TAJNI ŽIVOT DRVEĆA…

tamoiovde-logo
Prijateljstvo

“Ali jedno je bilo jasno: okolne bukve su ga snabdevale rastvorom šećera da bi ga održale u životu. Ponekad se na padina­ma kraj puta može videti drveće međusobno spojeno korenjem, pošto kiša spira zemlju i otkriva podzemnu mrežu.

Foto ilustracija Bora*S

Naučnici su u Harcu ustanovili da je većina isto­vrsnih jedinki u jednoj sastojini zaista spojena u povezan sistem.

Izgleda da je razmena hranljivih materija, pomoć susedu u hitnom slučaju, zapravo pravilo, što je navelo stručnjake na zaključak da su šume superorganizmi, dakle tvorevine slične mravinjaku.

Naravno, takođe bismo mogli da se zapitamo da li možda korenje drveća raste prosto bez razmišljanja i besciljno kroz tlo i uvek se povezuje sa primercima iste vrste kada naiđe na njih.

 Od tog trenutka bi nužno među­sobno razmenjivalo hranljive materije, gradilo navodnu socijalnu zajednicu i pritom bi davanje i uzimanje bilo samo slučajno. Lepu sliku aktivne pomoći zamenilo bi načelo slučajnosti, premda čak i takvi mehanizmi imaju prednost u ekološkom sistemu šume.

Ali priro­da ne funkcioniše tako jednostavno, kako je Masimo Mafei sa Univerziteta u Torinu utvrdio u časopisu Maks Plank foršung (broj 3/2007, str. 65): biljke, prema tome i drveće, vrlo jasno razlikuju svoje korenje od korenja drugih vrsta, pa čak i drugih jedinki sopstvene vrste.

Ali zašto je drvo takvo socijalno biće, zašto deli svoju hranu sa jedinkama iste vrste i tako brižljivo neguje konkurenciju?

Razlozi su isti kao u ljudskom društvu: zajedno je bolje. Jedno stablo nije šuma niti može da stvori lokalno uravnoteženu klimu, pa je prepušteno na milost i nemilost vetru i vremenu.

Nasuprot tome, veliki broj stabala stvara ekosistem koji amortizuje ekstremnu vrućinu i hladnoću, sakuplja veliku količinu vode i proizvodi veoma vlažan vazduh.

U takvom okruženju drveće živi zaštićeno i može dostići duboku starost.

Da bi se to ostvarilo, zajednica se mora očuvati po svaku cenu. Ako bi se sve jedinke brinule samo za sebe, onda mnoge bi ostarile. Stalno sušenje bi stvorilo velike rupe u vrhu krošnji, zbog čega oluje mogu lakše da prodru i obore još više stabala. Letnja žega bi dopirala do šumskog tla i isušila ga. Svi bi trpeli zbog toga.

Zato je za zajednicu svako drvo veoma vredno i zaslužuje da se sačuva što je duže moguće. Iz tog razloga se pomoć pruža čak i bolesnim jedinkama, koje se snabdevaju hranljivim materijama dok im ne bude bolje.

Sledećeg puta se situacija možda može obrnuti, pa stablu pomagaču zatreba pomoć. Debele, srebrnosive bukve koje se tako ponašaju podsećaju me na krdo slonova koje se na isti način stara o svojim članovima, pomaže bolesnima i slabima da stanu na noge, pa krajnje nerado ostavlja čak i mrtve. “


Peter Voleben

Iz knjige Tajni život drveća


 

POHVALA SRPSKOJ MAJCI…

tamoiovde-logo

Isidora Sekulić

Izraz čuvati dete sasvim je poseban izraz našeg jezika i našeg shvatanja stvari. Naša, srpska majka, izabrala je taj izraz mesto čitavog niza pojmova u vezi sa othranjivanjem, nadziravanjem, vaspitanjem, zabavljanjem, razumevanjem, i voljenjem deteta. Kaže naša žena, punih usta, s ozbiljnošću, na primer: Sasvim mlada već sam čuvala dvoje dece. Ili: čuvala sam sina mog kao dete sve do dvadesete njegove godine. Ili: Ćerino dete čuvamo ja i moj starac. Ili: Nema jadniče ni oca, ni majke, pa ga čuvamo.

Lepa je to reč i teška je to reč. Jedna reč dovoljna za deset. Široko osećanje deteta pokazuje taj izraz, široku zajednicu matere sa dušom i pesmom deteta. Podrazumeva se u toj reči da je tako reći mala stvar hraniti i odevati dete, a glavno čuvati ga od opasnosti, pravih i uobraženih. Od ozleda; od zle namere drugih ljudi; od mraka i senki i „kurjaka“ koji tako zagonetnu ulogu imaju u duši detinjoj; od nagona koji se polako dižu; od mašte koja rano buja i tera cveće i korov; od misli koje dete prisvaja čuvajući ih, pogađajući ih, čitajući ih iz novina i knjiga dečijih i drugih.

Čuvati dete, mogao je kao obeležje radnje kazati samo neko duboko čovečan. Jer, nigde više pogrešnih, nepravednih i svirepih udaraca nego kada gde udare dete, i gde se udara po detetu. Dete tako često udari onoga koga voli: i baš onaj koji dete voli hoće često nepromišljeno da udari i po telu i po duši detinjoj. Biva to otuda što ljubav kao takva nije samo vrlina, nego je i strast, i prevraća se ponekad u sebičnost, ljubomoru, gnev.

Svi znate priču o Arapinu koji je, srdit, svom mnogovoljenom konju – koji mu je bio mesto deteta – poželeo da prebije kičmu, i konj je prebio. Koliko puta dete, koliko puta majka kaže tešku neodgovornu reč. Majka dakle ima da čuva dete i od svojih udaraca.

U našem narodu je oduvek težak bio život i državni, i gradski, i seoski, i porodični, i detinji. Zato je i odnos matere i deteta oduvek bio bio mnogo složen, promenljiv, zavisan od svega i svačega. Čovek čoveka uopšte teško shvata i nikad do kraja ne razume. Težnje ljudi se retko kad slažu i sastaju. A istorija odnosa naših baš prema onima koje najviše volimo, prepuna je nesporazuma, sukoba. Istorija odnosa matere i deteta ponajsloženija je. Oni se vole i traže, ali želje njihove tako često idu u raskorak, i teško se vraćaju i sastaju.

Pitanje deteta je ogromno, pitanje detinjstva do krajnosti delikatno. Jer je sve kolebljivo, a sve suviše impulsivno u ono detinje doba kada je mlado biće sposobno za punu sreću, neumorno da bude veselo i ispunjeno poverenjem u svakoga i sve; a, s druge strane, živo osetljivo, nekad stradalno osetljivo za jad nesrećnih ljudi čak i iz knjiga i sa slika.

Naša žena ima retko dobar stav pred tom velikom komplikacijom. Ko je dobro posmatrao najviše zastupljeni tip srpske majke, zna da je ona u odnosu sa decom nešto kratka i uzdržana, ponekad i malo suva. Nije romantična; a kad je, njena romantika je humor, liričan ili ironičan.

Srpska majka ne pravi se mudra kao Salamon, ni čarobna kao vila. Ona staje pred dete skoro tako kao i pred odrasla čoveka. Nije mnogo sklona da se detinji, da izmišlja bajke ili ih prepričava. Ona prepričava svoje selo, svoje detinjstvo, karakteristične pretke i rođake i razne istaknute i originalne ljude i žene. Rano uvlači dete u bitnost rase, u bitnost društva, i u ćudi života. Jednom rečju, nju odlikuju dve naoko sitne odlike, ali koje znače velike kvalitete: čovečnost i ozbiljnost.

Sećam se iz detinjstva jedne majke koja je nekoliko avlija punih dece držala u federaciji divljenja dostojnoj. Deca su zasluge svojih drugova priznavala pošteno, često do suza pošteno; verno su ostajala pri učinjenom izboru igara i vođa; a kad je dolazilo do razmirica, svađala se nekako po „punktovima“, po nekom ustavu. Jedna kolektivna svest je osuđivala velike krivce, i do batina nije nikada dolazilo.

I dan danas se sećam te majke. Ne po nekoj njenoj anđeoskoj dobroti, ili po daru maštanja, ili po lepoti i sreći. Prosto po čovečnosti njenoj, ozbiljnoj čovečnosti njenoj. Njen život hoćete da znate? Evo ga u nekoliko jakih poteza. Jedno joj se dete rodilo, drugo pošlo u školu, treće se razbolelo. Kada je ustao od teške i retke bolesti taj mališan, majka, jednog dana, bez svake patetike, uze četvrto dete s ulice. Našli ga ljudi kod crkvenog zida, kao što se nađe ključ koji ostaje večita tajna: šta je otključavao i zaključavao. Pa su godine prolazile. Jedan sin se oženio, drugi poginuo, jedna kći se uporno opirala svakom vođenju i savetovanju i mnogo grešila. Pa onda, najstariji sin obudove, i doneo materi svoje dete: da ga čuvaš majko. Pa onda, jedna udata kći, ono nahoče, nije nikako htela da da ima dece. A druga je imala decu, ali se nije njima bavila rado. Nekako je mnogo mislila uvek na sebe.

Majka se držala čovečno. Nije se unosila u tuđe živote. Ali je nečim, u sebi konservativnim, ipak upravljala životom i savestima svoje dece i ispravljala te živote i te savesti. Ona kći bez dece, pošto je zakasnila da ima svoju decu, ušla je, naposletku, uz pomajku u društvo za čuvanje tuđe dece. A ona druga kći je doživela da su sva njena deca pristala uz babin sistem i babin pogled na stvari, i, premda su mater svoju voleli, babu su daleko više cenili, iznad matere, a to su i govorila materi. Nije to bilo lako slušati. U poslednje vreme, i ta se majka mnogo trudila u društvu za čuvanje tuđe dece.

Ljudi, progresivni i moderni, stoje danas malo neodlučni prema tipičnim karakterom srpske majke. Doduše, kada pogledaju u kuće koje naše žene podigoše, i drže i vode – i to bez velikih kriza, i bez ikakvih pronevera i sebičnosti – ljudi umuknu i dive se. I pravo je da se dive. S druge strane, misle ipak da bi tip naše majke trebao da evoluira, da bi majka trebala da uzme više lične slobode za sebe, i da daje više lične slobode deci. Ovo je jedno mišljenje koje nije do kraja domišljeno. Deca, ranije ili kasnije, uzmu sama ovu slobodu, i uzmu je prirodno, s preimućstvom novog života nad onim koji prolazi. A majka, ne može imati punu i pustu slobodu, kao što je ne može imati niko ko je uzeo neki zadatak ne od danas do sutra, nego od danas do groba.

Srpsku majku karakteriše ono što je od dva vida ozbiljniji vid karaktera i odluke. Srpska majka je progresivna, ali čovečna ostaje onim što se ne menja, večnim crtama čoveka i žene. Progres je stvar nužna i lepa, ponekad blistava, ali u svakom progresu ima eksperimenata, razbijenih i polomljenih stvari koje se odstranjuju i bacaju. Dobro radi naša žena kada od bitno čovečnog ne odstupa. Inače, od sveg njenog truda i svih muka šta bi ostalo? „Progres“ se i po dva puta promeni dok majka sina ili kćer do samostalnosti dočuva. A sem toga, kako smo već napomenuli, pošto majka savlada dete, dolazi red da dete savlada majku u ime novog života, i u tome je i tragedija i junaštvo majke. U svesti srpske majke ima vrlo mnogo od tog znanja, i zato u figuri, držanju i govoru srpska majka ima tako mnogo izmireno čovečnog i savladano dostojanstvenog. Ona srpska majka koju sam nešto malo opisala, i koja mi često staje pred oči, čini mi se, ovako na razmak i u simbolu, kao neka vrsta moralne otadžbine čitavoj jednoj državi i generaciji.

Ovo nekoliko redaka predajem, s poštovanjem i s divljenjem, marljivim članicama društva Srpska majka koje srdačno i svesno čuvaju decu.

(1936)

Isidora Sekulić

Preuzeto iz knjige Mire Sofronijević: „Humanitarna društva u Srbiji“, Biblioteka Grada Beograda, 2003, str. 147 – 150.

Izvor:srodstvopoizboru

_______________________________________________________________________________________

 

 

TURISTIČKE ODLIKE CARSKE BARE…

tamoiovde-logo

Područje SRP “Carska bara” pruža mogućnosti za turistički obilazak brodom “Carska lađa”, kapaciteta do 50 osoba, duž toka Starog Begeja do vidikovca izgrađenog na jednom od najatraktivnijih delova Carske bare.

 U ponudi je  vožnja kanuima i čamcem po Starom Begeju, kao i posmatranje ptica (birdwatching) i posmatranje divljači (Wildlife watching) u prisustvu vodiča. Posetiocima se pruža mogućnost jedinstvenog i potpunog doživljaja u posmatranju lepote prirode i fotosafarija.

Moguća je i šetnja “Stazom zdravlja” u dužini oko 4 km (kroz šumu) ili nešto kraćom “Eko stazom”. Vožnja biciklovima nasipom, ili šetnja nasipima koji okružuju deo rezervata, ili posmatranje Rezervata iz motornog zmaja.

