DAN KADA JE OTIŠAO AUTOMOBIL SA KARAKTEROM…

Na današnji dan, 18. novembra 1985. godine u Srbiji-kragujevačkoj fabrici „Zastava“  prestala je proizvodnja popularnog i legendarnog automobila, „Zastava 750“, od milošte nazvanog „fića“.

Licenca je nakon završetka proizvodnje prodata turskoj fabrici „Tofas“ u kojoj se „fića“ proizvodio sve do devedesetih godina 20 veka.

Tako je maleni automobil i definitivno postao bitan deo automobilske istorije, ali se pasionirani ljubitelji ovog četvorotčkaša  trude da i dalje ostane na drumu.

Foto: magazinauto

Popularnost “fiće” ne prestaje ni posle više od tri decenije od kada je prestao da se proizvodi.

O tome  govore  podaci da u većini država nastalih na prostoru nekadašnje SFRJ postoje klubovi ljubitelja ovog automobila koji organizuju okupljanja širom bivše Jugoslavije.

U Kragujevcu postoji Udruženje ljubitelja fiće koje broji više od 170 članova iz desetak zemalja i koje svake godine se organizuje Fića fest.

---

„Proizvodnja automobila “zastava 750”, popularnog “fiće” u kragujevačkoj “Zastavi” počela je 18. oktobra 1955. godine. Bio je to mali jugoslovenski putnički automobil koji se proizvodio u Zavodu “Crvena Zastava” po licenci italijanskog “Fijata”.

U periodu od 30 godina proizvedeno je 923.487 vozila koje je nezvanično proglašeno za “nacionalnu klasu”.

Snaga motora bila je 23 KS (na početku proizvodnje) do 27 KS (u poslednjoj godini proizvodnje).

Poslednji proizvedeni automobil bio je model “Z-750 LE” koji se čuva u Muzeju “Zastava”.

Ukupno je u svetu proizvedeno 4.921.626 vozila, od toga u fabrici u Fijatu 2.695.197, u Zastavi 923.487, u Seatu (Španija) 814.926, Sevelu (Argentina) 304.016, u Nemačkoj (Fijat Nekter) 172.000 i u Čileu (Fijat) 12.000 automobila.

Početkom 50-ih godina 20. veka u Jugoslaviji se počelo razmišljati o proizvodnji putničkih automobila. Da bi fabrika bila rentabilna, trebalo je da proizvede i proda 10.000 automobila godišnje. Kako je u to vreme u Jugoslaviji standard bio nizak, a kupovna moć stanovništva mala, postavilo se i pitanje opravdanosti čitave investicije.

Vojni vrh je od rukovodstva preduzeća „VTZ“ u Kragujevcu tražio da se za potrebe vojske otkupi licenca za terensko vozilo Džip Vilis overland koja su bila prva vozila koja su 1953. montirana u Zastavi. Rukovodstvo Zastave je insistiralo i na proizvodnji civilnih putničkih vozila.

Započeti su pregovori sa italijanskim Fijatom, uprkos političkim tenzijama. Pregovori sa Fijatom vođeni su u vreme Tršćanske krize, vodio ih je inženjer Branko Nikolić, a uspešno su završeni nakon četiri meseca. Godine 1954. u Zavodu je započeta montaža vojnog terenskog vozila Fijat AP-55 (kampanjola) kao i putničkih vozila Fijat 1400 BJ i 1100 B.

Istorija Fiće počinje 1955. na sajmu automobila u Ženevi. Nekoliko godina ranije, Dante Đakoza, glavni Fijatov inženjer (1905—1996), dobio je zadatak da konstruiše malo vozilo za četiri putnika (za razliku od Fijata 500 Topolina, konstruisanog 1936. i koji je bio uzor mnogim proizvođačima malih automobila), prestao da se proizvodi 18. novembra 1985. godine.“

Fotografije: Nezavisne, arhiva Glas Šumadije

Referenca:glassumadije.rs

---

Foto galerija TAMOiOVDE

____________________________________________________________________________________________

 

MIT O PTICI…

Ako vam mnogo puta kažem da vas volim,

jeli to više ljubavi, ili je ista, jedna jedina?

Ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste živi,

je li to više zivota, ili je ovaj, jedan jedini?

Može li da se rodi pet miliona nečega,

a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog?

Tu umetnost pretakanja iz jedne vrste nečega

u drugu vrstu nečega zovemo naše sad i ovde.

Zar vam je važnije da preživite ma i nekako,

nego da dokučite šta je zivot?

Doživljaj ovog sveta kod vas je, na žalost, samo

doživljaj vaše vrste sveta.

---

Liričar eruptivne snage, ali mekog štimunga, Miroslav Antić, rođen je 14. marta 1932. godine u Mokrinu.

Mit o Ptici 

Ko u ramenima oseća zemljinu težu

kao prikriveni bol,

pripada potomstvu onih što su u drevna vremena

znali za veštinu lebdenja:

onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka,

ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra,

već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja

usnama zlatnim kao večnost.

To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili

neizlečivo mučenje da mislimo.

I u amanet dobili zenicu što ne sabira

i ne odašilje utiske,

nego je čulo sa iskustvima jednog sutra.

Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.

Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke

obrasle vetrom i svetlošću.

Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju

na njihov način letenja.

Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi

mogućnost da stvaramo takve oblike

iz kojih – kad se primakne uho i oslušne –

dopire lepet krila.

Ako se i znalo za postolja u njihova doba,

to nisu bila uporišta i temelji, već katapulti.

U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone

ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija

koje nas dovode na samu ivicu panike.

Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi.

U znak sećanja na te predivne, jake ljude,

pokušao sam jednog sumraka dole na obali reke

da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno.

Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote

koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest.

Pokušao sam da naučim svoje delo da misli.

Da ima belu radoznalost.

Usudio sam se da nađem odgonetku

da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe

ili smo sebi vraćeni.

Ali pre same odluke da priđem samom činu stvaranja

valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne,

suprotno klube svesti.

Bio sam dužan da ispitam da li rođenje nije

ili rođenje jeste

obična senzacija premotavanja živog.

Morao sam da oljuštim prethodnu opnu sebe.

Trebalo je da odložim sva druga već izučena učenja

i budem spreman da razjasnim da li je stvarno početak

baš tako – na početku.

Bio sam na putu da otkrijem

poslednju slobodu bezazlenosti:

razmak između pripadanja i pripadanja,

između izdvajanja-od i izdvajanja-u.

Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi,

da više ne činim nasilja,

jer nemam razloga da primoravam stvari

na nešto drugo no što oduvek jesu,

prevazići cu pravljenje i razumeti stvaranje.

Prevazići ću umetnost. Imaću živi dokaz

gde je početak i kraj kugle.

Zatim sam oprao tabane, čelo i oči u reci.

Moja večernja molitva bila je sva od sumnje.

Zar izučavanje stvaranja nije uporno raspitivanje

o svetovima što i ne znaju za protoplazmu,

a ipak žive i ipak su od nečega?

Možda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni,

jer iz njih dopire nešto što nazivamo: prazno?

Možda smo mi njima: ništa.

Možda smo mi njima: prazno?

Koliko puta su prošli kroz nas,

a i ne znamo njihovu nameru?

Koliko puta smo prošli kroz njih,

a i ne znaju našu nameru?

Da li je oblik oblik, ili je nešto drugo oblik?

Poklonio mi se vatar. Poklonila se tišina.

I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reči:

Kako da nađete granice i pročitate krajeve,

ako ih uporno tražite na mestu gde ih nema?

Svako je dno – svemir nečemu ispod njega.

Svako je nebo – plićak nečemu iznad njega.

Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?

U provinciji barskog bilja

i trska je primer za ogromno.

Kome je oko – okean, i kitovi su mu – trunje.

Ko hoće da opipa rubove neka ne isteže ruke.

Treba presaviti um.

Možda vi i znate da letite,

ali još niste probali na sve moguće načine.

Poklonio sam se vetru. Poklonio se tišini.

Mislim da sam razumeo.

Čitava stvar je, znači, u vatrometu hitrine

kojom se emituje i prima um u povratku.

Zato se kaže da dosezanje nije ništa drugo

do – prepoznavanje sopstvene poruke.

Zato se kaže da je prostor: iskustvo

kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir

kad nam se vratio iz budućnosti.

Možda me je to sunce pozlatilo na zalasku:

bio sam čudno smiren, sa riđim oreolom kose.

Bio sam spreman za stvaranje.

---

Samoća

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
koliko si u stanju
da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju
na ivicama svemira.
Sitne i zbujene
sabijaju se u galaksijama.

Seme sekvoja bira čistine
sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikada nije imao potrebu
da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepozaćeš po tome
koliko si u stanju
da prebrodiš trenutak,
jer trenutak je teži
i strašniji i duži
od vremena i večnosti.

---

Oči

U svakom septembru ima nečega nalik na tihe rastanke.

Primetiš to po igrama koje polako počinju da se sapliću.

Primetiš to po iskraćalom odelu, koje ostavljaš mlađem bratu.

Primetiš i po bajkama, koje smo do sad tako lepo izmišljali.

Primetiš kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Baš kao što je i svet sa one strane svoga oka.

Onome koga posmatraš u ogledalu s nadom, Ti si nada koju on gleda iz svog sveta.

Ne veruj ničemu što se može primetiti samo sa jedne strane vida.

Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap čiste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode.

Još ređi oni koji shvataju slobodu granice.

”Ne zidaj vrata veća od kuće”, kažu Eskimi.

To isto znači što i zidati prozore manje od očiju.

Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis.

Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina.

Ovako sam to čuo: ”Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću.”

Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: ”Niko me na svetu nije pokorio sem mene.”

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok toneš polagano u njih i paraš se, baš kao što i ove reči ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

 

---

Žeđ

Reka bi mogla da bude
okean, ako se zgrči
toliko ima u sebi
ogromne, večite vode.

Al ako ikada zapne
i umori se dok trči
umreće bez daljine,
umreće bez slobode.

Umreće u njoj vetar.
Umreće šume i žita.
Umreće bokori sunca
što se uz obalu pletu.

Zato ne sme da stane
i zato večito hita,
sa usnama od vode,
najžednija na svetu!

---

Jastuk za dvoje 

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja
I pogled crn.
Zavoli me
Kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
Da napravim jun.

I nemam obične sreće
I nemam obične grehove.

Podeliću sa tobom sve bolesti
i zdravlja.
Zavoli moju senku
Što se tetura niz mokri dan.

Sutra nas mogu sresti ponori
ili uzglavlja.
Svejedno: lepo je nemati plan.

Lepo je ne biti ni činovnik ni doktor.
Uputi
telegram mome ocu:
„Postoji tužna divota
vaš sin ne ume ljude da spasava od smrti,
on, znate, spasava od – života…“

Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše,
na cigareti,
i blatnjav hod duž ulica
koje sigurno nekuda vode.

Čak i kad ti se čini
da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago
i nekuda nas vode.

Bićemo tamo negde
možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni,
ili javno prokleti.

Budi uz mene kad odem.

Miroslav  Antić

_________________________________________________________________________________________

 

REKORDER EVOLUCIJE…

Jakutski konj, nacionalni simbol i junak mnogih mitova i legendi, dosadašnji je rekorder u brzini evolucije među sisarima

Ruska republika Saha, poznatija kao Jakutija prostire se na dalekom istoku Sibira i poznata je kao oblast sa najnižim temperaturama na svetu. Ovo veliko prostranstvo, iako hladnije od Severnog pola, stalno je naseljeno. Region u kome temperatura sa letnjih 30 stepeni zimi može pasti i do minus 60 nije standardno i idealno mesto za ljudska naselja.

Ipak, već vekovima ovaj prostor naseljavaju ljudi u čijem životu najvažniju ulogu ima konj. Jakutski konj je nacionalni simbol, junak mnogih mitova i legendi, u nekima od njih čak predstavljen i kao čovekov predak, a nedavno je postao i glavna tema biološkog istraživanja Univerziteta u Kopenhagenu.

Zahvaljujući ovom konju, koji svojom građom podseća na ponija, život jakutskog naroda je znatno lakši. U surovo hladnim uslovima sa velikim količinama snega, jedino on može da preveze robu i ljude, a bez ove životinje, stanovnici Jakutije bi zimi bili izolavani jedni od drugih. Osim toga, mleko i meso ovih niskih ali masivnih konja bitan su deo jakutske ishrane.

Za retke turiste ove oblasti, najupečatljivija slika su upravo konji koji trče snežnim predelima, žive napolju i uspevaju da pronađu hranu koja se nalazi i sedam metara ispod snega. Jakutski konji nisu divlji, ali ove domaće životinje ne žive slično kao njihovi srodnici u drugim krajevima sveta.

Iako su temperature ekstremno niske, vreme uglavnom provode napolju, a zbog prirodne nemogućnosti da im čovek obezbedi dovoljno hrane, često su prinuđeni da je traže kopajući zaleđenu zemlju i sneg. Kako ovi konji žive u uslovima u kojima drugi pripadnici njihove vrste ne mogu – pitanje je koje je pokrenulo međunarodni tim naučnika, predvođen doktorom Ludovik Orlandom da započne istraživanje njihovog genoma.

EVOLUCIJA NIJE MOGLA DA ČEKA

U istraživanju je korišćen genom devet sadašnjih konja ove ledene oblasti, genom jednog konja starog 5.200 godina i jednog koji je ove predele naseljavao početkom 19. veka, kao i veliki broj genoma drugih domaćih i divljih konja. Geni su pokazali sličnost između savremenih jakutskih i domaćih mongolskih konja, što ide u prilog zaključku istarživačkog tima, da su ove životinje došle između 13. i 15. veka zajedno sa ljudima iz Mongolije.

Simbol Jakutije zapravo je doseljenik, jedan je od zaključaka istraživanja koje je sproveo tim doktora Orlanda. Konji koji su bili autohtona vrsta ove oblasti, izumrli su pre oko 5.000 godina, bili su savremenici mamuta, a genomi dobijeni iz njihovih ostataka ne ukazuju ni na kakvu vezu sa današnjim jakutskim konjima.

Činjenica da jakutski konji žive u arktičkim uslovima tek oko 800 godina, dovela je do zaključka koji je najviše iznenadio istraživački tim. Ova životinja je dosadašnji rekorder u brzini evolucije među sisarima. Za samo 100 generacija, uspela je da razvije osobine neophodne za preživljavanje u novim uslovima a osam vekova je za proces evolucije izuzetno mali vremenski period, pa se može reći da je ova vrsta konja evoluirala gotovo preko noći. Ovako brze promene su svakako podstaknute ekstremnim uslovima života u kojima je opstanak bio toliko ugrožen da evolucija nije mogla da čeka.

Kod današnjih konja je u odnosu na njihove pretke iz Mongolije izmenjen fenotip, a geni su promenili svoju ekspresiju razvijajući osobine neophodne za opstanak. Ove genetske promene su uticale ne razvoj dlake koja je postala duga i gusta  pa stvara debelo krzno koje zadržava toplotu.

Promene su uticale i na veličinu tela, hormonske procese i metabolizam, kao i stvaranje potkožnog sloja masti koji je dobar toplotni izolator. Metabolizam jakutskih konja karakterišu velike sezonske razlike. Tokom kratkih toploh perioda kada su pašnjaci obrasli hranom, ove životinje akumuliraju rezerve masti, a tokom zime smanjuju svoje aktivnosti.

Tim naučnika je ovim istraživanjem otkrio slučaj izuzetno brze evolucije, ali i još jednu zanimljivu činjenicu – jakutski konji imaju genetske sličnosti sa drugim arktičkim vrstama, pre svega sa današnjim ljudima koji naseljavaju ovu oblast i mamutima koji su nekada ovde živeli. Ova pojava je poznata kao evoluciona konvergencija – fenomen kada nepovezane grupe organizama izložene sličnim uslovima života razvijaju i slične osobine u cilju adaptiranja.

Tekst: Jovana Nikolić 

Izvor: elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________

SEMETEŠKO JEZERO -ČUDO PRIRODE U SRCU KOPAONIKA…

Semeteško jezero na Kopaoniku – jezero koje u sebi krije jedan zanimljiv prirodni fenomen – jezero po kojem ostrva plove.

Ovde možeš da uradiš ono što su samo bogovi mogli: da budeš, bar za kratko, gospodar ostrva i da ga pomeriš gde god želiš, zajedno sa sve travama na njemu, desetak ne baš malih stabala, i stazom dugom petnaestak metara, koliko je i veliko ovo malo čudo prirode.

