FAZE RAZVOJA DEČJEG MIŠLJENJA…

tamoiovde-logo

Žan Pijaže 

Tokom 1940-ih i 1950-ih godina XX veka švajcarski psiholog Žan Pijaže je razvio teoriju o razvoju dečjeg mišljenja. Već svojom prvom knjigom Govor i mišljenje deteta, koju je objavio 1923. godine predstavlja novu metodologiju istraživanja ove oblasti, kao i svoju koncepciju kognitivnog razvoja. Danas je Pijaže najpoznatiji po svom istraživanju kognitivnog razvoja dece, a proučavanjem intelektualnog razvoja svoje troje dece stvorio je teoriju koja opisuje faze koje deca prolaze kroz razvoj inteligencije i formalnih misaonih procesa.

Dizajn korica knjige Govor i mišljenje deteta

Žan Pijaže smatra da se beba rađa bez ikakvih znanja, a zatim posmatrajući svet oko sebe postepeno uobličava koherentno razumevanje sveta, koje se neprestano uvećava.

Razvoj dečjeg mišljenja se odvija kroz faze koje su određene uzrasno i imaju nepromenljiv raspored. Iako kod dece mogu da se jave individualne razlike u pogledu ulaska u određenu fazu, generalno postoje uzrasne granice koje su ponekad i indikatori zaostajanja ili posebnog napredovanja.

Faze razvoja dečjeg mišljenja su:

1. Senzomotorna faza traje od rođenja do oko dve godine starosti. U ovoj fazi deca poznaju svet, pre svega kroz čula i motoričke pokrete. Učeći da su predmeti odvojeni i jasni entiteti i da imaju postojanje sopstvenog izvan individualne percepcije, deca su tada u stanju da prilažu imena i reči uz predmete.

2. Preoperacionalna faza traje od dve do sedam godina starosti i karakteriše je razvoj jezika i pojava simboličkih predstava. U ovoj fazi, deca uče kroz igru, ali se još uvek bore sa logikom i uzimaju tačku gledišta drugih ljudi.

3. Faza konkretnih operacija traje od dobi od sedam do oko jedanaest godina. U ovoj fazi pojavljuje se logična misao, ali deca se još uvek bore sa apstraktnim i teorijskim mišljenjem. Deca takođe postaju manje egocentrična i počinju da razmišljaju o tome kako drugi ljudi misle i osećaju.

4. Faza formalnih operacija traje od dvanaeste do šestnaeste godine, a deca postaju mnogo veštija i razvija se apstraktna misao i dedukcija. U ovoj fazi, ona postaju sposobna da vide više potencijalnih rešenja za probleme i da više naučno razmišljaju o svetu koji ih okružuje.       

 Izvor: artnit.net

_______________________________________________________________

ZAŠTO SMO SUJETNI…

tamoiovde-logo

Svi, ponekad, imamo potrebu za potvrdom sopstvene vrednosti. U korenu taštine je nesigurnost, a podjednako je prisutna kod oba pola. Praksa nas uverava da neko za koga svi misle da je sujetan, tu osobinu ne vidi kod sebe.

372434_1Kada biste želeli da pronađete čoveka bez sujete, morali biste svećom da ga tražite. Nakon mnogo vremena, pronašli biste ga. Na pustom ostrvu.

Ali, ne biste zadugo uživali u svom pronalasku. Jer, pre ili kasnije, i kod njega bi se pojavila taština.

Sujeta je osnova svega, govorio je Gistav Flober. I bio je u pravu. Svi je imamo, ali je retko ko prepozna kod sebe. U današnjem društvu koje podstiče takmičenje u svim oblastima, ima je više nego ikad u istoriji. Sagovornik „Života plus“, psihološki savetnik Ivan Ogrizović ističe da se kod svakog od nas koji živimo u savremenom društvu ponekad javi sujeta. I to onda kad želimo da budemo prihvaćeni u cilju potvrđivanja sopstvene vrednosti.

