DRVO IZ KOJEG TEČE VODA…

tamoiovde-logo

Neobičan fenomen u Crnoj Gori: U selu Dinoša postoji drvo iz kojeg teče voda 

Redak fenomen u Crnoj Gori privukao pažnju medija. Evo o čemu je reč…

Foto: Video printcreen

U mestu Dinoša, na oko pet kilometara od Podgorice, nalazi se neobično drvo iz kojeg izvire voda.

Ovaj fenomen najčešće uzrokuju obilne padavine, koje preplave podvodne izvore, pa dodatni pritisak potisne vodu na površinu, uz korenje drveća.

Naime, drvo koje mnogima zaokuplja pažnju je zapravo dud čiji se korenski sistem u ovom slučaju nalazi na sezonskom frontu vodoizvorišta.

Lokalni stanovnik Emir Hakramaj kaže da ovaj fenomen postoji već 20-25 godina, možda i duže, i da je drvo staro oko 100 do 150 godina.

Izvor: nationalgeographic.rs

_______________________________________________________________________________________

 

 

Advertisements

PEĆINSKI BISERI…

tamoiovde-logo

Speleologija – pećinski biseri

Pećinski biseri su kuglaste forme kalcitnih agregata koje nalazimo u plitkim bazenima u koje sa pećinskih tavanica kaplje voda. Površina im je obično glatka, ali može biti i hrapava. Najčešće su prečnika oko 1 cm, a nađeni su i primerci prečnika većeg od 20 cm. 

Građeni su od koncentričnih slojeva kristala kalcita koji se talože oko početnog jezgra. Jezgro može biti zrno peska, ulomak sige, kosti, ljušture i sl. Biseri mogu sadržati čestice kvarca, gvožđa, aluminijuma, magnezijuma…

Voda kapajući pada na čestice, stalno ih okrećući, tako da pećinski biseri rastu podjednako sa svih strana. Zaobljujući se ujedno se bruse i poliraju tarući se jedni o druge. Oblik pećinskih bisera zavisi pre svega od oblika čestice u jezgru, zatim o jačini kapanja vode koja ih okreće, o zasićenosti otopine kao i nivou vode u bazenu. 

Manji pećinski biseri su zaobljeniji, jer se lakše okreću nego veći, koji su stoga često asimetrični. Pojedinačni biseri obično su slobodni, ali vremenom mogu prirasti na podlogu i mogu se međusobno povezati mineralnim cementom.

Na slici su prikazani pećinski biseri u pećinskom sistemu Karlsbad u Novom Meksiku u SAD.

Izvor: Dnevna doza geografije

______________________________________________________________________________________________

 

MOJE PUTOVANJE PO SRBIJI S DVEMA ENGLESKINJAMA…

tamoiovde-logo

ENGLESKINJE A. P. IRBI I G. M. MAKENZI U TIMOČKOJ KRAJINI 1862. GODINE

Među sve brojnijim evropskim putnicima, misionarima, diplomatama i publicistima, koji su se početkom šezdesetih godina 19. veka počeli interesovati za težak položaj Slovena pod Turcima i za oslobodilačku borbu srpskog naroda, nalazile su se i dve radoznale, obrazovane i hrabre devojke iz Britanskog kraljevstva.

Jedan od retkih nezvaničnih listova u Srbiji početkom šezdesetih godina XIX veka: “Svetovid“ Aleksandra Andrića

One su već tada počele neobično da pomažu kulturni i politički razvoj Srba i nisu prestale to da čine sve do smrti: G. Mjur Makenzijeva je umrla 1874, a Adelina Pavlija Irbi 1911. godine. Plemenita aktivnost i mnogobrojna dobra dela Irbijeve-koja je imala sreću da poživi dugo i vidi mnoge plodove svoga rada-ostavile su dubokog traga, naročito kod naroda u Bosni.(1)

U vreme kada su počele da se interesuju za Balkan, Irbijeva i Mekenzijeva su, između ostalog, 1862. prošle i Timočkom krajinom. Na putovanju kroz Srbiju pratio ih je profesor Kragujevačke gimnazije Josif Veselić. Zajedničke doživljaje iz tog vremena, ovaj uzorni i kulturni radnik i ljubitelj starina izložio je u putopisu „Moje putovanje po Srbiji s dvema Engleskinjama (od 13. avg. do 5. sept. 1862.)“, objavljenom septembra 1863. u beogradskom listu „Svetovid“.

Iz Carigrada preko Jedrena, Bugarske i Niša, Engleskinje su u Kneževinu stigle pre polovine avgusta 1862. i zadržale se u Kragujevcu.(2) Predvođene profesorom, obilazak zemlje počele su posetom Ćupriji i manastirima Ravanici i Manasiji, da bi 17. avgusta napustile ćuprijski i prešle u crnorečki okrug. Nakon obilaska Timočke krajine posetile su Požarevac i Smederevo i zatim Dunavom otišle za Beograd, gde su se zadržale duže. U svim mestima kroz koje su prošle pozdravljali su ih i pratili predstavnici vlasti, a u Smederevu i okružni fizikus dr Valenta, poznati lekar iz tog vremena.(3)

Deo teksta Josifa Veselića o njihovom zajedničkom putovanju kroz Timočku krajinu donosimo bez izmena; jedino su slova iz nereformisane, zamenjena odgovarajučim znacima Vukove auzbuke.

Prvi deo

Kiša je padala, i mi odemo između brda i planina neprestanom šumom.Ovako putujući ostavismo na strani neku „ledenicu“ za koju se govori, da u sred leta u njoj ima leda; zatim prođemo veliki prostor prazan, gdi nigde nikoganismo mogli živa ugledati. U tome putu stanu Engleskinje, te i mene sa nekim napitkom onako mokra ponude, i ja sam ga tim radije primio, što smo već po kiši jedno tri sata putovali, i gotovo sam nazebao bio.

Ja sam sve rado snosio, ali mi je bilo žao za naše putnice što su onako žestoko iskisle bile. Kad al najedanput se nešto malo razvedri, kiša stade i mi na nekim njivama ugledamo nekoliko stada ovaca, a psi započeše nas goniti, dok nas gazda nije odbranio. Za tim pređemo vodu „Vrelo“ zvanu, i odemo veseli, što je kiša stala, preko planine na Kunjak pored „Crvene boje“ na Sušicu veliku, dođemo na malu Sušicu, gdi smo naše umorene konje nešto malo odmarati morali i već smo se započeli dogovarati o našem konaku. Dogovor je naš tim pre nuždan bio, jer smo već i sami uvideli da onu grdnu prostoriju i pustinjuizmeđu sela Jelovca i Podgorca nemožemo na našim umornim konjima preći, a sve da nisu umoreni bili, neverujem da bi se i u najdužem letnjem danu za jedno posle podne od dva sahata pa do noći moglo preći, jer od Jelovca do Podgorca bit će barem osam sati.