Na Semeteškom jezeru, u srcu Kopaonika, ostalo je od većih samo ovo i još nekoliko manjih ostrva; neka su kupači već uništili.

Pomera ih vetar. Sad brže kad su grane pune lišća – objašnjava Zoran Sekulić dok staje na ostrvce i sprema se da ga motkom i mišicama odgurne od obale i prepusti vodi i vetru. Na vrhu sela Semeteš, četiri-pet kilometara od puta iz Raške za Leposavić, na jezeru, možda dugom sedamdesetak metara, plutaju zatravljena i korenjem drveća učvršćena ostrvca, zasad daleko od očiju radoznalaca. Jer, ovde malo ko dolazi. Preko brda su hoteli, skijaške staze, sjaj koji mami turiste. Ovde je tiho, sem ptica i retkog dozivanja seljaka ništa ne remeti planinski mir i teško je poverovati da je Raška tek nekoliko kilometara iza brda.

Dok oko drugih jezera kruže bajke o zmajevima i čudnim stvorenjima, spremnim da krhko ljudsko biće uvuku u dubine, Semeteškom jezeru meštani veruju, u njemu se kupaju, a ono, kažu, nikada nije uzelo žrtvu, ni čoveka, ni stoku koja u njemu utoljava žeđ. Ono je uvek isto, i kad se na planini tope snegovi i kad se spuste kiše. U njega ništa ne uvire, a izlazi mali potočić, pitom, dobar za zalivanje u vreme leta i kao da selu, dole niže, donosi neki blagoslov.

Jezero je poribljeno tek pre nekoliko godina. Doneli su šarana, babušku, ali od tog nimalo čudno jezero nije postalo lepše, ni ljudi oko njega nisu osetili korist.

Pre poribljavanja je jezero bilo bistro, kao oko. Sada ribe mute vodu. Da je Bog hteo da ovde ima ribe, bilo bi je mnogo ranije – kaže meštanin Milić Leštanin.

Uz jezero je vikendica, sada iznajmljena za kafić, vlasništvo sina Rada Petrovića, čoveka koji je godinama sanjao da ovo malo čudo prirode vidi što više ljudi. Pričao je, predlagao, pisao, radio i umro pre nego što je Semeteško jezero prigrlilo kupače i ljubitelje prirode.

Jezero je dugo mirovalo u nedrima Kopaonika i ne baš uzbudljivim pričama meštana, a kad su ljudi sa strane videli ostrva koja ‘hodaju’, u Semeteš su počeli da stižu i radoznalci, da gledaju, pitaju, snimaju, merkaju i mere.

Stigli su i ronioci iz Kraljeva. Posle njihovog oduševljenja, boravka pod vodom i svega što je nudilo ovo ‘gorsko oko’ Kopaonika, ostao je podatak da je dubina jezera do desetak metara, da su ploveća ostrva debljine do metar i po, ali i da u jezeru ima jedan otvor, ili rupa, gde ronioci nisu bili voljni da provere dubinu.

I zašto bi, možda je tako i bolje, da traže nešto ispod malog čuda prirode, plovećih ostrva koja šetaju na čudnom jezeru u nedrima Kopaonika.

Legenda o popu

Pričali su stari da se ovde spremio nekakav pop da vrše i uveo konje u gumno.“Nemoj, pope, danas je sveti Ćurik“, rekli su mu seljani. „Neka Sveti Ćurik ćuriče, ja moram da vršem“, rekao im je pop. Odjednom se zemlja prolomi. Ode i pop i žito i gumno. Na tom mestu se stvorilo jezero. Dole kod Rudnice su našli popovu kapu i to se sad zove Popovo polje

Autor: Srbiju volimo

__________________________________________________________________________________

SVET JE MALI – PIDŽA JE VELIKI…

Ovaj razgovor je vođen i zabeležen početkom 2015. godine. Juče, 29. avgusta, Pidža je iznenada i zanavek otišao…

---

Dovoljno je reći samo Pidža i starijim i sredovečnim Boranima, ljubiteljima košarke bilo bi dovoljno da se sete legende ovdašnje, srpske, pa i jugoslovenske košarke. Ivica Pavlović- Pidža, jedan od najpoznatijih košarkaša Bora, kasnije trener u juniorskoj reprezentaciji Jugoslavije, školovani harmonikaš, vrsni kulinar i mađioničar. Sada u 58 godini života hoda ivicom gole egzistencije.

Zaljubljenik u sport najpre se oprobao, kao i sva borska deca, u fudbalu, ali je sudbina htela da postane košarkaš. Od trećeg razreda osnovne škole igrao je košarku, a prvotimac KK “Bor“ postao je kao “šestak“. Košarka se u Pidžino vreme igrala na otovorenom, dovoljan je bio obruč i tabla na drvetu u parku, na garaži.

To je ono vreme kada je Mali stadion bio hram malih sportova, vreme kada je više navijača i kibicera bilo na treninzima nego danas na prvenstvenim utakmicama. Vreme kada se sportom bavilo iz ljubavi, vreme kada su sportisti bili idoli. Pidža je sve to bio u borskim, pa i jugolsovenskim razmerama.

-U to vreme Bor se takmičio u Drugoj saveznoj ligi, pa u Prvoj B ligi Jugoslavije. Putovalo se od Triglava do Đevđelije, od Horgoša do plavog Jadrana. Na turnir povodom Dana rudara u Bor učešće su, pored nas, uzeli Partizan, Zvezda, OKK Beograd. Na Malom stadionu, koji ima kapacitet od 1.500 mesta, zbilo se čak 2.000 Borana. Zvezdu je vodio Bata Đorđević, otac sadašnjeg selektora Saše Đorđevića, ali KK “Bor“ ih je dobio sa pola koša razlike. Goranu Rakočeviću, ocu košarkaša Igora koga se mlađi više sećaju, driblingom sam „vezao noge u čvor“. Pao je na zadnjicu i seo na centar terena. Ne prekidajući sa vođenjem lopte prišao sam i pružio mu ruku da ustane. Nažalost, nas je Partizan pobedio sa pola koša, ali svakako je to bio spektakl-priseća se Pidža.

Po završetku sportske karijere završio je višu trenersku školu i bio član stručnog štaba juniorske reprezentacije Jugoslavije, kao “trener driblinga“. Juniorsku reperezentaciju su u to vreme činili, pored ostalih, Divac, Koturović, Lončar, Paspalj, Rađa, Kukoč, Rebrača… Saša Đorđević, Danilović…

-Svi oni, svi koji su nešto značili u sportskom i trenerskom košarkaškom smislu u Jugoslaviju su dolazili na našu Savaču. Lično sam učestvovao na 22 letnja kampa na Savači. Bili smo jači od Kopaonika i Zlatibora zajedno. Zlatne godine kampa na savači su 1976,`77. i `78. godina, tada je Bor bio zvanično regionalni centar košarke-s ponosom ističe Pavlović i dodaje.- Danas je to Niš, danas Savača više nema takav sjaj.

Lično se poznaje i, kako kaže, prijateljevao je sa Dušanom Ivkovićem, Batom Đorđevićem, Žeravicom, Lečićem, Maljkovićem, većina njih je bar jednom bila na Savači i držala seminare. U Šibeniku, gde je služio vojni rok, trenirao je sa Mokom Slavnićem, Jarićem (starijim), Macurom, Koprivicom. Tu je upoznao i košarkaškim mastorijama podučavao tada mlađanog Dražena Petrovića.

– Dražen je i tada trenirao po ceo dan. Strašan igrač, i drago mi je što sam imao privilegiju da sa njim treniram, pomažem mu, igramo jedan na jedan i dodajem mu lopte dok je neumorno trenirao šut. Petroviću su me kasnije pozvali kući na ručak, postali smo prijatelji- ponosno ističe Pidža.

Sa ništa manje ponosa ističe, da je imao čast da na jednoj utakmici u Paraćinu upozna Ćosića, Jelovca, Daneua, Zorgu, Plećaša, Tvrdića, kod koga je kaže jednom bio u Splitu.- Čovek je držao tv servis-kaže borska legend,  a govori o jugoslovenskoj košarkaškoj legendi.

Dragana Kićanovića Kiću upoznao je na jednom košarkaškom seminaru na Savači, 1979. godine, po povratku iz Manile gde su godinu dana ranije naši košarkaši postali prvaci sveta.

– Kića je od nekog čuo da ja izvodim uspešno mađioničarske trikove pa me je u Hotelu “Jezero“ zamolio da mu neki pokažem. Pristao sam uz molbu da odemo do Bora da ga upozna moj otac koji je bio okoreli partizanovac, na šta je on i pristao. Uđemo u naš stan i ja Kiću mom ocu predstavim kao mog prijatelja. Otac ga gleda i kaže: “Nešto si mi ti poznat“. Uskočim je zbunjen i kažem: “Tata, pa poznat ti je sa televizije“. Na šta će moj tata: “A, znama, znam, Ljuba Moljac“.

Ubrzo se pročulo da je Kićanović u Boru i ispred zgrade se okupilo puno ljudi, nije moglo da se iz zgrade izađe. Morala je da dođe i policija kakao bi obezbedila izlaz košarkaškoj vedeti Partizana i reperezentacije. Kića je usput podelio autograme i vratio se na Borsko jezero.

– Od tada smo postali veliki prijatelji i on sam je ponudio da mi bude kum kada se budem ženio, ali na dan moje ženidbe on je bio sa reprezentaciom na nekom prvenstvu. Međutim, iz poštovanja prema velikom košarkašu i mom prijatelju svom prvom sinu sam dao ime Dragan. Kiću ja, bez obzira što to nije postao i zvanično, ja smatram kumom. Ponekad se čujemo telefonom. Povukao se u “mirne vode“ i na Kopaoniku ima svoj privatni biznis. Nije red da ga pitam za detalje- kao da se pravda Pidža Pavlović.

Voli sport i danas, ali niko ga ne zove da pomogne borskoj košarci. Mlađi treneri u Boru, kaže, smatraju da sve znaju.

-Profesionalizam je doveo sport do propasti. Ne igra se više iz ljubavi, za ekipu, za grad, za reprezentaciju. Ne mogu da zamislim da se igrači ne odazivaju na poziv selektora. Košarkaške zvezde koje sam ja poznavao bi pešice došle na poziv selektora, to su bile ljudine. Navijam za Bor i Crvenu zvezdu, ali moram da priznam da i danas Partizan ima najjaču školu košarke iz koje izlaze košarkaške zvezde poput Kiće, Praje, Saleta, Danilovića, Divca, Paspalja… Nažalost takvo je vreme. U sve pore društva, pa i u sport, je ušla politika i napravila katastrofu. To nije dobro za našu omladinu- zaključuje Ivica Pavlović.

Pidža neizmerno voli Bor. Proneo je njegovo ime i slavu. Popularnost je prohujala, vreme kada su, kaže Pidža, mnogi poznati Borani voleli da se nađu u njegovom društvu, mnogi direktori da ga potapšu po ramenu. Bor nema toliko legendi u spomenaru svoje sportske istorije. Pidža svoju stranicu u toj slavi zasigurno ima.

Juniorski tim Bora, prvak Srbije 1976. godine

Ivica Pavlović-Pidža – pobednički pehar

Ivica Pavlović-Pidža

Izvor:bor-sve./07. 02. 2015.

Ivica Pavlović, februar 2015.

__________________________________________________________________________________

KAD TISA CVETA…

 Od 10-12. juna 2016. u Novom Bečeju

Tiski cvet je prastara vrsta insekta. Preci ove vrste nastali su pre oko 200 miliona godina.  Jedinke tiskog cveta su najkrupnije jednodnevnice. Danas je reka Tisa  jedno od retkih utočišta gde se Tiski cvet masovno roji svake godine.

Cvetanje reke Tise se odvija sredinom juna i traje 15-tak dana. Dešava se uvek u predvečernjim satima. Tada se na površini Tise na delu sa glinovitim koritom pojavljuju larve mužjaka, iz kojih se za par sekundi izlegu insekti.

Nešto kasnije se pojavljuju i larve ženki, a nakon toga počinje masovni “svadbeni let”, posle kojeg mužjaci brzo umiru.

Ženke još lete izvesno vreme uzvodno, a zatim se spuštaju na površinu vode i odlažu  6.000-7.000 sitnih jajašca (koje brzo tonu na dno reke) i umiru. Iz oplođenih jajašca za dve-tri nedelje izlegnu larve, koje se ukopavaju u glinoviti deo korita reke i tu rastu tri godine.

Novobečejska legenda kaže da se samo u vreme cvetanja Tise ostvaruju ljubavne želje zamišljene prilikom puštanja zapaljenih svećica u reku.

“Kad Tisa cveta” naziv je najromantičnije manifestacije u Novom Bečeju kojom se obeležava taj jedinstveni prirodni fenomen cvetanja reke, koji se odigrava samo na Tisi i reci Jang Cenk Jang u Kini.

Reč je o insektima čije larve žive 3 godine u mulju, a onda se u toku jednog predvečerja pojave na površini reke, obave ljubavni ples i odmah uginu, najpre mužjak, a onda i ženka pošto položi jaja. Tada Tisa izgleda kao da je uistinu procvetala.

U Novom Bečeju Tiski cvet, kako se naziva taj insekt prozirnih zlatnih krila, ima poseban značaj. Postao je zaštitni znak grada, pa je taj naziv dat i hotelu i spomeniku, suveniru…

Ali, u Novom Bečeju i legenda o ostvarenju ljubavnih želja je postala veoma primamljiva, pa je postala navika da se u Tisu puštaju svećice utisnute u čamčiće od liciderskih srca.

Zovu ih svećice želja, uglavnom ljubavnih. Svake godine domaćini se potrude da pripreme što bolji prateći program i sa gostima podele uverenje o ostvarenju želja. Tako, mnogi dođu na Tisu u Novi Bečej u vreme cvetanja reke da bi učvrstili svoju ljubav.

Izvor: agroinfotel.net

---

---

Cvetanje Tise u junu – Kanjiža

U narednih danima  pruža se prilika posetiocima da popodne između 18,00-19,30 časova uživaju u ovom  jedinstvenom prirodnom fenomenu  na šetališnoj stazi TISKI CVET na obali reke između rečnog graničnog prelaza  i  izletišta  na izlazu Kanjiže prema Horgošu.

Tri godine hibernacije za nekoliko sati života. Samo sa jednim ciljem – produžiti vrstu.

U neka davna vremena, ribari i žitelji okolnih, priobalnih sela nazvali su tu pojavu maglom – u suton, određenog dana tačno usred leta druga obala reke bi nestala na nekoliko sati uvučena u gustu mlečnu „maglu“.Verovatno su u ta davna vremena o ovoj pojavi ispredane priče i sigurno je ušla u nepisane anale neke pradavne „panonske mitologije“.

Ipak, to nije nikakva misteriozna pojava ili manifestacija onostranih događaja – reč je o prirodnom feno menu koji se skoro svake godine, u zavisnosti od temperature vode i vodostaja, odigrava na obalama Tise u okolini vojvođanske varoši Kanjiža i u narodu se naziva „cvetanje reke“.

Međutim, nije reč o vodenoj biljci već o insektu, zvanom tiski cvet ili Palngenia longicauda čije parenje predstavlja prirodni fenomen koji se događa celim tokom Tise, od Segedina do ukrajinske granice, pa i u nekim rekama koje se ulivaju u Tisu.

Slična vrsta insekata, Hexagenia Limbata, roji se još na reci Misisipi, na tromeđi država Minesota, Viskonsin i Ajova.

Autor: Mirko Miković

Turistička organizacija Kanjiža

Izvor: agroinfotel.net

---

ELDORADO…

Legenda o gradu od zlata

Legenda kaže da negde duboko u južnoameričkim planinama leži izgubljeni grad – Eldorado. Među brojnim koji su ga tražili najdominantniji su bili Španci, koji nikada nisu pronašli grad Inka za koji legenda kaže da je pun zlata. Da li ovaj grad zaista i postoji?

“Nalazi se na ostrvu usred slanog jezera čije je dno zlatno. U sredini ostrva nalazi se hram posvećen Suncu. Zidovi, krovovi, fontane…sve je tamo do suvog zlata” – ovakav opis zlatnog grada dao je vojnik pod komandom španskog osvajača Franciska Pizara.

Eldorado je izvorno bio naziv za čoveka, kasnije za grad, a nakon toga za celu zemlju. Prva legenda o Eldoradu govori o kralju, sinu boga Sunca koji je živeo u zlatnom dvorcu u kojem nije mogla prodreti dnevna svetlost, dok druga legenda priča priču o krunisanju prestolonaslednika.

