742165_1028646777158259_6301838238594244049_nMislio je da za tako nešto treba ogromna količina geotermalne toplote a područje Amazona je jako daleko od aktivnih vulkana.

Ali onda je Ruzo ključajuću reku video vlastitim očima.

Za tu je reku prvi put čuo od svog dede koji mu je ispričao priču o tome kako su španski konkvistadori ubili poslednjeg kralja Inka u tom području.

12728920_1028646830491587_416374320006746620_nPosle njegovog ubistva, konkvistadori su se uputili u Amazon u potragu za zlatom. Kad su se vratili, jedan je čovek ispričao uznemirujuću priču o otrovnoj vodi, ogromnim zmijama i reci koja ključa.

12 godina kasnije Ruzo je ponovno od svoje tetke čuo priču o neobičnoj reci.

Kao mladi doktorant geofizike na Ruzo je poželeo da pronađe misterioznu reku.

12728844_1028646950491575_4730781613246390572_n„Počeo sam da ispitujem ljude o reci. Može li stvarno da postoji reka čija voda ključa? Pitao sam kolege s fakulteta, vladu, naftne kompanije… i svi su mi odgovorili – ne“.

„To zapravo ima smisla. Vruće ili čak ključale reke postoje, ali one moraju biti u blizini vulkana. Potreban je moćan izvor toplote da bi se proizvela ovako velika geotermalna manifestacija.“

12717434_1028646867158250_4139819601376778822_nAli za vreme ručka, tetka mu je rekla da je ona zaista videla tu reku, čak i plivala u njoj. Upkos skepticizmu, Ruzo se 2011. zajedno s tetkom uputio u džunglu.

Uskoro je otkrio ključalu reku u blizini svetog lekovitog područja naroda Ašaninka.

Na najširem delu, široka je oko 25 metara i duboka oko 6 metara. Voda u reci je dovoljno vruća da biste mogli napraviti čaj, a na nekim mestima doslovno ključa.

12745980_1028646753824928_526474367677950562_n„Da sam uronio ruku u vodu, dobio bih opekotine trećeg stepena. Da upadnem u reku, to bi me sigurno ubilo“, rekao je Ruzo.

Reka ključa zbog pukotine u steni koja se nalazi ispod.

„Baš kao što mi imamo toplu krv koja teče kroz naše vene, tako i Zemlja ima vruću vodu koja teče kroz njene pukotine i rascepe.’

12715504_1028646790491591_3568520460105138848_n„Kad te Zemljine arterije dospeju na površinu, dolazi do geotermalnih pojava: isparavanja, vrućih izvora ili, u ovom slučaju, ključale reke. Delovi reke su toliko vrući da životinje odmah uginu čim upadnu u vodu.

„Video sam razne životinje koje su tako skončale i to je bilo prilično šokantno. Prvo što se skuva su oči i one postanu mlečno bele. Životinje pokušavaju da isplivaju, ali ne uspevaju pobeći jer ih toplota brže ubije.

12742344_1028646910491579_5514217674204913748_nIz nekog razloga nauka ovu reku još nije proučavala, ali Ruzo namerava da to promeni.

Objavio je knjigu „Ključala reka: Avantura i otkriće u Amazonu’, a sada se trudi da sačuva reku. Naime, okolina reke se malo po malo uništava sečom šume, a ako se nešto ne preduzme, u potpunosti će nestati.

„Shvatio sam da je reka pravo čudo prirode. Ako je ne zaštitimo, to će čudo nestati“, kaže Ruzo.

Izvor: HIZU Planeta

_________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________

 

DALA JE SVE ŠTO JE IMALA……

 tamoiovde-logo

ONA JE PLATILA NAJVIŠU CENU: Mala Ruskinja pokazala šta sve može da učini dobrota!

U današnjem vremenu u kojem se ljudi sve više otuđuju od prijatelja, pa čak i od porodice, predstavljamo vam priču koja vraća nadu i pokazuje da samo od nas samih zavisi koje ćemo vrednosti veličati.

akaSvaki put kada padnete u očaj i pomislite da se više ne vredi truditi, vratite veru u sebe i verujte – uvek će se naći neko ko će znati da nagradi vaš trud.

Ovaj video će vam upravo to i pokazati.

On prikazuje prodavca koji stoji za tezgom prodavnice i rasejano gledao na ulicu. Jedna mala devojčica je prišla prodavnici, bukvalno se zalepivši za izlog.

Kada je pronašla ono što je tražila, njene oči su zablistaše od oduševljenja. Ušla je u prodavnicu i zamolila da joj pokažu perle od tirkiza.

„Želim da kupim te perle sestri. Da li imate i lepo pakovanje za njih?“, pitala je devojčica.

Vlasnik prodavnice nepoverljivo je pogledao devojčicu i upitao:

„A koliko imaš novca?

Devojčica je izvadila iz džepa maramicu, odmotala je i ispraznila na tezgu pregršt sitnine. Sa nadom u glasu, zapitala je:

„Je li ovo dovoljno?“

Tamo je bilo svega nekoliko sitnih novčića, ali devojčica je nadahnuto nastavila:

„Znate, ja želim da poklonim nešto svojoj starijoj sestri. Naša mama je davno umrla, i od tada se ona brine o nama. Za sebe joj uopšte ne ostaje vremena. Danas joj je rođendan i ja sam ubeđena da bi ona bila srećna da dobije takve perle, one joj vrlo pristaju uz boju očiju“, rekla je devojčica.

