USPOMENA NA LJUDE U LANCIMA…

tamoiovde-logo

Ostrvo Goree

Malo ostrvo Goree, smešteno na 2 km od obale Dakara u Senegalu, čuva sećanje na najsuroviji period u istoriji ljudske civilizacije. Kroz njega su tokom tri veka prošle stotine hiljada robova na putu za Ameriku.

1760Od XVI do XIX veka, ostrvo Goree je bilo najveći trgovinski centar robovima na afričkom kontinentu. Mala površina od samo 0,17 km2 i izolovanost nudili su idealne uslove za kontrolu zarobljenika koji, okruženi izuzetno dubokim morem, nisu imali gde da pobegnu.

Prvi doseljenici, Portugalci, stigli su na ostrvo 1444. godine. Holanđani su ga pokorili 1588, i u naredna dva veka vlast su naizmenično preuzimali Holanđani, Britanci i Francuzi. Konačno, vlast je 1817 trajno preuzela Francuska, sve do uspostavljanja nezavisnosti Senegala 1960. godine.

Između 1536. i 1848. godine ostrvo je bilo aktivan centar trgovine robovima. Tokom 1776. godine, Holanđani su sagradili neslavnu prvu Kuću robova, jednu od retkih sačuvanih do danas.

Kuće su bile podeljene na ćelije veličine samo 7 m2, u koje je smeštano i do 20 muških robova. Žene i deca su smeštani u poseban deo kuća, a mlade devojke su čuvane odvojeno i često zlostavljane od strane trgovaca.ostrvo_goree

Robovi su u ćelijama držani u sedećem položaju, leđima uz zid, sa lancima i okovima oko vrata i ruku.

Hranjeni su jednom dnevno, i jednom dnevno su mogli na kratko da napuste ćeliju i obave osnovne potrebe.

Uslovi u kojima su živeli su bili neopisivo surovi i nehigijenski, pa su bolest i smrt bile česti posetioci ovog ostrva.

Robovi su u ćelijama nekada provodili i po tri meseca, iščekujući novi pazarni dan, kada su izvođeni na procenu i prodaju. Prodavci bi ih isterivali u dvorište okruženo zgradama, sa čijih su ih balkona kupci posmatrali i pregovarali cene.

Nakon trgovine, kupljeni robovi su napuštali ostrvo kroz Vrata bez povratka smeštena na delu ostrva koje gleda na Atlantski okean. Tu bi ih ukrcali na brodove i transportovali do konačnog odredišta.

r4iohkc6Na ostrvu Goree danas živi 1300 stanovnika, a svakodnevno ga posećuje veliki broj istraživača i turista. Atmosfera je izuzetno mirna, nalik hodočasničkoj. Na ostrvu nema modernih građevina, automobila ni kriminala.

Originalna arhitektura, koju čine kuće ubogih robovskih četvrti i luksuzne kuće trgovaca robljem, do danas je potpuno sačuvana. Od 1962. godine, kada je počelo preuređenje ostrva u muzej, Goree je spomenik ljudske patnje i utočište za pomirenje.

Od 1978. godine, ostrvo je upisano u UNESCO-vu listu svetske kulturne baštine.
Autor Mirjana

Foto: Galerija
Izvor: medias.rs

_________________________________________________________________________________________

PET NAJZELENIJIH GRADOVA NA SVETU…

tamoiovde-logo1Predstavljamo vam pet gradova u kojima se najviše brine o životnoj sredini.

Rejkjavik, Island

rejkjavik_islandU Rejkjaviku živi samo 115.000 ljudi, međutim uticaj ovog grada na svet je impresivan. Island planira da potpuno ukine zavisnost od fosilnih goriva do 2050. godine i da postane ekonomija koja se zasniva na vodoniku.

U ovom trenutku, Rejkjavik dobija energiju za grejanje, toplu vodu i električnu energiju u potpunosti od hidroelektrana i geotermalne energije. Oba ova resursa su obnovljiva i ne ispuštaju gasove sa efektom staklene bašte. Njihov javni saobraćaj takođe koristi autobuse na vodonik i tako konkuriše da postane najčistiji grad u Evropi.

 Portland, SAD

portland_usa_03Iako nekoliko američkih gradova konkuriše da uđe na ovu listu, Portland je bio prvi koji se fokusirao na alternativne vrste saobraćaja sa tramvajima i ogromnom mrežom biciklističkih staza da bi građane odvratio od vožnje automobilom. Takođe je prvi grad u Americi koji je započeo program smanjenja izduvnih gasova i inicijativu da se objekti grade od održivih materijala.

 Kuritiba, Brazil

kuritiba_brazil_02Ovaj brazilski grad se fokusira na održivosti korišćenjem zelenih metoda. Ima 28 parkova i njihova površina, zajedno sa nerazvijenom površinom, je 20 miliona kvadratnih metara.

Jedan od parkova leži na mestu gde je nekada bila favela (nelegalno naselje). Ljudi su iseljeni na mesto posebno izgrađeno za siromašne, a od tog prostora napravljen je park u kome se danas nalaze staze za džoging, mesta za piknik i gde ovce pasu travu umesto kosilica. Umesto da grade nove transportne sisteme, gradski planeri su odlučili da iskoriste na što bolji način postojeću mrežu puteva i izgrade visoko funkcionalan autobuski saobraćaj. To se pokazalo toliko uspešnim da su mnogi svetski gradovi usvojili Kuritibin model.

Malme, Švedska

malme_svedska_01Malme je veliki grad koji je fokusiran na zelene površine. To je jedan od najvećih gradova u Švedskoj i poznat je po svojim parkovima, ali i po održivom urbanom razvoju. Čelnici grada menjaju naselja u susedstvu u ekološki prihvatljiva.

Pošto je recesija skoro zbrisala industrijsku bazu Malmea osamdesetih godina prošlog veka, grad je imao šansu da krene iz početka. Zapadna luka funkcioniše uz pomoć obnovljive energije, uključujući energiju vetra i sunca, dok se organski otpad pretvara u biogas.

U Augustenborgu, predgrađu Malmea, krovne bašte izoluju kuće, a sistem zajedničkog korišćenja automobila koje pokreće biogas ili etanol i putevi koji su prilagođeni pešacima i biciklistima smanjuju korišćenje automobila.

 Vankuver, Kanada

vankuver_kanada_01Vankuver ljudi pamte po tome što je pokušao da napravi Zimske olimpijske igre održivim, ali svakodnevno razmišljanje čelnika i stanovnika ovog kanadskog grada je ono zbog čega se on nalazi na ovoj listi. Devedest odsto Vankuvera je snabdeveno električnom energijom iz hidroelektrana.

Vetar, sunce, talasi i plima pomažu da grad ostane zelen. Plus, imaju velike planove za budućnost. Zelene zgrade, zelena ekonomija, zeleni transport, čist vazduh i voda su samo neki od ciljeva koje su građani Vankuvera sebi postavili za 2020. godinu.
Izvor:ekokuce.com

___________________________________________________________________________

PTICE PRESEČENIH KRILA…

tamoiovde-logoU Kragujevcu, u Šumaricama, nemački fašisti su 21. oktobra 1941. streljali preko 7.000 nedužnih žitelja grada.

602Među streljanima se nalazilo tri stotine đaka i njihovih profesora, od kojih se samo njih 38 spasilo bekstvom sa stratišta.

