O SREĆI…

1

Svaka je filosofija tužna. Ako govorite duže o sreći, vi ćete se naposletku osećati pomalo nesrećnim. Nema nijedne velike istine čovekove o kojoj se sme do kraja misliti bez opasnosti za svoju misao: ni o religiji, ni o ljubavi, ni o smrti.

Foto ilustracija: Bora*S

Sve što je duboko, izgleda na dnu tamno i neveselo; i ni u jedan se ponor ne daje dugo gledati bez vrtoglavice i užasa. Koliko više razmišljate o životu, sve se više otvaraju njegove zasede i prokazuju njegova bespuća.

Zato ako mnogo govorite o nesrećama u životu, najzad više ne vidite život nego nesreće. Odista, čovek živi celog veka u nebrojenim opasnostima, ali ipak se događa da veliki broj ljudi proživi ceo život ne dočekavši nikakve naročite nesreće. Čak mnogim ljudima proteče život kao lepa reka Aretuza, koja je najpre imala svoj izvor na Peloponezu, a zatim nesmetano pronela svoje slatke vode kroz celo more do Sicilije, da isto tako slatka izbije onamo iz novog izvora.

Užasi života postanu jednim delom naše sudbine samo ako se u njih naročito udubljujemo. Ima blaženog sveta koji ne veruje u zlo, a ima i drugih ljudi koji nisu nikad verovali ni u nesreću; međutim, ni jedni ni drugi nisu tim izgubili više nego oni koji su sva zla premerili i sve nesreće prebrojali. Naprotiv, mnoge nesreće ne bismo možda ni izbegli da smo na njih dugo mislili, kao što je slučaj da čovek dobije baš onu bolest na koju najviše misli.

Mnogi se ljudi tuže da im prođe ceo vek tražeći životu njegov smisao, koji, ako uopšte postoji, i nije drugde nego u samom traženju. Ko smisao života nije tražio, taj nije živeo; ali ko ga je tražio, taj nikad nije bio dovoljno srećan.

Sreća, dakle, nije ideja nego iluzija, pošto sreća nije stvar razuma, nego stvar uobraženja. Zato čovek veruje da je srećan i kad nije srećan. Ali i nesreća je tako isto utopija kao i sreća, jer na stotinu nesreća ima izvesno polovinu izmišljenih i uobraženih. Zato se može govoriti samo o tom šta može biti predmet sreće ili nesreće, ali se ne daje govoriti o tom ko je srećan a ko nesrećan. Ko misli da je srećan, on je odista srećan. Nemoguće bi nekom bilo dokazivati da nije srećan samo formulama ili doktrinama o sreći.

 Međutim, izmišljena sreća ili uobražena nesreća, to su ipak potpune stvarnosti: jer mogu trajati celog života, i jer je svaki čovek uveren u ono što oseća i kad nije uveren u ono što misli. Najmanje su srećni oni ljudi koji bi imali sve razloge da budu srećni. Ima ljudi koji su gospodari zlatnih rudnika, a ne osećaju se srećnim; a ima ljudi koji se ne osećaju nesrećnim ni posle kakvog slučaja koji bi drugi smatrali katastrofom ljudskom života. Znači da je sreća jedna stvar mišljenja, i da sama za sebe ništa ne predstavlja.

Sreća, to je ipak samo jedna fikcija. A ako sreća postoji, onda je ona samo u željama, jer je želja pokret i akcija, znači jedini život i jedina prava radost. Neosporno, ima i ljudi koji ne umeju biti srećni ni sa ma kakvim vrlinama, ili ma kolikim bogatstvom. Ima i ljudi rođenih za nesreću, kao što su drugi rođeni za muziku. Treba imati nekakav talenat za sreću, kao što treba imati dušu da se bude istinski nesrećan. Mali ljudi mogu biti srećni, ali mali ljudi ne umeju biti nesrećni. Bogatstvo nije glavni uslov za sreću, ma koliko izgledalo da jeste.