Čovek je uzeo perle, zašao u unutrašnjost prodavnice, doneo kutijicu, smestio u nju tirkiz, obmotao trakom i zavezao mašnu.

„Uzmi!“, reče devojčici, „I nosi pažljivo!“

Devojčica je istrčala iz prodavnice i radosno požurila kući. Krajem radnog dana, prag te iste prodavnice je prekoračila lepa mlada devojka.

Vlasnik prodavnice odmah je zapazio malu porodičnu sličnost sa malenom posetiteljkom, koja je kupila perle tog dana.

Ona je izvadila iz torbice i stavila na tezgu kutijicu poznatu prodavcu, a zatim papirno pakovanje i razvezanu mašnu.

„Ove perle su kupljene ovde? Koliko su koštale?“, upitala je žena.

„A!“, uzviknuo je vlasnik, „Cena bilo koje robe u mom dućanu je uvek tajni dogovor između mene i kupca“.

Devojka je izjavila:

„Ali moja sestra je imala svega nekoliko novčića. Jesu li perle od pravog tirkiza? One su sigurno dosta skupe. Mi to ne možemo da priuštimo“.

Čovek je prišao tezgi, uzeo bisere, sa nežnošću i toplotom ih ponovo upakovao, predao devojci i rekao:

„Ona je platila najveću cenu, veću nego što bi mogao da plati bilo koji odrasli“, ona je dala sve što je imala.

Tišina je ispunila malenu prodavnicu, i dve suze skotrljale su se niz lice devojke, koja je u rukama pritiskala maleni zavežljaj…

Pogledajte detaljno celu priču:

Izvor:bktvnews.com

_________________________________________________________________________________

SRPSKA VERONA KOD ŠAPCA…

tamoiovde-logo

Ašikov grob na tromeđi Pocerine, Mačve i Posavotamnave privlači sve više putnika namernika, ekskurzija i turista. Belo srce rascepljeno napola posvećeno večnoj ljubavi Pavla i Đule

rep-asikov-grob,-putnici-na_620x0

Obeležje večne ljubavi

„Ovde počiva priča o ljubavi. Pavle i Đula postadoše deca raja. Voleli se iskreno i do kraja“ , epitaf je na spomeniku srpskom Romeu i Juliji, smeštenom na tromeđi Pocerine, Posavotamnave i Mačve.

Obeležje čuva narodnu priču, koju je još u 19. veku zapisao Janko Veselinović (1862-1905), a lokalitet nazvan Ašikov grob danas sve više privlači putnike namernike, ekskurzije, turiste.

– Belo srce rascepljeno napola, kao simbol tragičnog kraja dvoje mladih, postavljeno je 2008. godine, a do tada, tu na brdu, stajao je samo mali kameni beleg bez datuma, sa krstićem i utisnutom šakom.

Turistička organizacija Šapca prepoznala je ovu, u narodu živu priču, kao svojevrstan turistički motiv – kaže za „Novosti“ Tamara Pejić, diplomirani turizmolog.

Pavla i Đule, bili su jedina deca dvojice najvećih gazda toga kraja – Jovana i Filipa. Zavoleli su se kada su se prvi put ugledali, ali su ljubav morali da kriju, zbog velikog rivalstva očeva. Posle dve godine, ipak, bili su otkriveni, pa je Filip saopštio da udaje Đulu, a Jovan naložio Pavlu da bira koju hoće – svaku osim Đule!

Kada su shvatili da im je ljubav zabranjena i da sudbinu ne mogu promeniti, dogovorili su se da se vide poslednji put, na mestu gde su se upoznali. Bila je jaka zima, vejavica i noć. Mladić je došao u zakazano vreme, ali je devojka kasnila. Dok je čekao, napali su ga i rastrgnuli gladni vukovi.

Đula je stigla kada su zveri već bile site, a jedan od vukova ispustio je pred nju krvavu Pavlovu desnicu. Uzela ju je, privila na grudi i – na mestu ostala mrtva!

rep-asikov-grob

Stari spomenik

Prema legendi, Jovan i Filip krenuli su da traže decu po tamnoj zimskoj noći. Sreli su se i, navodno, pomirili, ali je za Đulu i Pavla već bilo kasno.

A meštani okolnih sela Mrovske, Metlića i Goločela, koja se graniče kod Ašikovog groba, vele da je ovo mesto pouka i upozorenje do čega mogu dovesti mržnja i taština. I plaše se da zbog greha otaca obavezno ispaštaju njihova deca.

– Janko Veselinović zabeležio je tu priču kada je imao 29 godina, a ona je prethodno, već dugo živela u narodu. Kao i Vilijam Šekspir, koji je pisao o tragičnoj ljubavi u Veroni, 300 godina pre njega, Janko je pomogao da se sačuva od zaborava priča o Pavlu i Đuli. A sa pozicije turizmologa, nije ni važno da li je ona tačna ili ne – objašnjava Pejićeva.

Prema njenom mišljenju, Pavle i Đula spadaju u domen srpske nematerijalne kulturne baštine i nema razloga da u doba modernih komunikacija, ne podsećamo na nju.

TOŠ je Ašikov grob uvrstio u turističku ponudu grada, a oživljavanje istorijske planine Cer svakako će doprineti atraktivnosti ovog mesta.

