JEZERO MAĐORE, LEPŠE OD MORA…

tamoiovde-logo

Mađore: Jedino jezero lepše od mora

Ništa vas ne može pripremiti na prvi susret s veličanstvenim jezerom Mađore u Italiji.

madjore-1788710606Jezero se uglavnom nije nalazilo na utabanim turističkim stazama sve do 1906. kada je tunel Simplon u Alpima omogućio prolazak Orijent Ekspresa.

Doslovno preko noći njegove obale počele su da se pune pripadnicima evropske elite, koji su počeli da grade veličanstvene nekretnine. Neke od njih i dalje su naseljene, ali su neke danas napuštene i u gotovo ruševnom stanju.

Stresa, gradić koji je i dalje zatočen u nekom prošlom vremenu, dugo je bila nezvanična prestonica zapadne obale jezera. Prepun je grandioznih hotela napravljenih u baroknom stilu čija bi fasada lako mogla da posluži kao kulisa za neku od Pučinijevih opera.

Najveći je Grand Hotel des Iles Borromees sa ogromnim kristalnim lusterima u kom je boravio, tada 19-godišnji, Ernest Hemingvej dok se oporavljao od ranjavanja na italijanskom frontu.

madjore1-1030434307Prva među jednakima u palatama Strese pripada porodici Boromeo i nalazi se na ostrvcu Isola Bela na deset minuta vožnje čamcem.

Još jedna izuzetna destinacija do koje se stiže čamcem je Peskatori, ribarsko ostrvo koje možete peške obići za deset minuta, ali tu šetnju sigurno nećete zaboraviti.

Jezero Mađore je ogromno i seže sve do Lokarna u Švajcarskoj, pa njegovu okolinu možete obilaziti sigurno desetak dana, a da vam ni u jednom trenutku ne bude dosadno.

Ako se malo odmaknete od obale i vozite oko dvadeset minuta ka Alpima, možete doći do manjeg jezera Orta uz koji je nikao grad Orta San Đulio sa kaldrmisanim ulicama, fasadama u boji starog parmezana i predivnim kafićima u kojima možete popiti fantastičan espreso.

madjore2-2073289156U blizini Mađorea je i Kastiljone Olona, prelepa kapela u potpunosti ukrašena freskama renesansnog majstora Masolina da Panikala, od kojih je najpoznatija Usekovanje glave svetog Jovana koje gleda “ledena” Saloma.

Zbog vlažne i tople klime gradinari su uspevali da urede neverovatno lepe bašte.

Osim egzotičnih biljaka, one su prepune i raznih kitnjastih statua, pa ako vam dosadi izležavanje na plaži, a ne obilaze vam se mestašca uz obalu, dan možete provesti u hladovini velikih stabala čitajući neku dobru knjigu.
Izvor:aah.rs

_________________________________________________________________________________________

Advertisements

LEPOTA SEDENJA NA JAJIMA…

tamoiovde-logo

Na prvi pogled obična plaža, ali ako pogledate malo bliže….

Ova divlja plaža u Argentini na prvi pogled deluje tipično za Patagoniju.

585484_pataganija-foto-youtube-carlos-zavalaga-2_ffIako je lepa, njena prava lepota vidi se tek kada joj se malo približite.

Ova plaža krije prelepu tajnu.

U videu koji je snimljen dronom, vidi se preko 5300 parova kormorana koji su se uredno poređali na plaži i sede na svojim jajima.

585483_pataganija-foto-youtube-carlos-zavalaga-1_ff

Ovo je samo jedna kolonija ptica

To je oko 10.600 ptica, plus njihovi mladunci koji su zauzeli 2000 kvadratnih metara ove plaže.

Kada vidite tu količinu ptica na jednom mestu pomislite da su to govoto svi kormorani koji postoje na ovom svetu, ali je u pitanju samo jedna kolonija!

Izvor:blic.rs

_______________________________________________________________________________________

ČEKAJUĆI VETAR…

tamoiovde-logoŽivot prođe u propuštenim šansama

Neodlučnost nas „koči“ da budemo srećni u ljubavi, uspešni u poslu, ali i da se razvijamo kao ličnosti. Mnogi ne mogu da prežale što u određenim momentima nisu imali više hrabrosti.

334215_1 Svakodnevno pravimo izbore, donosimo odluke. Ipak, neki ljudi za razliku od drugih imaju grdne muke čak i kada pokušavaju da odaberu u koji red za šalter će stati i koju majicu da kupe.

Životne izbori im se čine poput najgoreg usuda i kao da bi jedino mogli da ih donesu kada bi im sam Bog ukazao na ispravan put.

Propuštene prilike se samo ređaju, a život im prolazi.

O uzrocima i posledicama hronične neodlučnosti, koja nam često uskrati sreću u poslu, ljubavi, ali i lični razvoj, razgovarali smo sa psihoterapeutom Sanjom Perković:

– Koren neodlučnosti je strah od preuzimanja odgovornosti. Osoba koja dugotrajno ne donosi odluke u stvari ne želi da se suoči sa njihovim posledicama. To im je neprihvatljivo iz više razloga, a najčešći je strah od greške. Kolebljivima je zajedničko i postojanje unutrašnjeg konflikta. Jedan deo ličnosti želi jedno, a drugi nešto potpuno suprotno.

– Ljudi koji su kao deca bili prezaštićeni, ne dobiju mogućnost da razviju sposobnost odlučivanja. Ako roditelji umesto njih donose rešenja za koje su oni zreli, štiteći ih pritom od neprijatnosti ili im ne dozvoljavaju da osete posledice svojih postupaka, razvijaju kod njih osećanje bespomoćnosti koje posledično vodi u neodlučnost. Takve osobe često očekuju da neko drugi umesto njih „presudi“ – kaže sagovornica „Života plus“.

Ako čovek ima jasne prioritete i zna šta traži, nema puno premišljanja. Ipak, one neopredeljene, konstantno i suvišno preispitivanje sprečava da žive punim plućima, jer dok se oni dvoume, vozovi dolaze i odlaze.

– U zavisnosti od važnosti izbora koji stoji pred čovekom, procenjujemo uticaj neodlučnosti na dalji tok života. Onaj ko se „lomi“ oko svakodnevnih stvari osim gubljenja vremena nema druge štete, dok neko ko ne može da odluči za koji posao da aplicira može da propusti šansu da se uopšte zaposli. I nedonošenje odluke je odluka.

Devojka koja želi da raskine lošu vezu, ali se plaši suočavanja sa posledicama i žaljenjem koje će trajajti neko vreme, može da dođe u situaciju da sebi „zatvori“ mogućnosti da se zbliži sa nekim ko joj mnogo više odgovara – napominje Perković.

KOJE CIPELE DA KUPIM?

197dd7a93c8dcbbe56443d423a421e99Ako se neko „lomi“ između dva para cipela, ne znači da se dvoumi oko izbora prihvatanja ili promene posla, dečka, kupovine stana. Neko će lako i brzo da odluči kakvu obuću želi, ali ne može da izabere između dva potencijalna partnera ili da li konačno da priđe simpatiji. Neko „kao od šale“ donosi sve odluke, a nekome više „leže“ one „krupne“.

Tako dolazimo u situaciju da veliki broj ljudi „stoji“ u mestu i ne napreduje kroz život, već čeka znak sa neba, nada se čudu i povoljnijim okolnosti,… Postavlja se pitanje kako će oni kojima je ovo utisnuto u DNK „preživeti“ i prežaliti propuštene šanse.

– Tako što će preuzeti odgovornost i prestati da krive druge ljude, okolnosti, Boga ili sudbinu za to gde se trenutno nalaze. Trebalo bi da se suoče sa strahom, donesu odluku i budu spremni na sve što ih čeka. Međutim, događa se i da kad nešto odluče, posle početnog pozitivnog utiska počnu da sagledavaju negativne strane tog izbora. Kako o opciji koju nisu izabrali nemaju potpunu informaciju, često imaju pogrešan utisak da kod nje ne postoje negativne strane. Zato, umesto da se fokusiraju na negativne ishode svog izbora, trebalo bi da sagledaju i koristi – navodi naša sagovornica.

Ovi „lomovi“, „borba“ sa samim sobom i odsustvo želje da „konce sudbine“ drže u svojim rukama, utiču i na voljene osobe.

– Ako partner voli da sve bude po njegovom, u suštini će mu odgovarati neodlučni životni saputnik. Problem nastaje kad druga osoba želi da podeli odgovornost i izbore, a neodlučna polovina to uporno odbija i tada prebacuju odluku sa jednog na drugo kao „vruć krompir“ – govori psihoterapeut.

Liste „za“ i „protiv“ kod ljudi koji se „bore“ sa hroničnom neodlučnošću ne pomažu, ali i dobronamerna ideja da bi ih trebalo malo „pogurati“, nekada nije idealno rešenje.

– To je po pravilu prilično pogubno. Odluke „da li ćemo i sa kim stupiti u brak, imati decu ili ne, živeti u jednoj ili drugoj zemlji“, svaka osoba bi trebalo da donese sama bez obzira na to koliko neodlučno može da izgleda. Ipak, hoćemo li ih forsirati da načine izbor i do kojih granica, zavisi od toga koliko je to nama važno. Ukoliko želimo porodicu, a partner ne može da se odluči, onda svakako ima smisla postaviti mu neki rok do kojeg je važno da se izjasni.

Ima slučajeva u kojima ljudi znaju šta žele, ali imaju problem da želje kažu drugima, pa se pogrešno stiče utisak da su neodlučni. U ovom slučaju, njihov centralni konflikt je između izražavanja svoje želje i ispunjenja tuđih očekivanja – naglašava Perković.

Preispitajte razloge koji „leže“ u korenu neodlučnosti i suočite se sa njima. Takođe, nepoznavanje vlastitih osećanja, potreba i želja utiču na kolebanja, a onaj ko ne zna šta zaista želi, teško može da se odluči. Zato upoznajte sebe i držite se japanske poslovice – „Pre odluke razmisli, posle odluke ne razmišljaj“, jer ćete samo tako prihvatiti sve što posle usledi.

PODSTAKNITE DECU NA SAMOSTALNOST

37d73304db71e83cdb4d7d75e4688807Kada su roditelji perfekcionisti, sve što mališan uradi nije dovoljno dobro. To može da utiče na dete da izbegava donošenje odluke, kako se ne bi osećalo bezvrednim.

