FAZE RAZVOJA DEČJEG MIŠLJENJA…

tamoiovde-logo

Žan Pijaže 

Tokom 1940-ih i 1950-ih godina XX veka švajcarski psiholog Žan Pijaže je razvio teoriju o razvoju dečjeg mišljenja. Već svojom prvom knjigom Govor i mišljenje deteta, koju je objavio 1923. godine predstavlja novu metodologiju istraživanja ove oblasti, kao i svoju koncepciju kognitivnog razvoja. Danas je Pijaže najpoznatiji po svom istraživanju kognitivnog razvoja dece, a proučavanjem intelektualnog razvoja svoje troje dece stvorio je teoriju koja opisuje faze koje deca prolaze kroz razvoj inteligencije i formalnih misaonih procesa.

Dizajn korica knjige Govor i mišljenje deteta

Žan Pijaže smatra da se beba rađa bez ikakvih znanja, a zatim posmatrajući svet oko sebe postepeno uobličava koherentno razumevanje sveta, koje se neprestano uvećava.

Razvoj dečjeg mišljenja se odvija kroz faze koje su određene uzrasno i imaju nepromenljiv raspored. Iako kod dece mogu da se jave individualne razlike u pogledu ulaska u određenu fazu, generalno postoje uzrasne granice koje su ponekad i indikatori zaostajanja ili posebnog napredovanja.

Faze razvoja dečjeg mišljenja su:

1. Senzomotorna faza traje od rođenja do oko dve godine starosti. U ovoj fazi deca poznaju svet, pre svega kroz čula i motoričke pokrete. Učeći da su predmeti odvojeni i jasni entiteti i da imaju postojanje sopstvenog izvan individualne percepcije, deca su tada u stanju da prilažu imena i reči uz predmete.

2. Preoperacionalna faza traje od dve do sedam godina starosti i karakteriše je razvoj jezika i pojava simboličkih predstava. U ovoj fazi, deca uče kroz igru, ali se još uvek bore sa logikom i uzimaju tačku gledišta drugih ljudi.

3. Faza konkretnih operacija traje od dobi od sedam do oko jedanaest godina. U ovoj fazi pojavljuje se logična misao, ali deca se još uvek bore sa apstraktnim i teorijskim mišljenjem. Deca takođe postaju manje egocentrična i počinju da razmišljaju o tome kako drugi ljudi misle i osećaju.

4. Faza formalnih operacija traje od dvanaeste do šestnaeste godine, a deca postaju mnogo veštija i razvija se apstraktna misao i dedukcija. U ovoj fazi, ona postaju sposobna da vide više potencijalnih rešenja za probleme i da više naučno razmišljaju o svetu koji ih okružuje.       

 Izvor: artnit.net

_______________________________________________________________

Advertisements

EMPATIJA…

tamoiovde-logo

Empatija je sposobnost da se oseća isto ono što oseća i drugo biće, sposobnost da se saoseća, da se sa drugima podeli njihova radost i njihov bol.

empatija“Pathos“ na starogrčkom znači „patnja“. Tuđi bol osećaju i biljke. Ako se postave elektrode galvanometra, aparata za merenje električnog otpora na koru drveta, a čovek, naslonivši se na drvo, nožem poseče svoj prst, kazaljka na aparatu će zatreperiti. Drvo je primetilo uništenje ćelija! To znači, kada se u šumi desi ubistvo, svako drvo to oseća i pati.

Po mišljenju amerčikog pisca Filipa K. Dika, autora romana „Sanjaju li androidi električne ovce“, ako je robot sposoban da oseti tuđi bol i saoseća, dostojan je da ga smatramo čovekom. I obrnuto, ako neki čovek ne shvata patnju bližnjeg, onda ga treba lišti prava da se naziva čovekom.

Možemo zamisliti i novu sankciju u krivičnom zakonu: lišenje prava zvati sebe čovekom. Njoj će biti podvrgnute ubice, mučitelji, teroristi, svi koji pričinjavaju patnju drugima, a sami zbog toga ne pate.

Bernard VerberEnciklopedija relativnog i apsolutnog znanja

Prevod: Aleksandar Mirković

Izvor: srodstvopoizboru

_________________________________________________________________

KAKO JE NAUKA O DUŠI DOBILA SVEST…

tamoiovde-logo

Na pitanjima o  sadržaju svesti i nastajanju znanja o svetu nastala je psihologija kao nauka. Kako je svest došla u centar naučnih istraživanja? 

unconscious-mindIzučavanje svesti i nesvesnog u psihologiji nije počelo sa Frojdom. I još važnije, nije se tu završilo. Pored izučavanja svesnih procesa i ponašnja, ono što je zajedničko za psihologe različitih disciplina, bilo da se bave marketingom, poremećajima ponašanja ili na primer percepcijom, je da tragaju i za onim psihičkim procesima kojih čovek nije svestan, a koji u velikoj meri utiču na njegovo ponašanje, motive, stavove i emocije.

Pitanja sadržaja svesti i nastajanja znanja o svetu su pitanja na kojima je psihologija kao nauka nastala. Moglo bi se reći da se psihologija (psiha – duh, duša, logos – istraživanje, studija) rodila onda kada su naučnici počeli da proučavaju svest  koja je do tada bila predmet filozofije, eksperimentalnim metodama preuzetim iz prirodnih nauka. Kako je nauka o duši počela da izučava svest?

Mentalna hemija

Početkom 17. veka radom francuskog matematičara i filozofa Rene Dekarta, svest zauzima centralno mesto u filozofskim razmatranjima o umu. Dekart je govorio je da je zapravo svest tj. mogućnost mišljenja i refleksije nad sobom, ono što čoveka definiše kao biće i razlikuje ga od životinja.

Nešto kasnije, u Engleskoj, filozof Džon Lok pokušava da odgovori na pitanje kako svest nastaje i od čega se sastoji. Lok, danas smatran ocem empiriznma u filozofiji, zastupa ideju da je svo naše znanje o svetu stečeno kroz iskustvo, putem čula i da se celokupna naša svest može rastaviti na sastavne delove – jednostavne ideje. Lokov savremenik, nemački filozof Gotfrid Vilhelm Lajbnic, prvi govori o različitim nivoima svesvnosti i pragu svesti i time na mala vrata uvodi pojam nesvesnog u razmatranja o umu.

I dok su se filozofi u svojim kabinetima i bibliotekama bavili ovakvom “mentalnom hemijom”, sredinom 19. veka u laboratorijama u Nemačkoj, fizičari i lekari se sve više bave eksperimentalnim proučavanjem fiziologije čula i opažanjem, odnosno, odnosom stimulusa iz spoljašnje sredine i čovekove svesti o toj stimulaciji. Tako nastaje posebna naučna disciplina – psihofizika, koja se bavi proučavanjem odnosa između čovekove svesti i materijalnog sveta koji ga okružuje.

Uticaj ove dve struje, empirizma u filozofiji s jedne, i eksperimentalnog proučavanja fiziologije čula sa druge strane, dovodi do rađanja psihologije kao nauke krajem 19. veka.

group03Svest pod lupom

Prvi čovek koji je sam sebe nazvao psihologom, danas poznat kao otac psihologije kao formalne nauke, bio je Vilhem Vunt. Vunt je osnovao prvu laboratoriju za eksperimentalnu psihologiju 1879. godine u Univerzitetu u Lajpcigu. Psiholozi u prvoj psihološkoj laboratoriji su pokušavali da, koristeći eksperiment, odgove na pitanje od čega se sastoji naša svest, koji su njeni sastavni elementi i kako se oni povezuju.

Drugim rečima, proučavali su proces nastanka našeg znanja o svetu preko informacija koje dobijamo preko čula. Kako je svest definisana kao subjektivni, unutrašnji doživljaj, metod za ispitivanje svesti bio je samoposmatranje – posmatranje i izveštavanje o svesnim mislima i osetima koje čovek oseča pod strogo kontrolisanim, laboratorijskim uslovima.

Međutim, početkom 20. veka, u Americi, dolazi do velike revolucije u psihologiji – 1913. godine Džon Votson objavljuje manifest prema kome cilj psihologije kao nauke može biti samo vidljivo i merljivo ponašanje (nikako svest i slični unutrašnji doživljaji), a jedini valjan metod objektivno spoljašnje posmatranje. Time su svest i samoposmatranje bili proterani iz psihologije uz obrazloženje da treba da ostanu u domenu filozofije, odakle su i potekli.

Bihevioristi se posvećuju izučavanju ponašanja pacova, pasa, čovekolikih majmuna što je značajno doprinelo razumevanju inteligentnog ponašanja ljudi, posebno procesa učenja i rešavanja problema. Nemački psiholog Volfang Keler provodi 6 godina na Kanarskim ostrvima posmatrajući ponašanje šimpanzi. Naime, Keler je smatrao da ljudi kada rešavaju složene probleme (daleko složenije od problema kako dohvatiti bananu štapom) nisu svesni procesa koji ih dovode do rešenja i da o tim procesima možemo saznati posmatrajući šimpanze, čovekove najbliže biološke rođake.