Hotel “Sibila” u ponudi restorana ima domaće i riblje specijalitete, a objekat je pogodan za organizovanje poslovnih ručkov, seminara i pripreme sportista. Raspolaže sa 16 soba i apartmanom za smeštaj za višednevne posete.

Prirodnjačka kuća u sklopu ponude posetiocima pruža svojim izložbama potpuni doživljaj prilikom posete ovom izuzetnom zaštićenom području, a u projekcionoj salise mogu videti reportaže o prirodnom bogatstvu koje poseduje Rezervat, a koje se pri obilasku od samo nekoliko sati ne mogu potpuno videti i osetiti. 

Bajkovitost prostora i legende koje se vezuju za vekovnu bogatu istoriju ovog prostora ostavljaju uvek neistraženim jedan kutak čovekove mašte i vraćaju ga da nas ponovo poseti, jer je magičnost ovog prirodnog dragulja u njegovoj autentičnosti i neponovljivosti doživljenog trenutka.

Prostor SRP “Carska bara” okružuju naselja poznata po multikulturalnosti  i tradiciji dobrih domaćina: Perlez, Belo Blato, Ečka, Lukino Selo i Stajićevo. 

U blizini, na samo nekoliko kilometara  se nalazi lovački dvorac “Kaštel”, etno selo “Tiganjica”, Međunarodni istražvačko-edukativni centar u Belom Blatu i etno kuća u Belom Blatu. U okviru SRP “Carska bara”, na ribarskom području “Mali Begej” pruža se mogućnost sportskog i rekreativnog ribolova za sve kategorije ribolovaca.

Izvor:carskabara.rs


OVDE- PESMA PRIRODE U CARSKOJ BARI…


RIZNICA LEKOVITIH MATERIJA…

tamoiovde-logo

Virak – mala ženska apoteka

Virak (Alchemilla vulgaris) je lepa poljska biljčica, odavno pripitomljena, pa se uzgaja u baštama širom sveta, ali ne samo zbog izuzetne dekorativnosti, već i zato što ima brojna lekovita svojstva, naročito kada je reč o oboljenjima ženskih reproduktivnih organa.

Foto: Flickr / J. Kitai

Tragajući za eliksirom života, stari alhemičari su, obilazeći šume i livade, otkrili biljku u čijim su se levkastim, sivozeleni listovima, poput dragulja, presijavale kapi rose.

Opčinjeni nesvakidašnjim izgledom divljeg žbunića, prvobitno su mu pripisivali magična svojstva da bi se vremenom otkrila izuzetna lekovitost virka, a o tome koliko je bio cenjen, dovoljno govori njegov latinski naziv Alchemilla, izveden iz reči alhemija. Virak je koristan i u kuhinji – mladi listovi se koriste kao dodatak salatama kojima daju osvežavajući, gorkast ukus.

U vrtu, saksiji, čak i u kući

Poznata i kao gospin plašt, vrkuta, biserak i plašt device Marije, ova višegodišnja zeljasta biljka iz porodice ruža potiče iz brdovitih predela Evrope i zapadne Azije, gde raste po obodima šuma i na vlažnim, senovitim livadama. No, virak se odavno odomaćio u vrtovima širom sveta, jer izgleda vrlo dekorativno u bordurama, ali i kao pokrivač tla u hladovitim delovima bašte, gde ostalo rastinje slabije uspeva. Nega ove biljke vrlo je jednostavna, a dobra vest je to da se se može uzgajati u saksiji, na terasi, čak i u zatvorenom, te da i u tom slučaju zadržava lekovita svojstva, pod uslovom da joj se obezbedi organska prihrana.

Pripremite seme na pravilan način

Seme virka, koje se može nabaviti u bolje snabdevenim garden centrima ili preko interneta, trebalo bi nekoliko nedelja pre sadnje držati u frižideru u poklopljenoj, izbušenoj posudi, dopola ispunjenoj peskom, koji se mora redovno vlažiti. Stratifikacija, kako se naziva taj postupak, podstiče klijanje, razlažući materije iz semena, koje, radi zaštite od nepovoljnih uslova, sprečavaju razvoj zametka. Potom ga posadite u posudu sa rastresitom, plodnom zemljom i redovno orošavajte: izdanci će se pojaviti za otprilike tri nedelje, a kada dostignu visinu od desetak centimetara, možete ih presaditi u vrt (na razmaku od 30 cm) ili saksiju. Inače, osim semenom, biljka se može razmnožiti i deljenjem busena, u proleće ili u jesen.

Skromni zahtevi virka

Od maja do jula je vreme kada se biljka sakuplja u lekovite svrhe (Foto: Pixabay / Hans)

Ovaj ljupki zeleni žbunić, koji ne prelazi visinu od 40 cm, može da uspeva na suncu, ali mnogo više mu prija senovita pozicija. Nije mu neophodna posebna nega, osim povremenog zalivanja u najtoplijim periodima godine ili u slučaju dugotrajnijeg izostanka padavina, međutim, voda se mora dodavati vrlo umereno, jer ne podnosi previše vlage. Od maja do jula izbijaju cvetne drške na kojima se formiraju cvasti sa sitnim žutim cvetićima i to je vreme kada se biljka sakuplja u lekovite svrhe.

Tokom zime, virku nije potrebna nikakva zaštita, jer odlično podnosi niske temperature, štaviše, listovi su mu poluzimzeleni i većina ostaje na stabljikama, a one koji požute trebalo bi redovno odstranjivati.

Vodite računa o tome da je virak sklon nekontrolisanom širenju, pa ako ne želite da vam preplavi dvorište, redovno odstranjujte nove izboje i iskopavajte „odlutale“ delove rizoma.

Riznica lekovitih materija

U fitoterapiji se koristi ceo nadzemni deo biljke, stabljike listovi i cvetovi, koji su prepuni lekovitih supstanci. Zahvaljujući visokom procentu tanina, virak ima astrigentno dejstvo (skuplja tkivo), zbog čega je naročitio koristan za saniranje rana, ali i krvarenja koja su posledica poremećaja u menstrualnom ciklusu. Obilje fitosterola preporučuje ga u terapijihormonalnih problema kod žena – za ublažavanje tegoba menopaze, u slučaju neredovno ciklusa, čak i neplodnosti, pritom je to jedno od retkih fitoterapijskih sredstava, čija se primena savetuje u trudnoći i nakon porođaja, jer jača zidove materice Ovo važi za sve periode, osim za poslednje četiri nedelje, jer može da izazove prevremene kontrakcije!

Virak sadrži dosta salicilne kiseline i odlično je sredstvo protiv upala, visoke temperature i groznice, poznat je i kao odličan lek protiv dijareje, ali i izvanredan diuretik, pa se preporučuje u dijetama za mršavljenje. Bogat je vitaminom C i flavonoidima, moćnim antioksidansima, koji jačaju imunitet i preveniraju veliki broj bolesti, a stari travari propisivali su ga i u slučajunesanice.

Čaj od virka

Kašičicu osušene ili kašiku sveže, usitnjene biljke preliti šoljom vrele vode, poklopiti i ostaviti da odstoji pet minuta. Procediti i popiti u malim gutljajima. Konzumirati napitak tri puta dnevno. 

Oblog za bolne grudi

Šoljom vrele vode preliti 4 kašike svežeg ili 2 kašike osušenog virka, pa ostavite da odstoji oko 15 minuta. U još toploj tečnosti namočite dve čiste pamučne tkanine, pa ih privijte na bolne dojke. Držite ih 10 minuta, a proceduru možete ponoviti tri puta dnevno. 

Autor: Angelina Čakširan

Izvor: agroklub.rs

______________________________________________________________________________________________________

DIVLJI KONJI – POSLEDNJI ČUVARI SUVE PLANINE…

tamoiovde-logo

Nestvarni prizori borbe pastuva i konja koji kasaju planinskim bespućem privlače sve više ljudi na planinu i upravo ta netaknuta priroda daje nadu da će sela u ovom kraju ponovo oživeti. Do pre tridesetak godina na obroncima Suve planine, planinskog venca na juogistoku Srbije, vrvelo je kao u košnici – na njenim obroncima seljaci su napasalli brojna stada ovaca i krda krava i konja, kosili pašnjake, vadili kamen za gradnju kuća, sekli ogrevno drvo.

U suvoplaninskim šumama postojale su brojne bačije u kojima su čitave porodice živele tokom leta. Muškarci su čuvali stoku, a žene proizvodile sir. Na vrhu Suve planine koji nosi naziv „Tri lokve“, na 1.400 metara nadmorske visine,  radio je i mali pogon Niške mlekare u kome su se proizvodili sir i kajmak.

Suva planina. 18.9.2016. Krdo od vise desetina divljih konja pase na vrhu Suve planine (20 km od Nisa), koji nosi naziv „Tri lokve“, na 1.400 metara nadmorske visine. Uz vest Bete. Foto Sasa Djordjevic

U selima sa obe strane Suve planine sada žive uglavnom starci, a na  pašnjacima je tek po koje stado ovaca,  i tek po koje krdo krava i konja.

Tokom letnjih meseci na planini još i ima života, tu su planinari koji pohode njene vrhove, tu su i radnici „Srbijašuma“ koji  brinu o stoletnim bukovim šumama, ima lovaca, kao i ljubitelja prirode i avanturizma. Na jesen, kada krenu  kiše i snegovi, na Suvoj planini ostaju samo konji, njih stotinak.

divlji_konji_11

Uz vest Bete. Foto Sasa Djordjevic

Planinari i avanturisti nazivaju ih divljim jer žive sami na planini tokom čitave godine, medjutim meštani ističu da konji imaju vlasnike i da se tačno zna koja životinja kome pripada.

 Zoran Jovanović iz sela Kosmovca kaže da je kobilu, pastuva i ždrebe pustio u „sampas“ na Suvu planinu pre desetak godina, a njegovo krdo sada ima desetak grla.

„Obilazim ih preko leta češće, a zimi retko. Nosim im so, a za pašu se snalaze sami. Sami se znalaze i za skloništa od kiše i snega, i kobile se ždrebe same“, istakao je Jovanović.

Prema njegovim rečima na Suvoj planini ima trave u izobilju, čak i preko zime.

„Konji nisu nikada gladni. Preko zime ima pašnjaka koji nisu pod snegom jer vetar stalno duva i odnosi ga na drugu stranu“, objasnio je Jovanović. Prema njegovim rečima ljudi koji čuvaju konje u „sampasu“ na Suvoj planini čine poslednjih godina to pre svega zbog ljubavi prema ovim životinjama, a manje zbog koristi.

„Ranije su ljudi tražili da kupe konje kako bi im vukli teret, sada toga više nema. Ipak ne želim da ih napustim. Volim da odlazim na planinu i da gledam kako kasaju i kako se pastuvi bore za prevlast u krdu“, kazao je Jovanović.

Konji sa Suve planine, dodao je Jovanović, ne beže od ljudi, ali i ne dozvoljavaju da im pridju bliže.

„Takvog konja nije lako uhvatiti, naročito ne one koji su se oždrebili na planini. Oni su zaista divlji, vole slobodu i da se sami snalaze u prirodi“, naglasio je Jovanović.

Nestvarni prizori konja koji se iznenada pojavljuju iz stoletnih bukovih šuma na Suvoj planini i isto tako nestaju u njima, bude interesovanje sve većeg ljubitelja prirode. Uz malo sreće konje mogu videti na visovima koje meštani nazivaju „Tri lokve“ i „Ždrebište“, a najčešće na vrhu „Rakoš“, pored jedinog izvora vode na suvoplaninskom vencu.

Wild horses coming to graze on Suva mountain, some 50km. east of Nis in Serbia on 16. September 2016. For centuries ago, in villages on this Suva mountain, there were extremely many tamed horses and the whole area was famous for a great number of these horses. Later, people started moving to other places, so they let the horses into the wilderness. Spending much time there, the horses became wild and that is how you can see a herd of wild horses on Suva mountain which is almost uninhabited nowadays. Horses have been reproduced for years in the wilderness so this herd now consists of a few dozens of horses. Nobody takes care of them and it is very difficult to reach this herd, very rare in Serbia.

Do pre tri godine do „Rakoša“ moglo se stići jedino pešačkim stazama i zemljanim putem koji od Bele Palanke vodi preko sela Bežita do Rakoša, a onda je probijen  i zemljani put iz sela Mali Krčimir koji pripada opštini Gadžin Han.

Direktor Turističke organizacije Gadžin  Han Zoran Dimitrijević rekao je da je je ovaj put vratio je nadu stanovnicima čitave opštine da bi Suva planina ponovo mogla da oživi.

„Sada putem uz planinu mogu samo terenska vozila, ali ukoliko uspemo da obezbedimo sredstva da ga naspemo tucanikom, netaknuta priroda na Suvoj planini biće dostupna svim ljudima“, kazao je Dimitrijević.