– Najbolji način je da dozvolimo detetu da samo izabere, pa i da pogreši. Ako želi da se bavi nekim sportom i posle nekog vremena odluči da prestane, važno da samo ode na trening, kaže treneru i drugarima da više ne želi da trenira i navede razlog za to.

Tako mališan uči da odabere, preuzme odgovornost i snosi posledice. I u mlađem uzrastu ga možemo podsticati na samostalno odlučivanje. Recimo, da sam izabere koju će majicu obući za vrtić, jer tako doživljava iskustvo donošenja odluka, pa će se kasnije u životu, u situacijama u kojima mora da bira, osećati kompetentnije i sigurnije – savetuje psihoterapeut.

Izvor:rtvbn.com

_______________________________________________________________________________________

DUPLO GOLO…

tamoiovde-logoHrabro je skočio u reku i spasao golu devojku koja je skočila, a onda je usledio šok

560875_kina-02_ff

Devojka snimljena pre skoka u vodu

Mlada devojka se skinula gola i skočila u ledenu vodu reke na istoku Kine, a pre skoka je uočilo nekoliko ljudi i potrčalo da je spase.

Najhrabriji je bio mladić koji je skočio u vodu za njom i pomogao joj da se dokopa obale, ali je potom ostavljen da se sam izvuče iz opasne situacije.

Drama se desila u nedelju na obali reke Nanđing u pokrajini Đijangsu kada je devojka skinula sve sa sebe i uskočila u ledenu vodu.

560876_kina-03_ff

Nakon spasavanja ljudi je prate, a spasioca ostavljaju samog

Student lokalnog univerziteta skočio je za njom i izvukao je, nakon čega joj je u pomoć pritekla velika grupa posmatrača koja se tu okupila.

Na fotografijama objavljenim na mikrobloging sajtu Sina Veibo, kineskoj verziji Tvitera, prikazan je hrabri spasilac koji je potom ostavljen da se snalazi kako zna i ume, dok svi ostali prate golu devojku.

– Svi su gledali golu ženu i niko nije ruku pružio spasiocu. Bilo je ledeno – napisao je jedan od korisnika te društvene mreže.
N.V.
Izvor:blic.rs

____________________________________________________________________________________

PROBLEME SA SILOM I DOMINACIJOM REŠAVAJU SEKSOM…

tamoiovde-logoJedan ekskluzivni prikaz bonoboa

U jednoj zabačenoj oblasti Demokratske Republike Kongo, koja se prostire uz severnu obalu reke Luo, nekih 80 km zemljanom stazom od najbliže travnate piste, leži istraživački logor Vamba, mesto koje je dobro poznato u analima primatologije.

images-2013-03-ekskluzivni_prikaz_bonoboa_aps_292007633

Snimio: Kristijan Zigler

Vambu je 1974. godine osnovao japanski primatolog Takajoši Kano, da bi proučavao bonoboa (Pan paniscus), vrstu majmuna koja se razlikuje od svih drugih.

Majmun s leve obale (Pogledajte galeriju)

Ako niste znali, bonobo je član porodice čovekolikih majmuna za kojeg se smatra da „više voli ljubav nego rat”, te da je daleko pohotniji i manje ratoboran od svog bliskog rođaka šimpanze.

Moderna istraživanja među populacijom u zoološkim vrtovima, pod rukovodstvom holandsko-američkog biologa Fransa de Vala i drugih, potvrdila su njihov visoki promiskuitet i izraženu seksualnost, kao i sklonost ka prijateljstvu (naročito među ženkama). Za razliku od njih, šimpanze se tuku (naročito mužjaci) zarad dominacije i vode ratove sa drugim čoporima. Ali ponašanje bonoboa u divljini je teže razotkriti.

Takajoši Kano sa Instituta za proučavanje primata na Univerzitetu Kjoto bio je jedan od prvih naučnika koji je odlučio da takva istraživanja sprovede u divljini. Posmatranja u Vambi od tada neprekidno traju, ne računajući nekoliko prekida kao što je onaj u vreme Kongoanskih ratova 1996–2002. godine.

Rano jednog jutra polazim u šumu sa istraživačem Tetsujom Sakamakijem, takođe sa Univerziteta Kjoto. Odmah vidim stvari koje, s obzirom na karakterističan imidž ove vrste, nisam očekivao. Bonoboi se svađaju, idu u lov na meso i provode sate i sate zajedno bez ikakvog seksa. Zar je to životinja poznata po svom lascivnom i miroljubivom načinu života?

Dok Sakamaki i ja posmatramo grupu bonoboa kako jedu plodove drveta boleka (Dialium zenkeri) – male grozdaste plodove sa ljuskom kao od papira – on ih sve identifikuje po imenu. Onu ženku tamo, sa oteklom vulvom, zovemo Nova, priča mi. Poslednji put se okotila 2008. godine. Oteklina drečave boje oko genitalija, koja liči na ružičasto jastuče, znači da je ponovo spremna za parenje. Ova ženka Nao je, kaže, vrlo stara i vrlo autoritativna.

Nao ima dve kćeri, od kojih je starija još uvek član ove grupe. A ona ženka tamo, to je Kiku, takođe vrlo stara i uvažena, sa svoja tri sina u grupi. Jednog od tih sinova, Nobitu, lako je identifikovati, objašnjava mi Sakamaki.
Ogroman je i fale mu prsti na desnoj šaci i na obe noge, a testisi su mu crni. Nedostatak prstiju ukazuje na to da je upadao u žičane zamke, što nije ništa neuobičajeno za bonoboe koji su izloženi riziku života blizu ljudi.
Izgleda da je Nobita alfa mužjak, ukoliko kod bonoboa uopšte postoje alfa mužjaci.

Pratimo bonoboe do jednog šumarka musanga drveća, gde pune usta ovim sočnim, zelenim voćem. Iznenada izbija kreštava rasprava između Nobite i drugog mužjaka Džiroa. Nobitina stara majka Kiku odmah skače da podrži sina. Suočen sa njih dvoje, Džiro se uplašeno povlači. Duri se na obližnjem drvetu. Zanimljivo je, kaže Sakamaki, da i pored toga što je najkrupniji mužjak u grupi, Nobiti u sukobima i dalje pomaže majka.

Čak i tako visoko rangirani odrasli mužjak kao što je Nobita izgleda da svoj status delimično duguje zaslugama svoje mame.

Četrdeset minuta kasnije, kad ponovo izbija dreka, Sakamaki mi pokazuje šta je izazvalo njihovo uzbuđenje: jedna afrička leteća veverica, grebe uz drvo van sebe od straha dok se nekoliko bonoboa ustremljuje ka njoj. Ali tek što se majmuni približe, odskače visoko u vazduh i odjedri. Tada primećujemo i drugu kako se skriva prikačena za istočnu stranu jednog drugog velikog debla, dok na svega pet metara dalje sedi bonobo zvani Džeudi i ništa ne sluti.

Ova afrička leteća veverica, rozikastih ušiju i svetlih očiju, strpljiva je i nepomična, ne odajući ničim svoje prisustvo. Ipak, ubrzo je primećuju i okružuju ostali majmuni, zlokobno kričeći. Jedan bonobo se pentra uz deblo, boreći se da nađe oslonac. Životinjica grabi šest metara naviše, penjući se lako kao gekon po zidu. Potpuno opkoljen krvoločnim majmunima, mali glodar skače i jedri kroz granje i gustiš u bezbednost. Ni mi ni majmuni ne uspevamo da vidimo gde se spustio. Uh, mislim, ovo je odlično izvedeno.

Lovačko ponašanje – redak prizor”, kaže Sakamaki. „Imate mnogo sreće.”

Još nije ni podne mog prvog dana u Vambi, a moja predstava o bonoboima je već poremećena onim što vidim u brojnim kontrastima i protivrečnostima.

images-2013-03-ekskluzivni_prikaz_bonoboa_aps_292007633BONOBOI zbunjuju ljude još otkako ih je nauka prvi put otkrila. Belgijski zoolog Henri Šauteden je 1927. godine ispitivao lobanju i kožu jedne neobične životinje, za koju je pretpostavljao da je odrasla ženka šimpanze iz Belgijskog Konga. U njegovom izveštaju stoji da je lobanja „curieusement petit pour une bête de semblables dimensions” – ’neobično mala za jednu životinju takvih dimenzija’.

Sledeće godine nemački zoolog Ernst Švarc je posetio Šautedenov muzej i izmerio pomenutu lobanju, kao i dve druge. Zaključio je da je nesumnjivo reč o posebnoj vrsti šimpanze, koja je jedinstvena na južnoj strani – levoj obali – reke Kongo.

Švarc je svoje otkriće objavio u eseju pod naslovom „Le Chimpanzée de la Rive Gauche du Congo” – „Šimpanza s leve obale Konga”. Dakle, od početka je postojala makar podsvesna veza između „kulture leve obale” u centru frankofonskog sveta, Parizu (sa svim tim boemskim umetnicima, piscima i filozofima sa rive gauche – leve obale, odnosno južno od Sene) i ovog novootkrivenog, neobičnog kongoanskog čovekolikog majmuna. Ubrzo je čovekoliki majmun sa leve obale dobio status posebne vrste i naučni naziv Pan paniscus.

Druga etiketa koja mu je prilepljena bila je „patuljasti šimpanza”, uprkos tome što on nije mnogo manji od običnog šimpanze, Pan troglodytes, koji je opštepoznat. Bonobo ima manju glavu u odnosu na telo nego šimpanza, vitkije je građe i ima duže noge. Ali ako gledamo ukupnu veličinu, i mužjaci i ženke odraslih bonoboa po težini spadaju u istu kategoriju sa ženkama šimpanze.

Naučnici danas uglavnom izbegavaju naziv „patuljasti šimpanza”. Naziv bonobo je bolji, jer ovo stvorenje nije samo minijaturna verzija nečeg drugog.

Glavna razlika između bonoboa i šimpanze je u ponašanju, što se najupadljivije primećuje u seksu. Bilo da su u zatočeništvu ili u divljini, bonoboi pokazuju neverovatnu raznovrsnost u svojim seksualnim odnosima. Evo šta kaže De Val: „Dok šimpanze gotovo nemaju nikakve varijacije u seksualnom činu, bonoboi se ponašaju kao da su čitali Kama Sutru, jer upražnjavaju svaki mogući položaj i varijaciju koja se uopšte može zamisliti.”