Počem smo dakle naše konje odmorili, i već se dogovorili, da u šumi prenoćimo, udarimo preko Javorovog vrha, koji Vlasi zovu: „Tilva kupać“ i išli smo sve samom šumom i to krivudajućim amo tamo putem preko obaljeni grmova i drveća, koje je nestašna pastirčad na mesti ispresecala, a i vetar je dosta grmova i drveća obalio na samu stazu i put, koim se u onako čestoj šumi prolaziti mora. Ovakvim načinom i ovako putujući došli smo do tako zvanog kladenčića, premda vode u kladencu ni od leka ne beše. Ovde pri kladenčiću u sred bukove šume manastira Manasije, mi smo vatru na tri strane naložili, a svakij si predstaviti može, da drva žalili nismo, tim manje što takova na sve strane obaljena leže, niti ih kogod sabira i kupi, no tako obaljena trunu i u zemlju se pretvaraju.

Pri jednoj su vatri naše putnice svoje krevete na federe razapele, a ja sam kod druge vatre svoj dušek koji su mi Engleskinje dale, namestio, a pri trećoj su se smestili naši pratioci. Ovako smo se pod vedrim nebom u sred šume na čistini u zdravom vazduhu odmarali, al  kad oko pola noći ja prvi osetim kišu, i na to razbudim putnice, koje su dobro zaspale bile, i mi bi se zaista na ovom zdravom i punom mirisa mestu odmorili bili, da nas kiša nije zbunila, koja je koja je do četiri sata posle pola noći po malo tek padala, a posle je sve jača i jača bivala.

Najposle nam ništa drugo neostade, no da naše putovanje produžimo zbog čega smo se na put  na novo spremili i oko 6 sati iz šume krenuli. Od našeg kladenčića udarimo na Štrbinu, atar Podgoričkij i Jelavičkij, posle dođemo u nebrojene livade na mesto „Pojenje“ zbog pojenja konja, stoke, marve i goveda tako nazvano, jer od onoga vremena o kojem sam spomenuo pa do onoga mesta slabo ili barem redko gdi vode ima.U vodi gdi je ovo pojenje, ima bakarna žica, a to posvedoćava onaj žućkasti skorup, koji se na vrh iste vode nalazi.

Odavde pa do sela Podgorca već nije više tako daleko, ali nam se opet zbog pljuska velike kiše daleko učinilo..

Na ovom mučnom putu one su više puta po nekij napitak iz svoje staklene tikvice, koja je lepo opletena bila,uzimale, a mene su nudile, osobito kad bi po nekij put zbog velikog pljuska pod nekij grm ili hrast stali bili, da se koliko toliko od kiše  zaklonimo i malo sačuvamo.Tako putujući ostavili smo sela Valakonje, koje je već u okr. Crnorečkom srezu Zaičarskom sa jedno 247 k. i 1317 duša, zatim pak Boljevac pa desno s one strane Timoka i najposle vrlo kamenitim i iskrivudanim putem i po najvećoj kiši stigli smo u 10 sati pre podne u selo Podgorac, gde nas je mesntij paroh g. Petar Milenković  vrlo lepo dočekao i ugostio.

Za vreme ručka Engleskinje su sa g. Petrom  Parohom mnogog i raznog razgovora imale, osobito o Crnogorcima, i o nekim predelima. One su ispitivale i za Vlase o svačemu, pa i o samom broju njinom, i kako žive. Na sva pitanja lepo, i dobro znao ij je višehvaljenij Sveštenik izvestiti, i toga radi toliko su ga zavolele, da su mu obećale poslati portreta Mirka i sadanjeg Knjaza Crnogorskog i jošt neki drugi slavni muževa fotografirana.Mi smo od našeg puta kroz i kroz mokri bili, i zato je nužno bilo, da se, da se u ugrejanoj sobi odmorimo, a naroćito da naše mokre stvari dobro osušimo. I zato ja idem u svoj kvartir u primiritelnom sudu, budući da kod rečenoga sveštenika malo je mesta za konak bilo.

Počem sam se preobukao i sve svoje stvari, pa i ono nekoliko knjiga, koje sam sa sobom imao, povadio iz torbe i po sobi razturio, da se što skorije prosuši, i sam sam malo legao na krevet da se odmorim. (4)

Pred veče otidem našim putnicama, te sam ij posle malo prethodnog razgovora u srbskom jeziku, a naroćito u ćitanju kako srbskom tako i hrvatskom poučavao. Posle toga mi je ona plava izjavila: da ona sumnja, da ćemo sutra moći u Zaječar koje zbog toga, što joj nije najbolje, a kojeg opet i zbog vremena. Posle ovog razgovora ja preporučivši se odem i ovo veče provedem sa starim moim poznanikom g. Petrom Parohom, koji je 1856.god. samnom gotovo po celom okr. Crnorečkom proputovao i razmotrio drevnosti u razvalinama nalazeće se. Mi smo se s osobitim čuvstvom sećali našeg prvog poznanstva, a osobito i onoga, kad smo u pešteru pri Podgorcu nalazeću se ulazili. Najposle okončavši naše razgovore ja se oprostim sa g. Popom i odem na moj kvartir, gdi sam se dobro odmorio.

Pre nego što sam ja 19. Avgusta ustao, ranim jutrom javile su mi Engleskinje preko svoga dragomana Mihla, da ćemo se toga dana u Podgorcu zadržati, a ovo je meni dobro došlo, jer i tako sam naumio bio isto selo malo obširnije pregledati, a počem je iz jutra bila velika magluština i rđavo kišno vreme, to sam si ja o istome selu Podgorcu ovo pribeležio: Podgorac je selo vlaško u Okr. Crnorečkom, srezu Zaječarskom sa 586 preko 300 duša i 740 por. glava. Osim parohijalne crkve ima ovde škola, u koju Vlasi vrlo slabo i rđavo svoju decu šilju. Ovo je najveće selo u celoj Srbiji; a posle dolazi Izvor sa 513 kuća gdi Srbi i Bugari među sobom složno žive, zatim dolazi Zlot selo vlaško sa 445 kuća. U Podgorcu su dve parohije, a ima i primir. sud, u kojem sam ja ovo beležio. Preko puta od primir. suda ima jedna četvorougaonim kamenom lepo ozidana česma, na kojoj je gore čardaklija.

Izvori i česme ovde su ćeste, i uobšte vode su vrlo dobre. Crkva koja ima u dužini 8 f. a u širini preko 4 fata pokrivena je ćiramidom, a inače je vrlo prosta i gotovo prazna. Zvonara je sasvim kvarna i na njoj su dva zvona. Kuće su obšte prilične i ponajviše su kamenitim belim ploćama pokrivene, koje se u mestu „Bogovinja“ koje za jedan sahat od Podgorca odstoi, gdi su ornice i više nji nekij zabran, vade. U istom selu ima 4 mehane. I ove Engleskinje prilježno su beležile, i sa svojom osobitom veštinom i oštroumijem i samim sviom pogledom na jednu ili na drugu stranu već su imali vredan i dostojan predmet za svoj tobolac i za beleženje.

