BESMRTNOST…

TAMOiOVDE_______________________________________________

POSTOJE LI ŽIVOTINJE KOJE SU BESMRTNE?

Besmrtnost je pojam koja je neprestano intrigirala čovečanstvo. Iako mnogi futuristi predviđaju da će ljudi u budućnosti naći tajnu besmrtnosti, sa njom će doći i novi problemi i nedoumice.

U potrazi za besmrtnošću ljudima nesumnjivo mogu da pomognu postojeća živa bića, koja su već sada besmrtna. U pitanju su životinje koje skoro nikada ne umiru od starosti, već od eksternih uzroka kao što su grabljivice, povrede i ostalo. Naravno, naučnici još uvek nisu sasvim usaglasili mišljenja oko definicije besmrtnosti, ali se većina slaže da su neka bića “biološki besmrtna”. Nabrojaćemo neka od njih.

  Tarigrade ili vodeni medvedi

 Tardigrade su mala stvorenja u proseku dugačka oko 1,7 milimetara koja žive u vodi. Odlikuje ih velika otpornost na ekstremne uslove, na kojima nijedan drugi organizam ne može da opstane. One mogu da prežive na temperaturi koja se kreće od apsolutne nule do preko tačke ključanja. Takođe mogu da prežive radijaciju i nivo zračenja stotine puta veći od onog koji ubija čoveka. Bez hrane mogu da prežive i do 10 godina. Za ova biće je karakteristično to što, kada se dese nepovoljni spoljašnji uslovi, ona ulaze u stanje hibernacije (anabioze) kada metabolizam prestane da im radi.

Dokazano je da u takvom stanju mogu da žive do 120 godina, mada neki naučnici smatraju da je taj broj i veći.

 

  Slatkovodna hidra

  Slatkovodna hidra je jednostavna vodena životinja iz tipa žarnjaka.

   Dugačka je do nekoliko centimetara. Naučnicima je interesantna zbog svoje sposobnosti regeneracije i činjenice da ne stari. One i ne umiru od starosti, već od niskih temperature zimi.

Besmrtnost ovog bića je prvi put pomenuta 1998. u naučnim radovima, ali se tek nedavno eksperimentima zaista potvrdilo da hidrine ćelije imaju sposobnost beskonačne regeneracije.

Naučnici sada pokušavaju da odgonetnu i bolje razumeju taj proces beskonačnog obnavljanja ćelija. 

 

Besmrtna meduza

 Posebna vrsta meduze latinskog naziva “Turritopsis nutricula” se još naziva i besmrtna meduza.

Ovo stvorenje je jedino živo biće koje, nakon što dostigne seksualnu zrelost, se ponovo vraća u seksualnu nezrelost (oblik polipa). Drugim rečima, one se kad ostare umesto da umru, podmlade i sve počnu ponovo. Teoretski, ovaj proces može da se ponovi beskonačno mnogo puta i zato se ova meduza naziva besmrtnom.

Predmet je interesovanja naučnika širom sveta.

 

Jastog

                                                                

 Za jastoge je karakteristično da sa godinama postaju više plodni i pogodni za razmnožavanje, zahvaljujući enzimu koji popravlja DNK kod.

Stručnjaci koji proučavaju jastoge smatraju da oni mogu da žive večno, i da umiru samo od povreda, bolesti i predatora.

 

Trepljasti crvi

  Trepljasti crvi su stvorenja koja žive uglavnom u morima, i manjim delom u slatkim vodama. Dostižu veličinu od par milimetara do nekoliko desetina centimetara.

Posebni su po tome što veliki deo njihovih ćelija predstavljaju matične ćelije. Stoga, kada se organizam preseče na nekoliko delova, svaki od tih delova će se razviti u novu identičnu jedinku nakon par nedelja.

Naučnici su čak dokazali da veoma mali deo jedinke (1/297) može da se razvije u nov organizam.