– Sujeta je društveni fenomen jer su za njeno javljanje i održavanje potrebni drugi ljudi. Današnji vrednosni sistem joj posebno pogoduje jer podstiče da se vrednost ljudi meri društvenim uspehom, slavom ili bogatstvom. Sujeta se javlja u situacijama kad nam je potrebna potvrda sopstvene vrednosti. Osoba od drugih očekuje odobravanje, divljenje, čestitke ili čak strahopoštovanje – kaže psiholog.

Bez drugih, dakle, nema ni sujete jer nemamo kome da se dokazujemo. A u njenom korenu je nesigurnost, pa čak i inferiornost, primećuje naš sagovornik. Ona predstavlja manifestaciju slabosti i nemoći jer osoba nije u stanju da sagleda realno sebe i oseti zadovoljstvo i unutrašnje smirenje.

– Umesto toga, preduzima ponašanja kojima želi da skrene pažnju na sebe kako bi dobila potvrdu vrednosti. Zbog toga, sujeta lako prerasta u gordost kojom osoba pokušava da ostavi utisak moći. Sa stanovišta razvojne psihologije, sujeta predstavlja infantilno osećanje, jer takva osoba poput malog deteta nije u stanju da pravi razliku između sebe kao bića i svojih postupaka. Sa druge strane, zrela osoba pravi razliku između svog bića i ponašanja, prihvaćenosti i osećanja lične vrednosti, pa je u stanju da umesto ponosa ili sujete doživi osećanje samozadovoljstva i samopoštovanja – ističe Ogrizović.

Zvuči neverovatno, ali praksa nas uverava da neko za koga svi misle da je sujetan, tu osobinu ne vidi kod sebe. Ako mu bliska osoba predoči problem, nastupiće odbrambeno pravdajući se da je neshvaćen, napadnut, pa i glumiti žrtvu protiv koje se urotio ceo svet. Ovakvo ponašanje ne čudi našeg sagovornika koji kaže da je sujetnom čoveku teško da objektivno sagleda sebe.

– Ova osoba oseća da je često ponižena, uvređena, omalovažena, te neretko doživljava ljutnju, mržnju, gnev, zavist. Svaku kritiku tumači zlonamernošću ili zavišću okoline i to čini nesvesno kako bi zaštitila svoje poštovanje. Spolja gledano, mogu biti primetne promene u ponašanju, poput preteranog isticanja uspeha, javnog eksponiranja, privlačenja pažnje, specifičnog izraza lica, gestikulacije, držanja tela. Zato najčešće drugi primete sujetu pre nego sama osoba – naglašava Ogrizović.

Ima i onih koji veruju da sujeta nije loša osobina. Karl Lagerfeld je govorio da je taština najzdravija stvar u životu. Al Paćino nazivao ju je svojim najdražim grehom, a Metju Mekonahej tvrdi da je ona odličan pokretač. I zaista, reklo bi se da nema ničeg lošeg u tome ako nas želja da se dokažemo tera da budemo dobri u poslu ili da činimo plemenita dela. Naš sagovornik, ipak, upozorava da je sujeta loša osobina i vodi u negativnom pravcu razvoja ličnosti čak i kad nas tera na dobra dela.

– Sujetne osobe su preosetljive na kritiku, emocionalno veoma nestabilne i uvredljive jer preterano zavise od mišljenja drugih. Čak i manji pokušaj kritike doživljavaju kao neprijateljstvo i poniženje na koje odgovaraju destruktivnošću ili osvetom. Sujeta može biti pokretač materijalnog uspeha ili nekog drugog postignuća, ali dugoročno ne vodi ničemu jer prolaskom uspeha nastupaju inferiornost i očaj. A kada sujetna osoba čini „dobra dela“, ona to opet radi da bi dobila priznanje okoline. Ukoliko očekivana zahvalnost ili divljenje izostane, može reagovati veoma negativno – kaže Ogrizović.

Mada je Viktor Igo govorio da žena bez sujete nije žena, naš sagovornik kaže da su pripadnici oba pola podložni taštini. Razlikuje se samo povod i ponašanje, pa će tako žena češće ispoljavati sujetu preteranim eksponiranjem svog fizičkog izgleda, a muškarac će isticati položaj, imovinu, snagu i moć. Ali, dobra vest je da se sa sujetom možemo izboriti.