Spomen-park Kragujevački oktobar, gde su streljani i sahranjeni kragujevački rodoljubi, prostire se na površini od preko 350 ha. Na njemu se nalazi 30 humki, od kojih su umetnički oblikovane: Spomenik streljanim đacima, rad vajara Miodraga Živkovića, koji kroz pticu presečenih krila simboliše presečenu mladost; Spomenik otpora i slobode, rad vajara Ante Gržetića, koji se sastoji od dve figure – jedne pokošene rafalom i druge raširenih ruku koje simbolizuju slobodu; Spomenik čistačima obuće (Kristalni cvet), rad arhitekte Nebojše Delje, u obliku belog pupoljka sa tamnom čašicom cveta simbolizujući nevinost i ten stradalih Roma; Spomenik bola i prkosa, rad vajara Ante Gržetića, koji kroz kontrast dve figure pokazuje prkošenje smrti; Kameni spavač, rad arhitekata Jelice i Gradimira Bosnića. Sredstvima stanovnika Bosne i Hercegovine podignut je spomenik Sto za jednog, rad Nandora Glida, a sredstvima stiglim iz Hrvatske spomen obeležje koje su uradili Vojin Bakić i Josip i Suzana Sejsel.

U okviru kompleksa se nalazi i muzej „21. oktobar“, delo arhitekte Ivana Antića, koji dodaje monumentalnost celom kompleksu. Autor je simbolizirajući humke naglasio vertikale na građevini, tako da izgleda kao da izranjaju iz zemlje i streme ka visini.

U okviru kompleksa se nalaze i spomenik streljanim Slovacima za vreme I svetskog rata i Staro vojničko groblje iz Prvog svetskog rata sa spomenikom srpskom vojniku. Urbanističko rešenje kompleksa delo je arhitekata Mihajla Mitrovića i Radivoja Tomića.

Izvor:spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs

______________________________________________________________________________________________

Der Film entstand als Produkt der Jugendbegegnung Menschen in finsteren Zeiten III.

______________________________________________________________________________________________

KRVAVA BAJKA
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške…
i tako redom.

Misli su im bile pune
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.

Desanka Maksimović

 

A BLOODY FAIRYTALE

It was in a land of peasants
in the mountainous Balkans,
a company of schoolchildren
died a martyr’s death
in one day.

They were all born
in the same year
their school days passed the same
taken together
to the same festivities,
vaccinated against the same diseases,
and all died on the same day.

It was in a land of peasants
in the mountainous Balkans,
a company schoolchildren
died a martyr’s death
in one day.

And fifty-five minutes
before the moment of death
the company of small ones
sat at its desk
and the same difficult assignments
they solved: how far can a
traveler go if he is on foot…
and so on.

Their thoughts were full
of the same numbers
and throughout their notebooks in school bags
lay an infinite number
of senseless A’s and F’s.
A pile of the same dreams
and the same secrets
patriotic and romantic
they clenched in the depths of their pockets.
and it seemed to everyone
that they will run
for a long time beneath the blue arch
until all the assignments in the world
are completed.

It was in a land of peasants
in the mountainous Balkans,
a company of small ones
died a martyr’s death
in one day.

Whole rows of boys
took each other by the hand
and from their last class
went peacefully to slaughter
as if death was nothing.

Whole lines of friends
ascended at the same moment
to their eternal residence.

Desanka Maksimovich

________
Translation from Serbian language:
© 1999 Sarah O’Keeffe
E-mail: <sqokeeffe@yahoo.com>

 

КРОВОВАя СКАЗКА

(отрывок)

Это случилось в одном государстве балканском —
в горном, крестьянском.
Горькое там приключилось злосчастье
с группой ребят —
целым классом пали они в одночасье
смертью героев.

Все они были ровесники,
все — одногодки.
Вместе учились и вместе играли,
хором стихи наизусть повторяли.
Вместе ходили к врачам на прививки.
Все у них общее было:
уроки, болезни, привычки.
Вместе они и погибли.

. . .

Это случилось в одном государстве балканском —
в горном, крестьянском.
Горькое там приключилось злосчастье
с группой ребят —
целым классом пали они в одночасье
смертью героев.

За руки взявшись,
пошли они на смерть рядами.
Самые слабые дети и те не рыдали.
После уроков,
сложив аккуратно тетрадки,
шли на расстрел они поступью твердой
в полном порядке,
прямо и гордо.
За руки взявшись
прямо под пули
Эти ребята навстречу бессмертью шагнули.

Десанка Максимович

 

______________________________________________________________________________________________

Jedna štura poruka, na prvi pogled bez ikakvog emotivnog naboja, verovatno je najpotresnija od svih.
Knjigovođa Jakov Medina, uhapšen 18. a streljan 20. oktobra, kratko je napisao: „Lebac sutra nemojte poslati.“
U toj kratkoj rečenici sadržana je sva tragika života u zlom vremenu: „lebac“ kao simbol života, osnovna hrana, ali i ratne sirotinje onog doba, one koja brine o svakom komadiću hleba i ništa ne baca, jer za bacanje nema

1015560_36-14Lebac sutra nemojte poslati

Od 7 ujutru do 14 časova 21. oktobra 1941. Šumaricama je neprestano odjekivala rafalna paljba, a onda je sve utihnulo. Kvota od 2300 streljanih, prema proceni majora Keniga, bila je ispunjena. Sahranjivanje je trajalo danima. Ukopavanjem su rukovodile ljotićevske snage uz nadzor nemačkih vojnika. Prema nekim svedočanstvima, u nekoliko slučajeva došlo je do sukoba između talaca koji su radili na ukopavanju i ljotićevaca, koji su tražili od njih da prevrću tela i uzimaju satove, prstenje i novac. Obeležavanje grobova i pristup članovima porodica streljanih bio je zabranjen. Međutim, tokom noći, Kragujevčanke, uglavnom žene i majke streljanih, uspevale su da se provuku do Šumarica, gde su tražile svoje mrtve. Zahvaljujući njima, pronađena su četvorica muškaraca koji su uspeli da prežive rafalnu paljbu.

Među brojnim istorijskim kontroverzama u vezi sa streljanjem u Šumaricama 21. oktobra 1941, jedna od manje poznatih je ona o tome kakvo je vreme bilo tog dana. Prema nekim izvorima, dan je bio sunčan i topao, dok drugi tvrde da je padala kiša. Treći izvori, međutim, kažu da je osvanulo vedro jutro, ali da se po podne, kada je streljanje okončano, smračilo i da je pala teška kiša. Koja je od tri priče tačna, nikada sa sigurnošću nećemo doznati. Ako je treća istinita, to bi značilo da je kiša pala kada je već počelo ukopavanje streljanih.

U Šumadiji (a možda i još negde) postoji narodno verovanje da kiša pada na sahranama onih kojima je bilo žao što umiru.

Sve i da je 21. oktobar 1941. bio vedar i sunčan, nad Kragujevac se zlokobni oblak nadvio još koji dan ranije. Događaji koji su doveli do strašnog masakra, verovatno najvećeg počinjenog u Srbiji tokom Drugog svetskog rata, i danas, zapravo – tek danas, predmet su sporenja, što oko činjenica, što oko tumačenja. Ispričati priču o Šumaricama, bez opisa istorijskog konteksta, znači ne ispričati je do kraja. Opisati kontekst, 70 godina kasnije, nije moguće bez davanja prednosti jednoj od dve ideologije, naročito u danima kada su među najvažnijim dnevno-aktuelnim temama pitanja restitucije i rehabilitacije. U takvim dnevno-političkim i istorijskim okolnostima, u drugom planu ostaju žrtve – ljudi, sa imenima i prezimenima, životima i porodicama, koji su tog dana stradali, ne znajući zašto i zbog čega.