Prema njegovim rečima želja lokalnog rukovodstva je da prizemnu zgradu na visu „Tri lokve“ u kojoj se nekada proizvodio sir dobije na korišćenje od „Srbijašuma“, kako bi od nje postao planinarski dom. Sa mestom gde bi ljudi mogli da prenoće, podvukao je Dimitrijević, Suva planina ne bi opustela sa prvim snegovima već bi  imala bi posetioce tokom čitave godine.

Izvor

Izvor: Živeti sa prirodom / 7 meseci pre

_______________________________________________________________

OVDE BI MNOGI ŽELELI DA ŽIVE…

tamoiovde-logo

Grad bez novca, politike i automobila: Ovde bi mnogi želeli da žive! 

Orovil je eksperimentalni grad u indijskoj saveznoj državi Tamil Nadu, koji je osnovan 1968. godine od strane „Majke“ Mire Alfasa. Kreiran je kako bi žene i muškarci živeli u miru i harmoniji bez obzira nanacionalnost i religiju.

6c40637f76178b8285ca809948d5711f_xl

Foto: Profimedia

Orovil ili Grad zore na jugu Indije dizajniran je od strane arhitekte Rodžera Angera kako bi u miru i harmoniji živeli svi ljudi bez obzira na politička stanovišta, nacionalnost i religiju. Reč je o eksperimentalnom projektu gde svaki stanovnik ima svoju ulogu, a najveća pažnja posvećuje se obrazovanju i razvijanju kreativnih veština.

orovil-1460924754-85740

*Foto: Profimedia

Iako je originalno zamišljeno da ovaj grad bude dom za 50.000 stanovnika, danas u njemu živi nešto više od 1.800 odraslih osoba i petstotinjak dece koji dolaze iz pedesetak različitih zemalja.

Najveći broj stanovnika je iz Indije (oko 1.000), a više stotina stanovnika dolazi iz Francuske, Nemačke i Italije. U šarolikom društvu nalazi se značajan broj Amerikanaca, Rusa, Španaca i Šveđana, nešto Japanaca, Korejanaca i Australijanaca, ali i šestoro ljudi iz Slovenije.

Grad je delimično finansiran od donacija, a hrani se uglavnom organskim proizvodima koje samostalno uzgajaju.

orovil-1460924795-85742

*Foto: Profimedia

Za život zarađuju proizvodeći papirnatu konfekciju i mirisne štapiće koje prodaju susednim selima i gradovima.

Papirnati novac i kovanice ne postoje, a svi stanovnici koriste se elektronskim računima i debitnom karticom Orokard za kupovinu i razmenu dobara. Uz to, svaki stanovnik odvaja deo svojih sredstava za zajednicu, kako bi svi mogli da podmire osnovne životne potrebe.

orovil-1460924853-85744

*Foto: Profimedia

U gradu nema automobila, a glavno prevozno sredstvo je motocikl.

Grad je autonoman i ne odgovara nikome, pa se njegovo stanovništvo ne opterećuje ni unutrašnjom ni spoljašnjom politikom. Svakodnevno odlaze u hram Matrimandir u srcu grada, u kojem se prepuštaju ispunjavanju unutrašnjeg mira kroz jogu i meditaciju.

Izvor: kutaknet.com/(Izvor: punkufer.hr)

________________________________________________________________________________

SAJAM PEGLANE KOBASICE…

tamoiovde-logo

Sajam peglane kobasice krajem januara u Pirotu

Sajam pirotske peglane kobasice biće održan 28. i 29. januara ove godine, a za učešće su se prijavila 44 izlagača.

peglana

Direktor Turističke organizacije Pirota (TOP) Bratislav Zlatkov rekao je agenciji Beta da je pred stručnom komisijom ozbiljan zadatak da izabere najkvalitetnije proizvode koji su poslati na Institut za mikrobiologiju u Nišu, gde će biti obavljene organoleptičke analize.

– Novina ovog Sajma je da će svaki proizvod biti jasno obeležen markicom i QR kodom, odnosno, imaće jasno obeležje da je prošao sve analize. Samo oni proizvodjači koji imaju ove markice biće u mogućnosti da izlažu svoje proizvode i da se takmiče – kazao je Zlatkov.

On je rekao da TOP stalno zovu turisti iz Srbije, ali i Bugarske i Makedonije.

– Prošle godine su na Sajmu bila 42 takmičara i više od 100 izlagača suvenira i proizvoda domaće radinosti. Tokom dvodnevnog trajanja kroz halu Kej je prošlo nekoliko hiljada ljudi – rekao je Zlatkov.

Peglana kobasica je uz ćilim i kačkavalj jedan od brendova Pirota. Proizvodi se tokom zime od najkvalitetnijeg kozjeg, junećeg i ovčijeg mesa sa dosta belog luka i paprike, ali bez aditiva, konzervansa i dodatnih masnoća i bez termičke obrade.

Kobasice se suše na promaji na tavanu i svaki dan peglaju flašom, kako bi se iz njih izbio kiseonik i sprečilo kvarenje mesa. Mnogi pirotsku peglanu kobasicu smatraju afrodizijakom.

Vlasnik kafane „Boem“ Dalibor Tošić rekao je da se porodično proizvodnjom peglane kobasice bave skoro pola veka.

„Imamo radionicu u kojoj peglanu kobasicu pravimo tokom cele godine. Najveće tržište je u Beogradu, a kupci su prepoznali kvalitet“, rekao je Tošić.

Poznati pirotski ugostitelj Predrag Stanković Mrnjak kazao je da je receptura za pripremu peglane kobasice tajna, ali da odlučujuću ulogu igra kvalitet mesa stoke koja pase na pašnjacima Stare planine.

– U mojoj porodici se peglana pravi više od 100 godina, a ja je proizvodim više od 40 godina. S pravom je zovu pirotska vijagra – rekao je Stanković.

Promoteri Sajma, koji će ove godine biti održan peti put, bili su svetski putnik Slobodan Mićić, popularni glumac Milan Lane Gutović, satiričar Zoran Kesić i muzičar Rambo Amadeus.

Izvor: turistickisvet/Tanjug

_______________________________________________________________________________

 

VRMDŽA, DOM LJUDI IZ RAZLIČITIH KRAJEVA SRBIJE I SVETA…

tamoiovde-logo

Otkrijte zašto su se u proteklih osam godina u selo Vrmdža, na obroncima planine Rtanj, doselili ljudi iz različitih krajeva zemlje i sveta.

vrmd__a_216649641

Foto: Instagram/bkgorski

U selu trenutno živi oko 600 stanovnika, a medju njima su i jedan Amerikanac, Italijan i Švajcarkinja, kao i Beograđani, Nišlije, Novosađani, Subotičani.

Od 2008. godine kada je u selu prodata prva kuća do sada, nove vlasnike dobilo je 34 zapuštenih kuća i imanja. Neki od njih obnovili su stare čatmare, dok su gradili nove kuće.

Meštani Vrmdže blagonakloni su prema novim stanovnicima sela, a od njihovog dolaska imaju višestruku korist, jer novim komšijama prodaju sir, jaja i druge proizvode, ali i učestvuju u gradnji kuća i sređivanju starih.

Računica stanovnika tog sela govori da je kroz kupovinu kuća i imanja, nabavku građevinskog materijala i namirnica, u Vrmdži od 2008. godine do sada napravljen obrt više od pola miliona evra.

Meštani sela su u proteklih deset godina nezadovoljni konstantnim smanjivanjem broja stanovnika uradili mnogo toga da bi privukli ljude da dodju da žive u Vrmdži.

Stanovnici sela Vrmdža su od 2006. godine počeli da promovišu lepote njihovog kraja, kroz organizovanje brojnih zanimljivih manifestacija i unapređenja postojeće infrastrukture.

Predsednik Mesne zajednice Vrmdža Slaviša Krstić rekao je agenciji Beta da su meštani na internetu kroz različite akcije predstavili potencijale sela.

„Dobar deo porodica koje su se doselile nikada pre nije čuo za Vrmdžu. Upoznali su je na internetu“, rekao je Krstić i dodao da su ljude iz raznih krajeva u Vrmdžu privukli živopisni predeli, ogromne stene i hrastova šuma u samom selu, zdrava hrana, brojni izvori vode i gostoprimljivi starosedeoci.

Krstić je kazao da se u Vrmdži nalaze ostaci Latin-grada, rimskog utvrđenja za odbranu carskog druma, etno-muzej, crkva Svete Trojice koja je sagrađena na temeljima manastira iz 13. veka, kao i Vrmdžansko jezero bogato ribama.

Meštani često organizuju vajarske kolonije i brdske biciklističke trke i planinarske pohode, dok se za iduću godinu planira organizacija festivala dokumentarnog filma i takmičenje u slobodnom penjanju.

„U svim akcijama koje u selu organizujemo aktivno učestvuju i naši novi meštani. Oni pomažu i finansijski, ali i odličnim idejama. Uglavnom su to visokoobrazovani ljudi“, rekao je Krstić.

Novi stanovnici Vrmdže potvrdili su da je to mesto „odlično za život“.

Američki kompozitor Pol Šapira i njegova supruga, IT stručnjak Maja Šapira doselili su se u selo pre pet godina. Oni su pre toga živeli u Njujorku, Čikagu, San Francisku, Pragu i Beogradu.

„Došli smo samo na kratko, ali smo ostali jer je ovo divno mesto. Naši sinovi od sedam godina i godinu i po vole da žive ovde. Slomio bih im srce kada bismo se preselili negde drugde“, kazao je Šapira koji trenutno radi na svom novom delu „Balkan rok opera“.

Nišlija Goran Orlić koji je radni vek proveo u Sloveniji i Švajcarskoj, u Vrmdži je renovirao zapuštenu kuću i imanje, a kako kaže to selo idealno je za sve one koji vole mir, netaknutu prirodu i gostoljubive komšije.

„U početku su bili podozrivi, pitali su se zašto sam došao u Vrmdžu i kupio kuću. Sada je drugačije, svi su ljubazni, dobro sarađujemo“, rekao je Orlić.

Izvor: nationalgeographic.rs/Beta

___________________________________________________________________________________

REKORDER EVOLUCIJE…

tamoiovde-logo

Jakutski konj, nacionalni simbol i junak mnogih mitova i legendi, dosadašnji je rekorder u brzini evolucije među sisarima

jakutski-konjRuska republika Saha, poznatija kao Jakutija prostire se na dalekom istoku Sibira i poznata je kao oblast sa najnižim temperaturama na svetu. Ovo veliko prostranstvo, iako hladnije od Severnog pola, stalno je naseljeno. Region u kome temperatura sa letnjih 30 stepeni zimi može pasti i do minus 60 nije standardno i idealno mesto za ljudska naselja.

Ipak, već vekovima ovaj prostor naseljavaju ljudi u čijem životu najvažniju ulogu ima konj. Jakutski konj je nacionalni simbol, junak mnogih mitova i legendi, u nekima od njih čak predstavljen i kao čovekov predak, a nedavno je postao i glavna tema biološkog istraživanja Univerziteta u Kopenhagenu.

Zahvaljujući ovom konju, koji svojom građom podseća na ponija, život jakutskog naroda je znatno lakši. U surovo hladnim uslovima sa velikim količinama snega, jedino on može da preveze robu i ljude, a bez ove životinje, stanovnici Jakutije bi zimi bili izolavani jedni od drugih. Osim toga, mleko i meso ovih niskih ali masivnih konja bitan su deo jakutske ishrane.

Za retke turiste ove oblasti, najupečatljivija slika su upravo konji koji trče snežnim predelima, žive napolju i uspevaju da pronađu hranu koja se nalazi i sedam metara ispod snega. Jakutski konji nisu divlji, ali ove domaće životinje ne žive slično kao njihovi srodnici u drugim krajevima sveta.

Iako su temperature ekstremno niske, vreme uglavnom provode napolju, a zbog prirodne nemogućnosti da im čovek obezbedi dovoljno hrane, često su prinuđeni da je traže kopajući zaleđenu zemlju i sneg. Kako ovi konji žive u uslovima u kojima drugi pripadnici njihove vrste ne mogu – pitanje je koje je pokrenulo međunarodni tim naučnika, predvođen doktorom Ludovik Orlandom da započne istraživanje njihovog genoma.

EVOLUCIJA NIJE MOGLA DA ČEKA

yakutian-horseU istraživanju je korišćen genom devet sadašnjih konja ove ledene oblasti, genom jednog konja starog 5.200 godina i jednog koji je ove predele naseljavao početkom 19. veka, kao i veliki broj genoma drugih domaćih i divljih konja. Geni su pokazali sličnost između savremenih jakutskih i domaćih mongolskih konja, što ide u prilog zaključku istarživačkog tima, da su ove životinje došle između 13. i 15. veka zajedno sa ljudima iz Mongolije.

Simbol Jakutije zapravo je doseljenik, jedan je od zaključaka istraživanja koje je sproveo tim doktora Orlanda. Konji koji su bili autohtona vrsta ove oblasti, izumrli su pre oko 5.000 godina, bili su savremenici mamuta, a genomi dobijeni iz njihovih ostataka ne ukazuju ni na kakvu vezu sa današnjim jakutskim konjima.