---

BUBAŠVABE – NAJPRILAGODLJIVIJI ORGANIZMI

Bubašvabe su prastari organizmi koji postoje na Zemlji oko 300 miliona godina.

Preživele su nestanak dinosaurusa, a i danas uspešno odolevaju našim pokušajima da ih istrebimo.

Kako uspevaju u tome?

     Bubašvabe su pravi svaštojedi

Bubašvaba mogu da jedu najrazličitiju hranu. Zabeleženo je, čak, i da su bubašvabe jele sapun, lepak ili kožu.

      Mogu dugo da opstanu bez hrane

Ne samo što mogu da jedu bilo šta, već bubašvabe mogu da prežive i do mesec dana bez trunke hrane i nedelju dana bez vode. Najbolji primer je činjenica da bubašvabe mogu da prežive i do nedelju dana bez glave.

      Fleksibilno telo

Telo bubašvaba je izuzetno fleksibilno, pa im omogućava da se zavuku i sakriju u najmanje rupe u zidovima, stenama ili kamenju.

      Brzo razmnožavanje

Postoji oko 4000 vrsta bubašvaba koje žive širom sveta u najneverovatnijim uslovima. Sve te vrste imaju zajedničku osobinu izuzetno brze reprodukcije. U roku od godinu dana, od jedne bubašvabe može da se stvori na stotine hiljada njih. Uglavnom se razmnožavaju polaganjem jaja. Veliki broj jedinki jedne vrste povećava verovatnoću da nekoliko jedinki preživi, ako se sredina izmeni. Tih nekoliko preživelih se ponovo razmnoži neverovatnom brzinom, pa sve u krug. Stoga ih je nemoguće istrebiti.

     Bubašvabe bi preživele nuklearno razaranje

Dokazano je da bubašvabe imaju izuzetno visoku otpornost na radijaciju, dovoljnu da prežive eksploziju nuklearne bombe. To se pripisuje njihovoj ćelijskoj strukturi, koje je izuzetno jednostavna, ali se često regeneriše.

      Neverovatna sposobnost prilagođavanja

Jedan od glavnih razloga što su uspele da toliko dugo opstanu je neverovatna sposobnost prilagođavanja najtežim uslovima. Nije im problem da žive u nepovoljnom sredinama, neke vrste bubašvabe su pronađene da žive u aktivnim vulkanima. Takođe, naučnici su fascinirani njihovom sposobnošću da brzo postanu imune na otrove koje im ljudi postavljaju.

Izvor:daliznate.com

---

Priredio: Bora*S

POJMA NEMAMO, TO SU MISTERIJE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________

ZALEDILI SE OD STRAHA: Babuni 5 dana ko kipovi.

Misterija u zoo-vrtu

Misteriozni strah spopalo je grivaste babune u holandskom gradu Emenu gde su u zoološkom vrtu pet dana prestravljeni sedeli kao kipovi, nisu se pomerali, ništa nisu radili i nisu jeli.

Protest: Babuni u Zoo vrtu

 Zaposleni u zoo vrtu bili su zbunjeni misterioznim strahom koji je obuzeo babune.

 Babuni, koji su razigrani i prilično aktivni, početkom ove sedmice su se zaledili od straha u svojoj nastambi u zoo vrtu. Mirno je sedelo 112 babuna, ništa nisu radili, nisu se pomerali, nisu jeli.

Zaposleni su morali jednog po jednog da unose i iznose iz „spavaonice“.

Neuobičajeni i neobjašnjivi strah počeo je da ih prolazi tek danas, kada su napokon počeli  da grickaju jabuke i ponovo se razigrali.

Biolog Vijbren Landman kaže da to nije prvi put da da je video babune u tom stanju.

Poslednji put se to dogodilo 2007. godine.

„Šta ih je prestravilo? Pojma nemamo, to je potpuna misterija. Ima više ideja, zemljotres, odbegle zmije, grmljavina“, rekao je Landman za BBC.

On je dodao da su se druge životinje u zoo vrtu ponašale uobičajeno.