Uzrok streljanja u Šumaricama nesporan je: 16. oktobra 1941. na putu između Kragujevca i Gornjeg Milanovca, kod sela Ljuljaci, napadnut je nemački 3. bataljon 749. pešadijskog puka. U zavisnosti od izvora, postoje tri verzije ovog događaja: po jednoj, bataljon su napali partizani, po drugoj četnici, a treća je, očekivano, sinteza, koja kaže – udruženim snagama, nakon što su 13. oktobra Kragujevački partizanski i Gružanski četnički odred potpisali sporazum koji je glasio: „Zajednička borba protiv Nemaca, zajednička opsada Kragujevca, zajednička mobilizacija, zajednički apel za sakupljanje hrane, ali magacini posebno, ispitivanje svih nedela i kažnjavanje krivaca.“ Poslednjih dvadesetak godina, više u desno orijentisanim političkim nego u stručnim krugovima, postoji tendencija da se napad kod Ljuljaka pripisuje isključivo Čačanskom i Kragujevačkom partizanskom odredu, kako bi se ukazalo na njihovu direktnu krivicu za potonje streljanje. Međutim, u literaturi pročetničke orijentacije postoje podaci o gubicima koje je Gružanski četnički odred pretrpeo u napadu kod Ljuljaka. Konkretno, među poginulima se pominju poručnici Blagoje Stojančević i Miloš Mojsilović, tri podoficira, jedan narednik i tri vojnika. U knjizi Ime i broj (Kragujevac, 2007) Staniše Brkića navedeno je da je Kragujevački partizanski odred 18. oktobra 1941. izdao Obaveštenje br. 6, u kom se između ostalog kaže da su partizani i četnici zajedničkim snagama „branili stopu po stopu druma nanoseći svojim iznenadnim napadima krvave gubitke Nemcima i njihovom sluzi Nediću“.

Nešto manje od nedelju dana pre napada kod Ljuljaka, 10. oktobra, glavnokomandujući general okupacionih snaga u Srbiji Franc Beme donosi naredbu po kojoj će za svakog ubijenog nemačkog vojnika ili „folksdojčera“ (muškarca, ženu ili dete) biti streljano 100, a za ranjenog 50 zarobljenika ili talaca. Kod Ljuljaka je ubijeno 9, a ranjeno 27 nemačkih vojnika, od kojih je jedan kasnije podlegao povredama.
Sudbina stanovnika Kragujevca i okolnih sela time je zapečaćena.

Major Paul Kenig, najviši nemački oficir u Kragujevcu, dobija naredbu o izvršenju odmazde. Svega dva dana nakon sukoba kod Ljuljaka, 18. oktobra uveče, u Kragujevcu su počela prva hapšenja. Prvi su se na udaru našli kragujevački Jevreji, komunisti, nacionalisti i članovi njihovih porodica, hapšeni na osnovu spiska koji je Predstojništvo gradske policije dobilo tog dana iz Beograda, a na kom je bilo između 60 i 70 imena. Na spisku se našlo i ime mlade Milice Panić-Veljković, tek udate za kragujevačkog komunistu Kazimira Veljkovića. Nje u kragujevačkoj evidenciji još uvek nije bilo pod tim imenom, ali je u Kragujevcu živela i 58-godišnja Milica Veljković, udovica generala Veljkovića. Uhapšena je i streljana 20. oktobra uveče.
Uz 53 zatvorenika i oko 275 talaca uhvaćenih pre i tokom pohoda na Gornji Milanovac i sedamdesetak imena sa spiska iz Beograda, jasno je da broj nije bio ni blizu onom koji je naredba o odmazdi predviđala.

Uveče 18. oktobra, krajskomandant Fon Bišofshauzen predlaže Kenigu da nemački bataljoni izvedu akciju u selima Grošnica, Mečkovac, Beloševac, Maršić, Korman, Botunje, Gornje i Donje Komarice. Precizan broj streljanih po selima oko Kragujevca 19. oktobra 1941. nije moguće utvrditi. U izveštajima majora Keniga stoji da je tog dana streljano 427 ljudi, Fon Bišofshauzen izveštava o 422, dok Spomen-muzej „21. oktobar“ u Kragujevcu raspolaže podacima o 415 streljanih i 21 preživelom.
Svestan da neće lako ispuniti kvotu od 2300 streljanih, 19. oktobra uveče, major Kenig donosi naredbu o zabrani izlaza iz Kragujevca. Perfidno, ulazak u grad je bio dozvoljen, jer se računalo i na veliki broj stanovnika okolnih sela koji su dolazili u grad na posao.

Narednog jutra, u ponedeljak 20. oktobra, oko 650 radnika koji su radili na regulaciji toka Lepenice, oterano je u topovske šupe. Još 17. oktobra, predstojništvo gradske policije uputilo je direktorima škola naredbu da dostave spiskove učenika koji su položili VI i VII razred a nisu se upisali u naredni, onih koji su upisali naredni razred ali se još nisu pojavili na predavanjima i onih koji su na početku školske godine dolazili na predavanja a onda prestali da se pojavljuju. Iz Prve muške gimnazije izvedena su po dva odeljenja VII i VIII razreda, a iz jednog odeljenja V razreda odabrani su krupniji učenici i priključeni starijima. Šesnaestogodišnji Jovan Veljković, sin greškom streljane Milice, bio je među uhapšenim gimnazijalcima. Odveden je u topovske šupe i spasen, tako što ga je, iz neobjašnjivih razloga, nemački vojnik izvukao iz kolone za streljanje.

Iz Druge muške gimnazije izvedeni su u dvorište svi učenici, a onda su odvajani stariji od 16 godina. U Učiteljskoj školi u rano jutro još nije bilo đaka, ali su Nemci izveli dva profesora i dva poslužitelja. Direktor Učiteljske škole Miloje Pavlović uhapšen je kod kuće, u trenutku kad je polazio na posao. Direktor Druge muške gimnazije Lazar Pantelić imao je overen „ausvajs“ sa kojim je krenuo u Beograd u Ministarstvo prosvete. Primetivši da se nešto čudno dešava u gradu, odlučio je da se ipak vrati u školu. Streljan je 21. oktobra.

Nemci su hapsili stanovnike Kragujevca pod izgovorom da se to radi zbog naredbe o obaveznoj zameni ličnih dokumenata. Ljudi su odvođeni iz kuća, sa ulica, pijace, iz kafana. Plašeći se eventualne kazne, mnogi od onih koji su izbegli hapšenje sami su odlazili u topovske šupe. Do popodnevnih sati 20. oktobra, tri od četiri topovske šupe bile su dupke pune. Četvrta je služila za smeštaj drva i uglja. Mnogi uhapšeni ostali su napolju, jer unutra više nije bilo mesta. Oko 18 sati 20. oktobra više nije bilo sumnje u razloge hapšenja. Na Stanovljanskom polju i na Centralnoj radionici odjeknuli su prvi rafali. Streljani su ljudi sa spiska iz Beograda, zatvorenici i taoci iz Gornjeg Milanovca.

Prema podacima iz knjige Staniše Brkića Ime i broj, streljanje na Stanovljanskom polju preživelo je osam ljudi, a dugo se verovalo da na Centralnoj radionici nije preživeo niko, međutim, nova istraživanja nedvosmisleno pokazuju da je jedan čovek uspeo da preživi.
Građane koji su izbegli prvi talas nemačke racije, 20. oktobra po gradu su kupile ljotićevske patrole 5. dobrovoljačkog odreda.

Ime jednog čoveka ostalo je zapisano u istoriji grada, pa i danas čak i oni koji ne znaju ime nijednog streljanog u Šumaricama znaju ko je Marisav Petrović, ljotićevac i predvodnik 5. dobrovoljačkog odreda. Upao je 20. oktobra, dok su Nemci još hapsili, u zgradu opštine. Pohapsio je službenike i za gradonačelnika, sekretara opštine i predstojnika policije postavio svoje ljude, a onda su i ljotićevci počeli da hapse. U zgradi opštine zatekao se i poznati kragujevački advokat Dragoljub Milovanović Bena. Njegov sin Raul već je bio u topovskim šupama. Bena Milovanović, igrom sudbine, rodom iz istog sela kao i Marisav Petrović, došao je da interveniše ne samo za svog sina, već i za druge Kragujevčane. Navodno, „Bena, i ti mi dolija!“, reči su kojima ga je Marisav ispratio u topovske šupe. Dragoljub i Raul Milovanović streljani su 21. oktobra.