Na lepim srebrnim monetama Fokeje i Mitilene, stajali su reljefi boginje Afrodite i pesnikinje Sapfo, kao da je time rečeno da iznad sreće u bogatstvu stoji nenadmašna sreća u ljubavi i lepoti. Ali lepota i ljubav, to su sreće koje nisu dovoljne bednom čoveku, jer je on uplašen i prestravljen životom otkad je počeo da hodi po suncu. Zato je uvek i mislio da je zlato jedini izvor sigurnosti za njegov život. Izvor sigurnosti, ali ne i sreće.

U prirodi je čoveka da kad misli, on misli samo upoređujući, i ne postoji misao drukčije nego prema analogiji. A materijalno bogatstvo je baš nešto što se najlakše upoređuje sa drugim bogatstvima, ali i koje u tim poređenjima samo gubi. Zato materijalno bogatstvo ne može nikad biti punom srećom. Samo sreća usamljena, nedeljiva, neuporediva, i sreća koja stoji po strani svih drugih čovekovih blagodeti, to je sreća svih sreća, sdredišni nerv naše ljubavi za život, prava čovekova iluzija o sudbini. Takva nedeljiva sreća jesu genije, hrabrost, čast. Nedeljiva i neuporediva sreća jeste samo slava. Sve su velike sreće slučajne, i nema čoveka koji je izmislio jednu sreću.

Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće; tačno je, naprotiv, da je čovek uvek sam kovač svoje nesreće. Jer od hiljadu nesreća ima samo jedna koja nas snalazi od Boga, a to je smrt, iako smrt nije nesreća, ili bar ne najveća. Sve druge bede su delo čovekovo, čak i sama njegova bolest.

 Zato ako su sreće slučajne, nesreće nisu slučajne. Za svaku našu nesreću kriva je ili naša lakoumnost, ili naša gordeljivost, ili naša glupost, ili naš porok. I za fizičke bolesti su krive samo naše duhovne bolesti, nezdrave i poročne misli. Za nesreće novčane kriva je ili naša lakoumnost ili naša senzualnost. Čak i čovek koji je pregažen na ulici može najpre da krivi sebe a tek onda da krivi drugog.

 Zato čovek kroz ceo život čini sebi samom više zla nego dobra. Što uspemo svojom pameću, pokvarimo svojom ćudi; a što uspemo svojom dobrotom, upropastimo svo- jim porocima; i najzad, što postignemo svojom mudrošću, izgubimo svojim temperamentom. Jer ima nešto jače i presudnije od svih naših sila, a to su naše slabosti. I antički svet je znao za neprijateljstvo čoveka prema sebi samom. Lukrecije, veliki pesnik, govori na jednom mestu o neredima u duši čoveka, kojih nabraja pet: oholost, razvrat, razdražljivost, raskoš, lenost.

Odista, sva mudrost čovekova treba da služi samo tome da sam sebi ne pravi zlo. Treba se čuvati više sebe nego svih svojih zlotvora. Čovek koji za svoje nesreće krivi drugog, već tim pokazuje da je ili malouman ili krivouman; čak i rđav. Nauka o tom kako treba misliti, logika, i nauka kako treba biti dobar, moral, i nisu stvarno ništa drugo nego učenje kako da čovek sam sebi ne iskiva nesreće i ne stvara neprijatelje.

Jovan Dučić

(Iz knjge Blago cara Radovana)


 

LJUBI DOK IMA…

tamoiovde-logo

POGLEDI

Nismo pažljivo slušali poglede. Ja se raspričao o zvezdama
i anđelima u njenoj kosi, o zelenim kajsijama mog detinjstva
i muzici njene kože. Zaćutao bih tek da trepnem i uzmem dah.
U toj tišini osetih njen srebrni dodir na mestu gde se sastaju vrat i rame…

Ilustracija: Ulje na keramici by Bora*S

Ne umem da ćutim. Rekoh kako sam posetio nebo
i sve njegovo, dalje nisam išao, da ne zalutam.
Rekoh da sam je sanjao, dok je nisam poznavao, kako hoda po kiši,
pre no što kapljice dotaknu tlo. Rekoh da ću te noći umreti, jer tako hoću,
ako zaplače onda neću.