Činjenica da jakutski konji žive u arktičkim uslovima tek oko 800 godina, dovela je do zaključka koji je najviše iznenadio istraživački tim. Ova životinja je dosadašnji rekorder u brzini evolucije među sisarima. Za samo 100 generacija, uspela je da razvije osobine neophodne za preživljavanje u novim uslovima a osam vekova je za proces evolucije izuzetno mali vremenski period, pa se može reći da je ova vrsta konja evoluirala gotovo preko noći. Ovako brze promene su svakako podstaknute ekstremnim uslovima života u kojima je opstanak bio toliko ugrožen da evolucija nije mogla da čeka.

Kod današnjih konja je u odnosu na njihove pretke iz Mongolije izmenjen fenotip, a geni su promenili svoju ekspresiju razvijajući osobine neophodne za opstanak. Ove genetske promene su uticale ne razvoj dlake koja je postala duga i gusta  pa stvara debelo krzno koje zadržava toplotu.

Promene su uticale i na veličinu tela, hormonske procese i metabolizam, kao i stvaranje potkožnog sloja masti koji je dobar toplotni izolator. Metabolizam jakutskih konja karakterišu velike sezonske razlike. Tokom kratkih toploh perioda kada su pašnjaci obrasli hranom, ove životinje akumuliraju rezerve masti, a tokom zime smanjuju svoje aktivnosti.

Tim naučnika je ovim istraživanjem otkrio slučaj izuzetno brze evolucije, ali i još jednu zanimljivu činjenicu – jakutski konji imaju genetske sličnosti sa drugim arktičkim vrstama, pre svega sa današnjim ljudima koji naseljavaju ovu oblast i mamutima koji su nekada ovde živeli. Ova pojava je poznata kao evoluciona konvergencija – fenomen kada nepovezane grupe organizama izložene sličnim uslovima života razvijaju i slične osobine u cilju adaptiranja.

Tekst: Jovana Nikolić 

Izvor: elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________

MAGIČNA SVETA ZEMLJA -TIBET…

tamoiovde-logo

Spektakularni budistički manastiri i iskreni osmesi nomada, snežne planine, uspavana jezera i jasno plavo nebo – ovo je Tibet, magična sveta zemlja.

86424_mont-everest_af

Mont Everest se nalazi izmedju Nepala i Tibeta

Smešten na jugozapadnoj granici Kine sa Nepalom, Tibet zahvata površinu od 1.2 miliona km2. Prosečna visina ove visoravni je oko 4900m, te ne čudi podatak da se ovde nalazi oko 50 planinskih vrhova viših od sedam hiljada metara s dominantnim Mont Everestom, poznatim kao “Krov sveta” i “Sveti dom bogova”.

 

U istoriji Tibet se pojavio u VII veku kao ujedinjeno kraljevstvo, ali se ubrzo podelio na nekoliko teritorija. Ova velika visoravan predstavlja tradicionalnu postojbinu Tibetanaca, koji su preuzeli budizam od Indijaca. Do 1950. godine Tibet je bio nezavisna država na čelu sa Dalaj Lamom.

106796_zhondian--mulligan-stu_afNakon kraćeg oružanog sukoba godinu dana kasnije pripojen je Narodnoj Republici Kini. Danas, Kina upravlja zapadnim i centralnim Tibetom kao Tibetanskom autonomnom oblašću dok su istočni delovi visoravni deo provincija Sičuan i Ćinghaj.

Za vreme Mao Cedungove vladavine u Kini sproveden je teror nad stanovništvom Tibeta. Došlo je do uništavanja kuturnog nasleđa – budističkih manastira, svetilišta pa čak i do pokolja nad budističkim sveštenstvom i monasima.

Neki izvori napominju da je u ovom periodu stradalo više od 1.2 miliona Tibetanaca! Do liberalizacije režima došlo je osamdesetih godina XX veka, što je Tibetu vratilo religijsku slobodu.

53907_dsc32851284353632_gfPored bogate istorije, avanturisti posećuju ovu daleku zemlju i zbog prirodnih lepota. Ušuškana među stoletnim šumama, poput bisera nižu se prostana jezera. Neka od njih nalaze se veoma visoko, a najviše je jezero Gegri Nor smešteno na 5.627m nadmorske visine.

Prilikom posete ovom dalekom prostranstvu obavezno probajte tradicionalnu kuhinju koja se temelji na pečenom ječmu, mesu od jaka i tibetanskom čaju. Uživajte u pogledu na prelepu bivšu rezidenciju Dalaj Lame, palatu Potala i letnju rezidenciju Norbulingka koje su pod zaštitiom UNESCO-a.

Zanimljivo je da je Tibet sa ostatkom Kine spojen železnicom na kojoj se nalazi najviša stanica na svetu, te ovu vožnju “kroz oblake” niko ne zaboravlja! Tibet je svakako visoravan prirodnih čuda i fenomena, riznica kulturnih relikvija i odredište za avanturu života!

J. Мirković

Izvor: superodmor.rs- 21. 01. 2016.

__________________________________________________________________________________

A U VOZU STJUARDESE, MUZIKA…

tamoiovde-logo

20. oktobra 1971. Zaječarci prvi put motornim vozom putovali do Beograda – A U VOZU STJUARDESE, MUZIKA…

20. oktobra 1971. godine, počeo je da saobraća motorni voz na relaciji Beograd-Niš-Prahovo Pristanište. Bio je to rezultat višegodišnjeg rada na modernizaciji železničkog saobraćaja na području Timočke krajine.

zeleznicka-stanica-zajecar-1971-prvi-motorni-voz

Foto: radiomagnum.rs

Putovanje motornim vozom iz Knjaževca, Negotina, Zaječara i Bora do Beograda preko Niša postalo je tako udobnije, a vreme putovanja skraćeno od 12 na samo šest i po časova.

Tokom putovanja motornim vozom putnike su posluživale stjurdese, putnici su slušali muziku i mogli su tokom putovanja da provedu neko vreme u bifeu gde su posluživani hranom, pićem i kafom.

Pored pomenutih prednosti, skraćivanje putovanja na šest i po sati i udobno putovanje motornim vozom iz Timočke krajine do Beograda doprinelo je skraćivanju putovanja i do drugih destinacija u velikoj Jugoslaviji i postalo ugodno i zanimljivo za decu i stare osobe.

Jedini putnički voz, koji je spajao 200.000 stanovnika Zaječarskog i Borskog okruga sa prestonicom, odlukom „Železnica Srbije“ je pre oko sedam godina ukinut. Voz koji je decenijama putovao od Zaječara, preko Bora, Majdanpeka, Kučeva i Požarevca, do Beograda i koji je bio jedina železnička veza istočne Srbije sa prestonicom, prestao je da saobraća. Ova linija ujedno je bila i jedini lokalni prevoz za stanovnike sela Borskog i Zaječarskog okruga.

Železnice Srbije su se na ovaj potez odlučile zbog starih pruga i racionalizacije železničkog saobraćaja, a ukidanje ove relacije je, kako je tada rečeno, privremeno rešenje.

Medjutim, niko ne zna kada će voz iz Zaječara ponovo krenuti ka Beogradu.

Izvor: radiomagnum

_________________________________________________________________________________

STAROPLANINSKI HLEB „VURNJAK“…

tamoiovde-logo (1)

Pirotski kraj poznat je po proizvodima od mleka i mesa. Na Staroj planini postoji vekovna tradicija bavljenja stočarstvom, a najpoznatiji proizvodi su kačkavalj, peglana kobasica i pirotsko jagnje, a naravno sve to uz domaći hleb vurnjak, koji se ovde tradicionalno sprema. Mnogi smatraju da je najukusniji hleb – vurnjak; onaj koji se peče u vurnji, tj. furuni. Po selima kuće uglavnom imaju vurnje po dvorištima, a u selima kao što su Temska, Dojkinci i Vlasi i dan danas se mogu videti furune lepljene od slame i blata, sa metalnim poklopcem, u kojima se peče hleb.

3e07cac361df4ab31efe815f4c44558f_lU Pirotu odličan domaći hleb možete kupiti u pekari koju svi lokalci znaju kao ‘Kod Dobricu’ (Kod Dobrice). Pekara se nalazi u Tijabari, preko puta pijace, a u njoj se prodaju isključivo hleb i burek. Vruć hleb možete kupiti sve do kasnog popodneva.

Hleb se uobičajeno mesio od belog ili polubelog brašna. I količina testa bila je veća. Koristili su 2kg brašna, a nekad i više. Kad bi se pravio veći hleb bake bi izdvojile 2-3 manje jufke i od njih napravile pogače koje bi se pojele dok su još tople. Bez obzira koliko hleba hoćemo da umesimo način spremanja je isti.

Kvasac malo izdrobimo i stavimo u čašu, dodamo kroz prste šećer i nalijemo toplom vodom čašu do pola. Promešamo i ostavimo da kvasa. Napraviće se za kratko vreme pena koja će ispuniti času. U posudu sipamo brašno i malo soli (preporučujemo vam da ne stavljate mnogo soli kako hleb ne bi bio slan već neutralnog ukusa ). Na sredini napravimo malu udubinu i tu sipamo nadošli kvasac. Sa mlakom vodom zamesimo srednje tvrdo testo.

Mesimo duže, sve dok testo ne počne da se odvaja od prstiju. Ostavimo izrađeno testo da kvasa i odmara oko 2 sata ( na toplom mestu ). Nakon toga stavljamo ga u kalup. Kalup se podmaže uljem i pospe brašnom da se testo ne bi zalepilo. Kad se hleb ispeče, izvadimo ga iz kalupa, poprskamo ili blago premažemo hladnom vodom, prekrijemo lanenom krpom i ostavimo da se ohladi.

Izvor/autor: srbijuvolimo



ZDRAVO–DOMAĆE–PRIRODNO…

tamoiovde-logo (1)

Regionalna privredna komora Zaječar, 30. septembra i  01. oktobra 2016. godine, organizuje:

5. MEĐUNARODNI SAJAM „ZDRAVO–DOMAĆE–PRIRODNO“
2. SAJAM FINANSIRANJA
1. SAJAM TURIZMA

unnamedkomoraSajam „Zdravo–domaće–prirodno“ će biti organizovan na platou Grada Zaječara.

2. Sajam finansiranja i 1. Sajam turizma će biti održani u sali Nacionalne agencije za regionalni razvoj – NARR, Trg oslobođenja bb u Zaječaru.

Sajam „ZDRAVO–DOMAĆE–PRIRODNO“ održava se sa ciljem promocije tradicionalnih, domaćih proizvoda i prava je prilika za širenje tržišta prirodnih proizvoda, povećanje proizvodnje i plasmana, ali i za razmenu znanja i iskustava.

Sajam finansiranja je prilika da se na jednom mestu okupe predstavnici banaka iz regiona i šire i osiguravajuće kuće i predstave svoje ponude privrednicima i građanima.

mapa-sajam-zdp-2016Jedan od najvažnijih ciljeva sajma turizma je predstavljanje turistističkih potencijala, prirodnih resursa, kulturnog bogatstva i turističkih destinacija sa raznovrsnim sadržajima za odmor, zabavu, zdravstveni oporavak, sport, rekreaciju.

RPK Zaječar će učesnicima i posetiocima pripremiti prateći program kroz edukativne seminare, prezentacije kao i degustacije proizvoda.

Izlagačima je obezbeđen BESPLATAN izlagački prostor, a za sve posetioce sajma ulaz je besplatan.
Najavljeno je učešće većeg broja izlagača iz Srbije, zemalja u okruženju i EU.

_________________________________________________________________________________

GLINENI ZAMAK DOLINE IZ BAJKE…

tamoiovde-logo (1)

Novi hotel kao iz bajke otvara se u Transilvaniji

Na obroncima planine Fagaras u unutrašnjosti Rumunije, predelu poznatom kao „Dolina iz bajke“, izgrađen je hotel „Castelul de Lut Valea Zanelor“ koji svojim izgledom dočarava bajkovitost predela u kom se nalazi.

rum_hotNapravljen u potpunosti od prirodnih materijala, kao što su drvo, glina, slama i pesak, hotel ima 10 soba, od kojih svaka ima zaseban ulaz, a grejaće se uz pomoć drva.

Krivudavi, šiljati krovovi i neobična lokacija čine da se gosti osećaju kao da se nalaze u staroj narodnoj bajci.

Vlasnici Razvan i Gabriela Vasile kažu da naziv hotela u prevodu znači „Glineni zamak doline iz bajke.“ U planu je i otvaranje rustičnog restorana koji će ponuditi lokalnu organsku hranu.

Otvaranje se očekuje uskoro, a hotel svojim neobičnim izgledom već privlači veliki broj posetilaca.

Izvor: turistickisvet.com

________________________________________________________________________________

ČOVEK – SUPERPREDATOR ILI BILJOJED…

tamoiovde-logo (1)

Mesožder, biljojed, svaštojed, kanibal…? Šta je čovek zaista u svojoj prirodi? 

Analizirajući prehrambene navike i zdravstvene kartone oko 110.000 ljudi (gotovo 38.000 muškaraca i 84.000 žena) tokom više od 20 godina, grupa naučnika došla je do rezultata koji bi morali da utiču na naš stav prema ishrani i našem jelovniku.

kebabObimna studija „Konzumacija crvenog mesa i smrtnost“, koja je početkom marta ove godine objavljena u časopisu „Archives of Internal Medicine“,  zaključuje da je svako crveno meso loše za čovekovo zdravlje.