U međuvremenu, na kauču

“…Naša je duša kao neki dom, podeljen u dva nejednaka dela. Vrlo prostrano predsoblje nesvesnoga i prilično tesni salon, u kojem stanuje svest…” pisao je Frojd, početkom 20. veka, u Beču, kada je ideja da je ponašanje u velikoj meri iracionalno, podstaknuto nesvesnim motivima, pa još seksulanim, bila prilično revolucionarna. Sigmund Frojd, tvorac psihoanalize, najzaslužniji je za prisustvo koncepata svesti i nesvesnog u svakodnevnoj upotrebi i pop kulturi. Danas se čini gotovo očigledno da nesvesno može uticati na čovekovo ponašanje, iako oduvek nije bilo tako.

Frojd, po profesiji lekar, razvijao je svoju psihoanalitičku teoriju potpuno nezavisno od psihologije i nije se mnogo osvrtao na razvoj psihologije svoga doba. Kao mlad lekar odlazi na usavršavanje kod Šarkoa, uglednog pariškog neurologa koji je među prvima govorio da su duševne bolesti (kako su se tada nazivali psihički poremećaji) izlečive i da se mogu izlečiti samo razgovorom, bez lekova i instrumenata, što je bilo potpuno revolucionarno u to vreme.

Po povrtaku iz Francuske Frojd, u saradnji sa svojim mentorom doktorom Jozefom Brojerom, počinje privatnu praksu sa pacijentima sa psihičkim problemima na osnovu koje razvija psihoanalitičku teoriju. Osnova Frojdove teorije bila je da nagoni, strahovi i želje iz detinjstva, koje smo tokom odrastanja i vaspitanja potisnuli, kasnije, u odraslom dobu “izbijaju na površinu” u vidu lapsuza, snova i različitih psihičkih poremećaja. U skladu sa tom idejom, Frojd je verovao da osvešćivanje tog potisnutog sadržaja (metodom slobodnih asocijacija, analizom snova ili hipnozom), dovodi do izlečenja i nestanka simptoma.

Na istoj pretpostavci se i danas zasniva najveći broj psihoterapijskih pravaca. Savremeni kognitivno-bihejvioralni terapeutski pravci zanivaju se na pretpostvaci da su čovekovo ponašanje i emocije u velikoj meri određeni uverenjima i životnim filozofijama kojih se slepo drži, a da toga nije svestan, te je cilj terapije upravo njihovo osvešćivanje i kreiranje alternativnih, fleksibilnijih životnih filozofija.

firsteegSkeniranje svesti

Razvojem tehnologije u drugoj polovini 20. veka svest i drugih “nevidljivi” psihički procesi vraćaju se na psihološku scenu. Savremene tehnike neuroodslikavanja (engl. neuroimaging) omogućavaju direktno praćnje moždane aktivnosti u zavinosti od pihičkih procesa koji se dešavaju. Jedna od najstarijih tehnika neuroodslikavanja, elektroencafalografija, zasniva se na beleženju aktivnosti mozga registrovanjem moždanih talasa elektrodama koje su jednim krajem postavljene na površinu glave, a drugim vezane za poligraf, na kome se se “ocrtava” rad mozga.

Pozitronska emisiona topografija (engl.PET scan) zanisva se na beleženju razlika u protoku krvi koje povezanih sa moždanom aktivnošću, zahvaljujući kretanju radioaktivne supstance ubrizgane u krvotok ispitanika. Najmoćnija tehnika, neuroodslikavanje putem funkcionalne magnetne rezonance, radi na principu beleženja razlika u magnetnoj rezonanci određenih atomskih jezgara u zonama neuralne aktivnosti. Za razliku od Vunta koji je mogao da se osloni samo na samoposmatranje i izveštavanje svojih ispitanika, danas psiholozi o svesnim i nesvesnim procesima saznaju preko objektivnih, merljivih pokazatelja.

Psihologija je kroz istoriju menjala, sužavala i širila predmet svog istraživanja kao i metode kojima se koristila, ali pitanja svesti i nesvesnog ne prestaju da budu aktuelna. Psihoge iz različitih psiholoških disciplina i danas inspirišu ista pitanja od kojih su počeli Vunt i saradnici krajem 19. veka – na koji način postajemo svesni o svetu koje nas okružuje i od čega se ta svest sastoji. Procesi opažanja i pažnje, pamćenja i zaboravljanja, automatizovanih radnji, izmenjenih stanja svesti (npr. pod dejstvom psihoaktivnih supstanci), procesi donošenja odluka, implicitni i eksplicitni stavovi samo su neki od svesnih i nesvesnih psihičkih procesa koji su danas predmet proučavanja različitih psiholoških disciplina, ali i medicine i neuronauka.

Tekst: Đurđa Timotijević

Izvor:elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________

 

 

 

A KO JE VAS PITAO ZA SAVET…

tamoiovde-logo

Učimo se pravilno davati savete

A ko Vas je pitao za savet?

Svi mi volimo davati savete. Zaista je teško suzdržati se od takvog iskušenja: sa strane se problem uvek čini jasnijim, a pravilno rešenje  – očiglednije. No setimo se situacija kada su savete davali Vama? Posebno kada ih niste pitali za savet.

savetiTakvi saveti kod Vas najčešće izazivaju razdraženje, a ponekad čak i uvredu i gubljenje želje na dalje opštenje sa savetnikom. Kako se i ne neljutiti, kada Vam na sve načine pokazuju svoje prevashodstvo, stručnost, jedini pravilan pogled na stvar itd. Naravno da se sa strane sve vidi mnogo istinitije, no postavite sami sebe na mesto čoveka kome savetuju.

Šta obično govorite kao odgovor na savete? „Ne razumeš ti ništa! Ti ne možeš ni da zamisliš, šta ja osećam! Ti ne znaš suštinu problema, iznutra!“ I neminovno će Vas razdražiti, kada Vas smatraju za ne baš pametnog, kratkovidnog, glupog čoveka, koji ne može sam da izađe na kraj sa svojim problemima.

No samo što su se Vaš prijatelj/prijateljica, rođak, kolega, muž/žena našli u teškoj situaciji, Vi sami već nemate snage da u sebi suzbijete probuđenog stručnjaka – savetnika. Potom ćete se obavezno još i uvrediti, zato što Vaše savete ne primaju ozbiljno. Uostalom, ako zaista želite da pomognete, pri tom ne izazivajući gomilu razdraženja i neprijatnosti, trebali bi se pridržavati nekih pravila koja će Vas zaista učiniti stručnjakom broj 1 u svom okruženju, učinivši Važe mišljenje značajnim, željenim i uticajnim.

Pravilo №1. To je viša veština  – učinite tako, da čovek Vaše mišljenje počne da vidi kao svoje sopstveno. Samo tada ono neće da izaziva protest i razdraženje. A to znači da je čoveka potrebno dovesti do takvog stanja, da sam uzvikne: „Elena! Kako se samo ranije nisam toga setio?!“

To se može učiniti pomoću navodećih pitanja tipa: „A da li si (Ti) ranije razmišljala o tome, da se situacija može rešiti na taj način?“ ili „A da li si (Ti) nekad razmatrala takvu mogućnost?“ Važna reč u obraćanju ka sabesedniku jeste upravo reč „Ti“[1], ona omogućava da čovek shvati, da mu se ništa ne nameće, niti mišljenje samog sabesednika.

Pravilo №2. Naučite se slušati. Kada ste već upravili misli slušaoca u potrebnom smeru pomoću navodoćih pitanja, dajte mu mogućnost da iskaže svoje mišljenje. Povremeno se može stupati u dijalog, odobravati, saglašavati se, no dajte prednost slušanju. Veoma je važno dati čoveku da se dobro izgovori, da izlije svoja osećanja. Saveti dati na kraju dijaloga će se prihvatati daleko lojalnije.

Pravilo №3. Starajte se da se podelite sa onim kako Vi vidite situaciju, no ne namećite svoje mišljenje. Izbegavajte fraze „Ja mislim“ ili „Ja znam“, radije koristite „Osećam …“, „Čini mi se …“. To će uticati da sabesednik oseti, da Vi zaista niste ravnodušni prema njegovom problemu, trudite se da ga shvatite, no ne stremite tome da ga poučavate ili kritikujete.

downloadPravilo №4. Ne pokušavajte dokazati da ste umniji od sabesednika. Nemojte da uzimate na sebe ulogu roditelja  ili starijeg nastavnika, ili prosto mudraca s bogatim životnim iskustvom. U situaciji kada je čoveku loše, on će vašu „stručnost“ primiti kao “so na ranu“. Ako još počnete da “dolivate ulje na vatru“ uzvikujući nešto u duhu: „Predupredio/la sam Vas više puta!“ Znao/la sam da će tako biti! Za tobom treba otvoriti četvoro očiju!“ – to ničemu dobrom neće dovesti. Važno je shvatiti da pred Vama nije maleno dete, nego odrastao čovek koji ima pravo na grešku. Nema potrebe štititi ga od svake nezgode, a tim više ga ne treba ukorevati za kratkovidost, naivnost, neopreznost itd. S tim, da zapravo ne znate pouzdano ni kako biste Vi sami postupili u toj situaciji!

