POEZIJA MILENINIH BOJA
MILENA PAVLOVIĆ-BARILI, srpska slikarka i pesnikinja, najznačajniji predstavnik nadrealizma u srpskom slikarstvu, rođena je u Požarevcu, na današnji dan, 5.novembra 1909. godine.
Od 1939. živela je u SAD gde je bila ilustrator modnog časopisa „Vog“, scenograf i kostimograf u njujorškim pozorištima.
Umrla je u Njujorku u 36. godini, od posledica pada s konja .
Povodom godišnjice rođenja Milenog, prenosim ovaj izuzetan tekst i par bisernih kapi poezije Milenine.
Bora*S
______________________________________________________________________
„Sve je u Mileninom životu izuzetno, nesvakidašnje – početak, trajanje i kraj. Složen i zanimljiv, egzotičan čak, on teče u različitim socijalnim sredinama, duhovnim i geografskim područjima: u njegovim ogledalima prelama se cela međuratna epoha sa svojim krizama i previranjima. Živopisnošću, on lako može da privuče indiskretni žurnalizam, koji ga razbija u anegdote zaboravljajući, ponekad i kompromitujući njeno delo“, zapisao je u studiji o Mileni Pavlović Barili Miodrag B. Protić, koji je Milenu otkrio i predstavio našoj javnosti.
„Otkrivanje Milene“ inicirano je pismom njene majke Danice Pavlović, kojim je srpskom Savetu za prosvetu i kulturu 1954. godine ponudila na poklon porodičnu kuću u Požarevcu u kojoj se Milena rodila, plus njene crteže i slike. Devet godina pre toga Milena je umrla u Njujorku, o čemu su pisale američka i italijanska štampa, a da to ovde niko sve to vreme nije objavio. Danica je u pismu opisala i ćerkin život, kako bi objasnila šta nudi.
„Zahvaljujući tom pismu (vodio sam u to vreme Odsek za kulturu u republičkom Savetu), našao sam se jednog vetrovitog oktobarskog dana, zajedno sa Momčilom Stevanovićem, Mileninim drugom iz mladosti, u Požarevcu, u njenoj staroj, prizemnoj kući, prepunoj ulja, akvarela, crteža, kartona, knjiga i stvari. Jedan čudan svet se pred nama otvarao, jedan ugašen život tajanstveno nazirao.
U sumornim sobama, bezglasnim i zatamnjenim, akvarijumu bez zlatne ribice, osećalo se prisustvo neke sudbinski neodređene veličine i samoće“, zapisao je Miodrag B. Protić. Memorijalna galerija Milene Pavlović Barili u Požarevcu otvorena je 1962. godine.
Milenini savremenici su ostavili malo tragova na osnovu kojih je bilo moguće rekonstruisati njen život, pa je glavni izvor postalo Daničino pismo. Olivera Janković u monografiji o Mileni ocenjuje da je upravo Danica doprinela formiranju njenog pomalo bajkovitog lika kao čuda od deteta, zatim uspešne slikarke koja je putovala po svetu, družila se sa znamenitim ličnostima iz umetnosti, srećno se udala za jednog Amerikanca i na kraju umrla od posledica pada s konja. Bila je to „slika kakvu je imala ili želela za Milenu“.
ŽIVOTNI PUT: Rođena u Požarevcu 5. novembra 1909. godine, Milena je nakon šest nedelja videla Rim. Veruje se da se njen otac Bruno Barili ubrzo nakon venčanja sa Danicom u požarevačkoj pravoslavnoj crkvi, vratio u Rim, pa je Danica zato otputovala tamo sa njihovom bebom. Brak Bruna i Danice je bio kratak, ali je nakon četiri decenije odvojenog života opet nastavljen. Čini se da ih je spojila Milenina smrt.
Danica Pavlović je bila potomak najstarije Karađorđeve kćeri Save, govorila je nekoliko jezika, studirala je klavir i pevanje na Minhenskom konzervatorijumu, tamo je i upoznala Barilija i „bila očarana njegovom duhovitošću i talentom“, kako mu je mnogo godina kasnije priznala u pismu. Milenin otac bio je kompozitor, napisao je dve opere, pesnik, muzički kritičar velikih listova, pisac nekoliko knjiga.