Ove legende vremenom su se prepričavanjem promenile sve do kreiranja mita o Eldoradu kao zlatnom mestu, tako da se počevši od 1529. godine rodila zlatna groznica u potrazi za mitskim gradom!

Oko 1530. godine u kolumbijskim Andima, konkistador Gonzalo Himenes de Kesada naišao na Indijance plemena Muisko. Od indijanskih starešina je čuo mit o Eldoradu.

Priča je otišla dalje do Franciska de Oreljana i Gonzala Pizara koji su 1541. godine poveli slavnu ekspediciju u dolinu reke Amazon. Iako Španci nisu pronašli Eldorado, ipak su zgrnuli veliko bogastvo koje su zaplenili Indijancima Južne i Centralne Amerike.

Nemački baron Filip fon Huten, organizovao je još jednu ekspediciju, ali ga je njegova potraga za Eldoradom odvela u Venecuelu. Vekovima su avanturisti tražili tražili ovaj zlatni grad, i stotine ljudskih života je izgubljeno u potrazi za njihovim snom. Njihova požuda za zlatom odvela ih je na put bez povratka.

Edgar Alan Po napisao je pesmu Eldorado koja simbolično govori o vitezu koji traži ovo mesto, a koju je na srpski preveo Stanislav Vinaver. I danas aktivna legenda, Eldorado je ostao simbol nečeg što se želi a što je nedostižno. Možda u legendama ima i istine.

Možda je mitski Eldorado, zlatni grad iz bajke, zaista postojao. Ovaj legenda i dalje ostaje da golica maštu brojnih avanturista.

J.Mirkovic

Izvor: superodmor.rs/07. 04. 2016.

____________________________________________________________________________________

SAČUVAJ SVOJE PRAVO DA MISLIŠ, JER…

…bolje je i misliti pogrešno, nego ne misliti uopšte

Hipatija iz Aleksandrije

U 4.veku, u Aleksandriji je živela Hipatija, ćerka Teona, koji je smatran najučenijim čovekom u Aleksandriji.

Ona je prva žena za koju se sa sigurnošću može reći da je dala značajan doprinos razvoju matematike i o kojoj imamo neko biografsko znanje ili znanje o njenoj matematici.

Iako postoji značajna količina materijala o njoj, dosta toga je nesigurno, izmišljeno ili jednostavno pogrešno, tako da je teško znati tačno na čemu je radila, mada postoje neki specifični istorijski dokazi o njenoj matematici, kao i izveštaji o njenoj užasnoj smrti.

U vreme kada je Hipatija rođena, Aleksandrija je bila kosmopolitski centar, gde su se naučnici iz svih civilizacija okupljali da razmenjuju ideje. Veliki uticaj na njeno obrazovanje imao je njen otac Teon Aleksandrijski, poslednji matematičar koji je radio u Aleksandrijskom muzeju, tako da je Hipatija rasla u atmosferi učenja i istraživanja.

Da je Hipatija bila matematičar, to je van svake sumnje. Iako nemamo baš dokaze o njenim konkretnim podvizima u matematici, ni rukopise koji su zaista njeni, njena reputacija kao vodećeg matematičara i filozofa je potvrđena u starim rukopisima. Prema Sudi pisala je komentere na Apolonijeve Konike, Astronomski Kanon i Diofantovu Aritmetiku.

Najstariji zapisi dolaze od Suda Leksikona ili iz zapisa rane Hrišćanske Crkve, kao i sačuvanih pisama njenog učenika, Sinezisa iz Kirene. Mnogobrojni autori su pretvorili priču o Hipatiji u legendu o prekrasnoj mladoj paganki, naučnici koju su ubili hrišćanski kaluđeri u Aleksandriji. Neki pisci, govore o njoj kao o duhu Platona u telu Afrodite i o tome da se odmah posle njene smrti na Evropu spustilo mračno doba.
Bavila se matematikom, astronomijom i filozofijom.

Poznato je da je napisala opširne komentare čuvene Diofantove Aritmetike i Konusnih preseka Apolonija iz Perge, nekoliko dela iz filozofije, a bavila se i sastavljanjem astronomskih tablica. U njene pronalaske ubrajaju se hidromer (instrument za određivanje gustine tečnosti), astrolab (instrument za određivanje geografske širine i položaja nebeskih tela.

U pregledima istorije filozofije i dalje je često neopravdano zaobilaze, ali neosporno je njeno mesto u istoriji matematike kao prve žene koja je imala značajnu ulogu u razvoju ove nauke. Zajedno sa ocem Teonom pomagala je da se očuvaju neka blaga starih Grka iz oblasti matematike i astronomije.

ŽIVOT I LEGENDA

Hipatija je rođena u Aleksandriji, i tragično je stradala 415. godine. Iako nije problem odrediti mesto rođenja, istoričari nailaze na razumljive prepreke pri određivanju datuma.

Opšte prihvaćeno mišljenje je da je rođena oko 370. godine, mada mnogi autori smatraju da je umrla u šezdesetim, što bi značilo da je rođena oko 350. Kao argument za ovo mišljenje se navodi biografija Sinezisa iz Kirene, Hipatijinog učenika.

Iako ni godina njegovog rođenja (370.) nije sigurna, iz njegovih pisama pouzdano saznajemo da je učio od Hipatije oko 390. godine. Pa je logičnije (A. Cameron) da je učio od nekog starijeg, takođe, njegova pisma su puna poštovanja što ne ide uz sliku dvadesetpetogodišnje žene.

Drugi autori smatraju da je rođena oko 370. što bi značilo da je imala oko 40 kada je ubijena. U prilog ovom istoričari navode da ako je Teon je rođen 335. malo je verovatno da je dobio ćerku sa petnaest godina, tako da kasniji datum Hipatijinog rođenja prihvatljiviji. (M.Deakin).

Teon je bio neobično liberalna osoba u vreme kada su muškarci dominirali u intelektualnom svetu, a žene imale tek nešto bolji status od robova. On je ohrabrivao svoju ćerku da razvija svoj um i pomogao joj je da postigne akademsko znanje koje ni jedna žena pre nje nije imala. Teon je nadzirao njeno obrazovanje i kao njen tutor preneo je na nju svu svoju ljubav prema matematičkoj lepoti i logici. Uz matematičku obuku Hipatija je imala i formalno obrazovanje iz umetnosti, literature, nauke i filozofije.

Prema legendi Teon je bio odlučan da od nje napravi savršeno ljudsko biće, što je izuzetno, pošto su u to vreme žene nisu imale nkakva prava i smatrane su samo jednom vrstom vlasništva. Kao deo svog plana Teon je utvrdio režim fizičkih treninga za Hipatiju kako bi bio siguran da će njeno telo biti zdravo kao i njen dobro trenirani um. Takođe ju je savetovao da ne dozvoli nekom strogom religioznom sistemu da zaposedne njen život i isključi otkrivanje novih naučnih istina.

Teon joj je govorio:
– Sve religije koje zovemo dogmatskim su van logike i ne bi smele biti bezrezervno prihvaćene od osoba koje drže do sebe.

Veruje se da se Hipatija nikada nije udavala, umesto toga odlučila je da posveti svoj život intelektualnom radu. Postoje dokazi da je opisivana kao fizički lepa i da je nosila dronjavi ogrtač, omiljen od strane akademaca.

Hipatija je putovala u Italiju i Atinu gde je učila u školi Plutarha mlađeg a izučavala je između ostalog i dela Plotina, osnivača neoplatonizma, i njegovog naslednika Jambliha. Kada se vratila u Aleksandriju postala je učitelj matematike i filozofije.

Studenti iz celog sveta dolazili su u Aleksandriju da čuju njena predavanja. Hipatija nije podučavala u Muzeju, već je držala predavanja u svom domu koji je postao intelektualni centar gde su se učenici okupljali da diskutuju o naučnim i filozofskim pitanjima.

Oko 400. god Hipatija je postala upravnik neoplatonističke škole u Aleksandiji. Tamo je podučavala matematiku i filozofiju, a među njenim učenicima bilo je i dosta hrišćana.

Takođe, držala je i javna predavanja o Platonovim i Aristotelovim delima i donela je matematičke i filozofske diskusije u centar grada, gdje je njeno govorništvo i produhovljena mudrost, njena mladost i neverovatna lepota, počela da privlači veliki broj učenika i poštovalaca.

Nije oklevala da kaže šta misli, čak ni u prisustvu muškaraca, jer je imala veliko poverenje u sopstvene sposobnosti i inteligenciju. Iako nikada nije postala savršeno ljudsko biće kakvo je njen otac želeo, bila je svestrani i harizmatični učitelj, omiljena kod učenika i poštovana u intelektualnoj zajednici.

Pripisuje joj se rečenica:

,,Sačuvaj svoje pravo da misliš, jer bolje je i misliti pogrešno, nego ne misliti uopšte.“

Izvor:vesna.atlantidaforum.com

__________________________________________________________________________________

VELIČANSTVENOST, UZVIŠENOST I MISTIČNOST FRESKE „BELI ANĐEO“…

Predstavljamo vam pet neverovatnih stvari vezanih za Belog anđela

Arhanđel Gavrilo koji sedi na Hristovom grobu obučen u hiton beo kao sneg, misterioznim pogledom upoređivanim sa podjednako zagonetnim osmehom Mona Lize – bez razlike koji je ugao posmatranja – posetioce gleda direktno u oči.
I ostavlja ih bez reči…

Svojom veličanstvenošću, uzvišenošću i mističnošću freska “Beli anđeo” iz crkve Vaznesenja Hristovog manastira Mileševa ne može da se poredi ni sa jednom drugom, te ne čudi što se ubraja u najlepše radove srpske i evropske umetnosti srednjeg veka i što su putopisci 19. veka još u ona vremena jednostavno objasnili “da joj ni Đoto nije ravan”.

Skoro da ne može da se zamisli vreme kada je bila skrivena od očiju javnosti, a istina je da puna četiri veka ovu fresku koja je inače deo kompozicije “Mironosnice na Hristovom grobu” niko nije mogao da vidi, jer je u 16. veku preko nje bila naslikana druga freska.

Tako je “Beli anđeo”, kojeg su nepoznati autori naslikali još u 13. veku bio sakriven između 16. i 20. veka kada je crkva Vaznesenja Hristovog restaurirana, a gornja slika – uklonjena.

Izdvajamo pet veličanstvenih stvari vezanih za jedno od najvećih srpskih nacionalnih blaga.

Putovanje u svemir

Kada je iz Evrope poslat prvi satelitski signal u vasionu – u “paketu dostignuća zemljana”, a to je u stvari bila poruka eventualnim razumnim bićima u vasioni, bile su slike – čovekovog osvajanja Meseca, Kineskog zida i “Belog anđela”.

Osim što je vezana za “nebesa” i “onostrano”, freska je izabrana i kao jedan od najlepših i najstarijih umetničkih komada na svetu.

Pozdrav Evropljana Amerikancima

Prvi satelitski prenos video signala 1963. između Evrope i Severne Amerike sadržao je sliku “Belog anđela” među prvim kadrovima, koji su predstavljali pozdrav Evropljana Amerikancima.
Freska je izabrana kao najznačajniji komad umetnosti Starog kontinenta, i svojevrsni simbol mira, ali i zato što otelovljuje hrišćanske poruke – veru, ljubav i nadu.

Spasenje

Vaskrsenje Hristovo je u hrišćanskom učenju preduslov za buduće vaskrsenje svih pravednika, pa su pogledi vernika kroz istoriju često bili upereni u fresku “Beli anđeo” s verom u spasenje. To se činilo tokom svih ratova koji su kroz istoriju potresali srpski narod, zaključno sa NATO agresijom 1999. godine.
O čudima su svedočili brojni Srbi, ali i narodi drugih veroispovesti koji su neretko dolazili po pomoć kod “Belog anđela”. Prema rečima meštana ovog kraja, veruje se da je upravo ova freska zaštitila Srbiju od još jačih razaranja ’99.

Tajna čudotvorne moći

Čudotvorna moć freske vekovima se objašnjavala jednom legendom, koju vam u celosti prenosimo.

Srpski vitezovi, takozvani “čuvari koplja Svetog Đorđa” bili su poznati po svojim čudima, a ta čuda su pripisivana relikvijama koje su oni posedovali. Među “čuvarima” kruži priča o trojici vitezova koji su u crkvici na Crnoj stijeni čuvali Hristovu Plaštanicu. Krstaške horde, naročito templari koji su nadirali sa zapada te 1187. godine, pljačkali su i uništavali sve pred sobom.

Naoružani do zuba u metalnim pancirima i sa tri crne glave na grudima pojavili su se u sumrak pred crkvicom na Crnoj stijeni, jašući samo crne konje. Stotinjak templara imalo je samo jedan cilj – da uzmu Plaštanicu iz crkve.

Te večeri tri “čuvara koplja Svetog Đorđa” stala su pred strašnu vojsku kako bi sačuvali Plaštanicu. Metalni zvuk se čuo do duboko u noć. Kad je pao i zadnji vitez, na Crnoj steni ukazao se beli anđeo Gavrilo pokazujući prstom na Plaštanicu koja je polako nestajala u steni. Upravo na tom mestu 1227. godine kralj Vladislav, unuk Stefana Nemanje, podigao je manastir Mileševu.

Manastir Mileševa se nalazi kod Prijepolja na reci Mileševki. Zadužbina je kralja Vladislava iz 1234-35 godine. Godinu dana kasnije, 1236. kralj Vladislav je u Mileševu preneo telo Svetog Save.
Godine 1377. ovde se bosanski kralj Tvrtko proglasio za kralja Srbije.

Izvor: srbijapress.com/Telegraf

---

---

SRPSKA VERONA KOD ŠAPCA…

Ašikov grob na tromeđi Pocerine, Mačve i Posavotamnave privlači sve više putnika namernika, ekskurzija i turista. Belo srce rascepljeno napola posvećeno večnoj ljubavi Pavla i Đule

Obeležje večne ljubavi

„Ovde počiva priča o ljubavi. Pavle i Đula postadoše deca raja. Voleli se iskreno i do kraja“ , epitaf je na spomeniku srpskom Romeu i Juliji, smeštenom na tromeđi Pocerine, Posavotamnave i Mačve.

Obeležje čuva narodnu priču, koju je još u 19. veku zapisao Janko Veselinović (1862-1905), a lokalitet nazvan Ašikov grob danas sve više privlači putnike namernike, ekskurzije, turiste.

– Belo srce rascepljeno napola, kao simbol tragičnog kraja dvoje mladih, postavljeno je 2008. godine, a do tada, tu na brdu, stajao je samo mali kameni beleg bez datuma, sa krstićem i utisnutom šakom.

Turistička organizacija Šapca prepoznala je ovu, u narodu živu priču, kao svojevrstan turistički motiv – kaže za „Novosti“ Tamara Pejić, diplomirani turizmolog.

Pavla i Đule, bili su jedina deca dvojice najvećih gazda toga kraja – Jovana i Filipa. Zavoleli su se kada su se prvi put ugledali, ali su ljubav morali da kriju, zbog velikog rivalstva očeva. Posle dve godine, ipak, bili su otkriveni, pa je Filip saopštio da udaje Đulu, a Jovan naložio Pavlu da bira koju hoće – svaku osim Đule!

Kada su shvatili da im je ljubav zabranjena i da sudbinu ne mogu promeniti, dogovorili su se da se vide poslednji put, na mestu gde su se upoznali. Bila je jaka zima, vejavica i noć. Mladić je došao u zakazano vreme, ali je devojka kasnila. Dok je čekao, napali su ga i rastrgnuli gladni vukovi.

Đula je stigla kada su zveri već bile site, a jedan od vukova ispustio je pred nju krvavu Pavlovu desnicu. Uzela ju je, privila na grudi i – na mestu ostala mrtva!

Stari spomenik

Prema legendi, Jovan i Filip krenuli su da traže decu po tamnoj zimskoj noći. Sreli su se i, navodno, pomirili, ali je za Đulu i Pavla već bilo kasno.

A meštani okolnih sela Mrovske, Metlića i Goločela, koja se graniče kod Ašikovog groba, vele da je ovo mesto pouka i upozorenje do čega mogu dovesti mržnja i taština. I plaše se da zbog greha otaca obavezno ispaštaju njihova deca.