One su i mene samoga često na ovo il na ono podsetile, kao što sam i ja njima pri njinom putovanju pomagao. Ovoga istoga dana posle ručka ja sam ij gotovo celo posle podne u srbskom jeziku nastavljao, a i po neke su beleške od mene iz moi zapiski crpile i ja sam ijm upravo pokazao, kako se ovo il ono selo, brdo, planina i t.d. ima napisati. Ovako odmorni i oporavljeni sutra dan u osam sati oprostimo se sa g. Parohom Petrom, posedamo na konje i ispraćeni Vlasima preko polja „Zabeo“ k severu, ostavimo s desne strane mnoge planine, između koji se dobro vidi „Rtanj“, zatim Lisovska planina i Šaška, pa i Vrška čuka, gdi je Parlator i granica, a s leve strane vidosmo Banjsku planinu, Stol,i onako jašući po prostranom predelu pređemo Zlotsku reku i stignemo u selo Sumrakovac u okr. Crnorečkom sr.Vražogrnačkom, gdi smo u primir. sudu i to na avlii pod jedno drvo, pa su kako Engleskinje tako i mi posluženi bili po  našem srbskom običaju, a kmet je seoskij i grožđa nam nabavio. Putnicima je u avliji nalazeći se „macko“ na kojem krivci kaznjeni bivaju, u oči pao, i odma su belešku učinile.

U ovom selu ima 180 kuća i 224 por. glave; zatim jedna kapela u kojoj se nesluži služba Božija, nego se samo krštava. Posle jedno po sata našega odmora odemo drumom preko ćuprije niz reku Timok a posle kosom uz breg, ostavimo Osnić, gdi ljudi imaju svoje zabrane a i obštinske šume, i pređemo preko Gamzigradske reke. Na jedno dobar po sata pred Gamzigradom vidi se granica srbsko-turska, gde se na kraj planine i dve karaule i parlator ugledati može.

Planina pak vodi vencem preko Tuke i zove se Šaška i polovinom je granica. Od turske karaule pa do kule Ljutice Bogdana ima tri sata. Na Šaški ima nekoliko naši karaula a turska je samo jedna i to na Tuki, a druga je je već čak na Radijevcu.

Kanicov crtež zidina Gamzigrada

Ovako putujući, beležeći i razmišljajući na jedan čerek sata spazili smo mnoge razvaline i ostatke mnogoorazglašenog Gamzigrada, koji je u jednoj lepoj ravnici i oko njega ima brežuljaka, na kojima se takođe nalazi stari razvaljeni zidina, iz koi se zaključiti daje, da su u ono doba kao neke predstraže morale biti. Sada su oko Gamzigrada njive i polja a i iznutra u njemu ima livada i obrađeni zemalja, na koima ponajviše kukuruz se viđa, a pre nekoliko godina, kad sam ja prvi put dolazio u Gamzigrad sa sadanjim Protom Zaječarskim, nije ništa bilo iznutra zasejano i mi smo na konjima kroz korov i trnje preko stena i obaljenog kamenja prolazili, diveći se mnogobrojnom rastenju „beli slez“ zvanom.

Posle toliko vekova i toliki razni katastrofa zidine Gamzigrada postoje u naokolo sa 20 kula ima oko 70 fati, a u širini 60f. i samo po 4 kule, koje su sve okruglaste formr, i sa dužine u pola su sačuvane. Ispod Gamzigrada teče neka reka, koja je negda veća i znatnija mogla a i morala biti.

Međutim u narodu se pripoveda: da su bila dva brata Gamza i Kosta, koji su imali sestru Vidu, a bili su vrlo imućni, pa su se dogovorili,te su sazidali tri grada, i to: Gamzigrad, Kostolac i Vidin.

Kad su ovi gradovi podignuti bili, onda je trebalo između nji granicu postaviti. No da bi ova dva brata tim lakše do svoje namere došli, oni su sa sestrom Vidomdogovore ovako:ko od nji iz ova tri gradapre s guskama dalje dođe, to će onda,gdi se oni sastanu granica biti, ali braća sestru obmanu,  jer su oni iz Gamzigrada i Kostolca s guskama na konjima pošli, dok je međutim njina sestra Vida guske pred sobom terala, pa je zato i manje prostora zemlje mogla preći. Ovako se videći prevarena, jer je njenoj braći veći deo zemlje zapao, ona je svoju braću, kao što se kaže, proklela ovim rečima: „Gamza brate! u gradu ti se zmije legle, a tvoj brate Kosto! grad se razvalio i tako razorio., da mu se i temelj teško poznati može“.

I zaista mi sada vidimo i jedan i drugi grad u ostatcima i razvalinama.

Od prvog ima dosta ostataka, a od drugog vrlo malo, tek se ponešto primećava i vidi, da je nekij grad morao biti. Vidin, grad na Dunavu blizu srbske granice, kao što je poznato i dabas postoi, ali koliko je ipak istine u ovome pričanju, to je naravno teško opredeliti. Engleskinjama su se ove razvaline mnogo dopadale, i govorile su, da takovi ostataka iz prošlosti, kao što je Gamzigrad, u Engleskoj samo jedan ima, jer su ostale ruine i ostatci manje sačuvani, pa zato govore one, trebalo bi da srbsko pravitelstvo osobito vnimanje obrati na ruine i ostatke prošlosti, a to ne samo na najstarije, nego i na one novije, koji zasecaju u povesnicu srbsku, kao što je n.pr.i onaj konak u manastiru Voljevači iz vremena Karađorđevog.(5)

Dr. Života Đorđević

Kraj 1. dela

NAPOMENE

1 Vlastoje Aleksijević, Savremenici i poslednici Dositeja Obradovića i Vuka Stefanovića  Karadžića, sa XV, st.155-158.-Narodna biblioteka, Odeljenje posebnih fondova, R. 425; G. Mjur Mekenzijeva i A. P. Irbijeva, Putovanje po slovenskim zemljama Turske u Evropi, Beograd, 1868; Steva Milovanov, Mis Adelina Pavlija Irbi-srpska dobrotvorka-Stražilovo, Novi Sad,1886, br. 45, st.1569-1574; M. Sv. Vulović, Mis Adelina Pavlija Irbi.-Srpske crkva. Kalendar za prestupnu 1912. godinu, Beograd, 1911, st.123-125; Arkadije Varađanin, Umrla je mis Adelina P.Irbi.-Letopis Matice srpske, Novi sad, 1911.sv.283,st. 78; Julka Jonić, Mis Adelina Irbi.-Žena, Beograd,1911, br.9, st.558; Mis A.P.Irbi- Brankovo kolo, Sremski Karlovci, 1911, br.36, st.561;Petar Marković, Mis Adelina Pavlija Irbi, Sarajevo, 1921; Jelena Lazarević, Engleskinje u srpskom narodu, Beograd,1929; Vasa Čubrilović, Bosanski ustanak 1875-1878, Beograd, 1930, st. 388, 416; Vasa Čubrilović, Mis Irbi u Bosanskom ustanku.- Pregled Sarajevo, 1933, knj.IX, sv.119,st.627-630; Stanoje Stojanović, Istorija srpskog naroda u srednjem veku. Izvori i istoriografija, Beograd 1937,knj.I, O izvorima,st.114-115. Plemenita Adelina Paula Irbi 1883+1911. O stogodišnjici rođenja, Sarajevo, 1938