Biografi ga opisuju kao čoveka velikog duhovnog bogatstva, koji je izgledao kao da je pao iz oblaka, a Rastko Petrović ga smatra poslednjim izdankom velikog boemstva. „Sasvim izuzetni, Milenini roditelji imaju, dakle, u njenom formiranju presudan značaj: njen život teče u rasponu između oca i majke, Požarevca i Rima“, piše Miodrag B. Protić. „Geografski i sadržajno velik, njihovim odvojenim životom je taj raspon i povećan: dva sveta su se na mahove spajala i dopunjavala, na mahove odvajala i sukobljavala. Kada je bila u jednom, osećala je nostalgiju za drugim. Ali tragedija za dete postala je preimućstvo za umetnika. Počela je rano da shvata razlike između zavičaja i Evrope, domaće – malovaroške, i strane – kosmopolitske, urbane kulture. A time i samu sebe.“
Iz Rima se vratila u Požarevac kad joj je bilo osam meseci i, sudeći po sećanjima njene majke, postala čudo od deteta: u trećoj godini crtala je kokoši i piliće a u petoj čitala novine i učila italijanski, u šestoj sa majkom ponovo odlazi u Italiju pa u Nicu gde uči francuski, u Bergamu završava prvi razred osnovne škole, u sedmoj godini piše stihove o smrti („Kad sunce svanjava/Ovaj svet sanak je samo sanak lep/al ja neću da ga dočekam/neću da dočekam na ovom svetu/Ovaj svet sanak je samo sanak lep.„). Drugi razred završava u Rimu na Istituto Italiano Inglese, a naredna dva u Požarevcu u jednoj godini i potom upisuje gimnaziju. U drugom razredu gimnazije odlazi sa majkom u Linc u Mayer Schule gde je njen talenat potvrđen, a zatim u manastiru u Gracu uči nemački.
Danica tvrdi da je Milena tada bila poliglota, a zatim i da je „sa dvanaest godina kao vunderkind primljena u Umetničku školu u Beogradu koju posle četiri godine, 1926, izuzetno završava uporedo sa nastavnim tečajem“. Tada se o njoj i prvi put piše: „Politikin“ izvestilac sa izložbe Umetničke škole naglašava da radovi gospođice Milene Pavlović Barili „padaju u oči“. Diplomirala je na Kraljevskoj umetničkoj školi u Beogradu 1926. godine i iste jeseni je u Minhenu, s majkom, zbog priprema za tamošnju likovnu akademiju. Iduće godine na prijemnom ispitu, profesor Franc fon Štuk njene radove, kao zrele, obeležava kružićima.
Tada, u osamnaestoj, počela je druga polovina Mileninog života.
PATNJA SLIKARSTVA: Pohvale i naklonost minhenskih profesora Mileni će uskoro izgledati bez ikakve stvarne veze sa umetnošću – piše Miodrag B. Protić. Shvatila je da se „ne može naučiti sam stvaralački čin, sopstvena umetnička ličnost, jedno osećanje i shvatanje sveta – talenat. Sa zaključkom da se to jednostavno ima ili nema, napušta Akademiju.“
U intervjuu jednom rimskom časopisu, 1937. godine, izjavila je: „Patnja koju u meni izaziva slikarstvo neopisivo je. Prvi veliki napor koji sam morala učiniti da zaista intimno osetim svoju umetnost bio je napor da se oslobodim konvencionalnih formi koje su mi nametnule pet godina akademskih studija u Nemačkoj u jednom gluvom i reakcionarnom ambijentu.“ U Minhenskoj akademiji je provela samo godinu dana, da bi u Beogradu, 16. decembra 1928. godine u Novinarskom domu na Obilićevom vencu, otvorila samostalnu izložbu sa preko sto radova, a zatim u januaru i u Požarevcu. Kritika je odmah zapaža.
