USPOMENA NA LJUDE U LANCIMA…

tamoiovde-logo

Ostrvo Goree

Malo ostrvo Goree, smešteno na 2 km od obale Dakara u Senegalu, čuva sećanje na najsuroviji period u istoriji ljudske civilizacije. Kroz njega su tokom tri veka prošle stotine hiljada robova na putu za Ameriku.

1760Od XVI do XIX veka, ostrvo Goree je bilo najveći trgovinski centar robovima na afričkom kontinentu. Mala površina od samo 0,17 km2 i izolovanost nudili su idealne uslove za kontrolu zarobljenika koji, okruženi izuzetno dubokim morem, nisu imali gde da pobegnu.

Prvi doseljenici, Portugalci, stigli su na ostrvo 1444. godine. Holanđani su ga pokorili 1588, i u naredna dva veka vlast su naizmenično preuzimali Holanđani, Britanci i Francuzi. Konačno, vlast je 1817 trajno preuzela Francuska, sve do uspostavljanja nezavisnosti Senegala 1960. godine.

Između 1536. i 1848. godine ostrvo je bilo aktivan centar trgovine robovima. Tokom 1776. godine, Holanđani su sagradili neslavnu prvu Kuću robova, jednu od retkih sačuvanih do danas.

Kuće su bile podeljene na ćelije veličine samo 7 m2, u koje je smeštano i do 20 muških robova. Žene i deca su smeštani u poseban deo kuća, a mlade devojke su čuvane odvojeno i često zlostavljane od strane trgovaca.ostrvo_goree

Robovi su u ćelijama držani u sedećem položaju, leđima uz zid, sa lancima i okovima oko vrata i ruku.

Hranjeni su jednom dnevno, i jednom dnevno su mogli na kratko da napuste ćeliju i obave osnovne potrebe.

Uslovi u kojima su živeli su bili neopisivo surovi i nehigijenski, pa su bolest i smrt bile česti posetioci ovog ostrva.

Robovi su u ćelijama nekada provodili i po tri meseca, iščekujući novi pazarni dan, kada su izvođeni na procenu i prodaju. Prodavci bi ih isterivali u dvorište okruženo zgradama, sa čijih su ih balkona kupci posmatrali i pregovarali cene.

Nakon trgovine, kupljeni robovi su napuštali ostrvo kroz Vrata bez povratka smeštena na delu ostrva koje gleda na Atlantski okean. Tu bi ih ukrcali na brodove i transportovali do konačnog odredišta.

r4iohkc6Na ostrvu Goree danas živi 1300 stanovnika, a svakodnevno ga posećuje veliki broj istraživača i turista. Atmosfera je izuzetno mirna, nalik hodočasničkoj. Na ostrvu nema modernih građevina, automobila ni kriminala.

Originalna arhitektura, koju čine kuće ubogih robovskih četvrti i luksuzne kuće trgovaca robljem, do danas je potpuno sačuvana. Od 1962. godine, kada je počelo preuređenje ostrva u muzej, Goree je spomenik ljudske patnje i utočište za pomirenje.

Od 1978. godine, ostrvo je upisano u UNESCO-vu listu svetske kulturne baštine.
Autor Mirjana

Foto: Galerija
Izvor: medias.rs

_________________________________________________________________________________________

Advertisements

PET NAJZELENIJIH GRADOVA NA SVETU…

tamoiovde-logo1Predstavljamo vam pet gradova u kojima se najviše brine o životnoj sredini.

Rejkjavik, Island

rejkjavik_islandU Rejkjaviku živi samo 115.000 ljudi, međutim uticaj ovog grada na svet je impresivan. Island planira da potpuno ukine zavisnost od fosilnih goriva do 2050. godine i da postane ekonomija koja se zasniva na vodoniku.

U ovom trenutku, Rejkjavik dobija energiju za grejanje, toplu vodu i električnu energiju u potpunosti od hidroelektrana i geotermalne energije. Oba ova resursa su obnovljiva i ne ispuštaju gasove sa efektom staklene bašte. Njihov javni saobraćaj takođe koristi autobuse na vodonik i tako konkuriše da postane najčistiji grad u Evropi.

 Portland, SAD

portland_usa_03Iako nekoliko američkih gradova konkuriše da uđe na ovu listu, Portland je bio prvi koji se fokusirao na alternativne vrste saobraćaja sa tramvajima i ogromnom mrežom biciklističkih staza da bi građane odvratio od vožnje automobilom. Takođe je prvi grad u Americi koji je započeo program smanjenja izduvnih gasova i inicijativu da se objekti grade od održivih materijala.

 Kuritiba, Brazil

kuritiba_brazil_02Ovaj brazilski grad se fokusira na održivosti korišćenjem zelenih metoda. Ima 28 parkova i njihova površina, zajedno sa nerazvijenom površinom, je 20 miliona kvadratnih metara.

Jedan od parkova leži na mestu gde je nekada bila favela (nelegalno naselje). Ljudi su iseljeni na mesto posebno izgrađeno za siromašne, a od tog prostora napravljen je park u kome se danas nalaze staze za džoging, mesta za piknik i gde ovce pasu travu umesto kosilica. Umesto da grade nove transportne sisteme, gradski planeri su odlučili da iskoriste na što bolji način postojeću mrežu puteva i izgrade visoko funkcionalan autobuski saobraćaj. To se pokazalo toliko uspešnim da su mnogi svetski gradovi usvojili Kuritibin model.

Malme, Švedska

malme_svedska_01Malme je veliki grad koji je fokusiran na zelene površine. To je jedan od najvećih gradova u Švedskoj i poznat je po svojim parkovima, ali i po održivom urbanom razvoju. Čelnici grada menjaju naselja u susedstvu u ekološki prihvatljiva.

Pošto je recesija skoro zbrisala industrijsku bazu Malmea osamdesetih godina prošlog veka, grad je imao šansu da krene iz početka. Zapadna luka funkcioniše uz pomoć obnovljive energije, uključujući energiju vetra i sunca, dok se organski otpad pretvara u biogas.

U Augustenborgu, predgrađu Malmea, krovne bašte izoluju kuće, a sistem zajedničkog korišćenja automobila koje pokreće biogas ili etanol i putevi koji su prilagođeni pešacima i biciklistima smanjuju korišćenje automobila.

 Vankuver, Kanada

vankuver_kanada_01Vankuver ljudi pamte po tome što je pokušao da napravi Zimske olimpijske igre održivim, ali svakodnevno razmišljanje čelnika i stanovnika ovog kanadskog grada je ono zbog čega se on nalazi na ovoj listi. Devedest odsto Vankuvera je snabdeveno električnom energijom iz hidroelektrana.

Vetar, sunce, talasi i plima pomažu da grad ostane zelen. Plus, imaju velike planove za budućnost. Zelene zgrade, zelena ekonomija, zeleni transport, čist vazduh i voda su samo neki od ciljeva koje su građani Vankuvera sebi postavili za 2020. godinu.
Izvor:ekokuce.com

___________________________________________________________________________

PTICE PRESEČENIH KRILA…

tamoiovde-logoU Kragujevcu, u Šumaricama, nemački fašisti su 21. oktobra 1941. streljali preko 7.000 nedužnih žitelja grada.

602Među streljanima se nalazilo tri stotine đaka i njihovih profesora, od kojih se samo njih 38 spasilo bekstvom sa stratišta.

Spomen-park Kragujevački oktobar, gde su streljani i sahranjeni kragujevački rodoljubi, prostire se na površini od preko 350 ha. Na njemu se nalazi 30 humki, od kojih su umetnički oblikovane: Spomenik streljanim đacima, rad vajara Miodraga Živkovića, koji kroz pticu presečenih krila simboliše presečenu mladost; Spomenik otpora i slobode, rad vajara Ante Gržetića, koji se sastoji od dve figure – jedne pokošene rafalom i druge raširenih ruku koje simbolizuju slobodu; Spomenik čistačima obuće (Kristalni cvet), rad arhitekte Nebojše Delje, u obliku belog pupoljka sa tamnom čašicom cveta simbolizujući nevinost i ten stradalih Roma; Spomenik bola i prkosa, rad vajara Ante Gržetića, koji kroz kontrast dve figure pokazuje prkošenje smrti; Kameni spavač, rad arhitekata Jelice i Gradimira Bosnića. Sredstvima stanovnika Bosne i Hercegovine podignut je spomenik Sto za jednog, rad Nandora Glida, a sredstvima stiglim iz Hrvatske spomen obeležje koje su uradili Vojin Bakić i Josip i Suzana Sejsel.

U okviru kompleksa se nalazi i muzej „21. oktobar“, delo arhitekte Ivana Antića, koji dodaje monumentalnost celom kompleksu. Autor je simbolizirajući humke naglasio vertikale na građevini, tako da izgleda kao da izranjaju iz zemlje i streme ka visini.

U okviru kompleksa se nalaze i spomenik streljanim Slovacima za vreme I svetskog rata i Staro vojničko groblje iz Prvog svetskog rata sa spomenikom srpskom vojniku. Urbanističko rešenje kompleksa delo je arhitekata Mihajla Mitrovića i Radivoja Tomića.

Izvor:spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs

______________________________________________________________________________________________

Der Film entstand als Produkt der Jugendbegegnung Menschen in finsteren Zeiten III.

______________________________________________________________________________________________

KRVAVA BAJKA
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške…
i tako redom.

Misli su im bile pune
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.

Desanka Maksimović

 

A BLOODY FAIRYTALE

It was in a land of peasants
in the mountainous Balkans,
a company of schoolchildren
died a martyr’s death
in one day.

They were all born
in the same year
their school days passed the same
taken together
to the same festivities,
vaccinated against the same diseases,
and all died on the same day.

It was in a land of peasants
in the mountainous Balkans,
a company schoolchildren
died a martyr’s death
in one day.

And fifty-five minutes
before the moment of death
the company of small ones
sat at its desk
and the same difficult assignments
they solved: how far can a
traveler go if he is on foot…
and so on.

Their thoughts were full
of the same numbers
and throughout their notebooks in school bags
lay an infinite number
of senseless A’s and F’s.
A pile of the same dreams
and the same secrets
patriotic and romantic
they clenched in the depths of their pockets.
and it seemed to everyone
that they will run
for a long time beneath the blue arch
until all the assignments in the world
are completed.

It was in a land of peasants
in the mountainous Balkans,
a company of small ones
died a martyr’s death
in one day.

Whole rows of boys
took each other by the hand
and from their last class
went peacefully to slaughter
as if death was nothing.

Whole lines of friends
ascended at the same moment
to their eternal residence.

Desanka Maksimovich

________
Translation from Serbian language:
© 1999 Sarah O’Keeffe
E-mail: <sqokeeffe@yahoo.com>

 

КРОВОВАя СКАЗКА

(отрывок)

Это случилось в одном государстве балканском —
в горном, крестьянском.
Горькое там приключилось злосчастье
с группой ребят —
целым классом пали они в одночасье
смертью героев.

Все они были ровесники,
все — одногодки.
Вместе учились и вместе играли,
хором стихи наизусть повторяли.
Вместе ходили к врачам на прививки.
Все у них общее было:
уроки, болезни, привычки.
Вместе они и погибли.

. . .

Это случилось в одном государстве балканском —
в горном, крестьянском.
Горькое там приключилось злосчастье
с группой ребят —
целым классом пали они в одночасье
смертью героев.

За руки взявшись,
пошли они на смерть рядами.
Самые слабые дети и те не рыдали.
После уроков,
сложив аккуратно тетрадки,
шли на расстрел они поступью твердой
в полном порядке,
прямо и гордо.
За руки взявшись
прямо под пули
Эти ребята навстречу бессмертью шагнули.

Десанка Максимович

 

______________________________________________________________________________________________

Jedna štura poruka, na prvi pogled bez ikakvog emotivnog naboja, verovatno je najpotresnija od svih.
Knjigovođa Jakov Medina, uhapšen 18. a streljan 20. oktobra, kratko je napisao: „Lebac sutra nemojte poslati.“
U toj kratkoj rečenici sadržana je sva tragika života u zlom vremenu: „lebac“ kao simbol života, osnovna hrana, ali i ratne sirotinje onog doba, one koja brine o svakom komadiću hleba i ništa ne baca, jer za bacanje nema

1015560_36-14Lebac sutra nemojte poslati

Od 7 ujutru do 14 časova 21. oktobra 1941. Šumaricama je neprestano odjekivala rafalna paljba, a onda je sve utihnulo. Kvota od 2300 streljanih, prema proceni majora Keniga, bila je ispunjena. Sahranjivanje je trajalo danima. Ukopavanjem su rukovodile ljotićevske snage uz nadzor nemačkih vojnika. Prema nekim svedočanstvima, u nekoliko slučajeva došlo je do sukoba između talaca koji su radili na ukopavanju i ljotićevaca, koji su tražili od njih da prevrću tela i uzimaju satove, prstenje i novac. Obeležavanje grobova i pristup članovima porodica streljanih bio je zabranjen. Međutim, tokom noći, Kragujevčanke, uglavnom žene i majke streljanih, uspevale su da se provuku do Šumarica, gde su tražile svoje mrtve. Zahvaljujući njima, pronađena su četvorica muškaraca koji su uspeli da prežive rafalnu paljbu.

