BELO PLATNO…

tamoiovde-logo

SIMBOL ZA NEVINOST, JEDNOSTAVNOST, SAVRŠENSTVO

Kažu da je bela boja  savršeno uravnotežena jer predstavlja sve boje u jednoj.

Bela boja je simbol za savršenstvo, čistoću, nevinost, jednostavnost.

Zato je kod Srba belo platno, motiv koji čoveka prati u svim važnim dobima života.

Na rodjenju malog čoveka uviju u belo platno a na krštenju ga  takodje ogrnu belim platnom.

Veruje se da venčanje  u beloj odeći donosi sreću a mladencima se ruke vežu belim platnom.

Danas retko ko ima belu posteljinu ali se nadam  da još ima onih koji se sećaju divnih belih uštirkanih i mirisnih posteljina sa čipkama i vezom u kojima su se sanjali najlepši snovi.

Zašto smo odustali od te posteljine?

Razlozi su praktične prirode.Takvu posteljinu treba štirkati, peglati…a nema se vremena.

A nekada?

Nekada, kada se živelo sporije i imalo više vremena, žene ne samo što su prale, štirkale i peglale bela platna, nego su ta platna i pravile. I nisu to bila pamučna platna. Uglavnom su nastajala od kudelje.

Eto, vraćam se na priču o kudelji ili konoplji.

Nekada je skoro svaka kuća u Srbiji imala poseban deo zemlje, obično pored reke ili potoka, za gajenje konoplje. To mesto se zvalo KONOPLJARA.

Negde polovinom aprila a najkasnije odmah posle Djurdjevdana, sejala se konoplja. Djurdjevdanske kiše su bile prava blagodet za rast konoplje tako da je ona već krajem juna ili početkom jula narastala i oko 1 metar i bila zrela za berbu. Konoplja se brala ili čupala iz zemlje i vezivala u male snopčiće a kad se malo prosuši, potapala se u potoku ili reci i ostavljala da se kiseli u vodi nekoliko dana.

Zatim se vadila iz vode i sušila na jakom julskom suncu sve dok snopčići ne pobele.

Tada se počinje obrada konoplje ili TRLJENJE. Skoro svaka kuća je imala u dvorištu trlicu na kojoj se trljenjem od stabljike konoplje odvajao čvrsti deo a ostajao je vlaknast deo koji su žene prele i dobijale konac. Od tog konca su na razboju tkale platna.

Od onog najfinijeg i najtanjeg platna šile su se košulje, haljine, peškiri, stolnjaci , zavese i posteljina.

Kako se ništa nije bacalo,od grubljeg vlakna se preo konac od koga se tkalo platno za slamarice. Za one koji ne znaju, slamarice su bile preteče dušeka.
U vreće (slamarice) ubacivala se slama i na tome se spavalo. Bile su mekane, šuškave i trebalo ih je protresati ali kažu da se na njima baš lepo spavalo.

Od najgrubljeg prediva tkalo se platno za džakove.

Platno za slamarice i džakove se nije belilo ali ono fino platno bi odmah kad se skine sa razboja nosilo na potok ili reku da se izbeli.

Platno se potapalo u vodu , pa se sa jednog kraja vadilo ali pazeći da lice platna bude gore i stavljalo se na ravnu, uglačanu dasku na kojoj se presavijalo na otprilike 20-30 cm. Tako ispresavijano platno se lupalo prakljačom  da se što bolje ocedi pa se prostiralo po čistoj travi i ostavljalo na suncu. To mesto na reci gde se belilo platno, koristilo je celo selo i ono se zvalo BELILO. Moralo se paziti da se platno koje je na suncu ne presuši i ne požuti.

Kada bi se platno lepo izbelilo bilo je spremno za šivenje i vez ali se to radilo uglavnom zimi.

Devojke za udaju su pripremale svoju spremu. Vezle su košulju za venčanje, pa peškire za svatove, stolnjake, posteljinu, zavese, peškire za krštenje…

Ovo platno je kad se skine sa razboja bilo obično oštro i grubo ali je posle beljenja dobijalo i mekoću a što se više kasnije pralo bivalo je sve belje i mekše.

Sigurna sam da u mnogim ormanima (negde na dnu) ili u sanducuma, još ima zaboravljenih delova ovih devojačkih  sprema koje bi oplemenile i ulepšale stereotipne soliterske stanove . One sada nisu u trendu ali neka ih  oni koji su ih nasledili, ne bacaju.

U njih je uloženo mnogo rada i ljubavi  a složićete se sa mnom i da su lepe.

Izvor: starizanatisrbije.rs

_______________________________________________________________________________________

Advertisements

VRISAK U SLUŽBI MELANHOLIJE…

tamoiovde-logo

Edvard Munk – Vrisak u službi melanholije

Pravo lice melanholije najbolje se vidi na platnima norveškog slikara Edvarda Munka (1863-1944). Večito zgrčen u svom crveno-crnom i sivom svetu fatalnosti, mraka, erupcija, smrti, životinjskog u ljudima, seksualnih frustracija, ludila, žalosti, tužnog detinjstva, jeseni, plavetnih i maglovitih pejzaža, ljubavi, nežnosti i besmisla, Munk robuje svojim promenama raspoloženja i tom unutrašnjem utonuću, toliko jasno, da njegove slike kao da imaju glas.

Događaji i prizori iz Munkovog detinjstva svakako su mnogo uticali na njegovo stvaralaštvo. Majka mu je bolovala od tuberkoloze, najstarija sestra je umrla od iste ove bolesti, dok je najmlađa sestra završila u bolnici sa dijagnozom šizofrenije. Munk je takođe bio krhkog zdravlja, izolovan i usamljen kao dete. Vreme je provodio u kući, što se odrazilo na njegovu umetnost, jer su upravo motivi smrti, bolesti, unutrašnjosti doma i pogledi sa prozora, česti na njegovim slikama.

Veza sa udatom ženom, rasipništvo, dani provedeni u kockarnicama, smrt oca na čiju sahranu nije otišao, bolest, opsesija, ljubomora, paranoja, alkoholizam, zdravstveni problemi sa očima, koji su u jednom period njegovog života uslovili pojavu slepila, samo su neki od katalizatora na putu ka dubokom stanju depresije i melaholije. Upravo iz tog razloga, sasvim je jasno da su Munkove slike najbolji odraz njegove inicijacije u sopstveno biće, u njegov subjektivni doživljaj sveta oko sebe, odnosno u doživljaj realnosti kojoj nije mogao da se odupre, podležući stoga porocima.

Munkove slike predstavljaju ogledalo “konstrukcije i destrukcije” ljudskog bića, unutrašnjeg osećaja, sećanja, stalne dominacije i borbe tanatosa i erosa. Munk stvara pod uticajem francuskih impresionista i postimpresionista. Pomenuću tri njegove slike, koje lično smatram najupečatljivijim, a to su “Vrisak” (The Scream), “Vampir” ( Vampire) i “Oko u oku” (Eye in Eye).

„V r i s a k“ (1895-pastel) je prikaz stanja duha, anskioznosti, psihoze, straha, bežanja od svakodnevice, ljudi i okruženja, i nije slučajno da se baš ova slika koristi kao simbol za duševnu bol. Na slici vidimo osobu (koja može biti oba pola), koja prelazi sa jedne strane mosta na drugu. Most kao sinonim za promene, govori o potrebi autora da menja svet oko sebe, da se oslobađa lanaca fobija u kojima se našao i davljenja u sopstvenom telu. On na realnost gleda kao na sopstveni poraz i shvata da je nemoćan da taj svet menja i da ga prihvati, svestan svoje različitosti, zbog čega radije beži. Krik je simbol očaja, samoće, neshvaćenosti, melanholije i praznine.

Ovo delo je najpoznatija Munkova slika. Tokom Drugog svetskog rata nalazila se u štali jedne norveške porodice, a relativno često je i menjala svoje vlasnike. Interesantno je da nacisti nikada ovu sliku nisu smatrali vrednom, jer je ona bila protivna nacističkoj ideologiji, pošto prikazuje ljudske slabosti.

Munkova slika “V a m p i r” (Vampire, 1893/94) je slika koja prikazuje muškarca i ženu u zagrljaju i nastala je u seriji slika zajedno sa “Vriskom”. Veruje se da je na ovoj slici prikazan sam Munk, a da je žena jedna od njegovih ljubavnica. Jedan od kritičara iz sveta likovne umetnosti je pogrešno ovu sliku nazvao “Vampir”, analizirajući i aludirajući na vampirizam žene na ovoj slici, predstavljajući je kao osobu koja muškarcu pije krv, odnosno koja nad njim dominira i manipuliše. Međutim, Munkov naziv za ovu sliku je izvorno bio “Ljubav i bol.” Ovaj naziv pravilno objašnjava tematiku slike – muškarca u zagrljaju žene koja ga teši i koji je slomljen.

Slika može da govori i o postojanju velike ljubavi između njih, ali i postojanju nemoći i bola, kao i neminovnosti patnje koja će iz te ljubavi proisteći. Ona u tom smislu reprezentuje obe strane ljubavi, i dobru i lošu, duboku emociju i strast, ali i beskrajnu patnju i gubitak. Slika može da simbolizuje i rastanak koji izaziva tu patnju. Muškarac je odeven u kaput i kao da odlazi, a on to zapravo ne želi, što se vidi iz njegovog položaja tela, dok ga ona teši, potpuno nagih ruku, što govori o predanosti, senzualnosti i strasti koja je prethodila ovom zagrljaju.

Sam Munk je verovao da u ljubavi ništa nije jednostavno, a ovu sliku je opisao samo kao “zagrljaj muškarca i žene i ništa više”. Kako u ljubavi ništa nije jednostavno, po rečima Munka, samim tim su i njegove slike vrlo kompleksne. Ova slika je preko sedamdeset godina bila u rukama privatnog kolekcionara, a data je na aukciju tek 2008. godine, kada je, kako se navodi, prvi put nakon sedamdeset godina ugledala svetlost dana.

“Oko u oku” (Eye in Eye, 1894) je slika koja simbolizuje bliskost. Na noj možemo videti muškarca i ženu koji stoje jedno naspram drugog. Između njih, stoji jedno drvo, koje ih naizgled razdvaja. Drvo, kao sinonim prirode, ali i života i vizija, govori o njihovim zajedničkim planovima. Interesantno je, da Munk muškarcu i ženi nije naslikao usne, već samo oči.

