ODRICALJKA
Biljno carstvo odriče se bilja,
putevi se odriču svog cilja.
Svog smisla se smisao odriče
odriču se reči svoje priče.
Kapi se odriču reke koju čine,
visine su pale u dubine.
Mrtvaci se odriču grobova,
a sanjari odriču se snova.
Na toj ludoj zemlji idem, vičem
ne pristajem, ja se ne odričem.
Brana Crnčević
Foto ilustracija: Bora*S
Bio je visok 2,7 metara
Još s devet godina Robert Vodlou prerastao je svog oca, a kasnije je postigao visinu od čak 2,7 metara i tako postao najviši čovek koji je hodao našom planetom.
Foto: Screenshot
Robert Vodlou rodio se 22. februara 1918. godine s gotovo četiri kilograma, a ubrzo nakon toga počeo je da raste neverovatnom brzinom, pa je već sa šest meseci imao 13,5 kilograma, što je dvaput više od normalne težine dece njegovog tadašnjeg uzrasta.
Kao petogodišnjak u dečjem vrtiću nosio je odeću čija veličina je odgovarala sedamnaestogodišnjaku.
Samo tri godine posle toga Vodlou je dosegao visinu od gotovo dva metra, tačnije bio je visok 1,87 metara, a težak 90,7 kilograma.
S deset godina je nosio cipele veličine 53, dok mu je na kraju noga stala u cipelu broj 110. Svaki par cipela morao je da plaća po 100 dolara.
Kad je Robertu bilo 12 godina saznao je da ima hiperaktivnu hipofizu, zbog čega je rastao neverovatnom brzinom. Godinu kasnije postao je izviđač, pa su morali da mu sašiju prilagođenu uniformu, vreću za spavanje i šator. Vodlou je u to vreme jeo čak pet puta više hrane nego njegovi vršnjaci.
On je bio najstariji od petoro dece. Svi članovi njegove porodice bili su normalne visine i telesne strukture. Kao mladić morao je da šije odeću, a za jedno njegovo odelo potrošilo bi se po tri puta više tkanine nego za odelo normalne veličine.
S devetnaest godina je i službeno postao najviši čovek na svetu s 2,59 metara.
Bio je poznat kao „nežni div“, a novac je zarađivao javnim nastupima. Prilikom jednog radijskog razgovora, novinar ga je upitao ljuti li se kada u njega ljudi ‘zure’, na šta je on samo mirno odgovorio: „Ne, i ja njih pogledam“.
Umro je u snu s 22 godine, 15. jula 1940, i to od infekcije stopala. Tad je težio 222,26 kilograma, a bio je visok 2,7 metara.
Kovčeg mu je bio težak 453 kilograma, a sahranjen je u rodnom gradu Altonu u američkoj državi Ilinois.
Porodica je odlučila da većinu njegovih stvari uništi, strahujući da bi mogla da se javno izlaže kao uspomena na “nekakvog čudnog lika”, piše „Biznis insajder“.
Izvor:b92.net/ Express/Ivana Barišić
_____________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE______________________________________________________________________________
NAJVEĆI CVET NA SVETU
Rafflesia arnoldii je najveći pojedinačni cvet na svetu.
Raste samo u kišnim šumama ostrva Sumatra. Iako postoje cvetovi koji su veći od ovog, oni su zapravo skupovi većeg broja cvetova.
Ovaj cvet raste do otprilike 1 m u prečniku, a može da dostigne težinu od 11 kg. Nema lišće, stabljike i koren kao ni hlorofil.
I dok većina cvetova uglavnom miriše, ovaj smrdi kao trulo meso pa ga često zovu i „cvetom lešinara“, ali ga ne treba mešati sa najsmrdljivijim cvetom na svetu, a to je Amorphophallus titanum.
Ovaj cvet je teško videti, naročito u šumama. Ponekad su potrebni i meseci da se pronađe, a on živi svega nekoliko dana. Velika je šansa da će on, ukoliko ove šume nestanu, takođe nestati. Već sada postoje ljudi koji imaju ovaj cvet na svom posedu i koji naplaćuju turistima da ga vide.
Retka „Mortiša“ cveta samo jednom u 15 godina.
Cvet koji potiče iz džungle na Sumatri ima izuzetno najneprijatan miris, koji podseća na trulo meso i može se osetiti sa više desetina metara razdaljine.
Džinovska biljka „amorphophallus titanium“ koja dostiže visinu preko 2.5 metra, cveta jednom u 15 godina a cvet živi samo jedan ili dva dana.
VIDEO http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=Lk8kEMaRN3g
OTROVNA BILJKA KOJA SE STIDI
Stidljiva mimoza je biljka koja naglo skupi listove kada je dodinete, da bi se samo par minuta kasnije potpuno oporavila.