Ljotićevci Marisava Petrovića uzeli su na sebe zadatak da pohapse kragujevačke Rome. Tokom hapšenja iskaljivali su bes na njima, a onda ih u topovskim šupama razmenjivali za svoje pristalice, ali i gimnazijalce na koje su računali kao na moguće buduće pristalice. Kasnije će, tokom istorije, biti i u Kragujevcu pokušaja da se od Marisava Petrovića napravi tragična istorijska figura, čovek koji je navodno mnoge spasao od streljanja. Takvi pokušaji završeni su neuspehom, jer je još uvek u Kragujevcu bilo mnogo onih koji se sećaju, ne samo posebne surovosti, nego i lične osvetoljubivosti Marisava Petrovića, zbog koje su mnogi njegovi politički i lični neprijatelji završili u topovskim šupama.

Direktor Učiteljske škole, Miloje Pavlović, zbog svojih godina (53) bio je na spisku onih koje su Nemci planirali da oslobode. Izveden je iz topovskih šupa, ali onda je naišao upravo Marisav Petrović i zbog davne i duge lične netrpeljivosti vratio ga nazad. Miloje Pavlović streljan je u pretposlednjoj grupi izvedenoj pred streljački vod tog dana. O ovom događaju postoje bar tri svedočanstva, izneta 1945. godine Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora.

Brojni istorijski izvori saglasni su u tome da ljotićevci jesu izdvajali ljude iz kolona za streljanje i da su tako poštedeli njihove živote. Međutim, o spasilačkoj ulozi Marisava Petrovića i njegovih ljotićevaca ne može biti govora, jer su spaseni razmenjeni za druge ljude. U knjizi Poruke streljanog grada (Kragujevac, 1966), Branislava Božovića, stoji: „Među njima je bio veliki broj Cigana s kojima su postupali kao sa robljem. Naročito su njih velikodušno ustupali Nemcima, dajući ih u znatno većem broju od onih koje su u zamenu dobijali od Nemaca.“

U 7 ujutru 21. oktobra počelo je masovno streljanje. Za mesta streljanja odabrane su doline Sušičkog i Erdoglijskog potoka u Šumaricama. Doline su odabrane jer je iz njih bilo teško pobeći, ali za svaki slučaj, na padinama potoka postavljeni su mitraljezi. Uhapšeni su izvođeni u grupama i streljani jedni za drugima. Jedan od osnivača Kragujevačkog partizanskog odreda, Svetozar Toza Dragović, bio je u jednoj od grupa. Dok su ih sprovodili do streljačkog voda, povikao je: „Bežite!“ Ljudi su se rastrčali, nastala je pometnja i unakrsna vatra. U ovom incidentu poginulo je i nekoliko nemačkih vojnika, međutim, nekoliko ljudi uspelo je da pobegne. Toza Dragović nije bio među njima.

Od 7 ujutru do 14 posle podne, Šumaricama je neprestano odjekivala rafalna paljba, a onda je sve utihnulo. Kvota od 2300 streljanih, prema proceni majora Keniga, bila je ispunjena. U topovskim šupama ostalo je još oko 350 ljudi. Njih 200 ljotićevci su odveli u školu „Kralj Petar“, a u danima nakon streljanja ova grupa radila je na ukopavanju mrtvih. Ostali su pušteni kućama, među njima i tada gimnazijalac, a kasnije čuveni glumac Milosav Mija Aleksić (1923–1995).
Sahranjivanje je trajalo danima. Ukopavanjem su rukovodile ljotićevske snage uz nadzor nemačkih vojnika. Prema nekim svedočanstvima, u nekoliko slučajeva došlo je do sukoba između talaca koji su radili na ukopavanju i ljotićevaca, koji su tražili od njih da prevrću tela i uzimaju satove, prstenje i novac.

Obeležavanje grobova i pristup članovima porodica streljanih bio je zabranjen. Međutim, tokom noći, Kragujevčanke, uglavnom žene i majke streljanih, uspevale su da se provuku do Šumarica, gde su tražile svoje mrtve. Zahvaljujući njima, pronađena su četvorica muškaraca koji su uspeli da prežive rafalnu paljbu. Takođe, ima svedočanstava o desetinama slučajeva u kojima su porodice uspele da nađu svoje pokojnike, odnesu tela i sahrane ih u porodičnim grobnicama. Jedan od potresnijih detalja je i da su mnoge žene, iako nikada nisu uspele da pronađu svoje, nastavile da dolaze kako bi donele hranu radnicima na ukopavanju.

Tačan broj humki i pojedinačnih grobova u Šumaricama nije moguće precizno utvrditi. Jedno svedočenje govori o 30 velikih humki i 4-5 manjih grobova, dok izveštaj komisije oformljene nakon rata barata brojem od 31 humke i „nekoliko pojedinačnih grobova“. Prvi javni pomen žrtvama streljanja nemačke vlasti odobrile su 4. aprila 1942. U to vreme, strogost okupacionih vlasti je popustila, pa su Kragujevčani već mogli da odlaze u Šumarice, na grobove svojih streljanih. Na treću godišnjicu streljanja 21. oktobra 1944. Kragujevac je oslobođen. Prvo opelo u Šumaricama održano je sutradan.
O uzrocima, razlozima i broju žrtava streljanja u Šumaricama postoje različite procene, podaci i sporenja. Ono oko čega spora nema i ne može da bude jesu ljudi.

U dokumentaciji Spomen-muzeja „21. oktobar“ sačuvane su 42 poruke streljanih, ispisivane na komadima papira, poleđini fotografija ili dokumenata koje su uhapšeni imali pri ruci. Ove poruke čine da svi ideološki obračuni, tokom kojih su žrtve često služile kao zgodna moneta za potkusurivanje izgledaju nebitno.

Poruke streljanih podsećaju na ono najvažnije: 21. oktobra 1941. pobijeni su ljudi. Iz svake poruke provejavaju detalji iz svakodnevnog života, od briga i problema do gimnazijskih ljubavi. Božidar Milinković, majstor, napisao je na poleđini radničke knjižice: „Mila Ružice, oprosti mi sve na poslednjem času. Evo ti 850 dinara, tvoj Boža.“
Radnik Lazar Petrović ostavio je na poleđini stare dopisnice poruku: „Draga Lelo, Seko i Bato, kucnuo je zadnji čas, oprostite svom tati. Ljubi vas sve Lazar. Htedoh se slikati s tobom Lelo, ali ti odgodi. Žao mi je.“ Otac i sin Nikola i Aleksandar Simić streljani su zajedno. Nikola, inženjer, u svojoj poruci kaže: „Ja i Aca odlazimo zajedno. Ljubi vas otac, živite u slozi.“ Aleksandar, osamnaestogodišnji gimnazijalac piše: „Pozdravlja vas sve Aca. Pozdravite moju drugaricu Danicu.“ Gimnazijalac Pavle Ivanović, streljan 20. oktobra, pisao je ocu, ne znajući da je on već u topovskim šupama i da će biti streljan samo dan nakon njega: „Tata, ja i Miša smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak, neki džemper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmez. Paja. Tata idi kod direktora ako vredi.“ Poruku ocu ostavio je i učenik Ljubiša Jovanović, takođe ne znajući da mu je otac na istom mestu gde i on. Streljani su obojica, istog dana.

Jedna štura poruka, na prvi pogled bez ikakvog emotivnog naboja, verovatno je najpotresnija od svih. Knjigovođa Jakov Medina, uhapšen 18. a streljan 20. oktobra, kratko je napisao: „Lebac sutra nemojte poslati.“ U toj kratkoj rečenici sadržana je sva tragika života u zlom vremenu: „lebac“ kao simbol života, osnovna hrana, ali i ratne sirotinje onog doba, one koja brine o svakom komadiću hleba i ništa ne baca, jer za bacanje nema.

Broj streljanih u Kragujevcu decenijama unazad bio je predmet sporenja i sukoba. Danas se najčešće barata brojem od približno 2800 ljudi. Do pre samo nekoliko godina opšteprihvaćen broj bio je 7000. Verovanje da je preuveličan broj streljanih posledica komunističke propagande, kako bi se time pojačala dramatika šumaričke tragedije, pogrešno je iz više, istorijskim dokumentima potkrepljenih razloga. U izveštajima majora Keniga pominje se broj od 2300.