Na primer, pare se u misionarskom položaju, za šta šimpanze praktično nisu ni čule. Ali njihova seksualnost ne postoji samo radi parenja. Većina tih varijacija ima socioseksualni karakter, što znači da ne podrazumevaju samo kopulaciju između zrelog mužjaka i zrele ženke tokom njenog plodnog perioda. Kombinacije partnera kreću se od dve odrasle jedinke istog pola, jedne odrasle i jedne mlade jedinke bilo kog pola, ili dve mlade jedinke.

Njihove aktivnosti obuhvataju ljubljenje u usta, oralni seks, milovanje genitalija rukom, mačevanje mužjaka penisima, jahanje dva mužjaka i genito-genitalno trljanje dve ženke u teranju. To je kad trljaju svoje otekle vulve jednu o drugu, oblivene bujicom sestrinskog zbližavanja. Na kraju ovih aktivnosti obično nema orgazma.

Izgleda da je njihova socijalna svrha raznolika: izraz dobre volje, stišavanje uzbuđenosti, pozdravljanje, oslobađanje od napetosti, vezivanje, saletanje da se podeli hrana, ili pomirenje. Kao motiv slobodno možemo dodati i čisto zadovoljstvo, a kod mladih i želju da se podučavaju i da vežbaju. Šarolik, neobavezan i vrlo čest, seks je onaj tajni faktor koji zajednicu majmuna bonobo održava miroljubivom.

I da opet citiramo De Vala: „Šimpanze svoje seksualne probleme rešavaju borbom za dominaciju, dok bonoboi svoje probleme sa silom i dominacijom rešavaju seksom.”

Seksualnost nije jedina krupna razlika između bonoboa i šimpanzi, mada je verovatno povezana sa ostalim razlikama, bilo kao uzrok ili posledica. Najviše socijalne položaje kod bonoboa imaju ženke, a ne mužjaci, a to izgleda postižu stvaranjem jakih društvenih veza (pomoću genito-genitalnih igrarija, na primer), dok mužjaci šimpanze stvaraju privremene paktove da bi se međusobno borili za vlast.

Zajednice bonoboa nikada ne vode nasilničke ratove protiv susednih zajednica, koje žive na okolnim teritorijama. Oni se hrane preko dana u stabilnim, često većim grupama koje ponekad broje od 15 do 20 jedinki. Kreću se zajedno od jednog izvora hrane do drugog, a noć provode u gnezdima koja su gusto zbijena, valjda radi veće zajedničke sigurnosti. Ishrana im je slična uobičajenoj ishrani šimpanzi – voće, lišće i malo životinjskih belančevina ako uspeju da ih se dočepaju. Postoji samo jedna bitna razlika: bonoboi jedu mnogo biljne hrane koje ima preko cele godine – kukuruzne stabljike ili američkog salepa – koje nude hranljive izdanke, mlado lišće i jezgro u stabljikama, sve to bogato proteinima i šećerima.

Tako ovi majmuni imaju praktično neiscrpne izvore obilne hrane. Oskudica, glad i konkurencija za hranom kod njih nisu tako izraženi kao kod šimpanza. Ta činjenica mogla je da ima veoma važne evolutivne posledice.

Bonobo ipak ima nešto zajedničko sa šimpanzom: oni su najbliži živi rođaci čoveka. Pre nekih sedam miliona godina, negde u šumama ekvatorijalne Afrike, živeo je zajednički predak, naš i njihov. Onda se naša loza odvojila od njih, a pre oko 900.000 godina i ova dva čovekolika majmuna su se odvojila jedan od drugog. Niko ne zna da li je njihov zajednički predak po anatomiji i ponašanju više ličio na šimpanzu ili bonoboa, ali rešenjem te zagonetke možda bismo saznali nešto i o ljudskom poreklu. Da li potičemo iz loze miroljubivih majmuna, koji vole seks i kojima dominiraju ženke? Ili su nam u krvi ratovi, čedomorstvo i dominacija mužjaka?

Isto tako: šta se to dogodilo u evolutivnoj istoriji da je Pan paniscus postao ovako jedinstveno stvorenje?
Ričard Rengam ima jednu hipotezu. Rengam je istaknuti biološki antropolog i profesor na Odeljenju za ljudsku evolutivnu biologiju na Harvardu, sa više od četrdeset godina iskustva posmatranja primata u divljini. Njegov rad o šimpanzama počinje u vreme istraživanja za doktorsku disertaciju u tanzanijskom Nacionalnom parku Gombe početkom 70-ih godina XX veka i nastavlja se u Nacionalnom parku Kibale u Ugandi.

O poreklu bonoboa pisao je u jednom časopisu 1993. godine, a zatim u popularnoj knjizi „Demonski mužjaci” („Demonic Males”), izdatoj 1996. godine, koju je napisao zajedno sa Dejlom Pitersonom. Ključna tačka njegove hipoteze je odsustvo gorila sa leve obale reke Kongo u poslednjih milion ili dva miliona godina.

Razlozi tog odsustva nisu jasni, ali evolutivne posledice svakako jesu. Na desnoj obali reke, gde su šimpanze i gorile delile šumu, gorile su jele što i sad jedu – uglavnom biljnu hranu. A šimpanze su jele ono što je za njih uobičajeno, uglavnom voće, lišće drveća i povremeno meso. Za to vreme na levoj obali živelo je to neko stvorenje nalik na šimpanzu, koje je sticajem okolnosti imalo privilegiju da bude slobodno od goriline konkurencije. „I to je formula kako je nastao bonobo”, rekao mi je Rengam telefonom iz svoje kancelarije na Harvardu.

Stvorenja s leve obale, koja su se hranila kaloričnom hranom šimpanza kad je bila dostupna, a kad ne, hranom gorila, vodila su stabilniji život. Ona nisu morala da se rasturaju na male i nestabilne grupe da bi našla hranu, da se razdvajaju, ponovo spajaju ili grabe oko nepredvidljivih i dragocenih resursa hrane, kao što to često rade šimpanze sa desne obale. I upravo ta sudbnosna razlika u strategiji nalaženja hrane dovela je i do posledica u socijalnom ponašanju, objašnjava Rengam.

Relativna stabilnost grupa koje traže hranu u okviru velike zajednice bonoboa znači da i oni najslabiji uvek imaju nekog da ih zaštiti. To ublažava tenziju i sprečava borbe radi dominacije. „Konkretno”, dodaje Rengam, „ženke na raspolaganju imaju i druge ženke i mužjake da ih zaštite ako bi ih neko maltretirao.”

Drugi rezultat stabilnosti unutar grupe koja traži hranu, opaža Rengam, jeste seksualni ritam ženki bonoboa. Za razliku od ženki šimpanza, one ne moraju da budu uvek maksimalno atraktivne i maksimalno spremne za parenje sa svim mogućim mužjacima samo u tom jednom kratkom vremenskom periodu. „S obzirom na to da živi u većoj i stabilnijoj grupi koja traži hranu, ženka bonoboa može sebi da priušti dug period seksualnog teranja.”

Ona ne mora da zavodi gomilu uzbuđenih mužjaka samo na kratko. Jer ona je stalno privlačna i uvek spremna. „To znatno smanjuje značaj borbi mužjaka za dominaciju i njihovog maltretiranja ženki.” Tako, po Rengamovoj hipotezi, ispada da čuvena miroljubivost i seksualnost bonoboa imaju sasvim neočekivano poreklo: što su na raspolaganju imali i hranu gorila koju gorile nisu jele.

A zašto nema gorila na levoj obali? Rengam nudi scenario koji je, kako sam priznaje, spekulativan, ali moguć. Pre oko 2,5 miliona godina, centralnu Afriku je, izgleda, pogodila teška suša. U ekvatorijalnoj niziji, s obe strane reke Kongo, vegetacija kojom se hrane gorile potpuno je nestala. Šimpanze su mogle da prežive zahvaljujući plodovima sa drveća kraj reke, ali gorile sa desne obale morale su da se povuku u planinske predele, kao što su vulkanska oblast Virunga na severoistoku sušne oblasti i Kristalne planine na zapadu. S leve strane reke pak nije bilo tako visokih planinskih utočišta. To zemljište je ravno.

Tako da, ako su gorile ikada i živele s ove strane, ta velika suša iz pleistocena ih je sigurno potamanila.

images-2013-03-ekskluzivni_prikaz_bonoboa_aps_292007633PONAŠANJE BONOBOA je izuzetak među čovekolikim majmunima, pri čemu je svaki od njih priča za sebe. Jednostavno, ne možete ih opisati nekim opštim crtama. Niko to bolje ne ume od Gotfrida Homana i Barbare Frut, nemačkog bračnog para sa Odeljenja evolutivne antropologije pri Institutu „Maks Plank” u Lajpcigu.

Oni više od dvadeset godina proučavaju bonoboe u divljini. Počeli su 1990. godine na lokalitetu Lomako, na severu Konga, gde su neprekidno radili sve dok nije izbio rat 1998. godine i zaustavio sve za sledeće četiri godine. Homan i Frutova zatim su podigli novi istraživački logor južnije odatle, na mestu koje se zove Lui Kotale, u predivnom komadiću šume odmah izvan Nacionalnog parka Salonga. Sklopili su dogovor sa lokalnom zajednicom na čijoj tradicionalnoj teritoriji leži šuma: lokalni domoroci su pristali da za novčanu nadoknadu ne love i ne seku drveće u šumi.

Evo kako se do tamo stiže. Pošto sletite na jednu travnatu pistu, hodate sat vremena do sela, odate poštovanje starešinama, a zatim hodate još pet sati. Pređete reku Lokoro u izdubljenom čamcu, gacate uzvodno po jednoj rečici sa crnom vodom, uspnete se na obalu i odjednom se nađete u simpatičnom, jednostavnom logoru od slamnatih nadstrešnica i šatora, sa dva solarna panela za napajanje računara.
Homan se ovamo vratio u junu prošle godine, presrećan što je ponovo u šumi posle mnogih meseci provedenih u zatvorenom prostoru u Lajpcigu. On je jedan snažni šezdesetogodišnjak, plavook i koščat, navikao na sve tegobe terenskog rada, i da nisam žurio da ga stignem, meni bi za ovo pešačenje umesto šest trebalo sedam sati.

Jednog jutra krećem u šumu sa dvoje mladih volontera, Timom Luis-Bejlom i Sonjom Trautman. Do gnezda bonoboa stižemo u 5.20 ujutro, još pre nego što su se razbudili. Prvo što ujutru urade jeste da se dobro izmokre. Luis-Bejl i Trautmanova stoje ispod drveta sa gnezdima i hvataju mokraću u jedan široki list. Zatim je pipetom prebacuju u fijale i obeležavaju koja kom majmunu pripada. Posle toga krećemo za njima u uobičajenu jutarnju poteru.