– Treba da sagledamo sebe, prepoznamo i prihvatimo svoje istinske vrednosti. Cilj je postignut kad naše osećanje lične vrednosti zavisi od nas samih, a ne od mišljenja drugih ili prihvatanja autoriteta. Takođe, borba protiv sujete se ostvaruje nevezivanjem za površne, materijalne stvari i slavu, već okretanjem drugim ljudima i razvojem ljubavi u sebi i za druge. Kad čovek nauči da svoj život posmatra iz duhovne perspektive koja podrazumeva da je svako od nas ravnopravan deo sa različitim sposobnostima i ulogama u jednoj velikoj celini, moći će i da prihvati sebe – zaključuje Ogrizović.

GLUMCI, NOVINARI, DOKTORI

Pripadnike nekih profesija, poput glumaca, novinara, lekara, prati glas da su sujetni. Ne bez razloga. Kako primećuje naš sagovornik, pojam usko vezan za sujetu je slavoljublje. Samim tim, pogodno tle za javljanje taštine su sve profesije koje uspeh postižu popularnošću i priznanjem od strane javnosti ili autoriteta. – Problem nastaje ako osoba poistoveti svoju vrednost samo sa uspehom u profesiji. Neko, na primer može da završi medicinu jer ga to zanima, voli da pomaže ljudima, dobar je u tome i oseća se zadovoljnim. Ali, primarni motiv može biti i priznanje i društveni prestiž kako bi osoba imala doživljaj sopstvene važnosti.

Da li je neko zadovoljan ili sujetan, možemo primetiti po ponašanju te osobe – kaže Ivan Ogrizović.

 Izvor: rtvbn.com/Novosti

__________________________________________________________

AUTORITETI I DRUŠTVO…

tamoiovde-logoKoreni samopouzdanja

U prethodnom tekstu pominjali smo roditeljske stilove kao jedan od najvažnijih faktora koji utiču na razvoj samopouzdanja kod osobe. Ovaj faktor, iako najvažniji i najmoćniji, nije jedini „odgovoran“ za razvijeno tj. nerazvijeno samopouzdanje kod odraslih osoba.

girls-60660_640Pored roditeljstva i porodične situacije, postoji još dosta uticaja na razvoj, ne samo samopouzdanja, već i celokupne ličnosti i životnog stila osobe. Pre nego što nastavimo sa analizom psihičkih faktora samopouzdanja, ovde ćemo spomenuti te uticaje, jer su bitni za nastavak priče.

Tokom razvoja ličnosti, dete prolazi kroz svakojake kontekste i ima različita iskustva sa različitim ljudima sa kojima dolazi u kontakt. Kao što znamo, deca od sedme godine polaze u osnovnu školu, a često se roditelji odluče i da ih šalju u vrtić, tj. predškolsko. Ovde dete provodi veliki deo dana, te je logično da su iskustva u ovim kontekstima veoma važna prilikom analize čovekove psihe.

Od načina interakcije i komunikacije sa osobom koja je glavna u vrtiću (vaspitačem) uveliko će zavisiti i kako će sutra dete formirati sliku o autoritetima i načina interakcije sa njima, što je priprema za školski kontekst. U školi se, naravno, susreće sa učiteljima i nastavnicima, osobama koje su u fokusu detetove pažnje prilikom vremena koje tamo provodi. Interakcija sa ovim osobama je za dete veoma važna, jer od toga zavisi i njegova budućnost – ako ima loš odnos sa učiteljem, uglavnom će imati i lošu ocenu.

Ako je učitelj strog ili prestrog (što sada možemo nazvati „autoritarni učiteljski stil“) i zahteva suviše od deteta, za očekivati je da će se dete osetiti kao nedovoljno dobro i kompetentno da ispuni zadatke. Stoga, ono će doživljavati konstantne poraze na školskom planu, a ovo će doprineti da se slika koju ima o sebi još više degradira.