2.Telegram Miloša Piroćanca Iliji Garašaninu od 27.VII 1862.-Arhiv Srbije, fond Ministarstva unutršnjih dela, 1862, prezidijal; V. Aleksijević, nav. rukopis,XV, šematizam za 1862. godinu, st.50; Josif Veselić, Moje putovanje po Srbiji s dvema Engleskinjama(od 13. avg. do 5. sept. 1862).- Svetovid, 3.IX 1863, br. 97, st.1; G.M.Mekenzijeva i A. P. Irbijeva, nav. delo, XII,1, 90-99; Milan Đ. Milićević, Spomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba, Beograd, 1888, st.32; Lazarević, nov. delo 57-58; Ljubomir Durković- Jakšić, Prilog proučavanju propagandnog rada za oslobođenje i ujedinjenje Jugoslovena, 1860-1862. god.- Istorijski zapisi, Titograd, 1964, knj. XXI, sv.1, st.34.

3  J. Veselić, nov. rad.- Svetovid, 3. IX 1863, br.97, st.1-3; 24. IX, 105,3.

4  J. Veselić, nov. rad.- Svetovid 10, IX 1863, br.100, st. 1-2.

Priredio za: Bora*S

Nastavak sledi…

_________________________________________________________________________________

MAGIČNA SVETA ZEMLJA -TIBET…

tamoiovde-logo

Spektakularni budistički manastiri i iskreni osmesi nomada, snežne planine, uspavana jezera i jasno plavo nebo – ovo je Tibet, magična sveta zemlja.

86424_mont-everest_af

Mont Everest se nalazi izmedju Nepala i Tibeta

Smešten na jugozapadnoj granici Kine sa Nepalom, Tibet zahvata površinu od 1.2 miliona km2. Prosečna visina ove visoravni je oko 4900m, te ne čudi podatak da se ovde nalazi oko 50 planinskih vrhova viših od sedam hiljada metara s dominantnim Mont Everestom, poznatim kao “Krov sveta” i “Sveti dom bogova”.

 

U istoriji Tibet se pojavio u VII veku kao ujedinjeno kraljevstvo, ali se ubrzo podelio na nekoliko teritorija. Ova velika visoravan predstavlja tradicionalnu postojbinu Tibetanaca, koji su preuzeli budizam od Indijaca. Do 1950. godine Tibet je bio nezavisna država na čelu sa Dalaj Lamom.

106796_zhondian--mulligan-stu_afNakon kraćeg oružanog sukoba godinu dana kasnije pripojen je Narodnoj Republici Kini. Danas, Kina upravlja zapadnim i centralnim Tibetom kao Tibetanskom autonomnom oblašću dok su istočni delovi visoravni deo provincija Sičuan i Ćinghaj.

Za vreme Mao Cedungove vladavine u Kini sproveden je teror nad stanovništvom Tibeta. Došlo je do uništavanja kuturnog nasleđa – budističkih manastira, svetilišta pa čak i do pokolja nad budističkim sveštenstvom i monasima.

Neki izvori napominju da je u ovom periodu stradalo više od 1.2 miliona Tibetanaca! Do liberalizacije režima došlo je osamdesetih godina XX veka, što je Tibetu vratilo religijsku slobodu.

53907_dsc32851284353632_gfPored bogate istorije, avanturisti posećuju ovu daleku zemlju i zbog prirodnih lepota. Ušuškana među stoletnim šumama, poput bisera nižu se prostana jezera. Neka od njih nalaze se veoma visoko, a najviše je jezero Gegri Nor smešteno na 5.627m nadmorske visine.

Prilikom posete ovom dalekom prostranstvu obavezno probajte tradicionalnu kuhinju koja se temelji na pečenom ječmu, mesu od jaka i tibetanskom čaju. Uživajte u pogledu na prelepu bivšu rezidenciju Dalaj Lame, palatu Potala i letnju rezidenciju Norbulingka koje su pod zaštitiom UNESCO-a.

Zanimljivo je da je Tibet sa ostatkom Kine spojen železnicom na kojoj se nalazi najviša stanica na svetu, te ovu vožnju “kroz oblake” niko ne zaboravlja! Tibet je svakako visoravan prirodnih čuda i fenomena, riznica kulturnih relikvija i odredište za avanturu života!

J. Мirković

Izvor: superodmor.rs- 21. 01. 2016.

__________________________________________________________________________________

DRVO U BORBI ZA ŽIVOT…

tamoiovde-logo

Neverovatan prizor: Drvo u borbi za život

U Nacionalnom parku „Olimpik“ u Vašingtonu nalazi se drvo koje se još uvek održava u životu samo zahvaljujući nekolicini korenova uronjenih u liticu.

images-2015-11-neverovatan_prizor_drvo_u_borbi_za_zivot_aps_842932505Veći deo drveta visi u vazduhu između dveju stena koje je razdvojio potok koji teče prema Kalejlok biču.

Iako deluje gotovo nemoguće, ovo drvo svakog proleća dobija novo lišće, uprkos tome što je veći deo njegovih korenova sasušen i visi iznad potoka.

U podnožju se formirala prostrana pećina, koja je dobila naziv Pećina drvetovog korena, dok se samo drvo najčešće naziva Drvetom života ili Drvetom koje beži.

Najzanimljivije je to što u ovom delu Amerike oluje nisu retke – pa ipak ovo hrabro stablo opstaje.

Izvor: nationalgeographic.rs/

________________________________________________________________________________

SEMETEŠKO JEZERO -ČUDO PRIRODE U SRCU KOPAONIKA…

tamoiovde-logo (1)

Semeteško jezero na Kopaoniku – jezero koje u sebi krije jedan zanimljiv prirodni fenomen – jezero po kojem ostrva plove.

f8105376cf5755840c470ee55123426d_lOvde možeš da uradiš ono što su samo bogovi mogli: da budeš, bar za kratko, gospodar ostrva i da ga pomeriš gde god želiš, zajedno sa sve travama na njemu, desetak ne baš malih stabala, i stazom dugom petnaestak metara, koliko je i veliko ovo malo čudo prirode.

Na Semeteškom jezeru, u srcu Kopaonika, ostalo je od većih samo ovo i još nekoliko manjih ostrva; neka su kupači već uništili.

Pomera ih vetar. Sad brže kad su grane pune lišća – objašnjava Zoran Sekulić dok staje na ostrvce i sprema se da ga motkom i mišicama odgurne od obale i prepusti vodi i vetru. Na vrhu sela Semeteš, četiri-pet kilometara od puta iz Raške za Leposavić, na jezeru, možda dugom sedamdesetak metara, plutaju zatravljena i korenjem drveća učvršćena ostrvca, zasad daleko od očiju radoznalaca. Jer, ovde malo ko dolazi. Preko brda su hoteli, skijaške staze, sjaj koji mami turiste. Ovde je tiho, sem ptica i retkog dozivanja seljaka ništa ne remeti planinski mir i teško je poverovati da je Raška tek nekoliko kilometara iza brda.