Tog popodneva Homan i ja sedimo ispod krova jedne nadstrešnice i diskutujemo o ponašanju bonoboa. Malo je istraživača videlo bonoboe kad love druge životinje, a i u tim retkim izveštajima uglavnom je reč o sitnom plenu kao što su afričke leteće veverice (samo u Vambi) ili male dujker antilope. Izgledalo je da životinjske belančevine, ukoliko ih bonoboi uopšte unose, potiču uglavnom od insekata i stonoga. Ali Frutova i Homan prijavili su devet slučajeva lova bonoboa u Lomaku. U sedam od tih slučajeva bila je reč o povećoj dujker antilopi koju bi obično zgrabio jedan bonobo i rasporio joj trbuh još onako živoj. Zatim bi halapljivo pojeo iznutrice, a ostatak mesa bi podelio sa ostalima.

U skorije vreme, ovde u Lui Kotaleu, bili su svedoci još 21 slučaja uspešnog lova. Žrtve su osam puta bile zrele dujker antilope, jednom galago, i tri puta majmuni. Zar bonobo lovi druge primate? „To mu je sastavni deo jelovnika”, kaže Homan.

S druge strane, seksualnost po njemu nije toliko bitna kao drugima, De Valu, na primer. „Mogao bih Fransu da pokažem neke oblike ponašanja za koja ne bi verovao da su moguća kod bonoboa”, kaže Homan, „Neredovan seks, na primer. Tačno je da bonoboi imaju veoma raznovrstan repertoar seksualnih položaja i odnosa, ali u zatočeništvu to sve deluje prenaglašeno. Ponašanje bonoboa u divljini je drukčije. I mora biti drukčije, jer su vrlo zauzeti traženjem hrane, kako bi sebi obezbedili egzistenciju.”

Homan pominje još neke primere ustaljenog mišljenja sa kojima on i Frutova nisu u saglasnosti, uključujući i verovanje da se zajednica bonoboa održava na okupu kao srdačno sestrinstvo putem ženskih veza (oni smatraju da je veza majka–sin bar podjednako važna). Zatim, tu je i uvreženo mišljenje da bonoboi nisu agresivni jedni prema drugima.

Agresija je možda retka i prigušena, kaže on, ali to ne znači da ne postoji. Setite se kako ljudska agresija ume da bude suptilna. Setite se kako i jedan jedini čin nasilja, ili barem pretnje, ume da se ureže u sećanje godinama. „Mislim da to može da se primeni i na ponašanje bonoboa”, kaže on. Možda u životu bonoboa ima više stresa nego što izgleda. Dokazi o skrivenoj anksioznosti počeli su da se pojavljaju u hormonskom istraživanju koje je sproveo jedan od njegovih saradnika, postdoktorant Martin Zurbek.
Kroz analizu fekalnih i urinskih uzoraka, onakvih kakve su tog jutra skupljali Tim Luis-Bejl i Sonja Trautman, Zurbek je došao do iznenađujućeg otkrića: visokog nivoa kortizola, hormona vezanog za stres, kod nekih mužjaka.

Nivo kortizola je naročito povišen kod visoko rangiranih mužjaka u prisustvu ženki u teranju. Šta nam to govori? Da jedan visoko rangirani mužjak bonoboa, u pokušaju da održi sredinu između nedovoljnog mačizma (koji bi ga koštao statusa među mužjacima) i prevelikog mačizma (koji bi ga koštao mogućnosti parenja sa dominantnim ženkama), u ovako složenim situacijama biva pod stresom.

Bonoboi izbegavaju agresiju i nasilje, ali nisu bezbrižni. Oni koriste razne forme socioseksualnog ponašanja, raznovrsno i relativno često, kao sredstva za rešavanje konflikata. „To je ono što ih čini drukčijim”, kaže Homan, „a ne da je sve miroljubivo.”

BONOBO je klasifikovan kao ugrožen i, mada zaštićen kongoanskim zakonom, dalje ispašta zbog opštepoznatih problema, pre svega krivolova i gubitka staništa. U divljini danas možda ima još oko 15.000 do 20.000 bonoboa, od toga jedan deo u nacionalnim parkovima i rezervatima kao što su Nacionalni park Salonga i Životinjski rezervat Lomako-Jokokala.

Ova „zaštićena” područja mogu, ali i ne moraju pružati delotvornu zaštitu bonoboima i drugim životinjama, a sve to u zavisnosti od stvarnog stanja na terenu. Na primer, da li su iznajmljeni i obučeni čuvari, da li su im isplaćene plate i da li su snabdeveni odgovarajućim oružjem da se suprotstave lovokradicama.

Kongo je teško propatio tokom sedamdeset godina belgijskog kolonijalizma. Zatim je sledilo trideset godina Mobutuove kleptokratije, a posle toga rat. Svi napori da se priroda zaštiti gube se u vrtlogu korupcije i lošeg funkcionisanja državnih institucija. Jedan od talaca ovakve situacije je i bonobo, životinja koja ne živi nigde drugde sem u Kongu. Ako tamo ne uspe da opstane u divljini, neće uspeti nigde.

Dvoje ljudi koji veruju da će uspeti su Džon i Tereza Hart, borci za očuvanje prirode koji su u sliv reke Kongo prvi put stigli još početkom 70-ih godina XX veka. Hartovi danas rade sa mladim kongoanskim osobljem i velikim brojem kongoanskih partnera na velikom projektu zvanom „Zaštita predela Čuapa-Lomami-Lualaba” (TL2).

Ovo područje obuhvata tri reke u istočnom Kongu i u njemu ne žive samo bonoboi, već i šumski slonovi, okapiji i neobični, novootkriveni majmun zvani lesula zamorac. Lovokradice i dalje ubijaju bonoboe u TL2, kaže mi Džon. A njihova tela prenose na pijac biciklima. Kad bi TL2 dobio status parka, propisima o zabrani lova, podrškom lokalnog življa i proverom na nekoliko kontrolnih punktova, ta trgovina bi se ukinula. TL2 ima nezamislivi potencijal, ali prepreke su ogromne, čak i za jednog tako nezadrživog i iskusnog čoveka kao što je Džon Hart.

Pridružujem se Džonu i Terezi u Kinšasi, odakle letimo za Kindu, provincijsku prestonicu u istočnom Kongu (i mesto ukrcavanja za TL2) na zapadnoj obali reke Lualaba, koja obrazuje istočnu granicu područja na kojem živi bonobo. U Kinduu najzad dobijamo dozvolu za malu petodnevnu ekspediciju kroz TL2. Već je četiri popodne – kasno za polazak, ali iz straha da ne izgubimo još jedan dan, ipak uskačemo u dugački izdubljeni kanu pre nego što se činovnici predomisle.

Sa nama su i dvojica Hartovih pouzdanih kongoanskih kolega, jedan gostujući biolog i jedan pukovnik i vojnik (obojica sa kalašnjikovima) kao naša vojna pratnja. Tu je i čovek iz imigrantskog direktorata, poslat u poslednjem trenutku da nas uhodi. Čovek iz imigrantskog direktorata nosi gradske cipele i košulju za presvlaku u akten-tašni. „Bićemo u divljini oko 30 dana i moraćeš da nam pomažeš da ubijamo krokodile za hranu”, zadirkuje ga Džon, dok nas vanbrodski motor lagano udaljava od pristaništa, a zatim hvatamo kurs sredinom reke i plovimo niz Lualabu.

Reka je mrke boje, ravna, široka 900 metara. Sunce, koje se spušta iza izmaglice sušne sezone, izgleda kao veliko krvavo žumance. Posmatram par južnoafričkih palminih kanja kako preleću iznad nas, a zatim, prema istoku, jato slepih miševa koji kruže oko drveća. Sumrak brzo prerasta u mrak, a reka svetluca u smeđoj nijansi pod odsjajem zlatnog polumeseca. Postaje svežije, te navlačimo jakne. Nekoliko sati kasnije pristajemo u selo na levoj obali koje smo odredili kao naše polazište na ovaj put u zemlju bonoboa. Shvatam da je morala da bude leva obala. Jer na desnoj nigde nema bonoboa.
AUTOR: Dejvid Kvamen
Izvor:nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________

Priredio i naslovio: Bora*S

OTIDIMO NA KRAJ SVETA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________

Znate li kako izgleda kraj sveta?

Greben Bunda, kraj sveta…

f2Da li zapravo znate gde bi trebalo da se uputite kad nekom kažete „na kraj sveta ću od tebe da pobegnem“ i znate li kako taj kraj sveta izgleda?

Greben Bunda na krajnjem jugu Australije bi mogao da bude baš to mesto koje tražite.

Smešten u Velikom australijskom zalivu, na kraju ogromne Nullarbor ravnice, greben Bunda predstavlja najveći jedinstveni komad krečnjaka koji pokriva oblast od 270,000 kvadratnih kilometara i pruža se hiljadu kilometara u pravcu istok – zapad. Nullarbor ravnica je toliko ravna da se na njoj pruga čuvene TransAustralija želežnice proteže potpuno pravom linijom punih 483 kilometra. Ova suva, skoro pustinjska ravnica dobila je ime po nedostaku drveća na njoj (latinski: nulus-ništa arbor-drvo), i završava se dramatičnim prekidom tla na grebenu Bunda, stvarajući 200 km dugu liticu koja čini Veliki autralijski zaliv.

Slojevi krečnjaka ovog grebena ispisuju geološku istoriju Australije. Beli sloj koji vidite blizu nivoa mora je Wilson Bluffov krečnjak, nalik kredi, koji se formirao nakon što je Australija počela da se odvaja od Antartika pre 56 miliona godina. Ovaj sloj je debeo oko 300 metara, i samo njegov gornji deo je vidljiv na grebenu Bunda.

Iznad belog, nalazi se beličast, siv ili mrki sloj krečnjaka ili kristalnih stena. Čine ga brojni fosili morskih crva i mekušaca. I ostali slojevi su sastavljeni od morskih sedimenata koji su prekriveni nanosima peska. Najmlađi od njih star je između 1,6 miliona i 100,000 godina.