Sada će gledati na sebe kao na „glupana“, što će značajno doprineti da se oseća loše sa sobom, a možda i kao nekog ko „nije za školu“ što će značajno uticati i na izbor životnog puta. Istraživanja su pokazala da je akademski uspeh (visoke ocene u školi, pohvale i nagrade od strane školskih autoriteta, itd.) jedna od veoma važnih odrednica pozitivne slike koju dete, sutrašnji odrastao čovek, ima o sebi. Ova logika se može primeniti i kada se uzmu u obzir i druge oblasti – sport, zanat, igre, itd. Logično je dakle, da će neko ko je odličan đak ili dobar sportista imati generalno veće samopouzdanje nego onaj ko to nije (pogotovo onaj ko je dobar sportista, jer se nekako u detinjstvu sport više ceni od škole).

Dete koje je izloženo stalnim kritikama će se, naravno, osećati vrlo loše – biti kritikovan je samo po sebi neprijatna situacija. Štaviše, ono što se dešava je da dete, kada je konstantno kritikovano od strane autoriteta u njegovom životu, tj. osoba koje su od neke važnosti u njegovom svetu, prisvaja te kritike i počinje da kritikuje samo sebe.

Ovaj proces se u psihološkoj literaturi naziva „introjekcija“ i mi smo o njemu ranije govorili. Za one koji su propustili da pročitaju tekst u kojem se ovaj termin objašnjava i pominje, ili za one koji ne znaju, introjekcijom se naziva proces kojim se nešto što je spolja prisvaja i „ugrađuje“ u našu mentalnu shemu.

Kada govorimo o kriticizmu, dete koje često biva kritikovano introjektuje tu kritiku u svoj mentalni sistem i onda samo sebi postaje kritizer. U psihoanalitičkoj terminologiji, često se dešava da ovaj introjektovani mehanizam postane trajan deo ličnosti osobe, tj. učestvuje u formiranju tzv. super-ega – dela ličnosti koji zadužen za kontrolisanje celokupnog ponašanja i razmišljanja osobe u odnosu na njenu funkcionalnost u društvu i socijalnom kontekstu.

Ovo je uglavnom „socijalni“ deo ličnosti i funkcioniše u sprezi sa socijalnim konvencijama i on se formira na osnovu interakcije deteta sa autoritetima (introjekcije autoriteta su zapravo glavni mehanizam super-ega), njegovih iskustava sa nagrađivanjem i kažnjavanjem i opštim vaspitanjem. Kao takav, on kasnije predstavlja jedan veoma važan deo ličnosti osobe, koji joj omogućava da adekvatno funkcioniše u društvu.

Upravo ovaj deo ličnosti je najviše odgovoran za nivo samopouzdanja koji će se kasnije razviti kod osobe, a odrediće tok razvoja i mogućnost menjanja tog nivoa. Naime, ukoliko se dete susreće  uglavnom sa kritizerskim, strogim, autoritarnim, hladnim i kažnjavajućim osobama, ono će razviti veoma nisko mišljenje o sebi. Isto tako, kasnije će ono samo sebi postati najveći i najstrožiji sudija, onaj koji sputava, ograničava, zabranjuje, vređa i ponižava (samog sebe).

Osobe koje imaju nisko samopouzdanje ustvari stalno u glavi ponavljaju rečenice i izjave drugih ljudi (kritikujućih autoriteta iz detinjstva) kojima sami sebe, narodski rečeno, „ubijaju u pojam“. Iako tih ljudi i kritika više nema, osoba se jednostavno navikla da je uvek nesposobna, da ništa što ona uradi neće valjati – stoga će često samu sebe sputavati u različitim situacijama, ne dozvoljavajući sebi da se izrazi na pravi način. Dakle, osoba sada ne veruje u sebe i ne dozvoljava sebi da veruje. Zaista teška situacija, ali ne i nerešiva – međutim, o tome ćemo u nekom od sledećih tekstova.