Pravilo №5. Kada se opšti o nekoj situaciji koja sabesednika plaši, nemojte stremiti da pokažete kako ste smeliji od sabesednika. Bolje je da se postarate, da u njemu samom probudite smelost. Na primer, Vaš bliski čovek hoće da govori sa načelnikom o povišici plate, no boji se da to ne izazove suprotno dejstvo. U datom slučaju, ne biste se trebali praviti hrabrim i govoriti: „Ma daj, to su sve gluposti! Ja bi pošao i popričao bez ikakvog kolebanja!“ Umesto toga recite: „To je odlična ideja, no i meni bi na Tvom mestu takođe bilo strašno. Uostalom, bolje je rizikovati i čekati šta će se desiti, nego se nervirati zbog sopstvene neodlučnosti. Pa i načelnik je čovek kao i mi, neće Te pojesti“. „Tada ćete verovatno čuti kao odgovor: „Zaista, nije sve tako strašno! Sutra ću skupiti hrabrosti i popričati sa njim“!

Pravilo №6. Ne namećite svoje mišljenje i nemojte pokazivati svoju nepopustljivost. Ako budete “davili“ čoveka, primoravali ga da prihvati Vaše mišljenje, to će dovesti samo do sporova i sukoba. Uvek imajte na umu da – slobodu izbora niko nije ukinuo! Vi imate pravo reći svoje mišljenje, no ne priliči nametati ga kao jedino ispravno. Ponekad je čoveku korisnije da uradi sve po svome, i da se uči na sopstvenim greškama. Neka to bude njegov lični opit na putu njegovog razvoja, učenja i sazrevanja.

Pre nego što počnete davati savet, zaustavite se na nekoliko sekundi i pomislite: da li je sabesedniku, uopšte nužan Vaš savet? Ne govori se džaba, da je nametnuto dobro – zlo. Tako i neisprošeni savet može postati izvor svađa i negativnih osećanja! U krajnjem slučaju može sasvim da razruši prijateljstvo i odnose!

d0bad183d0bfd180d0b5d0b9d0bad0b8d0bdd0b0-d18ed0bbd0b8d18f

psiholog Julija Kuprejkina

Izvor: https://www.b17.ru/article/59669/

[1] U srpskom jeziku zamenica „Ti“ se u razgovoru obično izostavlja, pošto imamo pomoćni glagol „si“ (od glagola – biti), uz koji je jasno na koga se odnosi. U ruskom jeziku to nije slučaj.

Izvor: poznajsebe

_______________________________________________________________________________

ZAŠTO SMO SUJETNI…

tamoiovde-logo

Svi, ponekad, imamo potrebu za potvrdom sopstvene vrednosti. U korenu taštine je nesigurnost, a podjednako je prisutna kod oba pola. Praksa nas uverava da neko za koga svi misle da je sujetan, tu osobinu ne vidi kod sebe.

372434_1Kada biste želeli da pronađete čoveka bez sujete, morali biste svećom da ga tražite. Nakon mnogo vremena, pronašli biste ga. Na pustom ostrvu.

Ali, ne biste zadugo uživali u svom pronalasku. Jer, pre ili kasnije, i kod njega bi se pojavila taština.

Sujeta je osnova svega, govorio je Gistav Flober. I bio je u pravu. Svi je imamo, ali je retko ko prepozna kod sebe. U današnjem društvu koje podstiče takmičenje u svim oblastima, ima je više nego ikad u istoriji. Sagovornik „Života plus“, psihološki savetnik Ivan Ogrizović ističe da se kod svakog od nas koji živimo u savremenom društvu ponekad javi sujeta. I to onda kad želimo da budemo prihvaćeni u cilju potvrđivanja sopstvene vrednosti.

– Sujeta je društveni fenomen jer su za njeno javljanje i održavanje potrebni drugi ljudi. Današnji vrednosni sistem joj posebno pogoduje jer podstiče da se vrednost ljudi meri društvenim uspehom, slavom ili bogatstvom. Sujeta se javlja u situacijama kad nam je potrebna potvrda sopstvene vrednosti. Osoba od drugih očekuje odobravanje, divljenje, čestitke ili čak strahopoštovanje – kaže psiholog.

Bez drugih, dakle, nema ni sujete jer nemamo kome da se dokazujemo. A u njenom korenu je nesigurnost, pa čak i inferiornost, primećuje naš sagovornik. Ona predstavlja manifestaciju slabosti i nemoći jer osoba nije u stanju da sagleda realno sebe i oseti zadovoljstvo i unutrašnje smirenje.

– Umesto toga, preduzima ponašanja kojima želi da skrene pažnju na sebe kako bi dobila potvrdu vrednosti. Zbog toga, sujeta lako prerasta u gordost kojom osoba pokušava da ostavi utisak moći. Sa stanovišta razvojne psihologije, sujeta predstavlja infantilno osećanje, jer takva osoba poput malog deteta nije u stanju da pravi razliku između sebe kao bića i svojih postupaka. Sa druge strane, zrela osoba pravi razliku između svog bića i ponašanja, prihvaćenosti i osećanja lične vrednosti, pa je u stanju da umesto ponosa ili sujete doživi osećanje samozadovoljstva i samopoštovanja – ističe Ogrizović.

Zvuči neverovatno, ali praksa nas uverava da neko za koga svi misle da je sujetan, tu osobinu ne vidi kod sebe. Ako mu bliska osoba predoči problem, nastupiće odbrambeno pravdajući se da je neshvaćen, napadnut, pa i glumiti žrtvu protiv koje se urotio ceo svet. Ovakvo ponašanje ne čudi našeg sagovornika koji kaže da je sujetnom čoveku teško da objektivno sagleda sebe.

– Ova osoba oseća da je često ponižena, uvređena, omalovažena, te neretko doživljava ljutnju, mržnju, gnev, zavist. Svaku kritiku tumači zlonamernošću ili zavišću okoline i to čini nesvesno kako bi zaštitila svoje poštovanje. Spolja gledano, mogu biti primetne promene u ponašanju, poput preteranog isticanja uspeha, javnog eksponiranja, privlačenja pažnje, specifičnog izraza lica, gestikulacije, držanja tela. Zato najčešće drugi primete sujetu pre nego sama osoba – naglašava Ogrizović.

Ima i onih koji veruju da sujeta nije loša osobina. Karl Lagerfeld je govorio da je taština najzdravija stvar u životu. Al Paćino nazivao ju je svojim najdražim grehom, a Metju Mekonahej tvrdi da je ona odličan pokretač. I zaista, reklo bi se da nema ničeg lošeg u tome ako nas želja da se dokažemo tera da budemo dobri u poslu ili da činimo plemenita dela. Naš sagovornik, ipak, upozorava da je sujeta loša osobina i vodi u negativnom pravcu razvoja ličnosti čak i kad nas tera na dobra dela.

– Sujetne osobe su preosetljive na kritiku, emocionalno veoma nestabilne i uvredljive jer preterano zavise od mišljenja drugih. Čak i manji pokušaj kritike doživljavaju kao neprijateljstvo i poniženje na koje odgovaraju destruktivnošću ili osvetom. Sujeta može biti pokretač materijalnog uspeha ili nekog drugog postignuća, ali dugoročno ne vodi ničemu jer prolaskom uspeha nastupaju inferiornost i očaj. A kada sujetna osoba čini „dobra dela“, ona to opet radi da bi dobila priznanje okoline. Ukoliko očekivana zahvalnost ili divljenje izostane, može reagovati veoma negativno – kaže Ogrizović.

Mada je Viktor Igo govorio da žena bez sujete nije žena, naš sagovornik kaže da su pripadnici oba pola podložni taštini. Razlikuje se samo povod i ponašanje, pa će tako žena češće ispoljavati sujetu preteranim eksponiranjem svog fizičkog izgleda, a muškarac će isticati položaj, imovinu, snagu i moć. Ali, dobra vest je da se sa sujetom možemo izboriti.

– Treba da sagledamo sebe, prepoznamo i prihvatimo svoje istinske vrednosti. Cilj je postignut kad naše osećanje lične vrednosti zavisi od nas samih, a ne od mišljenja drugih ili prihvatanja autoriteta. Takođe, borba protiv sujete se ostvaruje nevezivanjem za površne, materijalne stvari i slavu, već okretanjem drugim ljudima i razvojem ljubavi u sebi i za druge. Kad čovek nauči da svoj život posmatra iz duhovne perspektive koja podrazumeva da je svako od nas ravnopravan deo sa različitim sposobnostima i ulogama u jednoj velikoj celini, moći će i da prihvati sebe – zaključuje Ogrizović.

GLUMCI, NOVINARI, DOKTORI

Pripadnike nekih profesija, poput glumaca, novinara, lekara, prati glas da su sujetni. Ne bez razloga. Kako primećuje naš sagovornik, pojam usko vezan za sujetu je slavoljublje. Samim tim, pogodno tle za javljanje taštine su sve profesije koje uspeh postižu popularnošću i priznanjem od strane javnosti ili autoriteta. – Problem nastaje ako osoba poistoveti svoju vrednost samo sa uspehom u profesiji. Neko, na primer može da završi medicinu jer ga to zanima, voli da pomaže ljudima, dobar je u tome i oseća se zadovoljnim. Ali, primarni motiv može biti i priznanje i društveni prestiž kako bi osoba imala doživljaj sopstvene važnosti.

Da li je neko zadovoljan ili sujetan, možemo primetiti po ponašanju te osobe – kaže Ivan Ogrizović.