Među brojnim istorijskim kontroverzama u vezi sa streljanjem u Šumaricama 21. oktobra 1941, jedna od manje poznatih je ona o tome kakvo je vreme bilo tog dana. Prema nekim izvorima, dan je bio sunčan i topao, dok drugi tvrde da je padala kiša. Treći izvori, međutim, kažu da je osvanulo vedro jutro, ali da se po podne, kada je streljanje okončano, smračilo i da je pala teška kiša. Koja je od tri priče tačna, nikada sa sigurnošću nećemo doznati. Ako je treća istinita, to bi značilo da je kiša pala kada je već počelo ukopavanje streljanih.

U Šumadiji (a možda i još negde) postoji narodno verovanje da kiša pada na sahranama onih kojima je bilo žao što umiru.

Sve i da je 21. oktobar 1941. bio vedar i sunčan, nad Kragujevac se zlokobni oblak nadvio još koji dan ranije. Događaji koji su doveli do strašnog masakra, verovatno najvećeg počinjenog u Srbiji tokom Drugog svetskog rata, i danas, zapravo – tek danas, predmet su sporenja, što oko činjenica, što oko tumačenja. Ispričati priču o Šumaricama, bez opisa istorijskog konteksta, znači ne ispričati je do kraja. Opisati kontekst, 70 godina kasnije, nije moguće bez davanja prednosti jednoj od dve ideologije, naročito u danima kada su među najvažnijim dnevno-aktuelnim temama pitanja restitucije i rehabilitacije. U takvim dnevno-političkim i istorijskim okolnostima, u drugom planu ostaju žrtve – ljudi, sa imenima i prezimenima, životima i porodicama, koji su tog dana stradali, ne znajući zašto i zbog čega.

Uzrok streljanja u Šumaricama nesporan je: 16. oktobra 1941. na putu između Kragujevca i Gornjeg Milanovca, kod sela Ljuljaci, napadnut je nemački 3. bataljon 749. pešadijskog puka. U zavisnosti od izvora, postoje tri verzije ovog događaja: po jednoj, bataljon su napali partizani, po drugoj četnici, a treća je, očekivano, sinteza, koja kaže – udruženim snagama, nakon što su 13. oktobra Kragujevački partizanski i Gružanski četnički odred potpisali sporazum koji je glasio: „Zajednička borba protiv Nemaca, zajednička opsada Kragujevca, zajednička mobilizacija, zajednički apel za sakupljanje hrane, ali magacini posebno, ispitivanje svih nedela i kažnjavanje krivaca.“ Poslednjih dvadesetak godina, više u desno orijentisanim političkim nego u stručnim krugovima, postoji tendencija da se napad kod Ljuljaka pripisuje isključivo Čačanskom i Kragujevačkom partizanskom odredu, kako bi se ukazalo na njihovu direktnu krivicu za potonje streljanje. Međutim, u literaturi pročetničke orijentacije postoje podaci o gubicima koje je Gružanski četnički odred pretrpeo u napadu kod Ljuljaka. Konkretno, među poginulima se pominju poručnici Blagoje Stojančević i Miloš Mojsilović, tri podoficira, jedan narednik i tri vojnika. U knjizi Ime i broj (Kragujevac, 2007) Staniše Brkića navedeno je da je Kragujevački partizanski odred 18. oktobra 1941. izdao Obaveštenje br. 6, u kom se između ostalog kaže da su partizani i četnici zajedničkim snagama „branili stopu po stopu druma nanoseći svojim iznenadnim napadima krvave gubitke Nemcima i njihovom sluzi Nediću“.

Nešto manje od nedelju dana pre napada kod Ljuljaka, 10. oktobra, glavnokomandujući general okupacionih snaga u Srbiji Franc Beme donosi naredbu po kojoj će za svakog ubijenog nemačkog vojnika ili „folksdojčera“ (muškarca, ženu ili dete) biti streljano 100, a za ranjenog 50 zarobljenika ili talaca. Kod Ljuljaka je ubijeno 9, a ranjeno 27 nemačkih vojnika, od kojih je jedan kasnije podlegao povredama.
Sudbina stanovnika Kragujevca i okolnih sela time je zapečaćena.

Major Paul Kenig, najviši nemački oficir u Kragujevcu, dobija naredbu o izvršenju odmazde. Svega dva dana nakon sukoba kod Ljuljaka, 18. oktobra uveče, u Kragujevcu su počela prva hapšenja. Prvi su se na udaru našli kragujevački Jevreji, komunisti, nacionalisti i članovi njihovih porodica, hapšeni na osnovu spiska koji je Predstojništvo gradske policije dobilo tog dana iz Beograda, a na kom je bilo između 60 i 70 imena. Na spisku se našlo i ime mlade Milice Panić-Veljković, tek udate za kragujevačkog komunistu Kazimira Veljkovića. Nje u kragujevačkoj evidenciji još uvek nije bilo pod tim imenom, ali je u Kragujevcu živela i 58-godišnja Milica Veljković, udovica generala Veljkovića. Uhapšena je i streljana 20. oktobra uveče.
Uz 53 zatvorenika i oko 275 talaca uhvaćenih pre i tokom pohoda na Gornji Milanovac i sedamdesetak imena sa spiska iz Beograda, jasno je da broj nije bio ni blizu onom koji je naredba o odmazdi predviđala.

Uveče 18. oktobra, krajskomandant Fon Bišofshauzen predlaže Kenigu da nemački bataljoni izvedu akciju u selima Grošnica, Mečkovac, Beloševac, Maršić, Korman, Botunje, Gornje i Donje Komarice. Precizan broj streljanih po selima oko Kragujevca 19. oktobra 1941. nije moguće utvrditi. U izveštajima majora Keniga stoji da je tog dana streljano 427 ljudi, Fon Bišofshauzen izveštava o 422, dok Spomen-muzej „21. oktobar“ u Kragujevcu raspolaže podacima o 415 streljanih i 21 preživelom.
Svestan da neće lako ispuniti kvotu od 2300 streljanih, 19. oktobra uveče, major Kenig donosi naredbu o zabrani izlaza iz Kragujevca. Perfidno, ulazak u grad je bio dozvoljen, jer se računalo i na veliki broj stanovnika okolnih sela koji su dolazili u grad na posao.

Narednog jutra, u ponedeljak 20. oktobra, oko 650 radnika koji su radili na regulaciji toka Lepenice, oterano je u topovske šupe. Još 17. oktobra, predstojništvo gradske policije uputilo je direktorima škola naredbu da dostave spiskove učenika koji su položili VI i VII razred a nisu se upisali u naredni, onih koji su upisali naredni razred ali se još nisu pojavili na predavanjima i onih koji su na početku školske godine dolazili na predavanja a onda prestali da se pojavljuju. Iz Prve muške gimnazije izvedena su po dva odeljenja VII i VIII razreda, a iz jednog odeljenja V razreda odabrani su krupniji učenici i priključeni starijima. Šesnaestogodišnji Jovan Veljković, sin greškom streljane Milice, bio je među uhapšenim gimnazijalcima. Odveden je u topovske šupe i spasen, tako što ga je, iz neobjašnjivih razloga, nemački vojnik izvukao iz kolone za streljanje.

Iz Druge muške gimnazije izvedeni su u dvorište svi učenici, a onda su odvajani stariji od 16 godina. U Učiteljskoj školi u rano jutro još nije bilo đaka, ali su Nemci izveli dva profesora i dva poslužitelja. Direktor Učiteljske škole Miloje Pavlović uhapšen je kod kuće, u trenutku kad je polazio na posao. Direktor Druge muške gimnazije Lazar Pantelić imao je overen „ausvajs“ sa kojim je krenuo u Beograd u Ministarstvo prosvete. Primetivši da se nešto čudno dešava u gradu, odlučio je da se ipak vrati u školu. Streljan je 21. oktobra.

Nemci su hapsili stanovnike Kragujevca pod izgovorom da se to radi zbog naredbe o obaveznoj zameni ličnih dokumenata. Ljudi su odvođeni iz kuća, sa ulica, pijace, iz kafana. Plašeći se eventualne kazne, mnogi od onih koji su izbegli hapšenje sami su odlazili u topovske šupe. Do popodnevnih sati 20. oktobra, tri od četiri topovske šupe bile su dupke pune. Četvrta je služila za smeštaj drva i uglja. Mnogi uhapšeni ostali su napolju, jer unutra više nije bilo mesta. Oko 18 sati 20. oktobra više nije bilo sumnje u razloge hapšenja. Na Stanovljanskom polju i na Centralnoj radionici odjeknuli su prvi rafali. Streljani su ljudi sa spiska iz Beograda, zatvorenici i taoci iz Gornjeg Milanovca.

Prema podacima iz knjige Staniše Brkića Ime i broj, streljanje na Stanovljanskom polju preživelo je osam ljudi, a dugo se verovalo da na Centralnoj radionici nije preživeo niko, međutim, nova istraživanja nedvosmisleno pokazuju da je jedan čovek uspeo da preživi.
Građane koji su izbegli prvi talas nemačke racije, 20. oktobra po gradu su kupile ljotićevske patrole 5. dobrovoljačkog odreda.

Ime jednog čoveka ostalo je zapisano u istoriji grada, pa i danas čak i oni koji ne znaju ime nijednog streljanog u Šumaricama znaju ko je Marisav Petrović, ljotićevac i predvodnik 5. dobrovoljačkog odreda. Upao je 20. oktobra, dok su Nemci još hapsili, u zgradu opštine. Pohapsio je službenike i za gradonačelnika, sekretara opštine i predstojnika policije postavio svoje ljude, a onda su i ljotićevci počeli da hapse. U zgradi opštine zatekao se i poznati kragujevački advokat Dragoljub Milovanović Bena. Njegov sin Raul već je bio u topovskim šupama. Bena Milovanović, igrom sudbine, rodom iz istog sela kao i Marisav Petrović, došao je da interveniše ne samo za svog sina, već i za druge Kragujevčane. Navodno, „Bena, i ti mi dolija!“, reči su kojima ga je Marisav ispratio u topovske šupe. Dragoljub i Raul Milovanović streljani su 21. oktobra.

Ljotićevci Marisava Petrovića uzeli su na sebe zadatak da pohapse kragujevačke Rome. Tokom hapšenja iskaljivali su bes na njima, a onda ih u topovskim šupama razmenjivali za svoje pristalice, ali i gimnazijalce na koje su računali kao na moguće buduće pristalice. Kasnije će, tokom istorije, biti i u Kragujevcu pokušaja da se od Marisava Petrovića napravi tragična istorijska figura, čovek koji je navodno mnoge spasao od streljanja. Takvi pokušaji završeni su neuspehom, jer je još uvek u Kragujevcu bilo mnogo onih koji se sećaju, ne samo posebne surovosti, nego i lične osvetoljubivosti Marisava Petrovića, zbog koje su mnogi njegovi politički i lični neprijatelji završili u topovskim šupama.

Direktor Učiteljske škole, Miloje Pavlović, zbog svojih godina (53) bio je na spisku onih koje su Nemci planirali da oslobode. Izveden je iz topovskih šupa, ali onda je naišao upravo Marisav Petrović i zbog davne i duge lične netrpeljivosti vratio ga nazad. Miloje Pavlović streljan je u pretposlednjoj grupi izvedenoj pred streljački vod tog dana. O ovom događaju postoje bar tri svedočanstva, izneta 1945. godine Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora.

Brojni istorijski izvori saglasni su u tome da ljotićevci jesu izdvajali ljude iz kolona za streljanje i da su tako poštedeli njihove živote. Međutim, o spasilačkoj ulozi Marisava Petrovića i njegovih ljotićevaca ne može biti govora, jer su spaseni razmenjeni za druge ljude. U knjizi Poruke streljanog grada (Kragujevac, 1966), Branislava Božovića, stoji: „Među njima je bio veliki broj Cigana s kojima su postupali kao sa robljem. Naročito su njih velikodušno ustupali Nemcima, dajući ih u znatno većem broju od onih koje su u zamenu dobijali od Nemaca.“

U 7 ujutru 21. oktobra počelo je masovno streljanje. Za mesta streljanja odabrane su doline Sušičkog i Erdoglijskog potoka u Šumaricama. Doline su odabrane jer je iz njih bilo teško pobeći, ali za svaki slučaj, na padinama potoka postavljeni su mitraljezi. Uhapšeni su izvođeni u grupama i streljani jedni za drugima. Jedan od osnivača Kragujevačkog partizanskog odreda, Svetozar Toza Dragović, bio je u jednoj od grupa. Dok su ih sprovodili do streljačkog voda, povikao je: „Bežite!“ Ljudi su se rastrčali, nastala je pometnja i unakrsna vatra. U ovom incidentu poginulo je i nekoliko nemačkih vojnika, međutim, nekoliko ljudi uspelo je da pobegne. Toza Dragović nije bio među njima.