Još jedan važan faktor u razvoju optimalnog nivoa samopouzdanja su vršnjaci, tj. prijatelji, „drugari“, svi „saborci“ sa kojima dete provodi vreme u nekoj od vaspitnih ustanova ili sa kojima se druži u slobodno vreme. Deca koja pođu u školu počinju da obraćaju pažnju i shvataju sličnosti i razlike između sebe i ostalih vršnjaka, te počinju da se porede sa njima. Socijalno poređenje ima veliki uticaj na sliku koju dete formira o sebi. Kako ćemo znati šta mislimo o sebi ako ne znamo šta drugi misle o nama? Ovaj princip funkcionisanja je od krucijalne važnosti pogotovo u detinjstvu i adolescenciji, kada se obrazuje socijalna komponenta ličnosti.

Deca su posebno osetljiva na mišljenje drugih o njima i posebno im je važno šta drugi, pogotovo njihovi vršnjaci, misle o njima. Status deteta u bližem i daljem društvu u ovom periodu može imati presudan značaj u kasnijem vrednovanju sebe. U ovom periodu, neke, da ih tako nazovemo, površnije karakteristike se više uzimaju obzir prilikom vrednovanja drugih – izgled, frizura, marka odeće, porodica i socioekonomski status, „blamaže“ tj. neprijatni događaji, nadimci, itd.

Kako kod dece još nije u potpunosti razvijena ta socijalna komponenta i empatičnost, deca nisu često „fina“ jedna prema drugima.  Dešava se, da se neko ismejava samo zbog većeg broja patika ili zbog pramena kose koji štrči van frizure – čak se i dešava da se neko omalovažava zato što nema para da kupi užinu. Ovakve stvari su skoro nezamislive kod odraslih ljudi, ali kod dece su vrlo uobičajene. Ono što je takođe problem je što deca nisu svesna da su takva ponašanja drugih „detinjasta“ i nezrela, pa ih uzimaju veoma ozbiljno.

Ukoliko je neko ismejavan kao mali ili konstantno maltretiran, to će imati značajan uticaj na njegovu ličnost kasnije, pa čak i na izbor celokupnog životnog puta i kvaliteta života. Poznati su slučajevi ljudi koji nose „ožiljke“ iz mlađih dana, kada su bili zlostavljani od strane vršnjaka, koji nose ogromne negativne posledice po život tih ljudi.

Neko nikada ne preboli neke situacije u detinjstvu, te će čitav život pokušavati da „istera pravdu“ ili vrati „milo za drago“ ljudima, ili će se jednostavno osećati loše sa sobom. Nezadovoljstvo sobom je, kao što smo više puta napomenuli, jedno od najtežih stanja u koje čovek može da zapadne, a sigurno je jedno od najzaslužnijih za razvoj ogromnog broja psihičkih teskoba.

Ljudi koji su okruženi velikim brojem prijatelja od kojih imaju podršku, pogotovo u adolescentnom dobu, će kasnije imati generalno više nivoe samopouzdanja. Ovo je logično, jer ako vas neko konstantno podržava i pokazuje veru u vas, čak i ako ste bazično sniženog samopouzdanja, počećete da verujete sami u sebe.

Takođe, ljudima je seksualnost veoma važan aspekt života, kao i slike o sebi, tj. identiteta. Tako, iskustva u seksualnoj sferi i sa suprotnim polom su od velikog značaja za formiranje samopouzdanja. Samopouzdanje koje se naruši negativnim seksualnim iskustvima se ne naruši samo što se tiče budućih seksualnih iskustava, već se negativan efekat „preliva“ i na opštu sliku o sebi.

Svi ovi faktori u većoj ili manjoj meri utiču na formiranje samopouzdanja osobe. Ista situacija neće isto uticati na sve osobe. Mi se razlikujemo i po genetici i po temperamentu, po iskustvima i po načinu opažanja sveta oko sebe, kao i po mnogim drugim faktorima. Stoga, uticaj i posledice nekih od ovih situacija koje smo pominjali nisu univerzalne i to nije zakon i pravilo.

Ono što je ključno da zapazimo, to je da postoji određena tendencija da određene situacije i iskustva imaju specifične posledice po naš psihički razvoj, te da ih moramo uzeti u obzir prilikom bilo kakve psihološke analize ovog i sličnih fenomena.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (3)

Prethodni članak

________________________________________________________________________________________

MOLITVA ZA INTELEKTUALCE…

tamoiovde-logo

Mirko Kovač: Žao mi je onih ljudi koji bi htjeli biti slobodoumni, a po prirodi su svojoj kukavice
28-okttrezor1Žao mi je svih oni intelektualaca koji gledaju na jedno oko,
koji primaju počasti a prave se da im nije do njih.