– Janko Veselinović zabeležio je tu priču kada je imao 29 godina, a ona je prethodno, već dugo živela u narodu. Kao i Vilijam Šekspir, koji je pisao o tragičnoj ljubavi u Veroni, 300 godina pre njega, Janko je pomogao da se sačuva od zaborava priča o Pavlu i Đuli. A sa pozicije turizmologa, nije ni važno da li je ona tačna ili ne – objašnjava Pejićeva.

Prema njenom mišljenju, Pavle i Đula spadaju u domen srpske nematerijalne kulturne baštine i nema razloga da u doba modernih komunikacija, ne podsećamo na nju.

TOŠ je Ašikov grob uvrstio u turističku ponudu grada, a oživljavanje istorijske planine Cer svakako će doprineti atraktivnosti ovog mesta.

JANKO HTEO DA SPALI RUKOPISE

MAČVANSKI pisac Janko Veselinović (1862-1905) bio je sveštenički sin, učitelj, novinar, ali i predsednik posavotamnavske opštine Koceljeva. Ipak, prvi njegov pokušaj štampanja pripovedaka 1886. završio se neslavno jer mu je urednik „Misli“, Kosta Arsenijević, vratio rukopis sa savetom „da se mladi uča ovoga posla okane“.

Janko je hteo da spali sve što je napisao, ali ga je odvratio prijatelj Jova Aleksić, unuk hajduk Stanka, junaka dela po kojem je Veselinović ostao prepoznatljiv.

Aleksandra DELIĆ
 Izvor: novosti.rs | 14. januar 2016.

_________________________________________________________________________________

BAJKAL, SVETO MORE SIBIRA…

 Zemlja svetlucavih reka i jezera, crnih šuma i pokislih stepa (prvi deo)

Sedeo sam u sred Sibira na obali nemirne Angare, ćerke starog Bajkala, i čeznuo za tihim Donom. Za onim vratancima kroz koje, iz stočnog dvorišta Melehovih, staza vodi pravo do Dona i kroz koje je Aksjuša Astahova, noseći u ruci kofu za vodu, malo – malo pa zamicala ka reci, sve od puste želje da je odozgo ugleda Griška, Šolohovljev.

Dole, plava i vitka Angara, tekla je ka dragom Jeniseju, sa kojim je davno nekad, govori legenda sa Bajkala, čežnjom spojena, i sa njim, tako, sve do Severnog ledenog okeana.

Sat, dva kasnije, u salonu knjeginje Marije Volkonske, u kući kneza Volkonskog, na kraju sibirskog grada Irkutska, slušao sam priču o čežnji i nadi.

O tome kako je knjeginja Marija, generalska ćerka, ni časa ne časeći, iz Moskve stigla u Sibir, u Irkutsk za svojim voljenim mužem, knezom Sergejom, dekabristom, carskim prognanikom… On kao carski zatočenik, ona za njim, dobrovoljno…

I u susednoj odaji kuće Volkonskih, odmah pored belog, drvenog paradnog stepeništa, pričalo se o neugasloj čežnji.

O Kamili Petrovnoj Ivoševoj, koju je, kao i Mariju, ta ista čežnja dovela do Sibira da se u zatvorskoj ćeliji venča sa okovanim mužem, carskim prognanikom, da u ćeliji, uz muža, dobrovoljno ostane narednih godinu dana, i da posle, majci u Moskvu, napiše: – Cela godina prošla mi je kao najsrećniji dan…

Umesto leda i snega, pustih prostranstava tajge i beskrajne stepe, u Sibiru dočekale su me priče o čežnjama i nemirima tako uobičajenim i ljudskim.

Gledao sam čarobnu Angaru, a srce me vuklo Donu… Te puste i beskrajne, nemirne dubodoline ljudske duše, i neispitane, pune iznenađenja, kao sibirske reke i planine…

Jesenjeg ranog popodneva, na aerodromu u Irkutsku, posle šest sati leta od Moskve, 6.000 kilometara preko Urala i azijskih stepa, bezmalo do mongolske granice, video sam srce Sibira.

Odozgo, sa neba, bila je to zemlja svetlucavih reka i jezera, crnih šuma i pokislih stepa, beskrajno dugih, snegom ogrnutih planinskih venaca, dole, na aerodromu, zemlja hladnog vetra koji je brijao pistu, i sibirskih brvnara, šarenih, ukrašenih prozora, koje su se pod niskim oblacima gubile među belim brezama po okolnim brežuljcima.

S neba, pali smo u daleku nepoznatu zemlju, u Irkutsk, grad na Angari, centar ruske oblasti velike kao Britanija i Francuska zajedno, u kome živi 700.000 stanovnika.

Glavnom irkutskom ulicom, prostranim bulevarom, širokim kao beskrajne tajge oko grada, dugim sedam kilometara, u kasno popodne i nema mnogo vozila.

Projuri po koja limuzina sa zatamnjenim staklima i volanom na desnoj strani, po neka “lada” zamakne u sporednu ulicu, među blokove sivih socrealističkih zgrada, oronulih fasada, građenih sve nalik jedna drugoj…

U jednoj od sporednih ulica, na putu ka kući kneza Volkonskog, sa strane ostane i spomenik Lenjinu, a odmah iza, u ušorenoj uličici već su naređane sibirske kuće, jarkim bojama izmolovanih spoljnih zidova i prozora, sivih krovova, svaka sa tek malom okućnicom, i ogradom koja zaklanja pogled u dvorište.

Kuća kneza Volkonskog građena je od drveta, još pre 170 godina u selu Urik, u stepi iza grada, pa je onda rasklopljena i na lađama preneta u Irkutsk, da bude dom kneza Volkonskog i njegove porodice, tek pošto je, kao dekabrista, carev protivnik, knez u Sibiru odrobijao deset godina teškog rada i pošto je stekao malo slobodice.

Kada je 1856. godine knez amnestiran, ostavio Irkutsk i vratio se u Moskvu, svom starom domu, kuću je kupio bogati trgovac, kasnije je bila dom ratne siročadi, pa kasarna kozaka, u vreme Staljina dom za ravno 20 ruskih porodica, a sada je muzej dekabrista, osiromašenih plemića koji su se 1818. godine digli protiv cara, 1825. u krvi poraženi, jedni povešani, drugi proterani u Sibir. Jedna kuća, a čitava istorija Sibira u njoj.

Zoran Šaponjić

(iz knjige „Ljubomirova zemlja“)
Izvor: iskra.co

_________________________________________________________________________________________

PRIČA O TRAGIČNOJ LJUBAVI BONKE I ŠANKA…

ŠANKO SI BONKA ZALIBI
(ILI JASNA LAUTA)

Plavo se nebo zna preslikati u vodi rečnoj i morskoj, prozirno u očima devojčice, a tmurno i sivo na zidu kazamata i u očima samotnog čoveka, baš kao što se sada preslikavalo na zidu požarevačkog kazamata i u očima jednoga kralja, koji je bio više tužan nego vedar — kralja Milana, koji se upravo beše proglasio kraljem Srbije, a bio u poseti zatvoru.

— Da li je moj narod čekao trenutak moga proglašenja, ili, kako izgleda, baš i nije, kad mi je samo Franja Josif čestitao? — grmnu kao iz topa na prema njemu hladnokrvne službenike zatvora, tresnu vratima i izjuri iz kancelarije na zatvorsko dvorište, kojim će se uputiti sâm, bez pratnje, do kapije gde su ga čekali. Istrčaše službenici, ali ih on mahom ruke udalji od sebe. Koračao je pokraj zida u kojem se zaista ogledalo jednako hladno i sivo nebo, kao što je bilo i njegovo srce.

Ali najednom kraljevo lice poče da prima blažen izgled i korak da mu pokazuje da zastajkuje, jer iz neke od mnogih ćelija, kroz omaleni zatvorski prozor, bejaše u njegove uši dolazila tako zadivljujuća arija, da bi i najsmrknutiji čovek morao da se opusti. Tad dozva službenike u luk savijenim kažiprstom, kako bi mu odgovorili ko to svira. Rekli su:

— Ima tu jedan lakši osuđenik koji svakoga dana uz violinu peva svoj roman, koji ga je i doveo u zatvor — i odmah tu primiše naredbu da pevača dovedu smesta u zasebnu kancelariju, gde ga je čekao samo kralj.

— Aleksandar Dišković se zovem, Vaše veličanstvo, zovu me i Šanko, a služio sam vašu vojsku u vranjanskom kraju i 66. i 67-me. Znam, pitaćete me zašto sam osuđen — to Vam mogu reći samo kroz pesmu, koju pevam o sebi, kao da sam neko treći, a ne ja lično, ovaj kojega vidite. Eto:

— Šanko si Bonka zalibi?* — započe dramatično Šanko i tu mu se, odmah, kod prvih nota navirčiše oči suzama, kao da kulminacija drame neće doći tek kasnije, ali je prisutnost kralja navela pevača na brzo iznošenje prvog osećanja — tuge, zato je gotovo već zaplakao, i produžio:

— Libi ja Šanko, grli ja/ godina i polovina — no, četvrti stih, zagrcnut, gotovo jedva razumljivo i teško izgovori: ali ga Bonka izvara.

— Nali se Bonka zalibi/kroz devet sela deseto/u toa pusti Negotin/vikale Šanka na svadba — iskaza i drugu strofu, i oporavi se od stegnutosti i stresa, tako da je kralj vrlo razgovetno čuo i treću (strofu):

— Da sviri, Bonka da isprati/Šanko si kolo zasviri/Bonka si oro povede/Šanko si nož izvadi/zabi ga Bonki u srce — i tu, zbunjen stade:

— Vaše veličanstvo, da Vam objasnim: ovo je tako samo u pesmi, za narod, koji ma otkuda dolazio, voli tragedije, i Srbi, kao i mi Jermeni, pa sam ja to tako ostavio. A lakši sam zatvorenik, zato što se sve malo drugačije dogodilo: dok sam tri godine služio Vašu vojsku, da zlato ne gledam, ona je obećana starom bogatom negotinskom trgovcu. Para na paru ide. Taman kad sam se vratio priređena je najveća svadba u Zaječaru. Subotnji gosjani u kući mladinoj behu se okupili. Mene su pozvali da Bonku ispratim violinom. Htela je kolo, i da ga vodi. Nadnosio sam se violinom nad njeno lice, pa je uspela da mi došapne da prekinem kolo i dođem kod nje u sobu. Da se ne bi dosetili gosti, zavih cigaru i iz avlije krenuh preko praga da tražim kibrid, vatru. U sobi sam izvukao nož i, dao joj ga, rekavši joj da me ubije jer bez nje ne mogu da živim, ali ona mi ćupi sečivo i zari ga sebi u srce, govoreći da od moj nož oće da gina, i mlada da se pogubi. Pobegao sam, krio se i ne bi me ni uhvatili da nisam na sahrani izišao pred povorku i molio da je otkriju da je još jednom celivam. Na sudu sam ispričao moju priču, a ne ono što su ljudi smislili i što pevam, i odredili su mi manju kaznu, jer su veštaci pronašli da je trag sečiva na srcu bio vodoravan, kad ide iz desne joj ruke, a ne uspravan, kakav bi bio da sam joj ga ja zario.

— Ti dušmani ne dadoše da se uzmemo — izusti i klonu od duge priče koju je kralj veoma strpljivo slušao, i, koji je znao šta su to ti dušmani, jer ih je i on imao, od rođenja u Jašiju, pa do rane smrti u Beču, i koji uz to, kad ču da Šanko i to što je pričao zna takođe da peva, zamoli da još jednom čuje prvu kraću verziju, pa pođe. I kao da je drugi, veseliji, opet prođe pokraj onoga zida koji mu se sada učini svetlim i blistavim kakvo je, činilo mu se, bilo i nebo.

Sedajući u kola, gde ga je čekao i sekretar, dade naredbu da se ovaj dobri čovek i umetnik Šanko oslobodi daljeg služenja kazne, i tad se posveti tihom, bezglasnom razmišljanju o tome zašto su, i kako, svi ljudi tako jednaki kao njih dvojica u toj baladi, da li ih je tuga sjedinila, to jest, kako to da su i Srbi i Jermeni gotovo jednaki kao narod, kao da imaju isto srce, jer Šanko bejaše objasnio kralju kako su njegovi stigli iz Jermenije i naselili Veliki Izvor, pored koga se nalazio manji Zaječar.
*
Silazeći niz Čestobrodicu, Šanko pogleda ka Krivome Viru i pihnu, kao da je slutio šta će se te 83. godine dogoditi protiv njegovog dobrog kralja od strane timočkih bundžija. Nešto ga žacnu posred tankog srca, ali on produži put. Već u Zvezdanu, sačekala ga je svita najboljih drugara i muzičara, a mnogi su mu se pridružili već još diljem doline Crnoga Timoka, prepoznajući jasnog lautara, jer svoju popularnost on bejaše stekao i pre ovih događaja.

Kad su ulazili u Zaječar i prolazili gradskim ulicama, ljudi su izlazili na kapidžike i otvarali pendžere da vide čudo koje se valjalo putem u vidu grupe lautara koji su pevali roman svakog Timočanina, iako je naslovno to bio Šankov roman za pevanje.

Prolazeći pokraj glavne mesne kafane, Šanko je napravio neobjašnjiv čin: nije želeo da uđe i da ga vide obožavaoci. No, svima je ipak sve bilo jasno kad je izustio:

— Ništa u ovoj tragičnoj varoši neću učiniti i ni za čim posegnuti dok najpre ne obiđem grob one što se tu sas duša razdeli, a kojoj sam ja pomogao da to učini — i ujutru, ranom zorom, najpre je na humku položio buket ruža, a potom u ruke uzeo ćemane. Da li je tad Bonka s neba videla buket koji je mogla smatrati obećanim cvećem, jer joj je u prvom pismu vojno bio napisao: Krećem se sa vojskom ka jugu, ako stignem do Carigrada, doneću ti otuda čuvene hrizanteme. Jedno od mnogih zaječarskih grobljanskih svitanja imalo je priliku da se ulepša tonovima najtužnije balade koju je ovaj kraj iznedrio, jer Šanko ju je odsvirao celu. Celi nemi svet je plakao tiho milionom jecaja koji su se utišavali u proplamsajima dana koji se najavljivao, samo su lautar i carigradske hrizanteme plakale, jer su im se suze na svetlosti jutra mogle i da vide.

Tek posle posete grobu i tek posle nekoliko poseta istom grobu, Šanko je zašao u publiku, vidno gnevan i ucveljen. Ali toga dana, a buna je već uveliko pokazivala svoje lice, planirano i najavljeno okupljen narod u „aščinici i kafani Lugomerskih“ mogao je da čuje celovitu i neokrnjenu baladu u originalnom izvođenju od strane njenog autora, jer Šanko je uživo pevao svoj roman, od početka do kraja, javno za građane.

Izvodiće Aleksandar Dišković svoju baladu, pevaće svoj roman do kraja života, kao da je to moglo da oživi Bonku, ali će se uvek tokom pevanja sećati one jedne i po godine kad mu je u životu bilo najlepše.
*
Svi se mi sećamo te godine i po, kad smo bili najsrećniji, ili nam se bilo samo tako učinilo, i to je ono zbog čega smo i bili rođeni. Možda je Šanko tako neprekidno i svirao — da ne bi prekinuo neprekid toka misli na mladost. Zbog toga će i sav bakšiš, i pare od lumperajke, koje će sve do duboke starosti zaraditi svirajući, i imajući bolju kapelu od Cicvarića, upravo potrošiti na jelo i naročito piće za pokoj duši njegove Bonke. Nikada ništa nije doneo kući. Njegov brak sa znatno mlađom ženom smatrao je tuđim, zato se i porodici i potomcima zamerio, jer je on bio ostao sa carigradskim hrizantemama na jednoj zaječarskoj humci još i mnogo pre nego što je u 78-oj godini izdahnuo, kao siromah, kakav je bio i kad je upoznao bogatu Bonku.

Još jednom se pokazalo da čistoj ljubavi može zasmetati razlika u materijalnom stanju zavoljenih (zalibenih), što je svakako jedna od grešaka prirode. Ta greška je i proizvela tako tragičnu baladu, koja nije naročito zaživela posle Šankove smrti, iako su i opere, pa i scenski prikazi pokušani sa njom. Opstrukcija porodice zbog svih predrasuda u palanci učinila je svoje, a najpre i zbog toga što je autor preuzeo zločin na sebe, sve misleći da je i to malo za onoliku ljubav u koju je uložio sve, a dobio ništa.