JANKO HTEO DA SPALI RUKOPISE

MAČVANSKI pisac Janko Veselinović (1862-1905) bio je sveštenički sin, učitelj, novinar, ali i predsednik posavotamnavske opštine Koceljeva. Ipak, prvi njegov pokušaj štampanja pripovedaka 1886. završio se neslavno jer mu je urednik „Misli“, Kosta Arsenijević, vratio rukopis sa savetom „da se mladi uča ovoga posla okane“.

Janko je hteo da spali sve što je napisao, ali ga je odvratio prijatelj Jova Aleksić, unuk hajduk Stanka, junaka dela po kojem je Veselinović ostao prepoznatljiv.

Aleksandra DELIĆ
 Izvor: novosti.rs | 14. januar 2016.

_________________________________________________________________________________

LEPA ZOJČE I VREDNI GANE…

tamoiovde-logo

Evo ko je zaista bila Zona Zamfirova

Stevan Sremac je u Nišu živeo od 1879. do 1892, sa prekidom od dve godine kada je bio u Pirotu. U gimnaziji je predavao srpsku istoriju. Slobodno vreme je provodio u malim niškim kafanama Bosna, Kod Margera, Kasina, gde nije dolazila krupna gospoda, kako je on nazivao. Pažljivo slušajući šta govore niške zanatlije, Sremac bi krišom vadio beležnicu i zapisivao. Kasnije, uveče, po sećanju razrađivao je njihova kazivanja, koja će mu koristiti za pisanje najboljih dela.

Sremčev rukopis

U Narodnom muzeju u Nišu čuvaju se deo rukopisne zaostavštine, biblioteka i lične stvari, a kao posebna vrednost – i originalni rukopis Zone Zamfirove. Pre toga, u beležnici iz 1895. zapisana je i skica za ovaj roman.

sremaczonazamfirovaprint

printscree

Sremac je Zonu objavio tek 1903. godine u Srpskom književnom glasniku, u nastavcima. A kao roman ovo Sremčevo delo je prvi put objavljeno 1907. godine u izdanju Srpske književne zadruge.

Dugo se, čak i među učenim ljudima, nije znalo da li je Sremac svoje najbolje delo napisao na osnovu istinitog događaja koji se odigrao u Prištini krajem 19. veka i koju je čuo od Branislava Nušića, koji je 1895. bio srpski konzul u Prištini, gde se družio sa viđenijim Srbima, a posebno sa čorbadži Zamfirom Kijametovićem, ocem trinaestoro dece, među kojima je bila Jevrosima, iz milošte zvana Zona; ili na osnovu priče o trgovcu Gavrilu Ganetu Jovanović i njegovoj prelepoj ženi Zojici (Zojče), kćerki niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića.

Ljubav je uvek prva

zonaprintKad je napunila šesnaest godina, Zoni nije bilo ravne po lepoti u Prištini i na daleko.

Imala je rumene usne i bele kao somot obraze, koji su se nazirali kroz providnu maramu. I oblačila se lepo. Nosila je šalvare od svile i bundicu od atlasa, a ispod nje jelek nabrekao pod jedrim devojačkim grudima.

Zamakla je za oči svoj momčadiji u ovom gradu, ali najviše Maksimu, sinu Koste Gapića, kujundžije. I ona je njega begenisala. Voleli su se i tu su ljubav kazivali samo pogledom kad bi s večeri on prolazio, a ona ga na kapidžiku očekivala.

Cela Priština je to znala, pa je i pesma ispevana.

Znali su to i roditelji Zonini i Maksimovi, i prećutno su to odobravali. Ali ubrzo dođe do svađe čorbadži Zamfira i esnaflije Koste, u dućanu ovog drugog. Na početku je njihov razgovor bio sasvim bezazlen, kakav može biti između prijatelja, ali se sve više zaoštravao. Na kraju, pale su teške reči. Kosta poče da vređa Zamfira, a ovaj odgovori: „Zar da dam moje dete za tvojega sina. Daću gu rado za najsiromašnijeg momka, ali nikada za tvoga Maksima.”

Posle ovoga Zona je tugovala. A Maksim i tugovao i smišljao osvetu. Sa drugom Zakom Škurtom izveo je otimanje devojke. U tadašnje vreme devojka kojoj bi se desilo tako nešto, nazivana je pobegulja. Za nju ali i za kuću iz koje dolazi to je bila velika bruka i sramota. Znao je to i Maksim. Dugo je pucala ova bruka po Prištini.
Posle dolaska iz Prištine, jedne letnje večeri na Kalemegdanu Nušić je, u šetnji, sve ispričao Sremcu.

– Slušajući Nušićevo pričanje, Sremac se oduševio i zamolio prijatelja da mu dozvoli da obradi ovu priču. Jedini uslov koji je izrekao Nušić bio je da u delu ne spominje Prištinu, jer je u kući čorbadži Zamfira mnogo dobrih kafa popio! Naravno, Nušić nije želeo da još više osramoti svog dobrog prijatelja. Sremac je na to odgovorio: „Odvešću ja tvoju Zonu u moj lepi Niš. Neće je tamo ni rođeni tatko prepoznati.” Tako je nastala jedna od najlepših Sremčevih pripovedaka iz starog Niša.