Žao mi je svih onih neslobodnih ljudi koji strahuju nad svojom egzistencijom, koji su postali robovi sopstvene sudbine.

Žao mi je svih onih nesrećnika koji cijeloga života pribavljaju sebi alibi.

Žao mi je svih onih koji se slijepo drže jednog mjesta, jer nijesu za neko drugo.

Žao mi je intelektualaca koji vjeruju da su miljenici vlasti.

Žao mi je svih poltrona, svih onih koji primaju mito laskavaca.

Molim se za one nesrećne dostavljače da se što prije vrate svome Ja.

Žao mi je svih onih nesrećnika koji tuđe mišljenje saopštavaju kao svoje.

Žao mi je ljudi pohlepnih na vlast, žao mi je svih karijerista, svih materijalista.
Žao mi je svih onih koji vjeruju da znače nešto u očima onih koji ne znače ništa.

Žao mi je koji nemaju snage reći: Ne, kada se ne može kazati: Da!

Žao mi je onih nesretnika koji za slobodoumnost odmah traže nagradu.

Žao mi je svih onih koji ništa ne znaju o istini, i onih koji nikad neće otvoriti oči, nikada izaći iz svog lunarnog vrta.

Žao mi je onih za koje je efemerna slava – vječnost.
Žao mi je onih skorojevića koji sebi pribavljaju maske snobova.

Žao mi je svih onih koji idu na premijere, koji za trpezom žude za prvim mjestima.

Žao mi je svih onih koji zavide drugima, koji su tašti i koji se ne mogu izliječiti od oholosti.
Žao mi je i onih ljudi koji misle da je njihova šutnja principijelnost.

Žao mi je svih onih nesrećnika koji cijelog svog života ne mogu rizikovati,
svih onih slabića koji drhte nad sobom, koji njeguju svoj strah,
svih onih intelektualaca koji se lako odriču svog mišljenja.

Žao mi je svih onih koji žele uspjeti na tuđu štetu.

Žao mi je onih ljudi koji bi htjeli biti slobodoumni, a po prirodi su svojoj kukavice.

Žao mi je svih onih koji mrze ljude sposobnije od sebe.

Molim te, Gospodine, za sve nesretnike koji su sami uzrokom svoje nesreće.

Izvor: filozofskimagazin.wordpress.com

_______________________________________________________________________________

UKRAŠAVANJE PORODIČNOG ALBUMA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Novi trend među nevestama: Uz kume pokazuju gole guze

Vekovne tradicije na venčanjima obogatio je najnoviji fotografski trend koji mnogi još uvek smatraju neprikladnim za ukrašavanje albuma.

slikacitava.php

Foto-trendovi se trenutno izmjenjuju na gotovo dnevnoj bazi.

novi-trend-meu-mladenkama-uz-kume-pokazuju-gole-guze-900x600-20140726-20140701140717-0cee1618327bb998c84434c77027a466Neverovatno popularno fotografisanje hrane i selfieja za Instagram ipak bi mogao zaseniti najnoviji trend koji se zasad naziva ‘Wedding flashing’, prenosi 24sata.hr

Naime, novim nevestama dizanje vela pred oltarom očito više ne predstavlja centralni deo njihovih venčanja.

novi-trend-meu-mladenkama-uz-kume-pokazuju-gole-guze-900x600-20140726-20140701140741-802b77656305e6cf1995af62a2f8c2eaDevojke koje upravo uplovljavaju u bračnu luku, ali i njihove deveruše odlučile su se na korak dalje. I ne, pri tome ne mislimo na nevino podizanje haljine iznad kolena ili pak skidanje podvezice.

One odvažno dižu haljine i bez imalo kompleksa pokazuju svoje više ili manje gole guze.