Rekoh da je ništa ne sprečava da bude srećna,
jer sam zlim silama pripretio, rekoh da sve umem,
samo neću… i svašta bih još rekao, da me pogledom nije prekinula
i rekla: „Ljubi dok ima…“

Goran Tadić


 

OSVAJANJE SREĆE…

tamoiovde-logo

Dragi i poštovani moji, koji redovno ili povremeno, namerno ili slučajno dolazite Ovde, želim  da u ovoj kalendarskoj godini osvojite ili još bolje, sami stvorite i oblikujete svoju sreću!

TAMOiOVDE

Bora*S

 


NOVOGODIŠNJA PORUKA

Na kraju ove i na početku Nove godine, mogli bismo se kao deca zakleti i reći makar sebi:
– Neću više nikad, ili ću manje nego do sada,
ili ću samo onoliko koliko moram, jer sam takav kakav sam.
Nemojte se danas boriti za ono protiv čega ste se nekad borili.
Nemojte nikad više tuđim greškama objašnjavati i pravdati svoje.

Foto ilustracija: Bora*S

Nemojte raditi ono čega bi se vaši roditelji stideli
i čega će se vaša deca sutra stideti,
nemojte sebe proglašavati jedinim i najboljim.
Najbolji više nisu živi, a mi smo tu samo zato što njih više nema.

Oslobađajte se slugu. Pomozite im da ne budu sluge,
čak i onda kada bi oni to hteli da budu.

Poštujte druge ljude, nemojte ih proglašavati prijateljima
samo onda kada su vam potrebni.
Nemojte se dokazivati pred gorima od sebe, pred ravnodušnima,
pred onima kojima bi trebalo platiti piće da bi vas slušali
i da bi vam verovali.

Nemojte stalno vikati i tražiti još.
Ponekad recite dosta i neću više, hvala, ni ovo nisam zaslužio.
Nemojte tražiti da vam se unapred plati ono što sto ćete tek uraditi.
Mogli biste pre toga vratiti ili uraditi ono što ste već uzeli.
Budite skromni zato što vi tako hoćete,
a ne samo zato što vam drugi ne daju.

Dušan Radović


OSVAJANJE SREĆE

Neće biti srećan mnogo
ko na sreću gleda strogo,
ko je meri sa svih strana
i nalazi sreći mana.
Ovu hoće, onu neće
– tu ne može biti sreće.

Neko traži mnogo sreće,
i najlepše i najveće.
Sve što nije mera puna
on u sreću ne računa.
Mnogo hoće, malo neće
– tu ne može biti sreće.

Nekom zavist mira ne da
svoju sreću i ne gleda.
Svoju sreću ne uzima
jer je drugi više ima.
Tuđu hoće, svoju neće
– tu ne može biti sreće.

Ima jedna mudrost stara:
i za sreću treba dara,
srećan čovek – sreću stvara!

Dušan Radović


 

STVARI, PRODUŽETAK SOPSTVENOG IDENTITETA…

tamoiovde-logo

Psihologija posedovanja: zašto stvari doživljavamo kao produžetak sopstvenog identiteta

Američki filozof i psiholog 19. veka Vilijam Džejms, jednom prilikom je rekao: „Čovek je suma svega onoga što može nazvati svojim”. Istina je da je ljudski identitet mnogo fluidniji nego što mislimo i da ga je često teško uhvatiti, pogotovo jer to ko smo oblikuju i drugi ljudi, spoljni događaji i složeni unutrašnji procesi.

A šta je sa materijalističkom stranom ove priče? Zašto stvari često doživljavamo kao produžetak sopstvenog identiteta?

Veza koju gradimo sa stvarima

Ljudi se vezuju za stvari koje poseduju, bilo da je u pitanju odeća, nameštaj, umetnost, različiti ukrasi i sitnice, ili tech uređaji. Svaki od predmeta koji smatramo svojom ličnom svojinom, a pritom nam je posebno drag – dobija na vrednosti jer u njega ulažemo svoje emocije i sentiment.