Istraživači Škole za javno zdravlje na Harvardu u saradnji sa naučnicima iz još nekoliko medicinskih institucija, izračunali su da bi, ukoliko bi samo jednu porciju crvenog mesa (oko 75 grama) zamenili drugom hranom (bilo da je to živinsko meso, riba, leguminoze kao sočivo ili pasulj, mlečni proizvodi ili žitarice), smrtnost bi bila manja za 7 do 19 odsto.

Takođe su zaključili da bi više od devet odsto smrtnih slučajeva među muškarcima i gotovo osam odsto među ženama moglo biti sprečeno da su dnevno u proseku jeli manje od 40 grama crvenog mesa. Ili, obrnuto, dodavanjem 85 grama crvenog mesa, što je jedna šnicla veličine špila karata, šansa ispitanika da umre tokom trajanja studije povećana je za 13 odsto. Ako na to dodaju još dve šnite slanine ili jedan hot-dog, povećavaju tu brojku na 20 odsto.

Praistorijski mesožder

predator-300x200

I zubi i instinkti: mali predator

Brojni antropolozi slažu se da meso nije, bar ne u nekoj značajnoj meri, činilo deo ishrane čoveka do Homo erectusa pre oko dva miliona godina.

Izgleda da je čovek od početnog vegetarijanstva, sudeći prema izgledu vilice raznih naših predaka, evoluirao tako da je pre dva do dva i po miliona godina polako postao i mesožder.

Naučnici su do ovakvog zaključka došli na osnovu razlike u obliku zuba mesoždera i biljojeda. Zubi mesoždera seku više nego što melju, pa što su zubi oštriji, odnosno špicastiji, to lakše seku meso, a njihov „vlasnik“ je veći mesožder.

Piter Ungar, istraživač sa Univerziteta u Arkanzasu, otkrio je da je Australopithecus afarensis, čovekov predak koga je svet upoznao zahvaljujući otkriću fosila Lusi, imao znatno špicastije zube od svojih predaka.

Ungar je ispitivao oblik zuba mesoždera, biljojeda i čoveka i njegovih predaka, i zaključio da je Australopithecus afarensis imao tvrđe zube i od gorile, koja jede lišće i grane, ali ne i meso. Ipak, zubi Australopithecusa afarensisa su mnogo manje špicasti od zuba šimpanzi koje jedu uglavnom mekanu hranu poput voća, a gotovo da ne jedu meso. Međutim, kada šimpanzi ponudite meso drugog majmuna, malu antilopu ili insekte, ona će ih pojesti.

U prilog teoriji da je čovek, bar u nekoj meri, bio mesožder ide i podatak da su u ostacima skeleta Australopithecus afarensis koji su živeli pre 1,5 do 2,8 miliona godina pronađeni tragovi bakterije koja izaziva bolest brucelozu, a koja se obično dobija iz mesa ili mlečnih proizvoda.

Ruđero D’Anastazio, paleoantropolog sa italijanskog Univerziteta „Gabriel D’Anuncio“, tvrdi da je moguće da je ova bakterija potekla iz mesa kopitara, zebre ili antilope. D’Anastazio navodi da su ove južnoafričke životinje nosioci soja Brucella abortus, koji kod njih izaziva spontane pobačaje ploda. Moguće je, navodi D’Anastazio, da je čovek pojeo takav plod i zarazio se.

Iako očigledno postoje dokazi da je jeo i meso, naučnici još nisu utvrdili u kojoj meri je čovek pre dva miliona godina bio mesožder. Još nije pronađeno mesto u Africi na kome su živeli praistorijski ljudi, a da je dokazano da je tu bilo i dovoljno hrane biljnog porekla za njegovu ishranu.

Prljavi rat

krava-263x300

Enzim više: biljojed

Danas je rasprava, ili bolje reći rat između onih koji tvrde da je čovek mesožder, i onih koji misle da je vegetarijanac toliko buran i povremeno prljav, da je teško razabrati činjenice. Čak, obe strane redovno koriste iste argumente kako bi dokazali svoju tvrdnju.

Jedan od takvih argumenata je dužina creva čoveka. Zastupnici teorije o čoveku mesožderu navode da mesožderi čovekove veličine kao i mi imaju kratka creva jer je potrebno da meso brzo kroz njih prođe kako ne bi počelo da truli.

Zastupnici vegetarijanstva pak navode da su kod čoveka, baš kao kod ostalih biljojeda, creva duža – vlaknasta hrana mora mnogo da se vari kako bi se iz nje izvuklo što više hranljivih sastojaka.

U prilog tezi o čoveku mesožderu ide činjenica da u čovekovom organizmu ne postoji enzim koji bi mogao da svari celulozu iz ćelijskih zidova biljaka. Čovek ne bi mogao da ima koristi od, na primer, sirovog pirinča ili pšenice, samo bi ih izbacio neiskorišćene, pa se zato smatra da oni nisu deo čovekove prirodne ishrane. Umesto toga, mora prethodno da ih skuva ili samelje, a alat za tako nešto u kamenom dobu nije postojao. Ne samo da je bilo potrebno da nauči da koristi vatru već i da napravi posudu u kojoj bi spremio semenje.

O instinktima i građi

Međutim, ima i suprotnih argumenata.

Jedna od najvažnijih tvrdnji pojedinaca i organizacija koje se zalažu za vegetarijanstvo i veganstvo jeste da čovek može da ostane zdrav iako ne jede životinjesko meso.

„Kada vidite mrtvu životinju pored puta, da li vam krene voda na usta? Da li maštate o ubijanju krave golim rukama? Da li ogladnite kada vidite pticu na grani?“ Ovakva pitanja postavlja organizacija PETA, koja se zalaže za zaštitu životinja i veganstvo.

Oni koji se sa time slažu navode kao dokaz konstatacije naučnika da se čovek tokom istorije nije najbolje snašao u ulozi mesoždera – ne samo da mu nedostaju fizičke karakteristike već i instinkti.

Na primer, čovek ima prilično mekane nokte i varlo male očnjake u odnosu na prosečnog mesoždera. Pogledajte vilicu mačke ili psa, koji su dominantno mesožderi – njihovi očnjaci su zaista upadljivi i oštri, dok su čovečji znatno manji i tuplji. I kutnjaci čoveka su ravni, za razliku od nekog dokazanog predatora. Osim toga, i način pokretanja vilice za vreme žvakanja hrane je drugačiji: mesožderi vilicu pomeraju samo gore i dole jer kidaju hranu, a biljojedi je gnječe – oni mogu da pomeraju vilicu i levo-desno, baš kao čovek.

I sastav želudačne kiseline je drugačiji: kod mesoždera je ona mnogo jača jer treba da omogući raspad velikih komada hrane i da pobije mikroorganizme od kojih se mesožder može razboleti. Međutim, kiselina kod čoveka je, kažu zastupnici ove škole mišljenja, mnogo manje agresivna, jer čovek dobro sažvaće hranu pre gutanja.

Zagovornici veganstva se pitaju i zašto nas meso ubija ako je priroda htela da ga jedemo. Zašto onda drugi mesožderi ne pate od raka, srčanih oboljenja i gojaznosti? Vegetarijanci veruju da su naši preci bili pretežno biljojedi, a da su se okretali mesu tek kada su otkrili vatru koja ubija parazite tokom pripreme hrane, i to samo u periodima kada im biljke nisu bile dostupne.

Još pitanja

U ovoj velikoj raspravi izostavljeno je mnogo pitanja i argumenata: o građi čovekovog tela, o evoluciji koja traje, o tome da li čovekovo ubijanje životinja stvara ili ne stvara ravnotežu vrsta u prirodi, o uticaju poljoprivrede na Zemlju…

Čini se kao da se u opštem ratu onih koji se zalažu za visokoproteinsku ishranu i onih koji su za vegetarijanstvo ne može čuti neko srednje rešenje, kao ono koje je najočiglednije – da su ljudi danas, a i oduvek, svaštojedi kojima meso nije dominantno u ishrani.

Tekst: Marija Vidić

Izvor: elementarium

_________________________________________________________________________________

Da li je čovek po anatomiji biljojed ili mesožder?

Vodeći stručnjaci imaju različite teorije o tome koja hrana je idealna za ljudsko telo – ona životinjskog ili biljnog porekla.

Teksaški kardiolog Vilijam S. Roberts ističe da ljudi, po anatomskim karakteristikama, nisu bića koja bi trebalo da jedu meso.

bol-u-grudima-srcani-udar-600x400„Mislim da su dokazi prilično jasni. Ako pogledate različite karakteristike mesoždera i biljojeda, ne treba da budete genije da biste shvatili gde spada čovek“, ističe dr Roberts, glavni urednik magazina The American Journal of Cardiology i direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti Medicinskog centra u Dalasu Univerziteta „Bejlor“.

Roberts objašnjava da mesožderi imaju kraća creva, oko tri puta veća od dužine tela, dok biljojedi imaju duži digestivni sistem, zbog čega je čovek bliži biljojedima.

Ipak, zagovornici teorije o tome da čovek jeste mesožder ističu da su ljudska creva, u odnosu na telo, ipak kraća nego creva biljojeda.

Zatim, i ljudi i biljojedi unose vitamin C putem hrane, dok mesožderi sami prave ovu kiselinu.

Pored toga, ljudska bića i biljojedi imaju malu usnu duplju u odnosu na glavu, dok mesožderi imaju velika usta za grabljenje i ubijanje plena, dodaje dr Milton R. Mils iz Komiteta lekara za odgovornu medicinu.

Osnivač i predsednik ove institucije dr Nil D. Barnard objašnjava da ljudi nemaju sposobnosti neophodne da budu dobri lovci.

„Nismo brzi kao mačke, sokolovi i drugi predatori“, kaže on. „Tek s pojavom vrha strele, sekire i sličnih predmeta postalo je moguće ubijanje i zarobljavanje plena.“

Dr Barnard ističe i da su ljudi počeli da piju mleko životinjskog porekla pre oko 10.000 godina, dakle nedavno, a mnogima ono ne prija. Štaviše, troje od desetoro ljudi je netolerantno na laktozu.

„Naša fiziologija otkriva da nismo zaista evoluirali toliko da konzumiramo mlečne proizvode i nakon ranog detinjstva.“

Međutim, tu je i sve češće pitanje – jesmo li svaštojedi?

„Očigledno je da nismo mesožderi“, ističe anatom Džon Mekardl, „ali jednako očigledno nismo ni potpuni vegetarijanci, što ćete videti ako pažljivo analizirate anatomske, fiziološke i fosilne dokaze.“

Da smo strogi biljojedi, imali bismo drugačija creva, drugačije zube, drugačiji želudac, smatra ovaj anatom.

Izvor:vestinet.rs/Nacionalna Geografija

_________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PA, GDE SI BIO…

tamoiovde-logo

Nauka rekla svoje: Zašto su psi toliko srećni kad nas vide?

Ukoliko ste vlasnik psa sigurno znate o čemu govorimo. Vraćate se iz prodavnice u kojoj ste bili veoma kratko, čitavih 5 minuta, otvarate vrata, a vaš pas se zaleće ka vama kao da vas nije video godinama. Skakanje, lizanje, umiljavanje, lavež dočeka vas svaki put kada dođete kući…

1439302985n_pas„Gde si bio?“, „Zašto si me ostavio?“, „Obećaj da ćeš sledeći put i mene da vodiš!“ samo su neke od rečenica koje možete pročitati na tom srećnom licu.

Zašto je to tako? Zašto baš psi tako reaguju, dok druge životinje ne ispoljavaju tu sreću u tolikoj meri?

Nauka je odgonetnula ovu zagonetku, pa stručnjaci kažu da za to postoje dva razloga:

  1. Psi su radoznali.
  2. Preci pasa su vukovi.

Evo objašnjenja prvog razloga:

Pre nego što su postali naši ljubimci i verni prijatelji psi su bili mnogo sličniji vukovima. U svetu vukova lizanje po licu i pokazivanje emocija kada ugledaju sebi drago biće je pozdrav dobrodošlice.

-Za vukove je lizanje ono što je za ljude rukovanje. Ližući člana čopora koji od nekud dolazi vuk saznaje i da li je taj drugi vuk večerao i da li donosi nešto i za čopor. – smatra Gregori Berns, naučnik koji je proučavao ponašanje pasa.

pas_5On je istraživao kako psi vide ljude i došao do podatka da je za ovaj odnos miris veoma važan:

-Miris vlasnika je taj koji izaziva sreću u psu. Ipak nijedan drugi miris, čak ni miris drugog psa sa kojim živi ne izaziva toliku sreću kod psa. Psi nas doživljavaju kao nešto veoma vredno i za nas vlasnike imaju posebne emocije koje ne pokazuju ni prema kom drugom biću.

Drugi pomenuti razlog pseće sreće je njihova radoznalost.