Istog dana kada se streljanje dogodilo, paroh stare crkve Dragoslav Veličković, na margini Mineja za oktobar, zapisao je: „Na današnji dan Nemci su streljali oko 7000 građana Kragujevca.“

U listu „Borba“ od 15. novembra 1941. izašao je tekst sa naslovom „Hitlerovci i Nedićevci poubijali 5000 ljudi i žena u Kragujevcu“. Četnički izvori tog doba variraju u procenama između 5000 i 12.000, a najčešće se pominje broj od 6000. U julu 1947. godine, pred Savezničkim vojnim sudom broj 5 u Nirnbergu, svedok Živojin Jovanović izjavio je da je u Kragujevcu streljano 7000 ljudi, te da je to zaključio na osnovu broja crnih barjaka na kućama u Kragujevcu i broja panaija donetih u crkvu. Međutim, Savezničkom vojnom sudu dostavljeni su i izveštaji Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, a ovi izveštaji sadrže svedočanstva za 2324 streljanih, od čega za 1706 postoje originalne prijave članova porodica. Uz, po svemu sudeći, mit o 7000 streljanih, najčešće se pominje i onaj o 300 đaka kragujevačke gimnazije i petnaestoro dece od 8 do 11 godina.

Prema podacima iz arhive Spomen-muzeja „21. oktobra“, streljano je 40 dece (37 u Kragujevcu i troje u selima) uzrasta od 11 do 15 godina i 261 mladić srednjoškolskog uzrasta (rođeni od 1922. do 1925. godine), a bili su učenici Prve i Druge gimnazije, Učiteljske, Građanske, Vojno-tehničke i Zanatlijske škole, ali i radnici i zemljoradnici. Njima treba dodati i još 16 momaka starijih od 19 godina koji su još uvek bili učenici. Među četrdesetoro streljane dece sigurno se nalaze i mali Romi, čistači cipela. Međutim, ko su tačno bili i koliko je uopšte streljanih Roma, nije moguće utvrditi, jer nose ista imena i prezimena kao sugrađani srpske nacionalnosti. Prema podacima Staniše Brkića, istoričara i muzejskog savetnika u Spomen-muzeju „21. oktobar“, romske organizacije iz Kragujevca ulažu napore da utvrde broj streljanih Roma, ali zbog šturih podataka sve procene ostaju tek pretpostavke i naslućivanja. Prema do sada prikupljenim podacima, u Kragujevcu i okolnim selima streljana je 2381 osoba, 2355 muškaraca i 26 žena.

Podaci o streljanima prikupljaju se i dan-danas, te se još uvek događa da pojedina imena budu uklonjena sa spiska, a nova pridodata. 1015560_36-13

Zahvaljujući radu istoričara Spomen-muzeja „21. oktobar“, podaci o streljanima u Šumaricama dostupni su javnosti. Građa kojom muzej raspolaže i koja se i dalje prikuplja, menja i dopunjava, dovoljna je da osigura da ime nijednog od streljanih u Šumaricama ne padne u zaborav. To nije toliko važno zbog ukupnog broja žrtava, koliko zbog svake od žrtava ponaosob. Ovih dana okončano je prikupljanje potpisa građana koje je pokrenuo dnevni list „Pres“, s predlogom da 21. oktobar bude proglašen za Dan sećanja na sve srpske žrtve u Drugom svetskom ratu. Potpis na ovu inicijativu stavili su predsednik Boris Tadić, premijer Mirko Cvetković, predsednica Skupštine Slavica Đukić Dejanović, gotovo svi ministri, lideri opozicije, mnogi pisci, akademici, istoričari, javne ličnosti i građani. Vlada Srbije, na sednici u četvrtak 20. oktobra, usvojiće i zvanično ovaj predlog. Da Srbiji fali reafirmacija antifašističke tradicije, nije sporno. Međutim, ono što zabrinjava jeste postojeći stepen konsenzusa oko toga da 21. oktobar podseća na „sve srpske žrtve“, jer se time opet pokreće mašinerija depersonalizacije žrtava, kojoj istoričari, bar oni koji rade na temi kragujevačkog streljanja, uporno pokušavaju da stanu na put.
Jovana Gligorijević

______________________________________________________________________________________________

Iz zapisnika Zemaljske komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača

Nada Naumović (1921–1941)
Kragujevac streljanje 1941„Na dan 20. oktombra oko 11 sati pre podne, jedna grupa Ljotićevaca terala je grupom neke mladiće. Kad su poterali Aleksandra Matejića iz Kosovske ulice; mi smo tada tamo stanovale, moja kći Nada počela je da interveniše da ga ne oteraju rekavši ljotićevcima: „nemoj te ga bolestan“ zatim se okrenula Matejiću i rekla mu: „bolje da te ubiju Nemci nego naši“.
Za ovim se jedan narednik naljutio i rekao mojoj ćerki da je ona komunista i da je uvredila srpsku vojsku. Da je ona komunista potvrdio je još jedan narednik, zatim su je sa puškom na gotovs oterali u školu Kralja Petra, gde je prenoćila i sutra dan u 7 č. ujutru kamionom su ih oterali Nemcima, pa su ih streljali u 7 1/2 časova pre podne ispod Topovskih šupa na imanju Ljube Markovića ekonoma.
Među ovom grupom Ljotićevaca bio je Miodrag Ćatić iz Kragujevca sa stanom u ulici Kapetan Lukića broja se ne sećam koji je pre streljanja otišao u Ljotićevce i za koga čujem da je posle oslobođenja uhapšen u Beogradu i da se nalazi u zatvoru.
Posle streljanja moje ćerke Nade otišla sam u školu Kralja Petra da vidim šta je sa mojom ćerkom. Tada mi je Marisav Petrović rekao da je streljana a izašla je na spisku streljanih pod br. 445.
Moja pok. kći Nada kada je odvedena na streljanje imala je na sebi teget štofanu suknju i roze štrikanu bluzu, sportske cipele i sportske čarape do kolena i naočare.
Od opštine sam dobila legitimaciju i u njoj naočare od novca nije imala ništa sa sobom.
Kada je moja kći pok. Nada streljana imala je 20 god. Rođena je u Kragujevcu od oca Micka i mati Mileve vere pravoslavne, po zanimanju student medicine.

Moja pok. kći stradala je od nemačke kaznene ekspedicije a ovoj je predata od strane Ljotićevaca. Bliže podatke o njima ne znam.“
Mileva Naumović, Kragujevac, 20. januar 1945.

Milica Veljković (1896–1941)
Kragujevac streljanje 1941„Pokojna Milica došla je kod mene u gosti, sa svojom materom i sinom radi nabavke namirnica. Ona je rođena u Kragujevcu od oca Milana i majke Poleksije rođene Filipović, udata za Velimira Veljkovića đenerala, mati jednog deteta, Srpkinja. U momentu streljanja imala je oko 43 godine. Ona je u vreme streljanja vodila računa i izdržavala sina Jovana starog 15 godina.
Ona je živela u Beogradu.

Kada su Nemci nju hteli da vode ja sam im objašnjavao da je ona žena ađutanta Nj. Veličanstva pok. kralja Aleksandra da živi u Beogradu, da ne pripada nikakvoj organizaciji, da je došla kod mene u goste pre četiri pet dana radi nabavke namirnica, sve ovo nije pomoglo pa čak i kada sam se ponudio da ja pođem umesto nje oni su odbili govoreći: ‘Stari i svi tvoji ukućani ne smete da izađete iz kuće sutra do osam sati.’ A kad sam im ja primetio da sam ja čovek od sedamdeset godina i bez desne ruke onda su se nasmejali i kazali: ‘No ti stari smeš i možeš i ako ćeš i sada iziđi.’ Svu su kuću pretresli. Sa njima je bio jedan tumač folksdojčer koji je ranije bio radnik u VTZ. On je tumačio razgovor. Docnije sam saznao da su tražili Milicu Veljković, rođ. Panić, adv. pripravnika i našli moju sestričinu Milicu. Koju su streljali sa grupom komunista i Jevreja na Stanovljanskom polju 20. oktobra 1941. godine oko pet časova popodne. Smatram da je ona ubivena po krivici Nemaca i tražim da se svi kazne i oglase za ratne zločince, koji su to Nemci ja ne znam.“
Milutin Filipović, Kragujevac, 5. mart 1945.