Čim je dodirnete, njeni listovi se savijaju ka unutra, kao da se stidi ili beži od napadača.
Naučnici veruju da stidljiva mimoza koristi mogućnost savijanja listova da bi osujetila potencijalne predatore.
Poreklom je iz Južne i Centralne Amerike, ali može se naći širom sveta.
Otrovna je ako se proguta, a jačina otrova je kao kod kobre.
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE_______________________________________________________
RADAR U OKU
Dosadašnja naučna saznanja pokazuju da životinje vide svet na drukčiji način od čoveka.
Mačije „dihromatsko“ viđenje sveta
Pas, na primer, ne vidi da je lopta crvena, a ako se kotrlja po zelenom travnjaku, onda je i ne primećuje.
Dokazano je da ova životinja ne vidi da su predmeti crveni i teško može da ih uoči na zelenoj pozadini. Isti je slučaj sa jelenima, konjima i pčelama, koji takođe ne mogu da raspoznaju crvenu boju.
Njihovi fotoreceptori, ćelije osetljive na svetlost, nisu u stanju da registruju dužinu svetlosnih talasa koja joj odgovara.
Naučnici su otkrili da životinje opažaju boje drugačije od ljudi i mogu da vide svetlosne zrake koji su nama potpuno nevidljivi. Teško je zamisliti njihove vizuelne sposobnosti. Pomislimo samo na ptice čije vidno polje, zahvaljujući očima postavljenim sa obe strane glave, pokriva ugao od gotovo 360 stepeni, ili neke pauke, koji raspolažu sa po četiri ili šest pari očiju, a svako ima specifičan zadatak pri opažanju ili fokusiranju plena.
Građa njihovih očiju takođe može biti potpuno različita, kao što je slučaj sa složenim očima insekata i ljuskara. Njihovi organi vida sastavljeni su od nekoliko stotina telašaca nazvanih homatidi, a svako od njih doprinosi formiranju takozvanog „mozaičkog“ viđenja, koje nije tako oštro kao naše, ali je savršeno prilagođeno potrebama insekata da u toku letenja uoče i najmanji pokret u okolini. Osim toga, da bi do krajnjih granica povećalo sposobnost uočavanja pokreta, oko mora da registruje slike koje se veoma brzo smenjuju. Kod složenih očiju, ovu sposobnost omogućuju izuzetno aktivni fotoreceptori. Tako neki insekti mogu da uoče 330 slika u sekundi, što je zaista zapanjujuće u odnosu na svega 50, koliko u istom vremenskom periodu registruje ljudsko oko.
Grupa naučnika sa Univerziteta u Lundu, u Švedskoj, dokazala je nedavno koliko je vizuelni svet životinja pun iznenađujućih otkrića. U toku jednog istraživanja posvećenog građi insekata, otkrili su da krila pčela, osa i muva nisu tako prozirna, kako nam se čini, nego sadrže čitav kaleidoskop boja sa metalnim prelivima. Mada to niko nije očekivao, ove krhke i lagane tvorevine, kad ih posmatramo na tamnoj pozadini, kriju u sebi bogatu paletu boja upotpunjenu karakterističnim šarama.
Još 1843. godine, francuski entomolog Klod Šarl Guro zapazio je prisustvo boja na krilima voćne mušice. Ali, učinilo mu se da one zavise od ugla pod kojim dopire svetlost i od ugla posmatranja, kao kod mehurova od sapunice. Švedski biolozi uspeli su da dokažu kako boje zavise od građe samog krila, tačnije od razlika u njegovoj debljini, budući da ono nije glatko nego isprekidano mnogobrojnim ispupčenjima.
Prema tumačenju Justejna Kjerandsena, iz laboratorije u Lundu, u dodiru sa krilom, jedan deo svetlosnih zraka se odbija. Neki pogađaju gornju površinu krila i ne prolaze kroz njega, dok drugi prodiru do donjeg sloja. Kad se vrate do posmatrača, ova dva odbijena zraka mogu da se sretnu, da međusobno reaguju i, zavisno od svoje talasne dužine, određenu boju učine vidljivom. Suprotno onome što se događa na površini mehura od sapunice, čija je struktura promenljiva, boje na krilima insekata su stabilne.
O ulozi ovih boja, naučnici kažu da najverovatnije služe za prepoznavanje jedinki iste vrste, a posebno onih suprotnog pola. Posmatranja su pokazala da ženke ovih insekata obično imaju deblja krila pa su, uprkos istim šarama, njihove boje drukčije nego kod mužjaka.