 Izvor: rtvbn.com/Novosti

__________________________________________________________

AUTORITETI I DRUŠTVO…

tamoiovde-logoKoreni samopouzdanja

U prethodnom tekstu pominjali smo roditeljske stilove kao jedan od najvažnijih faktora koji utiču na razvoj samopouzdanja kod osobe. Ovaj faktor, iako najvažniji i najmoćniji, nije jedini „odgovoran“ za razvijeno tj. nerazvijeno samopouzdanje kod odraslih osoba.

girls-60660_640Pored roditeljstva i porodične situacije, postoji još dosta uticaja na razvoj, ne samo samopouzdanja, već i celokupne ličnosti i životnog stila osobe. Pre nego što nastavimo sa analizom psihičkih faktora samopouzdanja, ovde ćemo spomenuti te uticaje, jer su bitni za nastavak priče.

Tokom razvoja ličnosti, dete prolazi kroz svakojake kontekste i ima različita iskustva sa različitim ljudima sa kojima dolazi u kontakt. Kao što znamo, deca od sedme godine polaze u osnovnu školu, a često se roditelji odluče i da ih šalju u vrtić, tj. predškolsko. Ovde dete provodi veliki deo dana, te je logično da su iskustva u ovim kontekstima veoma važna prilikom analize čovekove psihe.

Od načina interakcije i komunikacije sa osobom koja je glavna u vrtiću (vaspitačem) uveliko će zavisiti i kako će sutra dete formirati sliku o autoritetima i načina interakcije sa njima, što je priprema za školski kontekst. U školi se, naravno, susreće sa učiteljima i nastavnicima, osobama koje su u fokusu detetove pažnje prilikom vremena koje tamo provodi. Interakcija sa ovim osobama je za dete veoma važna, jer od toga zavisi i njegova budućnost – ako ima loš odnos sa učiteljem, uglavnom će imati i lošu ocenu.

Ako je učitelj strog ili prestrog (što sada možemo nazvati „autoritarni učiteljski stil“) i zahteva suviše od deteta, za očekivati je da će se dete osetiti kao nedovoljno dobro i kompetentno da ispuni zadatke. Stoga, ono će doživljavati konstantne poraze na školskom planu, a ovo će doprineti da se slika koju ima o sebi još više degradira.

Sada će gledati na sebe kao na „glupana“, što će značajno doprineti da se oseća loše sa sobom, a možda i kao nekog ko „nije za školu“ što će značajno uticati i na izbor životnog puta. Istraživanja su pokazala da je akademski uspeh (visoke ocene u školi, pohvale i nagrade od strane školskih autoriteta, itd.) jedna od veoma važnih odrednica pozitivne slike koju dete, sutrašnji odrastao čovek, ima o sebi. Ova logika se može primeniti i kada se uzmu u obzir i druge oblasti – sport, zanat, igre, itd. Logično je dakle, da će neko ko je odličan đak ili dobar sportista imati generalno veće samopouzdanje nego onaj ko to nije (pogotovo onaj ko je dobar sportista, jer se nekako u detinjstvu sport više ceni od škole).

Dete koje je izloženo stalnim kritikama će se, naravno, osećati vrlo loše – biti kritikovan je samo po sebi neprijatna situacija. Štaviše, ono što se dešava je da dete, kada je konstantno kritikovano od strane autoriteta u njegovom životu, tj. osoba koje su od neke važnosti u njegovom svetu, prisvaja te kritike i počinje da kritikuje samo sebe.

Ovaj proces se u psihološkoj literaturi naziva „introjekcija“ i mi smo o njemu ranije govorili. Za one koji su propustili da pročitaju tekst u kojem se ovaj termin objašnjava i pominje, ili za one koji ne znaju, introjekcijom se naziva proces kojim se nešto što je spolja prisvaja i „ugrađuje“ u našu mentalnu shemu.

Kada govorimo o kriticizmu, dete koje često biva kritikovano introjektuje tu kritiku u svoj mentalni sistem i onda samo sebi postaje kritizer. U psihoanalitičkoj terminologiji, često se dešava da ovaj introjektovani mehanizam postane trajan deo ličnosti osobe, tj. učestvuje u formiranju tzv. super-ega – dela ličnosti koji zadužen za kontrolisanje celokupnog ponašanja i razmišljanja osobe u odnosu na njenu funkcionalnost u društvu i socijalnom kontekstu.

Ovo je uglavnom „socijalni“ deo ličnosti i funkcioniše u sprezi sa socijalnim konvencijama i on se formira na osnovu interakcije deteta sa autoritetima (introjekcije autoriteta su zapravo glavni mehanizam super-ega), njegovih iskustava sa nagrađivanjem i kažnjavanjem i opštim vaspitanjem. Kao takav, on kasnije predstavlja jedan veoma važan deo ličnosti osobe, koji joj omogućava da adekvatno funkcioniše u društvu.

Upravo ovaj deo ličnosti je najviše odgovoran za nivo samopouzdanja koji će se kasnije razviti kod osobe, a odrediće tok razvoja i mogućnost menjanja tog nivoa. Naime, ukoliko se dete susreće  uglavnom sa kritizerskim, strogim, autoritarnim, hladnim i kažnjavajućim osobama, ono će razviti veoma nisko mišljenje o sebi. Isto tako, kasnije će ono samo sebi postati najveći i najstrožiji sudija, onaj koji sputava, ograničava, zabranjuje, vređa i ponižava (samog sebe).

Osobe koje imaju nisko samopouzdanje ustvari stalno u glavi ponavljaju rečenice i izjave drugih ljudi (kritikujućih autoriteta iz detinjstva) kojima sami sebe, narodski rečeno, „ubijaju u pojam“. Iako tih ljudi i kritika više nema, osoba se jednostavno navikla da je uvek nesposobna, da ništa što ona uradi neće valjati – stoga će često samu sebe sputavati u različitim situacijama, ne dozvoljavajući sebi da se izrazi na pravi način. Dakle, osoba sada ne veruje u sebe i ne dozvoljava sebi da veruje. Zaista teška situacija, ali ne i nerešiva – međutim, o tome ćemo u nekom od sledećih tekstova.

Još jedan važan faktor u razvoju optimalnog nivoa samopouzdanja su vršnjaci, tj. prijatelji, „drugari“, svi „saborci“ sa kojima dete provodi vreme u nekoj od vaspitnih ustanova ili sa kojima se druži u slobodno vreme. Deca koja pođu u školu počinju da obraćaju pažnju i shvataju sličnosti i razlike između sebe i ostalih vršnjaka, te počinju da se porede sa njima. Socijalno poređenje ima veliki uticaj na sliku koju dete formira o sebi. Kako ćemo znati šta mislimo o sebi ako ne znamo šta drugi misle o nama? Ovaj princip funkcionisanja je od krucijalne važnosti pogotovo u detinjstvu i adolescenciji, kada se obrazuje socijalna komponenta ličnosti.

Deca su posebno osetljiva na mišljenje drugih o njima i posebno im je važno šta drugi, pogotovo njihovi vršnjaci, misle o njima. Status deteta u bližem i daljem društvu u ovom periodu može imati presudan značaj u kasnijem vrednovanju sebe. U ovom periodu, neke, da ih tako nazovemo, površnije karakteristike se više uzimaju obzir prilikom vrednovanja drugih – izgled, frizura, marka odeće, porodica i socioekonomski status, „blamaže“ tj. neprijatni događaji, nadimci, itd.

Kako kod dece još nije u potpunosti razvijena ta socijalna komponenta i empatičnost, deca nisu često „fina“ jedna prema drugima.  Dešava se, da se neko ismejava samo zbog većeg broja patika ili zbog pramena kose koji štrči van frizure – čak se i dešava da se neko omalovažava zato što nema para da kupi užinu. Ovakve stvari su skoro nezamislive kod odraslih ljudi, ali kod dece su vrlo uobičajene. Ono što je takođe problem je što deca nisu svesna da su takva ponašanja drugih „detinjasta“ i nezrela, pa ih uzimaju veoma ozbiljno.

Ukoliko je neko ismejavan kao mali ili konstantno maltretiran, to će imati značajan uticaj na njegovu ličnost kasnije, pa čak i na izbor celokupnog životnog puta i kvaliteta života. Poznati su slučajevi ljudi koji nose „ožiljke“ iz mlađih dana, kada su bili zlostavljani od strane vršnjaka, koji nose ogromne negativne posledice po život tih ljudi.

Neko nikada ne preboli neke situacije u detinjstvu, te će čitav život pokušavati da „istera pravdu“ ili vrati „milo za drago“ ljudima, ili će se jednostavno osećati loše sa sobom. Nezadovoljstvo sobom je, kao što smo više puta napomenuli, jedno od najtežih stanja u koje čovek može da zapadne, a sigurno je jedno od najzaslužnijih za razvoj ogromnog broja psihičkih teskoba.

Ljudi koji su okruženi velikim brojem prijatelja od kojih imaju podršku, pogotovo u adolescentnom dobu, će kasnije imati generalno više nivoe samopouzdanja. Ovo je logično, jer ako vas neko konstantno podržava i pokazuje veru u vas, čak i ako ste bazično sniženog samopouzdanja, počećete da verujete sami u sebe.