Dragoljub Milovanović (1895–1941)
Moj pok. muž Dragoljub Milovanović (Bena) rođen je u Kragujevcu 1895. od oca Jezdimira i majke Leposave oženjen, otac jednog deteta po zanimanju advokat, za vreme rata-okupacije Nemaca radio je kao advokat. Dana 20 oktombra 1941 god. Bio je u svojoj kancelariji i od jedne nemačke patrole koja je vršila raciju po gradu je legitimisan i pušten kao slobodan i ispravan građanin. Videći da se racijom od strane Nemaca goni neki narod i imajući već saznanja da je Milica Veljković žena udova generala Veljkovića oterana od Nemaca kao komunista ma da je ista imala preko 50 godina otišao je u opštinu da preko pretsednika opštine interveniše i spasava svet. Otišavši u opštinu već se nalazio Marisav Petrović sa svojim zlikovcima i videvši pok.

Benu isti je odmah kazao: „a Bena došao si odavno mi te čekamo.“ Nedajući mu da ma šta kaže odmah ga je lišio slobode zajedno sa sinom mu Raulom i ostalim činovnicima oterao ga u školu Kralja Petra II i 21 oktombra 1941 god. Predao ga je nemačkoj kaznenoj ekspediciji kod Topovskih šupa 3 art. Puka gde je pok. Bena od kaznene ekspedicije streljan zajedno sa sinom Raulom i ostalim nevinim Srbima.

Moj pok. muž Bena kod sebe u momentu streljanja imao je 11.000 dinara gotovog novca, zlatan sat i lanac, zlatnu burmu i 1. zlatan prsten. Sve ove stvari uzeli su zlikovci koji su mu i život uzeli. Pok. Bena izdržavao je mene i sina Raula. Smrću njegovom ja sam ostala prosto na ulici s obzirom na to da su mi Marisav Petrović i Strahinja Janić po njegovoj smrti odneli sve stvari. Pok. Dragoljub budući čovek dobroga srca svu svoju zaradu davao je sirotinji Kragujevačkoj verujući da dok je on živ da će za sebe i svoje imati tako da sam danas ja ostala gotovo na ulici i živim od milostinje drugih ljudi. Podnosim prijavu protivu izvršioca dela i to: Strahinje Janića, Marisava Petrovića i svih saučesnika u blokiranju opštine kao i protivu članova kaznene ekspedicije i vojnika ove ekspedicije koji su izvršili streljanje.“
Desanka Milovanović, Kragujevac, 29. decembar 1944.

______________________________________________________________________________________________

Dragiša Nikolić (1923–1941)
„Moj pok. sin Dragiša bio je đak VIII razr. Gimnazije. 20. oktobra 1941. god. bio je u školi. Kada su Nemci vršili raciju oni su pokupili i svu decu-đake iz gimnazije, oterali u 3. art-puk – kod topovskih šupa gde su sutra dan 21-X-1941 god. svi streljani.
U momentu streljanja moj pok sin je imao samo odelo, cipele i đačku kapu. Od novca nije imao ništa a isto tako nije imao ni sat. Vraćena mi je legitimacija od opšt. vlasti. Mog pok. sina streljala je nemačka kaznena ekspedicija. Bliže podatke o članovima iste neznam. Sahranjen je kod Stare kolonije.“
Leposava Nikolić, Kragujevac, 2. januar 1945.

Lazar Pantelić (1893–1941)
Kragujevac streljanje 1941„Moj pok muž Lazar M. Pantelić uveden je iz gimn. skupa sa đacima dana 20-X-1941 g. od str. Nemaca i zatvoren u barake za streljanje. Uza se je imao 8000 din., sat lonžin, zlatnu burmu i prsten. Kada je izvršeno streljanje bilo je na listi streljanih objavljeno ime moga muža. Preko opštine sam dobila njegovu ličnu kartu. Njegovu krvavu legitimaciju železničku mi je doneo njegov đak Milosav Gavrilović iz Kragujevca, stanuje zadnja kuća na Milanovačkom drumu a koji je sahranjivao.

Moj muž je sahranjen na Zekavičinoj livadi. Kada je streljan moj muž Lazar Pantelić direktor gimn. rođen u Šapcu vere pravoslavne od oca Milutina i majke Lepave otac petoro dece: izdržavao je mene i Sretena starog 16 god. Aleksandra 15, Danica 14 god, Dobrila 13 god i Olga 11 god. Zahtevam da se zločinac kazni i prizna štetu.“
Miroslava Pantelić, Kragujevac, 26. februar 1945.

 

Izvor:vreme.co.rs/br.1085/20 .oktobar 2011./

______________________________________________________________________________________________

 Spomen-park »Kragujevački oktobar«
Ustаnovа Spomen-pаrk „Krаgujevаčki oktobаr“ osnovаnа je 1953. godine. Prostor nа kome je izvršeno streljаnje pretvoren je u memorijаlni pаrk od 352 hektаrа. Urbаnistički projekаt uređenjа memorijаlnog pаrkа delo je аrhitekаtа Mihаilа Mitrovićа i Rаdivojа Tomićа. Memorijаlni pаrk obilаzi se kružnim putem, dugim oko 7 kilometаrа, koji posetioce vodi u doline Erdoglijskog i Sušičkog potokа, gde su izvršenа streljаnjа i gde se nаlаzi trideset mаsovnih grobnicа. 1015576_36-16Nа ulаzu u Memorijаlni pаrk izgrаđenа je zgrаdа Spomen-muzejа 21. oktobаr, аutorа аrhitekаtа Ivаnа Antićа i Ivаnke Rаspopović. Muzej je otvoren 15. februаrа 1976. godine. Crvenа ciglа аsocirа nа prolivenu krv, 33 kule rаzličitih ili istih visinа simbolično povezuje u jedinstvenu celinu 30 grobnicа u Šumаricаmа i 3 grobnice u okolnim selimа.
Muzej nemа prozorа, što simbolično dočаrаvа bezizlаznost situаcije u kojoj su se nаšli ovi ljudi, brutаlno osuđeni nа smrt. Osnovа muzejа, to jest njegov temelj, urаđenа je u obliku krstа, hrišćаnskog simbolа strаdаnjа.
1015560_36-13

 Spomenik streljanim đacima i profesorima
Najpoznatiji spomenik, simbol Šumarica. Delo vajara Miodraga Živkovića, postavljeno 1963. na mestu streljanja velike grupe učenika i profesora.
1015576_bolprkosmaliSpomenik bola i prkosa
Najstariji spomenik u memorijalnom kompleksu, postavljen 1959. godine. Delo vajara Ante Gržetića predstavlja figure muškarca i žene pogođenih rafalima.
1015576_dosadivetKristalni cvet
Spomenik podignut u čast malih čistača obuće. Autor je arhitekta Nebojša Delja, a spomenik je postavljen 1968. godine.
1015576_mnogosHHHtrukiSto za jednog
Bronzanu skulpturu koja predstavlja ljudske figure u samrtnom ropcu koje formiraju krošnju drveta, autora Nandora Glida, Kragujevcu je 1980. poklonio grad Modriča.

1015576_socivoSpomen-obeležje hrvatskog naroda („Hrvatski spomenik“)

Spomen-obeležje nаrodа Hrvаtske (Vojin Bаkić, vаjаr, i Josip i Silvаnа Sаjsl, аrhitekte, 1981. – poklon Republike Hrvаtske) sаstoji se od sedаm čeličnih diskovа nejednаke veličine i predstаvljа svetlosnu žižu tri grobnice oko njegа.