Psi nas, po rečima Bernsa ne vole samo zato što ih hranimo, već i zato što im je sa nama život zabavan, nudimo im nova iskustva, vodimo ih na različita mesta, iznenađujemo ih a njihovoj prirodi to prija.

srecan_pasPsima je bez vlasnika dosadno pa je i to razlog njihove radosti kada se vlasnici pojave na vratima. Ipak, naučnici kažu da su psi i ljubomorni na svoje vlasnike jer “stalno negde moraju da idu”.

-Pas gori od želje da sazna gde ste bili, onjušiće vas da sazna da li ste bili sa drugom životinjom, da li ste ga izneverili, i naravno, na kraju – da li ste im doneli hranu! – kaže Gregori Berns.

Bez obzira šta je razlog te silne sreće, kad god dođete kući gde vas čeka pas, pomazite ga, izljubite i poigrajte se sa njim.

Pokažite mu da vam je sa njim ipak najlepše…

Autor: zivotinje.rs


ŠTA ZNAJU PAPAGAJI…

tamoiovde-logo

Čudesni svet ptica: Šta papagaj zna?

Koliko su inteligentni? Zašto imitiraju ljudski govor? Šta im omogućava dug život? – samo su neka od pitanja koje naučnici postavljaju kada se susretnu sa papagajima

Rainbow Lory with youngs, Australia / (Trichoglossus haematodus moluccanus), Image: 43241911, License: Royalty-free, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, imageBROKER

Foto: Profimedia

Svojom lepotom i neobičnim sposobnostima već hiljadama godina osvajaju ljude.

Zauzeli su primetno mesto na nastarijim pećinskim crtežima, prvim stihovima, legendama, basnama, a imati pernatog pratioca bila je stvar prestiža daleko pre nego što se ustalila praksa čuvanja kućnih ljubimaca.

U dvadesetom veku kada su putovanja postala dostupnija, a daleki predeli počeli da se približavaju, ove ptice postaju jedan od najčešćih izbora pri kupovini kućnog ljubimca. Ipak, tek krajem dvadesetog veka naučnici počinju da intenzivnije proučavaju papagaje, a vreme značajnih otkrića je pred nama.

Koliko su inteligentni? Zašto imitiraju ljudski govor? Šta im omogućava dug život? – samo su neka od pitanja koja zadaje ovaj red ptica.

Papagaji spadaju u one životinje čije ponašanje najviše odgovara čovekovom pojmu inteligencije, pa među naučnicima ima onih koji ih metaforično nazivaju ”pernatim primatima”.

Dok su prva istraživanja inteligencije životinja bila usmerena na primate i pojedine grupe sisara, ptice, kao životinje koje se na prvi pogled previše razlikuju od čoveka, nisu bile čest predmet ovakvih posmatranja. Međutim rezultati retkih eksperimenata su bili iznenađujući, mada često i kontroverzni, pa je sintagma ”ptičiji mozak” izgubila uvredljivo značenje a pažnja kognitivnih naučnika je počela da se usmerava upravo ka pticama.

Skoro 400 vrsta papagaja naseljava različite predele planete, tačnije njenu južnu poluloptu iako su u dalekoj prošlosti živeli i u drugim delovima sveta, a razlike u njihovim prirodnim karakteristikama i načinima života ogledaju se i u navikama i sposobnostima. Sa druge strane, značajne su razlike u osobinama papagaja koji žive u prirodi i kućnih ljubimaca iz odgajivačnica, a istraživači imaju daleko veći broj informacija dobijen posmatranjem onih koji žive među ljudima.

Ipak, živeći u laboratorijama i stanovima papagaji su zadržali veliki broj osobina karakterističan za njihove rođake koji slobodno lete prašumama. Imati papagaja za kućnog ljubimca u isto vreme znači imati pored sebe najdivlju i najpitomiju životinju. Čak i njihovo imitiranje čovekovog govora u stvari je preneto ponašanje iz prirodnih staništa, a čovek je za njih često isto što i član jata. 

Prijateljstvo 

Primećeno je da se papagaji kao kućni ljubimci veoma vezuju za ljude, druge ptice, a u nekim slučajevima čak i za pse i mačke. Uzrok leži u njihovoj socijalnoj prirodi. Naime, u prirodi uglavnom sve vrste papagaja žive u uređenim i složenim grupama a istraživanje sa američkog Nacionalnog instituta za matematičku i biološku sintezu iz 2014. godine potvrđuje da ove ptice pamte individue iz svog jata kao i međusobne odnose.

U istraživanju, koje je obuhvatalo posmatranje divljih monah papagaja u Argentini i zatvorenih na Floridi, utvrđeno je da među individuama postoji odnos koji bi se mogao nazvati prijateljstvom. Prema rečima, Elizabet Hobson, biologa sa Nju Meksiko Stejt Univerziteta, između dve individue se gradi snažna veza i onda kada nije motivisana reprodukcijom ili potragom za hranom.

Čitava grupa, prema njenim rečima, podseća na školsko odeljenje u kome dete iz minuta u minut menja odluku sa kim će provoditi svoje vreme u zavisnosti od toga da li želi da jede, odmara, igra se, uči, ali i u zavisnosti od prethodno izgrađenih odnosa sa drugima.

sta_papagaj_zna_720573900

Foto:Profimedia

U prilog razvijenom socijalnom životu ide i vest iz 2015. godine kada je tim istraživača sa Odeljenja za psihologiju Njujorškog univerziteta u Oneonti primetio da tigrice zevaju kada vide da to čine i druge jedinke.

Ovakvo ponašanje je tada prvi put uočeno kod životinja koje nisu sisari, a od ranije je povezivano sa empatijom.

Još uvek nije sigurno zašto se zevanje prenosi među tigricama, ni da li je to karakteristično za ostale vrste papagaja, ali je ova vest dala signal da je društveni život papagaja možda zanimljiviji i složeniji nego što se mislilo.  

Prema rečima Lea Jozefa, direktora Australijske nacionalne kolekcije divljeg sveta, potraga za hranom je papagaje učinila veoma socijalnim i inteligentnim životinjama. Voće i pre svega semenke, koji se nalaze na njihovom meniju, veoma su nesiguran izvor hrane. Ponekad je potrebno preleteti velike daljine, a nekada je teško predvideti gde se hrana nalazi pa je efikasnije u potragu za ručkom krenuti u grupi, naročito ako u njoj postoji neki sistem komunikacije.

Leo Jozef tvrdi da su se i društveni i nervni sistem papagaja tokom evolucije razvijali tako da im omoguće da dele infromacije.

AUTOR: Jovana Nikolić

za Elementarijum 16. 04. 2016.

Izvor: nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________

„KAMENO SELO“- LEPOTA, DUH, TRADICIJA, NAGRADA…

tamoiovde-logo

Priča o lepotama zaboravljenog sela – Gostuša

Na krajnjem istoku zemlje, na obroncima Stare planine i 30 kilometara udaljeno od Pirota, nalazi se selo Gostuša. Duh minulog vremena i tradicija čuvanja stoke, pravljenja gastronomskih specijaliteta i autentična arhitektura, samo su neki od razloga koji su uticali na moju posetu krajem marta prošle godine

srb-pirotsko-selo-gostusa

Kameno selo. Izvor fotografije: http://www.novosti.rs

 U pratnji članova Turističke Organizacije Pirota, krenuli smo obilaznicom oko Zavojskog jezera, do sela Gostuša.

Put Pirot – Gostuša, nekada je bio kraći za desetak kilometara, međutim 60-ih godina XX veka, došlo je do urušavanja zemlje, nestanka nekoliko sela i brda iznad reke Visočice, što je uslovilo nastanak prirodne akumulacije Zavoj. Dugo oko 20 kilometara, a široko oko 3 kilometara, jezero je godinama predstavljalo prepreku stanovnicima na pomenutoj relaciji.

Slika-2

Mapa puta Pirot- Gostuša

Obilaznica je dužine oko 30 kilometara, a asfaltirani put novost je i za meštane. Lokalna samouprava je njegovom izgradnjom poboljšala povezanost stanovnika ovog kraja. Na nekadašnjem rimskom putu, selo Gostuša brojalo je oko 1.500 stanovnika od kojih je ostalo stotinak, uglavnom starih.

Šetnja uskim, krivudavim putevima, okruženih sa svih strana urušenim kućama, za koje sam na prvi pogled mislila da su prazne, učinila je da se zainteresujem za ovaj kraj zemlje.

207267441951bb547b2104b666058755_orig

Zemljani put kroz selo. Izvor fotografije:www.b92.net

Podignute na nizbrdici, bez savremenih materijala, oronule trošne kuće od kamena i blata, prekrivene kamenim blokovima, prepuštene su zubu vremena.

Meštani koji u njima žive, bili su prinuđeni da ih obnove, pa u masi ravnih kamenih blokova, poneki visoko izdignut crep narušava specifičan naziv – Kameno selo.

Nadmorska visina od 700 metara pogoduje razvoju jedinstvene mikro-klime.

Pašnjaci iznad sela, vekovima su od sredine maja do kraja oktobra bili preplavljeni sa preko 15 hiljada grla stoke.

492901455(6)

Pašnjak. Izvor fotografije:www.turistplus.hr

Danas trojica čobana, čuvaju svega 1.500 grla koza, ovaca i goveda, pa se tradicija bavljenja stočarstvom ipak održala.

Zahvaljujući pašnjacima i povoljnoj klimi, mleko odličnog kvaliteta koristi se za pravljenje čuvenog pirotskog kačkavalja. Već decenijama predstavlja specijalitet trpeza, čak u Austriji, Nemačkoj, Francuskoj, a način promocije je od usta do usta. Ne pravi u velikim količinama a njegova jedinstvena receptura sačuvana je u ovom kraju.

DSC25591

Stare kuće u Gostuši. Izvor fotografije: http://www.pirotskevesti.rs

Zalaganje studenata Arhitektonsko-građevinskog fakulteta u Nišu i stručnjaka niškog Zavoda za zaštitu spomenika kulture, učinilo da se stvore predispozicije da Kameno selo postane zaštićena ambijentalna celina i kulturno dobro.

Svetska banka finansirala je obnovu, a Turistička organizacija Pirota podržala je ideju meštana da se okrenu razvoju turističke delatnosti. Podignuta su kategorisana turistička domaćinstva i etno-kuće.

Boravak u njima, idealno je rešenje sve češćim turistima, koji će uz tradicionalne specijalitete domaće kuhinje i život sa meštanima, moći da spoznaju lepote autentičnog sela. U letnjim mesecima, mogu se spustiti i do obližnjeg Zavojskog jezera i brčkati se do popodnevnih sati, a ukoliko ne mogu bez grada, neke potrebe zadovoljiće Pirot.

Nekoliko sati provedenih u prirodi i boravak u jednom od domaćinstava ispunila su moja očekivanja, a nadam se da će Kameno selo postati stanica svim turistima pri poseti parka prirode Stara planina. Ukus kafe, meda i domaće rakije učinio je da iz sela krenem zadovoljna, a posetu severnoj obali jezera, upotpunio je zalazak prvog prolećnog sunca.

Autorka teksta: Jelena Đokić

Izvor:portalmladi.com/05.02.2015

_____________________________________________________________________

Selu Gostuša nagrada Evrope nostre

Studiju zaštite sela na Staroj planini je uradio tim arhitekata – konzervatora Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Niša

GOSTUSA

„Kameno selo“ Gostuša na Staroj planini (Foto Evropa nostra)

Evropska komisija i Evropa nostra izabrale su 28 laureata iz 16 zemalja u oblasti nasleđa za 2016. godinu i nagradile ih za dostignuća u oblasti konzervacije, istraživanja, posvećene službe i edukacije, treninga i podizanja svesti.

Nezavisni stručni žiri pregledao je 187 aplikacija, među kojima je i upravo nagrađena studija zaštite sela Gostuša na Staroj planini koju je uradio tim arhitekata–konzervatora Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Niša.

Studija zaštite ugroženog narodnog graditeljstva u ovom malom, ali jedinstvenom selu, predstavlja dokaz da posao može da se obavi uz primenu visokih standarda zaštite, zahvaljujući čvrstoj posvećenosti i odlučnosti, uprkos ograničenim sredstvima. Istraživanje u svrhu konzervacije je bilo izrazito temeljito i sprovedeno je sa jasnim akcionim planom i vizijom”, napisao je član žirija o ovom projektu u Gostuši.

Među nagrađenima su: obnova pešačke rute građene na strmim obroncima kanjona koja danas omogućava posetu ovoj prirodnoj lepoti (Španija); razvoj digitalizacije koji je rezultirao u digitalizaciji gotovo devet miliona životinjskih, biljnih i geoloških vrsta Evrope i šire, koji je od neizmernog značaja za istraživače (Holandija); posvećenost zaposlenih nacionalnom muzeju kroz neplaćeni rad tokom tri godine kako bi održali muzej otvorenim u teškim političkoj situaciji (Bosna i Hercegovina); projekat podizanja svesti koji ohrabruje građane da brinu o spomeniku od kulturnog i istorijskog značaja u svojoj zajednici i da ga stave u upotrebu (Finska). Prvi put nagrada se dodeljuje projektu sa Islanda: rehabilitaciji i konzervaciji Francuske bolnice u Faskrudsfjorduru i pretvaranju u muzej.