Dok oko drugih jezera kruže bajke o zmajevima i čudnim stvorenjima, spremnim da krhko ljudsko biće uvuku u dubine, Semeteškom jezeru meštani veruju, u njemu se kupaju, a ono, kažu, nikada nije uzelo žrtvu, ni čoveka, ni stoku koja u njemu utoljava žeđ. Ono je uvek isto, i kad se na planini tope snegovi i kad se spuste kiše. U njega ništa ne uvire, a izlazi mali potočić, pitom, dobar za zalivanje u vreme leta i kao da selu, dole niže, donosi neki blagoslov.

Jezero je poribljeno tek pre nekoliko godina. Doneli su šarana, babušku, ali od tog nimalo čudno jezero nije postalo lepše, ni ljudi oko njega nisu osetili korist.

Pre poribljavanja je jezero bilo bistro, kao oko. Sada ribe mute vodu. Da je Bog hteo da ovde ima ribe, bilo bi je mnogo ranije – kaže meštanin Milić Leštanin.

Uz jezero je vikendica, sada iznajmljena za kafić, vlasništvo sina Rada Petrovića, čoveka koji je godinama sanjao da ovo malo čudo prirode vidi što više ljudi. Pričao je, predlagao, pisao, radio i umro pre nego što je Semeteško jezero prigrlilo kupače i ljubitelje prirode.

semetesko_jezero_2Jezero je dugo mirovalo u nedrima Kopaonika i ne baš uzbudljivim pričama meštana, a kad su ljudi sa strane videli ostrva koja ‘hodaju’, u Semeteš su počeli da stižu i radoznalci, da gledaju, pitaju, snimaju, merkaju i mere.

Stigli su i ronioci iz Kraljeva. Posle njihovog oduševljenja, boravka pod vodom i svega što je nudilo ovo ‘gorsko oko’ Kopaonika, ostao je podatak da je dubina jezera do desetak metara, da su ploveća ostrva debljine do metar i po, ali i da u jezeru ima jedan otvor, ili rupa, gde ronioci nisu bili voljni da provere dubinu.

I zašto bi, možda je tako i bolje, da traže nešto ispod malog čuda prirode, plovećih ostrva koja šetaju na čudnom jezeru u nedrima Kopaonika.

Legenda o popu

Pričali su stari da se ovde spremio nekakav pop da vrše i uveo konje u gumno.“Nemoj, pope, danas je sveti Ćurik“, rekli su mu seljani. „Neka Sveti Ćurik ćuriče, ja moram da vršem“, rekao im je pop. Odjednom se zemlja prolomi. Ode i pop i žito i gumno. Na tom mestu se stvorilo jezero. Dole kod Rudnice su našli popovu kapu i to se sad zove Popovo polje

Autor: Srbiju volimo

__________________________________________________________________________________

MOSTONGA KOD SOMBORA, REKA KOJA NESTAJE…

tamoiovde-logo (1)

Nekada je bila snažna i moćna, reka bogatog sliva, koja je tekla uporedo s Dunavom, stvarala mnoštvo rukavaca, potoka, bara i mrtvaja, a danas je Mostonga reka koje praktično da više i nema.

mostongaaps_715820759

Foto: Milan Stepanović

Reku Mostongu formirale su vode velikih bara severno od današnjeg Sombora. Njena četiri kraka spajala su se u severozapadnoj okolini Sombora u jedan rečni tok, ukupno dug oko 90 kilometara, koji je tekao od sela Riđice i Stanišića na severu, duž somborskih salaških naselja Rančevo, Bilić, Nenadić, Bukovac i Čičovi, zaobilazeći Sombor sa zapadne strane, nastavljajući tok kraj sela Prigrevice, Doroslova, Srpskog Miletića, Karavukova i Deronja, sve do Bača i Bukina (danas Mladenova), odnosno Bukinskog rita na jugu, gde se Mostonga ulivala u Dunav.

Sve do početka XIX veka Mostonga je bila ćudljiva i hirovita reka, čas bara i mrtvaja, koja bi, krajem leta, skoro sasvim presušila, a čas podivljala i nabujala, plaveći okolne oranice, livade i naselja, duboka toliko da su njenim koritom komotno mogli da plove i brodovi dubljeg gaza.

Porečje Mostonge bilo je u srednjem veku ispresecano bezbrojnim rečnim rukavcima, mrtvajama, jezercima, baruštinama i močvarama iz kojih se poput ostrva i ostrvaca izdizalo suvo zemljište pogodno za nastanak manjih naselja. Sva ta velika vodena površina, najranije nazvana imenom Vojoš ili Vajaš (Voios, Woyas, Vayas), presecala je okolinu današnjeg Sombora, kao i ostatka Bačke, pravcem sever-jug, i često se pretvarala u razgranat vodeni kompleks koji je tekao uporedo sa Dunavom. Na obalama krakova Mostonge nastalo je krajem XIV veka naselje Sveti Mihailo (Sentmihalj), kasnije nazvano Coborsentmihalj – preteča današnjeg Sombora.

Ime ove rečice, slovenske etimološke osnove most, besumnje je starije od prvih sačuvanih arhivskih pomena i verovatno predstavlja trag starijeg toponimskog sloja, nastalog još pre doseljavanja Mađara u Panonsku niziju. Etimolog Petar Skok smatrao je da je prvobitno slovensko ime reke Mostonge bilo Mašteha, kasnije promenjeno u Mostoha.

Mostonga se, sa ovim imenom, najranije pominje u arhivskim dokumentima 1256. godine, kada je zabeležena kao Mastangam u Bačkoj županiji. Sa oblikom Meztongam reku je 1407. godine zabeležio mačvanski ban Jovan Maroti, navodeći da je preko Mostonge stigao do Santova (sela severno od Sombora). U jednoj presudi iz 1410. godine pominje se udolina koja se proteže od baruština Mostonge (Mosztonga) do sela Derž (starog naselja koje se nalazilo u okolini Bača). Pri nabrajanju voda u široj okolini Sonte zabeležena je oko 1450. godine i reka zvana Mostonga (aq. que fluebat vocabatur Moztonga), a nizom izvornika nešto kasnijeg doba reka je zabeležena kao flumen Mostongus.

Godine 1495. ime reke ponovo je zapisano sa oblikom Mosztonga. U XV veku rađena je i prva regulacija ušća Mostonge kako bi brodovi mogli da doplove da grada Bača. U turskom popisu i opisu naselja somborske nahije 1570. i 1578. godine zapisano je, arapskom transkripcijom, sa imenom Mostonga. U drugoj polovini XVI veka (1579) Mostonga je ucrtana na zemljopisnoj mapi Janoša Žambokija. U opisu jednog vojnog marša s kraja XVII veka (1688), zapisano je da je Mostonga s jedne strane okružena šumama i njivama, a s druge suvom trskom i travom. Pored Mostonge je u julu 1697. g. marširala velika vojska princa Eugena Savojskog, od Koluta prema Petrovaradinu, pred čuvenu Bitku kod Sente.