Šta na kraju reći nego da porodični albumi koji se čuvaju generacijama više nikada neće biti isti.

novi-trend-meu-mladenkama-uz-kume-pokazuju-gole-guze-504x335-20140726-20140701140643-c1be9dfa439cee2864a4cc8b3e164a33

________________________________________________________________________________________________________

 

MOĆ MIŠLJENJA I MOĆ TIŠINE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Manfred Maks Nif – Razvoj po meri čoveka

Odlomak iz  Human Scale Developement, Manfreda Maks Nifa, čuvenog čileanskog ekonomiste i tvorca ekonomije bosih nogu

max-neefOvaj svet je umoran od velikih rešenja. Umoran je od ljudi koji tačno znaju šta je potrebno učiniti. Sit je ljudi koji šetaju s tašnama punim gotovih  rešenja  u potrazi za odgovarajućim problemima.    Snažno verujem da je potrebno da  pokažemo veći respekt za  moć mišljenja i moć tišine.

Ovaj svet ne zahteva ništa posebno da bi se u njemu bilo  i uživalo u veličanstvenoj raznolikosti .  Ali kada kažem biti, mislim postojati , a ne biti ovo ili ono.  To je po meni, najveći lični izazov sa kojim je suočen svako od nas; imati dovoljno hrabrosti i postojati.

S obzirom da smo skupa zabrinuti za ljudsko blagostanje   i zdravlje planete, dozvolite mi da vas podsetim na nekoliko činjenica.

Prvo, živimo na planeti na kojoj su društva sve više povezana ali i međuzavisna u svemu što je dobro i svemu što je loše.  Zapravo, tako je sa svim živim sistemima.  Ipak, zbog   gluposti  kao tipično  ljudske osobine,  mi ne uspevamo da iskoristimo okolnost  povezanosti i međuzavisnosti  da pružimo šansu  solidarnosti da pokaže svoje sinergetske moći u prevazilaženju smrtnih neprilika.  Mi još uvek  favorizujemo ekonomsku efikasnost i pohlepu i  dinamiku političke paranoje.  Ovo održava globalni sistem u kom siromaštvo nastavlja da raste širom sveta a ogroman deo naučnog i tehnološkog  prodora je direktno ili indirektno usmeren ka uništenju  čitave ljudske vrste.

Drugo, više nema smisla govoriti o razvijenim zemljama i zemljama u razvoju, ukoliko ne dodamo još jednu kategoriju; zemlje u podrazvoju ili zemlje u procesu nerazvoja.  Ovo bi bila kategorija za većinu trenutno bogatih zemalja, u kojima se kvalitet života pogoršava alarmirajućom brzinom.  Uzmimo  jedan skorašnji ekstreman primer. Nedavna studija iz oktobra 1989. Godine Majami Heralda pokazuje da  u SAD jedno od petoro dece živi ispod granice siromaštva.  Projekcija upozorava na mogućnost da će taj odnos do 2010. godine porasti na jedan od tri.  A sve to u zemlji u kojoj živi 6% svetske populacije i na koju otpada gotovo 55% ukupne svetske potrošnje energije.

Treće,  tragična okolnost zbog  koje čovečanstvo treba da se stidi i da oseća bol je što smo uspeli da stvorimo svet  u kom većinu siromašnih čine deca i još gore, u kome je većina dece siromašno.  Jedna stvar je izvesna: Ne možemo nastaviti da se pretvaramo da možemo da rešimo neodrživo siromaštvo  primenjujući neodrživ razvoj.

Paradoks je, kako mi se čini, u tome da mi znamo mnogo, verovatno sve što je potrebno da znamo, ali razumemo jako malo.

Dozvolite mi da obrazložim ovaj stav.

Mi smo skloni da poverujemo da jednom kada  smo nešto opisali i zatim objasnili da smo to i razumeli. Ovo je pogrešna pretpostavka jer opisati i objasniti ne znači i razumeti.  Dozvolite mi da vas podsetim  prethodnog primera nikada nećete razumeti ljubav, ukoliko se niste zaljubili.  Ovo važi za svaki živi sistem.  Ne možete pokušavati da razumete nešto čega niste deo.  Stoga, kako možemo razumeti društvo, svet, planetu, biosferu izdvajajući sebe iz njih?