Dragan Aleksić u „Vremenu“ hvali njenu živahnu fantaziju sa smislom za grotesku i čistu liniju, ističući da „svakodnevnim ili romantičnim scenama i ličnostima pušta da te ličnosti provru u njenoj čistoj, pa ipak bizarnoj fantaziji: prolaze Džozefina Beker, Arabljani, Meksikanci, Španci, Persijanci, Kinezi, Japanci, groteskne figure iz 1001 noći, rokokoa, pariskih žigola, profesora, fatalnih žena, igrača, senjorita, Indijanaca i ceo jedan niz pokreta, skupljanja, zanosa, očiju, pogleda, dodira, osmeha“, i zaključuje da je ona „dekorativni talenat, svež, snažan, inventivan“.
Pokušala je da dobije mesto profesora crtanja u Požarevcu, pa u Štipu, Velesu i Tetovu, a odbijena je zato što „nema budžetskih mogućnosti“ i – otišla u Evropu. Prvo u Španiju, svoju davnu želju, a zatim kratko u Pariz pa u London. Tamo je u februaru 1931. godine, u galeriji Bloomsbery, otvorila samostalnu izložbu sa 80 slika. „Vreme“ je prenelo kritike tamošnjih novina po kojima je galerija tri dana bila puna sveta; bila je to jedna od najboljih izložbi jugoslovenskih umetnika u Londonu.
Od te jeseni je u Parizu. Počinje, po rečima Olivere Janković, „naglo osamostaljenje njene umetnosti“; osim nove sredine i umetničkih pojava koje je nudila, verovatno i zbog novog bliskog odnosa sa ocem.
„Njegovo interesovanje za jezik, žar za modernim izrazom i pripadništvo najaktuelnijim tendencijama u poeziji, kao i krug umetnika boema u kojem se sam kretao a u kojem se našla i Milena.“ Bez njegove pomoći, smatra Olivera Janković, ne bi bila moguća ni tako velika izlagačka aktivnost tokom tih prvih godina u Evropi: u aprilu 1932. godine samostalno izlaže u galeriji „Jeune Europe“ u Parizu, pa i u julu i novembru u istoj galeriji sa De Pizisom, De Kirikom, Zadkinom, Kubinom, Tereškovičem, a između te dve, u oktobru, i u Rimu. Prikazi sa ove poslednje objavljeni su u mnogim novinama, a na otvaranju je bio umetnički i mondenski svet.
„Mamo, srce moje milo“, pisala je u Požarevac iz Rima, „ima puno sveta uvek, ali se nije još ništa prodalo. Uzroci su razni, ali uglavnom to je da od mene sad niko nema tri čiste ovde ništa da kupi… Zbog prodaje mi je veoma teško, znam samo to: da ja nisam živa, da bi se ove slike basnoslovno prodavale. Iz poslanstva mi još niko nije došao.