Brojni rukavci Mostonge dosezali su u prvoj polovini XVIII veka do samog središta Sombora, pa je zapisano da je jedan njen rukavac tekao odmah iza „kaštela“ grofa Jovana Janka Brankovića, nekadašnjeg somborskog kapetana i komandanta somborskih graničara, na čijim je temeljima nastala somborska Gradska kuća – dakle, preko današnjeg središnjeg gradskog Trga Svetog Trojstva. Krakovi ove reke prostirali su se i duž istočne strane grada, kroz predgrađa Banat (Mlake) i Crvenka, u kojima su neke od većih ulica nastale zapravo nekadašnjim koritom rukavaca Mostonge.

Kada 1768. godine Krajevska komora nije usvojila predlog somborskog senatora i gradonačelnika Josipa Markovića, koji je smatrao da bi u blizini Sombora trebalo da se prokopa plovni kanal od Mostonge do Dunava, činilo se da će Mostonga još dugo godina praviti probleme somborskom ataru.

Ipak, svega četvrt veka kasnije počelo se sa prokopavanjem Francovog kanala, koji je, u okolini Sombora, od današnjeg Štranda do Prevodnice kanala DTD, tekao dotadašnjim koritom Mostonge. Prokopavanjem kanala konačno je ukroćena ova hirovita rečica, čiji je vodotok od ovog  vremena postao znatno siromašniji.

Polovinom XX veka preostali deo toka Mostonge, od Sombora do Bača, uključen je u kanalsku mrežu DTD, pa je autentična reka ostala u svom toku još samo između Riđice i Sombora.

AUTOR: Milan Stepanović

Tekst iz knjige Milana Stepanovića „Kad bođoši behu mladice – uzrastanje somborskog urbaniteta rečju i slikom“

Pogledajte ostale fotografije

Izvor: nationalgeographic.rs

__________________________________________________________________________________

 

ZORE PRONAŠAO DŽINOVSKE PEČURKE…

tamoiovde-logo (1)

U Makedoniji džinovske pečurke težine 15 kilograma

Sakupljač pečurki u zapadnom delu Makedonije pronašao je dva ogromna vrganja, od kojih svaki teži više od 15 kilograma, objavio je na internet strani dnevnik „Nova Makedonija”.

pecurke-1

Ilustracija

Prema navodima lista, gljive do sada neviđenih dimenzija pronašao je stanovnik sela Kosovo na području Poreča, Zore Slijanoski.

Svake godine skupljam pečurke, ali nisam mogao da verujem svojim očima kada sam video ta dva velika primerka“, rekao je Slijanoski za Novu Makedoniju.

Prema njegovim rečima, koren jedne od gljiva bio je širok oko 60 centimetara.

Morao sam da se vratim kući u selo da uzmem motornu testeru da bih presekao tu pečurku, dok smo drugu pečurku čupali nas trojica dok je nismo izvukli“, rekao je Slijanoski.

On je dodao da su džinovske pečurke izazvale veliku pažnju u selu.

Sve komšije su došle u moju kuću da vide pečurke kakve u životu nisu videli“, istakao je Slijanoski.

Izvor: rts.rs/01. okt 2016/Beta

__________________________________________________________________________________

 

 

ĆIANDAO: JEZERO SA HILJADU OSTRVA ISPOD KOG SE KRIJU DREVNI GRADOVI …

tamoiovde-logo (1)

Jezero Ćiandao u Kini, poznatije kao Jezero sa hiljadu ostrva, smešteno je u provinciji Džeđang, oko 150 kilometara od glavnog grada Hangdžou. Ova vodena površina koja se ističe svojom neverovatnom lepotom, formirana je nakon izgradnje hidroelektrane na reci Ćinđan 1959. godine kad je dolina reke poplavljena u cilju stvaranja vodenog rezervoara.

jezero-ciandaoJezero Ćiandao je, pored 1078 ostrva, poznato i po svojoj kristalno čistoj vodi i bujnim šumama, međutim, ono što leži ispod njega je interesantnije i vrednije od samog jezera. Pre nego što je dolina poplavljena, u podnožju planine Vu Ši nalazila su se dva veličanstvena drevna grada Ši Čang i H Čang.

Ši Čang izgrađen je pre više od 1.300 godina za vreme vladavine dinastije Tang (618-907) i bio je važan kulturni, politički i ekonomski centar zemlje. H Čang je još stariji – osnovan je 208. godine u doba dinastije Han (206 p.n.e-220 n.e.) i služio je kao poslovni centar pokraj reke Ćinđan.

kina-podvodni-grad Oba drevna grada potopljena su u septembru 1959. godine jer je kineska vlada odlučila da su ovoj regiji potrebni hidrocentrala i rezervoar vode zbog povećanog rasta broja stanovnika u gradu Hangdžou.

Pored dva drevna grada, jezero veličine 573 kvadratna kilometra potopilo je još 27 gradova, 1.377 sela i oko 50.000 hektara obradivog zemljišta. Pod vodom se našlo na desetine hiljada kuća i 290.000 ljudi preseljeno je zbog ovog projekta, a apatija kineske vlade prema očuvanju drevnih gradova šokirala je sve.

ciandao-jezeroDrevni gradovi koje je prekrilo jezero Ćiandao ležali su zaboravljeni na dnu skoro 40 godina, sve dok Ćiu Fong, zvaničnik koji je zadužen za lokalni turizam, nije 2001. godine razgovarao sa ronilačkim klubom iz Pekinga o načinima da se ova zabavna i sportska aktivnost proširi i na Ćindao.

drevni-grad-kinaRonioci su iste godine zaronili u jezero i bili fascinirani otkrićem – gradovi su gotovo netaknuti stajali na dnu, a bile su sačuvane čak i drvene stepenice. O ovom otkriću je obaveštena lokalna vlast i postojale su razne ideje da se gradovi predstave turistima, pa je tako planirano da se oko njih izgrade zidine i gradovi izoluju od vode i isuše, međutim to se ispostavilo kao neizvodivo.

jezero-kinaDrugi plan je bila velika podmornica koja će se spuštati do dna kako bi turisti mogli da razgledaju gradove, međutim lokalni zakoni zabranjuju korišćenje podmornica u vodama van mora. Pored toga, ovaj plan je odbačen zbog rizika da bi strujanje vode koje bi izazvala podmornica trajno oštetilo ovo arheološko blago.

drevni-grad-pod-vodomGodine 2002. predložena je izgradnja takozvanog Arhimedovog mosta, odnosno plutajućeg tunela koji bi se nalazio u jezeru. Izgradnja ovog tunela je izuzetno komplikovana i sedam zemalja je uključeno u istraživanje koje će, ukoliko projekat bude realizovan, omogućiti turistima da posećuju podvodne gradove.