Na taj način Munk daje prednost osećaju, čulima vida, intuiciji, smatrajući da za bliskost nisu potrebne reči i da je bliskost jedino što spaja dvoje ljudi. Verovatno je ovim svojim načinom slikanja ljudskog lika, pokušao da skrene pažnju posmatraču na to da reči kvare bliskost, te da se i sam plašio toga. On ovom slikom kaže “Mi želimo isto. Reči nam nisu potrebne da bi to znali. Sve što imamo su naše oči u kojima vidimo jedno drugo. Munk je neretko slikao samoću, čekanje, prozore, noć, sobe, žene, ljude bez maski, jutra posle poročnih noći. Jedna od njegovih najmističnijih slika je slika Noći (The Night, 1889).

Među najinteresantnijim su i slika Madone (Madonna, 1984), koja se svrstava u najlepše ženske aktove, slika Poljupca (Kiss, 1897) i Ples života (Dance of life, 1899-1900).

Autor: Mary Jane/ tihogovornik

Izvor: impulsportal

_______________________________________________________________

POGREB DVA RABA…

tamoiovde-logo

Branislav Nušić (Alkibijad Nuša), slavni srpski književnik, komediograf, diplomata i akademik  rođen je na današnji dan, 8. oktobra 1864. godine.

___________________________________________________________

Branislav Nušić – Pogreb dva raba

Inspiracija za ovu pesmu bila su dva pogreba. Sahrana majke pukovnika Dragutina Franasovića i pokop majora Mihaila Katanića. Dva pogreba, u razmaku od dva dana, ustalasala su beogradsku čaršiju

 Ni godina nije bila zaokružena otkad je, ukazom ministra unutrašnjih dela Nikole Hristića, odlučeno da se prestane sa sahranjivanjem na Tašmajdanskom groblju i da se pokojnici odsad imaju smeštati ispod Zvezdare, na Novom groblju, a u tek iskopanu grobnicu položeni su, 29. aprila 1887. godine, zemni ostaci četrdesetsedmogodišnjeg pešadijskog majora Mijaila Katanića.

 Bez obzira što su na prigodnom jastučetu, tik ispred kovčega, sijala visoka odlikovanja – Takovski krst s mačevima Petog i Četvrog reda, Medalja za hrabrost i ruski Orden svetog Stanislava Trećeg reda – u pogrebnoj povorci nije bilo mnogo ljudi. Uz to, valjda zbog udaljenosti grobnog mesta, najveći deo vratio se još s pola puta, a nad rakom čoveka o kome je doskora pripovedala i Evropa nije izrečeno ni slovo.

 Čak ga je i Stevan Sremac u svojim delima pominjao kao simbol herojstva. Na pogrebu nije bilo ni muzike uobičajene pri sahranjivanju vojnika.

 Slučaj bi, verovatno, vreme zaturilo pod svoj teški šinjel zaborava da se nije dogodilo da je, nekoliko dana ranije, na istom groblju, sahranjena osamdesettrogodišnja gospođa Franasović, majka generala (tada pukovnika i ministra „na raspoloženju“) Dragutina Franasovića. Dotični je bio javni ljubimac kralja Milana Obrenovića jer ga je, 1882. godine, spasao moguće pogibije u beogradskoj Sabornoj crkvi kada je Ilki, ženi kraljevog političkog protivnika Jevrema Markovića, oteo revolver kojim je ona, posle prvog promašaja, po drugi put pokušala da puca na srpskog vladara. Franasoviću je put u svetlu budućnost bio zagarantovan.

 Ne čudi zato što je na opelu njegove majke, gospođe Franasović, „blagoizvoleo prisustvovati NJ. V. Kralj i pratiti je do samog Novog groblja“. Sahrani su prisustvovali i „valjda svi đenerali, mnogo oficira i mora biti svi ministri“, kako je to video naprednjački (vladin) list „Videlo“.

Sve bi to, verovatno, prohujalo bez vihora da se nije oglasio dvadesettrogodišnji Branislav Nušić ogorčen postupkom vlasti i vladara. U „Novom beogradskom dnevniku“ objavio je političko-satiričnu pesmu pod naslovom Dva raba i podelio je na dva dela, s jetkim naravoučenijem na kraju.

U prvom delu pesnik je izneo detalje sa sahrane „jedne babe“ koja je najsvečanije obavljena… „uz tutnjavu sva četiri zvona“ a kojoj su prisustvovali „kite i mundiri“ i „bezbrojni šeširi“. „I još neko, ali to je tajna“ koja, naravno, to nikako nije bila jer se ticala samog kralja Milana. U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani srpskog junaka koji „na žalost mnogih naših baba nije bio baba“ i koga do večnog počivališta nisu pratile „kite i mundiri“, a ko je došao „od pola se puta kući vrati“. Na kraju je pesnik mladim naraštajima poručio ovo:

 Srpska deco, što misliti znate,
Iz ovoga poruku imate:
U Srbiji prilike su takve:
Babe slave, preziru junake.
Zato i vi ne muč’te se džabe
Srpska deco, postanite babe!  

 Pesma je odjeknula poput najrazornije bombe. Čitala se i s osmehom došaptavala svuda, ne samo po prestonici, pa čak i „strogo pov.“ među oficirima. Pobesneli kralj Milan hitno je naložio da se drznik izvede pred sud gde je u prvi mah osuđen na dva meseca zatvora, ali mu je viši sud, brže-bolje, kaznu povećao na dve godine. Nušić je izdržao nešto duže od tri meseca na robiji u Požarevcu a zatim, na molbu svog oca, pomilovan.

 U pismu je molio pukovnika da oprosti njegovom sinu i izbavi ga zatvora. Pukovnik Franasović procitavši njegovo pismo sa puno razumevanja odgovorio je:

 Gospodine Nušo, vi ste mi se obratili sa molbom da oprostim vašem sinu uvredu koju mi je naneo vređajuci spomen seni počivše materi prilikom njenog pogreba jednom skarednom pesmom štampanom u jednom dnevnom listu. Vaš sin nije zbog meni nanesene uvrede osuđen, već zbog toga što je njegova pesma vređala uzvišenu osobu Kralja zbog toga što je on iz pijeteta ukazao poslednju poštu pokojnici prateći je do večne kuće. Neću sada da ovde uzimam u ocenu to delo vašeg sina, ali mislim, da ako ima u sebi i najmanji osećaj časti, da će ga docnije oblivati rumen stida kada god se bude sećao kakvu je priliku izabrao da vređa uzvišenu osobu Vladara i sen jedne pokojnice. Dakle, kao što rekoh vaš sin nije zbog mene osuđen. Ali ako je uslov njegovog pomilovanja moj lični oproštaj, onda mu potpuno opraštam. Vaš Dragutin Franasovic, pukovnik.

Sledeće pismo trgovac Đorđe Nuša je uputio lično kralju Milanu prilažući i pismo pukovnika Franasovića.

Njegovom veličanstvu Kralju Milanu

Vaše veličanstvo, plemeniti gospodaru, usta su mi nema a reči nemoćne da izraze ono što oseća srce jednog nesrećnog oca, koji leži pred nogama Vašeg veličanstva i moli za milost svog osuđenog sina. Iz mojih grudi u ovom trenutku otima se samo jedna reč: Milost plemeniti Kralju.
 

Ovo je ukratko priča o sudbini pesnika Nušića, manje više poznata mnogima. Međutim, malo je poznata priča, odnosno sudbina junaka povodom čije se više nego skromne sahrane oglasio i mlađani Nušić. Reč je o Mijailu Kataniću, pešadijskom majoru.

Šturi zapisi dotekli do naših dana kažu da je Mijailo Katanić rođen 8. aprila 1840. godine u selu Bečanj kod Gornjeg Milanovca, a da mu je otac Joca nekoliko godina bio narodni poslanik. Zna se i da je nakon završetka niže gimnazije, 1857. godine, stupio u vojsku, da bi oficir postao 1864, iste godine kad je rođen Branislav Nušić. Ostao je trag da je od tada obavljao dužnost bataljonskog ađutanta, vodnog i četnog oficira sve do Srpsko-turskih ratova 1876-78. godine.

 Ratovi su pokazali ne samo da je Katanić dobro izučio vojničke veštine nego da ga je odlikovala i besprimerna hrabrost. U prvom ratu za oslobođenje i nezavisnost (1876) komandovao je odredom i skoro sve vreme bio komandant mostobrana na Moravi kod Aleksinca. U drugom odmeravanju snage oružja između Srba i Turaka, 1878. godine, bio je na čelu Jaseničkog kombinovanog bataljona Smederevske brigade i iskazao se u bojevima na Gorici, Grdelici i pri napadu na Vranje. Zbog herojstva, ali i uspešnog komandovanja, unapređen je u čin kapetana I klase i zaslužio Zlatnu medalju za hrabrost i ruski Orden Stanislava IV stepena.

 Na iskraj 19. veka ratovi su Srbiji bezmalo bili svakodnevica, pa se tako vojevalo i protiv Bugara, od 14. novembra 1885. do 2. marta 1886. godine, a neposredan povod bilo je pripajanje Istočne Rumelije Bugarskoj čime se, po kralju Milanu, remetila ravnoteža snaga na Balkanu. U tom i takvom ratu, koji nije opravdao slavu srpskog oružja, slavom se ovenčao kapetan Mijailo Katanić. I to na samom njegovom početku. Naime, nakon pobede kod Slivnice, Bugari su nezadrživo krenuli ka Srbiji, prema Pirotu.

 Kod sela Vrapče blizu Caribroda (danas Dimitrovgrad) Bugari su na Neškovom visu opkolili bataljon Mijaila Katanića. Brojčano kudikamo nadmoćniji, uspeli su da posle žestoke borbe savladaju opkoljene, među kojima je bilo mnogo ranjenih i poginulih. Preostalo im je još samo da sa krvavog razbojišta uzmu bataljonsku zastavu i kao trofej je pošalju u Sofiju. Prerano su se poradovali.

Na izmaku snaga, kapetan Katanić uporno je odbijao nasrtaje neprijatelja telom štiteći bataljonski steg. Onda je, jedan za drugim, dobio dva puščana zrna. Ni tada nije ispustio zastavu. Tek posle pet uboda bajonetom, nakon borbe prsa u prsa, shvatio je da će barjak ipak pasti Bugarima u ruke. Nije bilo druge, zderao je zastavu s koplja i sakrio sebi pod bluzu, verujući da će tako možda da je sačuva.