Bunda greben, kako i dolikuje kraju sveta, nije prijateljski naklonjen prema posetiocima. Njegove ivice su veoma krte i nestabilne, pa se ne preporučuje razgledanje okoline van autoputa Eyre. Duž autoputa obezbeđeno je pet vidikovaca do kojih vode obeleženi, šljunkom posuti putevi. Zapadni vidikovac je najposećeniji jer je malo izbačen van kopna, i omogućava najlepši pogled na veliki deo grebena. Zaljubljenici u okeanologiju preferiraju istočni kraj grebena, gde kitovi iz familije Eubalaena australis dolaze u jesen iz oblasti Severnog Antartika, rađaju mlade i ostaju tu nekoliko meseci dok im potomci ne ojačaju dovoljno za samostalan život u jakim strujama antartičkih voda. “Kraj sveta” je njihovo utočište.

Autor: ΜΕΔΙΑΣ

DVE PRIČE SA OBALA TISE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Dok roboti ne preuzmu Zemlju, uživajmo u blagodetima prirode i plodovima koje nam daruje…

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Robinzon Kruso sa Tise

 Andraš Kiškomaromi, u rodnom Bečeju poznatiji kao Čuma, poput mnogih svojih kolega iz Fadipa ostao je bez posla a potom i bez porodice.

TamoiOvde-robinzon-sa-tise Andras Kiskomaromi_660x330Vrstan metalostrugar spao je na bednu socijalnu pomoć pa se okrenuo Tisi i šumi.

Borba za život i ljubav prema prirodi navele su me na odluku da ovde napravim malu kuću. Kada sam već ostao na ulici morao sam da se snalazim na ovaj način”, kaže Kiškomaromi.

Bez struje i vode za piće njegov dom je za mnoge, najblaže rečeno neuslovan. Ali ne i za Čumu kome, kaže, to sve ne nedostaje.

“Verovatno svi vole prirodu ali opstati u njoj bez struje i ičega je stvar velike volje i ljubavi”, smatra ovaj “Robinzon sa Tise”.

U svom improvizovanom domu Čuma dočekuje unuke ali i nekadašnje kolege i prijatelje koji utočište od varoške vreve nađu upravo ovde ali bez volje da se i oni okušaju u sjedinjavanju sa prirodom.

“Treba voleti prirodu jer to ne može svako da uradi”, smatra Aleksandar Mišković, Andrašov kolega i bivši glavni kontrolor u Fadipu.

I mi smo se osladili specijalitetom ovog Robinzona sa Tise i setismo reči mudrog Jevreja na samrti kada je sinovima rekao da se riblja čorba može praviti i od ribe.(Izvor:rtv.rs)

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Bečejski dud odoleva vekovima i ljudima

Vremešni dud izrastao na nekadašnjoj obali Tise pamti velike poplave i ratove, naseljavanje i izgradnju Bečeja, lađe i brodove.

TamoiOvde-dud-becej-jpg_660x330Bio je putokaz lađarima ali je posle odbijanja toka reke od varoši ostao uklješten međ kućama nedaleko od centra Bečeja.

Na njegovoj kori vidljivi su ožiljci prošlih vremena ali i danas njegova krošnja daje debeli hlad koji privlači i najbliže komšije ali i slučajne prolaznike.

„Ovde smo se doselili pre petnaest godina i odmah smo prvo zapazili veliki dud.

Bečejci su naročito zainteresovani za njega. Narod priča da je star 400 godina. Verovatno znaju jer se to prenosi s kolena na koleno i verujem da je to i tačno“, kaže meštanka Olga Maksimović.

Najstariji dud je ujedno i jedan od poslednjih. Preživeo je udare groma i uništavanje koje je gotovo istrebilo ovo drvo sa ovih prostora iako je pedesetih godina prošlog veka bio miljenik režima dok je sanjao svilene snove.

Ipak, njegovim modrim plodovima i ovoga leta sladili su se malobrojni srećnici koji žive u njegovoj blizini.(Izvor:rtv.rs)

Priredio: Bora*S

ŠTA SKRIVAJU DUBINE MORA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________

NEMAN: Džinovski fluorescentni crv pliva vodama Australije

crv1

Foto: YouTube/EaglehawkDive

  Ogroman crv užasavajućeg izgleda dugačak je oko 30 metara, telo mu je providno i hrani se planktonima. Ova neman je izuzetno retka pa je zbog toga zovu i „morski jednorog“

  Neverovatno morsko čudovište nalik na ogomnog svetlećeg crva snimljeno je u vodama u blizini tasmanijske obale u Australiji. Ova neman je izuzetno retka pa je zbog toga zovu i “morski jednorog”.

 

Stručno ime ovog morskog čudovišta je Pirostrema spinosum ili Pirozom.

crv

Foto: YouTube/EaglehawkDive

To je providno i šuplje stvorenje sa cilindričnim telom koje može da dostigne veličinu od 30 metara, što je jednako dužini dva dabl-dekera. Crv se hrani planktonima.


Ovo morsko stvorenje, koje se takođe naziva i morski špric, pelagično je, što znači da je slobodno i da živi na otvorenom moru, a ne blizu kopna, zbog čega se i retko viđa.

Telo morskog crva sastoji se od ogromne cevi koja na jednoj strani ima šiljat kraj, a sa druge strane ima otvor koji može da dostigne veličinu od oko dva metra.

 

(Telegraf.rs)

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

U Jukatanu u Meksiku, otkrivena je reka Mali Anđeo koja protiče ispod okeana. Mali sloj hidrogena ne dozvoljava mešanje slatke i slane vode, a korito reke izgleda kao svaka druga reka, čak ima i lišća i oborenih drveća.

__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Čudo prirode: PRONAĐENA REKA KOJA TEČE ISPOD OKEANA!

underwater-river-cenote-angelita-mexico-7Ronioci su širom sveta šokirani su pronalaskom reke smeštene u Jukatanu u Meksiku, do koje se može doći posle 10-15 minuta vožnje južno od Tuluma.

 Reka se zove Mali Anđeo, a ovo je verovatno najjednostavnije objašnjenje ove pojave: tanak sloj vodonika sulfata (otrovan gas) odvaja morsku od rečne vode, omogućavajući roniocima da plivaju i u jednom i u drugom čudu prirode.

Reka 1

Neverovatna reka ispod okeana

Na tom mestu postoji čak i palo drveće i lišće na obe strane „obale“, tako da ovaj prizor izgleda još nadrealnije.

 

Duboke prirodne jame karakteristične su za Meksiko, a rezultat su raspada krečnjaka.

Reka 2Reka 3– Kako gledaš sa površine na dole sve što vidite je tamno plava voda.

Na oko 18 metara počinjete da vidite ono što izgleda kao čudna tanka linija. Što idete dublje to vam postaje jasnije, sve postaje nestvarno i osećate pojačan efekt azota u vašem mozgu! To je neverovatan osećaj – opisali su za jedan strani list ronioci koji su uživali u ovom čudu prirode.

 

Interesovanje za obilazak Malog Anđela neverovatno je.Izvor:  pressonline.rs

Priredio: Bora*S

PUTEVI JEGULJA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________

GDE SE MRESTE JEGULJE?

Jegulja -jedno od najčudnijih živih bića jeste svakako dugačka, ljigava riba čije telo ima zmijolik oblik.

jegulja

Odrasla jegulja i jeguljice

  Kad biste obeležili jednu jegulju i pratili njen put, utvrdili biste da u raznim vremenskim intervalima prelazi plivajući na stotine kilometara vodama okeana, da grabi uzvodno rekom, ili se izvija i koprca vijugajući preko vlažne trave na kopnu hitajući ka mestu kome je vodi njen instinkt, ka mestu gde će naći obilje hrane.

Svaka jegulja koju ljudi uhvate u Evropi ili Americi, čak i ona uhvaćena u potoku daleko na kopnu, izlegla se iz jednog od približno 20 miliona jaja koja je položila njena mati-jegulja na dubini od 200 do 300 metara, negde u vodenim prostranstvima Atlantskog okeana u blizini Bermudskih ostrva!

210824438_de0bc706a8

Jegulja (foto rach2k)

Obična jegulja, tamnomrke boje, ima glatku debelu kožu i najčešće je bez krljušti.

Tek nedavno su ljudi saznali o poreklu mladih jegulja, ili „jeguljica“, kako ih negde zovu.

Sada je već sasvim poznato da se najpre pojavljuju kao prozirna telašca ispod same površine okeanskih voda. Posle dužeg vremena taj staklasti oblik postepeno gube i dobijaju obrise kakvi krase odraslu jegulju.

I upravo u vreme tog prerastanja iz jednog u drugo stanje odvoje se milioni jegulja-mladica i zaplivaju u pravcu Evrope.

Međutim, jegulje ne zalaze u tokove evropskih reka sve dok ne uđu u svoju treću godinu života. Drugi pak deo mladih jegulja u doba njihove transformacije zapliva u pravcu Amerike i po isteku prve godine života ulazi u tekuće vode.

27726905_6050ade2f7

Murina, vrsta jegulje (foto Peter Harrison)

   Pošto provedu četiri do dvanaest godina u tekućim vodama, za koje vreme porastu i do dužine od 60 cm do čitavog metra, sve odrasle jegulje silaze niz tokove reka da se više nikada i ne vrate.

Otplivaju sve do Bermudskih ostrva, razmnožavaju se u dubinama okeana i potom umiru!

   Lov na jegulje se obično zbiva u vreme kada jegulje silaze nizvodno, što znači od početka meseca jula pa sve do oktobra — ponekad i nešto kasnije — dakle, pri njihovom povratku u predele Bermudskih ostrva.

Godišnji ulov jegulja samo u području Atlantika dostiže jedan milion kilograma.

                                     ELEKTRIČNA JEGULJA

 Električna jegulja (Electrophorus electricus) je pripadnik grupe električnih riba.

To su ribe koje svoje žrtve hvataju ili se brane od neprijatelja puštanjem električnih udara. Bliske su srodnice i sasvim slične drugim ribama i jedina je razlika njihova sposobnost da stvaraju i ispuštaju električne udare.

29144192_20db014afaNaučnicima ni do danas nije pošlo za rukom da objasne poreklo i sposobnost stvaranja elektriciteta u ovih riba.

Najopasniji predstavnik vrste električnih riba jeste električna jegulja (eng. Electric eel) koja živi u vodama Južne Amerike. Ponekad je zovu „brazilska električna jegulja“. Ovo zmijoliko crnkasto stvorenje je stanovnik reka koje se ulivaju u Amazon i Orinoko. Po dužini naraste i do 2 m, pa i više.