_________________________________________________________________________________

Izvor: kafenisanje.rs

_________________________________________________________________________________

 

DUNAV U SRBIJI-588 UTISAKA…

tamoiovde-logo (1)

Još jedno priznanje TOS-u za film „Dunav u Srbiji“

Promotivni film Turističke organizacije Srbije (TOS) „Dunav u Srbiji – 588 utisaka“ nagrađen je sa dva prestižna priznanja na osmom Međunarodnom festivalu turističkog i ekološkog filma „Silafest“ 2016 u Velikom Gradištu.

ekologija-ekoloski-dunav-priroda-vodotokovi-jpg_660x330

RTV (Jan Valo)

U konkurenciji od 180 filmova, od kojih je žiri odabrao 46 iz 22 zemlje, 33 u kategoriji turističkog i 13 u kategoriji ekološkog filma, „Dunav u Srbiji“ proglašen je za najbolji domaći turistički film i dobio nagradu za najbolji scenario.

Ta priznanja usledila su nakon velikih uspeha na međunarodnim festivalima u Berlinu, Varšavi, Velikom Trnovu, Iru Fushi (Maldivi) i Los Anđelesu, saopšteno je iz TOS-a.

U toj organizaciji navode da, kako tek predstoje takmičenja na međunarodnim festivalima u Karlovim Varima, Kanu i Zagrebu, sa velikim optimizmom mogu da očekuju da to neće biti konačan broj nagrada koje će film osvojiti.

TOS je za ovogodišnju glavnu temu promocije turizma izdvojila Dunav i vodeno bogatstvo zemlje,a film o Dunavu deo je te promotivne kampanje i prikazuje lepote tog evropskog koridora na svom toku kroz Srbiju.

Snimanjem filma su kroz kameru „uhvaćeni“ čarobni detalji reke koja spaja 10 zemalja i preko 100 miliona ljudi, prikazuje raznolikost predela i istorijskih lokaliteta, kao i turističke adute jedne od najvećih i nesumnjivo najlepših reka u Evropi i to na njenom 588 kilometara dugom toku kroz Srbiju.

Putovanje Dunavom je kao poseta muzeju evropske istorije, ispunjena „izložbama“ prirodnih dragocenosti i retkosti, dubokim slojevima kulturnog nasleđa, šarolikim životnim stilovima, živopisnim kulturama, događajima i turističkim sadržajima, atrakcijama, stoji u saopštenju.

Dunav je svedok vremena, on je stalan i stalno se menja, Dunav je nit koja spaja, poručili su iz TOS-a.

TOS takođe saopštava da se film može pogledati na Jutjub kanalu te organizacije http://www.youtube.com/watch?v=_TiHfYWhDmo

Izvor: rtv.rs

__________________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________

USAMLJENA DAGLASOVA JELA…

tamoiovde-logo

Usamljeno drvo na površini jezera

Malo više od sto kilometara od kanadskog lučkog grada Viktorije, na ostrvu Vankuver, nalazi se „Jezero vila“, a na njemu se može videti jedan sasvim čudesan prizor. Jedno malo, usamljeno drvo, uprkos svim zakonima prirode, pronašlo je svoj dom na stablu koje viri iz ovog kanadskog jezera.

Drvo_na_povr__ini_jezera_780906624

Foto: Profimedia

Jezero vila nalazi se, kako mu samo ime kaže, u udaljenom i nezagađenom predelu, blizu gradića Port Renfrju. Iz mira i spokoja kojim odiše jezero, izvire samo jedno duboko zaronjeno stablo.

Životom vezano za njega, na samom vrhu je tanko „drvo Daglasove jele“ .

S obzirom da je uronjeno stablo jedini izvor podrške i hrane zakržljalom drvetu, ceo prizor odaje utisak plemenite žrtve jednog skoro mrtvog starog drveta zarad opstanka mlađeg koje na njemu raste.

Za turiste, planinare i lađare, ova slika predstavlja jedinstven prozor u svet prirode i ponovnog rađanja.

Malo „bonsai“ drvo privuklo je mnoge fotografe koji su želeli da ovekoveče njegovu borbu za opstanak, a među njima i osvajača nagrade Nacionalnog istorijskog muzeja za najboljeg fotografa divljine.

Međutim, bez obzira na nagrade, svaka slika ovog drvceta, odanog svom mrtvom stablu, priča sopstvenu priču o simboličkom pregnuću za opstankom.

Izvor:nationalgeographic.rs

________________________________________________________________________________

REKA IZUZETNE LEPOTE – GOLIJSKA MORAVICA…

tamoiovde-logo

Izvorište Moravice se nalazi ispod najviših vrhova Golije sa severne strane i Moravica nastaje od Vučačke reke sa mnogobrojnim okolnim potocima.

b31e48ad1156c6afe725b85aca0eae7d_w740_h422_cp

Foto: srbijuvolimo.rs

Teče na sever i prima znatan broj  desnih i levih pritoka. Korito reke je zasuto šljuknovitim nanosom i većim delom degradirano usled veoma izražene erozije i bujičnih karaktera vodotoka. Moravicu, koja razdvaja masive Golije i Javora, obrazuju Golijska Reka i Jabukovački potok, sastajući se ispod Gleđice.

Moravica kod Međurečja prima sa leve strane Nošnicu, kod Bukovice reku Bukovicu, a nešto severnije Grabovicu. Desne pritoke su joj Pakašnica, Manjanski i Budoželjski potok, Lučka, Marina i Lišanska Reka. Na Moravici je 1904. godine izgrađen kameni most na principu klinova koji je jedan od najvećih jednolučnih mostova na Balkanu. Godine 1911. je u centru grada na Moravici izgrađena hidrocentrala, peta u tadašnjoj Srbiji.

Širina korita pod vodom se kreće od 2 do 3 m u gornjem toku, pa čak do 10 m na izlasku sa teritorije opštine. Količina vode varira od 30 do 1.200 lit/sec, dok se za vreme perioda povodnje količina vode povećava čak i za 100 puta. Stanje na vodotoku Moravice je jako izmenjeno u odnosu na nekadašnji period. Nestali su karakteristični virovi duboki čak i do 3 m, kao i brzaci od nagomilanog stenja i krupnog kamenja koji su činili izrazite bukove.

Danas je, usled intenzivne seče šuma na Goliji, ova, nekad jedna od najizrazitijih reka šumskog područja, postala bujičavi vodotok, što se odrazilo na količinu, sadržaj vode i nagli nadolazak vode, dužinu trajanja pomute, kao i na sadržaj i uslove razmnožavanja najzastupljenije riblje vrste u ovom vodotoku – potočne pastrmke. Najkarakterističnije i najvažnije desne pritoke Moravice su: Sapatnica, Golijska Reka, Pakašnica, Manska Reka, Budoželjska Reka, Lučka Reka sa pritokama Osoničkom i Rzinskom Rekom, Marina Reka sa pritokom Rašćanskom Rekom i Lišanska Reka.