Od 7 ujutru do 14 posle podne, Šumaricama je neprestano odjekivala rafalna paljba, a onda je sve utihnulo. Kvota od 2300 streljanih, prema proceni majora Keniga, bila je ispunjena. U topovskim šupama ostalo je još oko 350 ljudi. Njih 200 ljotićevci su odveli u školu „Kralj Petar“, a u danima nakon streljanja ova grupa radila je na ukopavanju mrtvih. Ostali su pušteni kućama, među njima i tada gimnazijalac, a kasnije čuveni glumac Milosav Mija Aleksić (1923–1995).
Sahranjivanje je trajalo danima. Ukopavanjem su rukovodile ljotićevske snage uz nadzor nemačkih vojnika. Prema nekim svedočanstvima, u nekoliko slučajeva došlo je do sukoba između talaca koji su radili na ukopavanju i ljotićevaca, koji su tražili od njih da prevrću tela i uzimaju satove, prstenje i novac.

Obeležavanje grobova i pristup članovima porodica streljanih bio je zabranjen. Međutim, tokom noći, Kragujevčanke, uglavnom žene i majke streljanih, uspevale su da se provuku do Šumarica, gde su tražile svoje mrtve. Zahvaljujući njima, pronađena su četvorica muškaraca koji su uspeli da prežive rafalnu paljbu. Takođe, ima svedočanstava o desetinama slučajeva u kojima su porodice uspele da nađu svoje pokojnike, odnesu tela i sahrane ih u porodičnim grobnicama. Jedan od potresnijih detalja je i da su mnoge žene, iako nikada nisu uspele da pronađu svoje, nastavile da dolaze kako bi donele hranu radnicima na ukopavanju.

Tačan broj humki i pojedinačnih grobova u Šumaricama nije moguće precizno utvrditi. Jedno svedočenje govori o 30 velikih humki i 4-5 manjih grobova, dok izveštaj komisije oformljene nakon rata barata brojem od 31 humke i „nekoliko pojedinačnih grobova“. Prvi javni pomen žrtvama streljanja nemačke vlasti odobrile su 4. aprila 1942. U to vreme, strogost okupacionih vlasti je popustila, pa su Kragujevčani već mogli da odlaze u Šumarice, na grobove svojih streljanih. Na treću godišnjicu streljanja 21. oktobra 1944. Kragujevac je oslobođen. Prvo opelo u Šumaricama održano je sutradan.
O uzrocima, razlozima i broju žrtava streljanja u Šumaricama postoje različite procene, podaci i sporenja. Ono oko čega spora nema i ne može da bude jesu ljudi.

U dokumentaciji Spomen-muzeja „21. oktobar“ sačuvane su 42 poruke streljanih, ispisivane na komadima papira, poleđini fotografija ili dokumenata koje su uhapšeni imali pri ruci. Ove poruke čine da svi ideološki obračuni, tokom kojih su žrtve često služile kao zgodna moneta za potkusurivanje izgledaju nebitno.

Poruke streljanih podsećaju na ono najvažnije: 21. oktobra 1941. pobijeni su ljudi. Iz svake poruke provejavaju detalji iz svakodnevnog života, od briga i problema do gimnazijskih ljubavi. Božidar Milinković, majstor, napisao je na poleđini radničke knjižice: „Mila Ružice, oprosti mi sve na poslednjem času. Evo ti 850 dinara, tvoj Boža.“
Radnik Lazar Petrović ostavio je na poleđini stare dopisnice poruku: „Draga Lelo, Seko i Bato, kucnuo je zadnji čas, oprostite svom tati. Ljubi vas sve Lazar. Htedoh se slikati s tobom Lelo, ali ti odgodi. Žao mi je.“ Otac i sin Nikola i Aleksandar Simić streljani su zajedno. Nikola, inženjer, u svojoj poruci kaže: „Ja i Aca odlazimo zajedno. Ljubi vas otac, živite u slozi.“ Aleksandar, osamnaestogodišnji gimnazijalac piše: „Pozdravlja vas sve Aca. Pozdravite moju drugaricu Danicu.“ Gimnazijalac Pavle Ivanović, streljan 20. oktobra, pisao je ocu, ne znajući da je on već u topovskim šupama i da će biti streljan samo dan nakon njega: „Tata, ja i Miša smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak, neki džemper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmez. Paja. Tata idi kod direktora ako vredi.“ Poruku ocu ostavio je i učenik Ljubiša Jovanović, takođe ne znajući da mu je otac na istom mestu gde i on. Streljani su obojica, istog dana.

Jedna štura poruka, na prvi pogled bez ikakvog emotivnog naboja, verovatno je najpotresnija od svih. Knjigovođa Jakov Medina, uhapšen 18. a streljan 20. oktobra, kratko je napisao: „Lebac sutra nemojte poslati.“ U toj kratkoj rečenici sadržana je sva tragika života u zlom vremenu: „lebac“ kao simbol života, osnovna hrana, ali i ratne sirotinje onog doba, one koja brine o svakom komadiću hleba i ništa ne baca, jer za bacanje nema.

Broj streljanih u Kragujevcu decenijama unazad bio je predmet sporenja i sukoba. Danas se najčešće barata brojem od približno 2800 ljudi. Do pre samo nekoliko godina opšteprihvaćen broj bio je 7000. Verovanje da je preuveličan broj streljanih posledica komunističke propagande, kako bi se time pojačala dramatika šumaričke tragedije, pogrešno je iz više, istorijskim dokumentima potkrepljenih razloga. U izveštajima majora Keniga pominje se broj od 2300.

Istog dana kada se streljanje dogodilo, paroh stare crkve Dragoslav Veličković, na margini Mineja za oktobar, zapisao je: „Na današnji dan Nemci su streljali oko 7000 građana Kragujevca.“

U listu „Borba“ od 15. novembra 1941. izašao je tekst sa naslovom „Hitlerovci i Nedićevci poubijali 5000 ljudi i žena u Kragujevcu“. Četnički izvori tog doba variraju u procenama između 5000 i 12.000, a najčešće se pominje broj od 6000. U julu 1947. godine, pred Savezničkim vojnim sudom broj 5 u Nirnbergu, svedok Živojin Jovanović izjavio je da je u Kragujevcu streljano 7000 ljudi, te da je to zaključio na osnovu broja crnih barjaka na kućama u Kragujevcu i broja panaija donetih u crkvu. Međutim, Savezničkom vojnom sudu dostavljeni su i izveštaji Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, a ovi izveštaji sadrže svedočanstva za 2324 streljanih, od čega za 1706 postoje originalne prijave članova porodica. Uz, po svemu sudeći, mit o 7000 streljanih, najčešće se pominje i onaj o 300 đaka kragujevačke gimnazije i petnaestoro dece od 8 do 11 godina.

Prema podacima iz arhive Spomen-muzeja „21. oktobra“, streljano je 40 dece (37 u Kragujevcu i troje u selima) uzrasta od 11 do 15 godina i 261 mladić srednjoškolskog uzrasta (rođeni od 1922. do 1925. godine), a bili su učenici Prve i Druge gimnazije, Učiteljske, Građanske, Vojno-tehničke i Zanatlijske škole, ali i radnici i zemljoradnici. Njima treba dodati i još 16 momaka starijih od 19 godina koji su još uvek bili učenici. Među četrdesetoro streljane dece sigurno se nalaze i mali Romi, čistači cipela. Međutim, ko su tačno bili i koliko je uopšte streljanih Roma, nije moguće utvrditi, jer nose ista imena i prezimena kao sugrađani srpske nacionalnosti. Prema podacima Staniše Brkića, istoričara i muzejskog savetnika u Spomen-muzeju „21. oktobar“, romske organizacije iz Kragujevca ulažu napore da utvrde broj streljanih Roma, ali zbog šturih podataka sve procene ostaju tek pretpostavke i naslućivanja. Prema do sada prikupljenim podacima, u Kragujevcu i okolnim selima streljana je 2381 osoba, 2355 muškaraca i 26 žena.

Podaci o streljanima prikupljaju se i dan-danas, te se još uvek događa da pojedina imena budu uklonjena sa spiska, a nova pridodata. 1015560_36-13

Zahvaljujući radu istoričara Spomen-muzeja „21. oktobar“, podaci o streljanima u Šumaricama dostupni su javnosti. Građa kojom muzej raspolaže i koja se i dalje prikuplja, menja i dopunjava, dovoljna je da osigura da ime nijednog od streljanih u Šumaricama ne padne u zaborav. To nije toliko važno zbog ukupnog broja žrtava, koliko zbog svake od žrtava ponaosob. Ovih dana okončano je prikupljanje potpisa građana koje je pokrenuo dnevni list „Pres“, s predlogom da 21. oktobar bude proglašen za Dan sećanja na sve srpske žrtve u Drugom svetskom ratu. Potpis na ovu inicijativu stavili su predsednik Boris Tadić, premijer Mirko Cvetković, predsednica Skupštine Slavica Đukić Dejanović, gotovo svi ministri, lideri opozicije, mnogi pisci, akademici, istoričari, javne ličnosti i građani. Vlada Srbije, na sednici u četvrtak 20. oktobra, usvojiće i zvanično ovaj predlog. Da Srbiji fali reafirmacija antifašističke tradicije, nije sporno. Međutim, ono što zabrinjava jeste postojeći stepen konsenzusa oko toga da 21. oktobar podseća na „sve srpske žrtve“, jer se time opet pokreće mašinerija depersonalizacije žrtava, kojoj istoričari, bar oni koji rade na temi kragujevačkog streljanja, uporno pokušavaju da stanu na put.
Jovana Gligorijević

______________________________________________________________________________________________

Iz zapisnika Zemaljske komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača

Nada Naumović (1921–1941)
Kragujevac streljanje 1941„Na dan 20. oktombra oko 11 sati pre podne, jedna grupa Ljotićevaca terala je grupom neke mladiće. Kad su poterali Aleksandra Matejića iz Kosovske ulice; mi smo tada tamo stanovale, moja kći Nada počela je da interveniše da ga ne oteraju rekavši ljotićevcima: „nemoj te ga bolestan“ zatim se okrenula Matejiću i rekla mu: „bolje da te ubiju Nemci nego naši“.
Za ovim se jedan narednik naljutio i rekao mojoj ćerki da je ona komunista i da je uvredila srpsku vojsku. Da je ona komunista potvrdio je još jedan narednik, zatim su je sa puškom na gotovs oterali u školu Kralja Petra, gde je prenoćila i sutra dan u 7 č. ujutru kamionom su ih oterali Nemcima, pa su ih streljali u 7 1/2 časova pre podne ispod Topovskih šupa na imanju Ljube Markovića ekonoma.
Među ovom grupom Ljotićevaca bio je Miodrag Ćatić iz Kragujevca sa stanom u ulici Kapetan Lukića broja se ne sećam koji je pre streljanja otišao u Ljotićevce i za koga čujem da je posle oslobođenja uhapšen u Beogradu i da se nalazi u zatvoru.
Posle streljanja moje ćerke Nade otišla sam u školu Kralja Petra da vidim šta je sa mojom ćerkom. Tada mi je Marisav Petrović rekao da je streljana a izašla je na spisku streljanih pod br. 445.
Moja pok. kći Nada kada je odvedena na streljanje imala je na sebi teget štofanu suknju i roze štrikanu bluzu, sportske cipele i sportske čarape do kolena i naočare.
Od opštine sam dobila legitimaciju i u njoj naočare od novca nije imala ništa sa sobom.
Kada je moja kći pok. Nada streljana imala je 20 god. Rođena je u Kragujevcu od oca Micka i mati Mileve vere pravoslavne, po zanimanju student medicine.

Moja pok. kći stradala je od nemačke kaznene ekspedicije a ovoj je predata od strane Ljotićevaca. Bliže podatke o njima ne znam.“
Mileva Naumović, Kragujevac, 20. januar 1945.

Milica Veljković (1896–1941)
Kragujevac streljanje 1941„Pokojna Milica došla je kod mene u gosti, sa svojom materom i sinom radi nabavke namirnica. Ona je rođena u Kragujevcu od oca Milana i majke Poleksije rođene Filipović, udata za Velimira Veljkovića đenerala, mati jednog deteta, Srpkinja. U momentu streljanja imala je oko 43 godine. Ona je u vreme streljanja vodila računa i izdržavala sina Jovana starog 15 godina.
Ona je živela u Beogradu.

Kada su Nemci nju hteli da vode ja sam im objašnjavao da je ona žena ađutanta Nj. Veličanstva pok. kralja Aleksandra da živi u Beogradu, da ne pripada nikakvoj organizaciji, da je došla kod mene u goste pre četiri pet dana radi nabavke namirnica, sve ovo nije pomoglo pa čak i kada sam se ponudio da ja pođem umesto nje oni su odbili govoreći: ‘Stari i svi tvoji ukućani ne smete da izađete iz kuće sutra do osam sati.’ A kad sam im ja primetio da sam ja čovek od sedamdeset godina i bez desne ruke onda su se nasmejali i kazali: ‘No ti stari smeš i možeš i ako ćeš i sada iziđi.’ Svu su kuću pretresli. Sa njima je bio jedan tumač folksdojčer koji je ranije bio radnik u VTZ. On je tumačio razgovor. Docnije sam saznao da su tražili Milicu Veljković, rođ. Panić, adv. pripravnika i našli moju sestričinu Milicu. Koju su streljali sa grupom komunista i Jevreja na Stanovljanskom polju 20. oktobra 1941. godine oko pet časova popodne. Smatram da je ona ubivena po krivici Nemaca i tražim da se svi kazne i oglase za ratne zločince, koji su to Nemci ja ne znam.“
Milutin Filipović, Kragujevac, 5. mart 1945.