Odavno je poznato koliko su insekti oprašivačI osetljivi na ultraljubičaste zrake, i koliko je ta sposobnost uticala na procese njihove paralelne evolucije sa biljkama čiji cvetovi ove zrake mogu da odbijaju. Ultraljubičasti zraci imaju talasnu dužinu manju od 400 nanometara, pa nisu prisutni u nama vidljivom spektru koji obuhvata čitavu gamu boja između 400 i 700 nanometara.
Za nas su nevidljivi, čak i opasni, jer ljudske oči i koža nisu od njih zaštićeni, ali su značajna komponenta svetlosnog zračenja u ambijentu, a i razne životinjske vrste ih primenjuju. Pčele i golubovi koriste ih za orijentaciju kad je vreme oblačno. Mužjaci i ženke senica, čije žuto i plavo perje nama izgleda istovetno, mogu međusobno da se prepoznaju po različitim ultraljubičastim nijansama na glavi. Ultraljubičaste mrlje koriste i neke vrste tropskih ribica, kako bi tokom sezone parenja prepoznale jedinke suprotnog pola.
U arktičkim prostranstvima, gde je prisustvo ultraljubičastih zraka veće, a sneg pojačava njihovo odbijanje, ovo zračenje stvara čudesno obojen svet nedostupan našem oku. Britanski naučnik Glen Džeferi, nedavno je u „Dnevniku eksperimentalne biologije“ objavio svoje otkriće da oči irvasa nemaju zaštitu od ekstremnih ultraljubičastih zraka i da opažaju svetlosne zrake sa talasnom dužinom između 350 i 320 nanometara.
Ova sposobost omogućuje im da prepoznaju boje snega i drugih elemenata u okolini. Kad je upotrebio kameru koja registruje ultraljubičaste zrake, Džeferi je otkrio elemente koji apsorbuju ove zrake i izgledaju crni u kontrastu sa belinom snega. Tako irvasi na snegu mogu da vide tragove urina, koji otkrivaju prisustvo predatora, a pronalaze i lišajeve, glavni izvor hrane tokom zimskih meseci. Na isti način, oni vide i krzno životinja, što omogućava da izbegnu susret s vukovima.
Informacije se najjednostavnije i najbrže primaju i šalju pomoću čula vida. Čovek je aktivan danju, pa je njegovo oko osetljivije na boju nego na svetlost. Na našoj mrežnjači postoji oko 160 000 štapića po kvadratnom milimetru, dok mačka na istoj površini ima 460 000 ovih telašaca osetljivih na svetlost. Ali, u poređenju s mačkom, naše oko je mnogo osetljivije na boje, jer imamo „trihromatski“ vid. Kod nas postoje tri vrste konusnih fotoreceptora osetljivih na boju, jedna za crvenu, druga za zelenu i treća za plavu, a njihova različita stimulacija omogućuje nam da vidimo i sve druge kombinacije boja. Međutim, većina drugih sisara, podrazumevajući i mačke, ima „dihromatski“ vid i raspolaže samo sa dve vrste konusnih telašaca, od kojih je jedna osetljiva na kratke talase (plavu i ljubičastu svetlost), a druga na srednje (zelenu i žutu).
Tri dimenzije
Ljudsko vidno polje u proseku pokriva ugao od 190 stepeni, pri čemu središnjih 60 stepeni obuhvata zonu binokularnog vida. To znači da predmete koji se nađu u ovom vizuelnom konusu možemo istovremeno fokusirati sa oba oka, pa smo zato u stanju da ih sagledamo u tri dimenzije i procenimo njihovu visinu, dužinu i dubinu.
Mačija prednost
Kao sve životinje iz ove porodice i domaća mačka ima veoma razvijeno čulo vida. Njeno vidno polje je gotovo iste širine kao naše, ali je pojas binokularnog vida znatno širi i zahvata ugao od punih 99 stepeni. Ovo predstavlja značajnu prednost u odnosu na naše vizuelne sposobnosti i omogućuje joj da sa izvanrednom preciznošću procenjuje razdaljinu koja je deli od plena.
Slepe tačke konja
Konj spada u životinje sa najširim vidnom poljem. Mada postavljene sa strane, njegove oči su okrenute napred, što svakom oku omogućuje monokualrni vid od gotovo 190 stepeni sa strane i 180 stepeni u visinu. Pritom pojas binokularnog vida zahvata 65 stepeni. Zbog toga vidno polje konja ima dve slepe tačke, jednu frontalnu, između očiju i drugu u visini repa.
Četvorooka riba
Ova vrsta ribe, poznata pod latinskim nazivom Anableps, pliva ispod same površine vode, a njene oči, podeljene na dva dela, imaju dve mrežnjače, gornju i donju, koje joj omogućavaju da vidi iznad površine i ispod nje.
S. Jovičić/
Izvor_zov.rs
TAMOiOVDE 