Takođe, ljudima je seksualnost veoma važan aspekt života, kao i slike o sebi, tj. identiteta. Tako, iskustva u seksualnoj sferi i sa suprotnim polom su od velikog značaja za formiranje samopouzdanja. Samopouzdanje koje se naruši negativnim seksualnim iskustvima se ne naruši samo što se tiče budućih seksualnih iskustava, već se negativan efekat „preliva“ i na opštu sliku o sebi.

Svi ovi faktori u većoj ili manjoj meri utiču na formiranje samopouzdanja osobe. Ista situacija neće isto uticati na sve osobe. Mi se razlikujemo i po genetici i po temperamentu, po iskustvima i po načinu opažanja sveta oko sebe, kao i po mnogim drugim faktorima. Stoga, uticaj i posledice nekih od ovih situacija koje smo pominjali nisu univerzalne i to nije zakon i pravilo.

Ono što je ključno da zapazimo, to je da postoji određena tendencija da određene situacije i iskustva imaju specifične posledice po naš psihički razvoj, te da ih moramo uzeti u obzir prilikom bilo kakve psihološke analize ovog i sličnih fenomena.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (3)

Prethodni članak

________________________________________________________________________________________

MOLITVA ZA INTELEKTUALCE…

tamoiovde-logo

Mirko Kovač: Žao mi je onih ljudi koji bi htjeli biti slobodoumni, a po prirodi su svojoj kukavice
28-okttrezor1Žao mi je svih oni intelektualaca koji gledaju na jedno oko,
koji primaju počasti a prave se da im nije do njih.

Žao mi je svih onih neslobodnih ljudi koji strahuju nad svojom egzistencijom, koji su postali robovi sopstvene sudbine.

Žao mi je svih onih nesrećnika koji cijeloga života pribavljaju sebi alibi.

Žao mi je svih onih koji se slijepo drže jednog mjesta, jer nijesu za neko drugo.

Žao mi je intelektualaca koji vjeruju da su miljenici vlasti.

Žao mi je svih poltrona, svih onih koji primaju mito laskavaca.

Molim se za one nesrećne dostavljače da se što prije vrate svome Ja.

Žao mi je svih onih nesrećnika koji tuđe mišljenje saopštavaju kao svoje.

Žao mi je ljudi pohlepnih na vlast, žao mi je svih karijerista, svih materijalista.
Žao mi je svih onih koji vjeruju da znače nešto u očima onih koji ne znače ništa.

Žao mi je koji nemaju snage reći: Ne, kada se ne može kazati: Da!

Žao mi je onih nesretnika koji za slobodoumnost odmah traže nagradu.

Žao mi je svih onih koji ništa ne znaju o istini, i onih koji nikad neće otvoriti oči, nikada izaći iz svog lunarnog vrta.

Žao mi je onih za koje je efemerna slava – vječnost.
Žao mi je onih skorojevića koji sebi pribavljaju maske snobova.

Žao mi je svih onih koji idu na premijere, koji za trpezom žude za prvim mjestima.

Žao mi je svih onih koji zavide drugima, koji su tašti i koji se ne mogu izliječiti od oholosti.
Žao mi je i onih ljudi koji misle da je njihova šutnja principijelnost.

Žao mi je svih onih nesrećnika koji cijelog svog života ne mogu rizikovati,
svih onih slabića koji drhte nad sobom, koji njeguju svoj strah,
svih onih intelektualaca koji se lako odriču svog mišljenja.

Žao mi je svih onih koji žele uspjeti na tuđu štetu.

Žao mi je onih ljudi koji bi htjeli biti slobodoumni, a po prirodi su svojoj kukavice.

Žao mi je svih onih koji mrze ljude sposobnije od sebe.

Molim te, Gospodine, za sve nesretnike koji su sami uzrokom svoje nesreće.

Izvor: filozofskimagazin.wordpress.com

_______________________________________________________________________________

I ODRASLIMA IGRA POMAŽE…

tamoiovde-logoI odraslima igra pomaže da budu kreativni

Kako doći do novih poslovnih ideja ili usavršiti postojeća rešenja? Kako nadmašiti konkurenciju? Promenom ustaljenog načina razmišljanja, kažu autori „Igrališta (g)radilišta“

igraliste-1U ovim burnim i teškim vremenima pitanje (ekonomskog) opstanka firmi, porodica i pojedinaca često zavisi od faktora na koje je gotovo nemoguće uticati, pa ipak postoje i neka psihološka „tajna oružja“ uz čiju pomoć se može steći prednost nad takmacima.

Jedno od njih je – kreativnost, tvrde autori knjige „Igralište (g)radilište“ Dejv Stjuart i Mark Simons. Prvi je osnivač i predsednik multimedijalne kompanije „Sredstva masovne zabave“, javnosti poznatiji kao deo čuvenog benda „Juritmiks“, a drugi je stručnjak za brendiranje i vodi niz reklamnih agencija u Velikoj Britaniji i SAD. Izdavač u Srbiji je „Klio“, a s engleskog jezika je prevela Mirjana Ivanji.

Ostavljajući po strani zvanična istraživanja, naučne teorije, savete psihologa sa zvučnim titulama i impresivnim bi(bli)ografijama i suvoparne, visokoumne priručnike za snalaženje kroz svet biznisa (odnosno, koristeći ih samo da pojasne i argumentuju svoje stavove), Stjuart i Simons su kroz razgovore sa mnogobrojnim uspešnim poznatim ličnostima pokazali kako iskorak iz ustaljenih, okoštalih obrazaca ponašanja i razmišljanja može da donese odlučujući pozitivni preokret.

„Kada oslobodimo svoj urođeni kreativni potencijal, sve je moguće“, pišu njih dvojica, a kako to postići, objašnjavaju na primerima Mika Džegera, „Bitlsa“, Džimija Hendriksa, Boba Dilana, Tima Brauna…

Svako kreativno mišljenje, podsećaju autori, počinje u dečijem uzrastu, kroz igru i istraživanje koje ne poznaje ograničenja stečena kasnijim obrazovanjem, iskustvom i nametnutim okvirima realnosti. Većina odraslih kroz proces sazrevanja zanemaruje ili potiskuje tu svoju sposobnost, mada neki – umetnici, pre svih – nastave da je razvijaju i usavršavaju na nov način, kroz neobične ideje, poduhvate i stvaralački rad. „Svako dete je umetnik, problem je kako ostati umetnik kada odrastemo?“, pitao se Pablo Pikaso.

Dobar predlog para vredi

Vrhunac kreativnosti ljudi uglavnom dožive u tridesetim i četrdesetim godinama života, ali to ne znači, tvrde Simons i Stjuart, da ga ne mogu ponoviti i u kasnim šezdesetim.
Na žalost, kako za većinu poslovnih delatnosti kreativnost nije neophodna, jer se prednost daje procedurama, pravilima i sistemima, pojedinci koji uspeju da pronađu prostor da razmišljaju nezavisno i van okvira nisu (dovoljno) ohrabreni i podstaknuti u kompanijama u kojima rade. A ako napuste takav posao da bi započeli sopstveni, nailaze na nove prepreke. Privatno preduzetništvo je prava umetnost kombinovanja kreativnosti i komercijalizma u kojoj dobra ideja malo vredi ako je neupotrebljiva ili nema ko da je finansira i, obrnuto, novčano ulaganje propada ukoliko ne podržava nešto novo, čega nema na tržištu, ili što nadilazi ponudu konkurencije.
Primer za to je Tomas Edison. Godine 1879. je patentirao inkadescentnu električnu svetiljku, prvu „viseću“ lampu, ali ona nije mogla da bude iskorišćena na pravi način jer je energija koju koristi bila preskupa. „Načinićemo struju tako jevtinom, da će samo bogataši paliti sveće!“ obećao je poznati pronalazač, i uskoro razvio (zahvaljujući i našem Nikoli Tesli) sistem snabdevanja energijom na svakoj lokaciji, „počistivši“ konkurenciju.

Špagete, pojedinci i timovi

Kako kreativnost pomaže da se reši neki konkretan poslovni problem? Pre svega, predlaganjem što više načina da se to uradi („špageti ideja“). Na primer, u jednom hotelu su se gosti žalili da uvek predugo čekaju na lift. Prva pomisao je bila da se, naravno, ugradi još neki lift, ali uprava za to nije imala para. Umesto toga, pored lifova su postavljena ogledala i stočići sa časopisima, a na zidove okačeni zanimljivi posteri tipa „Da li ste znali…“ i kvizovi (poput „Maselovih“ u vozilima beogradskog javnog saobraćaja).

Autori „Igrališta (g)radilišta“ ukazuju da se do novih ideja može jednako uspešno doći samostalno ili grupno, s tim što je u prvom slučaju pojedincu potrebna podrška kolega i šefova da tu ideju ostvari (a prepreke su surenjivnost, lenjost, birokratija….) a u drugom sloboda da svaki član grupe otvoreno iznese svoj predlog, bez straha da će biti kritikovan, ismejan ili odbačen. Zato se dešava da „grupno razmišljanje“ bude kontraproduktivno, naročito ako postoji tendencija preteranog opuštanja – kriterijumi se snižavaju, umesto sukoba mišljenja jedni drugima potvrdno klimaju glavom i na kraju dopuštaju da se povedu za najlenjijim ili najmanje ambicioznim članom grupe. To se može izbeći tako što se pojača takmičarski duh, recimo u odnosu na neku drugu grupu, a nagrada odnosno priznanje za najuspešniju ideju dodeli celom timu. Umesto međusobnog „tetošenja“ ili, naprotiv, svađe oko toga čija je ideja bolja, članovi tima odaberu najbolji predlog i zajednički rade na njegovom poboljšanju i prezentaciji.