 Natčovečansku borbu neprijateljskog oficira da sačuva zastavu svog bataljona s obližnje uzvisine posmatrao je nemački princ a bugarski knez Aleksandar Batenberg. Kako je pisao list Nova ustavnost u broju od 5. maja 1887. godine.

 Kada je Batenberg video da je Mijailo(vić) pao, on pošalje jednog svog ordonansa (koji je ovo pričao) i jednog oficira da ga spasu. Kad su ovi oficiri došli na mesto gde je Mijailo pao, našli su četiri bugarska vojnika u krvi ogrezla, koje je Mijailo iz revolvera poubijao, ali su ga ostali vojnici savladali, svukli mu haljine (čak i čizme) i kundački ga grozno udarali.

Bugarski vojnici uzmu ga onako bosa i polumrtva i obeznanjena i odvuku ga po snegu u Caribrod. Čim su ga tamo doveli, pošao je Batenberg sa Karavelovim da ga vidi. Batenberg odredi naročita lekara koji će ranjenoga junaka lečiti. Nameravalo se da ga odmah prenesu u Sofiju, ali zbog teških rana to beše nemoguće odmah posle dva dana. Treći dan pošto su odneli Mijaila u Sofiju (dakle, pet dana posle borbe) došao je Mijailo nešto malo k sebi i počeo je govoriti…

 List Nova ustavnost, koji je ovo objavio nepunu nedelju nakon Katanićeve smrti, ovako je opisao njegovu daljnu sudbinu:

 Glas o Mijailovom junaštvu dospeo je i do Sofije, i kada su ranjenoga oficira odneli u bugarsku prestonicu, dolazili su Bugari kao na čudo da ga vide. U Sofiji predat je Mijailo doktoru Vankovu na lečenje, koji se svojski zauzimaše da spase život odličnome vojniku.  

 Po povratku Batenbergovu u Sofiju, priča Vankov, kad je docnije došao u Beograd, da mu je Batenberg jednom prilikom rekao:

 Gledajte da spasete život ovom hrabrom oficiru, jer je to redak junak.

 Za vreme svoga bavljenja u Sofiji, Mijailo je primao posete i ponude iz prvih sofijskih porodica, a naročitu brigu o njemu vodili su Nikola Sunkarov i njegova žena. NJ. V. Kralj (Milan), još dok je bio u ropstvu, unapredio ga je za majora…

 Pešadijski major se kako-tako oporavio i, nakon zaključenja primirja, vratio u Srbiju. Do kraja 1886. godine službovao je u Kragujevcu, odakle je premešten u Valjevo na mesto komandanta okružne komande. Na iskraj zime 1877. dobio je prekomandu za Beograd. Tu ga je sustigla smrt. U aprilu je počeo da pljuje krv kao posledicu teško oštećenih pluća stradalih od tanadi i bajoneta. Iscrpljeni organizam nije uspeo da pobedi i u ovoj bici.

Mijailo Katanić umro je 28. aprila 1887, u četrdeset sedmoj godini. Ubrzo je postao junak Nušićeve pesme, a grad mu je devet leta docnije, 1896, darovao jednu ulicu na Vračaru koja i danas nosi njegovo ime.

 Pesma Pogreb dva raba je izazvala senzaciju i smeh u beogradskoj čaršiji. Izdanje „Dnevnika“ je bilo razgrabljeno. Čitali su ga grupno za kafanskim stolovima, po troje-četvoro na uglovima ulica, u redakcijama opozicionih i vladinih novina. Sve što je bilo pismeno u tadašnjem Beogradu smejalo se Nušićevim stihovima. Samo njihovom autoru, mladom piscu početniku nije bilo do smeha. Kralj Milan je bio uvređen i Nušić je optužen za „uvredu njegovog veličanstva“.

 Prvostepeni sud, pod predsedništvom sudije Hristića, osudio je mladog pisca na dva meseca zatvora. Kad je kralj Milan čuo za presudu, nezadovoljan i ljut, tražio je veću i rigorozniju kaznu. Sudstvo je svoju nezavisnost dokazalo povisivši kaznu na dve godine robije. Mladog pisca su uhapsili i poslali u požarevački zatvor.

 Tu počinje njegova dvogodišnja avantura, koja se završila kako piscu i priliči, književnim delom. Naime, Nušić je u zatvoru napisao svoju poznatu komediju Protekcija. Uslovi u kojima je živeo u zatvoru bili su veoma teški, ali njegov vedar duh u svemu je pronalazio smešnu stranu. Smestili su ga u samicu i stavili pod strogi nadzor.

 Upravnik zatvora bio je po zlu čuveni Ilija Vlah. Pročitavši Nušićevu presudu, rešio je da mladog buntovnika dovede u red – zabranio mu je da piše, da loži peć u samici, da čita knjige i novine.

 Nušić je pričao da je po ceo dan mleo kafu, kuvao je, pravio cigarete i krpio svoj stari kaput. I tako su mu izolovanom od sveta tekli beskrajni, prazni tamnički dani. Želeo je da ih ispuni pisanjem, ali je strogi brkati Ilija Vlah bio neumoljiv. Ipak, posle abdikcije kralja Milana, Nušić je pokušao da dobije bolje uslove. Otišao je kod upravnika zatvora i zamolio ga za dozvolu da povremeno piše.

 Bolje je za tebe mladiću da ne pišeš. Pisanje te je i dovelo u apsu. Da si bio nepismen ti bi danas bio valjan čovek i ugledan građanin. A ovako se kao kockar vučeš po apsanama, savetovao ga je Ilija Vlah.

 Posle ovakvog „mudrog saveta“, Nušić je rešio da nasamari upravnika. Njegova rođaka Marina, nekada udata za njegovog ujaka, bila je u braku sa ministrom pravde Gigom Geršićem. Znajući da upravnik čita poštu, pisac je rešio da napiše pismo ministru Geriću, oslovivši ga sa „dragi rođače“. Pismo je izgledalo ovako:

Dragi ujače, imali ste pravo da se ljutite na mene što vam se nisam javio do sada, ali vas nisam hteo uznemiravati. Znam da vas interesuje kako se osećam ovde. Ne mogu reći da mi je ugodno kao kod moje kuće. Ali ne mogu da se požalim. Jedino me ubija dosada od dugog vremena. Kada bi mi dozvolili da pišem, verujte da bih strpljivo sačekao da prođu dve godine robije. Ja mislim da mi se to može učiniti, jer, verujte, ne bih pisao nikakve političke stvari. Molim vas kada dođe moja majka kod vas, pozdravite je i recite joj da ne brine. Pozdravite mnogo i ujna Marinu. Vaš sestrić!

Sledećeg dana upravnik zatvora je došao u samicu u kojoj je čamio budući veliki komediograf. Uz smešak je srdačno rekao: – Kažu Nušić kuva dobru kafu. Je l’ umeš da skuvaš? Čovek treba sve da nauči zlu ne trebalo. Eto, da ti nije apse ti nikada ne bi naučio da skuvaš kafu. Naravno, Nušić je dobio dozvolu da piše i mnogo bolje uslove u zatvoru.

Branislav Nušić šetao se u zatvorskom dvorištu zajedno sa ubicama, lopovima i kockarima. To je bilo zanimljivo iskustvo za jednog pisca. Posle ovih šetnji, dobijao je kao jedinu lektiru Bibliju, čije je stranice tako dobro proučio, kako je kasnije pričao, da je mogao da drži crkvene propovedi.

 Branislav Nušić – Pogreb dva raba

Ta tu skoro, biće ovih dana,
sa’ranismo jednog božjeg raba.
Čitali ste, vid’li ste paradu,
taj rab božji beše jedna baba…
Zatutnjaše sva četiri zvona,
povrveše kite i mundiri,
povrveše perjanice bojne,
povrveše bezbrojni šeširi.

Svi majori debeli i suvi,
oficiri cela kita sjajna,
pukovnici, s orlom i bez orla,
i još neko, ali to je tajna.
I pravo je, ne tumač’te drukče,
i našta bi tu brbljiva zloba,
i pravo je ta poslednja počast,
ispratiti pokojnu do groba.

Još skorije, biće ovih dana,
sa’ranismo još jedog božjeg raba.
Al’ na žalost sviju baba naših,
taj rab božji nije bio baba…
Ne povrve kita i mundiri,
a i kog bi da do groba prati,
i što pođe i što htede poći,
od pola se puta kući vrati.

Potmulo su udarala zvona,
udarala zvona iz budžaka,
a i što bi da se čini dževa,
kad je pratnja srpskoga junaka.
Srpska deco što misliti znate
iz ovoga pouku imate:
U Srbiji prilike su tak’e,
babe slave, preziru junake,
zato i vi ne muč’te se džabe,
srpska deco, postanite babe.


Gerasim Nuša, dobrotvor i poočim Nušićevog oca Đorđa koji je u znak zahvalnosti i uzeo prezime Nušić, imao je dvojicu sinova. Jedan od njih se zvao Petar i bio je nešto stariji od Branislava. Bio je jahač na trkama konjičkog kluba „Knez Mihailo“, odnosno komandir voda Petog eskadrona Konjice stalnog kadra. Iako sportista, to je i u ono vreme bilo opštevažeće, bio je omiljeniji od književnika Nušića.

Kad je Branislav zbog pesme Pogreb dva raba zaglavio robiju, oficir Petar našao se na mukama. Jer, imati isto (retko) prezime sa tim „izdajnikom“ i još mu biti u bliskom srodstvu nije bilo nimalo ohrabrujuće za oficira pred kojim je bila karijera. Mogao je lako da padne u nemilost svojeglavog kralja Milana i možda ostane i bez službe, te je savio tabak i pretpostavljenima napisao sledeću molbu:

Komandi V-og Eskadrona Stalnog Kadra,
Zbog raznih neprilika i neprijatnosti koje sam imao zbog istog prezimena sa mojom braćom od strica i rođenog pretrpio, rešio sam da moje sadašnje prezime Nušić zamenim i uzmem za buduće prezime moga oca, a to je Đorđević, s toga najučtivije molim komandira da izvoli kod nadležnog mesta podejstvovati da mogu moje sadanje prezime zameniti prezimenom Đorđević.