Ipak, o Zaječarskoj Karmen i danas se snimaju muzički nosači zvukova, jer carigradske hrizanteme, kažu, nikada ne venu, dok ima ljudi koji vole tako strasno ko što su se voleli Šanko i Bonka pod šam-dudom, iliti, poljskim dudom koji sam sebe rasađuje po poljima (champs), posebno u Zapadnoj Evropi, Francuskoj, kao što verujemo da je i pesma Šanko si Bonka zalibi takođe rasad za ono što će tek izniknuti u našem narodu, koji je domaćinski prihvatao dolaznike iz drugih nacija, ako su imali poput njega i jednako ljudsko srce. Izniknuće nove pesme na jednakim temama koje nikada ne umiru, kao i tragičari koji ih doživljavaju.

12. april 2012., Pariz
Vlasta Stanisavljević Šarkamenac

Šanko sa svojom violinom uveseljava zaječarske trgovce i boeme u dvorištu jedne od tadašnjih kafana u Zaječaru

________________________________________________________________________________________
*) Stihovi pesme (a slede i dalje) koju je Šanko komponovao i pevao na „velikoizvorskom“ dijalektu, na kome su dalje date još neke reči (u italiku)

ŠANKO SI BONKA ZALIBI
Aleksandar Dišković – Šanko

Šanko si Bonka zalibi,
Libi ja Šanko, voli ja,
Godina i polovina.
Kuga sa Bonka isprosi,
Isprosi more za drugog,
Prez devet sela i deseto,
U toa pusti Negotin.
Šanko si Bonći dumaše:
„Zašto ma, Bonće, izvara,
Vara ma, Bonće, laga ma,
Godina i polovina
Pa sa za druđi isprosi?“
Ali mu Bonka dumaše:
„Nesam te Šanko varala,
Varala, Šanko, lagala,
Nego ma majka ne dava,
Majka mi opšte bašta mi,
Za tebe Šanko da ida.“
Kuga je bila s’bota,
S’bota sproti nedelja.
Teška se svadba podigla,
Svadbata ošte svatove,
Te Bonka da mi odved’t,
U toa pusti Negotin.
Najni sa Šanka viknale,
Bonći na svadba da sviri,
Da sviri da ja isprati.
Kuga e bilo v’ nedelja,
Šanko mi rano porani,
Bela si riza premeni,
Zapasa poes do grdi,
Zabode oštro nožlence,
I ze si jasna lauta,
Bonći na svadba da sviri,
Da sviri da ja isprati.
Rano na svadba utide,
Gospodsko oro zasviri.
Dorde si Šanko sviriše,
Bonka si oro vodeše,
Pa si na šanka dumaše:
„Libe le, Šanko, mlad zelen,
Kuga mi oro razvališ,
Po mene v’ soba da vlezneš,
Sas tebe da sa oprosta,
. I da ta, Šanko, daruvam,
Če as šta, Šanko da ida,
U toa pusti Negotin.“
Šanko mi oro razvali,
Pa si kutija izvadi,
Cigara da si napravi,
Pa v’ soba trgna da vlezne,
Cigara da si zapali,
Orata da se ne setat.
Kuga mi v’ soba toj vlezna,
Ubava Bonka sagleda,
Bonka mi stoji i plače,
Kato plačeše, dušmane:
„Što stojiš, Šanko, što gledaš,
Zašto ma mlada ne gubiš
Od tvoja ruka da gina,
Svatove da ma ne vodat,
U toa pusti Negotin.“
Šanka mi žalba napadna,
S ljava je r’ka prigrna,
Basna mu r’ka vaf pojas,
Izvadi pštro nožence,
Pa toj si Bonka ubode,
Na ljava strana v srceto.
Bonka mi pisna, zaplaka,
Zaplaka, bolno produma:
„Male le, majko, prokleta,
Zašto ma, majko, ne dade,
Za Šanka mlada da ida,
Nali sam nego libila,
Godinu i polovina.
Šanko ma, mamo, ubode,
Raf ljava strana v srceto,
Aze šta, majko, da umra,
Bog da ta, mamo, ubije,“
Kuga si tova izreče,
Ća sa sas duša razdeli.
Zarana v’sveta nedelja,
Nejin si Bonka zimale,
Odnele pa sa raevale,
A Šanko more ostana,
Okovan, Šanko, zatvoren,
Dvaes godin osuden,
Zaradi Bonka ubava.

Zapisao Sergije Kalčić

Tekst, stihovi pesme i fotografija preuzeti iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu „BUKTINJA“
Broj 34 | glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač „Krajinski književni klub“ Negotin, 2012.
Izvor: riznicasrpska

________________________________________________________________________________________

________________________________________________________________________________________

KAMENA GORA…

 Selo gde se legende dožive

U Kamenoj Gori od zemlje do neba, čini se kao da nema ni sto metara! Da to nije prazna izreka lako se uvere namernici koji pohode ovo selo u brdima iznad Prijepolja. „Skrajnuta“ od magistrale, koja od grada na Limu vodi do Pljevalja, cela Kamena Gora zapravo je živa bajka i jedinstvena čuvarka legendi, predela iskonske lepote i mesto gde žive domaćini čistog srca i „pitome“ naravi.

Foto: Turistička organizacija Prijepolje

Ime je, kažu, dobila po silnoj gori ponikloj iz kamena. Ali, umesto kamena, tamo oči i uši odmah „zarobe“ ostrva šume, prostrane zelene livade posute cvećem, neodoljiva himna tišine, očaravajući cvrkut ptica i magični žubor vode. Tako je, tvrde meštani, oduvek.

Još u Kraljevini Jugoslaviji, Kamena Gora je zvanično bila vazdušna banja, a i danas je oaza čistog vazduha, nezagađene prirode i planinske klime.

Kamenogorci nisu dozvolili da njihovu bajku naruše ni moderna turistička zdanja, pa su i novi objekti za smeštaj turista građeni po meri prirode – od kamena i drveta. A kada se u nekoj od tih planinskih kuća smesti u jedan od desetak apartmana ili idilični kamp, gostu jedino preostaje da duboko udahne i – put pod noge. Pravo ka otkrivanju kamenogorskih legendi.

Najveća i najstarija živa legenda ovog sela je Svetibor. Bor koji na jednom proplanku sa kog pogled leti preko gotovo cele Zapadne Srbije, stoluje bezmalo 500 godina. Meštani veruju da je sveto drvo i da se u Svetiboru nalaze voskom zapečaćeni spisi koji svedoče o putevima i raskršćima Srbalja. Tu su, pričaju Kamenogorci, sve tajne srpskih seoba – ko je odakle i gde krenuo.

Ipak, sve dok je Svetibor živ ta tajna je pohranjena u njemu i to se mora poštovati! Od bora se ništa ne odnosi – ni šišarka, ni slomljena grančica. Svetinja se, vele meštani, ne dira pred njom se samo skida kapa. A šta bi čovek drugo mogao osim da – pod gorostasom visokim 13 metara, sa prečnikom krošnje 18 metara i obimom stabla od gotovo 5 i po metara – oseti strahopoštovanje.

Stotine puteljaka vode do kamenogorskih zaseoka i kuća smeštenih čak i na 1.496 metara nadmorske visine! Većina je skrivena, vidljiva samo sa vidikovaca i dostupna isključivo najupornijim šetačima.

U kamenogorskoj idili, ipak, svakako se mora otići do Milovče brda, vidikovca odakle pogled seže sve do vrhova Durmitora, Jadovnika, Zlatara, Zlatibora, Golije…

I šetnja po prostranim, cvetnim livadama Kamene Gore neponovljiv je ugođaj. U šarenilu poljskog cveća skriva se, kako tvrde farmaceuti, 250 vrsta lekovitih biljaka. Poseban izazov imaju i berači jestivih pečuraka koje narod ovde zove „gube“.

Kamena Gora je možda najpoznatija planinarima koji na nekoj od sedam markiranih staza, ukupne dužine 80 kilometara, osvajaju ovdašnje vrhove. Ne bi trebalo propustiti ni izlete do Crnog vrha i Petljanskih pećina na visoravni iznad kamenogorskih zaseoka. Sve pećine su bogate prelepim nakitom, a iznad brda Badanj nalazi se Kurtova jama, najlepša pećina-jama srednjeg Polimlja.

Otkrili su Kamenu Goru i ljubitelji planinskog biciklizma, koji do kamenogorske čarolije dolaze stazama od Beograda preko Valjeva, Debelog Brda, Bajine Bašte, Tare, Dobruna i Sopotnice. Ne zaobilaze je ni splavari Limom, Drinom i Tarom, ali ni paraglajdisti kojima je poseban izazov da se vinu sa 1.200 metara iznad mora, sa zaletišta kod čuvenog Svetibora. Oni sa viškom adrenalina oprobaju se i na mnogobrojnim oklinčanim stenama uživajući u čarima penjanja.

A, gde god da krenu, turisti u Kamenoj Gori vodu ne nose. Jer, kamen u svojim njedrima, zvanično-naučno, čuva oko 125 izvora zdrave i pijaće vode. Štaviše, oko 90 tih izvora nikada ne presušuju.

Trojan, jedan od najpoznatijih kamenogorskih izvora, čuvar je još jedne ovdašnje legende. Na izvor su došla tri mladića i jedan drugom otkrili da su zaljubljeni u istu devojku, koja je, zapravo, bila lepa vila. Sukob oko devojke-vile bio je poguban za svu trojicu. Otuda mu naziv Trojan, a nedaleko od njega je i izvor Krvavac nastao od njihove krvi. Kada je videla šta se dogodilo, devojka-vila popela se na vrh Pribojne i plakala sedam dana. Od njenih 27 suza nastalo je 27 izvora…

I preostalih stotinak imaju svoju legendu. Živu. Ipak je to Kamena Gora, mesto „opipljivih“ predanja.

STOGODIŠNJACI

KAMENU Goru „bije glas“ i da je selo stogodišnjaka, gorštaka koji olako gaze i jedanestu deceniju života. Bilo ih je, kažu, toliko da oni što su dostigli desetu deceniju nisu mogli ni da konkurišu za mesto u knjizi starih Kamenogoraca. A, onima što su prevalili stotu, godine nikad nisu precizno određene, jer su u Kamenoj Gori starost predaka računali obično po istorijskim događajima.

Za neke se, na primer, samo pouzdano znalo da su uoči Prvog balkanskog rata bili stasali za školu ili vojsku, pa su godine, posle, lako zbrajali.

Izvor: srbin.info (Večernje Novosti)

____________________________________________________________________________________

OSTRVO LUTAKA…

Hiljade pari plastičnih očiju motre na meksičko ostrvo

Južno od Meksiko Sitija, između kanala Hoćimiko, nalazi se ostrvce za koje niko nije planirao da postane turistička destinacija, ali je ono danas jedno od najzanimljivijih mesta u Meksiku.

Reč je o Ostrvu lutaka – Isla de las Munecas.

Foto: Profimedia

Po legendi koja kruži u oblasti u kojoj se ovo ostrvo nalazi, pre mnogo godina je na njegovoj obali pronađeno telo devojčice koja je nastradala pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima.

U njenu čast, o grane drveća su kačene lutke, za koje mnoge veruju da su danas čuvari duha preminule devojčice. Mnogi posetioci ostrva čuli su legende o tome kako lutke okreću glave, pomeraju ruke i noge, otvaraju i zatvaraju oči…

Neki su u svojim opisima ostrva preterali do te mere da su pričali o šapatima između lutaka i priče o tome da su, dok su bili u čamcima, čuli zov s ostrva.

Šta je istina?

Don Hulijan Santana Barera je godinama brinuo o ostrvu. Jednog dana pronašao je telo preminule devojčice, a ubrzo potom je video da morem pluta njena lutka. Podigao ju je i okačio na drvo kako bi pokazao poštovanje prema devojčici. Ubrzo potom donosio je sve više lutaka i ukrašavao drveće njima. Bio je opsednut.

Njegovi prijatelji i porodica tvrdili su da ga je trenutak kada je pronašao telo deteta potpuno promenio. Pola veka je skupljao lutke i kačio ih na grane, verujući da je duh devojčice koju nije uspeo da spase u njima.

Nakon pedeset godina opsesije, on je pronađen mrtav – udavio se, a voda je izbacila njegovo telo baš na mestu na kojem je pronašao dete pre mnogo godina.

Mnogi veruju da se Hulijanov duh pridružio sablasnoj atmosferi ostrva.

Od njegove smrti, Ostrvo lutaka je doživelo neverovatnu popularnost. O njemu je objavljen veliki broj novinskih članaka, snimljene su mnoge televizijske emisije o njemu, a broj turista koji oduševljeno lutaju šumom je sve veći. I svi oni sa sobom donose lutke.

Pogledajte ostale fotografije
Izvor:nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________________

LAKONOGA BREZA, ROĐENA DA VOLI…

Sudbina je tako htela
Gatara joj predskazala brak i bogatstvo: Tragična sudbina Isidore Dankan!

Isidora je imala 44 godine, Jesenjin 26, ona je znala tek par reči na ruskom, on nijednu na engleskom, ali ljubav se rodila i rasplamsavala uprkos razlici u godinama, jezičkoj barijeri i zgražavanju javnosti

Foto: Profimedia

Isidora Dankan, izuzetna umetnica koju danas nazivaju „majkom modernog plesa“, bila je Amerikanka irskog porekla, balerina koja se zalagala za žensku emancipaciju. Uvek je tvrdila da je „umetnost život“ i iako su puritanci pokazivali izuzetan prezir prema njenom plesu, životu i načinu odevanja, ona je bila obožavana.

Na scenu je izlazila bosa, polu naga u prozirnim kostimima, pomerala granice, tvrdila da klasičan balet nije umetnost jer ograničava i ne dozvoljava ženi da se izrazi. Govorila je da će ples budućnosti biti sličan onom iz antičke Grčke – prirodan i slobodan.

Njen život bio je češće ispunjen tugom nego radošću, pa je ples bio jedino „mesto“ gde je bila svoja, slobodna, radosna…

Bila je u večnoj potrazi za ljubavlju, jednom prilikom je zapisala: „Od svake ljubavi u mom životu mogao bi se napraviti roman, i sve su se završavale tužno. Uvek sam čekala ljubav koja će se završiti dobro i trajati zauvek”. Ali, nije je našla. Njena romansa sa slavnim ruskim pesnikom Sergejem Jesenjinom počela je snažno i strasno, ali se završila tragično, ostavivši je potpuno slomljenom…

Foto: Profimedia

Rodila se u San Francisku 1877. godine, kao Anđela Isidora Dankan, a ljubav prema umetnosti usadila joj majka, pijanistkinja, poreklom Irkinja. Isidorin otac bio je poreklom Škotlanđanin, bavio se finansijama, ali sa njenom majkom nije imao dobar brak.

Kada je napustio njenu majku i tri starije setre, bile su bukvalno gladne, a Isidora je sanjala o svetlima pozornice i sve što nije mogla da izrazi rečima, govorila je plesom. Prvo je nastupala u jednom restoranu u Čikagu, a uskoro dobila i angažman u Njujorku. Međutim, zbog svog čudnog poimanja baleta izviždana je od publiike i dobila je jako loše kritike.

Želela je da ode iz Amerike, mislila je da oni nemaju senzibilitet za njenu umetnost, pa odlazi u London. I bila je u pravu, tamo su je primetili bogataši željni nečeg novog i avangardnog i odlučili da je finansijski podrže.

Ređaju se putovanja – Budimpešta, Beč, Berlin, Moskva… Ipak, najveću slavu doživela je u Parizu 1900. godine, počeli su da je slede mnogi, a gde god bi nastupala sale su bile pune zainteresovane publike. Svi su želeli da vide taj neobičan, drski ples koji je izvodila kao niko pre nje.

Vrlo brzo postala je poznata i obožavana, ali izaziva skandal kada se proglašava „crvenom“ i odlazi u Rusiju oduševljena komunizmom, gde otvara školu plesa.

Neposredno pre nego što je otputovala i srela Jesenjina, gatara joj je predskazala da će „otići na dugi put u zemlju pod bledo-plavim svodom. Postaće bogata, vrlo bogata i udaće se…“. Isidora je iza sebe imala promašene brakove i nije želela da se ponovo veže. Posebno ne u Rusiji, zemlji koja nije njena. Međutim, sudbina je htela drugačije…

Foto: Profimedia

Jesenjina je upoznala 1921. u Petrogradu, u ateljeu slikara Žorža Jakulova. Bila je to prava boemska žurka, sa mnogo vina, dima, bezrazložnog smeha. Isidora je ušla sa svojim menadžerom dok je Jesenjin svirao harmoniku i pevao. Gosti, obuzeti njegovom pesmom, nisu ni primetili da je stigla slavna gošća, a ona se šćućurila u ugao sobe i sa neskrivenim oduševljenjem posmatrala mladog pesnika.