Landman je rekao da je kontaktirao jednog eksperta za babune, koji mu je rekao da se u divljini ovi majmuni najčešće plaše nekih predatora, ali to obično ne traje duže od dan-dva.

VIDEO

Izvor:kurir-info.rs/02.08.2013.

________________________________________________________________________________________

Za razliku od grivastih babuna, zatočenih u ZOO vrtu , slobodni medvedi se, KAD NIKO NE GLEDA, okupljaju oko drveta i…(*)

 TAKO SE MEDVEDI UDVARAJU

 Medvedi trljanjem svog tela o stablo ostavljaju aromu putem koje komuniciraju sa ostalim medvedima, kojima tim putem javljaju za koju su ženku zainteresovani

Snimak medveda koji se igraju oko svog omiljenog drveta u Alberta parku oduševio je čuvare koji su postavili kamere, pomažući naučnicima u istraživanju životnih navika šumskih životinja, ali istina medveđe igre ima još zanimljivije naučno objašnjenje.

 Medvedi trljanjem svog tela o stablo ostavljaju aromu putem koje komuniciraju sa ostalim medvedima, kojima tim putem javljaju za koju su ženku zainteresovani, i ostavljaju im da odluče da li vredi oko toga izazivati tuču.

Oven Nevin, ekolog sa Kumbrija univerziteta u Velikoj Britaniji obavio je dvogodišnje istraživanje o medveđem trljanju o stabla.

Izvor:kurir-info.rs

---

 Priredio i *nekoliko reči dopisao: Bora*S

OSTAVLJANJE TRAGOVA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

„Ja  i sve prijatelje smatram tragom, jer da nije tako ne bih se uopšte bavio pisanjem. Čak i pisac ma koliko se pravio skroman, kako ja kažem u jednoj pesmi, osvrćemo se na svoj život drag s tajnom nadom, da smo ostavili trag. Cela stvar i jeste u tome što je pisačka želja primarna da ostavi trag o svom postojanju i o ljudima koji su postojali u vremenu dok je on postojao.“

BRANISLAV CRNČEVIĆ
(Kovačica, 08.02.1933 — Beograd, 14.04.2011)

Brana Crnčević je bio književnik, aforističar, novinar, scenarista. Rođen je 8. februara 1933. godine u Kovačici. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju karijeru je započeo kao službenik predstavništva zrenjaninske pivare u Novom Sadu, a zatim je usledila novinarsko-urednička faza. Bio je dugogodišnji urednik „Ježa“ i rubrike za kulturu u listu „Duga“. Objavljivao kolumne u raznim listovima i časopisima, među kojima su „NIN“, „Politika“ i „Pečat“.

Prvu knjigu za decu „Bosonogi i nebo“ objavio je 1963. godine, a potom i prvu zbirku aforizama Piši kao što ćutiš.

Na književnu scenu je stupio pod pseudonimom Vinon Rumski i Branislav BIP. Tokom svoje karijere duge bezmalo pola veka, objavio je tridesetak knjiga za decu, romana, priča, televizijskih drama, zbirki pesama i aforizama…

Dobitnik je nagrade „Zmajevih dečijih igara“ za izuzetan stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu 1987. godine.

BIBLIOGRAFIJA:
1963. Bosonogi i nebo;1963. Cipelice od krokodilske kože; 1963. Njen prvi čaj; 1965. Devojka sa tri oca; 1965. Kafanica, sudnica, ludnica; 1965. Piši kao što ćutiš; 1968. Dunavo; 1967 – 1971. Zanati; 1971. Kapetan i lula; 1971, 1981, 1989, 2006. Dnevnik jednog…  1978. Peta strana sveta; 1982. Sibiri; 1982. Emigrant i igra; 1984. Mrav dobra srca; 1985. Snovi bez tumačenja; 1990, 2006. Srpska posla; 1992, 2006. Srpska i hrvatska posla; 1994. Glasnik; 1997. Crni đavo, crveni rep I, II ; 2001. III; 2001. Pesme; 2003. Zaštitnica umetnosti i druge pripovetke; 2005. Zemlja nadimaka; 2006. Knjiga zadušnica; 2006. Obećani svet; 2007. Sedam mokrih majica i drugi zapisi; 2008. Ima da nas nema; 2009. Čuvari pepela; 2010. Šta ima.
Tekst: Aforizmi