Zanimljivo je da naša veza sa stvarima počinje od malih nogu. Žan Pijaže, švajcarski razvojni psiholog najpoznatiji po svojoj teoriji kognitivnog razvitka, primetio je da čak i novorođenčad pokazuju sklonost ka posedovanju određenih predmeta. U tako ranom periodu, najčešće su u pitanju omiljena ćebad ili igračke od kojih se ne odvajaju tako lako. Jedno istraživanje iz 2008. godine pokazalo je da deca koja su tek prohodala više vrednuju svoje lične predmete nego identične replike tih predmeta; čak ih ideja o tome da kući ponesu kopiju umesto svog originala prestravljuje.

U doba adolescencije, različiti predmeti dobijaju vrednost simbola inicijacije, i za njih se ljudi izrazito vezuju. Ovde može biti reč o samostalno izabranim odevnim predmetima kojima se iskazuje stav ili pripadnost određenoj socijalnoj grupi, ili o kupovini prvog automobila.

Emotivna vrednost predmeta nadjačava novčanu vrednost predmeta kroz čitav život čoveka. Uzmimo kao primer sledeću hipotetičku situaciju: nasledili ste od pokojnog dede ručni sat. Objektivno gledano, ovaj sat kao kupovna roba – ne vredi mnogo. Međutim, on ima neopisivu, gotovo magijsku vrednost za vas jer je to predmet kojeg je nekada posedovala vama bliska osoba i koji vas sada podseća na lepe trenutke koje ste proveli sa njom.

Statusni simboli i kreativno izražavanje identiteta i ličnih vrednosti

Predmeti koje ljudi vole i poseduju su neretko u funkciji statusnih simbola. To šta će biti statusni simbol u mnogom zavisi od kulture koja je u pitanju, ali u kontekstu moderne Zapadne civilizacije – najčešće je u pitanju neki vid luksuzne robe koja funkcioniše kao indikator ekonomske moći. To mogu biti skupocena kola, jahta ili prostrano imanje, ili luksuzni predmeti premium kvaliteta, obeleženi prepoznatljivim brendom.

Pored toga, ljudi kupovinom određenih predmeta uspostavljaju kontrolu nad vlastitom reputacijom i imidžom, jer kroz njih komuniciraju o tome ko su i kakve vrednosti imaju. Brendovi koji znaju do koje mere je individualizam u fokusu danas, trude se da potrošačima daju mogućnost da svoje proizvode personalizuju i učine ih još „više svojim”. Najbolji primer za to su brendovi Nike i Apple, koji su uz moć marketinga – svoje proizvode učinili simbolima određenog životnog stila.

Tako se kod kupaca stvara osećaj da, prostim posedovanjem sportske opreme već ostvaruju svoje ciljeve u sklopu ganjanja zdravijeg života. Nauka je pokazala da postoji poseban psihološki efekat (tzv. enclothed cognition) koji se javlja kada obučemo određenu vrstu odeće i koja zapravo utiče na našu spremnost da treniramo ili uradimo određeni zadatak koji pred nama. Kad je reč o brendu Apple, kupci se često (svesno ili nesvesno) zanesu da su, samim tim što ulože u računar najnovije generacije i prefinjenog dizajna – na pola puta da pokrenu sopstveni posao i realizuju ideju koja će promeniti svet. Apple je brend koji je obeležio digitalnu eru i generaciju Milenijalaca, te se kupovinom njegovih proizvoda iskazuje i socijalna pripadnost.

Kada je reč o psihologiji posedovanja, Japan je veoma zanimljiv primer. Zemlja izlazećeg sunca poznata je po stanovima malih dimenzija i minimalističkom pokretu kada je reč o dizajnu enterijera. Ipak, japanska nacija opsednuta je tehnologijom, te su ljudi okrenuti posedovanju stvari koje komuniciraju napredak i okrenutost budućnosti. Zanimljivo je koliko je ovo sveprisutno u njihovoj kulturi i svakodnevici. Uzmite primer pušača: od 2014. godine, u Japanu je dostupan IQOS, uređaj za konzumaciju duvana heat-not-burn tehnologije, koji je neverovatno popularan. Postoje različite prognoze da će IQOS zameniti tradicionalne cigarete u državi koja je svetski poznata po tehnološkim izumima i prijateljskom i otvorenom odnosu prema robotima i veštačkoj inteligenciji. Dakle, iako su im lični prostori oslobođeni suvišnih predmeta, lična svojina ipak komunicira vrednosti iza kojih stoje.