Posle bruke i sramote koju je porodici Zamfir priredio Maksim, Zona je ipak imala dosta prosaca. Ali ona nikog nije htela. Čorbadži Zamfir, na kraju, održa reč koju je dao u Kostinom dućanu. Zona se udala za siromašnog i lepog mladića, šnajdera Aleksu Grbića.

Istina o Sremčevoj Zoni Zamfirovoj nikada ne bi bila otkrivena da je njen brat Dragutin Kijametović sa kojim je i živela do smrti, nije nagovorio da otkrije šta joj se dešavalo u Prištini, krajem prošlog veka. On je ponešto znao, ali mu je sestra u proleće 1952. ispričala sve.

Svoju starost provodila je nečujno i tiho sve do 1952. kada je istina o Zoni otkrivena. Iste godine u Narodnom pozorištu, za vreme upravnika Raše Plaovića, postavljena je i predstava Zona Zamfirova. Zona je u tradicionalnoj nošnji, sa neizbežnim šalvarama, prisustvovala premijeri u drugom redu. Prvi red bio je zauzet za ondašnju političku elitu, sa Aleksandrom Rankovićem na čelu.

Kujundžija Maksim Gapić, kod Sremca čapkun Mane, nije se oženio Zonom, već Cincarkom Zatom. Ubio se kao stariji čovek pred rat. Aleksa Grbić, koji je u zbilji oženio Zonu nastradao je prilikom albanske pobune u Uroševcu 1913. Stari čorbadži Zamfir zbog bruke se preselio u Prokuplje, gde je i umro. Zona je posle dosta selidbi na kraju ipak imala lepu starost. Umrla je u 75. godini, a sahranjena je na Novom groblju.

Ne znamo da li je Sremac znao, ili nije, šta se desilo sa pravim akterima njegovog romana. Bio je realista, ali očigledno nije voleo nesrećne završetke. Ipak jednu stvar nije izmislio, niti je morao da menja, teško da je i mogao i da je hteo – a to je lepota jedne devojke, Prištevke Jevrosime zvane Zona.
Zona Zamfirova je umrla 1952. godine i sahranjena na Novom groblju u Beogradu, parcela 97. Na njenom grobu i danas piše „Ovde počiva Zona Zamfirova”.

Autentična niška priča o Zoni Zamfirovoj

Po dolasku u Niš 1879. godine, Stevan Sremac je upoznao tada uglednog veleposednika, trgovca i industrijalca Gavrila Ganeta Jovanovića i njegovu prelepu ženu Zojicu (Zojče), kći niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića. Sremac postaje veliki prijatelj porodice Jovanović, ali se u toj porodici samo šaputalo i o potajnoj naklonosti profesora Sremca prema lepoj i od njega dve godine starijoj Zojici.

Stare Nišlije su čule i za priču da je i sam Hadži Smiljan „kriv” što je ušao u Sremčev roman, jer mu se navodno pred smrt poverio o događaju koji je tokom 1870. i naredne godine potresao njegovu porodicu.
Akteri su bili njegova tada sedamnaestogodišnja kći Zojica (uz koju je imao samo još jednog sina) i od nje petnaest godina stariji Gavrilo Gane Jovanović (1838–1902), ambiciozno i stasito momče iz obližnjeg sićevačkog sela Bancareva. I priča je onda dalje tekla.

Zojče

Lepi i vredni Gane dolazi u Niš i nalazi posao kod gazda Hadži Smiljana Jankovića, koji nije znao šta ima. Od prelepe kuće sa doksatima i velikim dvorištem, u Episkopskoj ulici, između Saborne crkve i i tadašnje opštinske škole, pa do brojnih vinograda prema Bubnju, Gorici i Gabrovcu.
Sam Sremac kasnije piše da je „Mane Zonu znao još kao derište, kao čupe ili čupence, kako su se tada nazivale šiparice”.

Maltene pod istim krovom bogatog Hadži Smiljana (čorbadži Zamfira), stasavalo je dvoje mladih i lepih, Zojče (Zona) i Gane (Mane). Bogata porodica u početku nije krila svoje simpatije prema vrednom, naočitom i preduzmiljivom seoskom momčetu pod svojim krovom, ali su te simpatije splasnule kada je buknula ljubav između dvoje mladih.

Smatralo se da je ta ljubav staleški neodrživa (zar čorbadžijska kerka za siromašno selsko momče?). Pokušaji roditelja da odvoje Zojče od Ganeta, izazvali su dramatična događanja u porodici Janković.

Ostaće tajna šta se zapravo dogodilo, onako kako je Sremac to opisao, ili nekako drugačije, a što je čuvano kao stroga porodična tajna. Ali važno je da su tradicije porušene jednom ljubavlju koju ništa nije moglo zaustaviti, što je simbolično najavljivalo i neko novo vreme i ljude posle odlaska Turaka sa ovih prostora.

Zojče i Gane venčali su se 1871. godine. Izrodili su sedmoro dece, od kojih je roditelje nadživelo četvoro – Katarina (Rinka), Jovan, Hristina i Dragoljub. Oni su pak za sobom ostavili dvanaestoro unučadi. Gavrilo Jovanović je ubrzo uvećao Hadži Smiljanov imetak i kao Gavrilo Siljanić – Jovanović, postao viđen niški trgovac, industrijalac i dobrotvor. Ali srećan život Zojčeta i Ganeta ipak nije trajao dugo.