Svi ovi vodotokovi protiču kroz ogolelo područje posečenih šuma i pretežno su bujičastog karaktera. Međutim, mali vodotokovi i potoci koji supritoke navedenih reka još uvek protiču kroz pošumljene terene i veoma su pogodni za uzgajanje mlađi potočne pastrmke u prvoj godini života. Leve pritoke Moravice su: Nošnica, Bukovička Reka, Grabovička Reka, Zarića Potok i Darijevića Reka. Na ovim vodotokovima nije registrovan izrazito bujični karakter, već su pomute kraćeg trajanja i bujice blaže izražene. U sliv Moravice spadaju i vodotokovi Mali i Veliki Rzav – prvi nastaje od Četovačke Reke kod Katića, a drugi od Presečke Reke kod Močioca.

 Izvor: :032info.net/ srbijuvolimo.rs

________________________________________________________________________________

IZNAD VODE…

tamoiovde-logo

Ovo je NAJLEPŠI most na svetu

Oblast Hubei u centralnoj Kini može da se pohvali najlepšim pontonskim mostom koji kroz prelep pejzaž prati tok reke.

6d9ab6b752cdc366edcc98fc20b0a80f

Foto: Facebook Pontonski most u Kini

Ovaj živopisni i bajkoviti predeo je ranije bilo moguće videti samo iz čamca.

Drvena promenada u Šiziguanu, prvi put je snimljena u subotu, da bi već sutradan, 1. maja na međunarodni praznik rada, otkrivena javnosti.

Dužina ovog mosta iznosi 500 metara, a njegova linija prati reku zavijajući između planina koje je okružuju.

13076974_1151834588201690_261675010393683706_nPosetiocima je omogućeno da šetaju u oba smera preteći tok reke. Pošto most pluta na površini, turisti stiču utisak kao da hodaju po vodi.

Ceo predeo je okružen šumom u neverovatnim tonovima zelene boje koja pruža osećaj spokojstva i mira, piše Dejli mejl.

Izvor: blic.rs/Daily mail , M. B.  | 02. 05. 2016
________________________________________________________________________________

Kinezi iznad vode otvorili ekološki auto-put

U planinskom delu centralne kineske provincije Hubei za saobraćaj je otvoren autoput iznad vode. On je dug 10,9 kolimetara, a deonica iznad vode proteže se čak na 4,4 kilometra.

566ce5b8fbd0e2b3e04bf18c98d38a7dU Kini je otvoren auto-put koji se nalazi iznad vode skoro polovinom svoje deonice.

Od 10, 9 kilometara, koliko je dug, 4,4 kilometra automobili se kreću iznad vode.

On je osmišljan kako bi se izbeglo nanošenje ekološke štete ovom kraju.

Projekat vredan 70 miliona dolara mnogi nazivaju jednim od najlepših na svetu zbog prelepe prirode kroz koju auto-put prolazi.

Očekuje se da će ovaj auto-put doprineti poboljšanju turizma u udaljenim selima i da će skratiti put do većih gradova u regionu.

Pogledajte kuda će se voziti vozači u Kini:

Izvor: blic.rs/B92 | 18. 08. 2015 

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

BARDSEJ, MALO OSTRVO 20.000 SVETACA…

tamoiovde-logo

Bardsej je nekada bio centar moći i jedno od najsvetijih mesta u Velikoj Britaniji, a danas je dom svega četiri stanovnika, koja na ostrvu žive bez električne energije, automobila i toaleta.

bardsejaps_143952272

Foto: Profimedia

Populaciju ostrva čini 200 sivih foka, 300 ovaca i samo četiri čoveka koja posete ovo ostrvo u toku godine. Na ostrvu Bardsej je odnos ljudi i ovaca veći čak nego i na Novom Zelandu. 

Telefonski signal, ukoliko možete da ga uhvatite, dolazi iz Irske, koja se nalazi 88 kilometara zapadno preko Irskog mora.  

Međutim, godinama unazad ovo malo ostrvo nije bilo zabačeno i zaboravljeno mesto, već je bilo superiornije u odnosu na kopno. Ovo ostrvce, površine nešto manje od dva kvadratna kilometra je tokom istorije bilo fascinantno mesto, piše BBC.

Smešteno 3,1 kilometra na istočnoj obali Velsa, u okrugu Llŷn Peninsula, Bardsej je danas poznato kao ostrvo 20.000 svetaca, koji predstavljaju najveću populaciju ostrva koja počiva na njemu. 

Brojne legende kažu da je Bardsej bio sveto mesto keltskih druida, kao i da je kralj Artur sahranjen upravo na ovom ostrvu. U šestom veku, kraljevi velških okruga Llŷn i St. Cadfan su započeli izgradnju manastira na ovom mestu. Potom su došli do sjajne ideje, da svako ko umre na ovom ostrvu, neće otići u pakao.

Već do srednjeg veka, Bardsej je postao jedno od najsvetijih mjesta u Britaniji, a mnogi su, jednom kad bi postali svesni da im se bliži kraj, na sve načine pokušavali da dođu do ovog ostrva. 

Zajedno sa verskom, došla je i politička važnost, jer su moćnici na ostrvu shvatili koliko je Bardsej važan hodočasnicima. Ubrzo su izgrađene i prve značajnije institucije, a kako je vreme odmicalo, počele su se graditi i obrazovne institucije.

Dokazi o naseljenosti ostrva sežu i do 7.500 godina p.n.e. Arheolozi su pronašli tragove 45 praistorijskih naselja na ostrvu, uključujući i primitivna oružja, sahrane i zemljane radove, koji su možda okruživali kuće.

Onda su došli sveštenici. Ostrvo je uskoro postalo poznato i kao britanski Rim, a tri posete Bardseju su vredela kao jedna poseta Rimu.

Nakon što je ostrvo praktično proglašeno svetim, godinama su se tela preminulih na njegovoj površini tu i ukopavala. Pretpostavlja se da na ostrvu od svega 1,79 kvadratnih kilometara površine ima više od 20.000 ukopanih ljudi.

Četiri preostala stanovnika ostrva se često šale da ne smeju da kopaju nigde na ostrvu iz straha da bi mogli da iskopaju neki skelet. Dešava se da zbog loših vremenskih prilika, kiše i jakih vetrova, stanovnici moraju da provedu na ostrvu i po nekoliko nedelja, ali priznaju da im mir, tišina i potpuno prekid komunikacije sa ostatkom sveta prija s vremena na vreme i da svoj život na ostrvu ne bi menjali.

„Bardsej je mesto jednostavnosti i daleko je od 21. veka“, kaže Ričard Farmer, predsednik Bardsey Island Trust, koje je kupilo ostrvo 1979. godine.

Ovo verovatno predstavlja izazov za sve koji žive ovde, na otuđenom strvu. Ali to ga takođe čini i spektakularnim mestom, koje morate da posetite, jer je Bardsej sveto mesto gde se mir, tišina i prirodna lepota susreću.

Pogledajte ostale fotografije

Izvor:nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________