Dragoljub Milovanović (1895–1941)
Moj pok. muž Dragoljub Milovanović (Bena) rođen je u Kragujevcu 1895. od oca Jezdimira i majke Leposave oženjen, otac jednog deteta po zanimanju advokat, za vreme rata-okupacije Nemaca radio je kao advokat. Dana 20 oktombra 1941 god. Bio je u svojoj kancelariji i od jedne nemačke patrole koja je vršila raciju po gradu je legitimisan i pušten kao slobodan i ispravan građanin. Videći da se racijom od strane Nemaca goni neki narod i imajući već saznanja da je Milica Veljković žena udova generala Veljkovića oterana od Nemaca kao komunista ma da je ista imala preko 50 godina otišao je u opštinu da preko pretsednika opštine interveniše i spasava svet. Otišavši u opštinu već se nalazio Marisav Petrović sa svojim zlikovcima i videvši pok.

Benu isti je odmah kazao: „a Bena došao si odavno mi te čekamo.“ Nedajući mu da ma šta kaže odmah ga je lišio slobode zajedno sa sinom mu Raulom i ostalim činovnicima oterao ga u školu Kralja Petra II i 21 oktombra 1941 god. Predao ga je nemačkoj kaznenoj ekspediciji kod Topovskih šupa 3 art. Puka gde je pok. Bena od kaznene ekspedicije streljan zajedno sa sinom Raulom i ostalim nevinim Srbima.

Moj pok. muž Bena kod sebe u momentu streljanja imao je 11.000 dinara gotovog novca, zlatan sat i lanac, zlatnu burmu i 1. zlatan prsten. Sve ove stvari uzeli su zlikovci koji su mu i život uzeli. Pok. Bena izdržavao je mene i sina Raula. Smrću njegovom ja sam ostala prosto na ulici s obzirom na to da su mi Marisav Petrović i Strahinja Janić po njegovoj smrti odneli sve stvari. Pok. Dragoljub budući čovek dobroga srca svu svoju zaradu davao je sirotinji Kragujevačkoj verujući da dok je on živ da će za sebe i svoje imati tako da sam danas ja ostala gotovo na ulici i živim od milostinje drugih ljudi. Podnosim prijavu protivu izvršioca dela i to: Strahinje Janića, Marisava Petrovića i svih saučesnika u blokiranju opštine kao i protivu članova kaznene ekspedicije i vojnika ove ekspedicije koji su izvršili streljanje.“
Desanka Milovanović, Kragujevac, 29. decembar 1944.

______________________________________________________________________________________________

Dragiša Nikolić (1923–1941)
„Moj pok. sin Dragiša bio je đak VIII razr. Gimnazije. 20. oktobra 1941. god. bio je u školi. Kada su Nemci vršili raciju oni su pokupili i svu decu-đake iz gimnazije, oterali u 3. art-puk – kod topovskih šupa gde su sutra dan 21-X-1941 god. svi streljani.
U momentu streljanja moj pok sin je imao samo odelo, cipele i đačku kapu. Od novca nije imao ništa a isto tako nije imao ni sat. Vraćena mi je legitimacija od opšt. vlasti. Mog pok. sina streljala je nemačka kaznena ekspedicija. Bliže podatke o članovima iste neznam. Sahranjen je kod Stare kolonije.“
Leposava Nikolić, Kragujevac, 2. januar 1945.

Lazar Pantelić (1893–1941)
Kragujevac streljanje 1941„Moj pok muž Lazar M. Pantelić uveden je iz gimn. skupa sa đacima dana 20-X-1941 g. od str. Nemaca i zatvoren u barake za streljanje. Uza se je imao 8000 din., sat lonžin, zlatnu burmu i prsten. Kada je izvršeno streljanje bilo je na listi streljanih objavljeno ime moga muža. Preko opštine sam dobila njegovu ličnu kartu. Njegovu krvavu legitimaciju železničku mi je doneo njegov đak Milosav Gavrilović iz Kragujevca, stanuje zadnja kuća na Milanovačkom drumu a koji je sahranjivao.

Moj muž je sahranjen na Zekavičinoj livadi. Kada je streljan moj muž Lazar Pantelić direktor gimn. rođen u Šapcu vere pravoslavne od oca Milutina i majke Lepave otac petoro dece: izdržavao je mene i Sretena starog 16 god. Aleksandra 15, Danica 14 god, Dobrila 13 god i Olga 11 god. Zahtevam da se zločinac kazni i prizna štetu.“
Miroslava Pantelić, Kragujevac, 26. februar 1945.

 

Izvor:vreme.co.rs/br.1085/20 .oktobar 2011./

______________________________________________________________________________________________

 Spomen-park »Kragujevački oktobar«
Ustаnovа Spomen-pаrk „Krаgujevаčki oktobаr“ osnovаnа je 1953. godine. Prostor nа kome je izvršeno streljаnje pretvoren je u memorijаlni pаrk od 352 hektаrа. Urbаnistički projekаt uređenjа memorijаlnog pаrkа delo je аrhitekаtа Mihаilа Mitrovićа i Rаdivojа Tomićа. Memorijаlni pаrk obilаzi se kružnim putem, dugim oko 7 kilometаrа, koji posetioce vodi u doline Erdoglijskog i Sušičkog potokа, gde su izvršenа streljаnjа i gde se nаlаzi trideset mаsovnih grobnicа. 1015576_36-16Nа ulаzu u Memorijаlni pаrk izgrаđenа je zgrаdа Spomen-muzejа 21. oktobаr, аutorа аrhitekаtа Ivаnа Antićа i Ivаnke Rаspopović. Muzej je otvoren 15. februаrа 1976. godine. Crvenа ciglа аsocirа nа prolivenu krv, 33 kule rаzličitih ili istih visinа simbolično povezuje u jedinstvenu celinu 30 grobnicа u Šumаricаmа i 3 grobnice u okolnim selimа.
Muzej nemа prozorа, što simbolično dočаrаvа bezizlаznost situаcije u kojoj su se nаšli ovi ljudi, brutаlno osuđeni nа smrt. Osnovа muzejа, to jest njegov temelj, urаđenа je u obliku krstа, hrišćаnskog simbolа strаdаnjа.
1015560_36-13

 Spomenik streljanim đacima i profesorima
Najpoznatiji spomenik, simbol Šumarica. Delo vajara Miodraga Živkovića, postavljeno 1963. na mestu streljanja velike grupe učenika i profesora.
1015576_bolprkosmaliSpomenik bola i prkosa
Najstariji spomenik u memorijalnom kompleksu, postavljen 1959. godine. Delo vajara Ante Gržetića predstavlja figure muškarca i žene pogođenih rafalima.
1015576_dosadivetKristalni cvet
Spomenik podignut u čast malih čistača obuće. Autor je arhitekta Nebojša Delja, a spomenik je postavljen 1968. godine.
1015576_mnogosHHHtrukiSto za jednog
Bronzanu skulpturu koja predstavlja ljudske figure u samrtnom ropcu koje formiraju krošnju drveta, autora Nandora Glida, Kragujevcu je 1980. poklonio grad Modriča.

1015576_socivoSpomen-obeležje hrvatskog naroda („Hrvatski spomenik“)

Spomen-obeležje nаrodа Hrvаtske (Vojin Bаkić, vаjаr, i Josip i Silvаnа Sаjsl, аrhitekte, 1981. – poklon Republike Hrvаtske) sаstoji se od sedаm čeličnih diskovа nejednаke veličine i predstаvljа svetlosnu žižu tri grobnice oko njegа.

1015576_malispavacKameni spavač

Arhitekte Gradimir i Jelena Bosnić 1970. godine izradili su spomenik posvećen streljanima u selima oko Kragujevca.

1015576_maliukosoSpomenik Srbima i Jevrejima

Nalazi se van kompleksa Spomen-parka, na mestu streljanja 20. oktobra. Rad je vajara Milorada Zorbića, a 1991. Kragujevcu je poklonjen od izraelskog grada Bat-Jama.

1015576_malipipakSpomenik otpora i slobode

Delo Ante Gržetića iz 1966. predstavlja bronzanu figuru umirućeg čoveka iznad kog se diže veliki obelisk.

1015576_sudjeniceSuđaje

Nalaze se ispred Muzeja „21. oktobar“. Skulptura inspirisana slovenskom mitologijom, po kojoj suđaje posećuju novorođenče i dodeljuju mu sudbinu. Ako su lepe, sudbina je dobra, ako su ružne, dete će pratiti zla sudbina. Šumaričke suđaje su mršave, ispijene, stare i groteskne figure.

1015576_prijmaliSpomenik prijateljstva

Otvorena knjiga raširenih listova koji formiraju broj 21, delo arhitekte Antona Stojkua, Kragujevcu je 1994. poklonio rumunski grad Pitešti.

1015576_malifantomProtiv zla

Spomenik „Protiv zlа“ (Miguel Romo-Meksiko, vаjаr, 1991) isklesаn je u jednom mermernom bloku umetničkim stilom drevnog južnoаmeričkog nаrodа Mаjа, аli je njegovа temа hrišćаnskа.

http://www.vreme.co.rs

MORAM DA IMAM SOPSTVENI VRT…

tamoiovde-logoVrtovi koji mame uzdahe

Ako ovih dana žudite da pobegnete u hlad nekog prelepe bašte pune cveća i zelenila, evo prilike da, barem u mašti, „prošetate“ stazama najlepših vrtova Evrope

30-basta_620x0
Moneov vrt
Kada se 1883. godine nastanio u malenom Živerniju, Klod Mone, slavni francuski impresionista, verovatno nije ni slutio da će svet opčiniti ne samo svojim slikama, nego i čuvenom, živopisnom cvetnom paletom u prekrasnoj bašti koju je ovde podigao.
Vrt je podeljen na dva dela. Jedan se nalazi ispred kuće i karakteriše ga dubina, simetrija i raznovrsnost boja. Od cveća su najzastupljeniji irisi, narcisi, božuri, suncokreti, ruže i livadsko cveće. Na prelazu vrta nalazi se drvo paulovinija i grmovi lavande u kombinaciji sa narandžastim azalejama. Drugi deo krasi asimetrija, jezerce sa ribama, japanski most sa visterijom, žalosne vrbe i bambusi.

Vrt Ninfa
Udaljen svega 70 km od Rima, Vrt Ninfa koji se prostire na površini od 105 hektara, sigurno je jedan od najromantičnijih na svetu.
Krasi ga 1.300 različitih biljaka, uključujući i retke vrste iz Brazila, Irana i Severne Afrike.
Osnovala ga je Engleskinja Ejda Vilbraham, dok je Kaetani, muzičar i štićenik mađarskog kompozitora Franca Lista, osmislio potočiće i vodopade, stvorivši tako božanstvene melodije bašte.

Kaetanijeva supruga, Margerit Čapin obogatila je baštu ružama, irisima, petunijama i bambusima. Banane, američki ljiljani i japanski javor takođe se mogu videti pored ruža koje su obgrlile 21 metar visok čempres.
Vrt je od aprila do novembra prepun cveća.

Ako ste u mogućnosti, obavezno ga posetite.
Izvor:.novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

Longlit Lavirint je najduži na svetu!

Longleat Hedge Maze (Longlit lavirint) se nalazi u bašti oko dvorca Longleat u Engleskoj, koji se nalazi u blizini sela Horningšam odnosno blizu grada Varminster. 

Untitled-1_620x0Ovo je najduži lavirint ( od žive ograde) na svetu! Dizajniran je i napravljen još 1975 . godine.

Untitled-4Dužina lavirinta odnosno hodnika je dužine 2,72 kilometara, dok je visna zidova od žive ograde oko 2.5 metra. Takođe ovaj ogormni lavirint se prostire na površini od oko 1,5 hektara zemljišta, a sastoji se od 16.000 engleskih tisa.

Sa ovim brojkama ovo je najduži lavirint na svetu.

Kolika je veličina ovog lavirinta govori i to da je za orezivanje ove žive ograde potrebno skoro više od mesec dana! A orezivanje ograde obavlja se na svakih 6 meseci!

Untitled-3Lavirint u Longlitu ima nekoliko ćorsokaka, dok su na nekoliko mesta postavljeni mali mostovi kako bi posetioci mogli lakše da vide gde se nalaze, a tu je i središnji deo u kojem se nalazi mali toranj.

Nemojte da vas zavaraju ove slike i da vam se ovaj lavirint čini tako malim.

Untitled-2Uzbudljiva šetnja najdužim lavirintom sveta Longlitom može potrajati i do sat i po vremana lutanja.