Kulturno nasleđe ujedinjuje ljude, stvara mostove između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Istovremeno, generiše ekonomski rast, promoviše održivi razvoj i podstiče društvenu participaciju i inkluziju – koje su danas važnije nego ikada. Zato podržavamo nagradu i druge projekte u oblasti nasleđa kroz program Kreativna Evropa i nastavićemo sa ovom vrstom podrške”, izjavio je Tibor Navračić, evropski komesar za obrazovanje, kulturu, omladinu i sport. 

Nasleđe je pokretač održivog ekonomskog razvoja i kohezivni faktor naših multikulturalnih društava, kao što je pokazano od strane institucija Evropske unije i jasno demonstrirano kroz skorašnji izveštaj `Kulturno nasleđe vredi za Evropu`. Drago mi je što će se ovogodišnja ceremonija dodele nagrada održati u mom rodnom gradu Madridu, u tako posebnom mestu kao što je pozorište Zarzuela,” dodao je Plasido Domingo, operski pevač i predsednik Evrope nostre.

Pobednici Evropske nagrade za nasleđe 2016. slaviće svoj uspeh 24. maja u istorijskom pozorištu Zarzuela u Madridu kada će ih ugostiti komesar Evropske unije Tibor Navračić i maestro Plasido Domingo.

Dobitnici nagrada predstaviće svoja dostignuća tokom Sajma izvrsnosti 24. maja u centralnoj zgradi Arhitektonskog koledža u Madridu i učestvovaće u aktivnostima tokom Evropskog kongresa iz oblasti nasleđa u Madridu (22–27. maja), u organizaciji Evrope nostre u okviru projekta ‘Mainstreaming Heritage’, podržanog od strane Evropske unije kroz program Kreativna Evropa. 

Autor: K. R.

Izvor:politika.rs/07.04.2016.

___________________________________________________________________________________

„Kameno selo“ na Staroj planini mami turiste

Selo Gostuša na Staroj planini, koje zbog činjenice da su skoro sve kuće u selu vekovima unazad pravljene isključivo od kamena nazivaju i „kamenim selom“, sve je interesantnije turistima iz zemlje, ali i inostranstva upravo zbog jedinstvenog izgleda i očuvane arhitekture.

 

207267441951bb547b2104b666058755_v4 big

Gostuša / Facebook

Zbog posebne arhitekture koja karateriše selo stiče se utisak da je ovde vreme stalo pre par stotina godina. Selo je bilo osuđeno na nestajanje, ali je zahvaljujući Svetskoj banci u okviru projekta razvoja seoskog turizma i oživljavanja pasivnih krajeva selo najzad dobilo asfaltni put, izgrađen je most u selu koga je pre par godina odnela bujica a u selu već ima i nekoliko kategorisanih seoskih domaćinstava koja se bave seoskim turizmom.

Gostuša je tridesetak kilometara udaljena od civilizacije ali je proteklih godina zbog katastrofalnog puta do nje bilo moguće doći isključivo terenskim vozilom, što više nije slučaj.

Jedan od začetnika seoskog turizma u Gostuši Dragan Vidanović kazao je Tanjugu da je upravo zahvaljujući pomoći Svetske banke potpuno preuredio staru dotrajalu kuću ali uz uslov da zadrži svoju autentičnost.

„Krovovi su ovde od kamenih ploča, kako se vekovima unazad pravilo, dimnjak je od kamenih ploča, a fasadu smo „okrečili“ običnom zemljom, a ne krečom. Zemlju za krečenje kopali smo tu blizu sela pa je ona drevnim postupkom „okrečena“ tako da se u potpunosti uklapa u ceo ambijent“, kaže Vidanović.

Istakavši zadovoljstvo gostima koji su posećivali drevno selo, Videnović navodi da su to uglavnom doktori, ozbiljni ljudi koji ostaju bez daha kada dođu ovde, probaju pravi staroplaninski med, probaju staroplaninsku hranu, jagnjetinu, čisti ovčiji sir koji se može probati samo ovde.

„Dolaze ljudi iz Beograda, Niša, bili su i Izraelci ovde u selu. Oni su ostali bez daha kada su videli kuće i kako je sve građeno od kamena. Bili su ljudi koji su obišli dosta interesantnih sličnih destinacija u svetu i rekli su da su slična sela videli još samo u Turskoj“, navodi Vidanović.

Prema njegovim rečima od kako je asfaltiran put do sela osetno je veća posećenost, a samo u proteklih godinu dana deset porodica se vratilo u selo.

„Renoviraju se kuće, obrađuje se zemlja, sade se bašte i tako ljudi ‘krpe’ kućne budžete i proizvode zdravu hranu, tako da tokom leta ovde boravi i do 200 ljudi. Život se vratio u selu koje je do pre samo par godina osuđeno na siguran nestanak“, kaže Vidanović.

Direktor Turističke organizacije Pirot Bratislav Zlatkov potvrđuje da je za boravkom u seoskim kategorisanim gazdinstvima sve veće interesovanje.

„Osim Gostuše turisti se najviše interesuju za Zavojsko jezero, zatim sela Dojkinci, Rsovci, kao i za srednjovekovne manastire u ovom kraju. Ova sezona će sigurno biti rekordna jer smo već na početku sezone 15. maja premašili broj noćenja od cele prošle godine“, kaže Zlatkov.

Izvor:b92.net/Tanjug 14.06.2013.

____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

VELIKE ISTORIJSKE PREKRETNICE…

tamoiovde-logo

14 DOGAĐAJA KOJI SU PROMENILI ISTORIJU

“National Geographic” je objavio listu 100 događaja koji su promenili svet: istorijske prekretnice, revolucionarne ideje i naučna dostignuća presudno su uticali na čovečanstvo.

“Business insider” se ograničio na 14 događaja koji su promenili vojnu istoriju: od otkrića vatre do stacioniranja najmoćnijeg oružja na svetu.

Otkrivanje vatre, pre 1,4 miliona godina

3c2507037ef4654405b29f0637118cc1

Foto: U.S. Marine Corps, Nathan McCord / Wikipedia

Prvi izum koji je odvojio savremene ljude od njihovih evolucionih predaka bilo je namerno paljenje vatre.

Dok su ranije vrste, kao što je Homo erectus, koristile prirodno izazvanu vatru, Homo sapiens je prvi svesno počeo da je pali.

Korišćenje vatre je omogućilo ljudima da pripremaju hranu, da se greju i osvetljavaju prostor.

Paljenje vatre označava početak svih tehnologija koje čovek koristi i utire put obradi metala i izradi stabilnijeg oruđa.

Korišćenje luka i strele, 15.000 godina p.n.e.

73dcad210d53c614b4650c05e1439d53

Foto: Jastrow / Wikipedia

Pretpostavlja se da su prvi lukovi i strele pravljeni od materijala koji nema dug vek trajanja, pa nije poznato kada su prvi put proizvedeni.

Najstariji otkriveni lukovi nađeni su u Holmegardu (Danska) i napravljeni su 9.000 godina p.n.e.

Ljudi su ovo oružje verovatno stvorili kako bi lakše lovili životinje, a pretpostavlja su da je nastalo posle primitivnijih projektila, kao što su izbacivač koplja i bumerang.

Vrlo brzo, luk i strela su prilagođeni za vojnu upotrebu. “National Geographic” navodi da su 5.400 godina p.n.e. strele već bile glavno oružje.

Primena točka, 3.500 godina p.n.e.

d9e48a1de045fe522c4eda9c8841ed98

Foto: Wikipedia

Točak je u širu upotrebu ušao najkasnije 3500. godine p.n.e. i bitno je uticao na različite aspekte društva, uključujući i transport, korišćenje grnčarskog točka i razvoj vodeničnog točka.

Oko 2000. godine p.n.e. točak ulazi i u vojnu upotrebu.

Hetiti su prva poznata civilizacija koja je koristili kočije sa konjskom zapregom.

Početak gvozdenog doba, 1.200 godina p.n.e.

06c3d5f60aa16606602513c855405526

Foto: NTNU Vitenskapsmuseet, Åge Hojem / Wikipedia

Hetiti su prvi masovno počeli da proizvode kovano gvožđe, oko 1400. godine p.n.e, a oko 1200. godine p.n.e. tehnologija kovanja gvožđa proširila se iz Male Azije na Evropu, Afriku i Aziju.

Izuzetno postojan materijal presudno je uticao na ljudsku ekspanziju. Oruđe od gvožđa omogućavalo je efikasnije obrađivanje zemlje, a samim tim i demografsku eksploziju.

Gvozdeno oružje i oklopi zamenili su druge metale, poput bronze, a civilizacije koje su imale ovaj metal brže su se širile od njihovih suseda.

Korišćenje betona kao građevinskog materijala, 200 godina p.n.e.

50e01ff06d74850be13c4c7d0268f007

Foto: Emanuele / Wikipedia

Do 200. godine p.n.e. Rimljani su razvili tehnologiju proizvodnje betona. Izuzetno čvrst i vodootporan, ovaj materijal je našao široku primenu: počev od izgradnje hramova i javnih trgova, pa sve do čuvenih rimskih akvadukta.

Beton je, takođe, doprineo da Rimljani zadrže vojnu i kulturnu dominaciju u delovima sveta pod svojom kontrolom. Razvili su široku mrežu kvalitetnih puteva, a beton su koristili i za izgradnju luka i pristaništa, koja su dodatno proširila uticaj Rima.

Razvoj teorije “pravednog rata”, 426. godine

27c69271dd1e56d9a4e0801ad8a8bab1

Foto: Wikipedia

Godine 426. Sveti Avgustin Hiponski objavio je svoje osnovno delo “De civitate Dei” (O Državi Božjoj), u kome razmatra načine opravdavanja rata, koji se kosio s pacifističkim vrednostima hrišćanstva.

Njegove misli su temelj Teorije pravednog rata, koju je italijanski filozof Toma Akvinski razvio sredinom 13. veka. Spisi Svetog Avgustina i Tome Akvinskog čine osnovu današnjeg shvatanja “pravednog rata”.

Pravedan rat, navodi “National Geographic”, “mora da objavi nadležna vlast… On mora da ima pravedan uzrok, a krajnji cilj mora biti uspostavljanje pravednog mira”.

Precizna navigacija, 1569. godine

aa4f830c6edf07f9669c899ffb393e24

Foto: Gerard van Schagen / Wikipedia

Sve do 1569, navigacija u velikim vodama bila je dugotrajan i težak posao. Zbog nepouzdanosti tadašnjih karata, navigatori su svaki čas morali da gledaju u kompas i prilagođavaju kurs.

Flamanski kartograf Gerhard Merkator napravio je kartu sveta koja je karakteristična po paralelnim podnevcima (meridijanima) sa jednakim međusobnim razmacima i uporednicima (paralelama) koji su takođe paralaleni, ali sa razmacima koji se povećavaju prema polovima.

Njegov kartografski metod, koji se i danas koristi, omogućio je navigatorima da lako i precizno odrede kurs i podstakao je istraživanja i evropsku ekspanziju.

Početak industrijske revolucije, 1712. godine

37ca38f49a1249cb772b0809e40436ec

Foto: Alcinoe, William Bell Scott / Wikipedia

Upotreba gvožđa i čelika, kao i otkriće novih izvora energije, podstakli su industrijsku revoluciju, koja je počela u Engleskoj, u 18. veku.

Parna mašina, koju je 1712. izumeo Tomas Njukomen, smanjila je potrebe za ljudskom energijom i, istovremeno, proširila mogućnosti transporta i proizvodnje.

Još neka značajna otkrića su parobrod, automobil, avion, telefon, radio, kao i organizacija rada (manufaktura).

Razvoj telekomunikacija, 1876. godine

7d476e31867f63a912c42227eaff1a4e

Foto: Wikipedia

Sedmog marta 1876. Američki zavod za patente dodelio je Aleksandru Grejemu Belu “jedan od najdragocenijih patenata u istoriji”.

Tri dana kasnije, Bel je svoj izum primenio da bi svom pomoćniku na drugom kraju hodnika rekao: “Gospodine Votsone, dođite ovamo. Potrebni ste mi.”

Telekomunikacija se proširila u celoj Americi, a 1927. obavljeni su i prvi međunarodni razgovori.

Broj pretplatnika mobilne telefonije širom sveta danas iznosi skoro sedam milijardi.

Letovi s posadom, 1903. godine

985c1fe15e8f410e587fd14c91c5007e

Foto: Fuller T L, Amesbury / Wikipedia

Iako je avion braće Rajt leteo samo 12 sekundi, bio je to prvi uspešan pokušaj upravljanja letelicom “težom od vazduha”. Braća Rajt usavršila su projekat i njihov avion je korišćen u izviđačkim misijama u Prvom svetskom ratu.

“National Geographic” navodi da su Britanci i Italijani dizajnirali prve bombardere 1913. godine.