Udarom svoga repa, u kome su smešteni organi za proizvodnju električne struje, može da ošamuti životinju veliku kao konj.

Zabeleženi su slučajevi da su od električnog udara ove ribe ljudi ostajali paralisani i po nekoliko časova!

Izvor:riznica.rs

______________________________________________________________________________________________________________

GRADINAR…

TAMOiOVDE-logo

Danas je Đurđevdan(ovde), dan cveća i ljubavi.

foto-people

Foto: mudremisli.com

 Na današnji dan, 6. maja 1861. godine u Kalkuti se rodio indijski književnik, dramaturg i filozof, Rabindranat Tagore.

„Nesavršenstvo nije negacija savršenstva; konačnost ne poriče beskonačnost.

To se samo celina iskazuje u delovima, to se beskraj otkriva u granicama.“

„Ništa lakše nego u ime spoljne slobode uništiti unutrašnju slobodu čoveka.“

„Cvet sa tugom gubi latice, ali umesto njih s radošću očekuje plod.“

„Do istine možemo doći samo onda ako nam je data sloboda da grešimo.“

 „Samo ono što činimo iz ljubavi činimo slobodno, pa ma koliko patnje iz toga proizašlo.“

  „Nema te poezije koja bi mogla da se vine do onih visina do kojih dopire ljubav.“

Ono što nam je potrebno da bismo bili slobodni jeste ljubav; ona ima snagu da s radošću nosi breme sveta.“

„Velika srca vole, mala traže da budu voljena.“

 „Zatvoriš li vrata svim greškama, zatvorit ćeš ih i istini.“

***

RABINDRANAT TAGORE(1861-1941)

images11

Foto:www.totalbhakti.com

Veliki indijski pesnik, muzičar, slikar, filozof, humanist. Isticao je ideju o duhovnom jedinstvu sveta, jedinstvu u različitosti; jedna od dominantnih crta njegove poezije je ljubav, koja ide od najintinmijeg do kosmičkog-ljubav prema deci,  ženi,  ljudima, prirodi.

Zalagao se za svojevrsno lirsko pozorište prožeto muzikom, iskazano simbolikom, obavijeno mitom i alegorijom.

Njegova proza je umetnička freska Indije, svedočanstvo, filozofija i kritika. Dela su mu prevedena na mnoge jezike sveta-Sadhana, Stvaralačko jedinstvo, Čovekova religija; drame  Čitra, Pustinjak; romani Brodolom, Dom i svet, Čaturanga; lirika Večernje pesme, Jutarnje pesme, Gradinar, Gitandžali („Pevačeva žrtva“), Labud i druge.

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1913. godine.

Umro je u svom rodnom gradu Kalkuti, 7. avgusta 1941. godine.

***

IZ GRADINARA…

Gradinar 1

Gradinar-R-Tagore_slika_O_3414546Sluga: Sažali se na svog slugu, kraljice!

Kraljica: Svečanost je prošla i sve su me sluge ostavile. Šta ćeš ti tako dockan?
Sluga: Pošto si druge otpustila došao je moj čas. Došao sam da te pitam šta ima tvoj poslednji rob još da uradi.
Kraljica: Šta možeš da očekuješ ovako pozno?
Sluga: Učini me Gradinarom svoga Cvetnjaka.
Kraljica: Kakva ludost!
Sluga: Hoću da napustim svoj stari posao. Baciću mač i koplje u prašinu. Ne šalji me više na daleke dvore; ne kreći me u nove pobede. Učini me Gradinarom svoga Cvetnjaka.
Kraljica: Koje bi ti bile dužnosti?
Sluga: Da te služim u dokolici. Održavaću svežu travu na tvom putu, kojim jutrom šećeš i gde sumorno cveće pri svakom tvom koraku klicanjem pozdravlja stopala tvoja. Ljuljaću te na ljuljašci u hladu saptaparne, kroz čije će se lišće probijati ran mesec da celiva rub haljina tvojih. Puniću ti mirisnim uljem kandilo kraj postelje i čudnim ću ti slikama šarati podnožje pastom od šafrana i sandala.
Kraljica: A kakva će ti biti nagrada?
Sluga: Da smem držati tvoje šačice male kao nežne lotosove pupoljke i preko članaka nogu tvojih navlačiti cvetne lance; da ti smem tabane obojiti crvenim sokom ašokovog cveta i poljupcima otrti trun prašine, koji na njima možda još okleva.
Kraljica: Slugo moja, tvoja je molba uslišena, bićeš Gradinar moga Cvetnjaka.

Gradinar 35

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
Nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
Nikada ne uzimaš što bi trebalo.

Gradinar 39

Celo jutro pokušavam da ispletem venac,

ali mi cvetovi izmiču i ispadaju.
A ti sediš tu, i posmatraš me krišom
iz kutova tvojih budnih očiju,
Pitaj one oči koje kuju mračne zavere
ko je tome kriv.

Pokušavam da pevam, ali uzalud.
Na usnama tvojim kradom drhti osmeh;
zapitaj ga zašto nije uspela pesma moja.
Neka ti usne pod zakletvom kažu
kako mi se glas izgubio u ćutanju
kao pjana pčela u lotosovom cvetu.

Veče je,
i vreme da cveće zatvori čašice svoje.
Dopusti mi da sedim pored tebe,
i da usne moje vrše posao
koji se može vršiti samo
u ćutanju i u blagoj svetlosti zvezda.

Gradinar 24

 Tajnu svoga srca ne zadrži za se,

mila moja!
Kaži je meni krišom, samo meni.
Ti što se osmehuješ tako slatko,
šani tiho,
moje će te srce čuti,
ne moje uši.

Gluva je noć, dom je nem,
ptičija gnezda obavija san.
Poveri mi tajnu svoga srca
kroz uzdržane suze,
kroz drhtavi osmejak,
kroz sladak stid i jad.

Gradinar 41

 Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći

ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.

 

PODSEĆANJA…

KAD JE TAGORE RECITOVAO NA BENGALSKOM U BEOGRADU

tagore

Rabindranat Tagore i njegov autograf na fotografiji
objavljenoj u ,,Politici” 16. novembra 1926. godine

„Politika” je pre 85 godina posvetila veliku pažnju boravku slavnog indijskog pesnika i filozofa u jugoslovenskoj prestonici

Veliki indijski pesnik ifilozof Rabindranat Tagore, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1913. godine, umro je na jučerašnji dan 1941. u Kalkuti, gradu u kome je i rođen 1861. godine.

Autor više od 1.000 poema, 24 drame, osam romana, više od 2.000 pesama i velikog broja eseja, Tagore je pre 85 godina, na svojoj evropskoj turneji u novembru 1926. posetio Beograd, o čemu je ,,Politika” iscrpno izveštavala nekoliko dana.

U razgovoru za naš list, objavljenom 14. novembra, Tagore je govorio o kulturama istoka i zapada, o ljudskoj slobodi, o fašizmu i boljševizmu.

,,Sam pokret fašizma skriva veliku opasnost za susede. On je izgrađen na povredi slobode bližih i to mu je greška koja ne može ostati oproštena”, rekao je Tagore, a na pitanje da li ,,nalazi sličnost između fašizma i boljševizma”, odgovorio je sledeće:

,,To ne bih mogao još reći jer ja ne smem govoriti o boljševizmu, pošto nisam video svojim očima njegove posledice”, objasnio je Tagore. Izneo je i mišljenje da ,,način rada sadašnje ruske vlade odbija i nemoguć je, jer poništava naše najveće dobro: slobodu.”

,,Politika” je 15. novembra objavila kratak izveštaj o jutarnjem dočeku Tagore i njegove pratnje na beogradskoj železničkoj stanici tog dana, kao i prvi deo obimnog teksta F. Mirskog pod naslovom ,,Indiski nacionalizam”, čiji je nastavak štampan 16. novembra.

Tagore je, inače, odseo u skromnom apartmanu na četvrtom spratu hotela ,,Palas”, gde je primio i novinare iz beogradskih redakcija, među njima i saradnika ,,Politike”. On je svoj intervju potpisao inicijalom ,,M”, što ukazuje da je s Tagorom, najverovatnije, razgovarao tada mladi, potonji slavni novinar našeg lista Predrag Milojević.

Domaćin velikom indijskom pesniku i filozofu bila je i jugoslovenska sekcija Pen kluba, koja je u ,,Srpskom kralju” priredila ručak za svog uglednog gosta. Na ovoj svečanosti pozdravio ga je rektor Beogradskog univerziteta Pavle Popović, a dat je i predlog da Tagore pored već dogovorenog, održi još jedno predavanje, što je on i prihvatio.

U večernjim satima 15. oktobra Tagore je prvo govorio u novom zdanju Univerziteta, a sutradan na Kolarčevom univerzitetu. U obe prilike se ,,okupio ceo Beograd”.

,,Došao je i običan radnik, koji je jedva načuo za veličinu i vrednost ovoga pesnika daleke Indije, došao je i ozbiljni učenjak da svoja znanja o Tagoru obogati i ličnim impresijama o njemu”, javila je ,,Politika”.

On je govorio o progresu i savremenoj civilizaciji, ali je ,,najlepši deo večeri” bilo pesnikovo recitovanje pesama na bengalskom jeziku, tako da je ,,i taj bengalski jezik svima slušaocima koji su ga prvi put čuli u životu izgledao blizak, poznat i razumljiv”, javila je ,,Politika”.

 Tagore je, govoreći o trenutku tadašnjeg sveta, rekao i ovo:

,,Strasti su poludele. Došla je želja za eksploatacijom i sve veliko i lepo izgubilo se.

 Mi drhtimo u strahu od te Evrope koja hoće da odvoji čoveka od Boga.

 Vojnici i trgovci koji nam danas dolaze, ne donose nam ideale prvih pionira, već samo strast za materijalnim bogaćenjem. Možete li se ponositi civilizacijom koja nosi strah. Savremena civilizacija odvojila je nauku od duha. Nauka stvara discipline, daje snagu, ali bez ideala… Sve što ne crpe snagu duha, nije lepo, nego je ružno. Snagom može da se ponosi lav, tigar, slon. I kad se čovek ponosi snagom, on je kao životinja.”

Sutradan je Tagore održao predavanje o značaju umetnosti, a ,,ovacije pesniku bile su beskrajne”, izvestila je ,,Politika“.

Posle posete Beogradu, slavni pesnik i filozof Rabindranat Tagore je preko Sofije i Istanbula otputovao za Indiju.