Koliko nas zapravo razume probleme koje mi pokušavamo da rešimo?  Rešavanje problema pripada carstvu znanja i zahteva postupno razmišljanje. U carstvu razumevanja problema postavka i rešenje problema nemaju smisla jer se moramo suočiti sa svim promenama koje  nastaju u nama i oko nas.

 Scenarija  budućnosti

I kakva nam je budućnost?  U ovoj materiji želeo bih da sa vama podelim uvide  mog dragog prijatelja, uvaženog argentinskog ekologa dr Žilberta Galopina, koji je predočio tri moguća scenarija.

Prvi scenario je mogućnost totalnog  ili delimičnog nestanka  ljudske vrste. Najočigledniji način za ovo je nuklearni holokaust koji je, kao što znamo, zasnovan na principu uzajamno garantovanog uništenja  (MAD). Ali pored nuklearnog holokausta postoje i drugi procesi koji mogu da dovedu do ovakvog ishoda;  uništavanje životne sredine,  seča šuma, uništenje genetskog diverziteta, zagađenje mora, jezera i reka, kisele kiše, efekat staklene bašte, uništenje ozonskog omotača i tako dalje.

Drugi scenario je varvarizacija sveta,  novi vidovi  pretvaranja ljudskog roda u varvare.  Karakteristika će biti pojava oaza  enormnog bogastva, odvojenih  utvrđenjima i barikadama od nepreglednih teritorija siromaštva i  patnje.  Interesantno je zapaziti da se ovaj scenario sve češće pojavljuje u delima naučne fantastike tokom poslednje dekade. Vladala bi atmosfera Pobesnelog Maksa  koju su australijanci sjajno prikazali  u filmovima.  Brojni simptomi se već prepoznaju u stavu i ponašanju i stvaranju izolovanih područja za veoma bogate koji ne žele da  čuju, vide ili imaju bilo kakav kontakt sa siromaštvom.  Deo ovog scenarija će biti povratak represivnih režima koji će u saradnji sa bogatim oazama ispostavljati nove namete siromašnima.

Treći scenario je mogućnost velike tranzicije – prelazak sa dominantnog racija slepe ekonomske konkurencije i pohlepe ka raciju zasnovanom na principima deljenja i solidarnosti.  Možemo to  nazvati prelaskom sa uzaajmno garantovanog uništenja na uzajamno garantovanu solidarnost.  Možemo li mi to?  Imamo li sredstva, volju, talenat za izgradnju  uzajamno garantovane solidarnosti?  Možemo li prevazići glupost koja takvu mogućnost drži van domašaja?  Verujem da možemo  i da imamo kapacitet za to.  Ali za sve to nema baš previše vremena.

Mi želimo da promenimo svet, ali smo suočeni sa velikim paradoksom.  U ovom životnom dobu,  došao sam do zaključka da nemam moć da promenim svet ili bilo koji njegov deo.  Imam samo moć da promenim sebe, a fascinantna stvar u vezi sa tim je da ako odlučim da promenim sebe, nikakve policijske snage me ne mogu sprečiti. To je samo moja odluka i ako to hoću, to i mogu.  Poenta je u tome da ako se ja promenim,  može se posledično i u svetu nešto promeniti.  Ali mi se bojimo da promenimo sebe. Uvek je lakše pokušati menjati druge.  Sokratova izreka kaže spoznaj sebe!-  on je znao da ljudi strahuju od spoznavanja sebe. Znamo puno o svojim susedima, a malo o sebi.  Ako jednostavno uspemo da promenimo sebe, nešto fascinantno može da se odigra u svetu.

Nadam se da dolazi dan u kom će svako od nas biti dovoljno hrabar da potpuno iskreno kaže:  Ja jesam, i zato što jesam,  postao sam deo…  Čini mi se da je to dobar pravac kog se valja držati   ukoliko želimo da glupost prestane da nam bude vodilja.

/Manfred Max Neef, Human Scale Development (1991) /

izvor: promenaideja.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________________