Cela se ljubaznost svodi na to da su mi još pre dva meseca stavili do znanja da preko njih može da mi se pošalje od kuće koliko hoću novaca. To ti nisam javila, jer sam se bila tog puta mnogo naljutila, a nadala se na izložbi da ću da isplivam sama. Pitala sam i molila da mi poslanstvo kupi jednu sliku, tim pre što ih ja ničim nisam do sada uznemiravala. On (službenik) reče da bi bilo dobro da se stanjim i da tražim mesto u Južnoj Srbiji, i da je kupovina lična ministrova stvar…
Ni jedan novinar nije došao jugoslovenski. Meni je dosta svega, a Ti sudi sama kako to izgleda. Što umem tebi da kažem to je da treba raditi na Zapadu, a ne tamo dole. A meni je do guše tog načina našeg. Ne umem da ti kažem koliko sam tužna i koliko mi je žao što tako naši sa mnom rade. Ja sam zdravo skromno bio obučen (ponekad koristi prvo lice muškog roda kao oblik umiljavanja – p.a.), lepo sam izgledao, nisam ništa zbunjen bio, samo sam se vrlo umoran osećao. Sa svima sam pomalo razgovarao i znam da su Talijani ostali oduševljeni i sa mnom. Sveta je bilo vrlo interesantnog. Svi su grabili sa mnom da razgovaraju, bilo je puno fine i mlade gospode, koji su prosto krasili izložbu. Ovo je malo ironično, ali i istina zato što su mi se mnogi udvarali. Ja sam ozbiljan i gord. Ja sam užasno umoran. Sve mi se pred očima ljulja.“ Istog meseca, u drugom pismu, kaže: „A jednako sam gladan. Zasad još uvek se smucamo moj otac i ja sa lirom-dve u džepu.“
ČISTA POEZIJA: Negde u to vreme Milena počinje da piše pesme. „Nešto se dogodilo u životu Milene Pavlović Barili 1934. godine što verovatno nikada neće biti do kraja poznato, a što je prouzrokovalo stanje krize“, piše Olivera Janković. U tekstu objavljenom 1943. godine u „Njusviku“ pod naslovom „Milenini nervi“ pominje se da je 1932. godine, posle 11 godina neprekidnog slikanja, počela da pati od akutne estetske prezasićenosti zbog čega se dve godine nije bavila slikarstvom već je pisala poeziju, kao i da je trpela od „užasne nostalgije i prolazila naizmenično kroz periode neurotičnog i veselog raspoloženja“.
Verovatno se ovo odnosi na period 1934/35, kada je nastao sasvim neznatan broj radova. Milena je napisala 60 pesama na četiri jezika: italijanskom, španskom, francuskom i srpskom. Pisala je da bi izrazila trenutna osećanja, gotovo uvek melanholična.
U februaru 1935. godine izlaže na Drugom nacionalnom kvadrijenalu u Rimu sa italijanskim umetnicima. Otvaranju prisustvuje nekoliko stotina slikara i skulptora iz cele zemlje, ali i Musolini. „Musolini je u našu salu ušao sa svojom pratnjom ministara i akademika. Slike nije mnogo gledao. Opo (predsednik izložbe) je redom imena svih slikara kazivao, a Musolini je išao dalje. Kada je Opo rekao: Signorina Barili, Musolini je stao i pitao: Shi, la figilia di Barilli? Shi e? Ja izađoh malo bliže, a on me zapita koje su moje stvari, a ja pokazah rukom, a on ostade nekoliko trenutaka gledajući mene i sve se više smešeći. Skoro sve novine koje su pisale o njegovoj poseti donele su ovo o meni.“
Godinu i po dana u Požarevcu, a zatim samostalna izložba u Rimu, pa u Parizu. Majci piše: „Ja sam u stvari zadovoljna. Ponekad me uhvati grozna kriza, ali vidim da ipak grešim i da stvari u životu idu drugim načinom nego što čovek želi i očekuje, ali možda ipak na isti cilj stignu.“ O uspehu izložbe govori i naša štampa. Izveštač „Vremena“ tvrdi da je o izložbi razgovarao sa Bretonom i da je ovaj Milenino slikarstvo doživeo blisko ideologiji nadrealizma, da Žan Kokto nije skrivao oduševljenje, da je Pol Valeri na izložbi bio čitav sat hvaleći naročito Devojku sa lepezom pošto je, po njegovom mišljenju, sadržavala najviše onoga što sadrže sve Milenine slike – čiste poezije, da je Andre Lot rekao kako čista poezija i potpuno lični izraz u njenim slikama podsećaju na nadrealizam.