Od kako sedim od kako sivim, ne stižem da se molim i kajem,
                                                                               u tvojoj ruci moja živi,
                                                                               u tvome srcu moje traje.
                                                                               . . .
                                                                               Odrobovao sam sve slobode,
                                                                               i bio žrtva mržnje svake,
                                                                               i ne dam da me iz tebe vode,
                                                                               u brodolomce i ludake.
                                                                               . . .
                                                                               A kada počnu košmarne zime,
                                                                               ako se spoji decembar s majem,
                                                                               šapni u sebi moje ime,
                                                                               i ja ću znati da još trajem.

KAD BI MENI DALI

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.
 
Igrali bi, pričali bi nešto,
trčali bi, skakali bi vešto
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali kišobran,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.

Kišilo bi, dok mi koračamo,
pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kišobran
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.

KRIK

U pesme skriven ko u šume,
u lišću reči i travi duše,
ja čekam da i zver razume
u mome grlu krik ugušen.

Kricima mrtvim zvona zvone,
mozak, ko nebo, naoblačen.
Suze mi kao zveri gone
a nemam kome da ih plačem.

I čujem svoje krike nove,
probijaju se kroz sve straže.
Dobro je što ih u grlu love
jer nemam kome krik da kažem.

BRANISLAV, BRANIK DECE
Branislav Crnčević, satiričar i humorista, pisac komedija i tužno-smešnih priča o životu ljudi. Čovek sa tucetom oštrih pera i jezikom koji ne prašta; čovek koji ismeva ludosti odraslih.
  Branislav, branik je dece, stvaralac koji se klanja detinjstvu i ume da ga, u svojim pesmama i pričama, uznese iznad života odraslih. Njima Crnčević traži crno pod noktima, smatrajući da je higijena, čistota čovekove duše, najvažnija u životu. A decu voli, zabavlja ih, zasmejava do suza. Svu decu smestio je u svoju knjigu Bosonogi i nebo.
  Onako velik, onako krupan, onako snažan, onako visok, onako rukat, onako kosat, onako plećat, onako nogat a, u stvari, Mrav dobra srca.
  Brana zna odakle dolazi kiša, gde sve pada kiša, na koga pada kiša, zna čak i kako je kiša stala:
 
A, evo, kako je kiša stala:
Zamislila se: gde bi još pala?
Pa nije znala.

  Kod Crnčevića nema šale, kad su u pitanju odrasli. Ali kod Crnčevića ima šale kada se obraća deci. On ume da se igra, zato ga deca često primaju u igru, a on ume igru da rasplamsa, da je produži, da je zasmeje, da je zavrti, a u centru svake igre je dete-čovek. Njegova pesma Igra počinje predivnim stihovima u slavu ljudskog roda:

Hajde da izaberemo dan.
Hoćete vi da ga izaberete?
Dobro.
Izaberite dan lep da kao čovek u pesmi stoji…

Dragan Lukić: „Moji savremenici“/Izvor:riznicasrpska.net

MRAV DOBRA SRCA
 
Tri miliona i jedan mrav žive, rade i spavaju
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu.
Oni imaju kuće na sprat, na tri, na devet spratova,
oni navijaju budilnike na pet, da bi se na vreme probudili.
Tačno u pet zazvoni milion satova,
tada mravi ustaju, galame, prave zbrku,
oblače se, peru zube u trku,
kada zazvoni šest nema nikoga u gradu;
svi su na radu.
 