Godinu dana kasnije, Francuska je montirala mitraljeze na svoje avione. Danas Sjedinjene Države raspolažu sa oko 13.000 vojnih letelica. Kina i Rusija, druge dve najveće vazduhoplovne sile, imaju po 2.000-3.000 vojnih letelica.

Projekat Menhetn i najmoćnije oružje za koje se zna, 1941. godine

289a5b0d3d87bc4de0967fe175121d27

Foto: Tanjug/AP

Mesec dana pre izbijanja Drugog svetskog rata nemački genije Albert Ajnštajn napisao je pismo, posle koga je Amerika ušla u nuklearnu trku s nacistima.

U pismu iz 1939. godine Ajnštajn je upozorio američkog predsednika Frenklina Ruzvelta da bi snažna nuklearna lančana reakcija uranijuma mogla da dovede do konstruisanja “ekstremno snažnih bombi novog tipa” – atomske bombe.

Dve godine kasnije, nastao je “Projekat Menhetn”, američki plan za projektovanje i izgradnju najrazornijeg oružja ikada proizvedenog.

Šestog avgusta 1945. u 8.15 h, svet je ušao u atomsku eru kada je upotrebljeno najrazornije oružje. Prva atomska bomba upotrebljena u ratu padala je 44,4 sekunde, pre nego što je oslobodilo oko 12.500 tona TNT iznad japanskog grada Hirošime.

Neviđena svemirska trka, 1954. godine

fca9584432a6a355a4dc97593bbc9743

Foto: Tanjug/AP

Godine 1954, Rusija je predložila da se izgradi veštački satelit i posle tri godine “Sputnjik 1” postaće prvi satelit koji kruži Zemljinom orbitom.

U saradnji s nemačkim aeronautičkim inženjerom Vernerom fon Braunom, Amerika je 1958. uspešno lansirala satelit “Eksplorer 1”.

Tri godine kasnije, ruski kosmonaut Jurij Gagarin postao je prvi čovek u svemiru, što je podstaklo Amerikance da 20. jula 1969. pošalju prvog čoveka na Mesec.

Privatne kompanije kao što su “SpaceX” Ilona Maska i “Virgin Galactic” Ričarda Bransona trenutno intenzivno rade na stvaranju platforme za svemirski turizam.

Revolucija Internet, 1991.

8dec37b3122ae1843df16e5ec4b3b295

Foto: Tanjug/AP

Kada je britanski programer Tim Berners-Li krajem 1960-tih godina izmislio Svetsku mrežu (World Wide Web), svet je ušao u eru interneta.

Li je razvio “softver koji povezuje sve srodne dokumente na njegovom računaru i ubrzo potom povezao mnoštvo računara kako bi korisnici mogli da podele dokumente bez baze podataka”, navodi “National Geographic”.

Danas više od tri milijarde ljudi koristi internet.

Regenerativna medicina, 1999. godine

47b83a56b25cd5bbe94d3a20541a43a5

Foto: Tanjug/AP

Prvi veliki korak u pravcu obnavljanja oštećenog organa ili izgubljenog uda učinjen je 1999. godine kada su lekari u Vejk Forestu uspeli da uzgoje novu jetru. Od tada naučnici usavršavaju regenerativne tehnike.

“Čak i mozak, za koji se nekada smatralo da je zabranjeno tle za regeneraciju pomoću matičnih ćelija na način na koji se to radi sa jetrom i kostima, postao je tema.

Istraživanja neuralnih matičnih ćelija (NSC), koje mogu da zamene uništene neurone žrtava moždanog udara, mogla bi da rezultiraju novim metodama lečenja oboljenja kao što su Parkinsonova i Alchajmerova bolest.”

businessinsider.com / M.A.

Izvor: blic.rs

___________________________________________________________________________________

POVEZANOST DUŠE I TELA…

tamoiovde-logo

Kako nastaju psihosomatske bolesti i koja je njihova duhovna svrha

Kako se negativne emocije pretvaraju u fizičku bolest?

U svim vremenima naučnici su tražili uzrok smrtonosnog oboljenja i načine borbe s njim, uglavnom uzaludno. No, odjednom se pojavila senzacija: Na kalifornijskom Univerzitetu Berkli, sproveden je neobičan eksperiment. Ispitano je 15.000 pacijenata i otkriveno da je istorija mnogih bolesti neverovatno slična.

42257274456ded9ee12107999375706_w640

Thinkstock

Skoro svakog od ispitanih ljudi nekada je neko jako uvredio i niko od njih ne može to oprostiti. Stalno vrte staru traku i na taj način iznova otvaraju svoju ranu.

Naučnici su zaključili da je opsesivna preokupacija uvredama pokrenula proces bolesti.

Duševno i fizičko zdravlje su usko povezani i često predispozicija čoveka za jedne ili druge bolesti zavisi od toga kakav je njegov temperament, način života, navike. Kakav je karakter takve su i bolesti i svaka bolest liči na samog čoveka.

Telo je samo ogledalo koje odražava naše nevidljive misli i osećaje.

Kako se negativne emocije pretvaraju u fizičku bolest?

Naučnici su uspeli opisati taj proces. Krvni sudovi se u slučaju depresije sužavaju. Kiseonik i hranjive materije koje su neophodne organizmu ne dolaze do određenih organa, do nervnog i imunog sistema. Imunitet stalno potiskuje ćelije raka koje se nalaze i žive u svakom ljudskom organizmu.

One se stalno potiskuju i zbog toga se ne razmnožavaju. Imunitet ih drži pod kontrolom do određene granice dok razmnožavanje ne počne takvim ritmom, da ga je gotovo nemoguće zadržati. U tom slučaju govorimo da je čovek bolestan od raka.

Koncentrisanje na uvrede, nije jedina karakterna crta koja može zahvatiti i dovesti do bolesti čak i najjači organizam. Psihijatar Petar Ganuškina još je početkom prošlog veka primetio da je često kod njegovih pacijenata, kod ljudi s psihičkim bolestima, prevladavala neka karakterna crta.

On je napravio spisak patoloških psiho tipova kojim odgovara ne samo svoj niz specifičnih karakternih crta, već i svoj niz bolesti. Potom su njegovu klasifikaciju počeli koristiti i za obične ljude. Teorija o povezanosti konkretnog psiho tipa s konkretnom bolešću, još uvek je samo teorija.

Ali ako je stvarno povezano sa zdravljem to je vrlo korisno medicini. Bolest se u tom slučaju može predvideti. Naravno, slična dijagnostika još uvek je eksperiment. U stvarnosti je niko ne sprovodi. Tačnost te dijagnostike takođe je pod znakom pitanja. Međutim ne treba ni tvrditi da su slična predviđanja profanacija.

Povezanost duše i tela

Možda direktne zavisnost između karakternih crta i konkretne bolesti nema, ali to da su psiha i zdravlje povezani potvrđuju i drugi pored psihologije i nauke, oni koji se neposredno bave fizičkim zdravljem ljudi – lekari.

Povezanost duše i tela doktor refleksolog Jurij Kač izučava mnogo godina. Prema njegovoj teoriji koju je pozajmio od drevnih kineskih iscelitelja, čovekovo telo je prožeto sa 12 kanala – meridijani. Svaki od njih je povezan sa određenim unutrašnjim organom. Negativne emocije i stres mogu zatvoriti kanale i dovesti do bolesti tih organa. Na primer, emocija kao što je gnev direktno utiče na rad srca.

Kod ljudi koji su pesimisti, koji su duhovno slabi i kod onih koji su skloni emocijama kao što su: depresija, tuga – to dovodi do narušavanja rada svih funkcionalnih sistema i uopšte do razvoja bolesti i fatalnog kraja. Doktori su odavno primetili da je želudac usko povezan sa emocionalnom sferom.

Ukoliko čovek ima probleme, ako doživljava jaki stres to se često odražava na probavne organe. Jake emocije ne utiču samo na želudac. Istraživači su primetili i druge zakonitosti što im je omogućilo izdvajanje rizičnih grupa u koje spadaju, na primer, kukavice i besni ljudi.

Kod kukavice – problematični organi su bubrezi i mokraćni mehur. Ukoliko čovek strahuje od svakog šuškanja i boji se za sopstveno telo, još u detinjstvu usred silnog straha to može dovesti do noćnog mokrenja.

Ako je čovek zloban, svakog prezire, mrzi, razviće bolesti koje su povezane za organe poput jetre i želuca.

To da su bolesti usko povezane sa ljudskom psihom, da su direktna posledica načina života, navika, mentaliteta, lekari danas i ne sumnjaju. Međutim mehanizam transformacije konkretnih emocija i doživljaja u bolesti je vrlo složen.

Termin „psihosomatske bolesti“ prvi put je upotrebio u nauci nemački psihijatar Johan Hajnrot 1818. godine. „Psiho“ u prevodu s grčkog je duša, „soma“ telo.

Kao što proizlazi iz naziva psihosomatskim se zovu bolesti čiji uzroci nisu infekcije i mikrobi već psihički problemi. Dijabetes, bronhijalna astma, bolest srca, hipertenzija, čir na želucu, alergija, to je samo mali spisak bolesti koje pri ispitivanju pokazuju kao psihosomatske. Psihosomatske bolesti vremenom postaju karakterna crta čoveka

Bolest kao beg od problema

Čovek ne simulira, on je zaista bolestan. Međutim, bolest je u suštini isprovocirana duševnim potresima u njegovom životu, nekom tugom, tragedijom ili produženim stresom. Zašto se u jednom slučaju negativne emocije pretvaraju u dijabetes a u drugom u čir? Jedan od prvih koji se zamislio nad tim je poznati psihoanalitičar Sigmund Frojd.

Po njegovoj koncepciji duševnu ljudsku bol prima na sebe organ s kojim su bila povezana ta iskustva. Ako recimo čovek iznenada oslepi, znači da podsvesno ne želi videti ovaj svet. Poznati lekar Frank Aleksandar, psihosomatske bolesti je objasnio drugačije:

„Potpuno zdravih ljudi – što je poznato – nema. Kod nekog srce nije u redu, kod nekog su slaba pluća. Naime, ti problematični organi prvi stradaju, bez obzira kakva je iskustva čovek imao. Po principu: gde je tanko, tu se kida. “

Psihosomatika je službeno priznata od strane naučne zajednice, opisana u brojnim monografijama.Ako je okidač za psihosomatske bolesti u pravilu stres, u hroničan oblik ona prelazi iz razloga što čovek ima koristi od bolesti. Osoba ne želi biti bolesna, ali podsvesno teži tome da bolest ostane. Najčešće korist od bolesti upotrebljavaju ljudi slabe volje.

Bolest za njih postaje štit kojim se skrivaju od životnih problema i nevolja. Koriste bolest za dobijanje materijalnih i sličnih koristi. Međutim psihosomatske bolesti su opasne zato što s vremenom postaju karakterna crta. Psihosomatske bolesti se vrlo teško leče, uobičajene metode ovde ne deluju.

Da bi se razumeli uzroci bolesti, ponekad je potrebno shvatiti šta je u čovekovoj duši, shvatiti njegove tajne želje i misli. Bez toga se ništa ne može. Ukoliko se prihvati mišljenje da su bolesti proizvod našeg karaktera, tada se i spas nalazi u samom čoveku, u njegovom karakteru.

Priče o tome kako je čovek bio ozbiljno bolestan – smrtno, a onda odjednom misteriozno ozdravio, čuo je verovatno svako. Sve te priče ukazuju na jedno: da bi se izbavio od bolesti čovek ne može da sedi skrštenih ruku, već bi trebalo da radi na sebi, a najvažnije je da ne pada u depresiju, već usmerava sebe na pozitivno.

Transformacija karaktera

Bilo koje negativne emocije koje se nakupljaju unutra i nemaju oduška, potkopavaju organizam. Bolestan čovek sam sebe baca u grob i sam sebe iz groba diže. Snagom volje se može pobediti bilo koja neizlečiva bolest, a slaba volja može biti fatalna čak i za relativno laku bolest.

Dići se iznad Ienjosti, apatiju, poverovati u sebe, preispitati svoje navike u odnosu na život, jeste teško. Ipak psiholozi su uvereni da je ponekad to jedina šansa za izlečenje. Ukoliko čovek ima neke ciljeve u životu, ako zbog nečega živi, on preživljava uprkos svemu.

Navikli smo se odnositi prema bolesti sa strahom, kao prema nečemu neugodnom i opasnom, to niko i ne spori. Bolest je uvek bolna, uvek je to stradanje, međutim vernici znaju da se bolesti ne šalju čoveku samo tako, one su povod da se razmisli o životu i možda u njemu nešto promeni. Ukoliko uklanjamo simptome pomoću lekova, ostaju iste karakterne crte, isti mentalitet, isti način života, i bolest ponovo dobija snagu.

Ukoliko se ne menja čovekov život, njegov sistem vrednosti, ako se ne menja ličnost tada bolest ne nestaje. To je činjenica. Ukoliko je bolest stvarno povezana s karakterom na paradoksalan način to nije samo nevolja, već i blago. Ona omogućava čoveku da promeni sebe, da postane bolji, jači.

Ko zna, možda se u tome i krije prava svrha bolesti.

Izvor:superzena.b92.net/Sensa

________________________________________________________________________________