  1. avgusta 1887. u Beogradu
    Konjički poručnik
    Petar Nušić
    Vodni oficir V-og Eskadrona  

Vreme je brzo prolazilo i kralj Milan je nakon dve godine morao da abdicira, a posle desetak leta (1903) Obrenovići više nisu bili na vlasti. Petar je, međutim, nastavio da služi kralja Milana, odnosno Austrijance kao njegove zaštitnike. Ali je hteo da i od već nesumnjive slave svog „polubrata“ Branislava nešto ušićari i zato je počeo da se potpisuje kao Đorđević-Nušić. Običnom i praktičnom svetu smetala su dva prezimena, pa su Petra najčešće oslovljavali sa g-din Nušić.

 I sve je to tako išlo do 1909. godine, kada su novine objavile da je Petar Nušić, kapetan u penziji, uhapšen zbog špijunaže. Samo je jedan beogradski list doneo vest da je uhapšen Petar Đorđević. Svet je odmah počeo da dosađuje Branislavu Nušiću pitanjima kakav je pa sad on rod Petru Nušiću. Dramski pisac, već slavan i van granica naše zemlje, morao je da da izjavu novinama da „Petar, uhapšeni konjički kapetan, nema prava da nosi prezime Nušić jer je njemu prezime Đorđević“. Uz to je, kroz šalu, dodao: – Znate, to je tante za kukuriku!


 

Branislav Nušić naš najpoznatiji komediograf je rođen 1864. godine u Beogradu kao Alkibijad Nuša u cincarskoj porodici Đorđa i Ljubice Nuše.

Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Preselio se u Beograd, gde je maturirao. Kad je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Diplomirao je na pravnom fakultetu u Beogradu 1884. godine.

Tokom studija je proveo godinu dana u Gracu. Nušić se borio u Srpsko – bugarskom ratu 1885. godine, koji ga je zatekao na služenju redovnog vojnog roka. Nakon rata je objavio kontroverznu pesmu Dva raba u Dnevnom listu, zbog koje je osuđen na dve godine robije. Pesma je ismevala srpsku monarhiju, a posebno kralja Milana. Državnu službu Nušić je dobio 1889. godine. Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine. Na jugu Srbije i u Makedoniji proveo je celu deceniju. Njegova poslednja služba u tom periodu bilo je mesto vicekonzula u Prištini.

Godine 1900. Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1904. godine postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom Ben Akiba. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik, a 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata.

Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.

Drame – Tako je moralo bitiJesenja kišaIza božjih leđaPučina

Komedije – ProtekcijaSvetPut oko svetaGospođa ministarkaNarodni poslanikMister Dolar,Ožalošćena porodicaPokojnikSumnjivo liceDrVlast (nedovršena), Đole Kermit (nedovršena)

Romani – Opštinsko dete (u Sarajevu izdato kao Općinsko dijete), HajduciDevetstopetnaesta

Pripovetke – Politički protivnikPosmrtno slovoKlasaPripovetke jednog kaplara,

Tragedije – Knez Ivo od SemberijeHadži – LojaNahod

Branislav Nušić – Analfabeta

Branislav Nušić – Autobiografija

Branislav Nušić – Beogradske kafane

Branislav Nušić – Gospođa ministarka

Branislav Nušić – Hajduci

Branislav Nušić – Kafana Dardaneli

Branislav Nušić – Kolarac

Branislav Nušić – Narodni poslanik

Branislav Nušić – Pogreb dva raba

Branislav Nušić – Pokojnik

Branislav Nušić – Savamala

Branislav Nušić – Varoš kapija

Branislav Nušić – Vlast

loading…

Izvor: lektire.me

_______________________________________________________________

 

KAKO JE FRULA POSTALA SRPSKI NACIONALNI INSTRUMENT…

tamoiovde-logo

Smatra se da je frula najstariji i najmnogobrojniji instrument na svetu. U raznim varijantama, veličinama i oblicima, nalazimo ih gotovo kod svih naroda planete. Ipak, jedno je sigurno: frula je vremenom postala srpski nacionalni instrument.
hqdefault-3Društveno uređenje i zanimanja kojim se naš narod bavio ostavili su duboke tragove, pa ne samo što su uticali na organizaciju svakodnevnog života našeg naroda, već i na umetnost i muzičko stvaralaštvo.

Frula je u Srbiji u svoje vreme predstavljala centar društvenog, javnog života u seoskim sredinama. Čim bi se pojavila frula ljudi bi pevali. Frula je bila u upotrebi u svim slobodnim, javnim prostorima, u prirodnom okruženju među pastirima, na seoskim saborima, prelima, mobama.

Ona je nudila mogućnost ljudima da obogate svoj život. Ona je bila svojevrsni simbol srpskog naroda, sve do nedavnih vremena.

Osnovno zanimanje prosečnog Srbina pre svega je bilo stočarstvo, koje je doprinelo očuvanju i razvitku muzičke tradicije kod nas. U patrijarhalnim sredinama popularni instrumenti su bile gusle i svirale, jer je narod bio vezan za epske junačke pesme.

Umetnik Bora Dugić, zvanični srpski kralj frule, objasnio je poreklo ovog instrumenta u našoj tradiciji:

“Mnogo puta ljudi me pitaju da li je frula samo srpski instrument. Odgovaram da nije, jer postoji u gotovo svim zemljama sveta. Ipak, jedno je sigurno: frula je vremenom postala srpski nacionalni instrument. Srbi su je doneli sa sobom kad su došli na Balkan i nikada se od nje nisu odvajali. I kada nam je bilo lepo, i kada nam je bilo teško, frula je bila uz nas da podeli i radost i tugu.

Srbi su kroz svoju istoriju gubili i dobijali teritorije, gubili i dobijali ratove, ali taj mali instrument nikada nisu izgubili. Kad je bilo ratno vreme, u ropstvu, daroviti Srbi su na frulici svirali u poluglasu, ali su zato znali i da sviraju kad su bili srećni i slavili pobedu. Ni sreća, ni tuga nisu naš narod odvojili od frule.

Kad sam počeo da nastupam, primetio sam da mala deca koju majke dovedu na koncerte od svih instrumenata zapaze najpre frulu. To nije slučajno. Neki su to pokušali da objasne da malo dete koje još nije prohodalo logično zapaža najpre frulu, jer je i ona mala. Međutim, to nije tačno. Naučno je dokazano da dete ne razlikuje veliki i mali instrument, ono samo prepoznaje zvuk, a to nam je došlo kao kolektivno nesvesno nasleđe. To je Karl Gustav Jung u svojim psihoanalitičkim radovima sjajno objasnio: sve jedinke jednog istog kolektiva prepoznaju iste stvari na sličan način.

“Dato nam je da kroz frulu govorimo. Sve ono što nosimo u sebi, sve ono što je utkano u naše biće, frula zvukom dočarava. Ona je spojila nebo i zemlju, živo i mrtvo, muško i žensko, dušu i telo, i takva, čarobna, ne može da dosadi nikome na svetu,”zaključio je sa sigurnošću naš veliki frulaš Bora Dugić.

Krajem 19. i početkom 20. veka, sa dolaskom modernizacije, frule i gusle ustupaju mesto zanatskim i fabričkim instrumentima poput trube, harmonike i violine.

U nove muzičke sastave danas se, od tradicionalnih instrumenata, uklapaju samo svirale, frule i dvojnice.

Mit kaže da je frula zaveštanje šumskog i pastirskog božanstva Pana, koji je od nimfe Siringe preobražene u trsku sačinio prvu frulu i odsvirao svoj prvi zvučni san.

Frula se pravi od gotovo svakog drveta, najčešće je u pitanju šljiva ali i dren, bagrem jasen, trešnja… Drvo za frulu treba biti što starije, oko dvadeset godina. A ako je dren u pitanju oko trideset godina. Najpoznatiji graditelj frule u Srbiji je Mitar Vasić.

Svirale i dvojnice izrađuju se ponajviše u okolini Užica, Zaječara i u Banatu.

Sastoji se iz čepa (dance) kojim je instrument zatvoren sa gornje strane, uskog proreza za uduvavanje vazduha (pisak ili labina), otvora sa oštrim bridom koji se naziva vetrilo. Na dnu svirale nalazi se rupa koja se naziva oduška. Na prednjoj strani svirale nalazi se šest rupa koje se pokrivaju prstima i jedna na poleđini pomoću kojih možemo izvesti sedam tonova u dve oktave. U Srbiji se, pored ovakve frule, prave i frule dvojnice – dve spojene svirale — frule.

Jedan od najboljih frulaša Srbije bio je legendarni Sava Jeremić.

Koliko je ovaj instrument popularan i koliko se frulaška tradicija do danas očuvala u Srbiji najbolje svedoče brojne manifestacije posvećene fruli (selo Jagnjilo kod Mladenovca), Dani Save Jeremića (Ražanj), sabori frulaša (Lelić kod Valjeva, Prislonica kod Čačka), takmičenja frulaša (selo Iđoš kod Kikinde), Frula fest (Kruševac)…

Izvor: opanak.net/ 26 June 2017

__________________________________________________________________

Bora Dugić – Zov za nedostižnom lepotom

_________________________________________________________________

FRULA NADSVIRALA MENJUHINA…

KRST…

tamoiovde-logo

 (…)A krst ima mnogo značenja.

Prvo, to je savršen simbol koji predstavlja prostorne i vremenske pojmove vasione: četiri strane sveta i vreme nasuprot večnosti!

screenshot001Drugo, krst je simbol nade da će se sve četiri strane sveta okupti oko jednog sedišta u opštem bratstvu i ljubavi. On nagoveštava da će se u ime života sabrati oni koji nisu opterećeni ideološkim dogmama, koji nisu iskvareni u političkim borbama, koji nisu robovi materijalnih stvari, i koji nisu zagađeni rasnim, klasnim, nacionalnim, verskim i svim drugim predrasudama!

Treće, krst simbolizuje raskrsnicu svih odluka od životnog značaja i značenja: svaka naša odluka podseća na raspetog boga, a Hrist na krstu predstavlja posledice slobodnog izbora!