Tužni zvuci harmonike, Jesenjinova mladost, mangupski izgled, izražajne oči… potpuno su opčinili Isidoru. I on je zanemeo kada je video ko mu aplaudira. Svi su krenuli ka važnoj gošći, ne bi li je što bolje ugostili, ali ona je gledala samo u Sergeja. Lagano je ispila pola pića iz čaše, neočekivano mu prišla i pružila mu čašu. Kao začaran, ispustio je harmoniku, uzeo čašu i jednim gutljajem je ispio. Ona je gurnula prste u njegovu gustu kosu, strasno ga poljubila i prošaputala „anđeo“.

Nekoliko sekundi kasnije, kao da je predosećala kako će se njihova priča završiti, dodala je i „čort” (đavo). Isidora je imala 44 godine, a Jesenjin 26, ona je znala tek par reči na ruskom, on nijednu na engleskom. Ali, ljubav se rodila, rasplamsavala se iz dana u dan bez obzira na razliku u godinama, jezičku barijeru i zgražavanje javnosti. Ali, nije potrajala, zavšila se tragično, pijanstvima, sukobima, tučama, samoubistvom i smrću. Izvori tvrde da je Jesenjin često napuštao Isidoru, a ona ga je preklinjala da se vrati, klečala na kolenima i ljubila mu cipele, nežno mu govoreći: “Sergej Aleksandroviču, ja te volim!”

„Ti si moja gipka, lakonoga breza, stvorena za mene i za mnoge druge„, pisao je Jesenjin o Isidori. Voleli su se jako i strasno, a kada je Isidori umrla majka u Parizu, venčali su se kako ne bi morali da se razdvajaju. Godine 1922. godine proveli su dva čarobna meseca u Parizu, Isidora je želela da se vrati svojoj umetnosti, a imala je planove da Jesenjim populariše svoja dela van Rusije.

Otputovali su u Ameriku, gde se na svaki način trudila da promoviše muža kao pesnika, organizovala je prevođenje i publikovanje njegovih pesama, književne večeri na kojima je on čitao svoje stihove, a ona plesala poznati „ples sa šalom“. Bosonoga, puštene kose, strasna i lepa, izluđivala je mladog pesnika, bila mu inspiracija, njegova ljubav i poezija. Međutim, Jesenjin nikada nije dobio priznanje za svoj rad, daleko od domovine on je bio samo muž slavne igračice.

Foto: Profimedia

Strast koja je buktala između njih uskoro se pretvorila u dramu i tragediju, a njihova veza ostala je upamćena kao jedna od najvećih ali i najtragičnijih ljubavnih priča svih vremena.

Jesenjin je padao u sve dublju i težu depresiju. Poeziju, ples i ljubav zamenile su svađe, tuče i alkohol. Sergej je sve češće tukao Isidoru, a na jednom od njenih koncerata toliko je bio pijan i fizički je nasrnuo na nju da je zvala policiju koja je Sergeja odvezla u psihijatrijsku bolnicu. Kada se posle tri dana vratio kući nije više video ženu koju voli, već umornu, ostarelu i neprivlačnu osobu.

Vratili su se u Rusiju, ali su i problemi otputovali sa njima. Dok se ranije njome oduševljavao, sada je počeo da se žali prijateljima: ”Ofucala se, gnjavi…”. Jesenjin je pravio skalndale, puno pio, bio nedostupan i dalek. Umorna i nesrećna, Isidora mu je jednog dana rekla da se vraća u Pariz, a uskoro je dobila telegram od njega u kojem je pisalo: ”Ja volim drugu. Stop. Ženim se njome. Stop. Srećan. Stop”. Tako je pokušao da je istisne iz svog života.

Savremenici tvrde da je novac trošila nemilice, iako ga nikada nije imala mnogo. Njen ukus stvoren je možda još u majčinom stomaku koja je, dok je bila trudna sa Isidorom, jela samo ostrige i pila šampanjac. Volela je skupe i lepe stvari, „kad god se kolebaš,“ govorila je, „uvek idi u najbolji hotel“. Međutim svoj afinitet prema luksuzu često nije mogla finansijski da isprati, pa je i često dugovala novac i hotelima i zelenašima. Jesenjinovi prijatelji tvrdili su da se on nije zaljubio u Isidoru, već u njenu slavu i strast, da mu je jednostavno prijala pažnja slavne Amerikanke. Međutim, ima i onih koji tvrde da je Isidora bila istinska ljubav velikog pesnika, da ju je voleo iskreno i ludo, na samo njemu svojstven način.

Jesenjin je bio u sve gorem psihičkom stanju. Jedan njegov prijatelj prisećajući se poslednjeg susreta, nekoliko dana uoči njegove smrti, rekao je da ga je pesnik upitao: “Sviđa li ti se moj šal? To je poklon od Isadore (tako je zvao). Ona mi ga darovala. Eh, kako me je volela ta starica! Ja ću joj napisati… pozvaću je, i ona će razdragana dotrčati da mi padne u zagrljaj…“

Samo nekoliko dana posle toga napisao je poslednju pesmu “Doviđenja, druže, doviđenja”. Kao da je želeo da se oprosti, jer je sutradan, 28. decembra 1925. godine u hotelu „Angleter“ u Lenjingradu, izvršio samoubistvo i to na tri načina, da bude siguran da će umreti.

Sebi je presudio u sobi broj 5 u kojoj je nekada boravio sa Isidorom. Presekao je vene, zapalio cev od grejanja, obmotao šal koji mu je poklonila nekada voljena žena oko vrata i obesio se.

Posle tragedije Isidora se potpuno povukla iz javnog života. Imala je običaj da kratkotrajnim vezama leči tugu, pa je to uradila i posle smrti voljenog čoveka. Imala je već 50 godina, bila je u Nici sa mladim, zgodnim ljubavnikom Italijanom. Tog 14. septembra 1927. godine prebacila je svoj crveni šal oko vrata i krenula da se provoza sa novim ljubavnikom. Ali, kako samo sudbina to može da uredi, šal, njen zaštitni znak, obmotao se oko točka autombila u pokretu i udavio je.

Bivši i bivše

Isidora je voljenog čoveka zvala Sergej Aleksandrovič, ali još češće “Anđele“, a on nju – Isadora. Svoje učenike u plesnoj školi jednom je upitala šta je najvažnije i kada su joj svi rekli – ples, odmahnula je rukom i rekla: „najveća stvar u životu je – ljubav“.

Pre nego što su se upoznali Sergej Jesenjin je bio oženjen. Žene su, inače, bile jako važne u životu mladog pesnika, imao je puno ljubavnica i kratkotrajnih avantura. Pre nego što je sreo Isidoru bio je oženjen Zinaidom Nikolajevnom Rajh, sa kojom je imao ćerku Tatjanu i sina Konstantina. Brak je sklopljen ubrzo posle jedne lude boemske noći, pa je Jesenjinu brzo i dosadio.

Mnogi su smatrali da veza sa Isidorom nije ljubav već „niz interesantnih senzacija“. Tvrdili su da je plesačica za mladog pesnika bila oličenje zapadne kulture, način da pobegne i sačuva svoju umetnost. Začaran, gledao je u nju kao u čudo, a strast koju je pokazivala dok pleše dodatno ga je uzbuđivala.

Vanesa Redgrejv kao Isidora Dankan

Isidora nikada nije bila srećna u ljubavi, iako je tvrdila da je „rođena da voli“. Prvi put vodila je ljubav tek u 25. godini i to sa zgodnim mađarskim glumcem Oskarom Beregijem, koji je igrao Romea u budimpeštanskom pozorištu. Posle njega zaljubila se u dizajnera Gordona Krejga, toliko ludo da danima nisu izlazili iz apartmana, osim kada su morali da kupe hranu.

Njen uspaničeni menadžer nije mogao da je pronađe, odlagao je njene nastupe i raspitivao se u policijskim stanicama da li je živa. Sa njim je rodila devojčicu kojoj je dala ime Didre. Četiri godine kasnije dobila je i sina Patrika, iz veze sa bogatašem Patrikom Singerom, sinom čuvenog industrijalca Isaka Singera koji je pravio čuvene šiveće mašine.

Stalno je naglašavala da ljubav mora da bude slobodna i da žene ne treba da se udaju da bi imale decu.

I Patriku je rodila sina, ali su oba njena deteta tragično nastradala 1913. godine. Ispala su iz kola u Senu i udavili su se zajedno sa svojom dadiljom. Rodila je još jedno dete sa nekim vajarem, ali je beba umrla neposredno posle rođenja.

Nikada se nije oporavila od gubitka dece, pa se ponovo „lečila“ ljubavnicima, koji su bili samo uvertira za životnu ljubav sa Jesenjinom.
Autor: novosti.rs

Izvor:stil.kurir.rs

_________________________________________________________________________________________

ČUVAR DOBRIČINOG PRSTENA…

Prolaznost – Danilo Bata Stojković (1934–2002)

Ušavši u legendu još za života, kao Bubuleja, Ilija Čvorović, Laki Topalović ili Luka Laban, Bata Stojković je zapravo postavio međaše ne samo u pozorištu već i u istoriji i našem pamćenju

Kad je u subotu uveče, uoči samog početka prve reprize Skupa po Marinu Držiću (Teatar „Bojan Stupica“), gledalištu saopštena tužna vest da nas je napustio velikan jugoslovenskog i srpskog glumišta Danilo Bata Stojković, prepunim gledalištem odjeknuo je mukli huk koji se ne dâ opisati. A potom je krenula predstava, među najmaštovitijim i najvirtuoznijim u poslednjih desetak godina zahvaljujući mladom rediteljskom magu Jagošu Markoviću i usaglašenom naporu desetak vrsnih glumaca svih generacija.

Ako je Bata negde gore na nebu (zaslužio ga je, ali postojanje neba je van naše volje i pojedinačnih zasluga), eto dodatnih razloga za njegovu radost jer je njegov dobri duh dobio sjajne nastavljače i naslednike.

BUBULEJA, ČVOROVIĆ, LAKI… : Ušavši u legendu još za života, kao Bubuleja, Ilija Čvorović (Balkanski špijun), Laki Topalović (Maratonci), ili Luka Laban (Profesionalac), da pomenemo samo neke od njegovih glumačkih čarolija, Bata Stojković je zapravo postavio međaše u istoriji i našem pamćenju. Iako ophrvan teškim bolestima više od deset godina, Bata Stojković (11. avgust 1934 – 16. mart 2002) igrao je gotovo do poslednjeg daha, bežeći na scenu iz bolničke postelje na užas medicinskog osoblja.

Da nije bio nošen tom fantastičnom potrebom da sebi dokaže kako mu je scena nasušni životni prostor, možda bi i ranije bio prinuđen na predaju. A samo pre mesec dana (13. februar) utekao je lekarima da za mlade glumce Slovenskog narodnog gledališča odigra Kovačevićevog Profesionalca, mitsku predstavu o kojoj su oni samo čuli. Rizikovao je da mu se desi ono isto što i Molijeru na poslednjoj predstavi Uobraženog bolesnika, a gledaoci su predstavu gledali sa grčom u duši i sa suzama u očima.

Nešto ranije Stojković je u Ateljeu 212 odigrao 300. predstavu Korešpondencije (po Zlatnom runu Borislava Pekića, režija Arse Jovanovića) i to je bio oproštaj od scene na kojoj je ostvario niz nezaboravnih uloga. Otišavši iz zemnog života Bata je „srušio“ bolju polovinu beogradskog pozorišnog repertoara. Pozorište kao ustanova poznaje alternaciju (glumačku zamenu), ali ko bi se usudio da zameni Batu u ulozi Luke Labana?

Glumac koji je za svojih nepunih 68 godina ostvario osamdesetak pozorišnih uloga i pedesetak filmskih, uz veliki broj ostvarenja u TV-serijama golemog odjeka u najširoj javnosti, Stojković je radio i sagorevao kao da ima tri života, po uzoru na mitskog Balačka vojvodu. Ako je svojim pozorišnim vrhuncima uspeo da stane u red velikana poput Mire Stupice, Ljube Tadića i Branka Pleše, a u filmskom stvaralaštvu dosegao zaumnu meštriju takvih gorogana kao što su bili Pavle Vuisić i Mija Aleksić, Stojković je sa zapanjujućom lakoćom pomirio sve dileme o različitosti glumačkih zadataka u pozorištu i na filmu.

„Profesionalac“

Retki su oni kojima je to pošlo za rukom u širem evropskom obzorju. Pada mi na pamet legendarni Mišel Simon (Vigoova Atlantida, Budi spasen iz vode Žana Renoara), španski vitez Francisko Rabal (Bunjuelov Nazaren, između ostalih), Šveđani Maks fon Sidov i Erland Juzefson, Englez Lorens Olivije i Italijan Vitorio Gasman. Kod Amerikanaca ovakvih parametara nema iz jednostavnog razloga što tamo rad na filmu ukida mogućnost da se neko kontinuirano bavi pozorištem.

GLUMAČKO IZRASTANJE: Oni koji prate Batu Stojkovića u hodu po zvezdanoj stazi poslednjih tridesetak godina teško mogu da poveruju kako je njegovo glumačko izrastanje (sentimentalno vaspitanje, da upotrebim tačan Floberov izraz) bilo prožeto teškoćama i ozbiljnim nedoumicama. Završivši studije na beogradskoj Pozorišnoj akademiji, Stojković je od 1956. do 1962. odigrao deset uloga na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, potom je prešao u stalni sastav Ateljea 212, u čijem ansamblu će ostati do kraja, s tim što će poslednjih petnaestak godina života i rada posvetiti kući Zvezdara-teatar, u kojem će s retkim izuzecima igrati u dramama svog omiljenog pisca, velikana novije srpske dramaturgije Dušana Kovačevića.

Posle niza zapaženih, ali i ne mnogo istaknutih ostvarenja u pozorištu Bata Stojković prvi put blista na filmu, u Izdajniku reditelja Kokana Rakonjca (god. proizvodnje 1964). U ulozi Korčagina, ilegalca koji pod mukama popušta i izdaje drugove, Stojković nagoveštava onaj niz manipulisanih likova, marginalnih sudbina koje stradaju pod žrvnjem velike istorije, u sudaru ideala i krvave životne drame koja bije ispod krupnih utopijskih projekata. Tačno na tom tragu se nalazi njegov Gvozden, poludeli povratnik iz rata, koji neprekidno uništava izdajnike i otpadnike, u izvrsnom filmu Miće Popovića Delije (1968). Naznakama ova dva lika Bata stiže do monodrame Putnik (1971), po tekstu Dragoslava Mihailovića i u režiji Aleksandra Mandića, koja mu donosi vrhunska priznanja kritike i gledališta, stavljajući ga konačno u najviši red jugoslovenskih glumaca.

Govoreći o umetnosti glume, Stojković čas poredi ovaj zanat sa automehaničarskim, hoteći da razbije visokoparnu patetiku koja se tradicionalno plete oko ove krhke umetnosti, a mnogo češće govori o pozorištu kao hramu koji zahteva posvećenost sa obe strane – iz gledališta kao i iz reda onih koji ga grade iznutra. Jednom je poručio pretencioznom tumaču pozorišta: „Ako otkriješ tajnu glume, ne govori nikome.“ A drugi put navodi Džejmsa Kegnija koji je na pitanje kako se glumi kazao: „Iskoračim levom nogom i kažem istinu.“

Retko je davao dugačke intervjue jer su ga često gnjavili nedoučeni novinari, ali kad je govorio, to je uvek bilo živo i krcato duhovitim i oštrim opservacijama koje se trajno urezuju u sećanje. Osvojio je sve najznačajnije nagrade na našem kulturnom prostoru (one nekadašnje Jugoslavije, sada to sve izgleda lakše), uključujući i Dobričin prsten, i nagradu „Pavle Vuisić“ za životno delo, da ne pominjemo nagradu sa pozorišnog festivala u Kvebeku za Havelovu Audijenciju.
Bata je umeo da kaže da je možda dobio više nego što je zaslužio, hvaleći i primećujući druge glumce. Više puta je isticao da je „junak njegovih dana“ – Dragan Nikolić, a kada smo negde pred njegovu smrt razgovarali o Draganu, a ja rekao nešto posebno lepo o ovom glumcu, Bata je bez ikakve prisenke humora uskliknuo: „Pa, čekaj, on mi je položajnik!“ Iako ga je bio glas da je osobenjak i težak za druženje, u stvarnosti je negovao prijateljstva i bio požrtvovan kad god mu se ukaže prilika.