Ujutro mravlje starešine po spiskovima prozivaju:
mrav taj i taj.
Mravi se po imenima odazivaju.
Svak mora da kaže: Tu sam! I: zdrav;
kada se javi tri miliona i jedan mrav
tada je spisku kraj.
 
Pri tri dana, tek što se jutro zaplavilo,
mravi se tri puta u grupe prestrojavali
i tri puta se prebrojavali.
Starešine su iz spiskova prozivali:
mrav taj i taj.
Mravi se, po imenima, odazivali.
Kako god okreneš: tri miliona mrava!
I kraj!
Šta je sa jednim mravom? Zar spava!

Sutradan isto, i prekosutra isto,
tri miliona mrava trese glavom:
Tu ima nešto čudno! Tu nešto nije čisto!
 
To zanimljivo postaje,
zašto, i koji mrav nedostaje?
 
Nema mrava koji je najviše pevao i galamio,
on se, zbog nečeg, osamio.
 
Šta mu je? — čude se tri miliona mrava
u mravljem gradu,
ispod velike kruške u hladu.
Šta mu je?
Zašto samuje?
 
Tri dana nije ni reč prozborio,
mravi koji sa posla kući hitaju
njegovu majku pitaju:
Da li se odobrovoljio? Da li je progovorio?
 
Tri dana ništa nije ručao,
sam je po gradu lutao
i zamišljeno ćutao,
ili na stepeništu čučao.
 
Svi se pitaju: Šta mu je?
Šta mu je? Zašto samuje?
 
Sve je u mravljem gradu zbunio.
Mrvicu keksa su mu nudili,
a on se uzjogunio:
nije ni prstom maknuo, niti je taknuo.

A jutros, tek što se dan zaplavio,
neko je bučno prozor otvorio
i mravljem gradu javio:
„Progovorio je! Progovorio!“
 
Zašto je mrav tri dana ćutao?
Što nije ručao?
Što je zamišljen gradom lutao?
I na stepeništu čučao?
 
— Pre kekoliko dana — veli — moj je tata
oterao gladnog cvrčka sa vrata.
I, sada, neću ni da se maknem,
dok ne dovedete cvrčka da sa mnom ruča
neću ništa da taknem!
 
Pa sada
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu,
tri miliona mrava trčka i traži cvrčka.

LJUTITO MEČE     Mesec obuko čizmice žute, oblaci obukli plave kapute pa cele noći nebom jezde.   Dole, u šumi, jedno meče zamišljeno, već treće veče, gleda u zvezde.     Meče se ljuti već treći dan što ga teraju u zimski san i zamišljeno stalno ćuti.   Tata se ljuti, mama se ljuti i svi mu vele:   Otkad postoje med i pčele, otkad postoje sunce i veče nismo videli takvo meče.     „Šta ćeš da radiš“, mama ga pita,   „kad lišće sasvim, sasvim požuti   i sneg napada iznad rita?“   A meče, ćuti.   „Šta ćeš da radiš“, baka mu veli,   „kad svet od snega sasvim pobeli?“     Tata se ljuti, mama se ljuti,   a meče ćuti.   Odjednom, meče ljutito reklo,   šta ga je peklo:   „Neću da spavam, neću, i tačka.   Zašto ne spavaju zec i mačka?   I ptica iznad naših glava   zašto ne spava?“   A onda tiho, tiho reče:   „Baš mi je krivo što sam meče.“   Sad mama ćuti i tata ćuti i svi su strašno zabrinuti. Meče se ljuti: „Uzeću“, kaže, „trotinet, idem međ decu, među svet. Neću da spavam. Neću, i tačka. Što ne spavaju zec i mačka?“   Mesec obuko čizmice žute, oblaci obukli plave kapute pa cele noći nebom jezde. A jedno meče već treće veče neće da spava. Gleda u zvezde.