——————————————————-

Ptica sa dva gnezda

Tokom posete Hrišćanskoj zajednici mladih ljudi, u njihovom društvenom domu u Vasinoj uloci, gde ga je pozdravio vladika Nikolaj Velimirović, Tagore je rekao:

,,Vrlo sam srećan što mogu da vidim narod koji se mnogo razlikuje svojim osećanjima od ostalih zapadnih naroda. Za vašu ljubaznost ja vam ne mogu izraziti svoju zahvalnost.

Ja volim ovaj narod što ima spontano osećanje, što ima toplo srce koje ume da se oduševi.

Kako je to prijatna stvar biti toliko voljen i poznat u jednom svetu u koji nisi nikad očekivao da dođeš! Ja se osećam kao ptica koja ima dva gnezda na dve suprotne obale. Ja sam srećan što se nalazim u zemlji prebogatoj ljubavlju.

Slobodan Kljakić (objavljeno: 08.08.2011.)

Izvor:politika.rs/

                   
PRVA BEZIMENA

imagesptice

Foto: bundergroundvoices.runboard.com

 Gazeći travu na stazi začuh: „Poznaješ li me?“
Osvrnuh se, pogledah i rekoh:“ Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice.“
Ona odgovori: “ Ja sam prva velika ljubav tvoje mladosti.“
Njene oči su blistale kao rosno jutro.
Za-utah trenitak, a zatim zapitah: “ jesi li iscrpla sav teret suza?“
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumedoh da je njen plač imao vremena
da nauči govor osmeha.
Nekada prošapta ona: „Govorio si da ćeš uvek voleti svoju tugu.“
Zbunjen rekoh:“ Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav.“
Uzimajući njenu ruku u svoju, dodadoh:“I ti si se promenila, nekadašnji bol postao je vedrina.“
To je samo dete gospodaru.
Ono trči oko tvog dvora, zaboravlja se, pokušava da i od tebe napravi igračku.<

Ne pazi na neuređenu kosu ni na nemarnu odeću koju vuče po prašini.

Zaspi i ne odgovori ti kad joj govoriš –
cvet koji joj daješ ujutru, iz njenih ruku pada u prašinu.
Kad se podigne oluja i kad se nebo smrači,
ona više ne spava, ostavljajući lutke rasturene po tlu, ona se priljubljuje
tebi, iz straha.
Boji se da ti dobro ne služi.
Ali ti posmatraš njenu igru smešeći se.
Ti je poznaješ.
Dete koje sedi u prašini tvoja je žena;
njene igre će se smiriti,
postaće ozbiljnije,
pretvoriće se u ljubav…

    DRUGA BEZIMENA

  Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

 Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.

 TREĆA BEZIMENA
Završiću pesmu svoju, ako ti je tako volja.
Ako srce tvoje ispunjuju nemirom, ukloniću oči svoje sa tvoga lica.
Ako te ne putu prestravljujem, skrenuću i udariću drugim putem.
Ako te zbunjujem dok pleteš cvetne vence, izbegavaću tvoj usamljeni vrt.
Ako je voda ćudljiva i divlja, neću poterati svoj čun pored obale tvoje.

 ČETVRTA BEZIMENA
Volim te, dragane, oprosti mi ljubav moju.
Uhvaćena sam kao ptica koja je zalutala.
Otkako se potreslo, srce moje izgubilo je svoj veo i ogolelo.
Pokrij ga svojim sažaljenjem, dragane, i oprosti mi moju ljubav.

1239-1481Ako me ne možeš voleti, dragane, oprosti mi bol moj.
Ne gledaj me prezrivo iz daljine.
Povući ću se u svoj kut i sedeti u mraku.
Obema rukama pokriću svoju golu sramotu.
Odvrati svoje lice od mene, dragane, i oprosti mi bol moj.

Ako me volis, dragane, oprosti mi moju radost.
Ako moje srce ponese bujica sreće, ne smej se mom opasnom zanosu.
Ako sedim na svome prestolu i vladam nad tobom tiranijom ljubavi svoje,
ako ti kao boginja poklonim svoju milost,
podnesi oholost moju, dragane, i oprosti mi moju radost.

Priredio: Bora*S

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________

HIMNA RADOSTI I LEPOTI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________

POČINJEM DA UMEM DA SLIKAM

Lepotu i toplinu Moneovih paleta nadmašio je samo Ogist Renoar.

R14Njegova najomiljenija tema bile su kupačice, mlade, jedre žene razvijenih oblina, s detinjastim licem i dugom kosom. Slikao je takođe i svoju decu i ta se platna smatraju, zbog svoje ljupkosti, kao dela koja spadaju među najlepše primerke ovakvog slikarstva.

Renoar autoportretJedan od najistaknutijih impresionista i najvećih evropskih slikara 19. veka, Pjer Ogist Renoar, rođen je 25. februara 1841. u francuskom mestu Limož.

Ovaj impresionista je tragao za inspiracijom i novim pogledima na putovanjima po svetu. Na tim putovanjima sticao je brojne prijatelje, širio je svoje perspektive, ali mahom u ime svoje umetnosti, a ne lične nesigurnosti.

Portret gospođe  Sarpantije sa decom je u suštini neobično uspeo kao prikaz jedne univerzalne žene i njene porodice (gospođa Sarpantije je među najčuvenijim po gostoprimstvu u Parizu). Ova slika predstavlja ogroman uspeh kako je i bila primljena na izložbi Salona 1879. godine. Međutim, ona je i uspeh Renoara kao umetnika. Radeći van svog ateljea, ograničen u izboru predmeta, umetnik postiže prirodan aranžman dajući slici skladnost i svežinu.

Pored tvrđave-zamka i hipodroma Kanj ima još jednu znamenitost koju nikako ne treba propustiti: kuću-atelje Pjer-Ogist Renoara. Jedan od osnivača impresionizma, Renoar, posećujući Sezana, 1882, na jugu Francuske, zavoleo je svetlost i boje Sredozemlja.

R11Le Déjeuner des canotiersKasnije, u šezdesetoj godini, oboleo od reumatizma u toploj klimi Azurne obale traži spas. Privučen mestom, kupuje teren u Kanju na kome podiže, za to doba – početak XX veka, modernu kuću. U njoj će, podignutoj nasuprot srednjovekovnom zamku na obližnjem brdašcu i moru na drugoj, provesti sa suprugom i tri sina svoje poslednje godine života, od 1907. do smrti 3. decembra 1919.

Radi u blistavoj sredini prepunoj boja, u velikom zastakljenom ateljeu u maslinjaku – vrtu svoje kuće. Njegova platna iz tog perioda su inspirisana jednostavnim stvarima koje ga okružuju: voćem i mediteranskim povrćem svih boja, ružama koje gaji Alin, njegova supruga, maslinama, buketima cveća. A mlade devojke iz Kanja, najčešće zaposlene kao kelnerice u obližnjim krčmama, služe mu kao modeli i radost za njegove ostarele oči. Na njegovim platnima iz tog doba viđamo, najčešće kao kupačice, ili haremske robinje, nage devojke, ozarenih lica svetlošću, za naše doba malo otežalih, solidnih podvaljaka, sa „falticama“ iznad struka, kruškastih zadnjica, ali ipak pune sezualnosti.

R13Danas su ti debeljuškasti modeli razaslati po svetu. Umesto da služe mušterije po obližnjim kafanama pred njima defiluju posetioci u Sao Paulo, Stokholmu, Parizu, Njujorku… Samo jedno platno, Karijatide, ostalo je u zavičaju, u Kanju, u nekadašnjoj Renoarovoj kući, danas muzeju.

Davno je rečeno za njegove slike da su „himna radosti i lepoti“. Ostale su zabeležene njegove nadasve ljudske reči: „Umetnost u fraku, bilo da se radi o slikarstvu, muzici ili književnosti će uvek zadiviti. Ali za mene slika treba da bude prijatna, vesela i lepa, da lepa! Ima toliko neprijatnih stvari u životu pa nije potrebno da mi pravimo dodatne.“

Prikovan za pokretnu stolicu, ruku skrhanih bolešću, neumorno stvara izjavljujući u svojim kasnim sedamdesetim godinama: „Počinjem da umem da slikam“. Česti gosti na imanju „Kolet“ su Matis, Bonar, Roden, Modiljani, ali i trgovci slikama. Od nečega treba živeti.
Pred kraj života, od 1913 počinje da se bavi i vajarstvom. U tom naumu mu pomaže Rišar Gijo, učenik čuvenog, prvo slikara, potom skulptora Aristida Majoa. Neke od tih skulptura su deo postavke muzeja. Ipak treba reći da slikar prevazilazi skulptora.

Reonarovu kuću „Kolet“ opština Kanja je otkupila 1960. i otvorila u njoj muzej posvećen slikaru u kojem se čuvaju 11 njegovih platna, nekoliko skulptura, originalan nameštaj.                                                                      

Izvor:forum “Aladin”

Priredio:Bora*S

ALEKSANDRIJA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________

PRESTONICA SEĆANJA

Jedan mladić je imao 25 godina kada je na krilima ratničke i osvajačke slave osvojio Egipat 332. godine pre nove ere.

103270_aleksandrija-by-ramblurr_af

Foto by Ramblurr/Flickr.com

Odlučio je da prestonica novoosvojene zemlje bude na morskoj obali, a kao idealno mesto poslužiće jedna luka na obali Sredozemnog mora sa savršenom klimom i prilazom Nilu u čijem zaleđu je ležalo slatkovodno jezero Mariut. Zapovedio je svom arhitekti Dinokratu da baš tu sagradi zajedničku prestonicu Afrike, Evrope i Azije – tri kontinenta tadašnje civilizacije. Tako je rođena Aleksandrija.

103269_aleksandrija-by-mrsnooks_af

Foto by MrSnooks/Flickr.com

  Aleksandar Veliki nikad neće videti svoj grad. Nova osvajanju su ga odnela dalje i kada je, desetak godina kasnije, umro – njegovo telo će biti prebačeno iz Vavilona i sahranjeno u centru Aleksandrije. Nad grobom je podignut hram Soma, a ljudi i dan danas uzalud tragaju za staklenim kovčegom u kome leži balsamovano i zlatom optočeno telo velikog osvajača. Nadživeo ga je grad koji je osnovao.