Kad mu je 1990. predavan Dobričin prsten uz propratne govore od kojih je najefektniji bio iskaz njegovog „kućnog pisca“ Dušana Kovačevića (uporedio ga je sa rudarom, pa je zažalio što Bati ne može da uruči rudarski šlem), Stojković je rekao da se ne oseća dobitnikom, već samo kao neko ko je dobio tu čast da pričuva Dobričin prsten!

Igrao je u najboljim filmovima naših asova kao što su Slobodan Šijan, Goran Marković, Goran Paskaljević, Živko Nikolić i Emir Kusturica, između ostalih. Igrao je uvek uz druge značajne likove našeg glumišta, ali i uz mlade ljude koji su uz njega imali šta da nauče.

METAFORA POLITIČKE GERONTOKRATIJE: Ako je u pozorištu s velikim uspehom igrao po delima Nušića, Strindberga (za dramu Play Strindber dobio je Oktobarsku nagradu 1972), Antona Pavloviča Čehova, potom istočnih buntovnika kao što su sjajni Slavomir Mrožek i Vaclav Havel, posebna deonica pripada komadima i ulogama iz pera Nušića naših dana, Dušana Kovačevića. Šijanov film Ko to tamo peva (1980), u mnogim anketama proglašen za najbolji jugoslovenski film svih vremena, donosi lik smešnog osobenjaka koji se dugo pamti, dok u pozorištu i na filmu igra Iliju Čvorovića, naslednika Nušićevog „sreskog špijuna“, nezaboravnog junaka u kojem se odslikavaju arhetipske slike večnog doušništva na brdovitom Balkanu. Kao jedan od upečatljivih Topalovića, Bata naporedo s Mijom Aleksićem i Pavlom Vuisićem stvara moćnu metaforu političke gerontokratije na našim prostorima.

„Balkanski špijun“

Ovaj dugi niz sjajnih likova sa obiljem naših etno-antropoloških crta koje jarkim satiričkim bojama nagoveštavaju surovu stvarnost najtvrdokornijih tipova unutar „nebeskog naroda“ završava sjajni Profesionalac u kojem Luka Laban, čovek sa misionarskom posvećenošću u praćenju „osumnjičenog“ pisca, obara gledalište toplinom i potresnom prisnošću prema svojoj žrtvi.

Iako je u svaki lik unosio svoju golemu energiju i identifikaciju koja je grabila gledalište za gušu, Bata Stojković je s nepogrešivim sluhom uspevao da odmeri udeo u satiričnoj crnoj komediji, burleski, farsi sa proračunatim, folklornim preterivanjima, uz otkrivanje tragične senke u likovima koji se, čineći istorijska zla, zapravo otkrivaju kao vrhunske žrtve i poraženi u neumitnom toku istorije.

TRAG LJUDSKOSTI: Ovaploćujući junake koji često u sebi nose ogromnu rušilačku energiju i samoubilačke strasti, iskorišćene i odbačene pošto su odigrali svoju mračnu ulogu na strani staljinističkih i drugih dogmatskih zala, Bata Stojković je uvek uspevao da u njima otkrije onaj trag ljudskosti koji gledalište nehotično prepoznaje kao svoje i nešto blisko. Kako je jednom otkrio: „možda sam i ja mogao da to budem, samo mi se dosad nije pružila prilika“. Ima li lepše odbrane sopstvenih junaka?

Pravde radi, moram da istaknem da je Stojković bio klica izuzetnog slikarskog projekta Miće Popovića Slikarstvo prizora, sa Batinim likom kao Gvozdenom koji nastavlja svoj život kao beskućnik i gastarbajter u Titovoj epohi (zabranjena izložba sredinom sedamdesetih, u Galeriji Kulturnog centra Beograda). Početkom devedesetih, u osvit raspada velike Jugoslavije, Stojković u nekoliko britkih intervjua govori o zločinačkom režimu današnjeg stanovnika Haga. Za vreme studentskih protesta marta 1991. mladi ljudi na rukama donose Batu, teško pokretljivog posle teške operacije noge, da im se obrati i podrži ih. Gotovo isto se dogodilo i u vreme građanskih protesta 1996–1997. godine. Uostalom, Bata tu nije bio nikakav izuzetak u svojoj profesiji.

Za razliku od većine iz spisateljskog i novinarskog esnafa, Pravoslavne crkve i SANU-a, kao i dobrog dela Univerziteta, glumački esnaf je, sa retkim izuzecima, bio na strani borbe za slobodu i odbacivanje lažne nacionalne retorike koja je u jezgru svih novijih kolektivnih nesreća. Prekidane su pozorišne predstave (svetinja za sve pozorišne profesionalce), šetalo se u kolonama, čitana su pisma solidarnosti sa premlaćivanim studentima i građanima. Glumci, zanat najstariji!

U filmovima, na video-trakama i u sećanju nekoliko današnjih generacija Danilo Bata Stojković je ostavio neizbrisiv trag i meru po kojoj će se izdvajati ono vrhunsko, kao i u svakoj autentičnoj umetnosti, bez ikakve sumnje.

 

Milan Vlajčić
Izvor:vreme.rs

___________________________________________________________________________________

Danilo-Bata Stojković, srpski pozorišni i filmski glumac umro je na današnji dan, 16. marta 2002. godine.

___________________________________________________________________________________

KRALJ GLUME: tamoiovde.wordpress.com

Priredio: Bora*S

DIVLJI KONJI SA SUVE PLANINE…

Divlji konji sa Suve planine odlaze u legendu?

Krda divljih konja koja krstare nepreglednim prostranstvima Suve planine mogla bi ubrzo da odu u legendu jer je od nekadašnjih nekoliko desetina divljih konja, sada ostalo možda svega nekoliko, a najveći broj grla divljih konja je ubijen od strane lovokradica.

foto: flickr.com/brian395

Licencirani planinarski vodič iz pirotskog Planinarskog kluba „Vidlič“ Robert Ilić kazao je Tanjugu da je deo Suve planine na kome pretežno borave i divlji konji zbog nepristupačnosti i surovog terena retko posećen.

„Obišli smo mesto zvano Divna gorica, na nekoliko sati penjanja od najbližeg sela i asfaltnog puta, nedaleko od koga smo pre par godina videli krdo divljih konja koje je tada imalo 12 grla. Sada, nažalost, nismo uspeli da ih vidimo“, kazao je Ilić Tanjugu.

Kako je Tanjugu izjavio predsednik Lovačkog društva „Jastreb“ iz Bele Palanke Dušan Jovanović, divljih konja ostalo je veoma malo.

„Nemamo tačnih podataka o tome koliko ih je ostalo ali je to sigurno veoma mali broj u odnosu na nekoliko desetina, koliko ih je nekada bilo. Vekovima unazad, u belopalanačkom kraju bilo je izuzetno mnogo pitomih konja i ceo kraj bio je poznat upravo po velikom broju ovih životinja.

Vremenom, ljudi su konje pustali u divljinu jer su im sve manje bili potrebni. Konji su godinama boraveći u prirodi podivljali i odatle i krdo divljih konja na Suvoj planini.

Oni su se u divljini razmnožavali i bilo je pravo zadovoljstvo da vidite veliko krdo divljih konja u galopu. Nažalost, zbog ljudske gluposti sada je ta brojka svedena na možda svega nekoliko primeraka“, kaže Jovanović za Tanjug.

Belopalanački lovci iz „Jastreba“, kako bi pomogli divljim konjima da prežive, tokom jakih zima i mrazova, ostavljaju hranu i so po bespućima Suve planine gde pretpostavljaju da bi konji mogli da budu.

Suva planina prostire se od Niške Banje, preko Gadžinog Hana, Bele Palanke do Babušnice.

Najviši vrh ove planine je Trem koji se nalazi na 1.810 metara nadmorske visine.

Udaljena je pedesetak kilometara od Stare planine, koja je i mnogo poznatija u javnosti.

Izvor: b92.net/Tanjug

_______________________________________________________________________________

VATRA RUBINA, PURPURNI SJAJ AMETISTA I ZELENO MORE SMARAGDA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Opal, dragulj među draguljima

Plinije je rekao „U njemu gori vatra rubina, blistavi purpurni sjaj ametista i zeleno more smaragda“

Nije samo zlato cenjeno kao nakit. Srebro ukrašeno dragim kamenjem na ceni je već dugi niz godina. Drago kamenje (kristali i minerali) oduvek je privlačilo ljude što zbog svoje lepote što zbog lekovitih svojstava koje poseduje. Različiti minerali mogu se svesti pod pojam drago kamenje, ali su dijamanti, rubin, safir, smaragd i opal opšteprihvaćeni dragulji.

Opal, kamen neobične lepote ima specifičnu boju i kreativno je mek mineral, kombinovan od vode i silikona. Pravi je izbor za sve one koji žele da „produže“ leto, kako nam je objasnio jedan zlatar.

Za opal postoji verovanje da se menja prema raspoloženju osobe koja ga nosi. Kažu da će, ako je osoba raspoložena, zasijati svojom prirodnom bojom, a ukoliko je neraspoložena postati tamniji i mlečan…

Priča o opalu vodi nas u pustinje centralne Australije pre više od 100 miliona godina.
Tada su pustinje centralne Australije bile veliko more okruženo kopnom, sa sedimentima silicijuma deponovanim duž obale. More se povuklo, nestalo i pretvorilo se u veliki Artezijski basen, a pre oko 30 miliona godina od silicijuma i vode nastao je opal, jedan od retkih dragulja koji su sedimentarnog porekla.

Ovaj kamen i danas sadrži 10 do 30 odsto vode, kao ostatak tog starog mora. Aboridžini u Australiji imaju puno legendi i mitova o opalu i veruju da ovaj dragulj ima duhovnu vrednost. Za njih opal predstavlja trag predaka koji su ostavili pokolenjima kao znak svog prisustva.

Pleme Vangkumara ima legendu po kojoj je njihov narod iz opala dobijao vatru. Opal zvani Orfanus nalazio se u kruni vladara Rimskog carstva, a za njega se pričalo da izgleda kao da se čist beo sneg presijava crvenim bojama vina. Napolen je Žozefini poklonio divan primerak tog kamena- poznat kao „Troja u plamenu“. Kraljica Viktorija je volela opal i često ga je poklanjala kao svadbeni dar. Ona i njene ćerke lansirale su modu nošenja nakita od opala.

Opal može biti raznih boja. Posebno je karakterističan njegov mlečno-plavkasti ili biserni površinski sloj i osobina da se boje menjaju u zavisnosti od ugla iz koga ga posmatrate. Boja kamena koja je u zavisnosti od njegove providnosti, uveliko određuje njegovu cenu.

Crni opal, čija je osnovna boja crna ili tamnosiva, ima najsjanije boje i najcenjeniju je. Kristalni opal je proziran, sa brzom igrom svetlosti u sebi, i cenjen je zbog činjenice da se u njemu vide mnogi slojevi boje. Beli i mlečni opal imaju nešto razlivenije boje, ali i pristupačniju cenu. Vatreni opal, koji se vadi u Meksiku i Oregonu, proziran je i u plati od bezbojnog do žutog, narandžastog i crvenog. Njegova specifičnost je i to da svetluca, iako nije brušen.

Opal doprinosi pronalasku prave ljubavi, izaziva sponate reakcije svog nosioca, pokreće na nove ideje, stimuliše entuzijazam i deluje kao magnet za novac ili mušterije u nekom poslu. Kažu da donosi ljubav, ali samo vernim ljubavnicima, dok nevernima donosi zlu kob. Vatreni opal povećava nivo energije u organizmu i stimuliše seksualne organe. Smatralo se da čuva kraljevsku čast.

Za kraj, opal je inspirisao i jednog od najvećih književnika svih vremena, Šekspira, koji ga pominje u „Bogojavljenskoj noći“:
„Nek te sada bog melanholije štiti i nek ti krojač odelo sašije od promenljivog tafta jer ti je um od opala“.
Izvor:onaportal.com

ARSENE DEDIĆU…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________

SREĆAN TI ROĐENDAN!

Arsen Dedić, pevač, kompozitor, pesnik, aranžer, tekstopisac, kantautor i muzičar, danas proslavlja svoj rođendan.

Rođen je 28. jula 1938. u Šibeniku, a danas živi i uspešno stvara nova umetnička dela u Zagebu.

 Godine prolaze, no  Arsenove „vinile“ još uvek držim na gramofonu, a zbirku pesama „Brod u boci“,  na omiljenoj polici.

Bora*S

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

***

ARSEN je 2. novembra 2012. godune,  održao koncert u Novom Sadu.

U intervjuu za Novine novosadske, koji prenosim OVDE, Arsen govori o prošlosti, sadašnjosti, budućnosti…

***

Teško je bilo šta napisati o Arsenu Dediću, a da nije on sam to daleko bolje zapisao u svojim pesmama, knjigama, dramama, filmovima.

Učinilo bi se možda i nepristojnim ako bismo jednu toliko bogatu karijeru stavili tek međ’ nekoliko novinskih redaka, pogotovo danas kad znamo da su njegove “Ne daj se Ines”, “Tvoje nježne godine” ili “Ono sve što znaš o meni” možda zadnji bedem jugoslovenskog duha koji je po svojoj snazi za koplje i po iznad svega onoga što nam se, u ovim našim, poslednjim balkanskim godinama kulture, nudi kao muzika, kao pesma, kao reč.

 A Arsen se, kaže, brani radom i stvaranjem od svake oskudice duha. Nekada burno i na sceni, a danas u tišini porodičnog doma, Dedić i dalje piše i komponuje ističući da mu sad ponajviše znači porodica i posebno unuke Lu i Ema.

[quote]- Spasim se radom, a, iako sam bolovao često, uvek sam radio. Eto ovih dana izlazi mi nova knjiga, to je 31. po redu. Najnovije što radim biće slikovnica, u kojoj će se naći moje reči i muzika uz još dvojicu autora, a interesatno je da će tu biti i jedan stih koji je moja unuka Lu otpevala i na to sam posebno ponosan. S druge strane, izaći će mi i nova knjiga pesama, pod nazivom “Kapi za oči” – priča Arsen za Novine novosadske.

 NNS – Pred ovdašnjom publikom ćete nastupiti uz klavirsku pratnju Vašeg sina, Matije Dedića. Čini se da ste na koncertima u Srbiji uz Beograd jednaku pažnju uvek posvećivali i Novom Sadu.

Arsen Dedić – Jeste, kad god sam dolazio u Beograd, dolazio sam i u Novi Sad. Prvi put sam u Srbiju posle rata došao 2005. godine, ali sam nastavio da dolazim, publika je to želela. A i to što nisam nastupio ranije, bila je posledica čitave halabuke oko mog dolaska i celog tog prokletog usuda koji je zadesio ove prostore. Što se Novog Sada tiče, kada se sve zbroji, mislim da sam tokom čitave karijere u njemu nastupio pet ili šest puta. Ja nigde posebno ne putujem, jer sam posvećen autorskom radu i to me održava. Zamislite da sam putovao gde mi se htelo, kad bih stigao sve to napisati, odsvirati, napraviti? Ne bih prosto imao vremena. A Novi Sad ne zaobilazim ni sad, kao ni Vojvodinu, jer tu je publika čini mi se, uvek imala sluha za mene. Već sam jednom ovako svirao s Matijom, kao i sa Gabi (Novak), a dolazio sam i u Sombor i Suboticu, gde imam dobre prijatelje.

 NNS – Pomalo ovi koncerti podsećaju na one vaše početke kada ste sami uz klavir izvodili svoje kantautorske prvence?

AD – Vrlo često radim sa sinom i volim s njim da nastupam. U stvari, ja retko vodim bendove sa sobom, jer kad ih vodim volim da oko mene budu baš vrhunski muzičari. To je bio, recimo, slučaj kada sam ovde nastupao sa simfonijom, međutim, kada to nije u pitanju, onda volim da radim sa Matijom, jer on svira prelepo i prelepo me prati. I istina je, mislim da će i na ovom koncertu biti slučaj da zasviram i sam klavir i da pevam kao nekada, s početka.