Putovanje vozom inovacija
„Kreativnost ne podrazumeva iznošenje jedne ideje koja će promeniti svet, reč je o živopisnom putovanju u vozu inovacija koje se nikada ne završava“, pišu Stjuart i Simons. Ništa nije savršeno, nijedan proizvod, nijedna usluga, nijedan poslovni model, nijedna situacija. Uvek postoje stvari koje mogu da se poboljšaju. Pitanje „Šta bi se moglo promeniti“ pokretač je celog ciklusa unošenja inovacija, i to otvara prostor za nove poslove, nova radna mesta.

Kao primer iznose izum asimetričnog kišobrana koji je dizajnirala holandska kompanija Senz Umbrelas.Umesto klasičnog, okruglog kišobrana koji se na vetru zaklopi, izvrne ili polomi, oni su napravili takav koji je na jednoj strani kraći, na drugoj duži, pa se okreće i prilagođava strujanjima vazduha, a ne da im se opire. Ovi su kišonrani pušteni u prodaju 2007. godine po ceni od 67 dolara i u već u prvih devet dana je prodato 10.000 komada!

Najbolji način da se dođe do nove ideje o starim proizvodima, uslugama i modelima je utvrditi šta je to što nas kod njih nervira, pa smisliti kako da to popravimo. Pored okruglih kišobrana to mogu biti neudobna sedišta u avionima, previsoki držači u gradskim autobusima, pseći izmet na pločniku (pa su se na ulicama pojavile kesice za njihovo prikupljanje), ambalaža koju je nemoguće otvoriti (pa se neko kod nas dosetio kesica sa kafom „otvori lako“), ključevi koje stalno zaturamo (odgovor je bio privesak koji se oglašava kad zazviždimo), bauljanje po mraku dok ne napipamo prekidač za svetlo na zidu (sad se svetlo može uključiti zvučnim signalom)…

Drugi dobar način je da se problem rastavi na manje delove, koji će se rešavati odvojeno (sistem „riblje kosti“ koji je razvio Japanac Kaoru Išikava: problem se ispiše na ribljoj glavi, a ključni detalji na kostima). Upravo tako je tim stručnjaka iz Kalifornije i Japana dizajnirao najpopularniji ikad napravljen automobil u svetu, „mazdu MH-5“ (prema Ginisovoj knjizi rekorda): razdelili su ono što žele da postignu na pet elemenata, i radili na svakom zasebno. Prva „kost“ je bio kompaktan i lagan, a ipak siguran auto. Druga „kost“ kabina dovoljno udobna za dvoje. Treća – položaj motori koji će prepoloviti težinu na prednji i zadnji deo vozila. Četvrta – ravnomerno korišćenje sva četiri točka na putu. I peta – dobra povezanost između motora i stražnjeg diferencijala, tako da je otporan na pritisak prilikom smanjivanja brzine.

Stjuart i Simons, opet kombinujući naučne dokaze sa primerima iz prakse, navode da je u traganju za dobrim idejama jednako potrebno imati prethodno znanje iz oblasti kojom se (svesno) bavite, ali i dopustiti sebi da misli „odlutaju“ u neke sasvim druge (nesvesne) prostore, kako bi se povezale leva i desna moždana hemisfera i stimulisalo kreativno razmišljanje. Tako se pokreće proces u kojem iz činjenica kojima raspolažemo uz pomoć intuitivnog sagledavanja situacije dolazimo do savim nove ideje („aha!“ momenat). Luj Paster je to ovako objasnio: „Mogućnost ide na ruku samo umu koji je spreman“.

Neki od načina da se pobudi kreativnost su i vizuelizacija (crtanje skica, dijagrama, tabela… ili jednostavno zamišljanje), zatim poređenje (čips je izmišljen tako što ga je organski fizičar Fredrik Bauer uporedio sa suvim lišćem), provera i razmena ideja u komunikaciji sa drugima, ambiciozno razmišljanje (početi od male zamisli, pa je razrađivati – recimo, kao što je Al Gor uverio ljude u značaj globalnog zagrevanja tako što je počeo ukazivanjem na manje klimatske promene, pa uveo termin planetarne „klimatske krize“), posmatranje problema iz različitih uglova, povezivanje naizgled nepovezanih stvari i događaja (što je suština humora – vicevi su smešni upravo zbog tog neočekivanog obrta)…

I, naravno, stalno tragati za drugačijim, novim saznanjima i gledištima. Kao što je rekao jedan od najkreativnojim umova u istoriji, Albert Ajnštajn: „Ja nemam neki poseban dar, ja sam samo strastveno radoznao!“.

Aleksandra Mijalković/Politika Magazin /12. oktobar 2014. /
Izvor:clio.rs

________________________________________________________________________________________

RAZVIJANJE EMOCIJA KOD DECE…

tamoiovde-logo1
Kako se razvijaju emocije kod dece

Šta je to emotivna inteligencija, može li ona da se neguje i kako roditelji mogu uticati na njen razvoj, govori dečji psihoterapeut Danijela Živančević.

kako_se_razvijaju_emocije_kod_dece_401382111

Foto: Shutterstock

Zahtevi i pritisci okoline prate nas od ranog detinjstva. I dok se jedni lako nose s izazovima, drugi često upadaju u probleme. A za sve to odgovorna je inteligencija. Šta ona podrazumeva i može li da se neguje?

O tome smo razgovarali sa dečjim psihoterapeutom Danijelom Živančević.

Šta znači pojam emotivna inteligencija?

– Emocija je reakcija na događaj koji procenjujemo kao važan i uključuje psihološki, iskustveni i kognitivni aspekt. Emocije se javljaju u kontekstu odnosa i kako se menja odnos neke osobe prema drugoj osobi ili objektu, tako se menjaju i emocije prema toj osobi ili objektu, bilo da su ti odnosi stvarni ili deo sećanja.

Emocionalna inteligencija se odnosi na sposobnost prepoznavanja prijatnih i neprijatnih emocija i njihovu upotrebu u adaptivne svrhe. Onaj ko poseduje takve sposobnosti smatra se dobro prilagođenim i emocionalno veštim, dok onaj ko ih ne poseduje u dovoljnoj meri može imati raznih problema u emocionalnom i socijalnom funkcionisanju.

Jedna od škola u psihologiji zastupa stav da su emocije i logičko razmišljanje suprotni jedno drugome, da emocije ometaju, pogrešno usmeravaju i generalno negativno utiču na racionalno funkcionisanje. No, drugi autori smatraju da su emocije deo logičnog mišljenja i da doprinose inteligenciji i kvalitetu funkcionisanja u mnogim aspektima života, te da emocionalna inteligencija ne predstavlja „pobedu glave nad srcem“ već je jedinstveni spoj jednog i drugog.

Da li i sa kakvim se emocijama dete rađa?
– Pri samom rođenju postoji jedna emocija, a to je potpuno neizdiferencirano uzbuđenje. Sve ostale emocije razvijaju se iz nje. Taj razvoj se odvija postepeno, a uslovljavaju ga i roditelji, i sredina.

Imaju li bebe i mala deca pravo da se naljute i zbog čega se to dešava?
– Ljutnja se javlja između trećeg i šestog meseca bebinog života, dakle veoma rano, što govori o značaju i univerzalnosti emocija. Bebe i deca imaju pravo da se ljute, baš kao i odrasli, a obično su to situacije u kojima je blokiran neki cilj.

Ljutnja je veoma značajna emocija, jer nas pokreće da se zauzmemo za sebe i branimo svoje granice, tako da je sa ljutnjom povezano osećanje lične vrednosti i važnosti. Roditelji imaju zadatak da dete nauče kako da ne bude agresivno kada se ljuti, već da se na socijalizovan način zauzme za sebe. To učenje se intenzivira oko druge godine života, a u trećoj je važno da dete bude deo grupe vršnjaka gde će se intenzivnije raditi na njegovoj socijalizaciji.

Na koji način se odvija razvoj emocija po uzrastu?
– Istraživanja pokazuju da se krajem prvog meseca po rođenju javlja uznemirenost kao neprijatna reakcija, a krajem drugog zadovoljstvo kao prijatna reakcija. Ove emocije smenjuje se brzo i često. Od trećeg do šestog meseca iz stabla uznemirenosti granaju su ljutnja, gađenje i strah. Od devetog meseca do godinu dana iz stabla zadovoljstva granaju se oduševljenje i naklonost.

Oko 13. meseca naklonost se diferencira na naklonost prema odraslima i deci. Oko 15. meseca dolazi do ljubomore, a oko druge godine deca počinju da ispoljavaju radost. Zatim od druge do pete godine života nastaju stid, strepnja, zavist, razočaranje i nada. Ovi uzrasti su dati kao orijentacija koja pokazuje tendencije u razvoju emocija.

Koliko je za pravilan razvoj deteta važno da roditelj prepozna i uvažava njegove emocije?
– Roditelji su modeli svojoj deci, u svakom kontaktu i interakciji s detetom pruža nam se mogućnost da ih naučimo emocionalnoj veštini. Izuzetno je važno da mališani rano nauče kako da na najbolji način izraze emocije. U tom smislu veoma je bitno da roditelj dozvoli detetu da izrazi svaku svoju emociju, jer nijedna emocija nije loša.