Potresena vešću da je izgubila brata jedinca, Zojče (Zona) umire 1884. godine u trideset petoj godini života, neposredno po rođenju svog poslednjeg deteta Dragoljuba. Gavrilo se ubrzo opet oženio i zanimljivo je da se i druga žena, sa kojom je izrodio još petoro dece, zvala Zojica.

niskevesti.rs

Izvor: telegramvesti.rs

____________________________________________________________________________________

BAJKAL, SVETO MORE SIBIRA…

tamoiovde-logo

 Zemlja svetlucavih reka i jezera, crnih šuma i pokislih stepa (prvi deo)

Sedeo sam u sred Sibira na obali nemirne Angare, ćerke starog Bajkala, i čeznuo za tihim Donom. Za onim vratancima kroz koje, iz stočnog dvorišta Melehovih, staza vodi pravo do Dona i kroz koje je Aksjuša Astahova, noseći u ruci kofu za vodu, malo – malo pa zamicala ka reci, sve od puste želje da je odozgo ugleda Griška, Šolohovljev.

bajkal-6-750x563Dole, plava i vitka Angara, tekla je ka dragom Jeniseju, sa kojim je davno nekad, govori legenda sa Bajkala, čežnjom spojena, i sa njim, tako, sve do Severnog ledenog okeana.

Sat, dva kasnije, u salonu knjeginje Marije Volkonske, u kući kneza Volkonskog, na kraju sibirskog grada Irkutska, slušao sam priču o čežnji i nadi.

O tome kako je knjeginja Marija, generalska ćerka, ni časa ne časeći, iz Moskve stigla u Sibir, u Irkutsk za svojim voljenim mužem, knezom Sergejom, dekabristom, carskim prognanikom… On kao carski zatočenik, ona za njim, dobrovoljno…

bajkal-68-300x290I u susednoj odaji kuće Volkonskih, odmah pored belog, drvenog paradnog stepeništa, pričalo se o neugasloj čežnji.

O Kamili Petrovnoj Ivoševoj, koju je, kao i Mariju, ta ista čežnja dovela do Sibira da se u zatvorskoj ćeliji venča sa okovanim mužem, carskim prognanikom, da u ćeliji, uz muža, dobrovoljno ostane narednih godinu dana, i da posle, majci u Moskvu, napiše: – Cela godina prošla mi je kao najsrećniji dan…

Umesto leda i snega, pustih prostranstava tajge i beskrajne stepe, u Sibiru dočekale su me priče o čežnjama i nemirima tako uobičajenim i ljudskim.

bajkal-5-297x300Gledao sam čarobnu Angaru, a srce me vuklo Donu… Te puste i beskrajne, nemirne dubodoline ljudske duše, i neispitane, pune iznenađenja, kao sibirske reke i planine…

Jesenjeg ranog popodneva, na aerodromu u Irkutsku, posle šest sati leta od Moskve, 6.000 kilometara preko Urala i azijskih stepa, bezmalo do mongolske granice, video sam srce Sibira.

Odozgo, sa neba, bila je to zemlja svetlucavih reka i jezera, crnih šuma i pokislih stepa, beskrajno dugih, snegom ogrnutih planinskih venaca, dole, na aerodromu, zemlja hladnog vetra koji je brijao pistu, i sibirskih brvnara, šarenih, ukrašenih prozora, koje su se pod niskim oblacima gubile među belim brezama po okolnim brežuljcima.

bajkal-7-750x563S neba, pali smo u daleku nepoznatu zemlju, u Irkutsk, grad na Angari, centar ruske oblasti velike kao Britanija i Francuska zajedno, u kome živi 700.000 stanovnika.

Glavnom irkutskom ulicom, prostranim bulevarom, širokim kao beskrajne tajge oko grada, dugim sedam kilometara, u kasno popodne i nema mnogo vozila.

Projuri po koja limuzina sa zatamnjenim staklima i volanom na desnoj strani, po neka “lada” zamakne u sporednu ulicu, među blokove sivih socrealističkih zgrada, oronulih fasada, građenih sve nalik jedna drugoj…

bajkal-409-256x300 U jednoj od sporednih ulica, na putu ka kući kneza Volkonskog, sa strane ostane i spomenik Lenjinu, a odmah iza, u ušorenoj uličici već su naređane sibirske kuće, jarkim bojama izmolovanih spoljnih zidova i prozora, sivih krovova, svaka sa tek malom okućnicom, i ogradom koja zaklanja pogled u dvorište.

Kuća kneza Volkonskog građena je od drveta, još pre 170 godina u selu Urik, u stepi iza grada, pa je onda rasklopljena i na lađama preneta u Irkutsk, da bude dom kneza Volkonskog i njegove porodice, tek pošto je, kao dekabrista, carev protivnik, knez u Sibiru odrobijao deset godina teškog rada i pošto je stekao malo slobodice.

Kada je 1856. godine knez amnestiran, ostavio Irkutsk i vratio se u Moskvu, svom starom domu, kuću je kupio bogati trgovac, kasnije je bila dom ratne siročadi, pa kasarna kozaka, u vreme Staljina dom za ravno 20 ruskih porodica, a sada je muzej dekabrista, osiromašenih plemića koji su se 1818. godine digli protiv cara, 1825. u krvi poraženi, jedni povešani, drugi proterani u Sibir. Jedna kuća, a čitava istorija Sibira u njoj.