Đuro Šušnjić – ŽETVA ZNAČENJA (Čigoja, Beograd, 2005)

Izvor: srodstvopoizboru

________________________________________________________________________________

O DANU PRIMIRJA…

tamoiovde-logo (1)

Ove stvari o Danu primirja u Prvom svetskom ratu SIGURNO NISTE ZNALI

Kada su 11. novembra 1918. godine u 11 sati u Francuskoj, u specijalnom vagonu maršala Ferdinanda Foša u gradu Kompjenju, sile Antante potpisale primirje sa Nemačkom i time okončale Prvi svetski rat, taj dan se obeležava kao Dan primirja.

q6kktkqturbxy82mty2nti5yzi4oti3ngfintczzge2mdewodczzgyzmy5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia

Datum 11. novembar slavi se u svim zemljama koje su potpisale sporazum.

Dan kapitulacije Nemačke u Prvom svetskom ratu je državni praznik u Republici Srbiji koji se obeležava 11. novembra. Ovaj praznik se u našoj zemlji proslavlja od 2012. godine. Pre toga se obeležavao na prvim časovima u svim osnovnim i srednjim školama u Srbiji od 2005. godine.

9mbktkqturbxy84yjninmy2mgm0mtjjn2q4ytzimme5ota1ntuyntu5mi5qcgvnkpudzwdmws0bi5mfzmlnarwPosle potpisivanja primirja, nastavljeni su pregovori o uslovima mira. Oni su dogovoreni Versajskim mirom, potpisanim 28. juna 1919. godine. Tim događajem i zvanično je okončan Prvi svetski rat.

Prema rečima istoričara Danila Šarenca 11. novembar je priča o grozotama rata. Priča o slavi i slobodi. Dan mira.

vu1ktkqturbxy8wmthln2q1yzy4mwvmodqzotjjowq0ywfmywfjmmvmns5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia Prvi svetski rat

– Na taj datum se u kraljevini Jugoslaviji uvek gledalo kao na dan mira. Svi su imali u porodici nekoga ko je nastradao u ratu. Tako da im je taj dan bio dan žalosti za mrtvima, žal za žrtvama rata, ali i dan radosti jer je rat završen – objasnio je Šarenac.

Ono što je naglasio jeste da je jako bitno što slavimo 11. novembar, kao i ostale zemlje, a ne 13. kada je beogradsko primirje.

– Upravo time pokazujemo da smo deo šire priče i da nije u pitanju „klasično Srbovanje“ – zaključio je on.

Natalijina ramonda kao simbol Dana primirja

xfsktkqturbxy82nmrlzmq4ytu1mwy5zte3ztmxzthmodrmyze5zdq0mi5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia / RAS Srbija

Ovaj cvet uzet je kao glavni motiv za Dan primirja upravo zbog svoje višestruke simbolike.

U botanici je ova biljka poznata kao cvet „feniks“ jer i kada se potpuno osuši, ukoliko je zalijete, može oživeti. Njeno „ponovno rađanje“ povezuje se sa činjenicom da je i Srbija uspela da „stane na noge“ nakon iscrpne borbe.

Natalijina ramonda dobila je ime po kraljici Nataliji Obrenović.

fynktkpturbxy85yza1ndlhn2uwn2nlndi0zmy2zguwnji3ytllnzi2ms5qcgetlqlnaxqawsovas0b1gdcw5uh2tivchvsc2ntcy9nrefflzfknzrjyjqxnza1otuwndm2nji5y2fizdywnmy1mgy2lnbuzwfcaa

Kraljica Natalija Obrenović

Uglavnom raste na istoku Srbije, ali i na planini Nidže, čiji je najviši vrh Kajmakčalan, poprište slavne bitke u Prvom svetskom ratu gde su se borili naši vojnici pod komandom vojvode Živojina Mišića.

Ovu biljku je otkrio doktor Sava Petrović u okolini Niša još davne 1884. godine. Spada u ugroženu vrstu u našoj zemlji i čuva se u Botaničkoj bašti u Beogradu.

Motiv trake Albanske spomenice

Zajedno sa Natalijinom ramondom, amblem Dana primirja sačinjava i traka Albanske spomenice.

Ova medalju za spomen na povlačenje sprske vojske preko Albanije su stekli svi pripadnici srpske vojske koji su se povlačili preko Albanije u zimu 1915/1916. godine.

Priča o vagonu

Kada je 1918. godine potpisana, za Nemačku, „poražavajuća“ predaja, niko nije ni slutio da će čuveni vagon 22 godine kasnije biti ponovo upotrebljen. I to u istu svrhu.

ypxktkqturbxy9jmjm0njrknje5zdkzoty5n2i1nty1nja5njk5ndvizc5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Konstantin Kamenov / RAS Srbija

Predaju Francuske u Drugom svetskom ratu Hitler je, čini se, shvatio dosta lično. Za lokaciju gde će biti potpisana predaja, on je odabrao isto mesto gde se Nemačka predala 1918. godine.

On je tražio da se iz muzeja donese vagon u kojem je 22 godine ranije potpisan mir u Prvom svetskom ratu, kako bi ovaj put, na istom mestu poniženje doživela Francuska.

Nemački vođa je čak seo na isto mesto gde je sedeo francuski maršal 1918.

Ovaj istorijski vagon uništen je tokom savezničkog bombardovanja Berlina 1945. godine.

Prva srpska žrtva u ratu

Prva žrtva u Prvom svetskom ratu u Srbiji bio je jedan šesnaestogodišnjak.

ichktkqturbxy9jyzixmja3ogy5ntzindu4ytdkmjewoty2mze1nja2os5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia

Dušan Đonović bio je činovnik Železničke direkcije i četnik u četi vojvode Jovana Babunskog.

Istog dana kada je objavljen rat, počeo je i napad na Beograd. Pošto su Sava i Dunav bili granica, srpska vojska je oborila stari železnički most kako Austrougari ne bi mogli da dođu kopnom. Upravo tada, pale su prve žrtve.

Sa srpske strane je poginuo mladi Dušan, dok se sa mađarske strane u vodi utopio Ištvan Balohi.

Poslednja žrtva Prvog svetskog rata

Prema istorijskim predanjima, poslednja žrtva Prvog svetskog rata bio je kanadski vojnik Džordž Lorens Prajs.

eg_ktkqturbxy83zgyymwqxmtvjmtm0ymi3zwfknwy4mdjlzgq0zdq4zs5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia

Tog, poslednjeg dana rata, Prajs je bio na dužnosti zauzimanja sela Avri. Iako su vojnici koji su bili sa njim pokušali da ga odgovore od toga, Vojnik Prajs je u jednom momentu izašao sam na ulicu.

Protivnik nije propustio šansu.

Metak ga je pogodio u srce u 10 sati i 57 minuta. Prajs je umro 10.58.

Prvi svetski rat je završen samo dva minuta kasnije, a ovaj vojnik dobio je večnu slavu. Ostao je upamćen kao poslednja žrtva rata.

Andriana Janković

Izvor: blic.rs| 11. 11. 2016

_________________________________________________________________________________

REKORDER EVOLUCIJE…

tamoiovde-logo

Jakutski konj, nacionalni simbol i junak mnogih mitova i legendi, dosadašnji je rekorder u brzini evolucije među sisarima

jakutski-konjRuska republika Saha, poznatija kao Jakutija prostire se na dalekom istoku Sibira i poznata je kao oblast sa najnižim temperaturama na svetu. Ovo veliko prostranstvo, iako hladnije od Severnog pola, stalno je naseljeno. Region u kome temperatura sa letnjih 30 stepeni zimi može pasti i do minus 60 nije standardno i idealno mesto za ljudska naselja.

Ipak, već vekovima ovaj prostor naseljavaju ljudi u čijem životu najvažniju ulogu ima konj. Jakutski konj je nacionalni simbol, junak mnogih mitova i legendi, u nekima od njih čak predstavljen i kao čovekov predak, a nedavno je postao i glavna tema biološkog istraživanja Univerziteta u Kopenhagenu.

Zahvaljujući ovom konju, koji svojom građom podseća na ponija, život jakutskog naroda je znatno lakši. U surovo hladnim uslovima sa velikim količinama snega, jedino on može da preveze robu i ljude, a bez ove životinje, stanovnici Jakutije bi zimi bili izolavani jedni od drugih. Osim toga, mleko i meso ovih niskih ali masivnih konja bitan su deo jakutske ishrane.

Za retke turiste ove oblasti, najupečatljivija slika su upravo konji koji trče snežnim predelima, žive napolju i uspevaju da pronađu hranu koja se nalazi i sedam metara ispod snega. Jakutski konji nisu divlji, ali ove domaće životinje ne žive slično kao njihovi srodnici u drugim krajevima sveta.

Iako su temperature ekstremno niske, vreme uglavnom provode napolju, a zbog prirodne nemogućnosti da im čovek obezbedi dovoljno hrane, često su prinuđeni da je traže kopajući zaleđenu zemlju i sneg. Kako ovi konji žive u uslovima u kojima drugi pripadnici njihove vrste ne mogu – pitanje je koje je pokrenulo međunarodni tim naučnika, predvođen doktorom Ludovik Orlandom da započne istraživanje njihovog genoma.

EVOLUCIJA NIJE MOGLA DA ČEKA

yakutian-horseU istraživanju je korišćen genom devet sadašnjih konja ove ledene oblasti, genom jednog konja starog 5.200 godina i jednog koji je ove predele naseljavao početkom 19. veka, kao i veliki broj genoma drugih domaćih i divljih konja. Geni su pokazali sličnost između savremenih jakutskih i domaćih mongolskih konja, što ide u prilog zaključku istarživačkog tima, da su ove životinje došle između 13. i 15. veka zajedno sa ljudima iz Mongolije.

Simbol Jakutije zapravo je doseljenik, jedan je od zaključaka istraživanja koje je sproveo tim doktora Orlanda. Konji koji su bili autohtona vrsta ove oblasti, izumrli su pre oko 5.000 godina, bili su savremenici mamuta, a genomi dobijeni iz njihovih ostataka ne ukazuju ni na kakvu vezu sa današnjim jakutskim konjima.

Činjenica da jakutski konji žive u arktičkim uslovima tek oko 800 godina, dovela je do zaključka koji je najviše iznenadio istraživački tim. Ova životinja je dosadašnji rekorder u brzini evolucije među sisarima. Za samo 100 generacija, uspela je da razvije osobine neophodne za preživljavanje u novim uslovima a osam vekova je za proces evolucije izuzetno mali vremenski period, pa se može reći da je ova vrsta konja evoluirala gotovo preko noći. Ovako brze promene su svakako podstaknute ekstremnim uslovima života u kojima je opstanak bio toliko ugrožen da evolucija nije mogla da čeka.