NAJDUBLJE PLAVO OKO…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________

Bajkalsko jezero – sibirsko plavo oko

Bajkalsko jezero se nalazi u južnom Sibiru. Ima oblik polumeseca. Najdublje je na svetu i najveće u Evropi. Sa površinom od 31.500 kvadratnih kilometara predstavlja 20 odsto slatke vode u svetu (23.600 kubnih metara) neprocenjiv je prirodni resurs, ne samo Rusije, već čitave planete

Photo: Andrzej Barabasz (Chepry) / Wikimedia Commons

Bajkalsko jezero je sa dužinom od 636 kilometara, maksimalnom dubinom od 1.637 metara i 1.600 životinjskih i biljnih vrsta i odličan svedok istorije Zemlje. Zaštićeno je šumovitim planinama od kojih neke dostižu i više od 2.000 metara visine. Temperatura jezera, čije su vode besprekorno čiste i kristalno jasne je oko 10 stepeni Celzijusa

U maju, neposredno posle otapanja leda, Bajkal je proziran do 40 metara dubine. Poređenja radi, u drugim jezerima uglavnom se ne vidi ni do polovine te dubine. Najveći deo jezera zamrzne se tek u januaru i tada je sloj leda na nekim mestima debeo 1,5 metar. Okolni sibirski predeli zamrzavaju se mnogo pre Bajkala.

Od 2.700 vrsta ribe koje žive u jezeru Bajkal, više od 60 odsto njih ne postoji nigde na drugom mestu, poput golomjanke, velike ribe čije prozirno telo sadrži 50 odsto masnoća i može da podnese snažan pritisak na kilometar dubine. Druga endemska vrsta je slatkovodna foka. Ribari najradije love omul (slična šaranu), a prodaja njenog mesa, najčešće znači život za lokalno siromašno stanovništvo.

Bajkalsko jezero prima vode iz čak 336, što manjih što većih, reka od kojih je najveća Selenga.

Legenda kaže da je Bajkal starac sa 336 sinova i kćeri ali se samo jedno dete odmetnulo – u vidu jedine reke po imenu Angara, koja ističe iz jezera. Navodno je surovi, strogi Bajkal nameravao da uda ćerku za Irkuta, a ona se zaljubila u Jeniseja. Jednom, dok joj je otac spavao, iskrala se i pobegla sa svojim voljenim. Kad se Bajkal probudio i video da mu je ćerka otišla, pobesneo je. Orkanski vetar je dizao ogromne talase, lomio drveće, zveri su se razbežale, a ribe pobegle na dno jezera. Čak je odlomio stenu sa planine i bacio za odbeglom ćerkom. Stena je, navodno, pala na devojčino grlo. Umirujući Angara je plakala i molila da joj da malo vode i oprosti. Umesto vode dobila je očeve suze. Hiljadama godina od tada voda Angare pomešana sa suzama uliva se u Jenisej.

Bajkal je tmuran i strašan, a stena koju je bacio dobila je ime Šamanski kamen. Tu su se vekovima prinosile žrtve da se Bajkal ne bi naljutio, srušio stenu a voda poplavila svu zemlju!

Ako putnici žele bolje da upoznaju jezero koje ima i 27 ostrva, trebalo bi da plove najmanje mesec dana. Turističke brodske maršute obično traju pet-šest dana. Na obalama, neretko, videće medvede, lisice i srndaće. Na šumovitom vidikovcu uz Bajkal, odakle se pruža veličanstven pogled na jezero, na granama drveća vezane su mnogobrojne krpice i trake. Turisti koji su ih tu ostavili su, verovatno, poželeli da se jednog dana ponovo vrate na Bajkal.

Duboko jezero poznato i kao plavo sibirsko oko kao magnet privlači turiste iz celog sveta, a Rusi ga smatraju najvećim prirodnim čudom. Ime mu dolazi od tatarskog „bai-kul” što znači bogato vodom na jeziku naroda Kurikan koji je na ovom području živeo pre 1.300 godina.