Zoran Šaponjić

(iz knjige „Ljubomirova zemlja“)
Izvor: iskra.co

_________________________________________________________________________________________

ČOVEK KOJI JE POMERIO PLANINU…

tamoiovde-logo

Dašrat Mandži je 22 godine proveo prkoseći prirodi i osvajajući je uz pomoć jednostavnog alata.

Falguni Devi, supruga Dašrata Mandžija, povredila se 1950. godine i uputila se ka Gaji, u kojoj se nalazila najbliža medicinska ustanova.

images-2015-10-covek_koji_je_pomerio_planinu_aps_740501253Međutim, od sela Galur, u kom su Falguni i Dašrat živeli, Gaja je bila udaljena čak 50 kilometara kopnenom linijom.

Falguni je na putu ka bolnici umrla.

Ipak, Gaja je od Galura udaljena samo osam kilometara vazdušnom linijom, a između njih se nalazila planina.

Ovo selo, međutim, nije bilo na listi prioriteta za izgradnju puta i nije bilo izgleda da će se to promeniti.

Devet godina nakon Falgunine smrti, Dašrat je odlučio da nešto preduzme kako njegove komšije ne bi dočekala sudbina njegove pokojne supruge.

Zato je prodao koze i od novca koji je tada dobio kupio uže, čekić i dleto. Uputio se ka planini i polako počeo da „kopa“ put kroz planinu.

files.php

Foto: YouTube/Printscreen

„Kada sam počeo da ‘krčim’ planinu, ljudi su me nazivali ludakom“, priznao je jednom prilikom Dašrat, „ali je to samo očeličilo moju odlučnost.“

Iako je Mandžijev podvig zabranjen Zakonom o zaštiti indijske prirode, niko nije ni pomišljao da ga kazni zbog toga što je olakšao život svojim komšijama i porodici.

Nakon 22 godine rada, između Galura i Gaje prostirao se prav put dug jedan kilometar i širok pet metara.

Iako mi se većina na početku rugala, nekolicina njih mi je kasnije pomogla dajući mi hranu i kupujući mi alat“, rekao je Dašrat.

Ovaj neobično odlučan čovek preminuo je 2007. godine od kancera, a iako je za života uglavnom ismevan, savezna država Bihar mu je organizovala državnu sahranu.

Nakon što je 2011. godine snimljen dokumentarni film o njemu nazvan „Čovek koji je pomerio planinu“, ceo svet je čuo za ovog skromnog čoveka i njegov neobičan život.


Izvor:nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________________

NJEN SLUČAJ SE I DANAS PROUČAVA…

tamoiovde-logo

 OVO JE NAJMLAĐA MAJKA U ISTORIJI, imala je pet godina kada je rodila dete

Godine 1933. u selu Ticrapo u Andima, u siromašnoj porodici zemljoradnika, rođena je Lina Medina. Njen život se u početku nije ni po čemu razlikovao od života hiljada njenih vršnjaka koji su odrastali u ruralnom Peruu tog vremena. Ipak, kada joj je bilo pet godina, sve se promenilo! Medina je postala najmlađa osoba koja se porodila, a njen slučaj se i danas proučava u medicinskim školama širom sveta. Ovo je njena tragična priča…

lina-dnevne

Foto: Youtube screenshot

Kada je Medini bilo pet godina, njena majka je primetila da je devojčici stomak neobično porastao, a njena ćerka se žalila i na bol u predelu abdomena. Zabrinuti roditelji Linu su odveli u obližnju bolnicu kako bi je lekari pregledali, piše portal Allday.com.

U prvo vreme, doktori su bili ubeđeni da Lina ima tumor, ali nakon testova postavili su mnogo neverovatniju dijagnozu – Lina Medina je, nekako, bila u sedmom mesecu trudnoće!

Nekih mesec dana kasnije, 14. maja 1939. godine, devojčica je carskim rezom rodila dečaka. Bilo joj je 5 godina i 7 meseci, a karlica joj je bila suviše mala da bilo koja druga vrsta porođaja odim carskog reza dođe u obzir.

19903-lina-medina-580x0

Lina Medina neposredno posle porođaja

Medinin sin je bio potpuno zdrava beba teška 2,7 kilograma. Devojčica ga je nazvala Herardo, u čast Herarda Lozada, posvećenog doktora koji je bio uz nju tokom tog neverovatnog iskustva.

Tokom carskog reza, doktor je otkrio da je Lina imala potpuno razvijene i zrele seksualne organe. Devojčica je patila od retkog oboljenja preranog puberteta, ali je vreme u kome je počela da se razvija ostao neviđen u svetu sve do današnjih dana. Svoju prvu menstruaciju, Medina je dobila kada je imala samo tri godine.

Devojčicin otac je optužen za seksualno zlostavljanje i incest i uhapšen je. Međutim, nisu otkriveni nikakvi dokazi i ubrzo je pušten. Do danas okolnosti koje su dovele do trudnoće Line Medine nisu razjašnjene, a nepoznato je i ime oce. Devojčica o tome nikada nije želela da govori.

19902-lina-medina-580x0

Herardo Lina kada mu je bilo 18. Pored njega je Lina koja ima 23 godine

Akušer Hose Sendoval je 2002. godine objavio knjigu o slučaju Line Medine u kojoj je naveo da je, psihološki, bila reč o potpuno normalnom detetu. Zapravo, Medina je više volela da se igra sa lutkama nego sa svojim sinom.