Zatim učestvuje na prvoj i na drugoj izložbi nadrealističke grupe „Nove snage“ u Parizu, i u izložbi sa jugoslovenskim umetnicima iz Pariza koja je zatim preneta u Hag, i – odlazi za Njujork. „Noseći nešto nomadsko u sebi, Milena je odjednom htela preko okeana, da vidi neku izložbu“, napisao je Miodrag B. Protić, a Danica se sećala da je Milena „prodajom slike koju je kupio Sibe Miličić zaokruglila sumu, sa kojom je uzela kartu na jednom malom francuskom brodu i tako u septembru 1939. godine krenula za Ameriku u nameri da se vrati u Požarevac, da uzme svoju majku i da obe opet krenu za Pariz. Izbija rat i ona nije mogla natrag.“ Reč je o Anđelima, slici koja je izlagana u Hagu. Pakujući se za Ameriku, Milena je zamolila Sibu Miličića koji je tada radio u našoj ambasadi u Hagu da joj pošalje tu sliku, njemu je to bilo nemoguće zato što je već bila spakovana sa ostalim izlaganim radovima, pa je predložio da je otkupi.
Majci piše već sa broda: „Stigla sam. Sada je dva sata ujutru. Prve misli i reči otkako je lađa pristala šaljem Tebi… Ništa ne umem da se radujem, valjda što sam sasvim otrovana i smrvljena ovim kratkim vestima o ratu.“
AMERIČKI DANI: Milena je u Americi provela poslednjih šest godina života. Saživljavanje sa novom sredinom joj je bilo teško, neprestano je mislila na svoju zemlju i Evropu u kojoj je počinjao rat. „Mile, zlatno mile moje, da znaš koliko mislim na tebe i kako sam celom dušom pored tebe, uvek u crvenoj sobi, u onim lepim foteljama, u kojima sedimo, u avliji našoj, svud. Vidim i Božu i sve one koji ulaze i izlaze. I Liliku i Vidru. Vidim vas kad čitate Pravdu i kad te svi pitaju za mene i kad čekate Novosti i poštara.“ Prvo vreme je stanovala u zapadnom delu grada blizu železničke stanice, u nekoj kući sa sobama za izdavanje, popularnoj među jugoslovenskim emigrantima.
„Malo niže od ulice je kafana i tu se hranimo, pozadi ima mala baštica. Kelnerice su Talijanke iz Pijemonta, gazda iz Novog Pazara, a njegova žena Francuskinja. Dolaze raznorazni gosti.“ Jednog dana došao je bračni par Ekstrom, suvlasnici umetničke galerije „Kordije-Ekstrom“ u Njujorku i Parizu, sprijateljili su se, i posle izvesnog vremena pomogli Mileni da se preseli u bezbedniji i lepši kraj grada, u istočni Menhetn, u hotel koji se danas zove „Henri IV“. Družili su se gotovo svakodnevno.
Uz nostalgiju, Milenu muče i oskudica i zdravlje. Sudeći po pismima majci, u januaru 1940. godine imala je srčani udar. Smatra se da je od ranog detinjstva imala bolesno srce. Na primer, razbolela se u Minhenu, čim je napustila Akademiju, pa se i zadržala tamo u jednoj klinici. Zatim je, u Španiji morala na operaciju apscesa, kao posledice trbušnog tifusa i gnojnog zapaljenja na kičmi od čega je pre toga bolovala. U Parizu nova operacija zbog iste bolesti. Iako je morala da miruje, tamo živi boemski neuredno, izlažući se oskudicama svake vrste uz velike fizičke i duhovne napore. Najnovije tegobe majci predstavlja kao posledicu prevelikog pijenja kafe.