Kod današnjih konja je u odnosu na njihove pretke iz Mongolije izmenjen fenotip, a geni su promenili svoju ekspresiju razvijajući osobine neophodne za opstanak. Ove genetske promene su uticale ne razvoj dlake koja je postala duga i gusta  pa stvara debelo krzno koje zadržava toplotu.

Promene su uticale i na veličinu tela, hormonske procese i metabolizam, kao i stvaranje potkožnog sloja masti koji je dobar toplotni izolator. Metabolizam jakutskih konja karakterišu velike sezonske razlike. Tokom kratkih toploh perioda kada su pašnjaci obrasli hranom, ove životinje akumuliraju rezerve masti, a tokom zime smanjuju svoje aktivnosti.

Tim naučnika je ovim istraživanjem otkrio slučaj izuzetno brze evolucije, ali i još jednu zanimljivu činjenicu – jakutski konji imaju genetske sličnosti sa drugim arktičkim vrstama, pre svega sa današnjim ljudima koji naseljavaju ovu oblast i mamutima koji su nekada ovde živeli. Ova pojava je poznata kao evoluciona konvergencija – fenomen kada nepovezane grupe organizama izložene sličnim uslovima života razvijaju i slične osobine u cilju adaptiranja.

Tekst: Jovana Nikolić 

Izvor: elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________

ELDORADO…

tamoiovde-logo

Legenda o gradu od zlata

Legenda kaže da negde duboko u južnoameričkim planinama leži izgubljeni grad – Eldorado. Među brojnim koji su ga tražili najdominantniji su bili Španci, koji nikada nisu pronašli grad Inka za koji legenda kaže da je pun zlata. Da li ovaj grad zaista i postoji?

108519_jezero-titikaka--alicia0928_af“Nalazi se na ostrvu usred slanog jezera čije je dno zlatno. U sredini ostrva nalazi se hram posvećen Suncu. Zidovi, krovovi, fontane…sve je tamo do suvog zlata” – ovakav opis zlatnog grada dao je vojnik pod komandom španskog osvajača Franciska Pizara.

Eldorado je izvorno bio naziv za čoveka, kasnije za grad, a nakon toga za celu zemlju. Prva legenda o Eldoradu govori o kralju, sinu boga Sunca koji je živeo u zlatnom dvorcu u kojem nije mogla prodreti dnevna svetlost, dok druga legenda priča priču o krunisanju prestolonaslednika.

108513_peru--emmanuel-dyan_afOve legende vremenom su se prepričavanjem promenile sve do kreiranja mita o Eldoradu kao zlatnom mestu, tako da se počevši od 1529. godine rodila zlatna groznica u potrazi za mitskim gradom!

Oko 1530. godine u kolumbijskim Andima, konkistador Gonzalo Himenes de Kesada naišao na Indijance plemena Muisko. Od indijanskih starešina je čuo mit o Eldoradu.

Priča je otišla dalje do Franciska de Oreljana i Gonzala Pizara koji su 1541. godine poveli slavnu ekspediciju u dolinu reke Amazon. Iako Španci nisu pronašli Eldorado, ipak su zgrnuli veliko bogastvo koje su zaplenili Indijancima Južne i Centralne Amerike.

108518_peru--ilkerender_afNemački baron Filip fon Huten, organizovao je još jednu ekspediciju, ali ga je njegova potraga za Eldoradom odvela u Venecuelu. Vekovima su avanturisti tražili tražili ovaj zlatni grad, i stotine ljudskih života je izgubljeno u potrazi za njihovim snom. Njihova požuda za zlatom odvela ih je na put bez povratka.

Edgar Alan Po napisao je pesmu Eldorado koja simbolično govori o vitezu koji traži ovo mesto, a koju je na srpski preveo Stanislav Vinaver. I danas aktivna legenda, Eldorado je ostao simbol nečeg što se želi a što je nedostižno. Možda u legendama ima i istine.

Možda je mitski Eldorado, zlatni grad iz bajke, zaista postojao. Ovaj legenda i dalje ostaje da golica maštu brojnih avanturista.

J.Mirkovic

Izvor: superodmor.rs/07. 04. 2016.

____________________________________________________________________________________

TETOVIRANJE…

tamoiovde-logo

Zbog čega se tetoviramo

Tetoviranje je kao epidemija zahvatilo poznate sportiste, glumce, estradne zvezde, a posle toga sledili su ih njihovi fanovi – danas je teško naći tinejdžera koji na sebi nema bar jedan crtež

Saren-ko-Zabavnik-Dejvid-Bekam-245x300Telo mumije stare 5000 godina, takozvanog Ledenog Čoveka – Ocija otkrivenog u italijanskim Alpima 1991, bilo je prekriveno sa preko 50 tetovaža. Početkom ove godine, 1300 godina stara mumija iz Sudana poslata je na skener. Na gornjem delu unutrašnje strane bedra skener je otkrio tetovažu anđela.

Lista sličnih kurioziteta se samo nastavlja. Zapravo, procenjuje se da je u vreme Kolumbovih otkrića više od hiljadu autohtonih društvenih zajednica širom sveta praktikovalo tetoviranje.

Reč tetovaža, odnosono tattoo na engleskom jeziku, potiče od polinezijske reči tatau koja označava trajne oznake na ljudskoj koži nanete ponekad tokom rituala skarifikacije (urezivanje veštačkih ožiljka na koži) a mnogo češće tokom procesa ubrizgavanja mastila u potkožni deo tela.

U današnjem svetu, tetoviranje je poslednjih decenija steklo veliku popularnost. Razlozi su brojni – od jednostavne želje da se telo ukrasi do iskazivanja večne i duboke ljubavi.

Ono što je manje poznato jeste činjenica da se u mnogim plemenskim zajednicama savremenog sveta tetoviranje obavlja u magijske svrhe.

Tatoo-Trece-oko-300x169

Tetovaža može biti izazovna, ali problem nastaje kad “crtež” dosadi…

Dr Lars Krutak je antropolog koga fasciniraju tetovaže. Toliko, da je poslednjih deset godina proveo putujući svetom i istražujući kako ljudi koriste tetovaže, skarifikaciju i telesne modifikacije da bi kanalisali natprirodnu moć u sopstveno telo.

Svoja otkrića objavio je u knjizi Duhovna koža: magijske tetovaže i sakrifikacija. Krutakova zapažanja prate čudesne fotografije pripadnika animističkih i šamanističkih društava Azije, Afrike, Amerike i Melanezije.

Prvi deo knjige opisuje drevnu veštinu tajlandske tetovaže sak jant svetih monaha koji svoje moći i energiju povlače od samog Bude. Protkano brojnim fotografijama dramatično tetoviranih tela, ovo poglavlje nudi entuzijastima savršen primer ezoterijskog sveta sak jant simbola i njihovog značenja.

Takođe detaljno obrađuje i praksu tetoviranja svernoameričkih i južnoameričkih Indijanaca. Od prerijskih ratnika do amazonskih šamana, tetovaže se nose na telu kao začarani simboli zaštite i sveprožimajuće duhovne moći.

Deo o talismanskoj tetovaži se završava detaljnim opisom pojedinaca koji su stvarali magijske tetovaže i njihovim tehnikama.

Svi domorodački narodi koji su hiljadama godina unazad svoja tela ukrašavali tetovažama praktikovali su šamanizam. Šamanizam se smatra najstarijom duhovnom religijom ljudskih bića. Smrt je prva učiteljica, granica iza koje se završava život i počinje čudo.

Šamanistička religija prožeta je misterijom i magijom, ali je takođe nastala kao deo čovekove potrebe da racionalizuje činjenicu da mora da ubije kako bi opstao: biljku, životinju pa i drugo ljudsko biće koje ugrožava teritoriju i smanjuje mogućnost nabavke hrane. Duše tih ubijenih neprijatelja su imale magijske moći.

Šamanizam je animizam: verovanje da je sveukupni život – ljudski, životinjski ili biljni – prožet duhovnom životnom silom. Žrtveni obredi, posebno žrtve u krvi, bile su poput finansijskih transakcija koje su zadovoljavale duhove. Duhovi su na taj način bili „plaćeni“ zbog svojih usluga čoveku. Krvne žrtve su ponekad prinošene i kao način da se neutrališe kršenje moralnih kodeksa kojih se većina domorodačkih naroda striktno pridržavala.

Na primer, izuzetno tetovirani Iban sa Bornea će poštovati adat – prihvaćeni kodeks ponašanja, komunikacije i života koji upravlja čitavim društvenim bićem njegovog naroda. Adat je čuvar ljudskog i duhovnog života u kome su svi delovi univerzuma zdravi, u miru i izbalansirani.

Kršenje adata dovodi do poremećaja tog kosmičkog blaženstva, pa je potrebno da se pomoću određenih postupaka i rituala ponovo uspostavi balans i da se umiri bes pojedinaca, zajednice i bogova. Po tradiciji, takvi rituali obuhvataju žrtvovanje kokoške, svinje, a u posebnim slučajevima čak drugog ljudskog bića – posebno kada dođe trenutak da se podigne nova duga kuća (u kojoj žive svi pripadnici zajednice).

Cna-ruza-Trece-oko-300x165

Diskretno i – umereno…

Osim uloge čuvara plemenske religije, neki šamani su aktivno praktikovali tradiciju tetoviranja na sebi.

Kod Paivana na Tajvanu, Čukčija iz Sibira i Jupigeta sa ostrva Sent Lorens na Aljasci, žene su umetnice tetovaže i šamani koji kanališu natprirodne moći kako bi izlečile pacijente od „gubitka duše“ – stanja koje se pripisuje duhovima što donose bolest, bilo da su oni ljudskog ili životinjskog porekla.

Pravilan tretman obolelog ponekad podrazumeva da se na tačno određenim delovima njegovg tela ucrtaju lekovite tetovaže ili stave „tetovirane trake“ kako bi se identitet obolelog sakrio od zlonamernih entiteta.

Majstori tetovaža naroda Kajan sa Bornea, a to su uvek žene, tetoviraju simbol koji se zove lukut ili drevna perla na zglobove ljudi kako bi se sperčio gubitak duše. Kada je čovek bolestan to znači da je njegova duša pobegla iz tela, a ozdravljenje znači povratak duše.