Herardo Lina je odrastao u verovanju da mu je Medina sestra. Kada je imao 10 godina, otkrio je istinu.

Osim neobičnih okolnosti rođenja, reč je bila o potpuno normalnom i zdravom čoveku. Živeo je običnim životom i preminuo je 1979. godine kada je imao 40 godina.

Medina se kasnije udala za izvesnog Raula Hurada i 1972. godine dobila je još jednog sina. Sa suprugom i danas živi u siromašnom kraju Perua po nazivom „Mali Čikago“. Odbija sve intervjue i ne želi da ispriča svoju neobičnu životnu priču.
Izvor:dnevne.rs

_________________________________________________________________________________________

KAKO ONI MENI, TAKO JA NJIMA…

tamoiovde-logo

 Evo kako se u životu sve vrati istom merom 

 Bio jednom jedan seljak koji je prodavao maslac pekaru. Jednoga dana, pekar posumnja u seljaka i odluči da izmeri maslac da vidi da li mu je seljak dao tačno jedan kilogram.

narod-dnevne

Foto: Thefirstworldwar.net

Imao je šta i videti – bilo je manje maslaca nego što mu je seljak rekao. Toliko se razbesneo da je tužio seljaka.

Sudija upita seljaka da li koristi vagu za merenje.

Seljak odgovori: „Poštovani sudija, ja sam prost čovek. Ne koristiim ove moderne vage, ali imam jednostavan kantar.”

Sudija ga onda upita da objasni kako meri maslac. Seljak odgovori:

Poštovani sudija, mnogo pre nego što je pekar počeo da kupuje maslac od mene, ja sam svakoga dana kupovao kilo hleba od njega. Svakoga dana kada pekar donese hleb, ja ga stavim na jedan kraj kantara i odmerim mu tačno toliko maslaca na drugoj strani. Ako je neko kriv, onda je to pekar.

Naravoučenije: U životu nam se uvek sve vrati istom merom. Nekim ljudima je nepoštenje preraslo u naviku, tako da više i ne znaju šta je istina.

Ali koga oni to zavaravaju? Samo sami sebe.

Izvor: dnevne.rs

___________________________________________________________________________________

PRIČA O DVA ATOLA…

tamoiovde-logo

Jedan od dva atola, sićušnih delova francuske teritorije, zaturenih negde između Madagaskara i Južnoafričke Republike, pruža zelenim morskim kornjačama utočište za razmnožavanje. Drugi je boravište galapagoskih ajkula

images-2015-05-600450_atoli_622701378

Foto: Tomas Pešak

Zamislite dve gromade stena kako plešu.

E, otprilike tako izgleda parenje između zelenih kornjača: dva orijaša, poput nekih sumo rvača, okačeni jedno drugom o oklop, tromo veslaju kroz kristalno bistru vodu koralnog grebena.

Reč je o grebenu koji opasuje ostrvo Evropa, uz jugozapadnu obalu Madagaskara, gde se svake godine okupi po 10.000 ženki zelenih kornjača da bi se parile, a zatim izašle na obalu da polože jaja.

Zelene kornjače imaju strategiju reprodukcije zvanu „ko pre devojci”, odnosno mužjaci se grabe da se spare sa što više ženki. Umesto da troše energiju na odbranu teritorije i me¬đusobne dvoboje, jedini cilj mužjaka jeste da na¬đu slobodnu ženku ili da se umešaju i prekinu parenje koje je već u toku. Mužjaci imaju velike kandže na svojim perajima i repu, koje im služe da se prikače ženkama za oklop. Kad se jedan okači o ženku, drugi pokušavaju da ga zbace sa nje i pritom često ujedaju i zadaju rane oboma.

Ponekad se dešava da se hormonima zaslepljeni rival okači o oklop mužjaka koji je već na ženki. „To bez sumnje ne vodi ničemu”, kaže morski biolog Volas Nikols. On je vi¬đao da se čak po četiri mužjaka okače jedan drugome za oklop. „Kada tako nešto vidimo kod kišnih glista u bašti, jedva da obraćamo pažnju”, kaže on. „Ali sa kornjačama teškim po 180 kila to je pravi cirkus.”

Ipak, malo je ljudi koji imaju prilike da gledaju ovaj cirkus na ostrvu Evropa. Ovo ostrvo je prirodni rezervat i njegove vode su zaštićene. Kao i susedno ostrvo Basas da Indija, koje leži na oko 110 kilometara dalje prema severozapadu, ono je deo takozvanih Rasutih ostrva, pet tačkica zemlje koje okružuju Madagaskar poput meseca. Danas su to samo ostaci nekada moćne francuske kolonijalne imperije, ali na njima se i dalje vije trobojka jer pripadaju francuskim južnim i antarktičkim zemljama.

:
Francuski suverenitet, iako ga osporavaju Madagaskar i neke druge zemlje, ima pre svega strateški značaj. Ukupna površina kopna na Rasutim ostrvima iznosi svega 44 kvadratna kilometra, ali njihova zajednička ekskluzivna ekonomska zona je 15.000 puta veća, što je površina okeana veličine jednog Teksasa ili Francuske.