1015576_malispavacKameni spavač

Arhitekte Gradimir i Jelena Bosnić 1970. godine izradili su spomenik posvećen streljanima u selima oko Kragujevca.

1015576_maliukosoSpomenik Srbima i Jevrejima

Nalazi se van kompleksa Spomen-parka, na mestu streljanja 20. oktobra. Rad je vajara Milorada Zorbića, a 1991. Kragujevcu je poklonjen od izraelskog grada Bat-Jama.

1015576_malipipakSpomenik otpora i slobode

Delo Ante Gržetića iz 1966. predstavlja bronzanu figuru umirućeg čoveka iznad kog se diže veliki obelisk.

1015576_sudjeniceSuđaje

Nalaze se ispred Muzeja „21. oktobar“. Skulptura inspirisana slovenskom mitologijom, po kojoj suđaje posećuju novorođenče i dodeljuju mu sudbinu. Ako su lepe, sudbina je dobra, ako su ružne, dete će pratiti zla sudbina. Šumaričke suđaje su mršave, ispijene, stare i groteskne figure.

1015576_prijmaliSpomenik prijateljstva

Otvorena knjiga raširenih listova koji formiraju broj 21, delo arhitekte Antona Stojkua, Kragujevcu je 1994. poklonio rumunski grad Pitešti.

1015576_malifantomProtiv zla

Spomenik „Protiv zlа“ (Miguel Romo-Meksiko, vаjаr, 1991) isklesаn je u jednom mermernom bloku umetničkim stilom drevnog južnoаmeričkog nаrodа Mаjа, аli je njegovа temа hrišćаnskа.

http://www.vreme.co.rs

MORAM DA IMAM SOPSTVENI VRT…

tamoiovde-logoVrtovi koji mame uzdahe

Ako ovih dana žudite da pobegnete u hlad nekog prelepe bašte pune cveća i zelenila, evo prilike da, barem u mašti, „prošetate“ stazama najlepših vrtova Evrope

30-basta_620x0
Moneov vrt
Kada se 1883. godine nastanio u malenom Živerniju, Klod Mone, slavni francuski impresionista, verovatno nije ni slutio da će svet opčiniti ne samo svojim slikama, nego i čuvenom, živopisnom cvetnom paletom u prekrasnoj bašti koju je ovde podigao.
Vrt je podeljen na dva dela. Jedan se nalazi ispred kuće i karakteriše ga dubina, simetrija i raznovrsnost boja. Od cveća su najzastupljeniji irisi, narcisi, božuri, suncokreti, ruže i livadsko cveće. Na prelazu vrta nalazi se drvo paulovinija i grmovi lavande u kombinaciji sa narandžastim azalejama. Drugi deo krasi asimetrija, jezerce sa ribama, japanski most sa visterijom, žalosne vrbe i bambusi.

Vrt Ninfa
Udaljen svega 70 km od Rima, Vrt Ninfa koji se prostire na površini od 105 hektara, sigurno je jedan od najromantičnijih na svetu.
Krasi ga 1.300 različitih biljaka, uključujući i retke vrste iz Brazila, Irana i Severne Afrike.
Osnovala ga je Engleskinja Ejda Vilbraham, dok je Kaetani, muzičar i štićenik mađarskog kompozitora Franca Lista, osmislio potočiće i vodopade, stvorivši tako božanstvene melodije bašte.

Kaetanijeva supruga, Margerit Čapin obogatila je baštu ružama, irisima, petunijama i bambusima. Banane, američki ljiljani i japanski javor takođe se mogu videti pored ruža koje su obgrlile 21 metar visok čempres.
Vrt je od aprila do novembra prepun cveća.

Ako ste u mogućnosti, obavezno ga posetite.
Izvor:.novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

Longlit Lavirint je najduži na svetu!

Longleat Hedge Maze (Longlit lavirint) se nalazi u bašti oko dvorca Longleat u Engleskoj, koji se nalazi u blizini sela Horningšam odnosno blizu grada Varminster. 

Untitled-1_620x0Ovo je najduži lavirint ( od žive ograde) na svetu! Dizajniran je i napravljen još 1975 . godine.

Untitled-4Dužina lavirinta odnosno hodnika je dužine 2,72 kilometara, dok je visna zidova od žive ograde oko 2.5 metra. Takođe ovaj ogormni lavirint se prostire na površini od oko 1,5 hektara zemljišta, a sastoji se od 16.000 engleskih tisa.

Sa ovim brojkama ovo je najduži lavirint na svetu.

Kolika je veličina ovog lavirinta govori i to da je za orezivanje ove žive ograde potrebno skoro više od mesec dana! A orezivanje ograde obavlja se na svakih 6 meseci!

Untitled-3Lavirint u Longlitu ima nekoliko ćorsokaka, dok su na nekoliko mesta postavljeni mali mostovi kako bi posetioci mogli lakše da vide gde se nalaze, a tu je i središnji deo u kojem se nalazi mali toranj.

Nemojte da vas zavaraju ove slike i da vam se ovaj lavirint čini tako malim.

Untitled-2Uzbudljiva šetnja najdužim lavirintom sveta Longlitom može potrajati i do sat i po vremana lutanja.

Naravno u današnje vreme uz GPS uređaj ili Google maps uređaje mnogi su „varali“ u lavirintu, a i u slučaju da zalutate uvek su tu putokazi.

Ipak mislimo da je avanturu mnogo lepše „okusiti“ onako na običan i fer način zar ne?

Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

NAUČI ME KAKO DA ZAŠTITIM VRT…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Zaštita biljaka bez hemije

Bio-vrtlarstvo je za mnoge izlaz iz vrtloga sumnji izazvanih upotrebom hemijskih sredstava.

ne-otrovuPotpunim prestankom upotrebe hemijskih sredstava poboljšavaju se zemljište i plodovi. Sredstva potrebna za zaštitu ugroženih biljaka u vrtu možete sami pripremiti od bilja, koje većinom sami uzgajate ili mogu da se nađu u prirodi.
Za domaća sredstva za prskanje i đubrenje potrebne su sledeće biljke: kopriva, preslica, gavez, pelin, vratić u cvetu, rabarbara i razno drugo bilje kao što su valerijana (odoljen), luk i beli luk, list paradajza, kamilica, hajdučka trava.

Kopriva je lekovita biljka, a osim mineralnih materija sadrži i kiseonik. Sredstva za prskanje od koprive koriste se za uništavanje mnogobrojnih lisnih vaši, a istovremeno jača biljke, poboljšava im otpornost i đubri ih. Tečno đubrivo od kopriva posebno se preporučuje za lisnato povrće zbog kiseonika, a sadrži niz mineralnih materija.
Gavez sadrži gvožđe, kalijum, kalcijum, fosfor mangan, pa i B-vitamine, te se od njegovih listova i stabljike može napraviti odlično đubrivo koje jača biljke i obogaćuje ih mineralima.
Sredstvo za prskanje od pelina koristi se protiv lisnih vaši, rđe na ribizlima, grinja na kupinama, protiv gusenica i mrava.
Preslica se koristi protiv biljnih bolesti, kao što je plesan, protiv raznih vrsta grinja i crvenog pauka.
Sredstvo za prskanje od vratića u cvetu deluje protiv štetočina na vrtnim jagodama, protiv grinja na kupinama, štetočina na malini, protiv lisnog moljca, rđe na biljkama i plesni.
Sredstvo od listova paradajza koristi se za prskanje kupusnjača od leptira kupusara, a deluje i protiv drugih leptira i gusenica.
Čaj od cveta valerijane deluje kao odlično đubrivo za povrće sa plodovima, vrtne jagode i cvetne biljke, jača biljke, a istovremeno je i odličan dodatak kompostu. Koristi se i za pravljenje aktivatora za kompost.
Sredstvo za prskanje od listova rabarbare deluje protiv moljaca koji napadaju praziluk i nagrizaju mu listove.
Sredstva za prskanje od luka i belog luka koriste se kada se pojave grinje i plesni, npr. na paradajzu, kao i u slučaju da lišće krompira postane smeđe.