Da bi se sprečio odlazak duše, čovek će je „zavezati“ oko zgloba pomoću uzice u koju je utkan lukut ispunjen magijom. Naravno, uzica se može pokidati a perla ispasti, pa će je Kajan zameniti tetovažom perle koja će imati iste moći kao i original i braniće ga od bolesti i zlih duhova.

Mentavai sa Siberitskog ostrva takođe nose komlikovane tetovaže perli na spoljašnjem delu šaka. Ne samo da te tetovaže vezuju dušu za vlasnika, već mu pomažu da daleko spretnije i uspešnije koristi svoje ruke u raznim manuelnim poslovima koji zahtevaju preciznost.

Pripadnici naroda Mentavai važe za najtetoviranije ljude savremenog sveta. Oni kažu da njihova prelepo ukrašena tela veoma uspešno drže njihove duše blizu, jer duše vole lepe stvari poput perli, cveća, naoštrenih zuba, obojenih lica, a iznad svega vole tetovaže!
R. Savić

Izvor: treceoko.rs

__________________________________________________________________________________

SIMBOL OČUVANJA NARODNE MEDICINE…

tamoiovde-logo

Rat za koprivu- dve godine zatvora ako je javno pohvalite!

Kada je neko staro domaćinstvo napušteno i oronulo, narod kaže – zaraslo u koprivu. To nije čudo, jer ova otporna biljka je jedna od retkih koja raste čak i tamo gde je čovek najviše zagadio životnu sredinu. U toj otpornosti, kaže narodna medicina, leži njena snaga i sposobonost da zaštiti zdravlje ljudi, životinja i zemljišta.

kopriva_f2Kako je veoma otporna na hemikalije, insekte i štetočine, od koprive danas mnogi ekološki proizvođači pripremaju rastvor kojim prskaju svoje useve.

Oni se kunu da je to jedno od najboljih i najjeftinijih đubriva i zaštita za vrt. U francuskoj narodnoj medicini, kopriva je veoma zastupljena.

Vekovima se sa kolena na koleno prenosi jednostavan recept za pripremu fermentisanog lekovitog ekstrakta. Stočari je koriste za ishranu životinja, naročito novorođenih mladunaca odvojenih od majki, kojima daje snagu i spasava živote.

Još u vreme stare Grčke koristila se za masažu protiv reumatizma i kao lek protiv anemije, bronhitisa, migrene, i svih bolesti koje su rezultat zatrovanosti organizma. Jednostavna narodna mudrost kaže – kopriva čisti krv.

kopriva_000Međutim, zakoni Evropske unije su neumoljivi, i u njima nema mesta za narodne mudrosti. To je otišlo tako daleko da je Francuska zabranila ne samo uzgoj i preradu, nego i širenje znanja o koprivi putem javnih nastupa.

Norme su dodatno pooštrene 2006. godine, donošenjem Agrarnog orijentacionog zakona (LOI 2006-11) koji je zabranio prodaju svih preparata na biljnoj bazi bez posebne državne dozvole.

U baštama Francuske sa koprivom je počeo da se raste i pobunjenički duh, a jedan od vođa pobune je bio glavni baštovan čuvenog Versaja.

Kopriva je postala simbol očuvanja narodne medicine i organske proizvodnje. Francuski baštovani nisu odustali od svoje „kriminogene” prakse, iako im je bila zaprećena kazna od 75,000€ i dve godine zatvora.

1644Oni nisu smeli da spominju u javnosti svoje domaće fermentisano đubrivo od koprive koje spravljaju na izuzetno „opasan” način:

1 kg koprive se potopi u 10l čiste vode, pritisne kamenom, ostavi se da fermentiše 10-20 dana, a potom se time zalivaju ili prskaju usevi.

Strašno komplikovana fito-farmakološka procedura za koju je neophodna tržišna dozvola, zar ne?

Dok se na svim medijima vrte skupo plaćene reklame o pesticidima koji zagađuju vodu i zemljište, ne smeju se upotrebljavati bez gas-maski i gumenih rukavica, i zahtevaju specifične vremenske uslove kad nema ni daška vetra, o prostoj „čorbi” od koprive kojom se zemljište oslobađa od korova i štetočina se u francuskim medijima nije smelo govoriti.

Zna se šta donosi novac, a najveći greh koprive je što je besplatna i svima dostupna.

Pogledajte zanimljiv dokumentarni film TV kanala Arte koji govori o ovom apsurdu i upoznajte se sa brojnim prednostima „opasne” i zabranjene koprive:

Pod ogromnim pritiskom javnosti Agrarni orijentacioni zakon (LOI 2006-11) je stavljen van snage.

Međutim, ovaj problem je dao jasniju sliku sa kakvim izazovima su se suočavale zemlje Evropske unije tokom procesa usklađivanja nacionalnog zakonodavstva sa pravom EU, i kakve „zamke“ očekuju buduće članice.


Autor ΜΕΔΙΑΣ • 24. 06. 2015

_______________________________________________________________________________

SRPSKA VERONA KOD ŠAPCA…

tamoiovde-logo

Ašikov grob na tromeđi Pocerine, Mačve i Posavotamnave privlači sve više putnika namernika, ekskurzija i turista. Belo srce rascepljeno napola posvećeno večnoj ljubavi Pavla i Đule

rep-asikov-grob,-putnici-na_620x0

Obeležje večne ljubavi

„Ovde počiva priča o ljubavi. Pavle i Đula postadoše deca raja. Voleli se iskreno i do kraja“ , epitaf je na spomeniku srpskom Romeu i Juliji, smeštenom na tromeđi Pocerine, Posavotamnave i Mačve.

Obeležje čuva narodnu priču, koju je još u 19. veku zapisao Janko Veselinović (1862-1905), a lokalitet nazvan Ašikov grob danas sve više privlači putnike namernike, ekskurzije, turiste.

– Belo srce rascepljeno napola, kao simbol tragičnog kraja dvoje mladih, postavljeno je 2008. godine, a do tada, tu na brdu, stajao je samo mali kameni beleg bez datuma, sa krstićem i utisnutom šakom.

Turistička organizacija Šapca prepoznala je ovu, u narodu živu priču, kao svojevrstan turistički motiv – kaže za „Novosti“ Tamara Pejić, diplomirani turizmolog.

Pavla i Đule, bili su jedina deca dvojice najvećih gazda toga kraja – Jovana i Filipa. Zavoleli su se kada su se prvi put ugledali, ali su ljubav morali da kriju, zbog velikog rivalstva očeva. Posle dve godine, ipak, bili su otkriveni, pa je Filip saopštio da udaje Đulu, a Jovan naložio Pavlu da bira koju hoće – svaku osim Đule!

Kada su shvatili da im je ljubav zabranjena i da sudbinu ne mogu promeniti, dogovorili su se da se vide poslednji put, na mestu gde su se upoznali. Bila je jaka zima, vejavica i noć. Mladić je došao u zakazano vreme, ali je devojka kasnila. Dok je čekao, napali su ga i rastrgnuli gladni vukovi.

Đula je stigla kada su zveri već bile site, a jedan od vukova ispustio je pred nju krvavu Pavlovu desnicu. Uzela ju je, privila na grudi i – na mestu ostala mrtva!

rep-asikov-grob

Stari spomenik

Prema legendi, Jovan i Filip krenuli su da traže decu po tamnoj zimskoj noći. Sreli su se i, navodno, pomirili, ali je za Đulu i Pavla već bilo kasno.

A meštani okolnih sela Mrovske, Metlića i Goločela, koja se graniče kod Ašikovog groba, vele da je ovo mesto pouka i upozorenje do čega mogu dovesti mržnja i taština. I plaše se da zbog greha otaca obavezno ispaštaju njihova deca.

– Janko Veselinović zabeležio je tu priču kada je imao 29 godina, a ona je prethodno, već dugo živela u narodu. Kao i Vilijam Šekspir, koji je pisao o tragičnoj ljubavi u Veroni, 300 godina pre njega, Janko je pomogao da se sačuva od zaborava priča o Pavlu i Đuli. A sa pozicije turizmologa, nije ni važno da li je ona tačna ili ne – objašnjava Pejićeva.

Prema njenom mišljenju, Pavle i Đula spadaju u domen srpske nematerijalne kulturne baštine i nema razloga da u doba modernih komunikacija, ne podsećamo na nju.

TOŠ je Ašikov grob uvrstio u turističku ponudu grada, a oživljavanje istorijske planine Cer svakako će doprineti atraktivnosti ovog mesta.

JANKO HTEO DA SPALI RUKOPISE

MAČVANSKI pisac Janko Veselinović (1862-1905) bio je sveštenički sin, učitelj, novinar, ali i predsednik posavotamnavske opštine Koceljeva. Ipak, prvi njegov pokušaj štampanja pripovedaka 1886. završio se neslavno jer mu je urednik „Misli“, Kosta Arsenijević, vratio rukopis sa savetom „da se mladi uča ovoga posla okane“.

Janko je hteo da spali sve što je napisao, ali ga je odvratio prijatelj Jova Aleksić, unuk hajduk Stanka, junaka dela po kojem je Veselinović ostao prepoznatljiv.

Aleksandra DELIĆ
 Izvor: novosti.rs | 14. januar 2016.

_________________________________________________________________________________

POGLED NA RAVNICU SA VRŠAČKE KULE…

tamoiovde-logo

Vršačka kula posle deceniju otvorena za posetioce

Simbol grada iz 15. veka posle šestogodišnjih radova konačno obnovljen. Karte do septembra besplatne. Staro zdanje moderna lepotica sa tri unutrašnja nivoa i Kapija-kulom

v-28-VRSAC_620x0Na ulazu u Vršačku kulu, koja sa strmog brda stražari nad Vršcem već šest vekova, više od deset godina je stajao natpis „Ne penji se, opasno po život“.

Napuštena i zapuštena, tako je nemo svedočila o prošlim vremenima sve do 2008. godine, kada su gradski čelnici konačno rešili da je ponovo vrate u život. Ipak, niko od građana tada nije očekivao da će prepoznatljiva kula sa „zubima“ dobiti potpuno drugačiji izgled – i to onaj iz 15. veka, kada je sagrađena kao deo Vršačkog utvrđenja.

Obimna rekonstrukcija završena je posle šest godina, pa je kula od petka konačno otvorena za javnost. Za to vreme, staro zdanje je postalo moderna lepotica sa tri unutrašnja nivoa i dodatnom Kapija-kulom, ali jedan detalj iritira mnoge – krov od šindre, koji je prekrio „zube“ na vrhu i učinio je neprepoznatljivom.