Naravno u današnje vreme uz GPS uređaj ili Google maps uređaje mnogi su „varali“ u lavirintu, a i u slučaju da zalutate uvek su tu putokazi.

Ipak mislimo da je avanturu mnogo lepše „okusiti“ onako na običan i fer način zar ne?

Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

NAUČI ME KAKO DA ZAŠTITIM VRT…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Zaštita biljaka bez hemije

Bio-vrtlarstvo je za mnoge izlaz iz vrtloga sumnji izazvanih upotrebom hemijskih sredstava.

ne-otrovuPotpunim prestankom upotrebe hemijskih sredstava poboljšavaju se zemljište i plodovi. Sredstva potrebna za zaštitu ugroženih biljaka u vrtu možete sami pripremiti od bilja, koje većinom sami uzgajate ili mogu da se nađu u prirodi.
Za domaća sredstva za prskanje i đubrenje potrebne su sledeće biljke: kopriva, preslica, gavez, pelin, vratić u cvetu, rabarbara i razno drugo bilje kao što su valerijana (odoljen), luk i beli luk, list paradajza, kamilica, hajdučka trava.

Kopriva je lekovita biljka, a osim mineralnih materija sadrži i kiseonik. Sredstva za prskanje od koprive koriste se za uništavanje mnogobrojnih lisnih vaši, a istovremeno jača biljke, poboljšava im otpornost i đubri ih. Tečno đubrivo od kopriva posebno se preporučuje za lisnato povrće zbog kiseonika, a sadrži niz mineralnih materija.
Gavez sadrži gvožđe, kalijum, kalcijum, fosfor mangan, pa i B-vitamine, te se od njegovih listova i stabljike može napraviti odlično đubrivo koje jača biljke i obogaćuje ih mineralima.
Sredstvo za prskanje od pelina koristi se protiv lisnih vaši, rđe na ribizlima, grinja na kupinama, protiv gusenica i mrava.
Preslica se koristi protiv biljnih bolesti, kao što je plesan, protiv raznih vrsta grinja i crvenog pauka.
Sredstvo za prskanje od vratića u cvetu deluje protiv štetočina na vrtnim jagodama, protiv grinja na kupinama, štetočina na malini, protiv lisnog moljca, rđe na biljkama i plesni.
Sredstvo od listova paradajza koristi se za prskanje kupusnjača od leptira kupusara, a deluje i protiv drugih leptira i gusenica.
Čaj od cveta valerijane deluje kao odlično đubrivo za povrće sa plodovima, vrtne jagode i cvetne biljke, jača biljke, a istovremeno je i odličan dodatak kompostu. Koristi se i za pravljenje aktivatora za kompost.
Sredstvo za prskanje od listova rabarbare deluje protiv moljaca koji napadaju praziluk i nagrizaju mu listove.
Sredstva za prskanje od luka i belog luka koriste se kada se pojave grinje i plesni, npr. na paradajzu, kao i u slučaju da lišće krompira postane smeđe.

Od kuvanih ljuski crvenog luka može se dobiti i sredstvo za prskanje protiv insekata.

_____________________________________________________________________________________________________

Kopriva za zaštitu biljaka u bio-vrtu

priprema-đubriva-od-kopriveU bio-vrtlarstavu kopriva je jedna od najvažnijih biljaka jer ima jako široku primenu, a najviše se koristi za jačanje otpornosti biljaka, kao sredstvo za prskanje protiv štetočina i tekuće đubrivo za biljke.
Kopriva kao tekuće đubrivo za biljke deluje uravnotežujuće i lekovito, podstiče rast i stvaranje hlorofila, i privlači gliste u vrt. Koprivino đubrivo je bogato kiseonikom, a ne vole ga jedino pasulj, grašak, luk i beli luk.
Sredstvo za prskanje protiv lisnih vaši
Sastojci:
– 1 kilogram sveže koprive, ubrane pre nego što procveta
– 10 litara kišnice ili odstajale vode
Kopriva se pomeša s kišnicom u posudi i ostavi da odstoji 12-24 sata – ne duže jer se gube „žareće“ materije koprive. Ova smesa se koristi nerazređena i deluje protiv lisnih vaši.
Ne prskajte u vetrovititim danima – da ne uništite i korisne insekte u vašem vrtu.
Ova smesa ima ograničeno delovanje (ne deluje dugo kao herbicidi) i preporučuje se da se, u slučaju najezde, biljke prskaju zaredom nekoliko dana.
Tekuće đubrivo od koprive I
Koristi se kao sredstvo za prskanje ili zalivanje, za odbranu od štetočinja i jačanje otpornosti biljaka.
Sastojci:
– 1 kilogram sveže ili 200 grama suve koprive, ubrane pre nego što procveta
– 10 litara kišnice ili odstajale vode
Kopriva se pomeša s kišnicom u posudi i ostavi da odstoji 3-4 dana. Posle 3-4 dana, smesa počinje da fermentiše na suncu i tada se koristi kao sredstvo za prskanje, razređena u razmeri 1:50.
Kao đubrivo za zalivanje koristi se razređeno u razmeri 1:10. Pazite da zalivate na tlo u području biljaka, a ne po zelenim delovima biljaka.
Tekuće đubrivo od koprive II
Postupak je isti kao i kod prvog recepta za koprivino tekuće đubrivo, ali se ostavi duže u posudi – spreman je za upotrebu kad poprimi tamnu boju i prestane da peni, a to je otprilike za 1,5 – 3 nedelje. Ta hranjiva smesa, ako je imate u većim količinama, koristi se do kraja vrtlarske godine. Razređuje se u razmeri 1:10, ili ako je napravljena „jača“ smesa, s više aktivnih sastojaka, u razmeri 1:20. Eventualni ostatak na kraju godine može se dodati u kompost.
Za izradu đubriva koristite plastične ili kamene posude, nikako metalne, jer prilikom vrenja može doći do neželjenih hemijskih reakcija đubriva s metalom.
Posudu nemojte puniti do vrha, ostavite malo slobodnog prostora zbog toga što đubrivo prilikom vrenja zapeni. Na vrh posude obavezno stavite nekakvu mrežu ili rešetku da biste sprečili da u posudu upadnu ptice ili druge životinje.

Izvor: srbel.net

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

BOSILJAK – DELOTVORAN I BOŽANSKI MOĆAN…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________

Lekovita priroda – bosiljak se koristi protiv kašlja, bubrežnih bolesti, glavobolje i depresije, kod prehlada, upale ušiju i bubne opne, ali i kao okrepljujuće sredstvo.

16 (2)_310x186Grmoliki bosiljak (Ocimum basilicum) karakterističnog mirisa, predstavlja začinsku, lekovitu i „svetu“ biljku, koja u mnogim religijama ima posebnu važnost. Poreklom je iz Indije, a u Evropu su je u 12. veku doneli monasi.

Pravoslavna crkva, hinduisti i mnogi drugi narodi, bosiljku pripisuju božansku moć. Postoji verovanje da se na krštenju nikad niko ne prehladi, bez obzira na doba godine, jer ova biljka poseduje snažno antizapaljensko dejstvo.

Zapisi pokazuju da su za nju znali još u drevnom Egiptu. Reč bosiljak dolazi od grčke reči bazilikon što znači kraljevski ili poštovanje starih kultura prema njegovom postojanju. Rimljani su ga poistovećivali sa ljubavlju i odanošću, i verovali su da će muškarac zauvek voleti ženu od koje dobije grančicu bosiljka, dok su ga u Indiji negovali kao simbol dobrodošlice.

16dKao začin bosiljak daje ukus jelima, poboljšava varenje teške hrane i čuva je od kvarenja. Kulinari ga preporučuju kao dodatak jelima od krompira, kukuruza, karfiola i plavog patlidžana. U mediteranskoj kuhinji predstavlja sastavni deo sosova i preliva za jela sa testeninom. Sušeni bosiljak ima jači ukus od svežeg, pa ga treba dodavati u variva i razna druga jela od povrća, kao što je grašak i pasulj, ali i u salate i namaze.

Tradicionalna medicina takođe ceni lekovita svojstva bosiljka. Koristi se protiv kašlja, bubrežnih bolesti, glavobolje i depresije, a u vidu čaja za ublažavanje menstrualnih tegoba. Sok od lišća koristi se protiv prehlada, upale ušiju i bubne opne, ali i kao okrepljujuće sredstvo. Delotvoran je i kod upala mokraćnih puteva, za uklanjanje nesanice i ublažavanje nervoze, podsticanje apetita.

Čaj od bosiljka svakako bi trebalo da piju dojilje, jer pospešuje stvaranje mleka. Sprema se tako što se listovi osušene biljke preliju ključalom vodom i ostave da odstoje deset minuta. Ovaj napitak može da se pije svaki dan, ali posle osam dana trebalo bi napraviti dvonedeljnu pauzu.

16 (3)Istraživanja zvanične medicine pokazala su da se svežim bosiljkom uspešno leče bolni otečeni zglobovi, a pre svega oni zahvaćeni artritisom. Stručnjaci tvrde da listovi ove biljke slično deluju kao diklofenak tablete. Eugenol koji bosiljku daje prepoznatljivu aromu, a ima ga najviše u azijskoj vrsti, ključni je sastojak koji deluje protivupalno.
Zbog sedativnog dejstva, jedino se ne preporučuje trudnicama u početku trudnoće, kao ni bebama mlađim od šest meseci.

16 (1)SNAŽAN ANTIOKSIDANS
Bosiljak ima snažna antioksidansna svojstva, koja štite organizam od oštećenja nastalih delovanjem slobodnih radikala. Istovremeno, sprečavaju starenje ćelija i nastanak pojedinih vrsta karcinoma. Beta-karoten koji se u organizmu pretvara u vitamin A predstavlja jedan od ključnih antioksidanasa, jer sprečava oksidaciju holesterola u krvotoku, štiteći na taj način srce i krvne sudove. Bosiljak jača i srčani mišić, delujući preventivno protiv nastanka infarkta.

ETERIČNO ULjE
Slatkasto aromatični listovi bosiljka sadrže zavidne količine eteričnog ulja, tanin saponine i gorke materije. U eteričnom ulju ima estragola, linalola, cineola i drugih antiseptičkih sastojaka koji unuštavaju štetne bakterije u hrani, sprečavajući njihovo razmnožavanje. Zbog ovakvih osobina eterično ulje bosiljka predstavlja izuzetan prirodni konzervans, a koristi se i u farmaceutskoj industriji.

Z. O. Joksović /novosti.rs/vesti/zivot

____________________________________________________________________________________________

ALPSKO RASKOŠNO OGLEDALO…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Jezero Komo

Italijansko jezero Komo je najdublje i po mišljenju mnogih najlepše u Evropi. Slovilo za „italijanski Versaj“. Tu se odmarao i Julije Cezar

29 (1)_620x0UKOLIKO ste istinski ljubitelj putovanja, treba da bar jednom u životu posetite čarobno italijansko jezero Komo, najdublje i po mišljenju mnogih najlepše jezero u Evropi!

Prirodna lepota glečerskog jezera Komo, plavetnilo njegove vode u kojoj se ogledaju vrhovi Alpa, okovani večnim snegom, i luksuzne vile okružene prelepim vrtovima, koje su se kao niska perli prosule po njegovim obalama, zaista nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Zbog njegove nestvarne lepote, bilo da je ona delo prirode ili ljudskih ruku, ovde vlada posebna atmosfera koja od starog Rima do danas neodoljivo privlači vladare, aristokratiju, umetnike i sve ostale sanjare i romantičare ovog sveta. Tokom istorije, mnogi od njih su baš tu nalazili inspiraciju i nadahnuće za svoja najbolja dela.

29 (3)Tu se odmarao Julije Cezar, živeo i stvarao rimski pisac i naučnik Plinije Stariji koji je, inspirisan lepotom ovog mesta, ovde napisao svoje čuveno delo „Upoznavanje prirode“. Francuski pisac Stendal je na obale ovog jezera smestio radnju jednog dela svog romana „Parmski kartuzijanski manastir“, kompozitor Đuzepe Verdi je tu komponovao operu „Travijata“, a Belini „Normu“. Ovo jezero obožavali su i Mocart i List koji je tu komponovao svoju sonatu posvećenu Danteu, „Posle jednog čitanja Dantea“. Lepotama jezera Komo su se istim žarom divili i slavni romanopisci Gistav Flober i Ernest Hemingvej, kao i pesnici Vordsvort, Bajron ili Šeli koji ga je nazvao „najlepšim mestom na svetu, nečim što nadmašuje svo njegovo dotadašnje poimanje lepote“. Nadahnuće za svoja veličanstvena dela na obalama jezera Komo potražio je i Leonardo da Vinči – ovdašnji planinski potoci i vodopadi poslužili su mu kao pozadina za čuvenu sliku „Bogorodica među stenama“.

Jezero Komo je treće po veličini jezero u Italiji i glečerskog je porekla. Obala mu je duga 170 kilometara, a duboko je 410 metara. Od glavnog grada Lombardije, Milana, udaljeno je svega 45 kilometara i zahvaljujući izuzetno blagoj, gotovo mediteranskoj klimi, preko čitave godine privlači putnike iz celog sveta.