Geolozi imaju zanimljive teorije o jezeru. Smatraju da je Bajkal u prošlosti bio jezero, danas je „more”, dok će u budućnosti biti okean!

b92/Slađana Raner/ Izvor: Politika

http://www.youtube.com/watch?v=iJlv9-Uy074

---

***

Muzika na zaleđenom Bajkalu

Grupa sibirskih perkusionista postala je pravi internet hit nakon što je objavila video na kom svira “bubnjeve od leda” na zamrznutom jezeru Bajkal.

Na minus 20 stepeni Celzijusa, ovi talentovani ljudi pronašli su inspiraciju u čitav metar debelom ledu.

“Osećala sam se kao da sviramo bubnjeve koje nam je ostavila priroda, sami pod suncem na zamrznutim vodama najneverovatnijeg jezera na svetu”, kaže arhitekta iz Irkutska Natalija Vlasevskaja (31) i organizator grupe perkusionista pod nazivom “Etnobit”.

Ovo jezero staro 25 miliona godina zamrzava se zimi i najstarije je i najdublje na svetu. Poslušajte za kakvu muziku je zaslužno.

B92

---

 

MEDVED RASTRGAO ŽENU…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

MEDVED RASTRGAO ŽENU KADA JE UŠLA U KAVEZ DA GA NAHRANI

ZRENJANIN – Veronika Sarčev (59) iz Stajićeva smrtno je stradala juče oko 13 časova u blizini etno-restorana „Trofej“ kod Stajićeva. Nesrećnoj ženi smrtonosne povrede naneo je mrki medved Miša, dugogodišnji stanar Etno-centra „Tiganjica“ na placu restorana. Okolnosti pod kojima je nesrećna žena izgubila život još nisu razjašnjene. Istražni sudija Osnovnog suda u Zrenjaninu Karolj Šmit nakon obavljenog uviđaja nije želeo da govori za medije.

– Bilo je strašno – govori očevidac događaja Nenad Makrić iz Srpskog Krstura. – Sa društvom sam bio na ručku u bašti restorana i krenuli smo ka kolima kada smo začuli vriske i zapomaganje. Vratili smo se nazad i videli strašan prizor. Medved, koji je bio u kavezu, napao je ženu koja je ušla da ga hrani i zgrabio je čeljustima za glavu. Svi, i osoblje restorana i prisutni gosti, pokušali smo da ga oteramo i spasemo. Bacali smo na njega kamenje, drva, neko je bacio ašov, ali on nije puštao žrtvu sve dok nije prestala da daje znake života. Tek onda se udaljio, pa smo mogli da napravimo prepreke. Tada je doktor Andreas Matuš, inače iz Nemačke, koji je bio u mom društvu, hrabro preskočio ogradu, prišao ženi i konstatovao da je mrtva. Sve je trajalo gotovo pola sata – Makrićev je utisak.

DA. NE BI ME BILO BRIGA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________

Da su me ukrali Cigani

Da su me ukrali Cigani u tužnom gradskom parku,
u mornarskom odelu, i nestali u mraku,
odveli bi me daleko, gde stiže samo želja,
pred začuđenim licem mojih roditelja.

Da su me ukrali Cigani, ne bi me bilo briga,
jer bih mislio da se samo nastavlja igra.
Svi bi tvrdili da sam sa srećne zvezde pao
i ništa o svom životu ja nikad ne bih znao.

Da su me ukrali Cigani, imao bih slobodu

da pijem svoje vino i pijem svoju vodu.

Bio bih bogat i voljen, a vračara bi mi rekla
da nemam svog imena i da sam bez porekla.

Da su me ukrali Cigani, još dok sam bio dete-
iz ovog mrtvog grada, iz nevolje i sete;
imao bih svoj šator i medveda na lancu,
svoju zvezdanu kuću, konja i hleb u rancu.

Da su me ukrali Cigani, provodio bih dane
Ležeći u travi kraj auto-strade,
Svirao bih gitaru i prelazio milje,
ljubeći jedno biće slobodno i divlje.

Miroslav Antić

---