U lokalnoj samoupravi se pravdaju da se nisu mešali u posao struke. Projektanti iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture pak ističu da postoje pretpostavke da je Kula prvobitno bila natkrivena, te da u ovom „radikalnom“ potezu nema ničeg spornog. Kako god, ovaj srednjovekovni simbol Vršca zauvek je izgubio stari šmek, ali će mu nove generacije, koje se ne sećaju kako je Kula nekada izgledala, sigurno udahnuti novu dušu, koja će ubuduće privlačiti turiste.

– Bilo je dosta polemika, ali smatram da nismo pogrešili što smo u dogovoru sa pokrajinskim zavodom odlučili da na temeljima nekadašnjeg utvrđenja, koji su otkriveni tek pre petnaestak godina, podignemo novi zamak. Kula je samo prva faza u oživljavanju ovog srednjevekovnog objekta – naglasio je predsednik opštine Vršac Čedomir Živković.

SEOBA REPETITORA?

TIK uz samu Vršačku kulu i temelje budućeg utvrđenja nalazi se repetitor, koji ne samo što zaklanja pogled na panoramu celog Vršca i vizuelno narušava koncepciju starog zdanja, već je, kažu nadležni, bez ikakvih dozvola šezdesetih godina prošlog veka podignut usred arheološkog nalazišta. Lokalna samouprava zato smatra da bi taj objekat, koji je, inače, prvi u Srbiji počeo da emituje digitalni signal, trebalo premestiti na drugu lokaciju.

v-37-VRSAC---Vrsacka-kula_620x0Veruje se da je Vršačko utvrđenje podigao despot Đurađ Branković oko 1439. godine, sa težnjom da sebi obezbedi sklonište s druge strane Dunava pod naletom Turaka na Smederevo.

Od polukružne kule, kamenih zidina i unutrašnjih prostorija, jedino je sadašnja kula preživela brojna ratna razaranja tokom vekova, pa čak i bombardovanje 1999. godine, kada je potpuno uništen obližnji repetitor.

– Sve to, ali i višedecenijska nebriga, ostavili su traga na Kuli, pa je rekonstrukcija bila veoma zahtevna. Čak smo nabavili i autentičan sivi kamen, koji smo donosili iz kamenoloma Ram – kaže Dragiša Vučinić, savetnik predsednika opštine, dodajući da je ukupna vrednost dosadašnjih radova bila oko 70 miliona dinara.
Kula sada ima tri nivoa. Na trećem je napravljen zatvoreni vidikovac, sa kog pogled „puca“ na ceo grad i nepreglednu banatsku ravnicu.

RADNO VREME

VRŠAČKOM kulom će gazdovati Gradski muzej u saradnji sa TOO Vršac. Oni će, za početak, preko projekta javnih radova angažovati troje ljudi, koji će brinuti o zdanju. Ideja je da Kula bude samoodrživa, pa će se ulaz naplaćivati 100 dinara, ali će promotivni period trajati do kraja avgusta.

Radno vreme će biti svakog dana, osim ponedeljka, od 10 do 17 časova.

Jelena Jovanović
Izvor: novosti.rs| 02. jun 2015.

_________________________________________________________________________________________

 

IMGP1688

Moje vreme na Vršačkom bregu

_________________________________________________________________________________________

BLAGO U SRPSKOJ NARODNOJ TRADICIJI…

tamoiovde-logo

Priče o blagu u srpskoj narodnoj tradiciji

U srpskoj narodnoj tradiciji veoma su česte priče o blagu, pre svega o zakopanom blagu, sa mnoštvom mitoloških motiva. Predstave o zakopanom blagu javljaju se u mnogim narodnim verovanjima i u narodnoj književnosti. Tema su brojnih bajki i predanja, baziranih na verovanju da se pod zemljom krije blago.

676091ebc71184b3b493c133a431b831_LJoš od antičkog vremena pa sve do danas kod različitih naroda mogu se pratiti verovanja o zakopanom blagu. Na njihovu međunarodnu rasprostranjenost ukazuju i brojni motivi srodnog tipa, koji su prisutni u pričama i pesmama raznih naroda.

Kao zakopano blago uglavnom se, na nivou sinonimije, označava zlato, a interesovanje za blago i zlato, kao i za srodne mitološke motive, prisutno je u srpskoj etnologiji, folkloristici i srodnim naukama, pri čemu su predanja ovog tipa konstatovana i širom južnoslovenskog, slovenskog i indoevropskog kulturnog prostora.

Ovaj kompleks je najzastupljeniji u istočnoj Srbiji, gde predstavlja jedan od najvitalnijih mitoloških sistema, koji sažima izuzetno drevna i nova verovanja i motive. Sa druge strane, traganje za zakopanim blagom je u savremenim okolnostima preraslo i u svojevrsni društveni problem, jer „divlji“ tragači uništavaju vredne arheološke lokalitete i potencijalna nalazišta. Osim toga, traganje za blagom često prerasta i u kolektivnu maniju, što, poput kockarske zavisnosti, dovodi do osiromašenja i psiho-socijalnih devijacija ljudi koji se predaju ovoj strasti.

Do blaga se, prema narodnim predstavama, dolazi na različite načine (u tačno određeno vreme i uz različite rituale), najčešće preko prepoznavanja određenog tajnog znaka i uz pomoć mitskog bilja, poput raskovnika, ili uz savladavanje čuvara blaga (zmaj, vila, zmija itd.). Naime, legende o zakopanom blagu, pre svega u istočnoj Srbiji, uglavnom su zasnovane na predstavama o blagu koje se nalazi u zemlji, vodi, ili u pećini, i koje čuva zmaj, zmija, ili neko drugo mitološko biće.

Tajni znak (na primer, neobičan plamen) ukazuje na mesto gde treba kopati, dok čudesna trava raskovnik omogućava neposredan pristup blagu. Raskovnik noću svetli, po obliku je sličan čoveku i, u skladu sa jednim ilustrativnim kazivanjem, raspolaže „najjačom silom u prirodi“.

Postoji i predanje da je Srebrni car, koji boravi pod zemljom, gospodar srebra i zlata. Verovalo se da blago čuvaju i kućni duhovi (talasoni), koji potiču od onih ljudi čija je senka uzidana u odgovarajuću građevinu i da uzimaju oblik neke životinje. Često se talason, kao čuvar blaga, u narodnim predstavama poistovećivao sa samim blagom.

U navedenom kontekstu zanimljivo je i verovanje da ako neko ugleda zmiju pre Đurđevdana, ne treba da je ubije, već da obrati pažnju na kojem će mestu ona ući u zemlju, jer se smatralo da tu ima zakopanog blaga. Predstave o talasonu u istočnoj Srbiji bliske su predstavama o biću pod nazivom talas’m u današnjoj Bugarskoj i domovoju u Rusiji, koji su takođe zaštitnici kuće i javljaju se u obliku zmije.

Blago se često doživljava ne samo kao materijalni već i kao duhovni entitet, čijim zadobijanjem se rešavaju suštinske ljudske potrebe i zapitanosti. I pored privlačne spoljašnjosti, veruje se da je blago prokleto i opasno, odnosno, da se može koristiti samo u posebnim slučajevima, kao i da ga najčešće nalaze oni koji ga ne traže.

Zabeležen je veliki broj predanja o opasnom blagu, pre svega o zlatu, pri čemu traženje blaga dovodi do bolesti ili smrti. Ovakvi sižei su, po svemu sudeći, u vezi sa predstavama o blagu koje je u vlasti natprirodnog sveta, sve dok ga društvo (na nivou relacije kultura / priroda) ne ,,očisti“ od uticaja onostranog.

Predstave o blagu imaju izražen htonski, ali i solarni karakter, naročito kada je reč o simbolici zlata kao idealtipskog zakopanog blaga. Vezu zlata sa suncem naglašava simbolička sinonimija sa motivom podzemnog sunca.

U predstavama o zakopanom blagu često se spajaju savremeni i drevni motivi. Primera radi, u selu Balta Berilovac (Knjaževac) nalazi se kamen u obliku sedla, ispod koga je, prema verovanju, blago. Jedno od zabeleženih predanja kaže da je na taj kamen iz pao Marko Kraljević.

Izvor: srbijuvolimo.rs

_________________________________________________________________________________

ZAVETNI HRAST U DIVLJANI…

tamoiovde-logo

Najstariji na Balkanu – Zavetni hrast

Stari zavetni hrast “Miro” vekuje u blizini manastira Svetog Dimitrija u selu Divljana na istočnoj strani Suve planine.

  BELA_PALANKA_Stari_zavetni_Hrast_Miodrag_BogdanovicDSC_8327 Na proplanku pokraj puta u selu Divljana, udaljenom pet kilometara od Bele Palanke, kažu, pre više od hiljadu leta, podanici makedonskog cara Samuila zasadili su mladicu hrasta. 

Danas, nakon desetina stoleća, ova „krepka starina“ koja je bila savremenik mnogih burnih istorijskih  događaja koji su se odigrali u ovim krajevima, slovi za najstarijeg živog stanovnika na Balkanu.

DSCF5092Na hrastu je urezan zapis ovog sela, krst, simbol hrišćanstva.

Pripoveda se ovde od davnina, da u krošnji ovog hrasta žive vile koje čuvaju selo od zlih duhova.

Poznato je da se hrast poštuje kod svih slovenskih naroda kao sveto drvo.

Meštani Divljane poštuju svoj hrast, ovde organizuju seoske svetkovine i brinu se o njemu.

Stari hrastHrast je širok u prečniku preko tri metra, još uvek je živ i zelen sa karakterističnom  šupljinom u svom deblu, dovoljno prostranom da primi nekoliko ljudi ili da se u nju postavi stočić sa nekoliko stolica.

DSC00593Pored toga što je izuzetno vredan spomenik prirode, danas, zavetni hrast u Divljani predstavlja pravu atrakciju za znatiželjnike, turiste i ljubitelje fotografije.

Ova vrsta prelepog lužičkog hrasta može da živi i po dve hiljade godina.

Sa druge strane seoskog puta nalazi se još jedno stablo hrasta kitnjaka čija se starost procenjuje na 500 godina.

____________________________________________________________________________________

Na razgovoru, podacima i fotografijama zahvalan sam Sonji Radenković iz Bele Palanke.

Bora*S

____________________________________________________________________________________