Jer, malo je mesta na planeti koja se mogu pohvaliti tako bogatom istorijom i tako velikim brojem savršenih turističkih aduta – pejzažem kao iz bajke, smeštenim u podnožju veličanstvenih Alpa, blagom klimom, slikovitim naseljima, rasutim po njegovim uvalama i obalom načičkanom luksuznim vilama, istinskim graditeljskim remek-delima. Tokom letnje sezone na Romantičnu, ili kako je još zovu Zlatnu obalu jezera Komo – desetak kilometara dugačak delić njegove zapadne obale – sjate se milioni turista iz svih krajeva sveta.

29 (4)To su pre svega ljubitelji istorije i umetnosti, zatim prirode, planinarenja vodenih sportova, ali i oni koje privlači luksuz i glamur. Od polovine devedesetih godina prošlog veka, kada je vilu na jezeru Komo kupio čuveni kreator Đani Versaće, ovde svoj odmor redovno provode pripadnici svetskog džet-seta – od modnih dizajnera Done Karan, Ralfa Lorena, Kelvina Klajna i Oskara de la Rente, preko holivudskih zvezda Dženifer Lopez, Toma Kruza i Džordža Klunija, koji se tu i trajno nastanio, do moćnih biznismena Ričarda Bronsona i kazahstanskog naftnog magnata Murlana Kaparova, pa, naravno, i političara. Ali, jezero Komo može da pruži mnogo više od slučajnog susreta sa slavnom filmskom zvezdom ili najbogatijim čovekom na svetu.

Samo sat vremena vožnje vozom od Milana stiže se u provincijski gradić Komo na obali istoimenog jezera kojeg su osnovali stari Rimljani. Staro jezgro grada sa ostacima drevnog rimskog naselja pretvoreno je u pešačku zonu u kojoj se ljupkošću izdvaja Crkva San Fedele sa malim trgom okruženim savršeno očuvanim srednjovekovnim građevinama, kao i katedrala Duomo podignuta u 15. veku, čije veličanstveno renesansno pročelje predstavlja pravo remek-delo lombardijske umetnosti toga vremena.

Na nekoliko koraka od ovog trga nalazi se i muzej svile, u kome može sve da se nauči o različitim tehnikama obrade svile i istoriji proizvodnje odeće od ovog skupocenog materijala, pošto je od 16. veka do danas gradić Komo centar za obradu svile u Italiji. I baš zahvaljujući bogatstvu stečenom trgovinom i obradom svile, ovaj italijanski gradić je u doba renesanse postao omiljeno mesto za odmor pripadnika milanske aristokratije. Tada je na obali jezera počela izgradnja velelepnih građevina, po uzoru na toskanske palate i vile rimskih patricija.

29U njihovim raskošno uređenim salonima, oslikanim pozlaćenim freskama sastajali su se pripadnici aristokratije, intelektualne elite i umetnici iz cele tadašnje Evrope, pa je tokom 17. i 18. veka Komo uživao reputaciju „italijanskog Versaja“. Graditelji ovih vila i njihovi vlasnici nisu nimalo štedeli ni na uređenju vrtova koji ih i danas okružuju. Sva lepota boja i mirisa klasične italijanske, francuske i engleske pejzažne arhitekture najbolje se može doživeti u proleće i leto kada su u punom cvatu bezbrojni rododendroni, azaleje, magnolije i kamelije. Mnoge od najstarijih vila na jezeru Komo i danas su u vlasništvu potomaka prvobitnih vlasnika.

Neke od njih su pomalo oronule, dok su druge, kao raskošna Vila Deste u mestu Černobio, pretvorene u izuzetno luksuzne hotele namenjene gostima sa veoma dubokim džepovima. Međutim, za obične smrtnike svakodnevno se organizuju turistički obilasci najpoznatijih vila i njihovih vrtova. Najpopularnija je vila Balbiano iz 18. veka, sa čijih se terasastih vrtova pruža savršen pogled na jezero. Nešto dalje, u mestu Tremeco, nalazi se spektakularna palata Karlota, izgrađena 1690. za milanskog markiza Đorđa Klerićija. Okružena je veličanstvenim botaničkim vrtom u kojem raste čak 150 različitih vrsta rododendrona i azaleja. Vrt je ukrašen fontanama i skulpturama čuvenog italijanskog vajara Antonija Konove, a deo vile je pretvoren u muzej u kojem su izloženi raskošni gobleni iz 18. veka.

29 (7)Čak iako nikada niste posetili jezero Komo, moguće je da ste neke od njegovih skrivenih lepota već videli a da toga niste ni svesni. Naime, pošto svedoče o bogatstvu i sjaju prošlih vremena, neke od najlepših vila na jezeru poslednjih godina poslužile su i kao raskošan filmski dekor za pojedine scene velikih holivudskih hitova kakvi su bili „Igraj svoju igru“, „Ratovi zvezda“ i „Kazino rojal“.

Ipak, vile nisu jedina niti najveća turistička atrakcija jezera Komo. Putevi oko jezera su odlični i sva mesta na njegovoj obali lako se mogu obići autobusom, iznajmljenim automobilom, motorom, pa čak i biciklom. Međutim, najlepši utisak o samom jezeru i mestima koja ga okružuju steći ćete ukoliko ga oplovite brodom ili se od mesta do mesta provozate trajektom. Na njegovim obalama smeštena su brojna ljupka ribarska sela koja takođe vredi posetiti. Belađo je, po mišljenju mnogih, najlepše među njima, ali, zbog najezde turista u letnjim mesecima, bezbroj prodavnica suvenira, butika i ekskluzivnih restorana, ovo mestašce izgubilo je svoju autentičnost i danas neodoljivo podseća na Sen Trope na francuskoj Azurnoj obali. Oni koji više vole nešto mirnija turistička odredišta, treba da posete slikovite gradiće Leko, Černobio, Laljo ili Varenu, srednjovekovno seoce sa kamenim kućama i uskim uličicama koje od obale jezera vijugaju ka vrhu planine, gde se nalazi dvorac Vecio i odakle se pruža panoramski pogled na najlepši deo jezera.

29 (5)Postoji međutim i druga, manje elitistička strana jezera Komo. To je njegov severni deo, Alto Lago, u koji turisti ređe zalaze. Ovo je manje naseljen deo jezera u kojem ne možete osetiti duh glamurozne Romantične obale, ali tu, u podnožju planina Brenjano i Lenjone, između gradića Menađo i Gravedona, naići ćete na svu lepotu netaknute prirode. Ovde u miru, okruženi savršenom prirodnom lepotom, možete jedriti, pecati, veslati, planinariti, oprobati se u alpinizmu, ili se, jednostavno opustiti i uživati. U ovom delu jezera Komo svakako vredi ostati nekoliko dana i obavezno posetiti gradić Gravedonu. Prošetajte uskim, kamenom popločanim uličicama ovoga mirnog ribarskog gradića, siđite do obale jezera, prošetajte šarmantnim šetalištem duž njegove obale, skrenite do vrtova renensansne palate Galio i lagano, bez žurbe, nastavite šetnju do crkvice Santa Marija del Tiljo, pravog malog dragulja rimsko-lombardijske arhitekture iz 12. veka. U jednom od malobrojnih restorana u Gravedoni, svakako probajte lokalne kulinarske đakonije. Uživajte u pršutu, njokama od bundeve, palačinkama sa šumskim voćem, ali neizostavno probajte i specijalitet od sušene, usoljene jezerske ribe, začinjene lorberovim listom, koju služe sa kačamakom zapečenim u rerni.

29 (6)Jezero Komo nalazi se na svim listama mesta koje obavezno treba posetiti bar jednom u životu. Pitanje je samo kada tamo treba otići? Da li u aprilu kada se u parku hotela Deste održava izbor najlepšeg oldtajmera među automobilima, ili u letnjim mesecima kada se na šetalištima oko jezera može naleteti na porodicu Bekam, na Breda Pita i Andželinu Džoli sa decom, a o Džordžu Kluniju koji se ovde već sasvim odomaćio da i ne govorimo? Možda je jezero Komo ipak najbolje posetiti zimi, kada slavni i bogati gotovo da i ne dolaze. Možda je zbog umerene klime, zahvaljujući svom specifičnom geografskom položaju, jezero Komo baš tada idealno mesto za odmor. Ali, odgovor na sva ta pitanja je vrlo jednostavan – jezero Komo treba posetiti čim vam se i kad vam se za to pruži prilika.

HRAM POSVEĆEN VOLTU

U gradiću Komo, na obali jezera podignut je i Voltin hram, muzej posvećen jednom od najslavnijih stanovnika ovog mesta Alesandru Volti, slavnom fizičaru po kojem je i oznaka za merenje napona električne struje dobila ime.

Ž. Dulić | novosti.rs

___________________________________________________________________________________________

POŠALJITE GA SV. PETRU…

TAMOiOVDE____________________________________________________________

Pismo Napoleonu vraćeno uz napomenu „proslediti sv. Petru“

napoleon_310x186Iako je umro pre gotovo dva veka, francuskom imperatoru Napoleonu Bonapartu izgleda i dalje stiže pošta.

Da li je reč o kompjuterskoj greški ili o nepoznavanju nacionalne istorije, te francuski Nacionalni institut za statistiku i ekonomske studije (Insee) poslao je nedavno popisni obrazac slavnom francuskom vojskovođi na adresu u Ajaču, na Korzici, a tamošnja pošta je pošiljku vratila uz napomenu: „Umro 1821. Molim, proslediti pismo svetom Petru“.

Neobičan slučaj, koji je ubrzo osvanuo i na internetu, preneo je list „Kors Maten“ koji savetuje institutu da hitno proveri svoje podatke kako ne bi ponovo bio predmet sprdnje na društvenim mrežama.

Insee je barem mogao da pismo adresira na Dom invalida, gde se danas nalazi Napoleonov grob“, zaključuje ne bez šale korzikanski list.

Istine radi, samo nekoliko koraka dalje od broja 3. u ulici Sen Šarl u Ajaču, na koji je pismo poslato, nalazi se muzej Bonaparte, smešten u kući u kojoj je Napoleon rođen i u kojoj su izloženi predmeti i nameštaj koji je pripadao bivšem imperatoru.

Izvor:novosti.rs/Tanjug

__________________________________________________________________________________________

NEGOVANJE KULTA SMOKVE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

NEGOVANJE KULTA SMOKVE NA FESTIVALU U SVINICI

Smokvin list, po biblijskom predanju,  poslužio je Adamu da sakrije svoje polne organe od Evinog pogleda.

“ Koj smo mi?  Što smo mi?  Otkude smo došli?  Kaki izik vrevimo? „

TamoiOVDE-DSC09714Svinica ( zvanični naziv Sviniţa) je selo i jedna od opština županije Mehedinc, u jugozapadnoj Rumuniji. Mesto leži na levoj obali  Dunava, 40 kilometara uzvodno od Oršave, a 62 nizvodno od Stare Moldave, u podnožju planinskog venca Almaž, dela Banatskih planina, koje sa rumunske strane grade Đerdapsku klisuru. Najstarija je ovo naseobina Srba u Rumuniji.Tvrđava Svinica „zapisana“ je 1443. godine na lokalitetu zvanom Starića u blizini poznate tvrđave Tri kule. Sadašnje selo je potpuno iznova izgrađeno  severno, na  lokaciji,  za par kilometara višoj od pređašnje  i naseljeno odmah nakon izgradnje Đerdapske brane 1970. godine. Staro selo u kojem se pre toga živelo, završilo je pod vodama Dunava.

U Svinici danas egzistira manje od 1.200 žitelja, sa najvećim, 89 procentnim udelom Srba  u strukturi stanovništva. Zanimljiv podatak je i to, da su mesni Srbi većim delom „pravoslavci staroverci“, kako ih zovu Rumuni, jer se, kao pripadnici Srpske pravoslavne crkve, drže julijanskog kalendara, dok je rumunska crkva 1923. godine prihvatila Gregorijanski kalendar.

TamoiOvde-DSC09691TIOMeštani  kažu da govore najstarijom varijantom srpskog  „izika“ koju su od predaka naučili i sačuvali. Srpski  jezik se uči u ovdašnjoj lepo uređenoj i prostranoj osnovnoj školi. Nacionalna istorija nije deo školskog programa.

 Danas se i ovde relativno  teško živi. Svega ima, ali ne i dovoljno radnih mesta i naravno,dovolnjo sredstava za normalnu egzistenciju, što za posledicu ima odlazak i konstantno smanjivanje broja stanovnika.  Sva tri rudnika u kojima se nekada radilo su zatvorena. Mladi ljudi odlaze uglavnom iz ekonomskih razloga, u potrazi za poslom i boljim životom u  velike gradove ili druge države. Ovde ostaju stariji, kojima je  jedini stabilan izvor prihoda  penzija. Nekoliko desetina meštana zarađuje od ribolova na Dunavu, dok veliki broj njih veruje,da će napraviti dobar posao sa zasadima smokve i tako stvoriti bolje uslove za život, ne bi li  mladi ljudi ostanli da svoj život žive ovde.