 

Aleksandrija je danas metropola sa pet miliona stanovnika koja se prostire na obali Sredozemnog mora u dužini od gotovo sedamdeset kilometara. Iz aviona noću izgleda kao zlatna brazletna na vratu kakve egipatske princeze, danju to je kosmopolitski mravinjak sa svojim kapijama Sunca i Meseca, širokim bulevarima (kornišima), spomenicima što svedoče o vekovima stare slave i čuvaju magiju velikih ljudi, velikih ratova i velikih ljubavi.

103268_aleksandrija-by-miriam.mollerus_af

Foto by Miriam.Mollerus/Flickr.com

 Tu je čuvena Kleopatra slomila srce rimskim vojskovođama Gaj Juliju Cezaru i Marku Antoniju i tako spašavala svoje carstvo, a kada joj to nije uspelo i sa proračunatim Oktavijanom koji je nameravao da je odvede u Rim i pogubi kao robinju, ona se obavila egipatskim kobrama čiji su je ujedi odveli u večnost i legendu.

Iako na svakom koraku srećete “toponime” savremene civilizacije u vidu restorana brze hrane, fri šopova, prodavnica, univerziteta, samo jedan pogled na njene spomenike vraća vas u vrtlog vekova i podseća da su ljudi prolazni, a ovaj grad večan.
 

103267_aleksandrija-by-iyng883_af

Foto by Iyng883/Flickr.com

103266_aleksandrija-by-fighting-irish-1977_af

Foto by Fightung Irish 1977/Flickr.com

103264_aleksandrija-by-a.m.-kuchling_af

Foto by A.M.Kuchling/Flickr.com

103265_aleksandrija-by-eviljonius_af

Foto by Eviljohnius/Flickr.com

99827_crveno-more-----derek-keats_af

Foto by Derek Keats/Flickr.com

Pompejev stub je jedan od retkih sačuvanih spomenika antičke Aleksandrije napravljen od crvenog granita iz Asuana, visok 22 metra i posvećen Dioklecijanu. Na mestu jedne uklonjene turske tvrđave iskopani su ostaci Rimskog pozorišta sa mermernim sedištima za 700-800 gledalaca u kome se za vremena vladavine Ptolomeja nalazio Panov vrt, a kasnije vile i kupatila. Sa platoa obnovljene čuvene Aleksandrijske biblioteke posmatra vas bista Aleksandra Velikog mermernog pogleda uprtog ka jugu. Ona je , zapravo, bila deo Aleksandrijskog muzeja, filozofske ustanove koju je dao da se sagradi jedan od Ptolomeja, naslednika istoimenog Aleksandrovog generala. U međuvremenu, biblioteka je rušena i paljena mnogo puta, poslednji put je obnavljena krajem prošlog veka.

Ovde su tri veka pre nove ere vršeni proračuni za gradnju čuvenog svetionika Faros na isturenom rtu istoimenog ostrva koje će kasnije sa kopnom povezati nasip Hepstadion ( “dug sedam stadiona”). Svetionik Faros bio je zaštitni znak Aleksandrije i jedno od sedam svetskih čuda antike. Bio je sagrađen od krečnjaka, imao je četiri dela, bio je visok oko 135 metara, a njegova kupa se završavala sedam metara visokom statuom Posejdona – boga mora. On je Arapima, koji su ga zvali El Manara, poslužio kao prototip za minarete, tornjeve pored džamija sa kojih se vernici pozivaju na molitvu. Propadao je postepeno, uništavan ljudskom rukom i zemljotresima, tu je građena džamija, a danas na njegovom mestu stoji tvrđava Kaitbej koju je podigao istoimeni sultan krajem petnaestog veka.

Poseban doživljaj pružaju Montaza vrtovi, kompleks od 50 hektara, koji su danas mondensko letovalište a nekada su bile rezidencije poslednjih egipatskih kraljeva iz dinastije Muhamed Alija. Ovde su u prelepim palatama, okruženi bogatstvom i hiljadama konkubina, živeli Abuz Hilmi, Fuad i poslednji egipatski kralj Faruk koji je abdicirao 1952. godine i sa poslugom i blagom isplovio put Venecije. Danas ove vrtove pohode romantici kako bi prošli njegovim Mostom ljubavi i večno ostali zaljubljeni.

Aleksandriju su osvajali Persijanci, Arabljani, padala je u ruke Evropljana a tragovi ovih potonjih su vidljivi u fasadama građevina izgrađenih u neoklasicističkom stilu i secesiji. Kad je sredinom prošlog veka Naser proglasio nacionalizaciju, stotine hiljada Evropljana napustilo je ovaj grad, ali je pečat starog kontinenta ostao i Aleksandrija ima sve odlike jednog mediteranskog grada.

Aleksandriju valja doživeti i, zašto da ne, ostati u njoj poput velikog grčkog pesnika Konstantina Kavafija (1863-1933). On je u doba najveće slave živeo u stanu iznad jednog bordela, a iza ćoška grčke crkve u današnjoj ulici Šaria Šarm el Šeik i pevao elegije gradu koji ga je zauvek kupio.

“Ti govoriš: Otići ću nekoj drugoj zemlji,
nekom drugom moru
i grad ću pronaći bolji nego što je ovaj…
Al ne, drugu zemlju, drugo more
ti pronaći nećeš.
Ovaj grad će zauvek te pratit…”

www.superodmor.rs

PTICE, SOMOVI I UBICE…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________

Za ovu priliku izdvojio sam tek dva  zanimljiva teksta, od mnogo toga što se može pročitati ili napisati o somovima i “ sominama“. Lovini i lovcima. Plivanju i letenju. Suštinskom i socijalnom.

Bora*S

SOMOVI LOVE GOLUBOVE NA OBALI

somovi-love-goluboveGrupa ribolovaca iz grada Albi, na jugozapadu Francuske, primetila je neobično ponašanje somova u reci Tarn i prijavila nadležnim institucijama, preneo je magazin “Diskaver”.

 Reka Tarn protiče kroz Albi i na njoj se nalazi ostrvce na koje golubovi dolaze da se kupaju i piju vodu. Oko tog ostrva “patroliraju” somovi dugi metar do metar i po. Evropski som najveća je slatkovodna riba starog kontinenta.

Somovi u Tarnu naučili su kako da iskoče iz vode, zgrabe goluba i vrate se nazad da pojedu svoj plen. Tokom lova, oni se nekoliko sekundi zadrže na kopnu.
Žilijen Kušeru sa Univerziteta Pol Sabatije u Tuluzu, nakon što je čuo navode ribara, posmatrao je ponašanje somova sa mosta koji gleda na ostrvce u Tarnu. On je tokom leta 2011. godine snimio 54 napada, od kojih je 28 odsto okončano uspešno (po somove).
S obzirom da se i druga vodena stvorenja ponašaju slično, poput kljunastog delfina iz Južne Karoline koji navodi male ribe na kopno radi lova te argentinskog kita ubice koji pliva do obale da uhvati morske lavove koji se odmaraju, Kušeru kaže da su somovi u Tarnu “slatkovodni kitovi ubice”.

Somovi se odlikuju dugim, osetljivim brkovima na gornjoj vilici, a ovi u Tarnu su podizali svoje na gore tokom lova. S obzirom da su napadali samo golubove koji su se kretali, zaključeno je da ove slatkovodne ribe osećaju vibracije ptica koje prilaze vodi.

indexKušeru je sakupio nekoliko somova i tri životinje koje su oni jeli – golubove, rečne rakove i ribice. Svaka od ovih lovina je imala drugačiji nivo ugljenika i azota u telu što je Kušeru upotrebio da pokaže da su se pojedinačni somovi razlikovali na osnovu da li su jeli golubove ili nekoliko ribica.
Kušeru je istakao da ne zna zašto su ti određeni somovi počeli da izlaze na kopno da love golubove ali je ovo, za sada, zanimljiv primer neobičnog ponašanja, piše “Diskaver”.

 Moguće je da su pojeli previše riba i bili prisiljeni da potraže hranu na drugom mestu. Uočeno je takođe da su manji somovi ti koji love golubove, možda zato što je manje verovatno da će ostati nasukani na obali, ili im je potrebno manje energije da se bace nazad u vodu.

Evropski som nije živeo u Tarnu pre 1983, od kada tu obitava.
“S obzirom da ovo ekstremno ponašanje nije zabeleženo kod ove vrste, rezultati studije ukazuju da su neki pojedinačni somovi prilagodili svoje ponašanje kako bi lovili novi plen u novoj okolini”, navodi se u studiji koju prenosi “Diskaver”.

       blic.rs / You Tube

***

 SOM – LJUDOŽDER DONEO SLAVU ČEŠKOM RIBOLOVCU

www.svastara.rsJedan češki ribolovac postavio je u Indiji novi svetski rekord. Ulovio je najveću, odnosno najtežu ribu na svetu u kategoriji ribolova štapom za pecanje. Jakub Vagner  ekstremni ribolovac je opet uspeo!”  stoji u tekstu objavljenom u praškom dnevnom  listu „ Mlada fronta Dnes“.

    U ovom listu se dalje navodi da je pomenuti tridesetogodišnji ribolovac  iz Češke uhvatio soma – ljudoždera teškog čak 87 kilograma. Ova riba spada u vrstu soma – ubice (Bagarius yarrelli). Indijci ga jednostavno nazivaju vražjim somom. „To je najveća riba na svetu, ikada uhvaćena štapom za pecanje.“  ističe se u članku praškog lista  „Mlada fronta Dnes“.  Vagner je ovim podvigom oborio sopstveni rekord iz 2009. godine, kada je uvatio ribu tešku 75 kilograma.
    „Za soma – ubicu se iz lokalnih priča saznaje da se obično hrani mrtvim ljudskim telima bačenim u  svetu reku, ali da ponekad napada i žive ljude. Meštani ga se toliko boje da bez dinamita i ne idu u ribolov na ovu ogromnu vrstu somova. “  rekao je u svojoj izjavi Jakub Vagner za pomenute novine.  Soma – ubicu nauka slabo  poznaje, pošto živi u velikim dubinama i retko se viđa.           www.svastara.rs

PAR NEDOZRELIH REČI…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________

ODLAZAK

Nisam više tu
S mesta se nisam pomerio
Ali tu više nisam

Neka uđu

Neka pregledaju

neka pretraže

Vodenica u senci rebara
Zrelu prazninu melje
Opušci jeftinih snova
U pepeljari se dime
Nisam više tu

Privezan čamac njiše se
Na crvenim talasima
Par nedozrelih reči
U oblačnom grlu visi
Nisam više tu

 S mesta se nisam pomerio
Ali sam već daleko

Teško da će me stići.

 Vasko Popa