Tamna strana materijalizma (kompenzacija i poremećaji)

Prilično je jasno da živimo u svetu materijalizma, ali je takođe previše pojednostavljeno reći da samo pokušavamo novcem da kupimo sreću ili da smo zarobljeni u svojim potrošačkim ulogama. Veza koju imamo sa stvarima je kompleksna i slojevita, a s obzirom da je imamo od malih nogu (čak pre svesne faze u kognitivnom razvoju), ne možemo reći da je potreba za posedovanjem u potpunosti konstrukcija društva. Jedan deo je urođen i deo je ljudske prirode.

Ali šta kada se potreba za posedovanjem otrgne kontroli i prevaziđe granice onoga što bismo mogli nazvati „normalnim”?

U svetu gde je kupovina postala toliko uobičajena i gde nam reklame iskaču sa svih strana, postoji realan rizik da smetnemo sa uma i druge vrednosti koje su važnije i koje nas čine srećnim (kao što su sama iskustva, a ne materijalni predmeti), i da se potpuno izgubimo u besmislenom trošenju novca. Neretko su stvari koje kupujemo samo oblik kompenzacije za nedostatak radosti ili ljubavi, a u takvim situacijama nam one pričinjavaju samo kratkoročnu sreću.

Nezdrava povezanost sa stvarima koje posedujemo može da se pretvori u ozbiljan problem gomilanja predmeta koji nisu funkcionalni i koji nam realno nisu potrebni. U pitanju je kompulsivni poremećaj gomilanja stvari (tzv. hoarding disorder) koji je usko povezan sa anksioznošću i dubljim problemima koji se potiskuju. Osobe koje imaju ovaj problem su emotivno vezane za te predmete, najčešće dobijaju napade panike pri pomisli da bi trebalo da ih se reše. Tipično se osećaju mirnije i bezbednije uz njih ili veruju da će im biti potrebne u budućnosti. Lečenje je moguće uz podršku stručnih lica, psihologa ili psihoterapeuta.

Da li i vi imate određene predmete za koje ste vezani? Na koji način oni odražavaju vaš identitet?

Izvor: kultivisise.rs

____________________________________________________________________________________________

BUDUĆNOST KAO NA DLANU…

tamoiovde-logo

I ništa te kao ne boli

Dan je kao sunčan.
Ti si kao veseo.
Prolaziš, kao ne vide te.

Foto ilustracija: Bora*S

Svima je kao lijepo.
Svima je kao dobro.
Svima je kao ludo.

I ti si kao sretan.

Živi se kao u miru.
Ptice su kao slobodne.
Budućnost kao na dlanu.

Savjest je kao čista.
I suncu je kao jasno.
O, srce, kao pjevaj.

Svi se kao brinu o svima.
Svatko je prijatelj kao.
Svima je kao stalo do tebe,
i do svijeta.
I dan kao ode.
I ti se kao smiješiš!
I nista te kao ne boli.

Enes Kišević

________________________________________________________________________________________

LEPOTA I LJUBAV…

tamoiovde-logo

– Bratac moj, nemoj da se ljutiš, ali moram ti reći da si ti još zelen. Ne znaš šta sve čoveku život priredi. Da bi upoznao čoveka treba sa njim tovar soli da pojedeš. A ti znaš kako se so jede…

Ilustracija: FB stranice autora

Ponekad mi se čini kao da život šali sa mnom, kao da je to neki bezobrazni i besposleni komšija koji nema druga posla nego da se zevzeči sa nama. Pa, opet, drago mi je što me prima tako lepo, kako se primaju dobri prijatelji. Ide svojim tokom kao i vreme. Niti voli, niti mrzi. Njega se mnogo toga ne tiče.