Loše raspoloženje prekinula je ponuda da ilustruje korice za martovski broj časopisa „Vogue“. Majci piše da su joj „oči ispale radeći, oni mi posle platili, ali neće da štampaju jer nije došla moda. Zatim su mi dali jednu stranu unutra, cipele i rukavice i šešir, jedna bluza i šal; danas su je uzeli, kažu mi da je osobita, ali evo kako radim: dobih je u prošli ponedeljak, danas je ponedeljak opet – od četvrtka prošlog nisam iz kuće izašla, ne mogu, nemam kad za oblačenje.“
Da bi opstala, Milena prihvata porudžbine za slikanje portreta, komercijalni dizajn, i slikanje naslovnih strana modnih časopisa. Osim za „Vogue“, radi naslovne strane za „Town and country“, reklamne ilustracije proizvoda tekstilnih firmi Textron Inc, Hanes Hosiery. Radila je i neku vrstu inscenacije za modne artikle najvećih robnih kuća u Njujorku: „Bonwit Teller“, „Lord and Teylor“, „Saks Fifth Avenue“, dizajn za parfem i kolonjsku vodu firme „Mary Dunhil“ i za kozmetičke preparate kuće „Revlon“, kao i ilustracije ženske odeće – večernje haljine, kreacije Germaine Monteil, ili obuće – modeli Palter de Liso…
Već marta 1940. godine, uprkos bolesti, nemaštini i neprilagođenosti, imala je prvu izložbu i to u galeriji „Julijan Levi“ u kojoj su se održavale izložbe nadrealista. Kritike su bile brojne, izuzetno pozitivne. Rozamund Frost, istoričarka umetnosti i Milenina prijateljica, ocenjuje da bi „ovo slikarstvo, daleko više dekorativno nego Dalijevo, trebalo da svojom ženstvenom, melanholičnom privlačnošću postigne uspeh ravan njegovom“.
Milena javlja majci: „Ja sad imam koliko mi je potrebno za život. Julijan Levi kaže da ne očajavam, da ni Dali ni de Kiriko za prvu izložbu nisu nijednu sliku prodali, a obojica su njegovi slikari. On bi hteo da me lansira kao mondenskog portretistu, da pravim dva-tri na godinu za 3000 dolara.“ Milena je tek nakon druge izložbe, 1943. godine, u sedištu Organizacije za zajedničku pomoć američkih prijatelja jugoslovenskim zarobljenicima u logorima Italije i Nemačke, imala utisak da je uspela.
Smatra se da je najveći Milenin uspeh u dizajnu bio kostim za balet Sebastijan Đan Karla Menotija, premijerno prikazan 1944. godine, italijanskog kompozitora s kojim se sprijateljila radeći njegov portret. „Izuzetno efektni Milenini kostimi nisu suptilno elegantni, ali su puni svežine i već na prvi pogled deluju efektno, puni su maštovitosti i smelosti“, napisao je kritičar „Herald tribjuna“. Posle ovog velikog uspeha ponuđeno joj je da uradi kostime za balet po Šekspirovom Snu letnje noći, pa je vrlo moguće da bi se njena karijera razvijala u tom pravcu, da nije umrla.
O Robertu Tomasu Astoru Goslenu, oficiru avijacije za vreme rata, za koga se udala krajem 1943. godine, malo se zna. Ocu je tek sledeće godine javila da se udala „za jednog simpatičnog mladića, Amerikanca koji je tada bio vojnik… Do juče je bio ovde sa mnom. Sada je otišao da pronađe neko zaposlenje. “ Šta ju je privuklo njemu, zašto se baš za njega udala, da li zato što je Danica želela da njena ćerka ne ostane baba-devojka, ne zna se. Kako bilo, izgleda da je sa Grosmanom bila srećna.
KRAJ: Milena Pavlović Barili umrla je 6. marta 1945. godine od srčanog udara u Njujorku. U karti koju je Bruno Barili uputio 1947. godine iz Rima svojoj supruzi u Požarevac, opisao je poslednje dane njihove ćerke: „Milena i njen muž bili su zajedno na konju – padala je kiša, put je bio asfaltiran (u okolini Njujorka), konj se okliznuo, Milenina uzengija je pukla. Naša kći je sa krikom pala preko glave konja… Milena je bila pet meseci u gipsu, nepokretna, od pojasa do vrata… Prvih dana 1945, mogla je da se obuče, da hoda, došla je u Njujork.
Sa Goslenom je našla jednu kuću – izgleda da se dobro osećala, činilo se da je sasvim ozdravila.“ Đan Karlu Menotiju, koji ju je video dva dana pre njene smrti, „izgledala je dobrog zdravlja i savršeno srećna. Ona i njen muž gospodin Goslen su upravo iznajmili nov stan i bili su veoma zadovoljni i veoma zauzeti sređujući ga. Imao sam s njom jedan dugačak razgovor i video jednu sliku koju je trebalo da dovrši: jedna monahinja sa ožiljkom na otvorenim rukama i srcem koje gori na grudima. Dva dana kasnije ona je dobila zaduženje da napravi kostime za jedno veoma važno izvođenje u pozorištu Guild.