TamoiOvde-DSC09727Da, Svinica je jedno od retkih ili, čak moguće i jedino mesto u Rumuniji koje poseduje velike zasade smokvi.

Jer, ovde smokva-uspeva.

Preko hiljadu stabala ove mediteranske voćke u dobrim godinama “donese” više od deset hiljada “kanti” zrelih i lekovitih plodova. Onaj ko poseduje deset stabala, može da ubere deset kanti po stablu, a to znači, i da dobro oprihoduje.

DSC09711Otuda, smokvi u čast, meštani Svinice, poslednje nedelje meseca avgusta, organizuju tradicionalno manifestaciju “Festival smokve”.

Manifestacija, koja kroz izložbe plodova i proizvoda od smokvi, izvođenja performanasa u nacionalnim kostimima, sportska nadmetanja i umetničke programe domaćeg i gostujućih ansambala, zapravo neguje „kult smokve“.

Ove godine, 31.avgusta, na poziv Nikole Kurića (Nikolae Curici), predsednika opštine Svinica, koji je usledio nakon njegove nedavne posete Boru, na ovoj manifestaciji su učestvovali i predstavnici borskog Društva „Soko“.

Nažalost, jedino u šahovskom takmičenju, jer, zbog nedostatka sredstava za prevoz, nije realizovano dogovoreno i zvaničnim program festivala obznanjeno učešće u kulturno-umetničkom i sportskom programu, što je prilično rastužilo a verovatno i razočaralo organizatore. No, ipak je ovo značajan, prvi korak ka uspostavljanju buduće bolje, plodnije i sa naše strane ozbiljnije shvaćene saradnje.

TamoiOvde-DSC00325No, eto nama, ovde, još jednog nauka. Na primer, kako se od strane predstavnika ove lokalne zajednice neguju tradicionalne vrednosti, ali uvažavaju i poštuju institucije države.

Za ovu priliku samo dva detalja. Ispred svake od državnih institucija ili ustanova, visoko na jarbolu vijori se državna zastava. A potom, činjenica, da su predstavnici vlasti u oficijelnim nastupima tokom manifestacije obavezno preko ramena nosili lentu u bojama državne zastave i koristili isključivo službeni jezik Rumunije, države u kojoj žive.

Primeri za uvažavanje i poštovanje.

„Cine suntem noi? Ce suntem noi?  De unde am venit?  Ce limba vorbim?“

Tekst i foto: Bora*S

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

SMOKVA: MELEM I ZA PSIHU I ZA TELO

Smokva (Ficus carica) je mediteranskim narodima ono što je jabuka kontinentalcima. Ova veoma ukusna i lekovita voćka, poznata vekovima, simbol je života, mira, blagostanja i plodnosti, ali i požude i erotičnosti.

Postoji verovanje da uz pomoć smokve žena može začarati svog ljubavnika. Ova “biblijska” biljka bila je poznata još pre četiri hiljade godina u Mesopotamiji, a preko Krita prenela se do antičke Grčke, gde je postala osnova tradicionalne ishrane. U čemu je tajna ove kruškolike i mesnate, žute, smeđe, ljubičaste ili potpuno tamne egzotične voćke? Smokva je bogat izvor kalcijuma, gvožđa, magnezijuma, kalijuma i vitamina B6, C i beta karotena. Ima nizak sadržaj masnoća i obezbeđuje više vlakana od bilo kog drugog voća i povrća. Sveže kao i suve smokve sadrže puno pektina, topivog vlakna koje može da smanji holesterol u krvi. Sadrži i triptofan koji obezbeđuje dobar san i pomaže mozgu da pravilno iskoristi glukozu, odnosno šećer. Takođe, pospešuje i dobru cirkulaciju. Važan je podatak da u 100 gr sirove smokve ima čak 17,5 miligrama magnezijuma, dok ista količina suvih smokava sadrži trostruko više ovog minerala. A magnezijum je jedan od ključnih činilaca za zaštitu organizma od uticaja stresa i predstavlja pravi melem za ćelije nervnog sistema.

Suve smokve su zbog magnezijuma voćka izbora za ishranu mišića, kvalitet krvnih sudova i nervnih ćelija. Smokva sadrži do 80% vode i blizu 60% prirodnog šećera koji stimuliše mozak da brže razmišlja. Zbog toga su smokve izvrstan izvor energije i ljudima koji ih jedu donose budnost, svežinu i brže reakcije. Jedino dijabetičari ne bi trebalo da jedu suve smokve, jer u njima ima čak 66% šećera.U narodnoj medicini smokva se koristi protiv zatvora, zubobolje, otoka, tumora, kašlja, bradavica, upale grla, čireva.Plodovi se upotrebljavaju sveži, osušeni ili u rakiji. Pečene ili kuvane smokve u mleku stavljaju se na čireve, dok se od prženih i grubo samlevenih smokava priprema kafa, koja se preporučuje plućnim bolesnicima. Smokve i njihov mlečni sok imaju jako antiseptično i dezinfekciono dejstvo. Mlečni sok leči gljivice, bradavice na koži, a omekšava kurije oči i žuljeve. Zbog toga što su dobar izvor kalijuma koriste se i u snižavanju povišenog krvnog pritiska. I na kraju, smokve ne goje, a dovoljno su hranljive, tako da su dobar izbor za svaku dijetu.

LEKOVITI RECEPTI

Kobasice od smokava – Ko ima probleme sa opstipacijom, odnosno zatvorom, treba da samelje pola kilograma smokava i zamesi sa pet grama brašna od listova sene (vrsta biljke). Od testa se zatim prave kobasice, koje se čuvaju u frižideru umotane u foliju, i svakog jutra uzima deo veličine lešnika, koji se jede na prazan želudac.

Sok protiv kurijeg oka – Smokva se otvori i unutrašnjim delom uveče stavi na kritično mesto da prenoći. Ujutru se smokva uklanja, a noga potapa u vruću vodu i skida kurije oko.

Ako je potrebno, postupak treba ponoviti četiri do pet puta.

vesti.krstarica.com

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

SLATKO OD SMOKVI

TAMOiOVDE-DSC09723

TamoiOvde-Foto:Bora*S

 Priprema

 Smokve oprati i svaku oljuštiti od spoljne kore. Pažljivo ih malim nožićem ljuštiti, vodeći računa da ne oštetite unutrašnjost smokve. Svaku smokvu debljom iglom probušiti na 2-3 mesta.

 Pripremljene smokve staviti u lonac sa vodom i kuvati ih dok voda ne proključa. Čim voda počne da ključa, lonac sa smokvama skloniti sa ringle i ostaviti još 1-2 min. da odstoje u vreloj vodi.

 Nabubrele smokve procediti kroz krupnu cediljku. Nikako ih ne gnječiti, već ih ostaviti u cediljku da se sasvim ocede.

 U šerpu staviti šećer, sipati 250 ml vode i kuvati na umereno toploj ringli, da vrije oko 10 min.

 Kad se šećer potpuno rastopi i smesa postane rastegljiva i gusta kao redak med, da sa kašike kaplje u gustim kapljicama, sipati oceđene smokve, varjačom promešati i kuvati još 2-3 min.

 Šerpu skloniti sa ringle i odmah u vruće dodati vanilin šećer i sok od pola limuna.

 Varjačom polako izmešati, da se vanilin šećer i sok od limuna rastope i sjedine sa smokvama.

 Vruće slatko sipati u suve i vruće tegle, predhodno osušene i zagrejane u rerni. U svaku teglu staviti kolut limuna i čvrsto poklopcem zavrnuti i zatvoriti.

Odmah po zatvaranju, vrele tegle okrenuti poklopcem na dole, čime se postiže da se tegla hermetički zatvori, čime se postiže dugotrajnost.

Tako okrenute tegle prekriti nekom debljom tkaninom i ostaviti ih da prenoće i da se potpuno ohlade.

Sutradan tegle okrenuti na svoje postolje i poređati ih na hladno mesto.

 Potrebni sastojci

1,5 kg svežih krupnih smokava, 1 kg šećera, 250 ml vode, 2 kesice vanilin šećera, isceđen sok od pola limuna, 3-4 koluta limuna (u svaku teglu ubaciti po jedan kolut limuna).

sr.wikibooks.org

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

BILJKE „UMEJU“ DA RAČUNAJU…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Matematičari: Biljke „umeju“ da računaju?

Biljke imaju ugrađen sistem za matematičke proračune koji im pomaže da regulišu rezerve hrane noću, tvrde istraživači.

Biljke-500x366Britanski naučnici kažu da su bili “začuđeni” otkrićem sofisticiranih aritmetičkih proračuna u biologiji.

Matematički modeli pokazuju da je nivo skroba koji biljka konzumira tokom noći brižljivo proračunat u procesu u koji su uključene hemikalije lista, kažu istraživači Džon Ines centra u izveštaju objavljenom u e-Life žurnalu.

 Ptice mogu da koriste slične metode za čuvanje nivoa masnoća tokom migracija.

 Naučnici su proučavali biljku Arabidopsis i otkrili da ona tokom noći, kada ne može da koristi energiju sunčeve svetlosti za pretvaranje ugljen dioksida u šećere i skrob, precizno reguliše rezerve hrane kako bi joj potrajale do jutra.

Eksperimenti su pokazali da su proračuni tako precizni, da su sigurno delo aritmetičkog deljenja.

 “One zapravo računaju na prost, hemijski način. To je neverovatno”, kaže profesor Alison Smit.

Naučnici su koristili matematičko modelovanje kako bi istražili kako se proračuni odvijaju u biljci.

Tokom noći, mehanizam unutar lista meri zalihe skroba, a informacija o vremenu dolazi od unutrašnjeg časovnika, sličnog čovekovom.

Istraživači su procenili da se proces odvija posredstvom dve vrste molekula koje su označili sa “S” za skrob i “T” za vreme.

Ako S molekule stimulišu razlaganje skroba, dok T molekule sprečavaju da do toga dođe, onda je stopa konzumiranja skroba podešena u odnosu S i T molekula, odnosno S podeljeno sa T.

Ovo je prvi konkretan primer u biologiji ovako sofisticiranih aritmetičkih proračuna”, kaže profesor Martin Hauard, koji je učestvovao u istraživanju.

Izvor:vestinet.rs

SIMFONIJA PRIRODE, NINFA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________

BOTANIČKA OAZA :NINFA, NAJROMANTIČNIJA BAŠTA NA SVETU!

Aranžmani biljaka iz celog sveta pružaju vrtu sofisticirani ali ipak prirodni izgled, a bašta je dom 1.300 različitih vrsta biljaka uključujući i retke biljke iz Brazila, Irana, Severne Afrike

ninfa-botanicka-basta-italija-romantika-1369817477-317547

Foto: Printscreen

  Retke biljke, začarane ruševine i zvuk vodopada: botanička oaza Ninfa u blizini Rima, rađena u „engleskom stilu“, proglašena je za „najromantičniju baštu na svetu“.

Bašta potiče iz 19. veka kada je aristokratska porodica Kaetani preuzela zemlje koje su vekovima bile napuštene u blizini Ninfe, grada koji je napušten još u srednjem veku.

Grad koji je nekada imao 150 kuća i sedam crkava bio je stajalište za hodočasnike i trgovce na drevnom rimskom putu, ali je uništen građanskim ratom da bi potom postao utočište umetnika.

Ninfa nije samo bašta, ona ima dugu kulturnu istoriju„, rekao je AFP-u Lauro Marčeti, šef Fondacije Rofredo Kaetani koja menadžeriše baštu udaljenu 70 kilometara od Rima.

TamoiOvde-index1

Foto:media1.rs

Kaetanijeva majka, Engleskinja Ejda Vilbraham, osnovala je botaničku baštu.
Kaetani, muzičar i štićenik mađarskog kompozitora Franca Lista, osmislio je potočiće i vodopade stvorivši tako opčinjavajuće melodije bašte.

„Noću na mestu koje zovemo ‘slavujevim’ čuje se pravi koncert ptičjih pesama i vode“, rekao je Marčeti.

Kaetanijeva supruga, Amerikanka Margerit Čapin dodala je bašti ruže, irise, petunije i paviljon bambusa i često je pozivala svoje prijatelje – Virdžiniju Vulg, Tenesi Vilijamsa, Trunapa Kapotija, kao i italijanskog pisca Alberta Moraviju i režisera Pjera Paola Pasolinija.

Mnogi su bili inspirisani ruševnim rimskim mostom, bivšom carinarnicom i vodama punim pastrmke i flore.

Ispod likova carinarnice, gde odrazi vode igraju po zidovima, italijanski pisac Đorđo Basani naposao je svoj poznati roman „Vrt Finci-Kontijevih“.

„Nešto pred smrt vratio se ovde poslednji put. Bio je veoma bolestan i uz težak uzdah mi je rekao: ‘Sada mogu da umrem'“, rekao je Marčeti.