Ono što je najvažnije za biodiverzitet na ovim ostrvima jeste to da Francuska ne dozvoljava ilegalni ribolov i lov na kornjače. Na većini ostrva, uključujući i Evropu, postoje vojni garnizoni i žandarmerija, a njihovim vodama patroliraju brodovi francuske mornarice.

Mada Evropa i Basas da Indija leže blizu jedno drugog u sredini Mozambičkog kanala, ova dva ostrva se mnogo razlikuju. Evropa je pokrivena grmljem i utočište je ne samo za morske kornjače već i za milione morskih ptica koje se tu gnezde.

S druge strane, Basas je atol koji jedva da proviruje iz vode i ima lagunu veličine Menhetna koja vrvi od ajkula. I jedno i drugo ostrvo među poslednjim su ostacima zdravih morskih ekosistema u zapadnom delu Indijskog okeana – retke oaze divljine u inače opustošenom okeanu. „Gledana sa površine, ova ostrva ne izazivaju nikakav utisak – kao dve beznačajne tacke”, kaže morski biolog Tomas Pešak, koji je snimio fotografije za ovu reportažu. „Ali kad jednom zaronite dole, opčinjeni ste do kraja života.”

Ova dva ostrva zauzimaju površinu okeana čije nepovoljne struje i vrtlozi vekovima zadaju probleme moreplovcima. Savremeni morski biolozi pronašli su način da proučavaju ovaj ekosistem a da uopšte i ne ulaze u more. Zbog tesne ekološke povezanosti između morskih ptica i života u moru, oni koriste ptice kao indikatore za pučinske vrste kao što su tune. Mnoge morske ptice oslanjaju se na ove okeanske grabljivice da im isteraju plen na površinu, odakle mogu da ga pokupe svojim kljunom i kandžama.

:
Blune i čigre lete u jatima nisko nad površinom i prate kretanje riba pod vodom. Kad uzlete sa obale, razviju se u lepezu i drže jedna drugu na oku, tako da odmah reaguju čim neka od njih primeti plen. Druge pak vrste motre na ove prve, krstareci visoko u vazduhu, odakle im se pruža cela panorama. Fregate su neprikosnovene među visokoletacima. One su prave vazdušne akrobate koje jedre uz pomoć toplih vazdušnih struja. Sa visine od više od jednog kilometra one ne samo da prate morsku površinu već i niskoleteće ptice. Kada ugledaju plen, obruše se sa svojim crnim uglastim krilima raspona od dva metra i zgrabe lignju među talasima ili leteću ribu u vazduhu.

Na ostrvu Basas da Indija nema drveća na koje bi sletale morske ptice i nema peščanih žalova na kojima bi kornjače polagale jaja. Basas je mlad atol, koji se tek formira na svom matičnom vulkanu, čija se kupa uzdiže sa morskog dna na do skoro tri kilometra dubine. Iz vazduha izgleda kao neka plava okrugla činija, čiji je jedan deo okrnjen na severoistocnom obodu.

I dok Evropa ima mangrove i plitku lagunu koja u vreme oseke skoro presuši, Basas nema ni grančicu vegetacije, ali zato njegova laguna, duboka i do 14 metara, predstavlja džinovski tropski akvarijum pun mladih ajkula. Skoro sve pripadaju vrsti galapagoskih ajkula, koje se često sreću oko tropskih ostrva, ali retko gde u ovolikom broju.

Biolozi, za koje toliki broj galapagoskih ajkula predstavlja zagonetku, smatraju da je razlog u ograničenom broju staništa u relativno pustoj laguni Basasa, dok prisustvo mangrova i morskih trava u laguni Evrope pruža stanište i utočište i za druge vrste. Basas verovatno pruža jedinstven uvid u život ovih ajkula i predstavlja krajnje neuobičajen primer zdrave generacije podmlatka jedne vrlo eksploatisane vrste.

:
A kada se u vreme oseke voda povuče, ukažu se lengeri brodova koji su se ranijih vekova nasukali na greben Basasa. Portugalski jedrenjak od 900 tona „Santjago” prepolovio se kada se 1585. godine po mraku zario u greben. Zamislite taj užas putnika kad je počelo da svanjuje i kada su videli da im se brod sav raspao a da su čamci za spasavanje ili zdrobljeni ili otplutali daleko na pučinu.

Nastradalo je više od 400 ljudi, a tovar zlata i drugih dragocenosti kroz smrskanu utrobu broda iscureo je u okeanske dubine.
Ronioci su 1970-ih uspeli da nađu deo ovog blaga: srebrne novčiće, bronzani top, dragulje i jedan astrolab. Ali sve je to ništa u odnosu na pravo bogatstvo Basasa i Evrope – ne kovčezi s blagom iz starih jedrenjaka vec biodiverzitet koji buja na ovim sićušnim ostrvima.

Čest saradnik Kenedi Vorn specijalizovao se za priče o prirodi i ekologiji. Tomas Pešak je direktor za oblast zaštite pri fondaciji „Spasite naša mora”, koja je i inicirala fotografisanje ovih atola.
AUTOR: Kenedi Vorn

Izvor:nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________

O! Pa da, snalažljive su nego šta…

KORNJAČA

Kornjačin pol, između dva fišbajna,

Za svakog praktično ostaje tajna.

Snalažljiva je, bogme, i zgodna:

U takvom škripcu-

Ipak je plodna.

O.Neš

___________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

___________________________________________________________________________________