Bore na mom licu se javljaju kao oznaka naše prolaznosti. Trajemo, ali se menjamo. Ne brzo kao aprilsko vreme, ali dovoljno brzo da nam se pokaže ko je stvarni gazda, da se ni sa sobom ne pitamo više nego pijan s gaćama – filozofira Rade, sedeći u uglu kauča, dok ispred njega stoji flaša piva i kafa koja se puši.

Rade je držeći sedamdesetogodišnjak. Nosi tamne naočare za slepe. Kosa mu je progrušana sedinama, a lice puno ožiljaka. Bio je profesionalni vatrogasac, pa je u nekoj akciji doživeo nesreću u kojoj je izgubio vid. Sada invalidski penzioner, voli da raspravlja o svemu i svačemu.

Neki ga uvažavaju zbog te njegove priče, drugi se trude da ga ne uvrede zbog slepila, dok neki, koji ga dobro poznaju ne obraćaju pažnju na njegova filozofska razmišljanja o životu.

Upoznali smo se davno prilikom neke šetnje u parku. Beše sunčan dan, dosta penzionera i dece u parku. Popričasmo o koječemu. On mi ispriča kako je doživeo nesreću, pa već dvadeset godina ne vidi. U početku je to za njega bio smak sveta, a sada mu je lakše, oseća se sigurnijim, navikao se na svoju nevolju, izlazi sam u šetnju, dobija knjige „za čitanje“.

Duže vremena nije ga bilo u šetnji. Onda se jednog dana pojavi sa jednim stasitim momkom. Pozdravismo se.

– Izvini za nedolazak u park! Reče da je bio teže bolestan i da ga je danas supruga pustila samo zato što ga je unuk pratio.

– Prošetaj ti s Milanom, ja ću naručiti kafu i posedeti ovde na suncu.

– Ne oseća se dobro, baka mu ne dozvoljava da izađe – objasni mi Milan. A njih dvoje, on i baka, tako se vole i paze. Pedeset godina su u braku. Eto, pre neki dan, on zanemogao, seo u fotelju, pokrio kolena nekim ćebetom, a na krilu drži bakinu sliku od pre četrdeset godina.

– Tvoja baka je mnogo lepa žena. Najlepša koju sam znao – kaže mi.

–  Šteta što je sada ne možeš videti – kažem mu ja. – Ja mislim da više ne bi tako tvrdio, jer i nju su stigle godine.

– Vidim ja nju, onako mladu, lepu, jedru, kao pre moje nesreće. Ona je meni zauvek ostala mlada! Ona ne može da ostara u mojim očima, njena lepota se zadržala, ja sam je sačuvao u sećanju, baš kao i ova slika – objasni mi prelazeći prstima preko slike sa njihovog venčanja.

Shvatih da je u pravu. I shvatih da je ta ljubav neobična, dugotrajna i prava. Ona je ostala u njegovom sećanju onakva kakva je bila pre toliko godina. Postala mu je još bliža, jer mu je njena pomoć bila neophodna sve dok se nije navikao na svoj nedostatak. On živi sa njom kao i pre, spavaju u istom krevetu, idu ponekad zajedno u kafanu, čak i u kupovinu, ona nije promenila svoj odnos prema njemu, a on je „vidi“ i voli kao i pre tri decenije. Prava ljubav valjda i ne stari, ona je mirnija od zaljubljenosti, ali je stalnija.

A lepota? Pa lepota je bila verovatno i jedan od uslova i uzroka stvaranja njihove zajednice. Ali, kada se zajedno stara, onda se lepota drukčije doživljava. I starost lakše pada i jednom i drugom. A u ovakvim nesrećama i ljubav i lepota zamrznu se u vremenu. Ona nikada neće ostarati u njegovim očima. A to je lepota te dugotrajne ljubavi – zaključi Milan sa malim prisenkom tuge u glasu, predloživši mi da se vratimo da popijemo kafu sa Radom.

Na crkvi Svetog Marka oglasi se zvono dok smo prilazili Radovom stolu na kome nas je već čekala kafa.

Dimitrije Janičić

Priča uz dozvolu  preuzeta sa FB stranice autora.

_______________________________________________________________________________________