Aranžmani biljaka iz celog sveta pružaju vrtu sofisticirani ali ipak prirodni izgled, a bašta je dom 1.300 različitih vrsta biljaka uključujući i retke biljke iz Brazila, Irana, Severne Afrike. Banane, američki ljiljani i japanski javor takođe se mogu videti pored ruža koje su obgrlile 21 metar visok čempres.

Vrt je između aprila i novembra prepun cveća koje je posadila Lejla, ćerka Rofreda i Margerit Kaetani i slikarka koja je preminula 1977. Lejla je bila poslednja iz loze Kaetanija i Marčetiju je predala vođenje Ninfe i pravila o organskom baštovanstvu.

236525740

foto:svetplus.com

  „Ova bašta je jedno od čuda Italije. Dobro je održavana, prava simfonija prirode i kapaciteta čoveka da kultiviše ovakvo mesto“, rekao je Patrik Henesi, irski ambasador u Rimu.

  Australijski izaslanik Dejvid Riči redovni je gost bašte.
„Volim da sedim, slušam ptičji poj i zvuk vodopada. Bašta je toliko romantična sa vodom, ružama i ruševinama. U Australiji imamo vodene biljke, akacije i eukaliptuse ali ništa slično ovome“.

Kako bi je sačuvali, Fondacija organizuje posete uz vodiča od aprila do novembra i godišnje vrt poseti oko 55.000 posetilaca.
Moramo da poštujemo mir ptica i leptira„, kaže Marčeti.

Baštu je ove godine posetilo, u jednom danu, rekordnih 3.972 posetioca iako se vrt ne reklamira već se do njega dolazi „usmenom“ preporukom.
Od prodaje karata finansiraju se plate petoro baštovana ali su šefovi baste odlučni da vrt ne postaje masovni biznis.

Ninfa nikada neće biti komercijalno mesto ispunjeno limenkama koka-kole, plastičnim kesama i opušcima„, kaže Marčeti.

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=BCYhlu50s0w

Izvor:kurir-info.rs

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

OSTAVLJANJE TRAGOVA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

„Ja  i sve prijatelje smatram tragom, jer da nije tako ne bih se uopšte bavio pisanjem. Čak i pisac ma koliko se pravio skroman, kako ja kažem u jednoj pesmi, osvrćemo se na svoj život drag s tajnom nadom, da smo ostavili trag. Cela stvar i jeste u tome što je pisačka želja primarna da ostavi trag o svom postojanju i o ljudima koji su postojali u vremenu dok je on postojao.“

133946_brana-crncevic-foto-03-fonet_igqBRANISLAV CRNČEVIĆ
(Kovačica, 08.02.1933 — Beograd, 14.04.2011)

Brana Crnčević je bio književnik, aforističar, novinar, scenarista. Rođen je 8. februara 1933. godine u Kovačici. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju karijeru je započeo kao službenik predstavništva zrenjaninske pivare u Novom Sadu, a zatim je usledila novinarsko-urednička faza. Bio je dugogodišnji urednik „Ježa“ i rubrike za kulturu u listu „Duga“. Objavljivao kolumne u raznim listovima i časopisima, među kojima su „NIN“, „Politika“ i „Pečat“.

Prvu knjigu za decu „Bosonogi i nebo“ objavio je 1963. godine, a potom i prvu zbirku aforizama Piši kao što ćutiš.

Na književnu scenu je stupio pod pseudonimom Vinon Rumski i Branislav BIP. Tokom svoje karijere duge bezmalo pola veka, objavio je tridesetak knjiga za decu, romana, priča, televizijskih drama, zbirki pesama i aforizama…

Dobitnik je nagrade „Zmajevih dečijih igara“ za izuzetan stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu 1987. godine.

BIBLIOGRAFIJA:
1963. Bosonogi i nebo;1963. Cipelice od krokodilske kože; 1963. Njen prvi čaj; 1965. Devojka sa tri oca; 1965. Kafanica, sudnica, ludnica; 1965. Piši kao što ćutiš; 1968. Dunavo; 1967 – 1971. Zanati; 1971. Kapetan i lula; 1971, 1981, 1989, 2006. Dnevnik jednog…  1978. Peta strana sveta; 1982. Sibiri; 1982. Emigrant i igra; 1984. Mrav dobra srca; 1985. Snovi bez tumačenja; 1990, 2006. Srpska posla; 1992, 2006. Srpska i hrvatska posla; 1994. Glasnik; 1997. Crni đavo, crveni rep I, II ; 2001. III; 2001. Pesme; 2003. Zaštitnica umetnosti i druge pripovetke; 2005. Zemlja nadimaka; 2006. Knjiga zadušnica; 2006. Obećani svet; 2007. Sedam mokrih majica i drugi zapisi; 2008. Ima da nas nema; 2009. Čuvari pepela; 2010. Šta ima.
Tekst: Aforizmi

Od kako sedim od kako sivim, ne stižem da se molim i kajem,
                                                                               u tvojoj ruci moja živi,
                                                                               u tvome srcu moje traje.
                                                                               . . .
                                                                               Odrobovao sam sve slobode,
                                                                               i bio žrtva mržnje svake,
                                                                               i ne dam da me iz tebe vode,
                                                                               u brodolomce i ludake.
                                                                               . . .
                                                                               A kada počnu košmarne zime,
                                                                               ako se spoji decembar s majem,
                                                                               šapni u sebi moje ime,
                                                                               i ja ću znati da još trajem.

KAD BI MENI DALI

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.
 
Igrali bi, pričali bi nešto,
trčali bi, skakali bi vešto
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali kišobran,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.

Kišilo bi, dok mi koračamo,
pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kišobran
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.

KRIK

U pesme skriven ko u šume,
u lišću reči i travi duše,
ja čekam da i zver razume
u mome grlu krik ugušen.

Kricima mrtvim zvona zvone,
mozak, ko nebo, naoblačen.
Suze mi kao zveri gone
a nemam kome da ih plačem.

I čujem svoje krike nove,
probijaju se kroz sve straže.
Dobro je što ih u grlu love
jer nemam kome krik da kažem.

BRANISLAV, BRANIK DECE
Branislav Crnčević, satiričar i humorista, pisac komedija i tužno-smešnih priča o životu ljudi. Čovek sa tucetom oštrih pera i jezikom koji ne prašta; čovek koji ismeva ludosti odraslih.
  Branislav, branik je dece, stvaralac koji se klanja detinjstvu i ume da ga, u svojim pesmama i pričama, uznese iznad života odraslih. Njima Crnčević traži crno pod noktima, smatrajući da je higijena, čistota čovekove duše, najvažnija u životu. A decu voli, zabavlja ih, zasmejava do suza. Svu decu smestio je u svoju knjigu Bosonogi i nebo.
  Onako velik, onako krupan, onako snažan, onako visok, onako rukat, onako kosat, onako plećat, onako nogat a, u stvari, Mrav dobra srca.
  Brana zna odakle dolazi kiša, gde sve pada kiša, na koga pada kiša, zna čak i kako je kiša stala:
 
A, evo, kako je kiša stala:
Zamislila se: gde bi još pala?
Pa nije znala.

  Kod Crnčevića nema šale, kad su u pitanju odrasli. Ali kod Crnčevića ima šale kada se obraća deci. On ume da se igra, zato ga deca često primaju u igru, a on ume igru da rasplamsa, da je produži, da je zasmeje, da je zavrti, a u centru svake igre je dete-čovek. Njegova pesma Igra počinje predivnim stihovima u slavu ljudskog roda:

Hajde da izaberemo dan.
Hoćete vi da ga izaberete?
Dobro.
Izaberite dan lep da kao čovek u pesmi stoji…

Dragan Lukić: „Moji savremenici“/Izvor:riznicasrpska.net

MRAV DOBRA SRCA
 
Tri miliona i jedan mrav žive, rade i spavaju
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu.
Oni imaju kuće na sprat, na tri, na devet spratova,
oni navijaju budilnike na pet, da bi se na vreme probudili.
Tačno u pet zazvoni milion satova,
tada mravi ustaju, galame, prave zbrku,
oblače se, peru zube u trku,
kada zazvoni šest nema nikoga u gradu;
svi su na radu.
 
Ujutro mravlje starešine po spiskovima prozivaju:
mrav taj i taj.
Mravi se po imenima odazivaju.
Svak mora da kaže: Tu sam! I: zdrav;
kada se javi tri miliona i jedan mrav
tada je spisku kraj.
 
Pri tri dana, tek što se jutro zaplavilo,
mravi se tri puta u grupe prestrojavali
i tri puta se prebrojavali.
Starešine su iz spiskova prozivali:
mrav taj i taj.
Mravi se, po imenima, odazivali.
Kako god okreneš: tri miliona mrava!
I kraj!
Šta je sa jednim mravom? Zar spava!

Sutradan isto, i prekosutra isto,
tri miliona mrava trese glavom:
Tu ima nešto čudno! Tu nešto nije čisto!
 
To zanimljivo postaje,
zašto, i koji mrav nedostaje?
 
Nema mrava koji je najviše pevao i galamio,
on se, zbog nečeg, osamio.
 
Šta mu je? — čude se tri miliona mrava
u mravljem gradu,
ispod velike kruške u hladu.
Šta mu je?
Zašto samuje?
 
Tri dana nije ni reč prozborio,
mravi koji sa posla kući hitaju
njegovu majku pitaju:
Da li se odobrovoljio? Da li je progovorio?
 
Tri dana ništa nije ručao,
sam je po gradu lutao
i zamišljeno ćutao,
ili na stepeništu čučao.
 
Svi se pitaju: Šta mu je?
Šta mu je? Zašto samuje?
 
Sve je u mravljem gradu zbunio.
Mrvicu keksa su mu nudili,
a on se uzjogunio:
nije ni prstom maknuo, niti je taknuo.

A jutros, tek što se dan zaplavio,
neko je bučno prozor otvorio
i mravljem gradu javio:
„Progovorio je! Progovorio!“
 
Zašto je mrav tri dana ćutao?
Što nije ručao?
Što je zamišljen gradom lutao?
I na stepeništu čučao?
 
— Pre kekoliko dana — veli — moj je tata
oterao gladnog cvrčka sa vrata.
I, sada, neću ni da se maknem,
dok ne dovedete cvrčka da sa mnom ruča
neću ništa da taknem!
 
Pa sada
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu,
tri miliona mrava trčka i traži cvrčka.

 LJUTITO MEČE
 
  Mesec obuko čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.

  Dole, u šumi, jedno meče
zamišljeno, već treće veče,
gleda u zvezde.
 
  Meče se ljuti već treći dan
što ga teraju u zimski san
i zamišljeno stalno ćuti.
  Tata se ljuti, mama se ljuti
i svi mu vele:
  Otkad postoje med i pčele,
otkad postoje sunce i veče
nismo videli takvo meče.
 
  „Šta ćeš da radiš“, mama ga pita,
  „kad lišće sasvim, sasvim požuti
  i sneg napada iznad rita?“
  A meče, ćuti.

  „Šta ćeš da radiš“, baka mu veli,
  „kad svet od snega sasvim pobeli?“
 
  Tata se ljuti, mama se ljuti,
  a meče ćuti.
  Odjednom, meče ljutito reklo,
  šta ga je peklo:

  „Neću da spavam, neću, i tačka.
  Zašto ne spavaju zec i mačka?
  I ptica iznad naših glava
  zašto ne spava?“

  A onda tiho, tiho reče:
  „Baš mi je krivo što sam meče.“

  Sad mama ćuti i tata ćuti
i svi su strašno zabrinuti.
Meče se ljuti:

„Uzeću“, kaže, „trotinet,
idem međ decu, među svet.
Neću da spavam. Neću, i tačka.
Što ne spavaju zec i mačka?“
 
Mesec obuko čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.
A jedno meče već treće veče
neće da spava. Gleda u zvezde.

DVA LISTA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________

DVA LISTA

Najdraža moja, jutros sam gledao treptaj svetlosti
između crvenog i žutog lista.
Gledao sam između i iznad njih,
tražeći prostor u koji bih mogao pobeći
i zaboraviti Tebe.

Gledao sam njih, crveni list i žuti list;
svaki je pripadao svom drvetu,
a našli su se tako blizu,
okruženi komadićima neba i
bljeskovima svetlosti.
Kad bi ih pokrenuo vetar,
zamahnuli bi snažno jedan prema drugom.
Video sam jasno – bili su previše blizu
a da ne bi osetili čežnju.

Najdraža moja, gledao sam ih jutros,
žuti list i crveni list.
Kako je čudna njihova sudbina!
Toliko su snažno želeli taj dodir
da su zastali i divlje mahali nošeni vetrom.
Širili su svoje nevidljive ruke i tražili zagrljaj.
Zatim bi se umirili i predahnuli.
U tim se trenucima nad njima sažalilo sunce –
bljesnulo bi neobično, a njihovi bi vrhovi nestali,
stapajući se u belom plamenu.

Najdraža moja, jutros sam video dve čežnje.
Usprotivilo im se prostranstvo
kojeg nisu mogli preći.
Gledao sam crveni list i gledao sam žuti list,
a video sam more beskraja izmedju njih
– ne veće od širine mojega palca.
A ipak, to je more koje će ih
zauvek razdvajati.

A.P.Kezele