Uveče je izašla u jedan restoran sa svojim mužem da proslavi ugovor i legla veoma kasno. San će je blago odneti. Pogrebni ceremonijal koji su obavili njeni mnogobrojni odani prijatelji vršen je u jednoj srpskoj pravoslavnoj crkvi. Kralj Petar je poslao telegram saučešća iz Londona. I sav taj svet umetnika, među kojima je bila poštovana i obožavana, oplakivao je njenu smrt.“
Vest o Mileninoj smrti i fotografiju objavio je „Njujork tajms“ napominjući da je iznenadna smrt nastupila kao posledica povrede kičme prilikom ranijeg pada s konja. Tu vest prenela je i italijanska štampa. Urnu s Mileninim pepelom doneo je Goslen Brunu Bariliju u Rim. „Milena počiva na jednom divnom mestu, na groblju u blizini kapije svetog Pavla, prepunom velikih uspomena na pesnike, umetnike, na ljude koji su došli iz čitavog sveta i sada počivaju tu, pored nje“, javio je Bruno svojoj supruzi u Požarevac. Početkom sedamdesetih godina, pri prolasku kroz Beograd na putu za Rumuniju, Goslen je posetio Muzej savremene umetnosti.
„Pošto je u postavci video Milenine slike, potresen, zatražio je razgovor sa upravnikom“, zapisao je Miodrag B. Protić. „Tako smo se upoznali. Lep, visok, još mlad – pedesetih godina (bio je dosta mlađi od Milene), u društvu svoje nove žene, Meksikanke. Uzbuđen neočekivanim susretom sa delima svoje pokojne žene, obećao mi je da će Melanholiju (Brodolom) i druge slike za koje sam se interesovao pokloniti Muzeju. Pisao sam o tome i njemu i našoj Ambasadi u Meksiku, ali odgovora nije bilo. Uskoro sam doznao da je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Za retrospektivu u Beogradu krajem 1979. godine njegova ćerka Milena (Milenin kult očuvan je i u novoj Goslenovoj porodici) pozajmila je Portret T.A. Goslena (svog oca), Melanholiju i Autoportret.“
Sonja Ćirić / Vreme br. 966 |9. jul 2009.
***
II
Spalićemo mesec
da upotpunimo noći
da odrešimo snove
da zaustavimo dah.
Onda će Igra
poteći iz naših dlanova suhih života. Ni hitra
Ni spora neće biti
Biće sama
Kao veliki šestar
potpuno uporedna
s mehaničkim ritmom
raspadanja.
SABLAST
Oh, mlade žene u belo odevene,
ovaploćenja čini i potajnog milovanja,
da li ste ikad ljubav videle?
Daleko na horizontu,
pre nego što svane dan, njen bledi lik,
skriven pod zlatnom kosom,
s grudima natopljenim krvlju,
kreće se sporo, sanjareći u skitnji.
Čuvajte se, ne recite mu ništa,
on je stariji nego svet,
skupite svoje skute, sklopite crne rukavice
i vratite se neopažene, sa ugaslim mesecom.
Njujork, juna 1941.
_________________________________________________________________________
44.078333
22.095278
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
Kada pomislite na poeziju koja slavi ljubav, onakvu kakvu bismo svi voleli da imamo, ne možete da se ne setite Nerude. 
Patio sam dok sam pisao ove sonete bez imena, boleli su me i činili tužnim, ali sreća koju osećam dok ti ih nudim je velika kao savana. Kada sam sebi dao ovaj zadatak, znao sam pravac ovih soneta, sa elegantnim diskriminišućim ukusuom, pesnici su se uvek trudili da njihove rime zvuče kao srebro, kristal ili topovska paljba.
TAMOiOVDE 