NNS – Sigurno da nema generacije na ovim prostorima koja ne poznaje Vaše pesme. A kako se Vi odnosite prema njima? Da li ih nanovo oživljavate u zavisnosti od koncerta, sale u kojoj nastupate, publike koja je u tom trenu pred vama?

AD – S jedne strane, ne mogu se ja posebno odnositi prema mojim pesmama, one su uvek sa mnom, a opet su za sve. Eto, nedavno sam svirao “Tvoje nježne godine”, a u sali su žene plakale od srca i to je tako snažno delovalo, kao da je pesma juče napisana. A znate kad je napisana? Ne znam ni ja više… Ko zna kad, tamo pre nekoliko decenija. Napisao sam je u Šibeniku u dvorištu kuće dok je pored mene sedela moja mati. I nije to prestalo, to moje pisanje, svaki dan ja pišem. Puno sam se, doduše, nabolovao u životu, nije me služilo zdravlje, ali sam uvek pisao i uvek sam imao šta pisati, imao sam uvek inspiracije, to je bila moja sreća. Život mi je bio buran. Prošao sam dva fakulteta, dva braka, a sada, hvala Bogu, uživam sa dve prekrasne unuke.

 NNS – Bilo bi, verovatno, krajnje pogrešno reći da ste pre pesnik nego muzičar, ili pre slikar nego pisac. Jeste li barem kada ste počinjali imali jasnu ideju šta najviše želite da budete, ili prosto ne postoji jedna odrednica o tome ko je Arsen Dedić?

AD – Meni se sve desilo kao sudbina. Nit’ sam ja imao nekakvu posebnu nameru i plan, nit’ sam više hteo biti pesnik, niti kantautor, niti sve ono drugo što sam bio i radio. Uostalom, najpre sam upisao Muzičku akademiju pa Pravni fakultet, a interesovao sam se i Likovnom akademijom. Kad sam u ranoj mladosti došao u Zagreb, gde sam svirao da se izdržavam, počeo sam da pišem i komponujem, ali ni tada nisam planirao da se time ozbiljnije bavim. Ali život je tako hteo i dao mi talenat. I ono što moram reći, ja nisam došao iz nekog noblesa, niti iz neke građanske elite. Ja sam nikao iz betona, došao sam pomalo niotkuda.

NNS – Jednom ste izjavili da volite Felinijevu izjavu da je njegov svet, svet žena i cirkusa. Vaše pesme su tome bliske, čini se, samo ni danas ne znamo koliko su žene bile bitne, kao fiktivan procep ka postanku pesme ili kao stvarna drama Vaše mladosti i života?

AD – Jeste, upravo tako, kao kod Felinija žene su za umetnost nepobitne. Jednom je jedan moj prijatelj rekao izvesnom pevaču na početku karijere: “Gledaj da ti pesme prihvate i razumeju žene, jer bez njihovog odobrenja i razumevanja nećeš napraviti veliku karijeru”. Ne znam da li je to baš tako kako on kaže, ali znam da su žene u mojim pesmama imale i fikciju i funkciju. Bio sam vredan u tom pisanju. I ono što je bitno, u ljubavi, i u životu svom, nisam nikome načinio zlo. Tako da je moguće da neka od mojih nekadašnjih ljubavi danas dođe i čuva moje unuke, jer sad smo mi neki drugi, stariji ljudi. Eto, kad me već pitate, juče sam se čuo i sa Ines, upravo onom iz moje pesme. Ona danas ima godina gotovo koliko i ja, a meni je 74. Pošalje ona meni i danas neku sentimentalnu poruku, i zna moja Gabi za to, ali ostala je ta veza nakon svih godina koje su prošle svima nama.

 NNS – Za kraj, pitanje na temu koja je, nažalost, večita na ovim prostorima, u koje ste i Vi duboko utkani. Balkan ste često spominjali po nemiru. Mislite li da će se nekada smiriti?

AD – Nema kraja njegovom kovitlanju. Bojim se da ovde nikada neće biti mira. Eto vidite, recimo, na ovoj utakmici nedavno šta bi u Skoplju između Srbije i Makedonije. I znate šta je tu najgore? Oni što najviše navodno kritikuju ovo stanje, oni ga zapravo najviše i podržavaju. Oni koji ga trebaju sprečiti to ne čine. Nesretni su i nemirni ovi prostori. I treba pitati sebe šta smo mi učinili za našu državu, a ne samo ona za nas. Šta smo mi uradili i činili kao pojedinci, to treba pitati sebe.

Sava Nikić/novinenovosadske.rs

Porodica na prvom mestu – Rekao bih, nisam gramziv, a niti sam siromašan, imam onoliko koliko moje viđenje egzistencije podrazumeva i kako ja to vidim. Obitelj mi je trenutno najbitnija i tome sam posvećen i svom autorskom radu. Država mi nikad ništa nije dala, nije mi ništa poklonjeno, samo mi je oduzimano. Često sam saterivan u ćošak, dovođen u pitanje, omalovažavan ponekad, no radio sam uvek kako sam mislio da treba i radim tako i danas.

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Bit ćemo razumni i zatajiti je,
jer ovo nam vrijeme neće uzvraćati
ljubav koju smo mu davali
od prvih nježnih, poratnih godina.

Promijenit ćemo pjesmu,
uzeti srce u šake
i ono će se opirati
kao živa ruka vode, ruka vjetra,
ali nećemo mu dati,
jer su smiješna sada ta naša očitovanja
svijetu kojem se to više ne dopada,
i mi smo sa svojom nerazumnom dušom
pred ljubavnicom sitom i pospanom,
Bit ćemo mudri
i pjevati pjesme,
u kojima ništa nećemo otkriti
od toplih godina i glazbe.

Nećemo priznati buku krvotoka,
opću povijest ljubakanja u domu na Jurjevskoj,
mapu Šibenika, plažu u prosincu,
tvoj odlazak; snijeg koji te briše
i godinu koja te podcrtava.
Sasvim ćemo izmijeniti rječnik
i staviti šaku na luda usta
da što ne izbrbljamo pred zamišljenim licem
tvoje svakidašnjice, jednostavne i odviše pametne.

Živjet ćemo ne odajući se
dugim pismima,
samoubilačkim olovom,
na prstima sa samim sobom
sa prazninom među rebrima,
jer tako bi bilo dostojno,
ako se već nešto mora.

Ne poniziti
srce i staru glavu
pred danom koji ispunja ulicu
kao ledena voda svjetlosti,
kao sjeverni vjetar.
Ne dirati više u te stvari;
treba pjevati drugačije pjesme.

Označiti petlju sudbine,
dati znak postojanja i prisebnosti;
toliko tek.
Nikada više ljubavnih pjesama moja mala,
zadovoljavat ćeš se starima.

Nikada nećemo ni pokušati
odškrinuti crnu knjigu mora;
povući ćemo jedino crtu
i ispod nje šutjeti, šutjeti do kraja.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Arsen Dedić je autentičan začetnik autorske pesme i literarne šansone.

„Tokom šesdesetih godina karijeru vezuje za festivale, nižući seriju evergrin kompozicija i odnoseći nagrade sa lakoćom. Prvi solistički koncert održao je decembra 1965. godine u beogradskom Domu sindikata. Vremenom se povlači sa festivala i orjentiše se na snimanje cenjenih ploča. Prvi LP „Čovek kao ja„, objavljen 1969. godine, donosi retrospektivu najboljih pesama kao što su „Moderato cantabile„, „Kuća pored mora„, „Bit ćeš uvek moja„, „Sve što znaš o meni“ i druge. Sledeći LP „Arsen II“ samo potvrđuje njegove visoke kvalitete, donoseći, „O mladosti„, „Ne plači„, „Takvim sjajem može sjati„. Dupli album „Homo volans“ objavljen 1973. godine definitivo mu određuje centralnu kantautorsku poziciju kroz pesme „Tvoje nežne godine„, „Laku noć muzičari„, „Modra rijeka“.

Unoseći vremenom u svoju romantiku elemente ironije i satire, Dedić tokom sedamdesetih snima ključne autorske ploče, ali se ogleda i na drugim poljima. Radi ploče za decu, primenjenu muziku, komponuje na tekstove pesnika, a njegove pesme izvode Drago Mlinarec, Bijelo Dugme, Josipa Lisac, Srebrna krila, Zdravko Čolić i mnogi drugi. Takođe, redovno komponuje za suprugu Gabi Novak koja često gostuje na njegovim pločama i nastupima. Saradnju sa novim generacijama produbljuje tokom osamdesetih radeći prepeve sa slovenačkog, pesama Andreja Šifera, Zorana Predina i drugih. Sa Predinom snima zajedničku ploču «Svjedoci priče» na kojoj se autorski dopunjuju, nudeći drugačije čitanje svojih ranijih pesama. U pesmi «Domovina» pridružio im se Bora Đorđević sa kojim su 1989. godine zajedno nastupali u više navrata. Godine 1993. Dedić posle duže pauze objavljuje ploču «Tihi obrt» na kojoj uz Gabi Novak učestvuje i njihov sin Matija koji svira klavir. U pesmama „Između nas rat je stao„, „Miris jeftine hrane„, „Majka hrabrost„, „Mocartova godina 1991.“ Dedić na ubedljiv način poetski prelama ratne refleksije.

Sledeći CD nudi pomalo neočekivanu retrospektivu. Naime, Dedić je 1961. godine počeo da piše tekstove za dalmatinske pesme, tako da su neke od njih, kao „Vratije se Šime„, „Maškare„, „Cvite moja„, vremenom dobile atribut narodnih. Od 1970. godine počeo je da komponuje muziku i piše tekstove za šibenske klape, a često je radio i na stihove Ujevića, Gulina, Bilića i drugih. Od oko četrdeset pesama koje su tako nastale Dedić je za CD «Ko ovo more platit» napravio izbor od dvadeset dalmatinskih pesama snimljenih od 1973. do 1995. godine. Uz njega i Gabi pevaju klape Šibenik, Bonaca, Maslina, Nostalija, Kalafat. Godine 1997. objavljuje CD „Ministarstvo straha“ i u pesmama „Tvoje tijelo, moja kuća„, „Ministarstvo straha„, „Ratni profiteri“ i drugim gradi gorku, ali emotivnu atmosferu sličnu onoj koju je zabeležio na ploči „Tihi obrt„.

Tokom karijere, Dedić je pisao muziku za pozorište, film i TV drame. Godine 1968. glumio je u filmu „Višnja na Tašmajdanu“ reditelja Stoleta Jankovića. Prvu knjigu poezije „Brod u boci“ Dedić je objavio 1971. godine i ona je doživela brojna izdanja i impresivan tiraž od osamdeset hiljada primeraka, što ne treba da čudi, budući da je pesma „Ne daj se Ines“ bila prihvaćena od svih generacija. Sa Matijom Skurjenijem je objavio knjigu za decu „Zamišljeno pristanište“ (1975.), pa «Narodne pjesme» (1979.), „Canto e poesia“ (1983.), sa fotografom Tomislavom Risićem „Zagreb i ja se volimo tajno“ (1986.) i „Hotel Balkan„. Publicista Igor Mandić je 1983. godine o njemu objavio knjigu „Arsen“. Krajem 1997. godine Dedić je objavio knjigu „Stihovi“ u kojoj su sakupljeni materijali iz njegovih knjiga, ako i nove pesme.

Za svoj rad Dedić je dobio brojene nagrade od kojih su posebno cenjene italijanske I premi Tenzo i Jacques Brel za doprinos autorskoj pesmi u Evropi.“(tekstovipesama.rs)

Sa uživanjem,

Priredio: Bora*S

ČUDESNO DRVO…

 TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Nekada davno u Kini rođenje ćerke je pratila sadnja drveta.

Sudbina tog drveta je pratila sudbinu devojčice: onog dana kada je pognute glave morala da, bez prava na prigovor, krene na formalno upoznavanje sa čovekom uz čiju će narav morati da provede čitav život, oštrila se sekira. Od drveta, zvanog kiri, pravio se nameštaj, klompe, muzički instrumenti koji su bili poklon od porodice za odlazeću ćerku.

 

 Osim Azije, gde je bilo na ceni, caričino drvo (kako su ga još nazivali) je stiglo u Ameriku u XIX veku. Neuobičajeno za poslovnost Amerikanaca, ali širenje istočnom obalom nije bio planski potez lukavih trgovaca već slučajnost.

Ako u prirodi postoje slučajnosti.

Izvozni tovar iz Kine je u sebi nosio i neželjene goste – plodove caričinog drveta koji su imali ulogu današnjih kuglica od stiropora, dakle da zaštite vredan tovar od neugodnog puta. Semenke tog ploda su se rasule po američkoj zemlji i tu dokazale još jedno svoje ime – od «brzorastućeg drveta» su začas nastale šume.

 Iz Kine su stizali proizvodi od kiri drveta u Evropu gde su brzo postali veoma cenjeni. Toliko da legenda kaže da je svoj zvaničan, latinski naziv, drvo dobilo u čast princeze Ane Pavlovne, ćerke ruskog cara Pavla. Od tada je poznato kao paulovnija. Paulovnija je u tadašnje doba, ne baš bolje ali definitivno drugačije jer se još uvek cenila lepota, imala pre svega estetsku vrednost. Svetle boje, mekano i pogodno za obradu dok je sveže a opet nepodložno deformaciji kad odstoji, predstavljalo je idealan materijal za nameštaj i ukrasne predmete. Paljenjem su se dobijale ugljene olovke, prah se koristio za vatromet, od kore se pravila boja a lišće se koristilo za spravljanje sredstva protiv crva. Ostale kvalitete, a ima ih mnogo, paulovnija je otkrivala postepeno, sloj po sloj.

 

 Uzmimo kao primer bilo koju zemlju u razvoju. Naravno da je takvoj državi potrebno mnogo drveta. Ali i sve više plodnog zemljišta. Tako pluća gube bitku sa stomakom. Šume se seku, a zemlja postaje gola sve dok neko ne shvati da će biti problema i sa stomakom. Erozija ugrožava njive a građe je sve manje. Tada bi ta država trebalo da donese mudru odluku da pošumi opet zemlju i svuda zasadi paulovniju. Napravi stablima zaklone od vetra za useve i smanji njegove nalete za 30% i poveća vlažnost za desetak odsto. Pa čak i da pomeša paulovniju sa žitaricama i povrćem. Ako se stabla postave na odgovarajućoj udaljenosti unutar njive sa posejanom pšenicom, prinos se povećava za 7-12%. A da ne pričamo o tome da je u pitanju drvo koje brzo raste i kome je potrebna minimalna nega i ulaganje. U prvoj godini već dostiže visinu od 3-4,5 metra, a zrelu visinu od desetak metara ima u trećoj godini. Njegovo ogromno lišće je sjajna stočna hrana i đubrivo. Ako se na njivi od jednog hektara posadi 50 stabala za 10 godina se dobije 20-30 kubika kvalitetnih drva. Ukoliko se od posečene paulovnije naprave briketi dobije se ogrev sa energetskom vrednošću uglja a bez štetnih sastojaka u dimu.

Pluća ponovo dišu.

 Projekat pošumljavanja Kine paulovnijom je rezultovao povećanjem proizvodnje hrane za 30% u ravnicama i zaustavljanjem erozijem na oko 3 miliona hektara zemlje. Takođe, paulovnija je drvo izbora za pošumljavanje Australije, Nemačke, Amerike i Paname. Ali ne i za Srbiju. Šume se seku i slabo obnavljaju, jer ovde drvo još uvek spada u jeftin ogrev, pa je tražnja povećana u ova teška vremena. U Vojvodini je situacija posebno kritična. Kako kažu iz JP «Vojvodinašume», ukoliko se na vreme ne podignu zasadi, odnosno ne poveća šumovitost Pokrajine sa sadašnjih šest na 14 procenata, Vojvodini preti da od ekološke postane prava pustinja. A paulovniju retko ko pominje. Još 1997.godine profesorka Šumarskog fakulteta Dragica Vilotić i inženjer Slobodan Vukovojac su započeli priču o paulovniji, ali očigledno nisu naišli na razumevanje. Danas postoji zasađena ogledna plantaža na samom severu Vojvodine u peskovitom tlu da bi se dokazao uspešan rast paulovnije i na takvom, vrlo lošem tlu. I zaista, ovo čudesno drvo i tu uspeva. Bez obzira na to, projekat «Čudesno drvo» će u Srbiji morati da sačeka neka mudrija vremena.

Izvor:ekologija.rs/ Željko Stanković