Ono što mi odrasli definišemo kao loše jeste ponašanje, odnosno ono što dete radi kada oseća neku emociju. A upravo je dužnost roditelja da vaspitava i usmerava ponašanje svog deteta koje je motivisano nekom emocijom. To se najbolje radi ličnim primerom. Ako mama i tata otvoreno pokazuju prijatne i neprijatne emocije, kontrolišući pritom način na koji ih iskazuju, postupaće tako i dete. Od deteta se, inače, ne može zahtevati da se ponaša drugačije nego što se mi odrasli ponašamo.

Deca više uče gledajući šta radimo nego iz onog šta im pričamo. Ne treba se plašiti ni svojih grešaka ako iz njih i sami učimo. I to je vredna poruka deci da niko nije imun na neuspeh i greške. Ona od roditelja uče kako da se s greškom nose i kako da krenu iz početka. Deca s pravilno usmerenim iskazivanjem emocija i razvijenom emocionalnom inteligencijom postižu bolji uspeh u školi, uspešnija su i kasnije, na poslu i u životu.
Tekst: Mirjana Ajbl
Izvor:yumama.com

______________________________________________________________________________________________

Bebe reaguju na emocije već u 3. mesecu

Bebe reaguju na emocije u ljudskom glasu sa samo tri meseca. To je mnogo ranije nego što se mislilo.

bebe_reaguju_na_emocije_vec_u_3._mesecu_610698015

Foto: Shutterstock

Istraživači su skenirali 21 bebu dok su spavale, a rezultati su pokazali da su njihovi mozgovi reagovali na spoljnje zvukove. Do sada je bilo nejasno kada ljudski mozak počinje da razvija sposobnost da procesuira glasove i emocije.

Koristili su funkcionalnu magnetnu rezonancu kako bi snimili kako bebe reaguju na „emocionalne zvukove“, kao što su smeh i plač, kao i pozadinsku buku, zvuk vode ili igračke.

Kada su puštani ljudski glasovi, mozak bebe bi se aktivirao u istom delu kao i kod odraslih.

Profesor Declan Murphy iz Kraljevskog koledža u Londonu kazao je da će ovo otkriće unaprediti razumevanje dečijeg razvoja.

– Ovo je redak dokaz da postoje specijalizovana područja u mozgu koja se vrlo rano razvijaju – rekla je Evelyne Mercure, doktorka na londonskom University College.

Istraživači se nadaju da će ova saznanja pomoći da otkriju na koji se način razvija autistični u odnosu na neautistični mozak.
Izvor:yumama.com

_______________________________________________________________________________________________

Napadi besa – kako ih sprečiti?
Kada, koliko često i koliko burno će se inaćenje, bes, negativizam, pojavljivati kod vašeg deteta, uveliko zavisi od njegovog karaktera ali i od vašeg stava.

napadi_besa_710405397

Foto: Shutterstock

Agresivnost je deo ljudske prirode i, u većoj ili manjoj meri, posedujemo je svi.

Tako je i za svako dete karakteristično (bilo ono sklono napadima besa ili ne), da oseća određenu agresiju.
Već u uzrastu od dvanaest meseci se mogu uočiti prvi znaci agresije, da bi se sa četiri godine ovakvo ponašanje već stabilizovalo kao crta ličnosti.

Kada, koliko često i koliko burno će se inaćenje, bes, negativizam, pojavljivati kod vašeg deteta, uveliko zavisi od njegovog karaktera ali i od vašeg stava.

Agresija i napadi besa i inaćenja kod dece mogu se javiti iz više razloga:
1. Nagomilane emocije
2. Pridobijanje pažnje
3. Nepostojanje granica

Ukoliko detetu pomognete da svoju agresiju usmeri na odgovarajući način, podržite ga da je ne potiskuje, već ispoljava, budete mu podrška i sagovornik, a pri tome postavite jasne granice ponašanja – do eksplozivnog ispoljavanja besa ne mora ni doći.
Jelena Holcer, pedagog
Izvor:yumama.com

_____________________________________________________________________________________

 Priredio:Bora*S

UKRAŠAVANJE PORODIČNOG ALBUMA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Novi trend među nevestama: Uz kume pokazuju gole guze

Vekovne tradicije na venčanjima obogatio je najnoviji fotografski trend koji mnogi još uvek smatraju neprikladnim za ukrašavanje albuma.

slikacitava.php

Foto-trendovi se trenutno izmjenjuju na gotovo dnevnoj bazi.

novi-trend-meu-mladenkama-uz-kume-pokazuju-gole-guze-900x600-20140726-20140701140717-0cee1618327bb998c84434c77027a466Neverovatno popularno fotografisanje hrane i selfieja za Instagram ipak bi mogao zaseniti najnoviji trend koji se zasad naziva ‘Wedding flashing’, prenosi 24sata.hr

Naime, novim nevestama dizanje vela pred oltarom očito više ne predstavlja centralni deo njihovih venčanja.

novi-trend-meu-mladenkama-uz-kume-pokazuju-gole-guze-900x600-20140726-20140701140741-802b77656305e6cf1995af62a2f8c2eaDevojke koje upravo uplovljavaju u bračnu luku, ali i njihove deveruše odlučile su se na korak dalje. I ne, pri tome ne mislimo na nevino podizanje haljine iznad kolena ili pak skidanje podvezice.

One odvažno dižu haljine i bez imalo kompleksa pokazuju svoje više ili manje gole guze.

Šta na kraju reći nego da porodični albumi koji se čuvaju generacijama više nikada neće biti isti.

novi-trend-meu-mladenkama-uz-kume-pokazuju-gole-guze-504x335-20140726-20140701140643-c1be9dfa439cee2864a4cc8b3e164a33

________________________________________________________________________________________________________

 

PUT DO SAMOOSTVARENJA I SREĆE…

TAMOiOVDE-logo

DO SAMOSPOZNAJE PREKO UMETNOSTI

  “Mi otkrivamo prepreke koje stoje na vašem putu do sopstvenog ja. A vi stičete sredstva i svest da se sa tim preprekama efikasno obračunate, da bi ste bili sobom i životom zadovoljni i srećni”.

TAMOiOVDE-LEKARTTamoiOvde-LakArt-BorNet-DSC04094

  Predstavljajući ideju i program nove umetničke škole LekArt, ovo su  između ostalog rekli poznati glumac Branislav Lečić i Mina Radović, akademska slikarka,  učestvujući na manifestaciji BorNET 2013, koja je održana nedavno (16. novembra) u Boru.

 “Danas je taj iskorak ka sebi, iz konfuznog i kontradiktornog života neophodan i ljubitelju umetnosti i profesionalcu, ne bi li baš u njemu-u životu bili efikasniji i bolji, a to je pravi razlog da ovaj program bude vaše važno životno iskustvo.”

Bora*S

__________________________________________________

   OTKRIJ SEBE KROZ UMETNOST

LEKART EDUKATIVNI CENTAR  je jedinstveni edukativni centar u našoj zemlji koji je osnovao jedan od najtalentovanijih i najnagrađivanijih glumaca sa naših prostora, Branislav Lečić sa ciljem da pomogne pre svega deci i mladima ali i svakom čoveku da otkrije sebe i kroz umetnost pronadje put samoostvarenja i sreće. 

oglasna-tabla  Centar pruža mogućnost svim zainteresovanima da bez obzira na godine i prethodno obrazovanje i iskustvo za godinu dana steknu sintetizovano znanje iz različitih kreativnih oblasti: glume i režije, novinarstva i kreativnog mišljenja, komponovanja, pevanja, slikanja i modernog plesa ili da se opredele da se specijaliziraju za jednu od gore navedenih grana. 

  Celokupan program bazira se na edukaciji kroz igru i kreativni dijalog uz stalnu interakciju i praktičan rad na sceni.

Programi su namenjeni svima koji imaju potrebu i želju da se iskažu kroz neki vid umetničkog izražavanja bilo da se pripremaju za buduće profesionalne angažmane,  umetničke ili bilo koje druge fakultete i za one koji samo žele da prošire svoja saznanja, nadograde svoje kreativne potencijale i isprobaju se i potvrde na različitim poljima.

 Naime, najnovija istraživanja pokazala su da je za decu i mlade od neprocenjivog značaja da bez obzira na profesiju kojom će se sutra baviti, u najkritičniiem periodu u formiranju ličnosti do 16 godine, prodju kroz umetničko obrazovanje jer ono utiče na akademsko postignuće mladih, socijalni i emocionalni razvoj dece, utiče na koncentraciju i razvoj discipline, povećava samopouzdanje, utiče na timski rad , razvoj kognitivnih sposobnosti, bolje čitanje i pisanje i doprinosi unapredjenju verbalnih sposobnosti kod dece.

  Ali centar je otvoren i za odrasle jer kako glasi slogan škole: nikad nije kasno da otkriješ sebe!

Brižljivo osmišljen program vodiće ostvareni umetnici, poznati kreativci i pedagozi.