Od kuvanih ljuski crvenog luka može se dobiti i sredstvo za prskanje protiv insekata.

_____________________________________________________________________________________________________

Kopriva za zaštitu biljaka u bio-vrtu

priprema-đubriva-od-kopriveU bio-vrtlarstavu kopriva je jedna od najvažnijih biljaka jer ima jako široku primenu, a najviše se koristi za jačanje otpornosti biljaka, kao sredstvo za prskanje protiv štetočina i tekuće đubrivo za biljke.
Kopriva kao tekuće đubrivo za biljke deluje uravnotežujuće i lekovito, podstiče rast i stvaranje hlorofila, i privlači gliste u vrt. Koprivino đubrivo je bogato kiseonikom, a ne vole ga jedino pasulj, grašak, luk i beli luk.
Sredstvo za prskanje protiv lisnih vaši
Sastojci:
– 1 kilogram sveže koprive, ubrane pre nego što procveta
– 10 litara kišnice ili odstajale vode
Kopriva se pomeša s kišnicom u posudi i ostavi da odstoji 12-24 sata – ne duže jer se gube „žareće“ materije koprive. Ova smesa se koristi nerazređena i deluje protiv lisnih vaši.
Ne prskajte u vetrovititim danima – da ne uništite i korisne insekte u vašem vrtu.
Ova smesa ima ograničeno delovanje (ne deluje dugo kao herbicidi) i preporučuje se da se, u slučaju najezde, biljke prskaju zaredom nekoliko dana.
Tekuće đubrivo od koprive I
Koristi se kao sredstvo za prskanje ili zalivanje, za odbranu od štetočinja i jačanje otpornosti biljaka.
Sastojci:
– 1 kilogram sveže ili 200 grama suve koprive, ubrane pre nego što procveta
– 10 litara kišnice ili odstajale vode
Kopriva se pomeša s kišnicom u posudi i ostavi da odstoji 3-4 dana. Posle 3-4 dana, smesa počinje da fermentiše na suncu i tada se koristi kao sredstvo za prskanje, razređena u razmeri 1:50.
Kao đubrivo za zalivanje koristi se razređeno u razmeri 1:10. Pazite da zalivate na tlo u području biljaka, a ne po zelenim delovima biljaka.
Tekuće đubrivo od koprive II
Postupak je isti kao i kod prvog recepta za koprivino tekuće đubrivo, ali se ostavi duže u posudi – spreman je za upotrebu kad poprimi tamnu boju i prestane da peni, a to je otprilike za 1,5 – 3 nedelje. Ta hranjiva smesa, ako je imate u većim količinama, koristi se do kraja vrtlarske godine. Razređuje se u razmeri 1:10, ili ako je napravljena „jača“ smesa, s više aktivnih sastojaka, u razmeri 1:20. Eventualni ostatak na kraju godine može se dodati u kompost.
Za izradu đubriva koristite plastične ili kamene posude, nikako metalne, jer prilikom vrenja može doći do neželjenih hemijskih reakcija đubriva s metalom.
Posudu nemojte puniti do vrha, ostavite malo slobodnog prostora zbog toga što đubrivo prilikom vrenja zapeni. Na vrh posude obavezno stavite nekakvu mrežu ili rešetku da biste sprečili da u posudu upadnu ptice ili druge životinje.

Izvor: srbel.net

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

BOSILJAK – DELOTVORAN I BOŽANSKI MOĆAN…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________

Lekovita priroda – bosiljak se koristi protiv kašlja, bubrežnih bolesti, glavobolje i depresije, kod prehlada, upale ušiju i bubne opne, ali i kao okrepljujuće sredstvo.

16 (2)_310x186Grmoliki bosiljak (Ocimum basilicum) karakterističnog mirisa, predstavlja začinsku, lekovitu i „svetu“ biljku, koja u mnogim religijama ima posebnu važnost. Poreklom je iz Indije, a u Evropu su je u 12. veku doneli monasi.

Pravoslavna crkva, hinduisti i mnogi drugi narodi, bosiljku pripisuju božansku moć. Postoji verovanje da se na krštenju nikad niko ne prehladi, bez obzira na doba godine, jer ova biljka poseduje snažno antizapaljensko dejstvo.

Zapisi pokazuju da su za nju znali još u drevnom Egiptu. Reč bosiljak dolazi od grčke reči bazilikon što znači kraljevski ili poštovanje starih kultura prema njegovom postojanju. Rimljani su ga poistovećivali sa ljubavlju i odanošću, i verovali su da će muškarac zauvek voleti ženu od koje dobije grančicu bosiljka, dok su ga u Indiji negovali kao simbol dobrodošlice.

16dKao začin bosiljak daje ukus jelima, poboljšava varenje teške hrane i čuva je od kvarenja. Kulinari ga preporučuju kao dodatak jelima od krompira, kukuruza, karfiola i plavog patlidžana. U mediteranskoj kuhinji predstavlja sastavni deo sosova i preliva za jela sa testeninom. Sušeni bosiljak ima jači ukus od svežeg, pa ga treba dodavati u variva i razna druga jela od povrća, kao što je grašak i pasulj, ali i u salate i namaze.

Tradicionalna medicina takođe ceni lekovita svojstva bosiljka. Koristi se protiv kašlja, bubrežnih bolesti, glavobolje i depresije, a u vidu čaja za ublažavanje menstrualnih tegoba. Sok od lišća koristi se protiv prehlada, upale ušiju i bubne opne, ali i kao okrepljujuće sredstvo. Delotvoran je i kod upala mokraćnih puteva, za uklanjanje nesanice i ublažavanje nervoze, podsticanje apetita.

Čaj od bosiljka svakako bi trebalo da piju dojilje, jer pospešuje stvaranje mleka. Sprema se tako što se listovi osušene biljke preliju ključalom vodom i ostave da odstoje deset minuta. Ovaj napitak može da se pije svaki dan, ali posle osam dana trebalo bi napraviti dvonedeljnu pauzu.

16 (3)Istraživanja zvanične medicine pokazala su da se svežim bosiljkom uspešno leče bolni otečeni zglobovi, a pre svega oni zahvaćeni artritisom. Stručnjaci tvrde da listovi ove biljke slično deluju kao diklofenak tablete. Eugenol koji bosiljku daje prepoznatljivu aromu, a ima ga najviše u azijskoj vrsti, ključni je sastojak koji deluje protivupalno.
Zbog sedativnog dejstva, jedino se ne preporučuje trudnicama u početku trudnoće, kao ni bebama mlađim od šest meseci.

16 (1)SNAŽAN ANTIOKSIDANS
Bosiljak ima snažna antioksidansna svojstva, koja štite organizam od oštećenja nastalih delovanjem slobodnih radikala. Istovremeno, sprečavaju starenje ćelija i nastanak pojedinih vrsta karcinoma. Beta-karoten koji se u organizmu pretvara u vitamin A predstavlja jedan od ključnih antioksidanasa, jer sprečava oksidaciju holesterola u krvotoku, štiteći na taj način srce i krvne sudove. Bosiljak jača i srčani mišić, delujući preventivno protiv nastanka infarkta.

ETERIČNO ULjE
Slatkasto aromatični listovi bosiljka sadrže zavidne količine eteričnog ulja, tanin saponine i gorke materije. U eteričnom ulju ima estragola, linalola, cineola i drugih antiseptičkih sastojaka koji unuštavaju štetne bakterije u hrani, sprečavajući njihovo razmnožavanje. Zbog ovakvih osobina eterično ulje bosiljka predstavlja izuzetan prirodni konzervans, a koristi se i u farmaceutskoj industriji.

Z. O. Joksović /novosti.rs/vesti/zivot

____________________________________________________________________________________________