Program gluma i režija – vodi inicijator i osnivač Lekart-a glumac Branislav Lečić,

program gluma za decu – vode Branislav Lečić, glumica Zorana Bećić i prvak Narodnog pozorišta u Beogradu glumac Igor Đorđević,

program pevanje–  vodi naša poznata džez pevačica Lena Kovačević,

program novinarstvo i kreativno mišljenje – vode Nina Radulović Lečić i Anita Lazić Todorović, komponovanje i muziku – vodi jedna od najtalentovanijih i najnagradjivanijih kompozitorki nove generacije Irena Popović,

moderan ples – vodi prvi solista Pozorišta na Terazijama i koreograf Milan Gromilić a

program slikanje -mlada akademska slikarka Mina Radović.

 Nastava će se odvijati vikendom (subotom i nedeljom) i opciono petkom u poslepodnevnim časovima. Svi programi su dvosemestralni i izuzetno interaktivni i  zbog toga su grupe ograničene veličine – maksimalno sa 15 polaznika po grupi.

Sa željom da svim polaznicima omogućimo da paralelno sa edukacijom imaju mogućnost i da svoje veštine i znanja provere na sceni, Lekart će na mesečnom nivou organizovati javne časove u prostorijama Ustanove kulture Palilula , na Sceni Stamenković u kojoj se i odvija celokupna nastava.

Najbolji polaznici steći će mogućnost i za profesionalni angažman u stvaranju novih predstava koje će se naći na repertoaru scene Stamenković u narednoj sezoni.

Upis prve generacije je u toku a zvanično predstavljanje Lekart edukativnog centra, predavača i programa upriličeno je 17.  oktobra na  velikoj Sceni Stamenković.

Izvor:lekart.rs

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

MOĆ MIŠLJENJA I MOĆ TIŠINE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Manfred Maks Nif – Razvoj po meri čoveka

Odlomak iz  Human Scale Developement, Manfreda Maks Nifa, čuvenog čileanskog ekonomiste i tvorca ekonomije bosih nogu

max-neefOvaj svet je umoran od velikih rešenja. Umoran je od ljudi koji tačno znaju šta je potrebno učiniti. Sit je ljudi koji šetaju s tašnama punim gotovih  rešenja  u potrazi za odgovarajućim problemima.    Snažno verujem da je potrebno da  pokažemo veći respekt za  moć mišljenja i moć tišine.

Ovaj svet ne zahteva ništa posebno da bi se u njemu bilo  i uživalo u veličanstvenoj raznolikosti .  Ali kada kažem biti, mislim postojati , a ne biti ovo ili ono.  To je po meni, najveći lični izazov sa kojim je suočen svako od nas; imati dovoljno hrabrosti i postojati.

S obzirom da smo skupa zabrinuti za ljudsko blagostanje   i zdravlje planete, dozvolite mi da vas podsetim na nekoliko činjenica.

Prvo, živimo na planeti na kojoj su društva sve više povezana ali i međuzavisna u svemu što je dobro i svemu što je loše.  Zapravo, tako je sa svim živim sistemima.  Ipak, zbog   gluposti  kao tipično  ljudske osobine,  mi ne uspevamo da iskoristimo okolnost  povezanosti i međuzavisnosti  da pružimo šansu  solidarnosti da pokaže svoje sinergetske moći u prevazilaženju smrtnih neprilika.  Mi još uvek  favorizujemo ekonomsku efikasnost i pohlepu i  dinamiku političke paranoje.  Ovo održava globalni sistem u kom siromaštvo nastavlja da raste širom sveta a ogroman deo naučnog i tehnološkog  prodora je direktno ili indirektno usmeren ka uništenju  čitave ljudske vrste.

Drugo, više nema smisla govoriti o razvijenim zemljama i zemljama u razvoju, ukoliko ne dodamo još jednu kategoriju; zemlje u podrazvoju ili zemlje u procesu nerazvoja.  Ovo bi bila kategorija za većinu trenutno bogatih zemalja, u kojima se kvalitet života pogoršava alarmirajućom brzinom.  Uzmimo  jedan skorašnji ekstreman primer. Nedavna studija iz oktobra 1989. Godine Majami Heralda pokazuje da  u SAD jedno od petoro dece živi ispod granice siromaštva.  Projekcija upozorava na mogućnost da će taj odnos do 2010. godine porasti na jedan od tri.  A sve to u zemlji u kojoj živi 6% svetske populacije i na koju otpada gotovo 55% ukupne svetske potrošnje energije.

Treće,  tragična okolnost zbog  koje čovečanstvo treba da se stidi i da oseća bol je što smo uspeli da stvorimo svet  u kom većinu siromašnih čine deca i još gore, u kome je većina dece siromašno.  Jedna stvar je izvesna: Ne možemo nastaviti da se pretvaramo da možemo da rešimo neodrživo siromaštvo  primenjujući neodrživ razvoj.

Paradoks je, kako mi se čini, u tome da mi znamo mnogo, verovatno sve što je potrebno da znamo, ali razumemo jako malo.

Dozvolite mi da obrazložim ovaj stav.

Mi smo skloni da poverujemo da jednom kada  smo nešto opisali i zatim objasnili da smo to i razumeli. Ovo je pogrešna pretpostavka jer opisati i objasniti ne znači i razumeti.  Dozvolite mi da vas podsetim  prethodnog primera nikada nećete razumeti ljubav, ukoliko se niste zaljubili.  Ovo važi za svaki živi sistem.  Ne možete pokušavati da razumete nešto čega niste deo.  Stoga, kako možemo razumeti društvo, svet, planetu, biosferu izdvajajući sebe iz njih?

Koliko nas zapravo razume probleme koje mi pokušavamo da rešimo?  Rešavanje problema pripada carstvu znanja i zahteva postupno razmišljanje. U carstvu razumevanja problema postavka i rešenje problema nemaju smisla jer se moramo suočiti sa svim promenama koje  nastaju u nama i oko nas.

 Scenarija  budućnosti

I kakva nam je budućnost?  U ovoj materiji želeo bih da sa vama podelim uvide  mog dragog prijatelja, uvaženog argentinskog ekologa dr Žilberta Galopina, koji je predočio tri moguća scenarija.

Prvi scenario je mogućnost totalnog  ili delimičnog nestanka  ljudske vrste. Najočigledniji način za ovo je nuklearni holokaust koji je, kao što znamo, zasnovan na principu uzajamno garantovanog uništenja  (MAD). Ali pored nuklearnog holokausta postoje i drugi procesi koji mogu da dovedu do ovakvog ishoda;  uništavanje životne sredine,  seča šuma, uništenje genetskog diverziteta, zagađenje mora, jezera i reka, kisele kiše, efekat staklene bašte, uništenje ozonskog omotača i tako dalje.

Drugi scenario je varvarizacija sveta,  novi vidovi  pretvaranja ljudskog roda u varvare.  Karakteristika će biti pojava oaza  enormnog bogastva, odvojenih  utvrđenjima i barikadama od nepreglednih teritorija siromaštva i  patnje.  Interesantno je zapaziti da se ovaj scenario sve češće pojavljuje u delima naučne fantastike tokom poslednje dekade. Vladala bi atmosfera Pobesnelog Maksa  koju su australijanci sjajno prikazali  u filmovima.  Brojni simptomi se već prepoznaju u stavu i ponašanju i stvaranju izolovanih područja za veoma bogate koji ne žele da  čuju, vide ili imaju bilo kakav kontakt sa siromaštvom.  Deo ovog scenarija će biti povratak represivnih režima koji će u saradnji sa bogatim oazama ispostavljati nove namete siromašnima.

Treći scenario je mogućnost velike tranzicije – prelazak sa dominantnog racija slepe ekonomske konkurencije i pohlepe ka raciju zasnovanom na principima deljenja i solidarnosti.  Možemo to  nazvati prelaskom sa uzaajmno garantovanog uništenja na uzajamno garantovanu solidarnost.  Možemo li mi to?  Imamo li sredstva, volju, talenat za izgradnju  uzajamno garantovane solidarnosti?  Možemo li prevazići glupost koja takvu mogućnost drži van domašaja?  Verujem da možemo  i da imamo kapacitet za to.  Ali za sve to nema baš previše vremena.

Mi želimo da promenimo svet, ali smo suočeni sa velikim paradoksom.  U ovom životnom dobu,  došao sam do zaključka da nemam moć da promenim svet ili bilo koji njegov deo.  Imam samo moć da promenim sebe, a fascinantna stvar u vezi sa tim je da ako odlučim da promenim sebe, nikakve policijske snage me ne mogu sprečiti. To je samo moja odluka i ako to hoću, to i mogu.  Poenta je u tome da ako se ja promenim,  može se posledično i u svetu nešto promeniti.  Ali mi se bojimo da promenimo sebe. Uvek je lakše pokušati menjati druge.  Sokratova izreka kaže spoznaj sebe!-  on je znao da ljudi strahuju od spoznavanja sebe. Znamo puno o svojim susedima, a malo o sebi.  Ako jednostavno uspemo da promenimo sebe, nešto fascinantno može da se odigra u svetu.

Nadam se da dolazi dan u kom će svako od nas biti dovoljno hrabar da potpuno iskreno kaže:  Ja jesam, i zato što jesam,  postao sam deo…  Čini mi se da je to dobar pravac kog se valja držati   ukoliko želimo da glupost prestane da nam bude vodilja.

/Manfred Max Neef, Human Scale Development (1991) /

izvor: promenaideja.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________________